PDA

Pogledaj Punu Verziju : Književnost za decu - NAJLEPŠE BAJKE SVETA



Bisernica
06-02-2010, 18:06
Šta je bajka?

Pitanjem početka književnog žanra bajke, kao i njegova ustrojstva i funkcije, bavilo se mnogo različitih naučnika – etnologa, psihologa, književnih teoretičara. Prva dela u proučavanju bajke koja su se temeljila na morfološkoj orjentaciji te su označila smenu historicizma bila su Proppova Morfologija bajke, Jollesovi Jednostavni oblici te nešto kasnija Lüthijeva Evropska narodna bajka.
Za Jollesa, bajka je jednostavni oblik čija je oblikovna zakonitost da "gde je god uvrstili u svet, on se preobražava prema načelu koje prevladava samo u tome i odredjuje samo taj oblik". Govoreći o duhovnoj zaokupljenosti bajke, Jolles ističe da je to naše očekivanje "kako bi se zapravo u svetu moralo dogadjati" , što zapravo znači da su zbivanja u bajci uredjena tako da odgovaraju apsolutnom sudu o dobroti i pravednosti. Kao takva, bajka je najčešće u izrazitoj suprotnosti s onim što nas okružuje u vlastitom svetu realnosti. U našem "realnom" svetu tok zbivanja vrlo često nije ni dobar ni pravedan, što bajku direktno stavlja u odnos opozicije prema stvarnosti. Zanimljivo je da Jolles tu ne staje u svom razmatranju, već uočava da je taj naš "stvarni" svet zapravo tragičan, u smislu da tragičnost shvatimo kao situaciju "kad mora biti što biti ne može, ili: kad ne može biti što biti mora." To ovog analitičara dovodi do spoznaje o postojanju dva različita oblika koji se nameću iz te dvojako usmerene delatnosti duhovne zaokupljenosti: bajke i antibajke.

Govoreći o temeljnim osobinama bajke – čudnovatosti, uopštenosti vremena i prostora zbivanja te neimenovanosti, neindividualizovanosti likova – Jolles konstatuje da one u bajci nisu čudne, već samorazumljive i nužne. Iz navedenog proizlazi da je za Jollesa temeljna osobina bajke, iz koje proizlaze i ostale njene prepoznatljivosti, upravo čudnovatost, što dalje ima za posledicu, u skladu s napomenama o pravednosti i tragičnosti, činjenicu da je upravo svet bajke radikalnije odvojen od sveta stvarnosti nego svet bilo kog drugog oblika.

Vladimir Propp nastoji bajku opisati tako da joj odredi specifično žanrovsko ustrojstvo. O bajci kao o žanru, smatra Propp, možemo govoriti tek tamo gde bajka iskaže karakterističnu sadržajnu strukturu te nastoji prodreti do onih veličina koje su konstantne, tj. do onoga što se u bajci ponavlja neovisno o mestu i vremenu njenog nastanka. Na taj način dospeva do osnovne jedinice bajke, a to je funkcija protagonista bajkovne radnje .
Pomak dalje u sagledavanju problematike bajke napravio je švajcarski teoretičar Max Lüthi koji je bajku uveo u svet epskog pesništva. Jednostavnost bajke, po Lüthiju, rezultat je redukcije prethodne složenosti i ona nalikuje jednostavnosti anakreontske lirike koja pripada ranoj, ali visokoj kulturi. Bajka nailazi na plodno tlo samo onde gde je spoljni svet spreman da je preuzme upravo takvu kakva ona jest . Lüthi smatra da bajka ne izvire iz želje za ulepšavanjem sveta, već da se svet u njoj uzdiže sam po sebi, tj. da bajka doista vidi svet onakvim kakvim ga i oslikava. Bajka kao da kristalizira oblike realnosti – njene radnje ne prekidaju se i ne gube, već postižu odredjeni cilj. U svom razmatranju Lüthi dolazi i do tradicionalnog sukoba mythosa i logosa – bajka, kao i predaja, pripadaju svetu gde se mythos još nije odvojio od logosa pa u njima čudesno ostaje neobjašnjeno.

Standardno razumevanje bajke nudi Kurt Ranke koji bajku određuje kao priču čudesnog sadržaja, nezavisnu od uslova realnog sveta s njegovim kategorijama vremena, prostora i kauzalnosti, tj. priču koja ne pretenduje na verodostojnost , pri čemu se, zapravo, naglašavanjem čudesnog kao različite kategorije može dovesti u korelaciju s Jollesom. Ono čime se odklon od realnog sveta postiže prvenstveno je skriveno u vremenu i prostoru zbivanja te motivacionom sistemu, s druge strane, taj odklon najmanje dolazi do izražaja ili ga se nastoji potpuno "poništiti" (što je naravno nemoguće, zbog same prirode književnosti u odnosu na realnost) u poetici realističkog kanona.

Spomenuti su samo neki od relevantnih pristupa u proučavanju problematike bajke. U opisivanju i definisanju bajke medju književnim teoretičarima danas uglavnom nema značajnijih razmimoilaženja, što ne znači da je bajka, bilo kao teorijska tema, bilo kao konkretan književni tekst, prestala biti zanimljiva i inspirativna. U opštem pristupu bajci, kakav je npr. onaj koji susrećemo u školama, dominiraju odredjenja u kojima se ističe preplitanje čudesnog i stvarnog; ustaljeni likovi od kojih su mnogi izmišljeni; sukob Dobra i Zla koji redovno završava pobedom prvog, ali tek nakon savladanih prepreka koje su mu stajale na putu; neodredjenost mesta i vremena radnje te specifičan način izražavanja.

Bisernica
06-02-2010, 18:06
S obzirom na mnoga preplitanja i uticaje, srpska i južnoslovenske bajke deo su ne samo evropske, već i svetske književnosti. Samim tim, pokazuju kakav su stav srpski književnici imali prema evropskoj književnosti: primajući određene uticaje i elemente, oni su uvek ostajali autonomni izražavajući pritom mentalitet podneblja kome pripadaju. Tako autorska bajka neminovno nosi tragove verovanja, mitova, legendi naroda kome pripada. Najstariji zapisi o bajkama, i sami tekstovi bajki pozajmljivali su motive koji se mogu sresti i u bajkama novijih vremena. Stare civilizacije i njihovi pisci negovali su bajku i čudesnost u njoj, ugrađivali je u religijske i svete knjige sa namerom da bogate i oplemenjuju detinjstvo davnih prethodnika. Kolevke mudrosti, starina, religija, pesništva i retorstva – Indija, Asirija, Vavilon, Helada stvarale su bajku, a ona je tokom istorije imala svoje preobražaje, uspone i padove. Rezultati milenijumskog stvaranja jesu brojne zbirke bajki naroda celoga sveta.

njihovim čitanjem i proučavanjem dolazi se do saznanja da duhovnih granica nema, te su tako južnoslovenske i srpske bajke primale bajkovite klice stvarajući bogate riznice narodne i autorske bajke, sopstvenu viziju sveta i čoveka u njemu, poeziju svoga jezika.

Srpska autorska bajka po mnogim svojim obeležjima bitno se razlikuje od drugih južnoslovenskih i jugoslovenskih naroda. Kriterijumi koji nam omogućavaju da uđemo u srž njene poetike, a samim tim i njenu glavnu problematiku, to u potpunosti potvrđuju. Da bi se detaljnije ušlo u njihovu suštinu, potrebno je proučiti bajke, pojave i modele prisutne u njima, poetsko-simbolične okvire, razvojni put srpske autorske bajke, kao i bajke pisaca koji čine južnoslovenski književni kontekst. Isto tako, ove bajke imaju i pedagošku dimenziju koja je u funkciji ostvarivanja i otkrivanja životnog smisla rada, energije da se dođe do dubljih značenjskih slojeva bajke, da se dosegnu tajne sakrivenih svetova junaka.

Dete kao čitalac tražilo je literaturu koja bi ga produhovila, pružila mu one lepote koje i život pruža. Zahtevalo je da mašta, putuje, sanjari, bori se i pati sa junacima. Bajka kao književna vrsta, najpre narodna, poslužila je kao uzor većem broju književnika. Sakupljajući i objavljujući folklorni materijal, mnogi su i sami počeli da pišu bajke. Namera da se već postojećim bajkama sa različitim motivima da novi duh, drugačija misao, interesantne slike, postojala je kod evropskih autora, a naročito kod Šarla Peroa, Braće Grim i drugih bajkopisaca. Bogatstvo bajkovite građe, sižei koji su se preplitali, bili su od izuzetne koristi ne samo ovim piscima, već i svima koji su, uglavnom, kreativno pozajmljivali mudrosti i saznanja narodnih stvaralaca.

Bisernica
06-02-2010, 18:07
Autorska bajka razvila se u centralnoj Evropi kao žanr više nego kod drugih naroda, te i jugoslovenskih. Ta pisana bajka uticala je pozitivno na bajke jugoslovenskih pisaca. Ali jugoslovenska bajkovita književnost nije bukvalno trpela uticaje, te su kreativne sposobnosti većine pisaca došle do izražaja. Uočavaju se slični ili isti motivi, funkcije junaka, kompozicija opisa ili struktura bajke, no, svaki pisac, u zavisnosti od svojih sposobnosti i vremena u kome je živeo, gradio je svetove čudesnosti i stvarao simbolični jezik bajke.

Kada se govori o jeziku bajki evropskih pisaca, postavlja se i problem prevođenja. Zna se da original prevođenjem gubi onaj duh koji jedan jezički sistem ima, gubi se melodija, a istovetnih jezičkih melodija nema. Ti prevodi omogućavaju da dela dopru do čitalaca, a čitalac tom prilikom ne prima samo sadržaj, nego i celokupno duhovno bogatstvo jednog naroda. Jugoslovenskom čitaocu je drag Andersen, interesantne su bajke braće Grim, Božene Nemcove, Karela Čapeka i drugih. On ih čita, prima, oduševljava se njima i razmišlja. Čitajući te i bajke Ivane Brlić Mažuranić, Desanke Maksimović, Grozdane Olujić, Slavka Janevskog i drugih, mladi čitalac može da prepozna junake i događaje, slične postupke junaka, opise dramatičnih scena i putovanja junaka. Isto tako uočavaju se simbolične, figurativne i metaforične poruke bajki pomenutih i drugih bajkopisaca.

Evropski pisci inspirisali su mnoge naše bajkopisce, ali su se istovremeno divili neprolaznoj lepoti srpske i južnoslovenske narodne bajke. Braća Grim, proučavaoci nemačkog i evropskog narodnog blaga, sa oduševljenjem su prihvatali južnoslovenski folklorni materijal. I sami sakupljači, priređivači i pisci bajki, cenili su maštu i bogatstvo motiva u bajkama Vuka Karadžića. Na taj način srušili su uvreženu misao i pretpostavku da je Evropa umnogome uticala na književno stvaranje mnogih pisaca, čime se umanjuje njihova originalnost. Naprotiv, poneki uticaj, teme, fantastično-čudesne slike i motivi, raznovrsnost i bogatstvo jezika, znači, retroaktivna kreativna moć pisaca zadivljuje velike književnike Evrope. Pored braće Grim treba pomenuti pesnike Getea i Herdera koji su bili opčinjeni vrednošću i bogatstvom folklora. Veliki pesnik i filozof Gete, u godinama svoje sveukupne duhovne zrelosti cenio je bajku kao vrstu priče koja predstavlja osnovu budućeg života, uči životu, ma kakve sadržine bila. Ta priča koju je ispredao čudesni um iz težnje da prevaziđe postojeće stanje, svakodnevicu, sebe u krajnjoj liniji, održala je kontinuitet u razvoju jezika, istorije, uma, duha. I mnogi nama poznati svetski, evropski i srpski pisci za svoje izvore u pisanju koristili su folklorno bogatstvo naroda kome pripadaju. Navedeni podaci govore o tome da je narodna bajka jugoslovenskih naroda predstavljala zdravu podlogu, kreativnu klicu iz koje će se postupno roditi pisana bajka.

Brojna preplitanja, susretanja motiva i prilagođavanja ne znače bukvalnu transpoziciju. I pre pojave evropskog romantizma, pokušaji pisaca da postojeće bajke otrgnu od zaborava, uobliče i zapišu, pozitivan su napor. To nije bio samo napor sakupljanja i zapisivanja, to je i želja da se, osim usmenog, ovom žanru dâ i pisani oblik koji će čitanjem biti dostupan detinjstvu i na drugim kontinentima. Na primer, francuski pisac Šarl Pero, pišući svoje bajke, pozajmljivao je motive za koje se pretpostavljalo da su dosta stari i da dopiru iz vremena srednjeg veka. Živeći na francuskom dvoru, pričajući i bajkama ulepšavajući život mladim prinčevima i princezama, Pero je gradio svoje bajke. Udahnjivao im je život vremena kome je pripadao, ali i dograđivao, oduzimao ono što bi deci zagorčalo život i oneraspoložilo detinjstvo. Nemački folkloristi, braća Grim, svojom genijalnošću i stvaranjem uspeli su da deci širom pet kontinenata priušte uživanje u pričama i bajkama. Pokazuje se da je kreacija duha evropskih pisaca u stvaranju bajke veza koja će se produbljivati u drugim, pa i srpskoj književnosti. Tako su i skoriji srpski i jugoslovenski pisci bajki bili privrženiji tradiciji i vremenu u kome su stvarali. Takav je slučaj i sa drugim velikim piscima bajki, kao što je Puškin u ruskoj književnosti. On je svoje bajke u stihu bogatio motivima prisutnim u folkloru, oblikovao stihom i od toga stvarao životnu dramu koja do današnjeg dana održava pažnju dece i proučavalaca. Božena Nemcova, Karel Čapek, Hofman – svi su oni u svojim umetničkim radionicama jeziku bajki davali posebnu simboliku, produbljivali filozofsku osnovu, stvarali novi život.

Bisernica
06-02-2010, 18:08
Međusobni uticaji doprineli su da bajka kao vrsta dobije nove sadržine i tonove, da se osavremeni i prati zadovoljenje duha deteta. Autorske bajke južnoslovenskih i jugoslovenskih naroda sadrže dosta sličnih verovanja i religije svojstvene slovenskoj pobožnosti i mitologiji. Iako su trpele neizbežne uticaje, ipak njihove bajke čuvaju svoju originalnost, jezik, mentalitet, iskustvo, životnu mudrost stečenu mišlju i radom. To potvrđuju i reči Vuka Karadžića upućene srpskim piscima romantizma, štampane u književnom kalendaru Danica iz 1829. godine, a odnose se na korišćenje elemenata čudesnosti, lepote jezika kao tvorevine srpskog duhovnog bića. Put razvoja bajke je dugačak, i idući njime, saznajemo mnogo više o tajnama života čoveka, otkrivamo njegove preokupacije, sve želje da život učine boljim i drugačijim. Onako kako su evropski i svetski bajkopisci činili u prošlosti, tako su i južnoslovenski i jugoslovenski narodi, među njima i srpski, oslikavali svoje podneblje, opisivali patnje i radosti, divili se herojstvu i upornosti čoveka. Život na balkanskom jugu odvijao se po posebnim principima i zakonima, vekovi ropstva pod različitim zavojevačima činili su svoje, ali narodna mudrost i sva njegova pregnuća ostaće zabeležena u bajkama, izvorima života južnoslovenskih i srpskog naroda. Autonomnost u stvaranju naših bajki otkriva ne samo vrednosti, već i modele – uslovno rečeno, proizašle iz tehnike pisanja i simbola, kao i specifičnog izbora tema i motiva. Tajne stvaranja i tajne kvaliteta bajki leže ne samo u talentu književnika, nego i u prirodi srbijanskog čoveka, u zvuku njegovog jezika, u viziji njegove budućnosti. Bajke D. Maksimović, B. Ćopića, S. Raičkovića, G. Olujić, B. V. Radičevića i drugih – svedoče o tome. One kao bogati izvori duha, humora, radosti, patnji, strepnji, nadanja – jednom rečju, zvukom i patinom prošlosti, pokušavaju da otključaju riznice uma i pokažu koliko je ta višeslojnost značenja pomogla u razotkrivanju životnih zagonetki.

Bisernica
15-02-2010, 19:47
AŽDAJA I CAREV SIN

Bio jednom car koji je imao tri sina. Jednog dana najstariji carev sin ode u lov... Dok je šetao kroz šumu u potrazi za plenom ispred njegovog konja iskoči zec iz grma i poče da beži. Princ poče da ga juri... Nakon duge jurnjave po šumi zec pobeže u neku pećinu. Princ naravno udje za njim ali umesto zeca u pećini beše aždaja koja ga odmah pojede.
Kako se sin nekoliko dana nije vratio u dvorac kralj se zabrinu pa posla srednjeg sina da potraži svog brata. I isped njega iskoči zec, princ krenu da ga juri i na kraju jurnjave i njega pojede ona aždaja u pećini.
Prošlo je još nekoliko dana a nijedan carev sin se nije vratio. Ceo dvor se zabrinuo šta se desilo sa njima pa najmladji brat podje da ih traži. Čim izadje iz grada carev sin nalete na istog onog zeca i poče da ga juri. Medjutim kad zec pobeže u pećinu princ nije hteo da ga juri već produži dalje. Nakon par sati provedenih u šumi on se vrati na to mesto gde je bila pećina i udje unutra ali ne nadje zeca vec staru baku kako čisti pećinu.

Princ: Pomozi Bog, bako!
Baka: Bog ti pomogao, sinko!
Princ: Bako, da nisi videla nekog zeca kako je ušao u pećinu?
Baka: Jesam sinko ali ono ti nije zec vec aždaja, moj gospodar. Aždaja se pretvara u zeca da namami ljude u pećinu a onda ih pojede čim udju. Mnogi su stradali tako...
Princ: Pa tu su verovatno i moja starija braća.
Baka: Jesu sinko ali im ne možes pomoći. Bolje ti idi kući dok se aždaja nije vratila.
Princ: Ne mogu ići kući, moram ih osloboditi. A i ti si dobra žena, ni ti nisi srećna što si aždajina sluga.
Baka: To si u pravu sinko, ja sam bila lepa i mlada kad me je aždaja poštedela. Ceo život sam provela zarobljena...
Princ: Slušaj bako, možemo poraziti ovu aždaju ali moramo znati koja joj je slabost. Kada se aždaja vrati pitaj je gde je išla i šta je izvor njene snage. Kada ti kaže ti se pravi da si srećna što je takvu tajnu podelila sa tobom pa onda mazi i ljubi to mesto koje daje aždaji snagu. Ja ću sutra doći opet pa ćeš mi reći šta si saznala.

Carev sin ode natrag u dvorac a baka ostade da čeka aždaju. Predveče se aždaja vrati u pećinu pa pošto se najede i napi sede da odmara... Baka tad započe razgovor:

Baka: Gospodaru moj, da li si se umorio? Gde ti ideš tako daleko svakog dana? Nikada mi nisi rekao gde ideš a baš me zanima...
Aždaja: Tamo gde ja idem ti ne možes otići, to mesto je predaleko za tebe bako.
Baka: Ali zašto tako daleko ideš? A nikad mi nisi rekao ni kako si ti tako jak... Gde leži tvoja snaga gospodaru? Ja bih sad odmah otišla da mazim i ljubim to mesto da znam gde je.
Aždaja: Moja snaga leži u ovom ognjištu bako.
Baka kad to ču poče grliti i ljubiti ognjište. Aždaja kad to vide poče da se smeje i reče joj:
Aždaja: E bako, nije moja snaga u tom ognjištu, šalio sam se. Moja je snaga u onom drvetu ispred kuće.
Baka odmah ode da ljubi drvo... Aždaja to vide i rece baki:
Aždaja: Dobro dosadna ženo, reći ću ti. Nije moja snaga ni u tom drvetu već u jednom dalekom kraljevstvu. Tamo ima jedan dvorac a odmah pored njega veliko jezero. U tom jezeru ima jedna aždaja, u aždaji je vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac. E u tom vrapcu je moja snaga.
Baka: Gospodaru moj bio si u pravu, to je predaleko za mene, ja to ne mogu maziti i ljubiti.

Sutradan kad ode aždaja iz pećine dodje carev sin baš kako su se dogovorili on i baka. Baka mu reče sve što je saznala od aždaje, princ joj se zahvali i ode nazad u dvorac. Tamo se preruši u pastira i podje put onog udaljenog kraljevstva gde je aždajina snaga.

Nakon dugog puta princ stiže u grad pored koga je jezero koje mu je baka opisala. Čim je ušao u grad princ poče da se raspituje da li nekome treba pastir jer mu je trebalo prenoćište. Ljudi mu rekoše da se javi caru. Princ tako i učini... Car ga odmah upita:

Car: Hoćeš da čuvas ovce?
Princ: Hoću vase veličanstvo!
Car: U redu mladiću, sutra počinješ. Moram ti nesto reći mladiću pre nego što odeš... Ovo je veoma težak i opasan posao. Mnogi su pre tebe pokušavali...
Princ: Hvala na upozorenju vaša visosti ali mislim da čuvanje ovaca nije zadatak koji nisam u stanju da uspešno obavljam.
Car: Slušaj me mladiću, nisam završio... Ovde pored grada ima jedno jezero... Kod tog jezera je trava zelena i sveža, ovce najviše vole da tamo pasu. Nijedan pastir koji je tamo otišao se nije vratio... Zato ne daj ovcama da idu pored jezera.
Princ: Hvala za upozorenje visosti.

Princ izadje, pokupi ovce i zatraži dva hrta, sokola i gajde. Sutra ujutru princ izvede ovce na pašu. Kao što je kralj upozorio ovce odoše odmah pored jezera ali ih princ nije sprečavao. Umesto toga on pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O aždajo, o aždajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.

Ubrzo izadje aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boriše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče aždaja:

Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u ćelo sada bacio bih ja tebe još više.

Aždaja se nakon njegovih reči vešto izvuče i ode u jezero. Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajući u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadiše jer se niko nikada nije vratio sa jezera.

Sutradan princ opet odvede ovce na pašu pored jezera ali je ovog puta car poslao dva konjanika za njim da vide šta princ radi. Princ opet pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O aždajo, o aždajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.

Ubrzo izadje aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boriše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče aždaja:

Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u čelo sada bacio bih ja tebe jos više.

Aždaja se nakon njegovih reči vešto izvuče i ode u jezero. Carevi konjanici su sve ovo gledali sa obližnje planine i odmah su otišli da ispričaju caru. Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajući u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadiše kako se princ vratio i drugi dan jer to niko nikada nije uspeo do tada. U medjuvremenu je car dobro razmislio o svemu i pozvao svoju ćerku jedinicu. Kad je došla princeza car joj reče:

Kralj: Ćerko moja, sutra kad mladi čoban ode na jezero i kad krene da se bori sa aždajom ti pritrči i poljubi ga u čelo.
Princeza: Ali oče ja se plašim aždaje. Zar se ne plašiš da izgubiš ćerku jedinicu?
Kralj: Ne brini ništa ćerko moja. Ni sam ne znam koliko smo pastira do sada imali, nijedan se nikada nije vratio, a vidiš ovaj novi već dva dana ide na jezero i vraća se nakon borbe sa aždajom. Samo ti idi sutra pa kad on kaže da ga poljubiš a ti pritrči i to uradi... Mislim da nas on najzad može osloboditi ove zveri koja pobi toliki narod.

Sutra ujutru kad dan osvanu krenuše da se spremaju princ i princeza. Princ je bio veseo ali je princeza bila uplašena i uplakana... Tada princ reče devojci da ne plače. On joj reče da sve što treba da uradi jeste da pritrči i poljubi ga u čelo kad bude vreme, da se za ostalo se ne brine. Kad stigoše na jezero ovce odoše kod jezera da pasu a princ pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O aždajo, o aždajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.

Ubrzo izadje aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boriše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče aždaja:

Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u čelo sada bacio bih ja tebe još više.

Kako princ to izgovori devojka dotrča i poljubi ga u obraz, oko i u čelo. On onda zamahnu i baci aždaju u nebeske visine. Kad pade na zemlju aždaja puče na stotinu delova a iz nje iskoči vepar i poče da beži. Princ odmah pusti hrte na vepra, oni ga stigoše i rastrgoše na komade, ali iz vepra odmah iskoči zec i poče da beži. Princ opet pusti hrtove za zecom, oni ga stigoše i rastrgoše na komade ali iz zeca odmah izlete golub. Princ pusti sokola za golubom, soko brzo uhvati pticu i donese je princu. Mladić raspori goluba i iz njega izvadi vrapca...

Princ: Kaži mi odmah gde su moja braća.
Vrabac: Hoću samo me nemoj povrediti. Iza grada tvog oca ima jedna močvara, u njoj ćeš naći tri stabljike trske. Poseci ih sve tri i odnesi ih u pećinu. Onda udari njima u pod pećine i otvoriće se veliki podrum. Tu ćeš naći sve ljude koje je aždaja otela, uključujući i tvoja dva brata.

Čim je završio priču princ udavi vrapca. Sve to je gledao car koji je dosao sa konjanicima na onu planinu pored jezera... Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama i princezom nazad u grad svirajući u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadiše kako je princ pobedio aždaju jer nisu verovali da bilo ko to može učiniti. Onda ode kod cara koji mu odmah dade svoju ćerku za ženu. Princ tada reče ko je i zašto je došao a car se tada jos više obradova jer mu se ćerka udaje za princa a ne za pastira. Princ tada reče da mora otići kući da oslobodi braću i podje na put. Car posla svoju ćerku sa njim...

Bisernica
15-02-2010, 19:48
...........Kad stiže do one močvare on poseče tri stabljike trske, pa ode u pećinu i udari njima o pod. Baš kao što je vrabac rekao, otvoriše se vrata od podruma i počeše ljudi da izlaze napolje. Malo posle je u masi našao i svoja dva brata, srećni se zagrliše i izljubiše. Kad svi izadjoše princ opet udari stabljikama trske po podu, vrata se zatvoriše a on uze stabljike i ubaci ih u vatru. Svi odoše svojim kućama a on sa svojom braćom i princezom ode u dvorac kod svog oca gde su živeli srećni do kraja svog vremena.

Bisernica
08-09-2010, 18:11
Dvanaest meseci

Živela nekad davno jedna žena sa kćerkom i pastorkom. Živeli su siromašnim Životom. Imali samo malu kuću i komad zemlje koji su obradjivali.

Žena je bila udovica koja je imala mladu kćerku Helen i pastorku Marušku koja je bila kćerka njenog pokojnog muža iz njegovog prvog braka. Maruška je bila vrlo lepa devojka i jako dobre duše. Zbog njene neopisive lepote maćeha je nikako nije podnosila. Bila je daleko lepša od njene Helen. Zato su joj njih dve nastojale stalno napakostiti tako što su joj davale težak posao da radi dok su one uglavnom lenčarile. Jadna Maruška je skoro uvek sama obavljala posao i na njivi i kući. Ali lepa devojka je to sve podnosila bez i najmanjeg prigovora. Jednog prohladnog zimskog dana kad su sve tri bile u kući, reče Helen kako se uželela mirisa plavih ljubičica. Uto se obrati Maruški rekavsi joj:
”Idi Maruška naberi lepih ljubičica i donesi mi da ih pomirišem.”
"Ah, Helen"–uzvrati Maruška–"gdje si videla da ima ljubičica u januaru. Pričekaj proleće,pa ću ti ih tada ubrati.”
Naljuti se Helen, pa oštro podviknu na sestru:
”Kako se usudjuješ da mi protivrečiš tako. Kad ti kažem da mi doneseš nešto, onda imas to i da uradiš.”
Njena mati koja je jedva čekala ovako nešto, dograbi pastorku za ruku i izgura je iz kuće.
”Ne vraćaj se bez ljubičica”–reče joj zalupivši vrata za njom.

Jadna Maruška je posla tražiti ljubičice po snegu koji je neprestano padao i studeni koja je stezala sve jače. Lutala je šumom i poljanama ni sama ne znajući koliko dugo.
Najednom ugleda u daljini vatru koja je gorela. Pošto je bila promrzla podje u tom pravcu da se ugreje. Tako dodje na proplanak na kom je bila vatra. Ugleda potom oko velike vatre da se nalazi dvanaest većih kamenova. Na svakom od njih sedeo je po jedan čovek. Na najvišem kamenu koji je bio najbliži vatri sedeo je starac obrastao bradom držeci u rukama velik drveni malj. Začudi se devojka ovome što je videla, ali ipak krenu ka vatri obrativši se ljudima koji su nemo sedeli na kamenim stenama:

”Dobri ljudi, dozvolite mi da se ugrejem pored vaše vatre, jer sam se prilično smrzla.”

Starac na najvišem kamenu klimnu u znak odobravanja. Nakon što se Maruška ogrejala dobro,zapita je starac:
”Gde si se zaputila po ovom nevremenu?”
”Trazim ljubičica da naberem.”-odgovori devojka.
”Sad je zima"–reče starac–"prerano je još za ljubičice.”
”Znam"–tužno reče Maruška–"tako sam i ja rekla sestri i maćehi, ali one me oteraše iz kuće da ih tražim. Neće me pustiti natrag bez ljubičica. Molim vas dobri ljudi, možete li mi ikako pomoći da ih pronadjem.”

Starac ne odgovori, ali ustade sa svog najvišeg kamena i pridje trećem kamenu i reče čoveku na njemu:
”Uzmi brate ovaj malj i idi na moje mesto.”
Čovek ga bez reči posluša.Uze drveni malj i pope se na najviši kamen. Onda zamahnu snažno iznad plamena velike vatre. Tada se cela okolina izmeni. Nestade snega i hladnoće. Zasjalo je sunce,a drveće olistalo i svuda se čuo veseli cvrkut ptica. Na proplanku se zelenila trava prošarana raznim cvetovima.
”Beri ljubičice devojko"–viknu čovek s najvećeg kamena–"beri brzo.”
Maruška uto ugleda plave ljubičice koje su se iznenada pojavile u travi. Odmah se dade u berbu i nabra čitav mali buket za samo nekoliko trenutaka. Tada nestade sunca, olistale šume i pesme ptica. Opet se vrati sneg i grozna studen.
Starac se opet vrati na svoje predjašnje mesto uzevsi nazad svoj malj i reče Maruški:
”Eto imas ljubičice.Podji sad kući.”

Djevojka se toplo zahvali svima na velikoj pomoći i krenu s olakšanjem kući. Kad su videli Marušku kako prilazi kući s buketićem plavih ljubičica u ruci Helen i njena mati se nisu mogle čudu načuditi. Pustiše je brzo unutra i Helen odmah otrže buketić iz sestrine ruke upitavši:
”Gde si ih nabrala?”
”Gore na proplanku u šumi”–odgovori Maruška.
Helen s velikim uživanjem poče mirisati prolećno cveće koje joj je donela polusestra usred zime. Onda dade i majci da i ona pomiriše lepe ljubičice,pa ih zadenu sebi za pojas. Marušku uopšte ne ponudi da ih pomiriše.
Posle nekog vremena prohtelo se Helen da jede jagode, pa naloži Maruški:
”Idi da nabereš jagoda, pa mi donesi.”
A sestra joj uzvrati: ”Ko je još video da ima jagoda da se nabere zimi? One dolaze samo leti.”
Ali Helen se ponovo izdera na nju da mora učiniti kako joj je rekla i njena mati opet zgrabi Marušku i izbaci je iz kuće rekvši joj da se ne pojavljuje bez crvenih jagoda. Opet nesretna devojka podje u potragu. Ovaj put da nadje jagode. Lutala je i ovoga puta bezuspešno dok ponovo nije ugledala vatru na proplanku okruženu sa dvanaest ljudi koji su sedeli na kamenim stenama. I sada je na najvišem kamenu sedeo najstariji od njih s drvenim maljem u rukama. Maruška pridje vatri kako bi se ugrejala.
”Dozvolite mi da se ugrejem kraj vaše vatre dobri ljudi.Promrzla sam.”
Starac na najvisem kamenu opet klimnu. Malo kasnije je upita:
”Kuda si pošla po ovakvoj hladnoći.”
”Tražim jagode”-reče prelepa djevojka.
”Nema jagoda sada usred zime”-odmahnu starac glavom.
”Znam i sama"-tužno uzdahnu Maruška-"ali me sestra i maeha nateraše da ih tražim. Molim vas dobri ljudi možete li mi pomoći da ih pronadjem."

Opet starac s maljem ne odgovori.Samo sidje sa svog mesta i pridje šestom kamenu na kome je sedeo dosta mladji čovek od njega.
”Hajde brate idi na moje mesto”-naredi starac mladjem čoveku i dade mu veliki malj. Ovaj se pope na najviši kamen i zamahnu snažno iznad vatre. I ovaj put nestade snega i hladne zime. Zasjalo je toplo letnje sunce.Opet je olistala šuma i zelenila se trava svuda okolo.
”Beri brzo Maruška. Beri!"-viknu mladi čovek sa kamena.
Ona utom ugleda crvene jagode koje su sazrevale neverovatnom brzinom i poče ih marljivo brati. Za vrlo kratko vreme nabrala ih je skoro punu kecelju. Onda nestade leta i sunca i opet se vrati zima sa hladnim belim prekrivačem,svud naokolo.
”Eto imaš jagode”-reče joj starac vraćajući se na predjašnje mesto.
Maruška se zahvali svima od sveg srca na što oni samo klimnuše glavama.
Brzo se vraćala kući.Opet se njena maćeha i sestra nisu mogle čudom načuditi kad su je pustili u kuću koju je začas ispunio miris divnih jagoda.
”Gde si ih našla”-zapita Helen.
”Tamo gore na šumskom proplanku”-neodredjeno odgovori Maruška.
Ali Helen više nije ni pitala ništa. Uzela je drvenu činiju i istresla sve jagode u nju iz Maruškine kecelje. Onda je zasela zajedno s majkom za sto kraj činije i tako pojedoše jagode sve do jedne. Maruški ne ponudiše niti jednu jedinu.

Bisernica
08-09-2010, 18:34
Nekoliko dana kasnije zaželela se Helen jabuka. Opet naredi sestri da joj ih ide doneti.

”Gde da ti nadjem jabuke usred zime?”-očajno zapita Maruška, ali njena sestra se opet obrecnu na nju da joj ne odgovara tako. Maćeha je opet istera napolje i zabravi vrata iza nje. Ponovo devojka krenu. Ovaj put da traži jabuke. Sada nije gubila bespotrebno vreme tumarajući kojekuda. Uputi se odmah na mali šumski proplanak gde je gorela velika vatra sa dvanaest ljudi oko nje. Kad je stigla, opet pridje vatri i učtivo upita za dozvolu da se ugreje pošto je osećala užasnu hladnoću. Starac na najvišem kamenu opet klimnu sa odobravanjem. Trenutak posle je zapita:
”Kamo si pošla opet po ovom snegu?”
”Tražim jabuke”-uzvrati djevojka.
”Nema jabuka zimi.One stižu na jesen.”-opet će starac.
”Znam ja to"-žalosno reče Maruška-"ali me sestra i maćeha oteraše da tražim jabuke sada. Molim vas opet dobri ljudi. Pomozite mi da ih nadjem.”
Starac sidje s kamena i pridje čoveku koji je sedeo na devetom kamenu i pruži mu svoj malj.
”Hajde brate na moj kamen.”
Čovek primi veliki drveni malj i uspevši se na najviši kamen zamahnu maljem povrh vatre. Opet nestade zime i snega. Ali ovaj put nije bilo sunca. Nastao je tmuran i oblačan dan. Lišće je opadalo s drveća praćeno blagim vetrom. Maruška nije toliko obratila pažnju na jesenji dan koji je iznenada došao nego je pogledom tražila stablo jabuke. Napokon je ugledala.
”Tresi Maruška!Tresi brzo!”–viknu čovek sa kamena.
Maruška je protresla snažno stablo jabuke. Opala je jedna jabuka.Onda je protresla još jednom.Pala je i druga jabuka.
”Uzmi brzo jabuke Maruška”-viknu opet čovek s kamena.
Devojka posluša i podiže dve jabuke sa zemlje. Istog časa se opet sve vrati kao što je bilo i pre.Sneg svuda i nadaleko. I ovoga puta se Maruška lepo zahvali ljudima na kamenim stenama i brzo podje natrag kući. Ponovo su Helen i majka joj, buljile u čudu u dve jabuke koje je Maruška donijela usred meseca januara.

”Gdje su ostale jabuke"-ljutito upita Helen Marušku-"sigurno si ih pojela na putu kući.”

Maruška se poče kleti kako nije nijednu jabuku ni okusila.

”Protresla sam jednom drvo i pala je jedna jabuka"-reče sestra Heleni-"onda sam protresla drugi put i pala je druga. Tada su mi viknuli da uzmem brzo jabuke i idem.”

”Ko ti je vikao? Lažeš! Sama si ih sve pojela."-drsko joj reče Helen otevši joj jabuke iz ruku. Dade jednu majci, pa ih začas pojedoše. Tada Helen zatraži od majke vreć, rekavši da će sama ići da donese jabuka što vise bude mogla.
”Ako pošaljemo Marušku,opet će ih sve pojesti,a nama doneti samo po jednu.Ja ću ih tresti do mile volje makar ne znam koliko vikali na mene.”
Tako reče Helen i podje tražiti jabuke.Lutala je i tumarala kojekuda,ali osim belog snega ništa nije mogla videti ni naći. Onda ugleda vatru koja je gorela u daljini i uputi se tamo. Pridje vatri i poče se grejati pogledavši nemarno na ljude koji su sedeli naokolo i ćutali.
”Gde si krenula?Šta tražis ovuda po ovoj hladnoći?”-mirno zapita starac na najvišem kamenu.
”A šta se to tebe tiče matora izlapela budalo.Zar trebam tebi govoriti kamo sam krenula?”-osorno uzvrati Helen i podje dalje pošto se dovoljno ugrejala. Uto se starac uspravi na kamenu i zamahnu snažno iznad vatre koja se ugasi u tili čas. Podiže se tako velika mećava i sneg poče padati jos više i gušće. Snažan vetar je duvao tako oštro i raznosio sneg na sve strane, da se teško moglo ista videti od snežne vejavice. Dah je prosto zastajao od oštre studeni koja je nastupila s mećavom. Maćeha je kroz prozor kuće posmatrala snežnu mećavu koja je najednom počela besneti napolju. Počela se brinuti za ćerku. Pošto se bližio i mrak, a Helen se nije vraćala, obuče se što je bolje mogla i podje tražiti kći po snežnoj oluji. Išla je dugo ni sama ne znajući kuda. Dozivala iz sveg glasa kćerku,ali ništa nije ni videla ni čula od strašnog vetra koji je sve više orgijao. Kad se dobrano smračilo bila je umorna i ozebla.Htela se vratiti kući, ali više nije mogla naći puta natrag. Potpuno se izgubila u oluji i sneznoj mećavi koja nimalo nije jenjavala. U nemoćnom očajanju proklinjala je žena i Helen, i Marušku, i jabuke. Maruška je bila sama u kući i zabrinuto pogledala kroz prozor u mrkli mrak da li će se pojaviti Helen i njena mati. Ali ništa se nije čulo izuzev jakog vetra koji je neprestano divljao noseći sve pred sobom. Celu noć devojka nije oka sklopila očekujuci sa brigom povratak maćehe i sestre. Nije im mogla nikako pomoći. Bilo je suludo izlaziti van na užasnu mećavu i vetar koji je neprestano urlao.

Maruška nikad više nije dočekala da vidi polusestru Helen i svoju maćehu. Ostala je tako živeti sama u maloj kući i na komadu zemlje koji je sada pripadao samo njoj. Prošlo je vec izvesno vreme od stradanja njenih jedinih. A onda je lepa Maruška doživela najlepsi dan u svom dotadašnjem nesretnom životu. Lep i privlačan mladić je došao da je prosi. I tako je njenoj tužnoj samoći došao kraj.
Bila je sretna.

Bisernica
12-09-2010, 11:25
Jedna tužna priča

Koliko se god trudila sama,a i drugi,da ne bude stalno prisutna,DOSADA je u tom neobičnom društvu stalno živela. I kad je već treći put zevnula,LUDOST je, luda kao i uvek, predložila:
"Hajdemo da se igramo žmurke!"
SPLETKA je značajno podigla obrvu a ZNATIŽELJA je, u nemogućnosti da se zadrži upitala:
"Kakva je to igra?”
"To je igra u kojoj ja pokrijem oči i brojim do hiljadu, dok se vi sakrijete. A kad izbrojim krećem u potragu. Koji prvi bude pronadjen zauzet će moje mesto u sledećoj igri" -objasnila je LUDOST.
ODUŠEVLJENJE je poletno zaskakutalo, dok se RADOST, gotovo neuspešno, trudila uveriti SUMNJU, koja nikom ne veruje u igri. No, bilo ih je još nekoliko koji se nisu hteli igrati….
ISTINA se pitala zašto bi se ona krila kada će je i onako na kraju pronaći.
OHOLOST je držala da je igra glupa(a zapravo ju je ljutilo što zamisao nije bila njena). KUKAVIČLUK nije hteo da riskira.
"Jedan..dva..tri.." - počela je brojati LUDOST.
LENJOST se sakrila iza prvog kamena na putu, VERNOST je potražila zaklon na nebu,a ZAVIST je čučnula u senu USPEHA, koji se vlastitom snagom popeo na vrh stabla. VELIKODUŠNOST se gotovo nije uspela sakriti jer joj je svako mesto koje je pronašla izgledalo prekrasno za nekoga od njenih prijatelja. Kristalno jezero prepustila je LEPOTI, hlad drveta SRAMEŽLJIVOSTI. Mekoću leptirova leta ustupila je OSEĆAJNOSTI, kretanje vetrova SLOBODI a sebi …? Ipak na kraju se i ona sklonila, i to u zraku sunca.
SEBIČNOST je, što se naravno moglo i očekivati, našla naj udobnije mesto na svetu, idealno samo za nju.
LAŽ se sakrila na dnu okeana, a zapravo je bila iza duge.
STRAST i POŽUDA su se zajedno sakrili u jedan vulkan, a ZABORAV…zaboravio je gde se uopšte sakrio, ali nije bitno.
Kad je LUDOST došla do broja devetsto devedeset i devet, LJUBAV nije još bila pronašla ni jedno mesto za sebe, jer joj se svako činilo zauzeto. Tada je ugledala prekrasan ružičnjak i zavukla se medju crvene ruže. Kada je LUDOST izbrojala do hiljadu i počela traziti, prvo je, naravno našla LENJOST koja je bila iza naj bližeg kamena. Potom je čula VERNOST kako na nebu razgovara s Bogom.
STRAST I POŽUDU osetila je u podrhtavanju uznemirenog vulkana, a ZAVIST je pronašla čim je ugledala USPEH.
SEBIČNOST nije morala ni tražiti jer se sama otkrila bežeći iz svog skrovišta.
Trazeci dalje LUDOST je došla do kristalnog jezera i odmah otkrila LEPOTU.

SUMNJU je videla kako sjedi na jednom kamenu, otkrivši se sama kako ne bi nikom morala govoriti gde se skrivala. Doskora su svi bili pronadjeni.
DAROVITOST je čučala u svežoj mirisnoj travi, TESKOBA u tamnoj špilji.LAŽ ih je sve uverila da je bila na dnu okeana(a virila je iza duge).
ZABORAV je već zaboravio da se nečeg uopšte i igrao.

LUDOST nikako nije mogla pronaci LJUBAV.
Tražila je po celom svjetu, iza svakog stabla, grma, cveta, na dnu svakog potoka i na vrh svake planine, a kad je već odustala pogled joj zastade na prekrasnom ružičnjaku... uzela je štap i počela razmicati ruže.
Odjednom je začula bolan vrisak, trnje se zabolo LJUBAVI u oči i oslepelo je. LUDOST nije znala šta bi od jada izvinjavala se,molila,plakala, da joj dopusti iskupljenje a onda se setila…. Obećala je LJUBAVI da će do kraja života ostati sa njom.

I tako:odkad se igra skrivanja igrala prvi put na zemlji, LJUBAV je slepa a LUDOST joj je verna prijateljica koja je vodi..

maaarina82
02-10-2010, 16:49
Приче и бајке браће Гим и Шарла Пероа / браћа Грим и Шарл Перо ; превели Божидар Ф. Пејовић, Угљеша Крстић ; приредио Угљеша Крстић. – Београд : Делта-Прес, 1982. – 231

Da li neko zna gde mogu da nadjem ovu knjigu da kupim? Da li je prodaje neko? Mnogo, mnooogoooo mi je bitna!!!

Bisernica
15-10-2010, 17:09
Draga maaarina,
Ne znam koliko ti može pomoći,ali jedino što se može naći na
netu vezano za knjigu koja tebe zanima je na ovom mestu.
Možda i nadješ načina da dodješ do knjige.


http://www.yu4you.com/items/en/knjiga/item_1381.html

Bisernica
18-10-2010, 22:31
Nekada davno,na jednom ostrvu u sred okeana živela su sva osećanja: Sreća.Tuga,Taština,Ljubav i pored njih Znanje.
Jednoga dana ,naidje oluja koja je mogla da potopi ostrvce,i krenuli svi da se spasavaju pre potopa.Ljubav,koja je neizmerno volela svoje ostrvo,želela je sotati do zadnjeg trena,ali kada je ostrvo skoro nestalo pod vodom shvatila je da i ona mora otići,pa je odlučila da zatraži pomoć.
Bogatstvo je upravo prolazilo u svom velikom,luksuznom brodu,kada ga je Ljubav zamolila da je povede sa sobom,ali joj je Bogatstvo skoro srdito odgovorilo da ne može,jer nema mesta,brod je bio pun zlatnika i srebrnjaka.
Ne znajući šta će,Ljubav zamoli Taštinu koja je upravo prolazila pored nje u prelepom brodiću.
-Taštino,molim te pomozi mi - zavapila je Ljubav,a Taština joj osorno odgovori:
- Ne mogu ti pomoći Ljubavi,sva si mokra i mogla bi mi uništiti brod !
Tu negde u blizini je bila i Tuga i Ljubav odluči zamoliti za pomoć i nju.
- Molim te ,povedi me sa sobom - tiho je zatražila Ljubav.
- Oh.....Ljubavi,tolika sam tužna i želim biti sama - odgovorila je Tuga i odjedrila dalje sama.
Sreća se zatekla tu ,no toliko je bila sretna da nije ni primetila da joj Ljubav domahuje moleći za pomoć.
Odjednom se odnekud začuo glas koji je rekao :
- Dodji Ljubavi,ja ću te povesti !
Bio je to jedan starac kojeg je Ljubav ushićena zbog prilike da se spase zaboravila pitati kako se zove.Kada su stigli na kopno,starac je pošao svojim putem pre nego se Ljubav setila pitati ga ko je.
Znajući koliko duguje starcu Ljubav se obratila Znanju,mudrom starcu,za pomoć,pitajući ko je starac koji joj je spasao život.
Znanje joj je reklo - Pomoglo ti je Vreme ,Ljubavi.Starac se zove Vreme!
Začudjena ,Ljubav zapita Znanje :
- Zašto mi je baš Vreme pomoglo,kad niko drugi nije hteo?
Znanje se mudro nasmešilo :
- Zato što samo Vreme može shvatiti koliko je velika i snažna prava Ljubav !

Bisernica
19-10-2010, 17:04
Draga maaarina,
Ne znam koliko ti može pomoći,ali jedino što se može naći na
netu vezano za knjigu koja tebe zanima je na ovom mestu.
Možda i nadješ načina da dodješ do knjige.



http://www.yu4you.com/items/en/knjiga/item_1381.html

Ne znam da li dolaziš,ali ako ti može pomoći ,Andersenove bajke možeš naći i ovde

http://www.rapidsharegfx.com/download/najlepse+bajke+brace+grim+8+sinhronizovano+na+srps kom.html

Bisernica
19-10-2010, 17:11
Bajka o Bambiju


http://www.timeout.com/newyork/tonyblog/wp-content/uploads/2007/06/bambi.jpg


Stiglo je proleće, a s njegovim dolaskom je rodjen Bambi, nežno lane koje su svi stanovnici šume požurili da pozdrave i upoznaju. Veverica, mišić, ptičice, zečić Trupko i drugi kunići i zečići - svi su, uzbudjeni, bili kod Bambija i njegove mame.

Prvo jutro Bambi se pridigao na svoje tanane nožice, pa krenuo da ispita sva čudesa šume, uz pomoć svojih prijatelja. Bilo je mnogo toga da se vidi i upozna, ali je Bambi imao odličnog vodiča - Trupka.
Evo šarenog leptira, eno slepog miša u visini, tu su i krtice što kopaju dugačke tunele i ne vole sunce, i veseli kunići i ptice raznobojnog perja i kljunova...

Posle više meseci bezbrižnog i srećnog života, stigla je zima, pa je Bambi opet imao šta da vidi i nauči.
Jednog jutra, kad se probudio, iznenadio se koliko se šuma izmenila.


- Pao je sneg! - rekla mu je mama.
Pošavši u šetnju, Bambi opazi kako mu noge tonu u tu čudnu belu stvar, hladnu, ali ipak prijatnu.
Drveće, žbunje, trava i mahovina bili su pokriveni blistavim snegom.

Jednog dana Bambija probudi silan prasak, koji uzbuni svu šumu. Sa svih strana šumom su odjekivali pucnji pušaka.

- To su lovci! - čulo se odasvud.

Mama košuta natera Bambija da beži koliko ga noge nose, i on je trčao, trčao, misleći pri tom na svoje prijatelje s nadom da će se i oni spasti. Već je čuo priču o lovu, o tome kako su jednog dana došli ljudi da svojim puškama poremete mir šume, i koliko su žrtava ostavili za sobom...

Mama košuta, na žalost, nije uspela da umakne lovcima, a s njom su poginule i mnoge druge životinje. Tata, moćni jelen, pokušao je da uteši Bambija, a i svi prijatelji došli su da podele tugu s njim. Došla je i košutica Falina s kojom se Bambi celog leta igrao. Sada je ona, zajedno sa Trupkom i drugim prijateljima, preuzela brigu o Bambiju.
Bambi je znao da se u njih može pouzdati.

Opet je došlo proleće, i Bambi sa čudjenjem otkri da se nešto menja u njegovom životu. Falinino prisustvo počelo je da mu znači mnogo više nego društvo svih drugih živitinja.
Bambi se zaljubio!
I Falina je pokazivala svoju ljubav prma Bambiju - nežno ga je trljala njuškicom.
Sreća se vratila u šumu, Bambi i Falina postali su nerazdvojni prijatelji. Jednog dana šumu iznenada zahvati požar. Trebalo je bežati, spasavati glavu. Vatra se širila, dim je počeo da guši, i sve životinje, medju kojima i Bambi i drugi jeleni i košute, pojuriše prema reci. Vatra je plamtala sve jače, vrelina je postajala neizdržljiva, ali je Bambi, koji je sada već bio porastao, pomagao drugim, slabijim životinjama da se izbave. Pratio ih je, jednu po jednu, dok su prelazile reku. On će biti poslednji koji će preći na drugu, spasonosnu obalu. Ne obazirući se na opasnost, Bambi je najpre pomogao svjim malim prijateljima da se domognu druge obale, pa se tek onda i sam pridružio drugim jelenima.
Postao je odrastao i odgovoran.

Bisernica
29-10-2010, 22:16
Jabuka koja se smeje i jabuka koja plače

Bio neki car koji je imao tri sina. Dok je jednog dana njegov najmladji sin sedeo u dvorcu, dodje jedna starica da zahvati vode sa izvora ispod dvorca. Mladić se baci malim kamenom i polomi staričin krčag. Starica ništa ne reče, ode po drugi krčag i ponovo dodje na izvor. Dečak ponovo baci kamen, polomi krčag, a starica ode. Sutradan se starica pojavi na izvoru sa novim krčagom. Čim je ugleda, mladić ponovo baci kamen i razbi krčag.
Starica reče:
- Hej, sinko, molim Gospoda da se jabuka koja plače zaljubi u jabuku koja se smeje – i udalji se. Prodje pet dana i dečaka poče da muči ono što je starica rekla. I zaista, jabuka koja plače zaljubila se u jabuku koja se smeje. Iz dana u dan dečak je bledeo i venuo. I car ču da mu se sin razboleo. Pregledali ga lekari i vidari, ali nikako nisu mogli da objasne razlog mladićeve patnje. Jednog dana ponovo dodje jedan vidar i reče caru:

- On je bolestan od ljubavne patnje.

Mladic na kraju reče ocu da se jabuka koja plače zaljubila u jabuku koja se smeje. Car će na to:

- Šta da radimo sada, sine?

Mladić odgovori:
- Dozvoli mi da idem i da ih nadem.

Car, opet:
- Kuda ćeš u takvom stanju? Kako ćeš znati gde su. Pusti!
- Svakako ću ići i naći ću ih – odgovori mladić.
- I mi ćemo ići s njim. Sigurno ćemo naći te jabuke – rekoše ocu starija braća.
Sva tri brata krenuše zajedno na put.

Dugo su išli preko brda, dolina i ravnica i jednog dana stigoše do neke česme. Na česmi videše jedan natpis. Pročitaše: ko ide jednim od ova tri puta, doći će, ko ide drugim doći će ili neće, a ko krene trećim putem nikako neće doći. Braća se sporazumeše da najstariji krene putem kojim se dolazi, srednji putem kojim se dolazi ili ne dolazi, a najmladji onim kojim se ne dolazi.

- Ali kako ćemo znati, ko se vratio, a ko nije – rekoše.

Na to najmladji brat reče:
- Skinimo prstenje sa ruku i stavimo ga ispod ovog kamena. Onaj ko dodje kasnije, znaće ko je sa kog puta stigao.

Tako i učiniše i svaki krenu putem koji je izabrao. Najstariji carević stiže u jednu zemlju, udje u jedno svratište i osta tamo da radi kao spoljni momak. Srednji brat, kad stiže u neku zemlju, udje u jednu kafanu i osta tamo kao kafedžija.
Da se vratimo najmladjem bratu. I on, pošto je prešao dug put, stiže jednoga dana do nekog izvora i vide staricu kako zahvata vode. Mladić je upita:
- Bako, hoćeš li mi dati prenoćište za večeras?

Starica odgovori:
- Ah, sinko, imam jednu kućicu, kad legnem noge mi štrče. Gde da te primim?

Mladić joj dade pregršt zlatnika:
- Molim te, bako, nadji mi jedno mesto.

Starica uze zlatnike i povede mladića svojoj kući govoreći:
- Podji, sine, podji, imam i kuću i sobu, a ko će mi drugi i doći!

Malo su jeli i pili. Sedeći tako, mladić upita:
- Bako, kažu da ima jabuka koja plače i jabuka koja se smeje, znaš li gde su?

Čim to ču, starica zalepi mladiću ćušku:
- Ćuti, ovde je zabranjeno da se to spominje.

Kada to reče, mladić joj dade još jednu pregršt zlatnika. Obradovana time, starica reče:
- Sine, sutra ćeš ustati i otići na onu goru tamo. Tamo dolazi jedan pastir. On je pastir dvorca u kome su jabuka koja plače i jabuka koja se smeje. Ako uspeš da ga odobrovoljiš i udješ u dvorac, tamo ćeš naći jabuke. Samo, kada ih budeš uzeo dodji pravo k meni.

Sutradan mladić ustade rano, ode na onu goru i tamo vide pastira kako napasa ovce. Pridje i pozdravi ga. Sedoše i počeše da razgovaraju. Na kraju, on spomenu pastiru jabuku koja plače i jabuku koja se smeje.
Čim to ču, pastir ga tako udari da mu se mozak zavrteo. Kada mu mladić reče "Zaboga, pastiru, zašto me udaraš", pastir ga još jednom udari rekavši:
- Ćuti, ovde je zabranjeno da se o tome govori.

Mladic mu dade pregršt zlatnika. Kada vide zlatnike, pastir omekša i reče mladiću:
- Ja ću sada da zakoljem jednu ovcu; od njene kože ću napraviti mešinu. Kada navečer poteram ovce u dvorac, ti ćeš se umešati medju njih, jer ih broje kada ulaze u dvorac. Ti ćeš ići kao one i sa njima ćeš ući u dvorac. A zatim, noću, kada svi budu zaspali, popet ćeš se na najviši sprat. Tiho ćeš ući u odaju sa desne strane. Devojka leži u postelji, a jabuke stoje na polici. Ako budeš mogao uzet ćeš ih, a ako te uhvate biće zla.

Pastir ustade i zakla jednu ovcu; mladića stavi u mešinu, potera ovce i uputi se ka dvorcu. Mladić udje medju ovce dok su ih brojali na ulazu u dvorac.
Spusti se noć i svi u dvorcu zaspaše. Mladić izadje iz mešine i lagano podje gore. Otvori odaju koju mu je pomenuo pastir. U sredini je bila jedna postelja, a u njoj lepotica crnih obrva, svetloplavih očiju, kose rasute poput srme sa mladežima na vratu. Bila je lepa da joj nije bilo ravne na svetu. Dok ju je mladić dugo sav ushićen gledao, jedna jabuka sa police poče grohotom da se smeje, a druga da rida, kao da se nešto dogodilo. Mladić odmah pobeže na vrata i vrati se medju ovce.
Od galame ovih jabuka, devojka se probudi, pogleda i vide da nema nikog, izadje napolje i pošto nikog ne nadje, ponovo se vrati u odaju.
- Ah vi, lažljivice, prevarile ste me – reče i opet leže u postelju. Nakon kratkog vremena devojka je ponovo zaspala. Mladić se još jednom pope gore, lagano otvori odaju i udje. Kada krenu prema jabukama, jedna se opet nasmeja, a druga zaplaka, a on ponovo pobeže. Djevojka se na to probudi i vide da nema nikog.
- Hej, vi, bezobraznice. Već drugi put me budite iz sna. Istući ću vas ako opet budete nešto napravile – reče i leže.
Čim je zaspala, mladić ponovo dodje, otvori vrata i krenu pravo ka jabukama. Kad htede da ih dohvati sa police, jabuke udariše u smeh i plač. Mladić ponovo pobeže. Devojka se probudi – nikog nema.
- Ah, vi bestidnice! Jeste li poludele noćas? Tri puta me budite iz sna. Kakav je to način? – reče, ošamari i jednu i drugu i ponovo leže.
Prošlo je podosta vremena. Mladić je ponovo otvorio odaju i krenuo prema polici. Uzeo je jednu jabuku, pogledao, nikakvog glasa, uzeo je i drugu, izašao i otišao medju ovce. U stvari, jabuke su se naljutile i zato nisu pustile nikakav glas.
Došlo je jutro. Pastir je isterao ovce i otišao u planinu. Mladic je izašao iz mešine i ponovo dao pastiru pregršt zlatnika. Oprostio se i krenuo staričinoj kući. Kad starica vide mladića, stavi malo vode u posudu, zakla jednu kokošku i njenu krv pusti u vodu. Stavi u vodu jednu dasku i reče mladicu da sedne na dasku.

Vratimo se dvorcu gdje su bile jabuke.
Kada se devojka probudila, pogledala je gore-dole i videla da na polici nema jabuka. Tada je briznula u plač:
- Jao meni! Noćas su mi ukradene jabuke. Tri puta su me budile, ali ja nisam mogla da shvatim. A ono, dolazio lopov.
Kada ovo ču car, naredi da se zatvore kapije tvrdjave. Pretražili su unutrašnjost grada i ništa nisu mogli da nadju.
Zvezdoznanci su gledali sudbinu i videli kako onaj koji je ukrao jabuke plovi ladjom po nekom krvavom moru. Rekli su:
- Care, ovaj je čovek daleko izmakao. A mi ne znamo ni gde je to krvavo more.
Na kraju su odustali od traženja jabuka. Kapije tvrdjave su bile ponovo otvorene. Mladić dade starici još malo zlatnika. Pošto se od nje oprostio, podje on putem kojim je došao. Jednog dana stiže do česme gde se rastao od braće. Podiže kamen ispod koga su stavili prstenje i vide da niko nije dolazio. Uze svoj prsten i krenu putem kojim je otišao srednji brat.
Idući preko brda, dolina i ravnica, pijući vode sa potoka, sedeci u pustinjama, slušajući pevanje ptica, stiže jednog dana u nepoznatu zemlju. Udje u jednu kafanu da popije kafu i ispuši čibuk. Vide da mu je brat tu kafedžija, ali ga ovaj ne poznaje. Nakon kratkog vremena, on ga pozva i upita odakle je i tako ubrzo shvati da mu je on brat. Braća ustadoše i krenuše zajedno na put. Opet stigoše do one česme. Podigoše kamen i videše da stariji brat još nije stigao. Uzeše još jedan prsten i krenuše putem kojim je otišao najstariji brat. Idući tako, opet stigoše do jedne nepoznate zemlje. Dva brata rekoše:
- Hajdemo u neko svratište da se okupamo, a posle da potražimo brata.
Udjoše u jedno svratište. Tu je njihov brat radio kao spoljni momak.Oni se okupaše i izadjoše iz svratišta. Pozvaše momka i rekoše mu ko su. Zatim se sva trojica zaputiše onoj česmi. Kada stigoše uzeše i treći prsten i krenuše u svoju zemlju.
Starija braća usput upitaše najmladeg da li je našao jabuke. On receč da jeste i izvuče ih ispod pazuha. Čim videše jabuke i sami se zaljubiše.
- Brate, neka jabuke malo ostanu kod nas, pa ćemo ti ih opet vratiti – rekoše.
On se složi i dade im jabuke. Posle toga njegova starija braća rekoše jedan drugom:
- Ubijmo ga! Neka jedna jabuka ostane kod tebe, a druga kod mene.
Tako su tri brata stigla u jednu kafanu. Hteli su tu malo da posede i da nešto pojedu. Od kafedžije zatražiše jednu hasuru i on im donese.
U bašti je bio jedan nepokriven bunar na koji oni staviše hasuru. Najmladji brat, misleći da je hasura prostrta za odmaranje, sede na nju i upade u bunar. Za to vreme su njegova braća mirno popila kafu, ispušila po čibuk i krenula u svoju zemlju.
Pošto u bunaru nije bilo vode, mladić se nije udavio, ali se onesvestio. On je tamo ostao dok su njegova braća stigla u zemlju. Kada ih otac upita gde im je najmladji brat, oni odgovoriše:
- Mi smo išli i našli jabuku koja se smeje i jabuku koja plače. On je otišao putem kojim se ne vraća i nije se vratio.
Otac se zaplaka i reče:
- Sigurno će doći.
Za to vreme je mladić u bunaru došao k svesti. Počeo je da doziva ljude. Kafedžija koji je šetao po bašti čuo je glas iz bunara, spustio jednog čoveka u bunar i on je izvukao mladića. Upitali su ga kako je upao u bunar i on im je ispričao šta mu se desilo. Zatim je ustao i zaputio se u svoju zemlju, ali nije došao očevoj kuci. Došao je u jednu kovačku radnju i tu postao šegrt.
I dok je on tamo šegrtovao, otac devojke koja je bila vlasnica onih jabuka napravi brojanicu od hiljadu zrnaca, dade je ljudima rekavši im:
- Uzmite ovu brojanicu i obidjite sve zemlje. Neka ljudi pričaju šta im se dogodilo. Ko izdrži do kraja ove brojanice, on je taj koji je ukrao jabuke. Uhvatite ga i dovedite.
Ljudi su uzeli brojanicu, obišli svaku zemlju, ali niko nije mogao da izvuče brojanicu. Na kraju stigoše u zemlju mladića koji je ukrao jabuke. Baš kada su prolazili ispred kovačke radnje mladić reče:
- Majstore, ja ću izvući onu brojanicu.
Ovaj o tome obavijesti ljude koji doneše brojanicu i rekoše:
- Hajde da vidimo, izvlači!
A mladić tada reče:
- Hoću, ali ću to učiniti pred mojim carem.
Oni uzeše mladića i odvedoše ga caru i objasniše mu o čemu je reč. Mladić sede, poče da priča šta mu se dogodilo i da izvlači brojanicu. Baš kada je rekao kako su ga njegova braća bacila u bunar, brojanica se završila. Tada car shvati da je to njegov najmladji sin, ustade i privuče mladića u zagrljaj:
- Ah, sine moj, koliko si ti preturio preko glave, a da ja ništa o tome nisam znao.
Braću koja su uzela jabuke odmah pogubiše a mladića, zajedno sa jabukama, predadoše ljudima. Ovi ga povedoše caru zemlje u kojoj su jabuke bile ukradene.
I tako stigoše oni u zemlju iz koje su ukradene jabuke a mladića izvedoše pred cara. Kad ga car vide zapovedi mu da i pred njim izvuče brojanicu. Mladić je uze, ispriča sve od početka do kraja i izvuče brojanicu.
Car reče:
- Sinko, ti si ukrao ove jabuke, ali i moja ćerka ne može bez njih. Dodji, dat ću ti svoju kćer, a vas dvoje se više nemojte rastavljati od ovih jabuka.
- Sa zadovoljstvom – reče mladić i prihvati carevu ponudu.
Devojka i mladić se venčaše i provedoše svadbu koja je trajala četrdeset dana i četrdeset noći.

Bisernica
30-10-2010, 22:33
Dva vuka

Jedan stari Indijanac ispričao je svom unuku:

U ljudima se odvija neprekidna borbaa.
Tu se stalno bore dva vuka.
Jedan je Zlo.
To je strah, gnev, zavist, žalost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni ponos,
superiornost i ego.

Drugi je Dobro.
To je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera.

"A koji vuk pobedjuje?" upita unuk, dok mu se u očima caklila radoznalosti.

Stari Indijanaci odgovori:

"Onaj koga hraniš !! "

Indijanska bajka

Bisernica
30-10-2010, 23:03
Zašto je more slano

Živeli muž i žena u velikoj slozi i ljubavi,ali ih je nemaština pritisla,a kad je na svet došlo i dete,onaj čovek ode i zamoli jednog bogatog čoveka da mu bude kum.
Ne znajući kakoda ga odbije ,bogataš nekako prihvati i krsti dete.n kraju reče kumu siromahu:
- Dodji kod mene svakog dana i dobit ćeš nešto milostinje.

Siromah čovek beše bez posla i svakog dana je išao bogatom kumu da nešto pomogne ili uradi da bi dobio nešto milostinje.
Dete je raslo,i napunilo dve godine,a siromah je još uvek išao po milostinju.To je već dosadilo bogatom kumu,jer je mislio da će i sam osiromašiti udeljujući milost.Jednog dana bogataš zakolje kravu.Naidje kum siromah i reče :

-Dobar dan kume.Došao sam da mi nešto daš.

_ Dobar dan - odgovori bogataš,pa se okrenu mesaru i naredi :
- Odseci jednu plećku.

Odseče mesar plećku,a bogataš je uze i okrene se siromahu:

- Uzmi je kume ! - pa ga onom plećkom snažno udari po grudima i ledjima i reče:
- Idi do sto djavola.Uzmi ovo i samom djavolu odnesi,samo mi na oči više ne izlazi.

Uze siromah plećku i krene kući,pa usput sretne nekog starca.Nazva mu dobar dan ,a starac ga upita gde je krenuo sa onom plećkom.Ispriča mu siromh šta se desilo,kako ga je kum udario plećkom i oterao,pa ne zna više kako da prehrani porodicu,i kako nosi plećku djavolu.Na to mu starac reče:

- Odnesi je, ali nemoj proći kroz mala vrata, nego kroz velika. Kad stigneš, pokucaj i on će te pitati šta hoćeš. A ti mu reci: "Donosim ti ovu plećku mesa".
Kada te zapita koliko novca tražiš za nju,rewci mu da ti novac ne treba ,već traži da ti da onaj stari mlin koji drži kod velikih vrata.
Siromašak se zahvali starcu na savetu i krene na put.
Kad stiže pred vrata djavolova, on pokuca.

- Šta hoćeš? - upita djavo.
- Evo doneo sam ti plećku.
- Dobro, koliko novaca tražiš?
- Neću novac, već mi daj stari mlinac koji stoji na ulazu kod vrata.
- E - reče mu djavo - to ti neću dati. Imam dve sobe pune mlinova, dat ću ti jedan novi.
- Ne, ja baš taj stari mlinac želim.
I djavo, šta će, zaželeo se mesa,dade mu stari mlinac.

- Evo ti ga, nosi ga. To ti je naknada za meso.
- Daj mi i dva ključića sa mlincem.- seti se siromah da mu je starac rekao da obavezno traži i dva ključa.
Dade mu i dva ključića, pa čovek uze mlinac i ode. Stiže kući i zateče ženu iznemoglu od gladi.
Stavi mlinac na sto i reče:
- Mlinčiću, mlinčiću, djavo te učinio svemoćnim, daj mi hrane i najboljeg vina.
Tog trena poče mlinac izbacivati hranu i vino bez zaustavljanja.
Pomisli čovek,ako je mlinac sve to mogao za tako kratko vreme da stvori,onda on ne mora više da radi.Stavi drugi ključ u mlinac i poželi mnogo novca,a mlin mu i tu želju ispuni.Izbacio je toliko zlatnika da je siromah kupio mnogo zemlje,lepe kuće i zaposlio mnogo slugu.

Jednog dana se bogati kum upita:
- Zašto moj kum više ne dolazi da mi traži milostinju?
- Kako će doći kad si ga onako odalamio plećkom - odgovori mu žena.
- Avaj, daj mi taj komadić mesa i hleba što nismo mogli da pojedemo, pa ću poći da ga obidjem i vidim kako živi.

I krenu na put da potraži kuma. Nije nikako mogao da ga nadje. Ugleda neke kuće, poslugu i upita ih:
- Kod koga vi to radite?
- Kod gospodina kuma tvog - odgovoriše mu oni.
- Kako se on tako obogatio?
- Idi pa vidi, kuća mu je obeležena zelenim slovima.
On podje u selo i ugleda prekrasan dvorac. Pridje i zakuca na vrata. Izadje njegov kum, sad pravi gospodin, bogatiji od njega, pa mu reče:
- O, kume, pa kako si mi? Zašto si bacio pogaču koju si mi poneo? Zašto je kumu bilo sramota da mi pošalje ostatke od mesa što niste pojeli?
- Vidi, vidi, ti to sve znaš! Aj, kume, kako si se tako obogatio?
- Obogatio sam se od onog dana kad sam bio kod tebe, kad si mi dao plećku i uputio me djavolu. Bio sam kod njega pa mi je dao mlinac da mi izbacuje hranu i novac.
- Pa, kume, zašto mi ne prodaš mlinac?
- Dobro kume, dat ću ti ga. Hajde, udji unutra. I stavi ključić u mlinac:
- Mlinčiću, mlinčiću, djavo te je učinio svemoćnim, daj mi najboljeg vina na svetu - reče mu.
Kad mu mlinčić dade najbolje vino na svetu, ponudi kuma da ga proba i ovaj, uzdahnuvši od zavisti, upita ga:
- Hoćeš li mi ga prodati?
- Dobro, kume, ponesi ga. Stavi drugi ključić i zategni ga dobro.
- A koliko treba da ti platim za njega?
- Neću ti tražiti ništa, poklonit ću ti ga.
- Onda u redu, kume.
Kako je bio polupijan, jer se napio dobrog vina kod kuma, uze mlinac i ode teturajući se svojoj kući. Kada stiže uze bič i istera sluškinje na ulicu pa ih išiba. Reče mu žena:
- Šta to radiš čoveče, šta ti je?
- Kad imam mlinac, nisu mi potrebne sluškinje.
I sluškinje odoše. Onda on postavi mlinac da radi. Kum mu je dao ključ da mlinac može da izbacuje jelo. I on mu reče:
- Djavo te je učinio svemoćnim, izbaci mi hranu.
I mlinac poče da izbacuje hranu. Najedoše se domaćini i sto slugu ,a mlinac je i dalje izbacivao hranu. Napuni se cela trpezarija hranom pa i sve druge sobe i odaje, tako da se nije moglo po kući kretati. Onda on reče:
- To su djavolska posla, to su budalaštine. Uze mlin i podje ulicom, a mlin je i dalje uz put izbacivao hranu, te on povika siromašnima:
- Donesite tanjire, evo vam nosim hranu.
Siromasi se zabezeknuše ugledavši toliku hranu. I on stiže opet do kuma.
- Kume - reče mu - ti si mi dao samog djavola.
- Kako to, znači nisi znao da mu kažeš? Iskoristi trenutak nepažnje kuma, pa stavi drugi ključić u mlinac i reče:
- Mlinčiću, mlinčiću, nemoj više da izbacuješ hranu.
I ostade sa svojim mlinom. Kum je morao da traži ponovo sluškinje da mu očiste i operu kuću od tolike hrane.
I tako mlin osta opet kod starog vlasnika.
U nekom stranom gradu nije bilo soli, nisu je mogli nigde pronaći. I on im poruči da im može napuniti ako treba i deset brodova solju. Odgovoriše mu da je bolje da im napuni sto brodova i da će mu ih sve poslati.
Stigoše brodovi. Tada mu rekoše:
- Zar nije bolje da prodaš mlinac?
- Pa dobro, prodat ću vam ga, sačekajte me osam dana.
Sačekaše osam dana. On zatraži da mu mlinac izbacuje pare i napuni deset podruma novcem. Zatim proda mlinac. Kad ga je prodao, brodovi krenuše. Tada najstariji na brodovima reče:
- Je li sigurno da će ovaj mlinac davati so?
Poneli su mlinac samo sa jednim ključem. Tada on reče:
- Mlinčiću, mlinčiću, djavo te je učinio svemoćnim, izbaci nam so.
Mlinac poče da izbacuje so. Napuni se jedan brod solju, pa drugi i svi ostali. Tada mu rekoše:
- Mlinčiću, mlinčiću, nemoj više izbacivati so.
Ali što su mu više govorili, on je izbacivao sve više soli,a nisu imali drugi ključić da bi ga zaustavili Već napuniše sto brodova a mlinčić je i dalje izbacivao so. Tada reče najstariji na brodovima:
- Ovaj mlinac je djavolov!
I baci ga u more. I zato je more i danas slano, jer mlinac još uvek izbacuje so.

Bisernica
04-11-2010, 18:11
Carevo novo odelo - Hans Kristijan Andersen

Nekada davno u nekom dalekom carstvu vladao je car koji je više od svega voleo lepu, modernu i skupocenu odeću na koju je trošio nemereno mnogo blaga. Nikada nije brinuo o svojim sunarodnicima, slugama pa čak ni o svojim najbližima,već samo o kupovini odeće.

Jednog dana, u njegovo carstvo stigoše dva mladića koji odoše kod cara i predstaviše se za vrhunske krojače iz dalekog kraljevstva. Car ih oduševljeno primi i odmah zapita:
- Gospodo, dobro došli u moje carstvo. Kažite mi, kakva odela šijete?
- Hvala na gostoprimstvu, Vaše Veličanstvo. Mi šijemo specijalna odela koja prelepo izgledaju, napravljena su od najkvalitetnijih materijala i poseduju magičnu moć - naša odela su nevidljiva svima koji su glupi i koji ne zaslužuju da žive plemićkim životom.
- Sa ovim odelom mogu da proverim ko zaslužuje da živi na dvoru a ko ne... I uvek ću znati koji ljudi su pametni pa više nikada neću gubiti vreme pričajući sa glupima.

Car naredi slugama da se mladićima donese zlata koliko god zatraže kako bi što pre počeli da rade. Mladići uzeše zlato, odoše u zasebnu sobu gde mogu u miru da rade i narediše da ih niko ne prekida dok ne završe. Priče o ovome su se brzo pročule po celom carstvu i svi su željno isčekivali da vide kakvo izgleda to novo carevo odelo ali i da saznaju ko ne zaslužuje da bude plemić na dvoru kao i koliko su drugi ljudi glupi.

Nakon nekoliko dana mladići saopstiše da car može poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car ne sme doći sve dok odelo ne bude u potpunosti gotovo. Car posla svog najstarijeg ministra koji je pametan, mudar i pošten smatrajući da će on najbolje proceniti da li je odelo kvalitetno i biti u stanju da mu prenese utiske... Stari ministar udje u sobu a dva mladića ga dovedoše do stola na kome je stajalo odelo i upitaše ga da li je zadovoljan izborom boja na odelu. Ministar je širom otvario oči, premestao naočare sa jedne na drugu stranu i trudio se da vidi odelo ali nije mogao jer ga nije ni bilo.
- Pa kako vam se svidja ovo što smo do sada uradili? Da li ste zadovoljni?
- Ah, da, veoma je lepo... - zatečeno reče ministar. Veoma mi se svidja izbor boja i šara na tkanini.
- Veoma nam je drago da to čujemo - rekoše mladići. Kažite caru da spremi još zlata ukoliko želi da nastavimo da radimo.
- U redu, preneću vaše zahteve caru - reče stari ministar i ode.

Mladići nastaviše da rade i nakon nekoliko dana opet saopstiše da car može poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car i dalje ne sme doći jer odelo nije u potpusnosti gotovo. Car tada posla muža svoje ćerke, princa, da pogleda odelo i prenese utiske. Mladi princ udje u sobu, pridje stolu ali baš kao i stari ministar ne vide ništa jer nije bilo ničega na stolu.
- Odelo je skoro završeno - rekoše madići. Da li vam se svidja?
- Veoma je dobro, zadovoljan sam vašim radom i to ću reći caru - reče uplašeni princ koji je zbog ovoga pomislio da nije dostojan trona koji ga jednog dana očekuje.
- Odlično! Recite caru da spremi jos zlata i odelo ce biti završeno za par dana.
- U redu, preneću vaše zahteve caru - reče zabrinuti princ i ode.

Uskoro mladići saopštiše da je odelo završeno i pozvaše cara da dodje. Car okupi svoje najviše ministre, porodicu i prijatelje i ode kod mladića. Čim udjose u sobu stari ministar i princ smatrajući da odelo svi vide povikaše:
- Pogledajte ga samo, zar nije prelepo? Te boje, te šare, taj kroj...
Car pridje bliže stolu ali ne vide ništa. Onda se zapita da li je on glup, ili još gore - ne zaslužuje da vlada... Medjutim brzo se okrenu ka mladićima i reče da je odelo odlično, da je najlepše koje je ikada imao i da je prezadovoljan. Nakon toga svi u sobi odmah počeše da pričaju o odelu i da komentarišu izmedju sebe iako ga nisu videli ali da ne bi ispali glupi. Car zaposli mladiće kao zvanične kraljevske krojače i reče da će novo odelo nositi na velikoj svečanosti koja će biti odžana za neki dan.

Kada je došao dan velike svečanosti mladići pozvaše cara kod njih u odaje da ga obuku. Car povede opet najviše ministre, porodicu i prijatelje pa ode kod mladića. Kada udjoše u odaje mladići pridjoše caru i rekoše:
- Ovo su pantalone, ovo je odelo a evo ga i ogrtač... Sva tri dela su laka kao pero i to je jedna od magičnih osobina naših odela, onaj ko ih nosi neće uopšte osetiti da ih ima na sebi. Onda prodjose po sobi i dadoše drugima da dodirnu tkaninu i uvere se koliko je laka.
- Zaista, ovo je neverovatno - svi širom sobe počeše da komentarišu iako niko i dalje nije video odelo koje nije ni postojalo.

Nakon toga mladići zamoliše cara da se skine pa obojica pridjoše i počeše da ga oblače, deo po deo svoje nevidjive odeće. Kada završiše car stade pred ogledalo pa poče da se ogleda:
- Kako dobro izgleda... Kako mi dobro stoji... Kakve prelepe boje... Kakve šare... A tek kako je lako... Ovo je zaista najbolje odelo koje sam ikada kupio. Idemo na svečanost - reče car.

Napolju je bilo puno ljudi i svi su željno isčekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izadje sa svojom pratnjom koja je išla iza njega i pravila se da drži dugi ogrtač kako se ne bi vukao po zemlji svi počeše da pričaju o odelu i da ga hvale. Niko nije želeo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglašen za glupog.
- Ali on nema ništa na sebi - povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.
- Dete govori istinu, car jeste go - povika zatim otac deteta.
- U pravu ste, ni ja ne vidim odelo - povika čovek pored.
- Ni ja... Ni ja... Ni ja... - počeše da viču ostali ljudi.

Na kraju su svi počeli da se smeju golom caru, čak i njegove najbliže sluge. Car postidjen brzo pobeže u dvor gde ne nadje mladiće koji su odavno pobegli sa svojim zlatom. Od tog dana car se promenio, više nije mario samo za odela već i za svoj narod, svoje sluge a naročito za svoju najbližu porodicu.

Bisernica
05-11-2010, 17:39
Kako je patuljak postao kralj


Nekad davno živela u jednoj kolibici neka starica koja je iz dana u dan tugovala što nema dece. I tako jednom, u trenutku usamljenosti i očajanja, uzme ona jedno jaje, uvije ga u krpe i pažljivo skloni u neki kutak svoje kolibice. Svakog jutra sa zebnjom je pratila šta ce se dogoditi, ali se na jajetu nije pokazivala nikakva promena. Najzad, jednoga dana kad je zabrinuto otrcala da vidi šta je s' jajetom, nadje ga razbijeno, a pored ljuske bebu koja joj je vec pružala ručice.

Sirota žena, sva luda od sreće, zagrli dete i nazva ga "moje dete". Ona ga je negovala i hranila s toliko nežnosti da je već za godinu dana ono i govorilo i hodalo, baš kao odrastao čovek. Medjutim, ostalo je malo kao što se i rodilo.
Staričino oduševljenje s vremenom postade toliko da poče da veruje kako ce joj dete jednoga dana postati neki plemić, mozda čak kralj.

Sa ovim uverenjem, koje je bilo samo plod njene mašte, ona predloži svom detetu da ode lično kralju i da ga izazove na dvoboj. Patuljak je plakao i molio da ga ne baca u takva iskušenja, ali pošto je majka to toliko želela, nije mogao ništa drugo nego da posluša. Čim ga izvedoše pred kralja, on izazva na dvoboj. Kada kralj ugleda jednog patuljka, prezrivo se osmehnu i, kao prvo, zatraži od patuljka da podigne kamen težak pedeset kilograma.

Siromah patuljak dodje svojoj majci i požali se. Ona mu reče:
- Ako kralj može da podigne taj kamen, moći ceš i ti.
I tako, kralju podje za rukom da podigne kamen. Začudo, to isto učini i patuljak. Posle toga odmeriše snage i na druge načine, ali sve što bi uradio kralj, učinio bi i patuljak bez ikakvih poteškoća.

Kralj se tada toliko naljuti videvši kako ne može da pobedi jednog jadnog patuljka, te izdade naredjenje: ko od njih dvojice ne uspe da izgradi palatu za jednu noc, biće osudjen na smrt.

Sav užasnut i uplakan, dodje patuljak opet svojoj majci da je obavesti o novoj nevolji, ali ga ona ohrabri uveravajući ga da će sve biti dobro. I doista, već sutradan majka i sin osvanuše u prelepoj palati, koja postoji i dan danas.

Veoma iznenadjen ovim prizorom, kralj sada posla sluge da potraže neke vrlo tvrde plodove jednog drveta, pa da podele megdan gadjajući se njima.
Ovaj poslednji okršaj odigrao se pred dvorskim velikodostojnicima, koji zaprepašćeni, videše kako se plod koji je bacio kralj u paramparčad razbi o patuljkovu glavu, a da ovome to nije nimalo naudilo. Pošto kralj dade časnu reč da će dopustiti da i patuljak s njime učini to isto, sada nije mogao da odustane, te patuljak u dva udarca pobedi kralja, a dvorski velikodostojnici ga proglasiše za novog vladara i gospodara.

Od toga časa starica nestade, i niko nikada više nije čuo ništa o njoj.

Bisernica
05-11-2010, 23:19
U cara Torjana kozije uši

Bio jedan car koji se zvao Trojan. U toga cara bile su uši kozje pa je redom zvao berbere da ga briju; ali kako je koji išao nije se natrag vraćao, jer kako bi ga koji obrijao, car Trojan bi ga zapitao šta je video na njemu, a berberin bi odgovorio da je video kozje uši, onda bi ga car odmah posekao. Tako dođe red na jednog berberina, ali se ovaj učini bolestan pa pošlje svog momka. Kad ovaj iziđe pred cara, zapita ga car što nije majstor došao, a on odgovori da je bolestan. Onda car Trojan sede te ga momak obrije. Momak brijući cara opazi da su u njega kozje uši, ali kad ga Trojan zapita šta je u njega video, on odgovori da nije video ništa. Onda mu car da dvanaest dukata i reče mu da od sad uvek dolazi on da ga brije. Kad momak otide kući, zapita ga majstor kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da mu ja car kazao da ga svagda on brije i pokaže mu dvanaest dukata što je od cara dobio, ali mu ne kaže da je u cara video kozje uši. Od to doba ovaj je momak jednako išao i Trojana brijao, i za svako brijanje dobijao po dvanaest dukata, i nije nikome kazivao da car ima kozje uši. Ali ga najposle stane mučiti i gristi gde ne sme nikome da kaže, te se počne gubiti i venuti. Majstor to opazi pa ga stane pitati šta mu je, a on mu na mnogo zapitkivanje najposle odgovori da ima nešto na srcu, ali ne sme nikome kazati, ''a da mi je – veli – da komegod kažem, odmah bi mi odlaknulo.''

Onda mu majstor reče:

- Kaži meni, ja neću nikome kazati: ako li se bojiš meni kazati, a ti idi duhovniku, pa kaži njemu; ako li nećeš ni njemu, a ti izađi u polje iza grada, pa iskopaj jamu te zavuci glavu u nju, pa tri puta zemlji kaži šta znaš, pa onda opet jamu zatrpaj.

Momak izabere ovo treće: otide iza grada u polje, pa iskopa jamu, te u nju zavuče glavu i u tri puta rekne:

- U cara Trojana kozje uši!

Pa onda zagrne zemlju, i tako se smiri i otide kući.

Kad posle toga prođe neko vreme, ali iz one jame nikla zova, i tri pruta narasla lepa i prava kao sveća. Čobančad kad nađu zovu, odseku jedan prut i od njega načine sviralu, ali kad počnu svirati, svirala izdaje glas:

- U cara Trojana kozje uši!

To se odmah razglasi po svemu gradu, a najposle i car Trojan sam sobom čuje kako deca sviraju:

- U cara Trojana kozje uši!

Čuvši to car Trojan odmah dozove onoga berberskoga momka, pa ga zapita:

- More, šta si ti oglasio narodu za mene?

A on se siromah stade pravdati da nije nikome ništa kazao, ali da je video šta on ima. Onda car istrgne sablju da ga poseče, a on se prepadne pa sve po redu iskaže, kako se zemlji ispovedao, pa kako je sad na onome mestu narasla zova, od koje svaka svirala izdaje onaki glas. Onda car sedne s njim na kola, i pođe na ono mesto da vidi je li istina, kad tamo, ali još samo jedan prut nađu. Car Trojan naredi da se načini svirala od onoga pruta da vidi kako će svirati. Kad oni načine sviralu i počnu svirati, a svirka izdaje glas:

- U cara Trojana kozje uši!

Onda se car Trojan uveri da se na zemlji ništa ne može sakriti, pa onome berberinu oprosti život, i posle dopusti da svaki može dolaziti da ga brije.

Bisernica
06-11-2010, 11:42
Šuma Striborova

Zašao neki momak u šumu Striborovu, a nije znao da je ono šuma začarana i da se u njoj svakojaka čuda zbivaju. Zbivala se u njoj čuda dobra, ali i naopaka - svakome po zasluzi. Morala je pak ta šuma ostati začarana, doklegod u nju ne stupi onaj, kojemu je milija njegova nevolja, nego sva sreća ovoga svijeta.
Nasjekao dakle onaj momak drva i sjeo na panj, da počine, jer bijaše lijep zimski dan. Ali iz panja iziđe pred njega zmija i stade se umiljavati oko njega. Ono pak ne bijaše prava zmija, nego bijaše ljudska duša, radi grijeha i zlobe ukleta, a mogao je osloboditi samo onaj, koji bi se s njom vjenčao. Bljeskala se zmija kao srebro na suncu i gledala momku upravo u oči.

»Lijepe li gujice, Bože moj! Gotovo da bih je i kući ponio«, - progovori momak od šale.

» Evo budalaste glave, koja će me osloboditi na svoju nesreću«, - pomisli grješna duša u guji, požuri se i pretvori se odmah od guje u ljepotu djevojku, te stade pred momka. Rukavci joj bijeli i vezeni kao krila leptirova, a sitne nožice kao u banice. Ali kako bijaše zlobno pomislila, onako joj ostade u ustima gujin jezik.

»Evo me! Vodi me kući i vjenčaj se sa mnom!« - reče guja-djevojka momku.

Sad da je ono bio siguran i dosjetljiv momak, pak da brže mahnuo ušicom od sjekire na nju i da je viknuo: »Nisam baš ja mislio, da se sa šumskim čudom vjenčam«, postala bi djevojka opet gujom, utekla bi u panj i nikomu ništa. Ali ono je bio neki dobričina, plašljiv i stidljiv mladić, pak ga bilo stid da joj ne ispuni želje, kad se već radi njega pretvorila. A baš mu se i svidjela, jer je bila ljepolika, a on, neuputan, nije mogao znati, što joj je ostalo u ustima. Uze on djevojku za ruku i povede je kući. A živio je taj momak sa svojom starom majkom i pazio majku kao ikonu.

»Evo, majko, snahe«, - reče momak, kad stigoše on i djevojka kući.
»Hvala Bogu, sinko«, - odvrati majka i pogleda ljepotu djevojku. Ali je majka bila stara i mudra i odmah spozna, što imade snaha u ustima. Ode snaha da se preobuče, a mati reče sinu: »Lijepu si mladu izabrao, samo pazi, sine, nije li ono guja!« Sin se malo ne skamenio od čuda: otkud njegova mati znade, da je ono bila guja? Razljuti se u srcu i pomisli: »Moja majka mora da je vještica«. I odmah zamrzi na majku.

Počelo njih troje živjeti zajedno, ali ono zlo i naopako. Snaha jezičljiva, nazlobna, proždrljiva i goropadna. Bila je tamo litica visoka do oblaka, te snaha zapovjedi jednog dana starici, neka joj donese snijega sa vrha litice, da se umije.

»Nema puta na onu visinu«, - reče starica.
»Uzmi kozu, neka te vodi. Kuda ona gore, tuda ti naglavce dolje«, - reče snaha.
Tamo bio i sin, pa se nasmijao na te riječi, samo da ugodi svojoj ženi.

To se tako ražalilo majci, da odmah pođe na liticu po snijeg, jer joj nije bilo žao života. Idući putem, htjela se pomoliti Bogu za pomoć, ali se predomisli govoreći: »Opazio bi Bog, da mi sin ne valja.« No Bog joj ipak osta na pomoći, i ona sretno donese snasi snijega s litice ispod oblaka.

Drugog dana zapovjedi snaha baki:

»Idi tamo na jezero zamrznuto. Usred jezera ima rupa. Uhvati mi na rupi šarana za ručak.«
»Provalit će se led poda mnom, propast ću u jezero«, - odvrati baka.
»Radovat će se šaran, propadneš li s njime«, reče snaha.

I opet se sin nasmijao, a baka se tako ražalostila, da odmah ode na jezero. Pucketa led pod bakom, plače ona, da joj se suze po licu mrznu. Ali još ne će da se Bogu moli, taji pred Bogom, da joj je sin grješan. »I bolje da poginem«, pomisli baka i ide po ledu. Ali još nije došlo vrijeme, da baka umre. Zato preletje nad njom galeb, noseći ribu. Omakne se riba galebu i padne upravo pred baku. Baka uze ribu i donese srećno snasi.

Trećeg dana sjela baka uz ognjište i uze sinovu košulju, da je okrpa. Kad to vidje snaha, poletje do nje, istrže joj košulju iz ruku i viknu:

»Ostavi to, sljepice stara, nisu to tvoji poslovi.«

I ne dade majci, da okrpa sinovu košulju. Sad se starici posve rastuži srce, te ona ode pred kuću, sjedne na onoj ciči zimi na klupu i pomoli se Bogu:

» Bože moj, pomozi mi! «

Uto vidje ona, kako k njoj ide neko ubogo djevojče, na njemu samo izderana rubina, a rame pomodrilo od studeni, jer joj se rukav iskinuo. Ali se svejedno djevojče nasmijava jer je umilne ćudi. Pod pazuhom joj svežanj triješća.

»Hoćete li, bako, kupiti luči?« pita djevojče.

»Nemam novaca, kćerce, nego ako hoćeš da ti okrpam taj rukavčić«, - reče tužna baka, koja je još držala u rukama iglu i konac za sinovu košulju. Baka okrpa djevojčici rukav, a djevojka joj dade svežanj luči, zahvali joj milo i ode dalje, radosna, što joj rame ne zebe.

U veče reče snaha baki: »Mi ćemo poći u goste kumi, a ti da si ugrijala vode, dok se vratim.« Bila snaha proždrljiva i uvijek gledala, gdje da se ugosti.

Kad oni odoše, osta baka sama, pa uze onog triješća, što joj ga prodalo djevojče, i potpali oganj na ognjištu, a onda ode u komoru po drva. Dok je ona u komori tražila drva, začuje, kako u kuhinji nešto pucka, nešto kucka: kuc! kuc!

»Tko je božji? « - upita baka iz komore.
»Domaći! Domaći!« - ozovu se iz kuhinje neki sitni glasovi, kao da žvrgolje vrepci pod strehom.

Dalo se baki na čudo, što je ovo ovako u noći, i ona ude u kuhinju. Kad ona tamo, ali ono se na ognjištu istom rasplamsale luči, a oko plamena zaigrali kolo »Domaći«, sve sami mužići od jedva po lakta. Na njima kožusi, kapice i opančići crveni kao plamenovi, kosa i brada sive kao pepeo, a oči žarke kao živi ugljen. Izlazi njih sve više i više iz plamena, svaka luč po jednog daje. Kako izlaze, tako se smiju i vrište, prebacuju se po ognjištu, cikću od veselja i hvataju se u kolo.

Pa zaigra kolo: po ognjištu, po pepelu, pod policu, na stolicu, po ćupu, na klupu! Igraj! Igraj! Brzo! Brže! Cikću, vrište, guraju se i krevelje. Sol prosuše, kvas proliše, brašno rastepoše - sve od velike radosti. Vatra na ognjištu plamsa i sjaji, pucka i grije; a baka gleda i gleda. Nije joj žao ni soli ni kvasca, nego se raduje veselju, što joj ga Bog šalje na utjehu.

Čini se baki, da se pomladila - nasmije se kao grlica, poskoči kao curica, hvata se u kolo sa Domaćima pa zaigra. Ali joj ipak ostalo još čemera u srcu, a to bijaše tako teško, te kolo odmah stade.

»Božja braćo«, - reče onda baka Domaćima, »biste li vi meni znali pomoći, da ugledam jezik svoje snahe, pa kad kažem momu sinu, što sam na svoje oči vidjela, možda se opameti? ! « Baka stane pripovijedati Domaćima sve, kako je bilo. Domaći posjedali uokolo po rubu ognjišta, nožice ovjesili niz ognjište, nanizali se kao čičak do čička i slušaju baku; pa sve klimaju glavama od čuda. Kako klimaju glavama, onako im se žare crvene kapice: mislio bi tko, ono sama vatra na ognjištu plaminja.

Kad je baka svršila pripovijedanje, viknu jedan od Domaćih, po imenu Malik Tintilinić: »Ja ću ti pomoći! Idem u sunčanu zemlju i donijet ću ti svračjih jaja. Podmetnut ćemo ih pod kokoš, pa kad se izlegu svračići, prevarit će se snaha: polakomit će se kao svaka šumska guja za svračićima i isplazit će jezik.«

Svi Domaći ciknuše od radosti, što se Malik Tintilinić tako dobro dosjetio. Još oni najbolje vrište, ali ide snaha iz gostiju i nosi sebi kolač. Nasrne snaha ljutito na vrata, da vidi, tko to u kuhinji vrišti. Ali kad ona raskrili vrata, a ono: top! - prasne plamen, skočiše Domaći, topnuše svi u jedan mah nožicama o ognjište, ponesoše se nad plamen, poletješe pod krov - kvrcnuše daščice na krovu i nestade Domaćih. Samo Malik Tintilinić ne uteče, nego se sakrije u pepelu.

Kako je plamen iznenada prsnuo u vis, a vrata udarila o vratnicu, onako se uplašila snaha i od straha sjela na zemlju kao vreća. Rastepe joj se kolač u rukama, raspadnu joj se kose i češljevi, bulji oči i viče od jeda:

» Što je ovo bilo, nesrećo stara! «
»Vjetar podigao plamen, kad si otvorila vrata«, - reče baka i mudro se drži.

»A što je ono u pepelu?« - opet će snaha, jer je iz pepela virila crvena peta opančića Malika Tintilinića.
»Ono je žeravica«, - odvraća baka.

Ali snaha ne vjeruje, nego ustane onako raspletena i ide da vidi iz bližega što je na ognjištu. Prikučila se licem do pepela, ali se Malik Tintilinić hitro baci nožicom i kvrcne petom snahu po nosu. Viče snaha kao da se u moru topi, sva je garava po licu, a pepeo joj posuo raščupane kose.

»Što je ovo, nesrećo stara? « - pišti snaha.
»Poprskao te kesten iz žeravice«, - odvraća baka, a Malik Tintilinić u pepelu puca od smijeha.

Kad je snaha otišla da se umije, pokaže baka Maliku Tintiliniću, gdje je u komori snaha nasadila kokoš, da bude malih pilića za Božić. Još iste noći donese Malik svračjih jaja i podmetne ih pod kokoš umjesto kokošjih.
Zapovjedila snaha baki, da dobro pazi na kokoš, pa kad se izlegu pilići, neka joj javi. Pozvat će snaha čitavo selo, da vidi, kako ona ima pilića na Božić, kad ih nitko nema.

Došlo vrijeme, izlegli se svračići. Javi baka snasi, da su pilići izašli, a snaha pozove selo. Došle kume i susjede, malo i veliko, a bio tamo i sin bakin. Snaha zapovjedi baki, da donese gnijezdo u trijem. Donese baka gnijezdo, podigoše kokoš, a ono u gnijezdu nešto zakriješti: iskočiše goli svračići, pa skok! skok! po trijemu.
Kad je snaha-guja opazila ovako iznenada svračiće, prevari se, polakomi se u njoj zmijina ćud, poletje snaha po trijemu za svračićima i isplazi za njima svoj tanki i šiljasti jezik kao u šumi. Vrisnuše i prekrstiše se kume i susjede, te povedoše svoju djecu kući, jer upoznaše, da je ono zaista šumska guja.

Majka pak radosno pođe do sina govoreći: »Otpremi je, sine, otkud si je doveo, sad si na svoje oči vidio, koga u kući hraniš.« I mati htjede da ogrli sinka. Ali sin je bio baš posve budalast čovjek, pa se još više usprkosio i suprot sela i suprot majke i suprot istih svojih očiju. Neće da sudi ženi-guji nego još vikne na majku:

»Otkud tebi svračići u to doba, vještice stara? Nosi mi se iz kuće!«

E, sad je mati vidjela, da pomoći nema. Zacvili kao ljuta godina i samo umoli, da je bar ne tjera iz kuće, dok je dan, da ne vidi selo, kakvog je sina othranila. Sin privoli, da mati ostane do večera još u kući. Kad je došla večer, uze baka u torbu nešto kruha i nešto onih luči, što joj ih je dalo ubogo djevojče. A onda ode kukajući iz kuće sinove.
Čim je mati prešla preko praga, utrne se vatra na ognjištu i pade raspelo sa stijene. Ostadoše sin i snaha u mračnoj izbi - i sada sin osjeti, kako je počinio veliku grehotu na majci, i pokaje se jako. Ali ne smije da ženi o tom govori, jer je plašljiv, nego joj kaže:

»Hajdemo za materom, da vidimo, kako će poginuti od studeni«.

Skoči veselo zlorada snaha, nađe im kožuhe, obukoše se i odoše iz daleka za staricom. A baka žalosna ide po snijegu, u po noći, preko polja. Kad je došla na jedno veliko strnište, uhvati je takova studen, da nije mogla dalje. Zato izvadi iz torbe one luči, razgrne snijeg i potpali vatru, da se malo ugrije. Jedva se luči rasplamsale, ali ono čudo! Eto iz njih izlaze Domaći, upravo kao da je na kućnom ognjištu! Iskakuju iz vatre sve uokolo u snijeg, a za njima iskre frcaju na sve strane u tamnu noć. Milo je baki, gotovo bi proplakala od milinja, što je ne ostaviše samu na putu. A oni se kupe oko nje, smiju se i zvižde.

»Božja braćo«, - reče baka, - »nije meni do radosti, nego mi hajde pomozite u nesreći.« Pripovjedi baka Domaćima, kako se budalasti sin još više pozlobio na nju, otkad se i on i selo uvjerili, da je u snahe zaista gujin jezik.

» Izagnao me, a vi pomozite, ako znate.« Malo šute Domaći, malo tepu snijeg s opančića i ne znaju baki savjeta. Ali onda Malik Tintilinić reče: »Hajdemo do Stribora, starješine našega. On svačemu savjeta znade.«

I odmah se Malik popne na glogov grm, zviznu u prste, a ono iz mraka preko strništa dokasa k njima jelen i dvanaest vjeverica. Posadiše baku na jelena, a Domaći posjedaše na vjeverice i pođoše put šume Striborove. Jašu oni kroz noć - na jelenu rogovi i paroščići, a na svakom paroščiću zvjezdica. Sjaji se jelen i kazuje put, a za njim juri dvanaest vjeverica, a u svake vjeverice dva oka kao dva draga kamena. Jure oni i žure, a za njima izdaleka trči snaha i sin, sve im nestaje sape. Tako stigoše do šume Striborove, i ponese jelen baku kroz šumu.

Spozna snaha sve u mraku, da je ono šuma Striborova, gdje je ona već jednom radi grijeha ukleta bila, ali od velike zlobe ne može se ni sjetiti svojih novih grijeha, ni pobojati se za njih, nego se još više raduje govoreći: »Propast će neuka baka u ovoj šumi sred tolikih čarolija« - i poletje još brže za jelenom. Donese dakle jelen baku pred Stribora. Stribor pak bijaše šumski starješina. Sjedio je sred šume, u dubu tako velikom, da je u njem bilo sedam zlatnih dvorova i osmo selo, srebrnom ogradicom ograđeno. Pred najljepšim dvorom sjedi Stribor na stolici, u crvenoj kabanici.

»Pomozi baki, propala je od snahe-guje«, rekoše Domaći Striboru, kad mu se bijahu poklonili i oni i baka. Pripovjede oni sve, kako je bilo. A snaha i sin došuljali se do duba, pa kroz crvotoč gledaju i slušaju što će biti.

Kad su Domaći svršili svoju pripovijest, reče Stribor baki:

»Ne boj se starice! Ostavi snahu, neka živi u zlobi, dok je zloba ne dovede opet onamo, otkuda se prerano oslobodila. A tebi ću lako pomoći. Gledaj tamo ono selo, srebrom ograđeno!«

Pogleda baka, a ono njezino rodno selo, u kojemu je mladovala, a u selu proštenje i veselje. Zvona zvone, gusle gude, zastave se viju, a pjesme podcikuju.

»Uniđi kroz ogradicu, pljesni rukama i pomladit ćeš se odmah. Ostat ćeš u selu svome, da mladuješ i da se raduješ, kao pred pedesetak godina!« - reče Stribor.

Razveseli se baka kao nikada, poletje odmah do ogradice, uhvatila se već rukom za srebrna vratašca, ali se uto još nečega sjetila, pa upita Stribora:

»A što će biti od mog sina?«
»Ne budali, bako! « - odgovori Stribor: - »Otkud bi ti za svoga sina znala? On će ostati u ovom vremenu, a ti ćeš se vratiti u mladost svoju! Ni znati ne ćeš za kakvog sina!«

Kad je baka ovo čula, zamisli se teško. A onda se polako vrati od gredice, dođe natrag pred Stribora, nakloni se duboko i reče:

»Hvala ti, dobri gospodaru, na svemu dobru, što mi ga daješ. Ali ja volim ostati u svojoj nesreći, a znati, da imam sina, negoli da mi dadeš sve blago i sve dobro ovoga svijeta, a da moram zaboraviti sina! «

Kad je baka ovo izrekla, strahovito jeknu cijela dubrava, prestadoše čari u šumi Striborovoj, jer je baki bila draža njezina nevolja, nego sva sreća ovog svijeta. Zanjiše se čitava šuma, provali se zemlja, propade u zemlju ogromni dub sa dvorovima i sa selom srebrom ograđenim, nestade Stribora i Domaćih, - ciknu snaha iza duba, pretvori se u guju - uteče u rupu - a majka i sin nađoše se nasred šume sami, jedno uz drugo. Pade sin pred majku na koljena, ljubi joj skute i rukave, a onda je podiže na svoje ruke i nosi kući, kuda sretno do zore stigoše. Moli sin Boga i majku, da mu oproste. Bog mu oprosti, a majka mu nije ni zamjerila bila.
Momak se poslije vjenčao s onim ubogim i milim djevojčetom, što im bijaše dovela Domaće u kuću.Još i sad sretno žive svi zajedno, pak im Malik Tintilinić u zimnje večeri rado na ognjište dohodi.

Ivana Brlić Mažuranić

Bisernica
06-11-2010, 12:02
Princeza na zrnu graška

Bio jednom princ koji je želeo da se oženi princezom,ali istinski pravom princezom.
Samo,kako da zna koja je zaista prava?Naredi svojim slugama da mu u jedan veliki kovčeg spakuju najlepšu odeću i obuću.Spakovaše sluge svilene košulje,zlaćane prsluke,predivne šešire,lake čizmice i druge stvari potrebne za dug put.Roditelji mu poželeše sreću nadajući se brzom povratku.Princ u zlatnim kočijama krenu na dug i neizvestan put.Preputovao je čitavu kraljevinu,susreo mnoge prelepe i ljupke grofice i kneginje,predivne princeze,ali nikako nije bio siguran da su prave.I tako se vratio svojim roditeljima,pokunjen i sam.

"Sreo sam,majko,mnoge princeze.Dvoumio sam se jer nisam znao koja je prava,ona o kojoj ja sanjam",odgovori tužni princ.

Jedne noći bilo je užasno nevreme.Munje su parale nebo a tutnjava gromova nadjačavala je šum kiše koja je padala kao iz kabla.Neko pokuca na vrata.Kad otvoriše,pred vratima je stajala devojka.Voda joj se slivala niz kosu i odeću,cvokotala je od hladnoće.Uvedoše je u dvorac.Trebala joj je odmah topla kupka.Izgledala je čarobno.Princ posla dvorjanina da je pozove na večeru.Devojka ubrzo stiže.Princ,kad je ugleda,
odmah se zaljubi,na prvi pogled.Osetio je veliku sreću i od sveg srca poželeo da je ona zaista prava princeza.Pitao se kako da to proveri.Nije ni slutio kako o tome razmišlja i njegova majka kraljica,koja im dade znak da princezu zadrže.Kraljica je želela da njen sin oženi pravu princezu.Znala je kako može prepoznati pravu princezu.Uzela je zrno graška i otišla u gostinjsku sobu.Stavila je zrno na krevet,a preko njega poredjala dušeke i posteljinu.
Ujutro dođe kraljica, da vidi kako je proba uspela.

"Dobro jutro",reče ona."Kako si spavala,moje dete?"

"Nisam čitavu noć oka sklopila",žalila se princeza,"ne znam sta je bilo u tom krevetu ali me svu noć žuljalo."

Kraljica bijaše prezadovoljna.Toliko nežna,mogla je biti samo prava princeza!Ali kako tek bijaše sretan mladi princ,odmah je zaprosio i princeza rado pristade.Pripremili su najlepšu i naj bogatiju svadbu.Živeli su dugo i sretno,a zrno graška i danas se,u maloj šatuli od crvenog pliša čuva u muzeju,ko n everuje neka tamo ode i uveri se sam.

Bisernica
06-11-2010, 23:16
Čardak ni na nebu ni na zemlji

Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kavezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad devojka odraste, jedno veče zamoli oca da joj dopusti da izadje s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što izadje pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj, ščepa devojku izmedju braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže bolje, k ocu i kažu mu šta je bilo, i reknu da su radi svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni odoše.

Po dugome putovanju naidju na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onde, pomisle da neće u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se u nj popeli, i posle dugog promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strelu,da puste odozdo strelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli.

Mladja dva brata reknu najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne htede, pa ni srednji ne htedne,onda najmladji zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strelu, pak je pusti iz luka u čardak. Kad dodje da se penje uz oputu, opet najstariji i srednji ne htednu se peti, nego se popne najmladji.

Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naidje na jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru gdje sedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bište. Ona, kad vidi brata svojega, uplaši se i počne ga tiho moliti da beži dok se nije zmaj probudio, ali on ne htedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mesto gdje ga je on udario, pa reče devojci: "Baš ovde me nešto ujede". Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče devojci: "Opet me nešto ovde ujede."

Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane namestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda, uzevši ga za ruku, stane ga voditi kroz sve sobe. Najpre ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra. Potom ga odvede u drugu sobu u kojoj je za jaslima stajao beli konj s takumom od suhoga zlata. Najposle ga odvede i u treću sobu gde je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragim kamenjem iskićen. Kad prodje te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je devojka jedna sedela za zlatnim djerdjefom i zlatnom žicom vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga devojka zlatne žice ispredala. A najposle uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća devojka biser nizala, i pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala.

Sve ovo obišavši i videvši, vrati se natrag u onu sobu gdje je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče napolje i baci na zemlju, a braća, kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Potom najmladji brat spusti najpre sestru svoju braći, pa onda sve tri devojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući devojke braći, svaku je namjenjivao čija će koja biti, a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe nameni. Braća njegova, zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, preseku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nadju u polju jedno čobanče kod ovaca, i preobuku ga umesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i devojkama oštro zaprete da nikome ne kazuju šta su oni učinili.

Posle nekoga vremena dozna najmladji brat na čardaku da se braća, njegova i ono čobanče onim devojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat venčavao, on uzjaše na vranca, pa, baš kada su svatovi iz crkve izlazili, doleti medju njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzdovanom u ledja, da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u čardak. Kad dozna da mu se srednji brat ženi, a on, u ono isto vreme kad su svatovi iz crkve išli, doleti na djogatu, te i srednjega brata onako udari, da se odmah s konja premetnuo,pa izmedju svatova opet odleti. Naposletku, doznavši da se čobanče njegovom devojkom ženi, uzjaše na kulaša, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu, da je namestu mrtav pao, a svatovi onda skoče da ga uhvate, ali on ne htedne ni bežati, nego ostane medju njima, pa se pokaže da je on najmladji carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvedoči i sestra i one devojke.

Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i otera ih odmah od sebe, a njega oženi devojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakon sebe da caruje.

Bisernica
08-11-2010, 01:25
Zlatna jabuka i devet paunica

Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i cveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko. Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima:

- Kud se to deva rod s naše jabuke!

Na to će reći najstariji sin:

- Ja ću noćac čuvati jabuku, da vidim ko je to bere.

I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide k ocu i kaže mu sve po istini. Tada se ponudi drugi sin da čuva jabuku, ali i on prodje kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Sad dodje red na najmladjega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dodje pod jabuku i namesti krevet pod njom pa legne spavati. Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepše u svemu carstvu. Carev sin opčinjen lepotom devojke dade joj jabuke ali on je zamoli da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se potom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima.

Kad ujutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo i pohvali najmladjega sina. Kad bude opet uveče, najmladji carev sin opet se namesti kao i pre da čuva jabuku, i sačuva je opet onako i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Pošto je tako nekoliko noći zaredom uspevao da sačuva jabuke, braća mu pozavideše. U tome se još nadje nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude uveče, ta se baba prikrade pod jabuku pa se podvuče pod krevet i onde se pritaji. Posle dodje i najmladji carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku. Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet pa je oseče, a devojka odmah skoči s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom i tako ih nestane. Onda skoči i i carev sin pa poviče:

- Šta je to?

Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi da je bace u tamnicu.
Paunice više ne dodju na jabuku i zato je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu i da se ne vraća kući dok je ne nadje; pa onda otidje k ocu i kaže mu što je naumio. Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mane toga, nego će mu naći drugu devojku koju god hoće u svemu carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom podje u svet da traži svoju paunicu.

Idući tako zadugo po svetu, dodje jedanput na jedno jezero i onde nadje jedne velike i bogate dvore i u njima jednu babu, caricu i jednu devojku babinu kćer pa zapita babu:

- Zaboga, bako, e da li ti što znaš za devet zlatnih paunica?

A baba mu stane kazivati:

- E, moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prodji paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati. Ali on jedva čekajući da vidi paunice nije hteo ni slušati što baba govori za svoju kćer. Kad bude ujutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri pa mu reče:

-Vidiš ovaj meščić; kad izidjete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat pa će zaspati te se neće moći s paunicama razgovarati.

Nesretni sluga tako i učini: kad izidju na jezero, on nadje zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dodju, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi:

- Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!

A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu:

- Šta je, jesu li dolazile?

A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale ujezero, a deveta njemu na konja i kako ga je grlila i budila. Carev sin siromah čuvši to, zavapi od tuge.

Kad bude drugi dan ujutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja pa sve pored jezera šeće. Sluga opet nadje zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi:

- Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!

Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi:

- Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati pa nas više nikad ovde neće videti. I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu:

- Jesu li dolazile?

A sluga mu odgovori:

- Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati pa više nikad ovde neće doći.

On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti.
Kad treći dao svane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego sve stane trčati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nadje zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dodju, osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane buditi i grliti:

- Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!

Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda reče paunica sluzi:

- Kad ti ustane gospodar, kaži mu neka smakne gornji klin na donji pa će me onda naći.

S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi pa zapita slugu:
- Jesu li dolazile?

A sluga odgovori:

-Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti kažem da smakneš gornji klin na donji pa ćeš je onda naći.

Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu.
Posle toga počne sam putovati po svetu i tako putujući zadugo, dodje u jednu planinu i onde zanoći u jednoga pustinjaka pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinjak mu odgovori:

- E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba! Odavde nema do njih više od po dana hoda. Samo vala upravo da ideš pa ćeš naći jedne velike vratnice, kad prodješ one vratnice, drži desno pa ćeš doći upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori.

Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se i zahvali pustinjaku pa podje kako mu je kazao. I tako putujući naidje na velike vratnice i prošavši ih, odmah uzme desno i tako oko podne ugleda grad gde se beli i vrlo se obraduje. Kad udje u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dodje na vrata, onde ga zaustavi straža i zapita ko je i otkuda je pa pošto se on kaže, otidju te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka pa uzevši se s njim pod ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje i on ostane živeti onde kod nje. Posle nekoga vremena podje carica u šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da ključeve od dvanaest podruma pa mu reče: U sve podrume možeš ići, ali u dvanaesti ne idi nipošto niti ga otvoraj, ne šali se glavom!
Carev sin ostavši sam u dvoru, stane misliti u sebi: Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu? Pa onda stane otvorati podrume sve redom. Kad dodje na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvorati ga, ali ga opet stane kopati: šta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno pa iz njega izidje glas:

- Zaboga, brate, molim te, umreh od žedji, daj mi čašu vode!

Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Zatim opet izadje glas iz bureta:

- Zaboga, brate, umreh od žedji! Daj mi još jednu čašu vode!

Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put izidje glas iz bureta:

- Zaboga, brate, umreh od žedji! daj mi još jednu čašu vode!

Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle dodju sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide usvet da je traži.

I tako putujući po svetu za dugo, dodje na jednu vodu pa idući pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se praćaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti:

- Pobogu da si mi brat, baci me u vodu! Ja ću tebi jedared možda trebati, samo uzmi od mene jednu ljusku pa kad ti zatrebam, samo je protri malo.

Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu. Posle nekoga vremena idući tako po svetu nadje lisicu gde se uhvatila u gvoždja. Kad ga lisica opazi, reče mu:

- Pobogu da si mi brat, pusti me iz ovih gvoždja! Ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.

On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti. Opet tako idući preko jedne planine nadje kurjaka gde se uhvatio u gvoždja. I kurjak kad ga vidi, reče mu:

- Pobogu da si mi brat, pusti me! Ja ću tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.

On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka pa ga zapita:

- Zaboga, brate, e da li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?

Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje valja da je tamo. Onda mu carev sin zahvali pa podje i jedva jednom dodje u grad zmajev. Kad udje u zmajeve dvore, nadje svoju ljubu i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati šta će sad, kako će se izbaviti. Najposle se dogovore da beže. Brže-bolje spreme se na put, sednu na konje pa beži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dodje; kad udje u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju:

- Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?

Konj mu odgovori:

- Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se.

Kad zmaj ruča, onda sedne na konja pa teraj za njima i za tili čas ih stigne. Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina pa mu reče:

- Ti idi zbogom, sad ti praštam za ono što si mi u podrumu dao vode; ali se više ne vraćaj ako ti je život mio.

On siromah podje malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag pa sutradan opet u zmajev dvor i nadje caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli. Onda reče carev sin :

- Kad dodje zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja pa ćeš mi kazati, da i ja tražim onakoga, ne bismo li mu kako utekli.

S otim otide iz dvora. Kad zmaj dodje kući, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče:

- Ala imaš brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga?!

A on joj odgovori:

- E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti. U toj i u toj planini ima jedna baba pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, može u nebesa ići. Ali ko hoće da dobije od babe konja, vala da služi u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i ždrebe pa tu kobilu i ždrebe vala čuvati tri noći, ko za tri noći sačuva kobilu i ždrebe, baba mu da konja da bira kojega hoće. A ko se u babe najmi pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu.

Sutradan kad zmaj otidje od kuće, carev sin dodje pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja. Onda on otidje u onu planinu k babi i došavši k njoj reče joj:

- Pomozi bog, bako!

A ona mu prihvati boga:

- Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro?

On joj reče:

- Rad bih u tebe služiti.

Onda mu baba reče:

- Dobro, sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu.

Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila i ovaj je kolac sve jednako vikao:

- Daj, baba, glavu.

Baba mu ovo sve pokaže pa mu reče:

- Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu pa nisu mogli kobile sačuvati.

Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da služi. Kad bude uveče usedne on na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kako to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu i tako tražeći je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti one ribice što je iz lokve u vodu bacio pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo medju prstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode:

- Šta je, pobratime?

A on joj odgovori:

- Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.

A ribica mu reče:

- Eno je medju nama, stvorila se riba a ždrebe ribić; nego udri ularom po vodi i reci: dura, ba-bina kobila!

Onda on udari ularom po vodi govoreći: Dura, babina kobila!
A ona odmah postane kobila kao što je i bila i izidje sa ždrebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dodje kući, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem:

- U ribe, kobilo!

A kobila joj odgovori:

- Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijateli pa me prokazaše.

Onda opet baba:

- A ti u lisice!

Kad bude pred noć, on usedne na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku i protre je, a lisica u jedan put te preda nj:

- Šta je, pobratime?

A on odgovori:

- Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.

A lisica mu odgovori:

- Evo je medju nama, stvorila se lisica a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila!

On onda udari ularom o zemlju govoreći: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući a ždrebe uz kobilu. Kad dodje kući, baba mu iznese ručak, a kobilu odmah uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći:

- U lisice, kobilo!

A ona joj odgovori:

- Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji pa me prokazaše.

Onda opet baba: A ti u kurjake!

Kad bude pred noć, carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema i zaspa na kobili, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i ular drži u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu; ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame kurjačku dlaku i protre je, a kurjak ujedan put te preda nj:

- Šta je pobratime?

A on mu reče:

- Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.

A kurjak mu reče:

- Evo je medju nama, stvorila se kurjačica a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila.-

On onda udari ularom o zemlju govoreći: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu.

Kad dodje kući, baba mu da ručak, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći:

- U kurjake, kobilo!

A kobila joj odgovori:

- Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokazaše.

Onda baba izidje napolje a carev joj sin reče:

- E, baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili.

Baba mu odgovori:

- Sinko, što je pogodjeno ono vala da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš.

A on reče babi:

- Ta šta ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi.

Onda ga baba stane odvraćati:

- Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja!

Ali on jednako ostane na svome govoreći:

- Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogodjeno.

Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa podje vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on sedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako udje unutra, odmah reče carici:

- Spremaj se što brže.

I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja pa hajde s bogom putovati. Posle malo kad zmaj dodje i vidi da carice nema, rekne svome konju:

- Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?

A konj mu odgovori:

- Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, nećeš ga stići.

Kad to zmaj čuje, odmah sedne na konja pa poteraj. A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da brže trči, ali im konj odgovori:

- Ne bojte se, ne treba bežati.

Kad jedanput, ali zmaj već da ih stigne, onda konj pod zmajem poviče konju pod carevim sinom i caricom:

- Zaboga, brate, pričekaj me, hoću da crknem tebe vijajući.

A ovaj mu odgovori:

- A što si lud te nosiš tu alu. Nogama u vreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom.

Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži. Onda carica sedne na ovoga konja i tako otidju sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.

Bisernica
12-11-2010, 18:49
Ježeva kućica


Po šumi, širom, bez staze, puta

Ježurka Ježić povazdan luta.

Lovom se bavi često ga vide,

s trista kopalja na juriš ide.

I vuk i medo, pa čak i – ovca,

poznaju ježa, slavnoga lovca.

Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja,

zmija ga šarka po svu noć sanja.

Pred njim dan hoda, širi se strava,

njegovim tragom putuje slava.



Jednoga dana, vidjeli nismo,

Ježić je, kažu, dobio pismo.

Medeno pismo, pričao meca,

stiglo u torbi poštara zeca.

Adresa kratka, slova k'o jaja:

"Za druga Ježa

Na kraju gaja".

U pismu piše:

"Ježurka, brate, sanjam te često i

mislim na te.

Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom.

Divno li šara!

Dođi na ručak u moju logu, požuri samo,

ne žali nogu.

Sa punim loncem i masnim brkom

čekat ću na te, požuri trkom.

Nježno te grli medena lica

i pozdrav šalje lisica Mica"

Jež se veseli: – Na gozbu, veli,

tu šale nema, hajd da se sprema.

Ježurka Ježić lukavo škilji,

pregleda bodlje i svaku šilji.

- Ako bi usput došlo do boja,

nek bude spremna obrana moja.



Sunčani krug se u zenit dig'o

kad je Ježurka do lije stig'o.

Pred kućom- logom, kamenog zida,

Ježurka Ježić svoj šešir skida,

klanja se, smješka, kavalir pravi,

biranom frazom lisicu zdravi:

- Dobar dan, lijo, vrlino čista,

klanjam se tebi, sa bodlja trista.

Nek perje pijetla krasi tvoj dom,

kokoš nek sjedi u loncu tvom!

Guskino krilo lepeza tvoja,

a jastuk meki patkica koja.

Živjela vječno u miru, sreći,

nikada lavež ne čula pseći.

I još ti ovo na kraju velim:

ja sam za ručak trbuhom cijelim!

Otpoče ručak čaroban, bajni.

I jež i lija od masti sjajni.

Jelo za jelom samo se niže,

Ježurka često zdravicu diže:

u zdravlje lije i njene kuće,

za pogibiju lovčeva Žuće.

Niže se ručak četverosatni,

zategnu trbuh k'o bubanj ratni.



Evo i noći, nad šumom cijelom

nadvi se suton sa modrim velom

Promakne samo leptiri koji

i vjetar noćnik listove broji.

Utihnu šuma, nestade graje,

mačaka divljih oči se sjaje.

Skitnica svitac svjetiljku pali,

čarobnim sjajem putanju žali.

A sova huknu svoj ratni zov:

- Drž'te se, ptice, počinje lov!



Ježić se diže, njuškicu briše.

-Ja moram kući, dosta je više.

Dobro je bilo, na stranu šala,

lisice draga, e, baš ti hvala.

-Moja je kuća čvrsta k'o grad,

prenoći u njoj – Kuda ćeš sad?

Tako ga lija na konak sladi

a jež se brani, šta da se radi:

-Zahvaljujem se pozivu tvom,

al' mi je draži moj skromni dom!

-Ostani kume, lija sve guče,

moli ga, zove, za ruku vuče.

Al' jež tvrdoglav, osta pri svom

- Draži je meni moj skromni dom!

Šušte i šumom jež mjeri put,

kroz granje mjesec svijetli mu put.

Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju:

- Kućico moja, najljepši raju!



Ostade lija, misli se: – Vraga,

što mu je kuća toliko draga?

Kad ježi tako žudi za njom,

bit' će to, bogme, bogati dom.

Još ima možda od perja pod,

pečene ševe krase mu svod.

Ta kuća, vjerujem obiljem sja.

Poći ću, kradom da vidim ja.

VUK

Požuri lija, nečujna sjena,

paperje meko noga je njena.

Dok juri tako uz grobni muk,

pred njom na stazi, stvori se vuk.

-Grrr, kuda žuriš, kaži-der lovcu;

možda si negdje pronašla ovcu?

- Idem da doznam – lija sve duva -

zašto jež kuću toliko čuva.

-Eh, kuća, trice! – veli vuk zao.

-Ta ja bih svoju za jagnje dao!

Poći ću s tobom jer volim šalu,

hoću da vidim ježa – budalu!



Dok jure dalje brzo k'o strijela,

srete ih medo, prijatelj pčela.

- Sumnjiva žurba – medo ih gleda -

možda ste našli jezero meda?

- Ne, nego maštu golica moju,

zašto jež voli kućicu svoju.

-Kućica, glupost! Moje mi njuške,

svoju bih dao za gnjile kruške.

Za sati meda dat' ću je svakom!

govori medo na jelo lakom.

-Poći ću s vama, jer volim šalu,

hoću da vidim ježa – budalu!



Sve troje jure k'o divlja rijeka,

odjednom- evo- kaljuga neka.

Divlja se svinja u njojzi banja,

pospano škilji i – jelo sanja.

- Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,

negdje se, valjda bogovski krka?!

- Poskoči svinja, uz mnogo graje,

a vuk joj na to odgovor daje:

-Tražimo razlog, blatnjava zvijezdo,

zašto jež voli rođeno gnijezdo!

-Rođeno gnijezdo! Tako mi sala,

za pola ručka ja bih ga dala!

Poći ću s vama jer volim šalu,

hoću da vidim ježa- budalu!



Svi jure složno ka cilju svom,

kuda god prođu – prasak i lom!

Pristigli ježa, glede: on stade

kraj neke stare bukove klade.

Pod kladom rupa, tamna i gluha,

prostirka u njoj od lišća suha.

Tu Ježić uđe, pliva u sreći,

šušti i pipa gdje li će leći.

Namjesti krevet, od pedlja duži,

zijevnu, pa leže i noge pruži.

Sav blažen, sretan, niže bez broja:

- Kućico draga, slobodo moja!

Palato divna, drvenog svoda,

kolijevko meka, lisnatog poda,

uvijek ću vjeran ostati tebi,

nizašto ja te mijenjao ne bi'!

U tebi živim bez brige, straha

i branit ću te do zadnjega daha!



Medvjed i svinja i s njima vuja

grmnuše gromko prava oluja:

- Budalo ježu, bodljivi soju,

zar tako cijeniš straćaru svoju?!

Koliba tvoja prava je baba,

krov ti je truo, prostirka slaba.

Štenara to je, tijesna i gluha,

sigurno u njoj imaš i buha!

Kućicu takvu, hvališo mali,

za ručak dobar svakom bi dali!

Rekoše tako, njih troje, ljuti,

dok mudra lija po strani šuti.



Diže se Ježić , oči mu sjaje,

gostima čudnim odgovor daje:

- Ma kakav bio moj rodni prag,

on mi je ipak mio i drag.

Prost je i skroman, ali je moj,

tu sam slobodan i gazda svoj.

Vrijedan sam, radim bavim se lovom

i mirno živim pod svojim krovom.

To samo hulje, nosi ih vrag,

za ručak daju svoj rodni prag!

Zbog toga samo, lude vas troje

čestite kuće nemate svoje.

Živite, čujem, od skitnje, pljačke

i svršit ćete – naopačke!

To sluša lija, pa sudi zdravo:

-Sad vidim i ja, jež ima pravo!

To re e, klisnu jednom ćuviku,

a ono troje digoše viku:

- Jež nema pravo, na stranu šala:

a i ti, lijo, baš si – budala!



Šta dalje bješe, kakav je kraj?

Priča uči to, potanko, znaj.

Krvnika vuka, jadna mu majka

umlati brzo seljačka hajka.

Trapavog medu, oh, kuku, lele,

do same smrti izbole pčele

I divlja svinja pade k'o kruška,

smače je zimus lovačka puška.

Po šumi danas, bez staze, puta

Ježurka Ježić lovi i luta.

Vještak i majstor u poslu svom,

radi i čuva rođeni dom.

Bisernica
12-11-2010, 19:09
Devojka cara nadmudrila

Jedan siromah življaše u jednoj pećini i nemaše ništa do jednu kćer, koja bijaše mnogo mudra i idjaše svuda u prošnju, pa i oca svoga učaše kako će prositi i pametno govoriti. Dodje jednom siromah k caru da mu štogod udeli; car ga upita odakle je i ko ga je naučio mudro govoriti. Ovaj mu odgovori odakle je i kako ga je kćer naučila.

"A kćer tvoja od koga se naučila?" upita car, a siromah odgovori:

"Bog je nju umudrio i naša jadna siromaština."

Tada mu car dade trideset jaja i reče mu:

"Ponesi ovo tvojoj kćeri i reci joj neka mi iz tih jaja izleže pilad, pak ću je dobro darovati, ako li pak ne izleže, hoću te staviti na muke."

Siromah ode plačući u pećinu i kaže sve kćeri. Ona pozna da su jaja varena, i reče ocu da podje počinuti a da će se ona za sve pobrinuti. Otac je posluša i ode spavati, a ona dohvati kablić i nastavi na vatru punu vode i boba, pa kad svari bob, zovne ujutro oca i reče mu da uzme ralo i volove pa da ide orati pokraj puta kuda će proći car, i reče mu:

"Kad vidiš cara, uzmi bob pa sij, i viči: haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob.Kad te car zapita kako može roditi vareni bob, a ti reci: kao i iz varenih jaja izleći se pilad.

Siromah posluša kćer pa ode te stane orati; kad ugleda cara dge ide, on stane vikati:

"Haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob."

Čuvši car ove reči, stane na putu i reče siromahu:

"Siromaše, kako može roditi vareni bob?"

A on mu odgovori:
"Čestati care, kao i iz varenih jaja izleći se pilad."

Seti se car odmah da ga je kćer naučila, pa zapovedi slugama te ga uhvate i dovedu pred njega, pa mu onda pruži povesmo lana govoreći:

"Uzmi to, i od toga imaš napraviti guminu i jedra sva što je od potrebe za jedan brod; ako li ne, izgubićeš glavu."

Onaj siromah s velikim strahom uzme povesmo i plačući ode u pećinu i kaže sve svojoj kćeri. Kćer ga pošalje da spava obećavajući da će ona sve to napraviti. Sutradan uzme mali komad drveta, pa probudi oca i reče mu:

"Na ti ovo drvo i ponesi ga caru neka mi od njega napravi kudelju i vreteno i stative i ostalo što treba, pa ću ja njemu napraviti sve što naredjuje."

Siromah posluša kćer i iskaže caru sve kao što ga je ona naučila. Car čuvši ovo začudi se i stane misliti šta će činiti, pa onda dohvati jednu malu čašicu i reče mu:

"Uzmi ovu čašicu i ponesi tvojoj kćeri neka mi njom isprazni more da ostane polje."

Siromah posluša i plačući ponese kćeri onu čašicu i kaže joj sve što je car rekao. Devojka mu reče da ostavi do sutra i da će ona sve učiniti A sutradan zovne oca i da mu litru stupe i reče:

"Ponesi ovo caru i reci mu neka ovim zatisne sve izvore i sva jezera, pa ću ja presušiti more."

Siromah ode i ovako caru reče. Car videći da je devojka mnogo mudrija od njega, zapovedi mu da je dovede pred njega; a kad je dovedoše i oboje se poklone pred njim, onda je car zapita:

"Pogodi, devojko, šta se može najdalje čuti?"

Devojka odgovori "Čestiti care, najdalje se može čuti grom i laž."

Tada se car dohvati za bradu i obrnuvši se svojoj gospodi zapita ih:

"Pogodite koliko valja moja brada?"

Kad jedni stanu govoriti ovoliko drugi onoliko, onda devojka odgovori svima da nisu pogodili, pa reče:

"Careva brada valja koliko tri kiše letnje."

Car se začudi pa reče:

"Devojka je najbolje pogodila."

Pa je onda zapita hoće li biti njegova žena, i da drukčije ne može biti nego tako. Devojka se pokloni i reče:

"Čestiti care! kako ti hoćeš neka bude, samo molim da mi napišeš na karti svojom rukom, ako bi se kad god na me rasrdio i mene od sebe oterao, da sam slobodna uzeti iz tvoga dvora ono što mi je najmilije."

Car joj ovo odobri i potpiše. Pošto prodje nekoliko vremena, car se na nju razljuti i reče joj:

"Neću te više za ženu, nego hajde iz moga dvora kud znaš."

Carica mu odgovori:

"Svetli care, poslušaću, samo me pusti da prenoćim a sutra ću poći."

Car joj dopusti da prenoći, onda carica kad su bili pri večeri pomeša mu u vino rakiju i neka mirisna bilja, i nudeći ga da pije govoraše mu:

"Pij care veselo, jer ćemo se sutra rastati, i veruj mi da ću biti veselija nego kad sam se s tobom sastala."

Car se napije i zaspi, a carica spravi kolica i ponese cara u kamenu pećinu. Kad se car u pećini probudi i vidi gde je, poviče:

"Ko me ovde donese?"

A carica mu odgovori:

"Ja sam te donela."

Car je upita: "Zašto si to učinila? zar ti nisam rekao da više nisi moja žena?"

Onda mu ona izvadivši onu kartu reče:

"Istina je, čestiti care, da si mi to kazao, ali pogledaj što si na ovoj karti potpisao: što mi bude najmilije u tvom domu da ponesem sobom kad od tebe podjem."

Car videći to, poljubi je i vrate se opet u carski dvor.

Bisernica
14-11-2010, 16:49
Biberče


Bila žena nerotkinja, pa molila Boga da joj da da rodi, makar bilo dete kao biberovo zrno. Bog joj dade po želji, te rodi muško dete kao biberovo zrno. Iz početka u radosti nije marila što je tolišno dete rodila, ali posle dodje joj na žao gledajući drugu decu koja su se s njezinim rodila gde narastoše na ženidbu i udadbu, a njezino ostalo kao biberovo zrno. Onda okrene u plač i jauk svaki dan. Jedan put dodje joj u san neko i kaže da ne plače više, biće njen sin veliki kao jablan. Iza toga sna ostane vesela, ali ne zadugo, jer malo po tom dodje joj sin i reče da mora ići kud mu je u snu rečeno; i tako on ode a mati ostade plačući.

Išavši on zadugo dodje u jedan carski dvor pa udje u baštu, kad tamo – carska kći sedi pod jednim drvetom i plače. On joj nazove pomoz Bog i zapita je, zašto plače, a ona mu odgovori da je to drvo pod kojim sedi, rodilo tri zlatne jabuke, da joj je otac zapovedio da čuva, ali dodje ala ispod zemlje te za tri jutra odnese sve tri jabuke jednu po jednu, te sad nesme ocu da kaže, a otac sazvao sutra silne goste da im pokaže šta mu je Bog dao. On joj kaže da ućuti, on će joj sve tri jabuke od ale doneti, samo da mu da dve svoje sluge da idu s njim. Potom on kupi jednu ovcu i zaklavši je sva četiri čereka stavi u torbu a ostalo baci pa ponesavši i jedno uže ode sa slugama iza grada na jezero, i onde digne jedan kamen pa reče slugama, da ga na užetu spuste dole, pa kad zadrma uže, da ga vuku gore. Tako ga sluge spuste, kad tamo – lepa bašta i kuća, kad udje u kuću, a to ala sedi kod vatre i u velikom kazanu nešto vari. Ala kako ga ugleda, skoči na nj', a on joj brže baci jedan čerek mesa; dok se ona sagnu i uze meso, on ukrade jednu jabuku; ala opet na njega nasrne, a on joj baci drugi čerek pa uzme i drugu jabuku, kad ala onaj čerek proguta, ona opet na njega nasrne, a on joj baci treći pa uzme i treću jabuku; kad ala četvrtom na njega nasrnu, on joj baci i četvrti čerek, pa beži natrag, i tek da se uhvati za uže, a ala ispadne na polje, a on brže odseče od svoje noge mesa pa joj baci i zadrma za uže, te ga izvuku gore. Potom preda carskoj kćeri jabuke pa ode.

Malo vreme zatim prodje, a ala počne svaki dan gore izlaziti, te je svaki dan jela po jednu devojku koju su joj morali iz grada slati redom, tako dodje red i na carevu kćer, koja je bila isprošena. Otac i mati i sva gospoda isprate je do jezera, i onde izgrlivši se s njom i izljubivši otac i mati vrate se kukajući, a ona ostane sama da čeka alu. Čekajući tako stane se moliti Bogu, da joj pošlje Biberče, koje joj jabuke od ale donelo, da je sad izbavi.

U tom Biberče dodje u grad, a grad sav u crno zavijen. Kad on zapita što je, i oni mu kažu, on brže na jezero i nadje carevu kćer gde sedi i plače, pa je zapita, hoće li poći za njega, ako je od ale izbavi. Ona reče:

"Hoću, ali ti me ne možeš izbaviti; jedan je samo koji bi mogao, ali toga nema."

"A koji je taj?" zapita on, a ona odgovori:

"Istina da je mali kao biberovo zrno, al' on bi mene izbavio."

Biberče se nasmeje i reče joj da je Biberče sad veliki momak, i da je došao da je izbavi. Ona se začudi i kad vidi prsten što mu je dala onda kad joj je doneo jabuke, osvedoči se da je on baš. Onda joj on kaže da ga malo pobište, i ako zaspi da ga probudi, kad se jezero zadrma. On legne njoj na krilo i ona ga počne biskati, te on zaspi, kad u jedan put jezero se zanjiha, a ona počne plakati, i suza kane njemu na obraz, a on se trgne, uzme mač i stane da čeka alu. U tom eto ti ale sa devet glava, on je dočeka i odseče joj jednu glavu, a ala juriš na njega, a on joj odseče i drugu, i tako svih devet. Potom zaište od devojke maramu pa povadi svih jezika devet i veže u maramu, a devojci kaže da nikom ne kazuje ko ju je izbavio, on će već doći kad bude vreme, pa onda ode. Kad i devojka podje kući, srete je njen mladoženja i kaže joj: ako neće kazati da ju je on izbavio, da će je ubiti, pa joj je sve jedno. Ona se razmisli, i opominjući se šta joj je Biberče rekao, da će doći kad bude vreme, obeća da će kazati da ju je on izbavio.

Mladoženja se vrati te ponese za svedočanstvo svih devet odsečeni glava. Kad ona dodje s njim svome ocu i materi, nije se moglo znati koga većma grle i ljube, nju ili njega, i naume, odmah da ih venčaju, ali se ona načini bolesna. Kad prodje nekoliko dana, eto ti Biberčeta, i kaže da je on izbavio devojku. Sad car kome će da veruje? Devojka ne sme da kaže, onaj preti da će je ubiti; te car naredi da im sud sudi. Kad izadju na sud, sud reče: ko ima svedočanstvo, onoga je devojka. Kad onaj iznese glave a ovaj jezike, opet sud ne zna, kome će da veruje, jer onaj kaže da nije glave odmah posekao nego potrčao s devojkom k ocu, a kad ovaj iznese devojačku maramu, on kaže da je devojka maramu od straha izgubila. Onda car reče, da ujutru idu oba u crkvu na molitvu, tamo će biti i devojka, pa ko pre dodje, njegova je. Biberče nije hteo ići, dok ne zazvoni, a onaj se digne u ponoći, ali čim korači u crkvu, provali se pod njim zemlja i sav se iseče na noževe. Onda devojka upali sveću i sedne kod jame da čeka sudjenoga. Kad udari zvono, eto ti Biberčeta. Onda car vidi ko je prav, i venča svoju kćer s njim. Potom Biberče ode svojoj materi da vidi da je i on veliki.

Bisernica
16-01-2011, 22:06
Zlatoruni ovan

Bio jedan lovac, pa kad jednom otide u lov na planinu, iziđe preda njega ovan sa zlatnom vunom. Lovac kad ga opazi potegne iz puške da ga ubije, a ovan se zatrči te njega pre rogovima ubije. Lovac padne na mestu mrtav, i društvo njegovo kada ga posle nađe, ne znajući ko ga je ubio, odnese ga kući i ukopa. Posle toga žena ovoga lovca obesi njegovu pušku o klin. Kad joj se sin opaše snagom, on zaište od matere onu pušku da ide s njom u lov, a mati mu je ne htedne dati govoreći:

- Nipošto, sinko! Otac je tvoj poginuo s tom puškom, pa hoćeš i tebi glave da dođe?

Jednom on ukrade pušku i otide u lov. Kad dođe u šumu, onaj ovan sa zlatnom vunom iziđe i preda nj, pa mu reče:

- Tvoga sam oca ubio, pa ću itebe.

A ovaj se uplaši pa rekne:

''Pomozi, bože!'' – i nategne pušku te ubije ovna.

Sad se obraduje gde je ubio zlatoruna ovna što ga u carstvu nema, pa zdere kožu s njega i odnese kući. Malo po malo pročuje se to do cara, i car zapovedi da mu se odnese ta koža da vidi kakvih još zverova ima u njeogovu carstvu. Kad onaj momak odnese kožu i caru pokaže, car mu reče:

- Išti šta hoćeš da ti dam za kožu.

A on mu odgovori:

- Neću je prodati nipošto.

U onoga cara bio je doglavnik stric onoga momka, pa svome sinovcu nije bio prijatelj, već zlotvor. On reče caru:

- Kad on neće tebi tu kožu da dâ, gledaj da mu skrhamo vrat, zapovedi mu da učini što ne može biti.

I tako nauči cara te dozove momče i reče mu da posadi vinograd i da za sedam dana donese s njega nova vina. Momče kad to čuje stane plakati i moliti se da on to ne može učiniti, niti to može biti; a car mu opet reče:

- Ako za sedam dana to ne uradiš, nije na tebi glave.

On onda plačući otide kući i kaže materi šta je i kako je, a mati kad čuje, odgovori mu:

- Jesam li ti kazala, sinko, da će tebi ona puška doći glave kao i ocu tvome.

Plačući tako momče i misleći šta će raditi i kuda će, da bi ga nestalo, iziđe iza sela i podobro se od njega udalji. Kad najedanput jedno devojče iziđe preda nj i zapita ga:

- Zašto, brate, plačeš?

A on joj odgovori:

- Idi s bogom, kad mi pomoći ne možeš! – i pođe dalje, a devojče pristane za njim i stane ga moliti da joj kaže, ''može biti'', veli, ''da ću ti pomoći''. Onda on stane pa joj reče:

- Kazaću ti, ali sam bog da mi pomogne, drugi mi niko ne može pomoći.

I pripovedi joj sve šta ga je snašlo i šta mu je car zapovedio. Ona kad ga sasluša reče mu:

- Ne boj se, brate, nego idi i išti u cara na kom će mestu da bude vinograd, pa neka ti išpartaju, a ti uzmi torbu i u nju struk bosiljka, pa idi na ono mesto i lezi te spavaj, a za sedam dana imaćeš grožđa zrela.

On se na to vrati kući i kaže materi kao od muke kako se s devojčetom našao i šta mu je kazalo. A mati kad čuje, reče mu:

- Idi, sinko, idi ogledaj, i onako si propao.

Onda on otide k caru i zaište mesto za vinograd i da mu se išparta gde će biti brazde. Car mu da sve i učini kako je iskao; a on uzme torbu o rame i u nju struk bosiljka, pa neveseo legne onde spavati. Kad ujutru ustane, a to vinograd posađen; drugo jutro – listao; do sedam dana bilo je već grožđe zrelo u njemu. A to je bilo vreme kad nigde nema grožđa. On nabere grožđa, izmulja i odnese caru slatka vina i u marami grožđa. Kad car to vidi vrlo se začudi i svi u dvoru. Onda stric onoga momka reče caru:

- Sad ćemo mu zapovediti drugo što zaista neće moći učiniti.

Pa nauči cara te dozove ono momče i reče mu:

- Od viljevskih zuba da mi načiniš grad.

On kad to čuje, otide kući plačući i pripovedi materi šta mu je sad car zapovedio, i reče joj:

- Ovo, majko, niti može biti, niti ja mogu svršiti.

A mati mu odgovori:

- Idi, sinko, opet iza sela, ne bi li te bog namerio opet na onu devojčicu.

On iziđe iza sela, i kad dođe na ono isto mesto gde je pre onu devojku našao, ona iziđe opet preda nj pa mu reče:

- Opet si, brate, neveseo i plačan.

A on joj se stane tužiti šta mu je sad zapoveđeno. Ona kad ga sasluša, reče mu:

- Lako će biti i to; nego idi k caru i išti mu lađu i u njoj trista akova vina i trista akova rakije, i uz to još dvadeset dunđera, pa kad dođeš na lađi tu i tu između dve planine, zagradi vodu što je onde, pa uspi u nju sve vino i rakiju. Viljevi će onamo doći da piju vodu, pa će se opiti i popadati, a dunđeri onda neka im sve zube izrežu pa ih nosi na ono mesto gde car hoće da mu se grad sagradi, pa lezi te spavaj, a za sedam dana biće grad gotov.

Onda se on vrati kući i pripovedi materikako je bio opet s devojkom i šta mu je ona kazala. A mati mu opet reče:

- Idi, sinko, ne bi li bog dao da ti opet pomogne.

On otide k caru i izište sve, pa onda otide i svrši kako mu je devojka kazala: viljevi dođu te se opiju i popadaju, a dunđeri im iseku zube i donesu na ono mesto gde će se grad zidati; on uveče metne u torbu struk bosiljka, pa otide onamo i legne spavati, i tako za sedam dana bude grad gotov. Kad car vidi gotov grad, vrlo se udivi pa reče stricu onoga deteta, svome doglavniku:

- E šta sad da mu radim? Ovo nije čovek, bog zna šta je.

A on mu odgovori:

- Još jedno da mu zapovediš, pa i ako to svrši, zaista je nešto više od čoveka.

I tako opet nagovori cara, te dozove momče i reče mu:

- Sad još da mi dovedeš carsku devojku iz drugoga carstva iz toga i toga grada. Ako mi je ne dovedeš, na tebi nema glave.

Momče kad to čuje, otide materi svojoj i kaže joj šta je car zapovedio, a ona mu reče:

- Idi, sinko, traži opet onu devojku, ne bi li bog dao da te opet izbavi.

On otide iza sela i nađe onu devojku, pa joj pripovedi šta mu je opet zapoveđeno. Devojka, kad ga sasluša, reče mu:

- Idi išti u cara galiju, i u njoj da se načini dvadeset dućana, i u svakome dućanu da bude trg od druge ruke, sve bolji od boljega; i išti da se uzaberu najlepši momci, pa neka ih lepo obuku i nameste za kalfe, u svaki dućan po jedan. Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš prvo i prvo čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati, on će kazati da hoće, a ti mu podaj što god zaište. Posle ćeš sresti drugoga gde nosi šarana u čunu, sve su mu zlatne krljušti, i toga šarana kupi pošto poto. Trećega ćeš sresti a on nosi živa goluba, i za goluba podaj što god zaište. Od orla ćeš iz repa iščupati jedno pero, od šarana kraljušt, a od goluba iz levoga krila jedno pero, pa ćeš ih pustiti sve. Kad otideš u drugo carstvo pod onaj grad a ti otvori sve dućane i naredi neka svaki momak pred svojim dućanom stoji. Onda će doći svi građani i gledaće trg i diviće se, a devojke koje dođu po vodu, govoriće po gradu: ''Govore ljudi: od kako je ovoga grada, još ovake galije nije bilo ni ovaka trga''. To će začuti i careva devojka, pa će iskati u oca da je pusti da i ona vidi. Kad ona dođe sa svojim drugaricama u galiju, ti je vodi sve iz dućana u dućan, i iznosi trg svakojaki preda nju, sve lepši i lepši, i sve je zabavljaj dok se malo ne posumrači, pa kad se posumrači, a ti kreni galiju, - u taj će mah pasti tama da se ništa ne vidi. U devojke će biti tica na ramenu što je uvek kod sebe ima, pa kad vidi da lađa ide, ona će pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru šta je i kako je. a ti onda zapali perce od orla, te će ti orao odmah doći, a ti mu kaži neka uhvati ticu, i orao će je uhvatiti. Posle će devojka baciti jedan kamičak u vodu, te će galija odmah stati, a ti onda uzmi kraljušt od šarana i zapali je, i šaran će ti odmah doći, a ti mu kaži da nađe i proguta onaj kamimčak, šaran će ga naći i progutati, a galija će odmah poći. Posle ćete dugo putovati na miru, pa ćete najposle doći između dve planine, onde će se galija okameniti i veliki ćete strah pretrpeti, i devojka će te terati da joj doneseš žive vode, a ti onda od goluba perce zapali, i golub ćeti odmah doći a ti mu podaj staklence i on će ti doneti žive vode; potom će se odmah galija krenuti i doći ćeš sretno kući s carskom devojkom.

Pošto momče sasluša devojku, otide kući i kaže materi sve, pa onda otide k caru i zaište sve što mu je trebalo; car mu nije mogao odreći, nego mu da, i tako on krete s galijom. Putujući tako svrši on na putu sve kao što mu je rečeno, i dođe pod onaj grad u drugome carstvu, i kao što mu je devojka kazala, on učini sve, dočepa se carske kćeri i sretno s njome dođe natrag. U gradu car i njegov doglavnik s carevih pendžera ugledaju galiju izdaleka gde ide, pak doglavnik reče caru:

- Sad ga pogubi kako iziđe iz galije, drukčije mu ne možeš dosaditi.

Kad galija već stane u kraj, onda stanu izlaziti na breg svi redom, najpre devojka sa svojim drugaricama, pa onda momci a najposle on, a car namesti dželata te kako se pomoli iz galije, odseče mu glavu. Car je mislio onu carsku kćer za sebe uzeti, te kako ona iziđe iz galije, on priskoči k njoj te je stane milovati, a ona se okrete od njega pa reče:

- Kamo onaj što se trudio za mene!

A kad vidi da mu je glava odsečena, odmah uzme živu vodu, te ga prelije i sastavi glavu, i on opet oživi kakav je i bio. Kad car i njegov doglavnik opaze da je on oživeo, reče doglavnik caru:

- Taj će sad još više znati nego što je znao, jer je bio i mrtav pa opet oživeo.

Car zaželi znati da li se zaista više zna kad se nanovo proživi, pa zapovedi da i njemu odseku glavu, i da ga devojka živom vodom proživi. Pošto caru odseku glavu, carska kćer ne htedne ni da zna za njega, nego odmah napiše ocu knjigu, i kaže sve kako je bilo i da ona hoće da pođe za ono momče, a otac njezin otpiše da narod primi ono momče za cara, ako li neće da će on dignuti krajinu na njih. Narod odmah prizna da je pravo da on uzme carevu kćer i da caruje. I tako ono momče oženi se carevom devojkom i postane car, a ostali momci što su s njim išli ižene se onim devojkama što su bile pored carske kćeri i postanu velika gospoda.

Bisernica
17-01-2011, 21:10
Djevojka brža od konja

Bila je nekaka djevojka koja nije rodjena od oca i majke, nego je načinile vile od snijega izvadjena iz jame bezdanje prema suncu ilijnskome, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i nariješila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu radjalo nije niti će se radjati. Ona pusti glas po svijetu da će u taj i taj dan, na tome i na tome mjestu biti trka, pa koji je mladić na konju pretekne da će biti njeova. Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijetu, te se prosaca skupi hiljade na konjima da ne znaš koji je od kojega bolji.

I sam carev sin dodje na trku. Djevojka stane na biljegu i svi prosci narede se na konjima, a ona izmedju njih bez konja nego na svojim nogama, pa im onda reče:

Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najprije do nje dodje i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dodjem i uzmem je prije vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro što činite.

Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti djevojku, pa rekoše izmedju sebe:

- Znamo odista da neće ona nijednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, toga j će i bog i sreća danas pomoći.

Te tako kad djevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme djevojka odvojila bješe, jer pusti nekakva mala krila ispod pazuha. U to ukori jedan drugoga, te priošinuše i obodoše konje, i pristigoše djevojku. Kad ona vidje, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni čas uzraste strašna gora da ne znadoše prosci dje će ni kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše. A kad djevojka vidje zlu i goru, pusti jednu suzu, - dok buknuše strašne rijeke, te se zamalo svi ne potopiše, za djevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on na konju te za njom, ali pošto vidje da mu je djevojka odmakla, zakle je tri puta imenom božjim te stane i ona stade na onom mjestu na kojem se nadje; onda je on uhvati, te za se na konja veže i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom doma, ali kad dodje u najvisočiju planinu, obazre se, kad li mu djevojke nema.

Bisernica
26-01-2011, 01:30
LETEĆI KOVČEG


Bio jednom jedan trgovac koji je bio tako bogat da je mogao svojim srebrenjacima popločati čitavu svoju ulicu pa i dio susjedne. Ali on to nije učinio, nego je svoj novac tako vješto ulagao da je za svaki uloženi srebrenjak zlatnik dobijao. Eto takav je to bio trgovački vještak, bio pa i umro.
Njegov sin je naslijedio čitavo to veliko blago, ali on se odao bezbrižnom životu, iz noći u noć je išao na razne zabave, od novčanica pravio zmajeve a zlatnike mjesto kamenih pločica bacao da kao žabice skakuću površinom jezera. Tako je ubrzo rastračio čitavo bogatstvo, od onog silnog novca ostala su mu samo još četiri šilinga, a od odjeće samo još jedne papuče i stara kućna haljina. Sad su ga ostavili i njegovi prijatelji, jer su se stidjeli da izađu s njim na ulicu. Ali jedan od njih,
dobričina po duši, jednog dana mu je poslao stari kovčeg sa porukom:"Pakuj se!"
Lijepo je to bilo od njega, ali on nije imao šta da pakuje, pa zato je sam sjeo u kovčeg.Ali to je bio neobičan kovčeg, čim bi neko pritisnuo bravu, kovčeg
bi poletio. Tako je bilo i sada. Čim je trgovački sin pritisnuo bravu,kovčeg je s njim zajedno izletio kroz dimnjak i poletio nebu pod oblake.
Dno je počelo pucketati i njega je jeza hvatala pri pomisli da se, ne daj bože, provali i da on zajedno sa komadima kovčega tresne na zemlju.
Leteći tako sve dalje i dalje, stigao je u Tursku. Kovčeg sakrije pod suho lišće i krene u grad. A to je mogao bez po brige, jer u Turskoj svi idu odjeveni kao i on – u kućnoj haljini i u papučama. Idući tako, na putu sretne dojilju s malim djetetom i upita je:

– Slušaj ti, turska dojiljo! Kakvi su ono veliki dvori pokraj samog grada što su im prozori onako visoko uzdignuti?

– U njima živi mlada sultanija – odgovorila mu je dojilja. – Njoj su prorekli da će biti nesretna u ljubavi, pa joj ne smije niko doći osim sultana i sultanice.

– Hvala ti! – reče joj trgovčev sin, pa se vrati u šumu i sjede u svoj kovčeg. Samo malo zatim on se već spustio na dvorski krov i kroz prozor se uvukao u sultanijinu odaju.

Sultanija je spavala na divanu, a bila je tako lijepa da se trgovčev sin nije mogao uzdržati a da je ne poljubi. Od tog poljupca sultanija se probudi i silno se uplaši. Ali kada joj on reče da je melek, anđeo, i da se zrakom do nje spustio, njoj se to dopade. Tako, njih dvoje sjedoše jedno pored drugog i on poče da joj govori o njenim očima: to su bila dva divna tamna jezera po kojima misli plove kao morske vile. Opisujući njeno čelo, rekao joj je da je to lednik s prekrasnim dvoranama i slikama. A onda joj je pričao o rodi što donosi slatku malu dječicu. Divno je pričao. A na kraju joj je ponudio ruku i ona je to odmah prihvatila.

– Ali moraćete da dođete u subotu – rekla je sultanija. – Tada će ovdje biti i sultan i sultanica. Biće ponosni što se udajem za meleka.
Samo gledajte da dođete s nekom osobito lijepom pričom, jer to moji roditelji najviše vole. Majka više voli ćudoredne i plemenite priče, a otac voli nešto veselije, da se može smijati!

– Ta priča će biti moj svadbeni dar! – obećao je prosac.

Opraštajući se s njim, sultanija mu je poklonila sablju optočenu zlatnicima koji su mu i te kako dobro došli. Zatim je on u svom kovčegu odletio u grad, kupio novi ogrtač i
vratio se u šumu da smišlja novu priču. Trebalo je da sve smisli do subote, a to nije bilo baš tako prosto i jednostavno. Sve do subote je smišljao tu svoju priču.
Kod sultanije su ga dočekali i sultan i sultanica i čitav dvor, i primili su ga veoma ljubazno.

– E, hajde ispričajte nam nešto! – rekla je sultanica. – Samo da to bude nešto pametno i poučno.

– Ali i da se može nasmijati! – dodao je sultan.

– Svakako, svakako! – dočekao je prosac i počeo svoju priču:

– Bila jednom jedna kutija šibica čija su se palidrvca neobično ponosila svojim visokim porijeklom. Njihovo rodoslovlje je počinjalo od velikog šumskog stabla, stasitog zelenog bora, i svako od njih je nekad bilo njegov iver. A sada su ta palidrvca ležala na polici izmeñu kresiva i starog gvozdenog lonca i pričala im o svojoj mladosti:

– Da, da, kad smo mi bili na grani, onda smo mi bili na jednoj zaista zelenoj grani! Svako jutro i veče rosa nam je dijamantski čaj nudila,
čitave sunčane dane smo provodili u sunčevom sjaju, a ptice su morale da nam pričaju svoje priče. Tu se najbolje vidjelo da mi pripadamo odabranom rodu – lisnato drveće se odijevalo samo preko ljeta, a naša porodica je mogla da se oblači u zeleno ruho i ljeti i zimi. A onda su došle drvosječe, nastao je veliki preokret, i naša porodica se raspala. Starješina našeg roda je postao veliki jarbol na jednom divnom brodu i mogao je da plovi širom čitavog svijeta. Druge grane su stigle na druga mjesta, a mi eto imamo dužnost da ljudima palimo svjetlo. Zato nas smatraju odličnicima koji su došli u ovu kuhinju.

– A sa mnom je drukčije! – javio se gvozdeni lonac pored kojeg je ležala šibica. – Otkako sam došao na svijet, stalno me stružu i kuhaju. Ja odgovaram za čvrstinu i, ako ćemo pravo, ja sam prvi u ovoj kući. Moje najveće zadovoljstvo je kada se poslije jela opet čist i lijep nañem na polici i sa drugovima mogu da vodim pametne razgovore. Ali mi svi, izuzevši vedricu za vodu, koja ponekad siñe u dvorište, živimo unutra. Naš jedini izvor novosti je korpa za pijacu, ali ona tako buntovnički govori o vladi i narodu. Da, nedavno je ovdje s nama bio i jedan stari glineni lonac, ali njega je to korpino buntovanje toliko uplašilo da je pao i u komadiće se razbio. Kažem vam, ta korpa je veoma slobodoumnih nazora!

– Eh, previše si se ti raspričao! – upade kresivo i tako udari o kremen da iskre poletješe na sve strane. – Zar nije bolje da se malo proveselimo?!

– Hajde da pričamo o tome ko je važniji! – dočekala je šibica.

– Ja ne volim da govorim o sebi! – začula se zemljana činija. – Dajte vi da mi ovo veče pretvorimo u zabavno veče! Ja ću da počnem. Pričaću vam nešto što je svaki od nas doživio. A onda neka svako tako nešto ispriča, i eto nam zabave. Evo da počnem:

– Pored Baltičkog mora, pored velikih bukovih gora ...

– Divan početak! – uzviknuše tanjiri u jedan glas. – To će sigurno biti nešto što nam se sviđa!

– Da,eto, tamo sam ja provela mladost u jednoj mirnoj porodici. Namještaj smo glačali, podove prali a svakih četrnaest dana zavjese mijenjali!

– Kako vi zanimljivo pričate! – javila se metlica za prašinu. – Odmah se osjeća da govori žensko čeljade, sve prožima red i čistoća!

– Jest, jest, odmah se osjeća! – uzviknu vedrica i kako od veselja poskoči, čak i pod malo vodom zapljusnu.
A činija je nastavila da priča. Svršetak njene priče bio je isto tako lijep kao i početak.
Tanjiri su zveckali od radosti, a metla je izvukla zeleni peršun iz sandučića sa pijeskom i zakitila činiju, jer je znala da će to naljutiti sve ostale i jer je očekivala ono: "Ako ja tebe zakitim danas, ti ćeš mene sutra!"

– A sada da se igra! – uzviknu žarač i zaigra. Bože dragi, koliko je samo izdizao onu svoju jedinu nogu! Stara navlaka na stoliću u ćošku se razderala toliko se naprezala da bolje vidi to čudo od igre.

– Zar i mene ne bi mogli ovjenčati! – viknuo je žarač. I njega su zakitili.

– Primitivci! – progunđala je šibica.

Sada je trebalo da samovar pjeva, ali on je rekao da je prehlađen i damože pjevati samo kada u njemu voda vrije. Ali to je bila samo njegova nadmenost. On je pjevao samo kad ga gospodar postavi na sto. Na prozoru je stajalo staro guščje pero kojim je služavka ponekad pisala. Sva njegova osobitost se sastojala u tome što je bilo duboko
umočeno u mastionicu, ali ono se upravo time i ponosilo.

– Ako samovar neće da pjeva – reklo je pero – i ne mora! Napolju je kavez i slavuj u njemu, on može da nam pjeva. Doduše, on nije školovan, ali večeras nećemo nikoga ogovarati!

– Ja smatram da to uopšte nije na mjestu da nam tu pjeva neka strana ptica! – umiješao se čajnik, kuhinjski pjevač i samovarov polubrat. – Je li to patriotizam? Neka to pijačna korpa presudi!

– A mene to sve skupa samo ljuti! – rekla je korpa. – Ne možete zamisliti kako me to ljuti! Zar je to način da se provede ovakvo veče? Zar ne bi bilo bolje da uvedemo neki pravi kućni red? Onda bi se svak nalazio na svom mjestu, a ja bih svime upravljala. Onda bi sve drukčije bilo!

– Tako je! Hajde da napravimo predstavu! – sada povikaše svi u jedan glas.

Ali u tom trenutku se otvoriše vrata i u kuhinju uđe služavka. U tren oka sve se umiri, niko ni da pisne. Samo glinenog lonca više nije bilo, on nije ni pomislio šta je sve mogao učiniti i koliko je važan bio. A svi ostali su sada u sebi ponavljali: "A da sam ja htio, imali bismo sjajno veče!"
Služavka je uzela šibice da potpali vatru. Bože dragi, kako su samo zaiskrile i zaplamsale!
"Sada svako može da vidi da smo mi prve! – gordile su se šibice. – Kakav sjaj širimo! Kakvo svjetlo! Tako su mislile šibice i tako izgorjele.

– E, baš si divno pričao! – rekla je sultanica. – Ja sam se osjećala kao da sam i sama bila u kuhinji pored one kutije šibica. E, sada možeš dobiti našu kćer!

– Tako je! – potvrdio je sultan. – Dobićeš je u ponedjeljak.

Sada su mu se obraćali na "ti", kao budućem članu svoje porodice.Time je bila i svadba dogovorena. Uoči svečanosti čitav grad je bio osvijetljen. Narodu su dijelili
đevreke i somune, djeca su se propinjala na prste, zviždala i vikala "hura!"
Trebalo bi da i ja tu nešto učinim, pomislio je mladoženja, pa nakupovao prskalica, raketa, žabica i svega što treba za vatromet, a onda sjeo u svoj kovčeg i poletio iznad grada. O, kakav je to bio vatromet! Kakav prasak i tutnjava! Turci su tako poskakali da su im papuče do ušiju poletjele. Takve nebeske pojave još nikada nisu vidjeli. Sada su već svi bili uvjereni da je to sveti gromovnik došao po sultaniju. Čim se mladoženja opet spustio u šumu, pomislio je: idem u grad da čujem kako je to bilo.
O, šta mu sve nisu govorili! Koga god je pitao, svak je to drukčije vidio, ali svi su se slagali u tome da je bilo divno!
Jedan mu je rekao:

– Vidio sam svetog gromovnika! Oči su mu kao zvijezde svijetlile, a brada mu je bila kao zapjenjeno more!

Drugi je govorio:
– Letio je na ognjenom plaštu. A iz nabora tog plašta su nas gledali čudesni mali meleki, anđelčići!

Da, danas se, eto, naslušao divnih stvari, a sutra je njegova svadba. Pošao je nazad u šumu da sjedine u svoj kovčeg. Ali šta je to?
Kovčeg je izgorio. Poslije onog njegovog vatrometa u kovčegu je ostala jedna iskra, ona je planula, i od kovčega je ostao samo pepeo.
On više nije mogao letjeti, više nije mogao doći do svoje zaručnice. A sultanija je čitav taj dan stajala na krovu i čekala ga. Ona ga još i sada čeka, a on kruži svijetom i priča svoje priče. Samo njegove priče nisu više onako vedre i vesele kao njegova priča o šibicama.

Hans Kristijan Andersen

Sarmica
19-08-2011, 15:58
Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obično kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i prećutkuju svoje ime. Ali to ne znači da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog sećanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od čukun-vremena dedina, do danas. Bajkina priča ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se već izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta liči na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pričama. Na kraju čitanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja, rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja naličja, svoja skrivena lica. Bajke su lepo naličje stvarnosti.

Miodrag Pavlović

Sarmica
19-08-2011, 15:59
Golubica - devojka iz sela Vuak - Vuak


Jedan lovac lovio je uvek samo na svom lovištu. U početku je tamo bilo mnogo divljači, ali s vremenom sve manje i manje. Kad na njemu nije više imao šta da lovi, jer je svu divljač već bio polovio, pođe jednog jutra da traži novo lovište.
Otišavši daleko u divljinu, dođe jednoga dana do kuće u kojoj su prebivale dve devojke. Zamoli ih da ga prime. Ispriča im kako traži novo lovište, jer na starom nema više šta da lovi. Devojke mu rekoše:
- Primamo te vrlo rado. Ostani i stanuj kod nas. Budi nam brat, a mi ćemo ti biti sestre. Ako ti je s voljom, nauči nas loviti. - Lovac na to pristane.
Lovac ostane da stanuje kod sestara. Obdan je odlazio s njima u lov, lovio je i učio ih loviti. Jednoga dana ode jedna sestra sama u lov i vrati se kući s dobrom lovinom. Drugog dana ode u lov druga sestra, te se i ona vrati kući s dobrom lovinom. Trećeg dana odu u lov obe sestre, a lovac ostane kod kuće sam. Lovac je sedeo kraj kuće i gledao vrelo što se nalazilo pored kuće iza šipražja.
Odjednom dolete dve golubice, slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna je bila tako lepa da lovac nije mogao skinuti oka s nje. Devojke se stadoše kupati. Lovac ih je gledao. Lovac im se prikrade kroz šipražje. Htede ugrabiti onu lepšu. Ali kad je već bio došao do nje, devojka se okrete, spazi ga i zviznu. Lovac se na taj zvižduk smesta pretvori u kamen. Onda devojke uzmu svoje pernate haljine, obuku ih i odlete kao golubice.
Ubrzo posle toga vrate se sestre iz lova s bogatom lovinom. Začude se videvši da je kuća zatvorena i stanu zvati brata. Zvale su ga i tražile, ali uzalud. Sestre rekoše:
- Mora biti da se nešto dogodilo. Sakrićemo se sutra u šipražje da vidimo šta je to bilo. - Idućeg dana sakriju se sestre u šipražje. Nisu dugo čekale kad opet doleteše one dve golubice da se kupaju.
Dve golubice slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna od njih je ipak prevazilazila lepotom onu drugu. Dve golubice-devojke počeše se kupati. Jedna od sestara privuče se polako pernatoj haljini one lepe golubice-devojke, uzme je i odnese u šiprag.
Posle nekog vremena iziđu devojke iz vode i pođu da se obuku. Jedna uzme svoje perje, obuče ga i kao golubica odmah odleti. Ona lepša stade se osvrtati tražeći svoje. Tražila ga je i tražila i naposletku reče plačući:
- Ko mi uze moju pernatu haljinu? Jedna sestra rece tiho drugoj:
- Možeš se spokojno pojaviti pred njom. Te golubice-devojke mogu nešto učiniti samo muškarcima, a ženama ne mogu ništa.
Tako sestra koja je uzela pernatu haljinu i sakrila je iziđe pred devojku i reče:
- Ja sam ti uzela pernatu haljinu. Vrati mi najpre moga brata, a onda ćemo razgovarati o tvojem perju. Na to lepa devojka položi ruku na kamen u koji je dan ranije pretvorila mladog lovca, i on stajaše pred njima kao čovek.
Golubica-devojka reče:
- Vrati mi sada moju pernatu haljinu.
Sestre videše kako lovac stoji još uvek ukočeno kao da je kamen, zagledan u lepu golubicu-devojku. Sestre rekoše devojci:
- Vidiš kako te gleda naš brat. Molimo te da mu budeš žena i kao naša sestra ostaneš kod nas. Golubica-devojka reče:
- Devojke u mojem selu nikad se ne udaju. Muško čeljade ne može među njima opstati. Čovek koji bi došao u naše selo i bio primećen, bio bi prožderan. Kako onda da vam ispunim želju?
Sestre rekoše:
- Na to je lako odgovoriti: ostani kod nas i onda nećeš izložiti muža takvoj opasnosti. - Naposletku pristane golubica-devojka da se uda za lovca.
Lovac se oženi golubicom-devojkom. Ali je brižljivo sakrio njeno perje, jer je mlada žena s vremena na vreme veoma žudela za selom svojih sestara. Mlada žena postane majkom i daruje lovcu sina. Posle toga smiri se i više nije tako često tražila svoju pernatu haljinu.
Kad je njegovom malom sinu već bilo nekoliko meseci, zaželi lovac da vidi svoju majku i reče sestrama:
- Čuvajte mi, sestre, ženu i malog sina. Mnogo sam se uželeo majke i idem na nekoliko dana kući da je obiđem.
Lovac pođe na put kući. Zatekne majku u najboljem zdravlju i reče:
- Oženio sam se, majko! Imam vrlo lepu mladu ženu i malog sina.
Majka mu reče prekorno:
- Šta, ti si oženjen i imaš sina, a dolaziš mi sam, bez žene i deteta? Vrati se brzo po njih, pokaži mi ih da se radujemo tvojoj sreći. A onda ih ostavi neko vreme kod mene, jer bih htela da se bolje upoznam sa ženom svoga sina, svojom snahom.
Tako se lovac vrati po ženu i sina. Krišom ponese sa sobom i ženino perje, jer ga je ona jednom zamolila da ga uvek drži negde blizu nje, da joj bude pri ruci ako bi je kadgod zadesila kakva nevolja. Lovac dovede majci ženu i sina. Krišom preda majci ženino perje i reče:
- Sakrij dobro ovu pernatu haljinu i neka moja žena nikad ne sazna gde si je sakrila. Inače, drži mi ženu stalno u kući i oko kuće i ne daj joj da izlazi na ulicu. Jer ona je tako lepa da će sigurno doći do nesreće ako je budu videli drugi ljudi.
Majka mu to obeća. Lovac se oprosti s njom i ode sestrama u šumu i u lov.
Idućeg dana majka je već zaboravila šta joj je sin naredio. Ujutru reče mladoj ženi, svojoj snahi:
- Hajdemo zajedno u polje da radimo. Mlada žena uzme grabulje i pođe sa svekrvom kroz selo. Svi ljudi u mestu zastadoše zadivljeni lepotom mlade žene. Niko ko ju je pogledao nije mogao skinuti oka s nje. Berberin koji je na ulici brijao jednom čoveku glavu toliko se zablenuo u nju da je iz neopreznosti odsekao svojoj mušteriji uho, a da to nije ni primetio, a ni taj nije osetio da mu je uho odsečeno, toliko se bio zaneo diveći se lepoti mlade žene. Na kraju sela sretnu se s aminom. I taj se zagleda u nju, zastade, gledao je za njom i gledao sve dok mu se u polju nije izgubila iz vida, a onda reče u sebi:
- Ova lepa žena mora biti moja!
Posle poljskog rada stara i mlada žena vratiše se uveče kući. Tek što su prešle kućni prag, kad amin banu u kuću i reče staroj ženi:
- Ili ćeš mi dati ženu svoga sina ili ću te ubiti. Stara žena reče:
- Kako bih ja ženu svoga sina mogla dati tebi? Amin reče:
- Kažem ti još jedanput: hoću da se tom tvojom mladom snahom oženim, pa ili ćeš mi je dati ili ću te ubiti.
Stara žena nije od straha znala šta da mu kaže. Ćutala je. Videvši to, mlada žena, njena snaha, prizva svekrvu i reče joj:
- Ovo se ne sme rđavo svršiti. Neću da te amin ubije. Da do toga ne bi došlo, daj mi moj zlatni nakit i perje. Kad to budem imala u rukama, možeš reći aminu neka me uzme.
Zaplašena stara žena pohita i donese mladoj ženi njezino perje i zlatni nakit. Mlada žena reče aminu:
- Pričekaj napolju koji trenutak. Videćeš me ubrzo kako izlazim. - Amin iziđe napolje.
Mlada žena uze sina na ruku. Obesi o vrat zlatnu nisku. Obuče pernatu haljinu i kao golubica izlete s detetom kroz prozor. Golubica slete na najbliži krov i odande doviknu svekrvi: - Počuj, majko moga muža! Kaži mom čoveku kad se bude vratio i pitao za mene, kaži mu kad se bude osetio nesrećnim videvši da me nema: "Tvoja žena je u selu Vuak-Vuak. Možeš poći u to selo po nju." I onda golubica s detetom odlete.
Posle malo vremena dođe lovac majci. Uđe u kuću i zapita za ženu. Vide odmah po majčinu licu da mu je žena otišla. Lovac reče:
- Zar ti, majko, nisam rekao kako je ne smeš pustiti da iziđe na ulicu jer je lepa i prelepa? Zar ti, majko, nisam rekao kako moraš brižljivo sakriti njezino perje i držati ga tako da ga ona ne vidi?
Majka reče:
- A zar sam ja, sine, znala da si se ti oženio golubicom? Ja nisam znala da je ona golubica. Mislila sam da je žena kao i druge žene. Tvoja ti je golubica poručila da je - ako ne budeš imao snage da preboliš njezin nestanak - možeš ponovo naći u selu Vuak-Vuak. I nemoj koriti svoju staru majku zbog ludosti što si je počinio, jer ja još nikad nisam čula da se koji razuman čovek oženio golubicom iz mesta što se zove Vuak-Vuak.
Lovac se spremi i pođe odmah na put da traži selo svoje žene-golubice. Lovac ode vrlo daleko raspitujući se svuda o selu Vuak-Vuak, ali ne nađe nigde nikog ko bi mu znao šta reći o tom selu.
Jednoga dana, kad je opet tako putovao, naiđe na dva mladića koji su se oko nečeg prepirali. Lovac im priđe i reče:
- Šta je uzrok vašem sporu? Mogu li vam pomoći da ga rešite?
Jedan od njih reče:
- Naš spor je u ovom: Imamo ovde jednu kapu. Ko tu kapu metne na glavu, postaće nevidljiv. Može proći kroz selo Vuak-Vuak, koje se nalazi eno tamo pozadi, a da ga niko ne vidi. A imamo ovde i ova dva štapa. Kad ko jednim od tih štapova udari po drugom, iskoči odmah iz zemlje četa ratnika koji savlađuju svakog neprijatelja ako pred njima ne ustukne. Mi se sporimo oko poseda ove dve stvari. Kaži nam: da li jedan od nas dvojice treba da dobije obe ove stvari i ko treba da ih dobije, ili pak ko od nas dvojice treba da dobije jednu stvar, a ko drugu. Bićemo ti zahvalni ako naš spor budeš rešio tako da jedan od nas ne prođe pri tom bolje nego drugi. Onaj drugi reče:
- Tako je! Mi bismo hteli da podelom ovih stvari nijedan od nas ne prođe bolje. Lovac reče:
- Ako je do toga da podelom ovih stvari jedan od vas ne prođe bolje no drugi, onda vam mogu pomoći. Ostavite te stvari ovde na zemlji i idite do na vrh onog brežuljka. Kad budete bili tamo, okrenite se i potrčite ovamo. Videćemo ko će od vas dvojice pre stići.
Dvojica mladića se s tim slože. Pođu pravce k bregu. Ali čim su malo odmakli, metnu lovac kapu na glavu, uze oba štapa u ruke i krupnim koracima uputi se kraju u kojem se, po rečima mladica, nalazilo selo Vuak-Vuak.
Lovac stigne u selo Vuak-Vuak. Tamo se sretao samo sa ženama. Pošto je imao na glavi kapu, ni jedna ga žiteljka nije videla. Lovac prođe kroz selo Vuak-Vuak. Naposletku uđe u jednu kolibu. U kolibi je bila njegova žena s detetom. Lovac sedne na pod kraj žene i skine kapu. Žena ga poznade i uplaši se. Žena reče:
- Mužu moj, ako te moje sestre budu videle, ubiće te i poješće te. Jer moje sestre neće da imaju u selu čoveka. Beži stoga odmah onako kako si došao.
Lovac ostade sedeći. Lovac reče:
- Prešao sam daleki put da te nađem i neću se vratiti bez tebe i deteta. Ako ti je pravo, pođimo odavde zajedno sutra zorom. A ako nećeš, ja ću radije ostati ovde da me tvoje sestre ubiju i pojedu. Sam, bez tebe i deteta, neću otići.
Kad je njegova golubica-žena to čula, reče:
- Onda ćemo sutra zorom poći odavde zajedno s našim detetom.
Lovac sa ženom i detetom krene sutradan na put pre nego što su se žiteljke sela razbudile i poustajale. Jedna se, međutim, probudila i, osetivši miris čoveka, stala vikati:
- Sestre! Sestre! Osećam miris čoveka. Požurite da ga ubijemo i prožderemo.
Sve žiteljke sela Vuak-Vuak poskakaše na noge i sve potekoše iz kuća. Sve izidoše na ulicu i dađoše se u poteru za lovcem. Njegova mlada žena se rasplaka govoreći:
- Mužu moj, sad ce te moje sestre ubiti i pojesti. Lovac reče:
- Neće, nemaj brige!
Sa ženom i detetom lovac je spokojno išao ulicom. Žiteljke sela Vuak-Vuak već su pristizale. Tada se lovac maši štapova i udari jednim po drugom. U istom trenutku iskoči iz zemlje cela četa ratnika i ustremi se na njih. Žiteljke sela Vuak-Vuak morale su se boriti s njima i nisu mimo njih mogle dospeti do lovca i njegove žene.
Lovac se sa ženom i detetom vrati u šumu k sestrama i tamo ostade.


(Alžirsko - Kabilska)

Sarmica
19-08-2011, 16:01
Čarobnica koja je ljudima menjala lica


U davno doba življaše jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi. Najzad, jedan mladić zamoli svoju rođaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to poruči da treba često da se kupa i trlja lice i telo kedrovim grančicama.
Zaljubljeni mladić postupao je onako kako mu je ona bila naložila. Snažno se trljao kedrovim grančicama dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Pošto su mu rane zacelile, posla opet svoju rođaku devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja grančicama omorike".
Ali omorikine grane mnogo su oštrije od kedrovih grančica. Ipak, mladić ispuni i ovu njenu želju i kada mu lice i telo zarastoše, zamoli rođaku da ode devojci i po treći put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu da se sada trlja kupinovim vrežama".
Mladić se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskušenjem; te kada je čuo da daleko iza planine živi čarobnica koja ima moć da menja lica, odluči da pođe da je potraži. Pošto je išao neko vreme, izbi iz guste šume na proplanak sa retkim drvećem. Uskoro ugleda dim i stiže do jednog stvorenja sa dva lica po imenu Acuvitlas, koje je sedelo pred kućom.
- Što si došao ovamo? - upita Acuvitlas.
- Tražim onu ženu što ume menjati lica.
- Ovo je njen dom - odgovori on. - Možeš ući.
Mladić proviri kroz pukotinu pre no što će ući. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve prekriveno divnim pegama. Kad uđe u kuću i sede, toga lica više nije bilo na zidu.
- Šta te je dovelo ovamo? - upita čarobnica. A mladić odgovori:
- U mome selu živi lepa devojka koju želim da uzmem za ženu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep; tražila je od mene da trljam lice i telo kedrovim grančicama. Ja sam učinio kako je želela, ali mi onda reče da se trljam granama omorike; i pošto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po treći put poruči da se trljam kupinovim vrežama. Tada sam pomislio na tebe i došao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeniš lice.
- Dobro, izmeniću ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih sviđa.
Tako govoreći, čarobnica skidaše sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi rekao:
- Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:
- Ima samo još jedno lice - i iznese ono pegavo.
- Ovo će ti pristajati - dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz opomenu:
- Nemoj skretati sa staze, već idi istim putem kojim si došao.
Mladić krete kuci, ali šuma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna žena, u stvari Mrka Medvedica, prepreči mu put.
- Kuda ideš? - upita.
- Idem kući.
- Bolje hodi k meni. Spremiću ti nešto za jelo.
Videći da nema mogućnosti da izbegne, mladić je otprati kuci. Tamo je ležala mlada i lepša žena, Crna Medvedica, duge crne spuštene kose. Ona im okrete leđa kad udoše i pravila se da nije čula kad Mrka Medvedica reče mladiću:
- Čekaj tu dok ti ne donesem nešto za jelo.
On osta da čeka. Iznenada mlada žena sede, izvuče nekoliko suvih riba iz vreće ispletene od kedrovih grana i reče:
- Sakrij ove ribe. Moja polusestra neće ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jedeš, ali jedi umesto njih ribe. - Tada opet leže.
Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjišta, poli ih vodom, i kad su bile gotove, ponudi mladića da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.
Sutradan mu Mrka Medvedica opet reče da ostane u kući dok ona ne prikupi hrane za njega; ali čim je zamakla, mladić se diže da beži. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noći ležala lica okrenuta od svoje polusestre, reče tiho:
- Kuda ideš?
- Idem kući.
- Nećeš joj umaći, jer će te brzo stići. Nego hodi ovamo, ja ću ti dati nešto što će te zaštititi.
Mlada žena mu pričvrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na leđa i još po jedan sa svake strane. Tada se mladić oprosti od nje i pođe u pravcu svoje kuće.
Samo što je otišao, a vrati se Mrka Medvedica.
- Kuda je otišao? - upita svoju polusestru.
- Ja ne znam. Nisam obratila pažnju na to.
- Oh, dobro, ja ću ga već pronaći - reče Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se pretvori u medveda, ubrzo dostiže mladica i reče mu:
- Hej, kuda si pošao? Mladić stade.
- Idem kući - reče.
- Hodi ovamo - naredi Medvedica.
Kad joj se primakao, ona podiže prednju šapu i pokuša da mu razdere grudi; ali joj pandža zagreba kamen i skliznu.
- Lezi - naredi zatim. Digavši drugu prednju šapu, pokuša da ga razdere po strani; ali joj opet pandža skliznu kad je naišla na tvrdi kamen; i zadnje šape ozledi tako na njegovim leđima. Tada razjapi čeljusti da mu odgrize glavu, ali ga slučajno proguta celog. Užasna bol zavi joj stomak te se ječeći otetura kući i leže kraj vatre. Bol je postajala sve veća, te najzad reče svojoj polusestri:
- Idi i zovi deda-Ždrala. Možda će me moći izlečiti.
Ždral dođe, položi uho na njen trbuh i reče:
- Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj položi uho na stomak.
- Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da imaš ljudsko stvorenje u trbuhu.
Misleći da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu. Tako Ždral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do današnjeg dana.
Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjuši. Ali ga mladić, ispruživši napolje svoju ruku, ščepa za nos. Ždral zakrešta i zalepeta krilima, kao što ždralovi klepeću i danas. Mladić ne puštaše ždrala dok mu se nos ne izduži u dugačak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na leđa. Tužan, ždral se pokupi i ode.
Mladić tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlačeći se iz njenog tela, reče Crnoj Medvedici:
- Hoćeš li poći sa mnom mojoj kući?
- Ako to želiš - odgovori mlada žena.
Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja sušenom ribom, i davši mu da ponese jednu, pođe sa njim.
Uz put susretoše ženu Labudicu, koja je tražila korenje kamasa. Ona im reče:
- Kuda idete?
- Idemo kući.
- Hodite sa mnom, daću vam da se nečim založite.
Oni pođoše s njom do njene kuće. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri ih. Dok su se pekli, bajalaje:
- Jacajao, jacajao - rastite, rastite.
Kad je otklopila pećnicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi čovek i njegova žena jeli su do mile volje, i pokupivši ostatak u korpu od kedrovog granja, nastaviše put. Zahvaljujući ovom čudu koje je Labudica učinila, i danas samo nekoliko korena kamasa može utoliti glad mnoštva ljudi.
Mladi ljudi stigoše kući bez drugih doživljaja. Da proslavi povratak i ženidbu, on pozva sve starce na gozbu, za koju su sušena riba i kamasovo korenje bili više nego dovoljni. Kad se gozba završila, starci se vratiše svojim kućama i rekoše porodicama:
- Taj mladić je postao čudesno lep i sada ima i lepu ženu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim grančicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je našao čarobnicu koja ljudima menja lica?
Devojka koja ga je bila odbila ču te razgovore i reši se da ga poseti. Njeni su je odvraćali da ne ide, ali ih je ona ubeđivala kako samo želi da vidi njegovu ženu. Tako ode njegovoj kući, drsko sede uz njega i reče:
- Brate moj, jesi li našao čarobnicu koja menja lica?
- Da - odgovori on.
- Kojim si putem išao? Mladić iskreno odgovori:
- Onuda kroz one šume.
- Šta si joj rekao?
Mladić slaga rekavši joj upravo suprotno od onoga što je kazao. Devojka odmah skoći na noge i požuri kroz šumu da i ona nađe čarobnicu. Naišavši na pravi put, požuri dok ne stiže do kuće na proplanku i vide stražara sa dva lica kako sedi pred vratima.
- Da li u ovoj kući živi čarobnica koja menja lica?
- Da.
Ne ustežući se ni trenutka, ona uđe. Ali čarobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o zidovima.
- Šta želiš? - upita ona.
- Želela bih lice lepše od ovoga koje imam.
- Mislim da ću te moći zadovoljiti - odvrati čarobnica; i skinuvši devojčino pravo lice, ona joj namesti drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavši ga videti, devojka je zamišljala da je njeno novo lice još lepše od staroga i ne stigavši čak ni da zahvali čarobnici, požuri napolje i ubrzo se kroz šumu uputi mladićevoj kći.
- Zar nisam dobila divno lice? - upita ona sedajući kraj njega.
- Ne, ti izgledaš strašno. Odlazi i nemoj više dolaziti ovamo - reče joj on.
Strahovito smetena, devojka ode kući. Tamo su se svi smejali njenom ružnom licu. Gorko je plakala, ali ga nije mogla promeniti, jer više nikad nije našla put do čarobnice.

(SAD - Aljaska)

Sarmica
19-08-2011, 16:02
LEGENDA O LIONGU FUMU


Nekada davno živeo čovek po imenu Liongo. Beše on najviši i najsnažniji u celom gradu. Svojim ponašanjem zadavaše građanima dosta nevolja. I ljudi jedanput odlučiše da ga uhvate i strpaju u tamnicu. Iznenada upadoše u njegovu kucu, svezaše ga i baciše u tamnicu.
Provede Liongo u tamnici mnogo dana, ali jednom mu pođe za rukom da pobegne. I ponovo poče da uznemirava ljude, koji opet nisu mogli mirno da odlaze na svoja polja, sakupljaju iverje i nose vodu.
Naplašeni građani ponovo stadoše da traže put i način kako bi se oslobodili Lionga.
- Nešto moramo smisliti - govorili su oni - da ga uhvatimo i ubijemo.
Tada jedan od njih predloži:
- Uhvatimo ga dok bude spavao i ubijmo ga. A drugi rekoše:
- Ako ga uhvatite, svežite ga i dovedite k nama.
I ljudima opet pođe za rukom da uhvate Lionga. Svezaše ga, dovedoše u grad, okovaše u lance i baciše u tamnicu. Dugo on provede u tamnici i samo mu je majka donosila hranu. Na tamničkoj kapiji stražu su čuvali vojnici, ne napuštajući svoja stražarska mesta ni za trenutak.
Tako su prolazili dani i meseci.
Svake noći Liongo je pevao divne pesme. Svima koji su slušali mnogo su se dopadale. Često su ljudi medu sobom govorili:
- Hajde da slušamo Liongove pesme. I išli su i slušali. Svaki put kada bi pala noć, ljudi su dolazili i govorili Liongu:
- Došli smo da slušamo tvoje pesme, pevaj!
I on je pevao, nije mogao da odbije, jer su građani neobično zavoleli njegove pesme. Čeznuci za slobodom, Liongo je svakog dana sastavljao po koju novu pesmu.
Ljudi su slabo razumevali smisao tih pesama, ali su ih majka Liongova i robinja razumele vrlo dobro.
Jedanput, kada robinja donese hranu Liongu, straža joj je ote i pojede, a samo ostatke dade Liongu. Robinja tad reče:
- Liongo, gospodaru moj, donela sam ti hranu, a vojnici mi oteše i pojedoše. I to je sve što ostade.
Liongo uze ostatke, pojede, zahvalan i na tome, i zapeva, obracajuci se robinji, koja stajaše ispred vrata:
- Reci mojoj majci da glupak nikada neće postati pametan. Nek ona ispeče hleb, a unutra nek stavi testericu, da pretesterišem lance i iziđem na slobodu.
Robinja dode njegovoj majci i reče:
- Sin te je pozdravio i preko mene poslao ti jednu molbu.
Majka upita:
- Kakvu molbu?
Robinja ponovi ono što joj je Liongo rekao. Saznavši za sinovljevu molbu, majka kupi nekoliko testerica i donese ih kuci. Uze prosena brašna i ispece nekoliko lepih hlepčića. Zatim napravi veliki hleb i unutra stavi testerice. Sve to dade robinji da odnese Liongu.
Kada robinja dođe do Liongove tamnice, straža joj ote sve, izabra najlepše hlepcice i pojede ih.
- A ovaj uskisli hleb odnesi svome gospodaru - rekoše stražari.
I robinja ga odnese Liongu. On razlomi hleb, uze testerice i sakri ih. Zatim pojede hleb, napi se vode i leže.
A gradani baš tad odlučiše da ubiju Lionga. I sam Liongo ču za to. On zapita stražare:
- Kada će me ubiti?
Oni mu odgovoriše: - Sutra. Tada ih Liongo zamoli:
- Pozovite moju majku, pozovite sve ljude iz grada, hoću da se oprostim sa njima.
I stražari pođoše i pozvaše sve. Došlo je vrlo mnogo ljudi, došla je njegova majka i ona robinja. Liongo ih tad upita:
- Jeste li se svi okupili? - Da - odgovoriše oni.
- Dajte mi rog, kastanjete i gong. Neka ih neko donese. I neka se danas igra - rece Liongo - hoću da se oprostim s vama.
A oni mu odgovoriše: - Dobro. Sviraj!
- Nek jedan od vas drži rog, drugi kastanjete, a treci - gong - rece Liongo.
- Ali kako ćemo svirati? - upitaše ljudi.
On im pokaza kako treba da sviraju i oni uzeše da sviraju.
A sam je za to vreme sedeo u tamnici i pevao. Kada bi počeli da udaraju u doboš, on je uzimao testericu i testerisao okove. A kada bi doboš prestao, i on bi prestao da testeriše, i počinjao da peva. Ljudi se nisu nikako mogli dosetiti šta on radi. Okovi mu bejahu vec spali, tako uze da testeriše lance i oni se ubrzo raspadoše. Tada Liongo slomi vrata svoje tamnice i iziđe na slobodu. Kada ga ljudi spaziše, uzeše da beže glavom bezobzirce, izbezumljeni od straha. A on ih je hvatao, udarao im glavu o glavu i tako ih ubijao.
Liongo napusti grad, oprosti se od majke i rece joj:
- Još ćemo se mi videti.
Dođe u šumu i poče da živi kao i pre, uznemirujući i ubijajući ljude.
Jedanput građani izabraše najlukavije stanovnike i rekoše im:
- Idite k njemu, postanite njegovi prijatelji ne biste li ga kako mogli ubiti.
I pođoše Liongu prepredeni ljudi.
Dođoše oni do Lionga i nekako se sprijateljiše sa njim. Jedanput mu tako rekoše:
- Da pojedemo malo mesa, sultane. Liongo odgovori:
- Ako pojedemo mesa, čime ću platiti? Ja sam vrlo siromašan.
- Da pojedemo srž palme - predložiše mu ljudi.
- Kako ćemo to da jedemo? - upita Liongo. A oni mu odgovoriše:
- Jedan od nas će se popeti na sami vrh palme i saviti je, a mi ćemo jesti.
Liongo pristade i oni počeše po redu da se penju na vrh palme i da je savijaju.
- Kada se Liongo popne na vrh - odlučiše lukavi ljudi - ubijmo ga tad iz strele. I tad mu rekoše:
- A sad je red na tebe.
Ali se Liongo doseti šta oni nameravaju.
- Dobro - odgovori im. Držeci u rukama luk i strele, on im reče:
- Ja ću oboriti zreli vrh palme, pa ćemo jesti njegovu srž.
Pusti strelu i rascepi granu; ponovo pusti strelu i rascepi i drugu. Tako obori vrh palme, u kome bejaše puno srži.
Kada sve pojedoše, lukavi ljudi rekoše:
- On se dosetio, šta cemo sad?
- Idemo kući - odluciše.
Ljudi se oprostiše od Lionga i rekoše mu:
- Tebe niko ne može da prevari, o, Liongo, ti se spaseš svega kao đavo.
I ljudi se vratiše u grad i rekoše:
- Ne možemo ga ubiti.
Građani se okupiše i, posavetovavši se, odlučiše da će Lionga moći da ubije samo sin njegova brata. Pozvaše tog mladića i rekoše mu:
- Pođi i saznaj od čega on može da umre. Kada doznaš, vrati se i reci nam. Ako Liongo umre, daćemo ti carstvo. Mladic pristade i pođe Liongu. Kada je došao do njega, ovaj ga upita:
- Zašto si došao?
A pošto mladic reče da je došao da ga poseti, Liongo odgovori:
- Ne, ja znam da si došao da me ubiješ, ali znaj da su te ljudi prevarili.
Mladić ga zapita:
- Od čega ti možeš da umreš?
- Ako neko uspe da mi probode pupak bakarnom iglom, odmah ću umreti - odgovori Liongo.
Mladić se vrati u grad i saopšti građanima šta je saznao. Tada mu oni dadoše bakarnu iglu i on se vrati Liongu.
A Liongo je za to vreme pevao pesmu.
- Ja sam rđav, a ti si dobar. I ako ti ne uciniš nikakvo zlo, ja sam rđav a ti si dobar!
Kada se mladić vrati, on ga pozva k sebi, iako je dobro znao da je došao da ga ubije.
Tako prođoše dva dana, a trece noći, dok je Liongo spavao, mladić mu probode iglom pupak. Liongo se probudi od bola, uze luk i strelu, i pođe na izvor. Tamo kleknu, nateže tetivu, kao da nišani, i tako umre.
A kad ujutru dodoše ljudi po vodu, pomisliše da je živ. Uplašiše se i pobegoše.
Dodoše u grad i ispričaše:
- Danas necemo imati vode.
Tri dana su ljudi išli na izvor da gledaju Lionga, ali se niko ne usuđivaše da se približi, iako su bili silno žedni. Tada pozvaše Liongovu majku i rekoše joj:
- Idi, porazgovaraj sa sinom, reci mu nek se skloni da možemo vode da uzmemo, inače ćemo tebe ubiti!
Majka pode Liongu. Priđe mu, zagrli ga i poče da peva, tešeci ga, a on pade. Majka shvati da joj je sin mrtav i zaplaka. Vrati se u grad i reče to građanima. Oni ponovo pođoše na izvor i uveriše se da je Liongo mrtav.
Građani sahraniše Lionga, a mladića koji ubi Lionga - ubiše, da mu ne bi dali carstvo koje su mu obećali.

(Afrika - Svahili)

Sarmica
19-08-2011, 16:03
SEDAM SESTARA MEAMEJ


Vurunah je celog dana bio u lovu i uveče se vratio umoran i gladan kući u logor. Zamolio je svoju staru majku da mu da malo hleba od semena trave, ali mu ona odgovori da više ništa nije ostalo. On onda zatraži od ostalih crnih drugova da mu dadu travljeg semena kako bi mogao sam da ispeče hleb za sebe. Ali oni nisu hteli da mu dadu. Tada se Vurunah naljuti i reče:
- Kada me moja najbliža rodbina pušta da gladujem, onda ću da odem od vas, otići ću u drugu zemlju i živeću od sada kod tuđih ljudi.
A pošto je bio tako besan, on zbilja ode. Uze svoje oružje i ode iz logora da potraži novi zavičaj.
Išao je on tako kad u daljini opazi nekog starca, koji je praznio pčelinje saće i sakupljao med. Starac se okrenu prema Vurunahu jer je primetio da neko dolazi. A kada mu se Vurunah približi, vide da starac nema očiju, iako je izgledalo da je stari primetio njegov dolazak pre nego što je mogao da ga čuje. Vurunah se uplaši i začudi slepom starcu, koji mu je ipak okrenuo lice, baš kao da ga je gledao sve vreme. Kada je bio kraj njega, stari mu reče da se zove Murunumildah, da se i njegovo pleme tako zove, jer nemaju očiju, već vide pomoću nozdrva. Vurunah je to smatrao čudnim i nije bio malo uplašen, iako je Murunumildah izgledao sasvim prijatan i blag. Dodade Vurunahu šoljicu meda, rekavši da je svakako gladan. Pokaza mu mesto gde se nalazio logor i pozva ga da pođe s njim i ostane kod njega. Vurunah uze med i pođe sa starcem prema logoru, ali je smatrao da je ipak bolje da se uputi drugim pravcem.
Pešačio je tako neko vreme i naposletku stigao do nekog jezerceta. Zažele da tu prenoći. Najpre se dobro napi vode, pa leže da spava. Kada se ujutru probudi, pogleda oko sebe tražeci jezerce, ali mesto njega ugleda samo široku ravnicu. Mislio je da još sanja, protre oči i pogleda još jednom.- Pa ovo je cudan kraj - reče. - Najpre nailazim na čoveka koji nema očiju, a ipak vidi. Zatim stižem do velike bare, zaspim, opet se probudim - i sada je nema. A znam sigurno da je tu bilo vode, ta sam sam je pio, a sada nadaleko nigde ni kapi.
Dok se iščuđavao i pitao kako li je voda mogla da išcezne, spazi da nailazi velika nepogoda.
Ustade što je brže mogao i potrča u obližnje žbunje da potraži zaklon. Kada malo zađe u žbunje, nađe tamo na zemlji nekoliko komada kora.
- E, to mi se dopada - reče. - Sada mi treba da potražim još samo nekoliko kočeva, pa da sebi sagradim malu kolibu u kojoj ću se skloniti od bure koja nailazi.
Istesa na brzinu nekoliko kočeva, pobode ih u zemlju i nasloni kore na njih. Kada podiže poslednje parče, odjednom se pred njim stvori neko sasvim neobično biće, kakvo još nikada nije video.
Nepoznati mu doviknu:
- Ja sam Bulgahnunu. - I to viknu takvim strašnim glasom da Vurunah ispusti parče kore, zgrabi svoje oružje i pobeže što je brže mogao. Na buru je potpuno zaboravio; imao je samo jednu misao: da što pre pobegne van domašaja Bulgahnunua.
Trčao je pravo i najzad stigao do neke reke koja mu je presecala put sa tri strane. Pošto je reka bila suviše široka, pa nije mogao da je pregazi, morao je da se vrati. Samo, nije se vratio istim putem, nego je skrenuo drugim pravcem. Kada se okrenuo i za sobom ostavio reku, spazi krdo emua koje se uputilo vodi. Polovina ih je bila pokrivena perjem, a druga polovina nije, ali su i oni imali izgled emua. Vurunah je jednoga od njih hteo da ubije kopljem, da bi ga pojeo. Pope se na drvo da ga ne vide; zatim pripremi koplje da ubije jednu od tih ptica bez perja. Kada su prolazile pored njega, on odabra svoju žrtvu, baci koplje i ubi je. Potom siđe sa drveta da bi je uzeo.
Kada je potrčao prema mrtvoj ptici, primeti da to nisu emui, nego urođenici nekog stranog plemena. Stajali su oko svoga mrtvog druga i besno davali na znanje da hoće da ga osvete. Vurunah uvide da bi mu slabo koristilo pravdanje da je čoveka slučajno ubio misleći da je emu; jedini mu je spas bio u bekstvu. Uze put pod noge, i iz straha da neprijatelji ne potrče za njim, nije smeo ni da se okrene. Tako je bežao dok nije stigao do nekog skloništa. A našao se tamo pre no što je i mislio; pomišljao je samo na opasnost koja mu je pretila i nije obraćao pažnju na ono što se nalazilo na putu.
Kada uđe u kolibu, nije više imao razloga za strahovanje, jer je unutra bilo samo sedam mladih devojaka. Ali mu one uopšte nisu ulivale strah, naprotiv, izgledalo je da su one više iznenadene nego on. Bile su prema njemu veoma ljubazne kada su videle da je sam i gladan. Dadoše mu da jede i pustiše ga da preko noći ostane u kolibi. On ih onda upita kako se zovu i gde se nalaze ostali iz njihovog plemena. Devojke mu odvrate da se zovu Meameje i da im se pleme nalazi daleko odatle, u drugom kraju. One su došle ovamo samo da razgledaju ovaj kraj, da ostanu malo, i da se posle vrate u svoj zavičaj.
Sutradan Vurunah napusti kolibu sestara Meamej i nastavi put. Pretvarao se da više nikada neće da se vrati. Ali u potaji je mislio da se sakrije negde u blizini i da ih posmatra. Hteo je, kad se ukaže zgodna prilika, da ugrabi jednu od njih i uzme je za ženu. Bio je sit samoće. Najednom spazi kako sedam sestara Meamej uzimaju motike i odlaze. Pratio ih je izdaleka i pazio da ga one ne vide.
Devojke zastaše kod nekog gnezda krilatih mrava. Motikama čeprkahu po travnjaku, a kada iskopaše sve mrave, pobacaše motike, posedaše želeci da spreme dobru zakusku, jer su ovi mravi za njih bili prava poslastica.
Dok su sestre spremale divnu zakusku, Vurunah se tiho prikrade motikama i dograbi dve. Zatim se sa plenom pažljivo odšunja natrag u skrovište. Kada su se sestre Meamej najzad najele, odoše po svoje motike. Ali samo njih pet nađoše motike, i odoše ostavivši one dve da traže nestale alatke. Mislile su da će ih dve devojke, po svoj prilici, naći tu negde u blizini, i da će potom, kada opet budu imale svoje oruđe, lako stići svojih pet sestara. Dve devojke pretražiše ceo mravinjak, ali nisu mogle da nađu motike. Kada su tako nacas okrenule Vurunahu leđa, on izađe iz skrovišta i zabi obe motike u zemlju. Zatim se ponovo vrati u skrovište. Kada se devojke okrenuše, odjednom spaziše svoje motike. Radosne, potrčaše prema njima i izvukoše ih iz zemlje, u koju su bile dobro pobodene. Dok su to radile, Vurunah izlete iz skrovišta, dograbi obe devojke oko pasa i dobro ih priteže. One su se opirale i vikale, ali uzalud. Niko nije mogao da ih čuje, jer nikoga nije bilo. Kada su uvidele da su sve opiranje i vika uzalud, smiriše se, a Vurunah im reče da ne treba da se boje i da će se on starati o njima. Dodade da je sam, pa bi želeo da ima dve žene. Neka mirno pođu sa njim, i biće im dobro. Samo, moraće da urade sve što im on bude rekao. Ako ne budu mirne, on će brzo da ih umiri svojom batinom. Kada mlade devojke uvideše da je svaki otpor uzaludan, učiniše kako je Vurunah tražio i mirno podoše sa njim. Rekoše mu da će ih njihovo pleme jednoga dana opet odvesti, a on, da bi to sprečio, pođe brže, misleći da će na taj način izbeći svako proganjanje.
Prošlo je tako nekoliko nedelja, a obe sestre Meamej su se na izgled snašle u novom položaju i bile sasvim zadovoljne. Ali su, kad bi ostale same, često razgovarale o svojim sestrama i razmišljale o tome šta li su one uradile kada su primetile njihov nestanak. Pitale su se da li njihove sestre možda tragaju za njima, ili su se vratile u zavičaj da dovedu pomoć. Ali nijednog trenutka nisu pomišljale na to da su možda odavno zaboravljene i da će zauvek morati da ostanu sa Vurunahom.
Kada su tako jednoga dana sedele zajedno u logoru, reče Vurunah:
Vatra neće da se razgori. Idite i donesite mi komade kore od ona dva bora.
- Ne - odvratiše one - ne smemo da ljuštimo koru sa bora. Ako to uradimo, nećeš nas više nikada videti.
- Idite i ucinite to što vam kažem. Donesite mi borovu koru. Zar ne vidite da vatra jedva tinja?
- Vurunah! Ako odemo, nećemo se nikad više vratiti. Nikada nas više nećeš videti. Mi to znamo.
- Hajdete, ne brbljajte! Jeste li ikada videle da se brbljanjem može održati vatra? Šta pričate? Idite i učinite kao što vam kažem! Ne pričajte gluposti, a ako budete bežale, ja ću vec umeti da vas uhvatim, pa kada vas budem zgrabio, dobićete dobre batine. Idite! Ni reči više!
Na to Meameje odoše, poneše sa sobom kamene sekire da bi oljuštile koru. Svaka od njih otišla je do jednog bora i sekirom snažno zasekla koru. Kada su to uradile, borovi počeše da rastu sve više i više iz zemlje, i ponesoše ih obe sa sobom. Koliko su borovi rasli, toliko su se devojke udaljavale od zemlje.
Kada posle prvog udarca nije čuo i drugi, Vurunah pođe prema borovima i htede da vidi zašto se sestre Meamej ne vraćaju. Kada stiže do borova, vide da su postali mnogo veći, a gore u vrhovima lebdele su njegove dve žene. Doviknu im neka izvole da siđu, ali mu one ne odgovoriše. Ukoliko su se više pele, utoliko je on upornije dovikivao, ali mu one nisu odgovarale. A borovi su rasli sve dok im vrhovi ne dodirnuše nebo. U to ostalih pet Meameja proviriše iz neba. Zvale su svoje dve sestre govoreći im da se ne plaše i da uđu. A kada ove dve začuše glasove svojih sestara, brzo se popeše na nebo. Sestre im pružiše ruke, i uvukoše ih unutra. Tamo su svih sedam ostale da zajedno dalje žive.
I danas, kada pogledaš prema nebu, možeš da vidiš svih sedam sestara Meamej zajedno. Mi crnci ih nazivamo Meamejama, a vi belci - Vlašićima.


(Australija)

Sarmica
19-08-2011, 16:03
CRVENI VILENJAK


Bio negda jedan plemic pa imao jedinca sina, koji je vanredno lepo svirao u flautu i na citri.
Jednoga dana, kad je junkeru, mladom plemicu, bilo oko dvadeset godina, pricao mu neki prosjak o vojvodinoj kceri, neobicno lepoj devojci, koja se još nije udala, jer joj još nije došao pravi mladoženja.
Mladi junker se ponada da je možda on taj pravi, a, bogme, ni vojvodska stolica ne bi mu baš bila naodmet.
I tako junoša napisa princezi pismo. Velikom veštinom pisanja nije se baš odlikovao, no tako je nekad bilo i sa drugima: zar sinovi plemica da idu u školu?
"Draga gospodice princezo", glasilo je njegovo pismo, "pošto sam doznao da se još niste udali, jer vam još nije došao vaš pravi mladoženja, i pošto sam još mlad, pitam vas, eto, da nisam možda ja taj pravi. Vaš junker Hans".
Pismo pošalje vojvodinoj kceri po jednom sluzi, te prode neko vreme dok se sluga nije vratio. Doneo mu je takav odgovor da mladi junker zadugo izgubi volju da misli na ženidbu. Ona mu je pisala da je iz njegovog pisma videla kako je on isuviše glup da bi mogao postati i vojvodski cobanin, a nekmoli vitez ili cak princ-suprug.
Ali mu devojcin odgovor ipak nije izlazio iz glave i tako odluci da se za doživljeno poniženje osveti gordoj princezi. Ocu rece kako pre nego što bude postao vitez hoce da krene u pustolovine i prode kroz svakojaka iskušenja i nezgode, a potom ce se vratiti kuci i mislice na ženidbu. Spremi i ponese svoje bolje odelo, zajedno s flautom i citrom, uze novac kojim ga je kum na krštenju darivao, a onda se oprosti s roditeljima i ode.
Na putu se sretne s jednim prosjakom, koji je svoje odelo smotao u zavežljaj i nosio ga na ledima, otkupi mu ga, navuce dronjavo prosjakovo odelo preko svojeg i tako nastavi put do vojvodinog dvora. Prijavi se u dvorskoj kancelariji, u jednoj pobocnoj zgradi, i upita da li je dvoru potreban cobanin; voljan je da stupi u službu gospodara i cuva mu ovce.
- U dobri cas, dragi prijatelju! - rece mu cinovnik. - Dolaziš nam kao porucen. Upravo juce oterali smo našeg bivšeg cobanina; ni taj, kao ni svi drugi pre njega, nije bio ni za što. Svima redom, vazda su nestajale ovce. A u nocima posle takvih gubitaka svagda bi gospodar patio od teških bolova. Pazi, dakle, dobro! Nije u nas nimalo lako biti cobanin.
Tako se neznani junker Hans primi službe cuvara ovaca i odmah na pocetku uvide da nije nimalo lak posao biti vojvodski cobanin: tri stotine ovaca morao je preko jedne strašne kotline oterati u gustu šumu, gde se na jednom brežuljku nalazio u razvalinama dvor od kojeg nije više ostao nijedan citav zid.
Ali on se, ipak, nije bojao da tamo otera ovce na pašu, i prvog dana izvršio je zadatak sasvim dobro. Kad uvece prebroja ovce, nijedna od tri stotine nije mu nestala. Isto je bilo i tokom cele prve nedelje: sve su mu ovce ostale na broju.
Cuvanje ovaca je, medutim, vrlo dosadan posao kad se pored toga ne radi i šta drugo - mnogo dosadnije od cuvanja koza. On je vec bio pretražio sve kutke i budžake starog dvora i pokraj srušena luka jedne od negdašnjih kapija našao povelik kamen. S tog mesta mogao je da motri na kretanje stada, a na kamenu, kao na kakvoj klupi, moglo se udobno sedeti. I tako bi on tamo seo, uzeo u ruke flautu i zabavljao svirkom sebe i svoje ovce i jaganjce.
Nije dugo svirao kad iz kapije u podnožju dvora izide jedan u crveno obucen coveculjak duge sede brade, i cuteci slušaše svirku.
Cobanin je i dalje veselo svirao i nije video coveculjka. A kad se uvece vratio u dvor i prebrojao ovce, sve su opet bile na broju.
Prošla je jedna sedmica otkako je Hans pasao ovce uz svirku - i jednom se okrete te spazi crvenog coveculjka--vilenjaka. Ali se ne prepade, nego sviraše u flautu i dalje, a vilenjak slušaše.
Tako je proticala sedmica za sedmicom, vilenjak je dolazio sviracu i slušao njegovu svirku, pa su i razgovarali o sviranju i o ovcama, a svi se u dvoru cudili što vojvoda vec poodavno nijedne noci nije osetio nikakve bolove i što cobaninu nikad nije nestalo nijedne ovce. O tome su svi u dvoru govorili - a i princeza je cula kako se svi tome cude.
I radoznala, kakve su vec žene, sišla je u dvorište i došla do tora za ovce da vidi novog cobanina. On je kraj tora imao lepo uredenu sobicu, širok krevet sa slamnjacom, pokrivacem i jastukom, malu pec, koju bi naložio kad se pokatkad sav prokisao vracao kuci sa ovcama te sušio odelo, i jedan kovceg u kojem je pod kljucem držao ono malo stvari što ih je imao.
I kad je princeza došla, on je baš sedeo za stolom i svirao na citri, tako lepo da je napolju slavuj prestao da peva i samo slušao. Ona je stojala pod prozorom njegove sobice, slušala ga, bistre joj suze navirahu na oci, divila se i cudila kako jedan tako lep i neobican svirac može da bude samo obican cobanin.
I svaki dan dolažaše mu pod prozor i svake se veceri htela da maši kvake na vratima, da ih otvori i ude, a ipak se nije usudila, dok se jednom vrata ne otvoriše i ona se nade u sobici.
I opet je svake veceri dolazila lepom sviracu i slušala i veselila srce divnom svirkom i - onda se jedne noci, eto, dogodilo, i ona nije znala kako se to dogodilo. I otišla je žalosna što on nije vitez nego samo siromašan cobanin.
I dalje mu je svake veceri dolazila i, slušajuci njegovu svirku na citri, smejala se i plakala, i svakog jutra isterivao je Hans ovce na pašu, razgovarao s vilenjakom i pricao mu kako je postao cobanin i kako se hteo osvetiti, jer je bio . uvreden, no kako sada mnogo voli princezu i kako bi hteo da se njome oženi, a kazao mu je i kako se, eto, dogodilo. Vilenjak je, pak, njemu pricao kako su se drugi cobani bacali na nj kamenicama i kako zbog toga nisu imali srecu s ovcama.
Bio je kraj godine, i nastala je nova godina, a Hans je i preko zime isterivao ovce na pašu, jer se sneg u dubokoj kotlininikad nije održao. I tako dode vreme kad se medu službenicima u dvoru pocelo nešto zuckati, pa je, naposletku, doznao za to i sam vojvoda. Strogo uze kcer na ispit, no ona nikako nije htela reci ko je to bio, jer je isuviše dobro znala kako joj je otac ponosit velikaš.
Tada stari dvorski sveštenik posavetova ocajnog vojvodu šta da radi.
- Zapitaj boga, gospodaru vojvodo! - rece mu stari sveštenik.
I tako vojvoda sazva sve viteze svoje države i rece im da medu sobom dele megdan, pa ce onaj ko na kraju bude pobednik dobiti princezu, njegovu kcer, za ženu. Jer po recima starog sveštenika, takmicenje boraca ce se tako odvijati da ce otac deteta biti pobedilac.
Uvece je princeza opet došla cobaninu i ispricala mu šta je odredio vojvoda, njen otac, i kako joj je teško i bolno što je on samo obican cobanin. I za uspomenu dade mu jednu maramicu na kojoj su bili izvezeni kruna i njezino ime, i onda se oprosti s njime.
Ujutro je Hans opet poterao ovce ka starom dvoru, zamišljen i neveseo. No kako se cudom zacudio kad se nade ne pred ruševinama nego pred jednim potpuno ocuvanim dvorom i tvrdavom. Tamo gde je pre ležao njegov kamen, stajala je sada kamena klupa, a na klupi sedeo je stari vilenjak.
- Hi-hi! - smejao se vilenjak mašuci glavom i dajuci mu time znak da
pohita k njemu. A kad mu Hans pride, povede ga vilenjak kroz kapiju i odvede u jednu veliku dvoranu u pozadini dvora, u kojoj se nalazilo mnoštvo raznovrsna oružja.
- Evo, uzmi odavde oružje koje ti je najpogodnije - rece mu vilenjak - usedni na konja pa idi da deliš megdan i osvojiš svoju draganu. Ti si se prema meni uvek lepo držao i valjano se za mene starao, pa ce ti i dalje dobro biti.
Zatim ga vilenjak odvede i do staja, u kojima je bilo mnogo konja, a medu njima i tri osedlana: mrkov, vranac i belac.
- Tri dana valja ti se boriti; uzmi svakog dana odmorna konja. - Tako ga vilenjak posavetova, a onda nestade.
A šta je bilo s ovcama?
Kad se opremio i izjahao, ugleda Hans vilenjaka dole kod ovaca i vide kako se sve stado krece s njim i oko njega. I tako, spokojan, požuri ka mestu svecanosti, gde vec behu otpoceli viteški dvoboji. Hrabro su se takmicari medu sobom borili, jer svaki bi se od njih radovao da postane vojvoda.
No najsrcanijim i najboljim borcem medu svima takmicarima pokaza se junker Hans, koji je, ne otkrivajuci vizir, izišao na megdan i, nepoznat, postao pobedilac. A kad posle borbe htede da skine šlem, konj mu se odjednom prope, a zatim u velIkom skoku preskoci ogradu poprišta borbe i odjuri natrag ka starom dvoru, te tako Hans ostade do kraja nepoznat. Uvece se kao cobanin vrati kuci, kao i uvek dotada: sa svima ovcama.
Iduceg dana dojaha Hans na konju vrancu, koji je na kraju, isto kao prethodnog dana mrkov, preskocio ogradu, te Hans opet nije kao pobedilac skinuo šlem, i tako niko nije znao ko je on. ....
Onda je osvanuo treci dan takmicenja. Toga, treceg dana dojaha Hans na kao sneg belom konju, u zlatnoj opremi i s malom krunom na šlemu, i pogledi svih prisutnih behu uprti u njega. Toga dana on se borio još mnogo srcanije i veštije. Samo se u poslednjem sudaru dogodilo da ga zalutala sulica jednog takmaca pogodi po listu na nozi i obrani.
Ali kad opet dode vreme da skine šlem i kaže se, i kad svi ljudi radoznalo cekahu da vide i cuju ko je taj kraljevski pobedilac, njegov belac se odjednom prope, a zatim u silnom skoku preskoci ogradu borilišta i pojuri natrag ka starom dvoru. Tako pobedilac takmicenja ostade do kraja nepoznat, a kad je bilo uvece, opet su sve vojvodske ovce na povratku u tor prelazile duboku kotlinu i za stadom je išao, okrvavljene noge i hramljuci, cobanin Hans. Kod kuce legne Hans u krevet i lepom maramicom što ju je dobio od princeze zavije ranu na listu. Iduceg dana tresla ga je groznica i nije mogao isterati ovce na pašu.
U brizi za valjanim cobaninom, upravnik dvorskih dobara pošalje odmah po kraljevskog lekara, koji se nalazio u dvoru. Lekar dode, vide kao zavoj maramicu s krunom i imenom vojvodine kceri, pregleda ranu, ispere je, brižljivo previje melem na ranu i dobro zavojem sveže, a onda s maramicom ode pravo vojvodi i o svemu ga izvesti. Vojvoda naredi da se cobanin pozove k njemu.
I onda gore, u dvoru, isprica Hans vojvodi svoju povest. Kaže mu da je on junker i da se hteo osvetiti princezi za uvredu koju mu je nanela u pismu; isprica mu kako je postao cobanin, lepo svirao u flautu i na citri, i kako mu je kod ovaca prišao crveni vilenjak i došla princeza, i kako se onda, sve, dogodilo. Isprica mu i povest o dvorani oružja za viteške borbe i stajama za konje u zacaranom dvoru, i kako mu je konj, prvog dana mrkov, drugog dana vranac, a treceg dana belac, svagda preskocio ogradu borilišta pre nego što je stigao da skine šlem i kaže svoje ime, i kako je naposletku ranjen u list na nozi zalutalom oštricom koplja jednog takmicara.
Pažljivo ga je vojvoda slušao, a onda rekao:
- Vidim da si ti istinski mladoženja moje kceri i ja vam dajem blagoslov da se vencate.
Tada nastade takav potres i lom, kao da sav svet propada: to je bio znak da je došao kraj zacaranosti celog kraljevskog dvora na brežuljku s one strane duboke kotline i da je zacaranost priveo kraju junker Hans. Stari majušni vilenjak bio je pre mnogo godina veliki kralj i kao takav vrlo gord. I kad je jedan susedni knez, predak sadašnjeg vojvode, zaprosio ruku njegove kceri, on ga je odbio s porugom i podsmehom.I onda je mladi prosilac zacarao dvor i kralja da živi kao vilenjak i da ne bude osloboden zacaranosti dok god se jedan cobanin ne oženi kneževskom kceri.
I tako se to obistinilo i cobanin-svirac je postao veliki kralj. No preko praga starog dvora on je prelazio uvek s ljubavlju i strahopoštovanjem.


(Austrija)

Sarmica
19-08-2011, 16:04
ADAM-KAN I DURHANA


Negde za carevanja velikog Akbara bila dva slavna kana, pa se jedan zvao Hasan-kan Mutahajl, a drugi, koji se narocito razmetao svojom snagom i bogatstvom, Taus-kan.
Jednom u dvore Hasan-kana, koji je živeo u Donjoj Bazdari, navrati nekakav vrlo stari fakir. On zakuca na okovane vratnice i zatraži milostinju.
Hasan-kan se nezadovoljno namršti i uzdahnu:
- Koliko li sam milostinje podelio, od kolikih li samo tražio da se za mene pomole alahu da mi podari dete - i sve uzaman!
Ali se kan malo promisli, pa ipak odluci da fakiru udeli milostinju. Sam je izašao iz kuce i gorko se požalio starome kako ni do dana današnjeg nema dece.
- O, najmocniji medu kanovima, rodice ti se sin!
- Eh, mnogi su mi tako govorili, a ja sam još uvek tako sam!
- Nemoj tugovati! Nego, evo ti tri zacarane urme.
Ovu najvecu pojedi, ona je zrela, a druge dve baci. Možeš mi verovati - alah ce ti podariti sina. Ali upamti da svake godine moraš prinositi na žrtvu po jednog vola. Na to nikako nemoj da zaboraviš!
Posluša Hasan-kan fakira, pojede zacaranu urmu, a druge dve baci. Ali nije primetio kako ih dvojica slugu vešto dohvatiše i odmah pojedoše.
Onda Hasan-kan obdari fakira i otpusti ga s mirom. Fakir se iz doline pope u goru, i put ga uskoro nanese do grebenastih zidina nekakvog mracnog zamka.
- Šta tražiš, starino? - oslovi ga stražar koji je stajao na vratnicama.
- Srecu ljudima donosim - odvrati fakir poklonivši se stražaru. - Mogu li uci u zamak?
- Udi, samo pazi da ne razljutiš Taus-kana, jer se glave neceš naneti.
Fakir ude na vratnice pa se uputi prema kanovim odajama. Pred njega izade neka mlada sluškinja, baci mu kesicu srebra i rece:
- Pomoli se da se Taus-kanu rodi dete!
Fakir podiže ruke prema nebu pa ocita nekoliko molitava. Kad cu njegovu viku, izade sam Taus-kan da cuje reci fakirove.
Ugledavši ga, fakir mu pruži pola urme i rece:
- O, gospodaru! Pojedi ovu zacaranu vocku, i rodice ti se dete.
Taus-kan se najpre naljuti i baci urmu. Ali se onda predomisli, podiže je iz prašine, obrisa o rukav domace haljine i pojede, uputivši alahu svoje molitve.
Prode devet meseci, devet dana i devet casova, a dvori Hasan-kana i Taus-kana se zaoriše od radosnih usklika. Istina, na dvoru Taus-kana muškarci su se manje radovali, jer se kanu rodila kci, kojoj dadoše ime Durhana.
A Hasan-kanu, cija se sreca ne može ni opisati, rodi se sin, kome dadoše ime Adam-kan.
Prode dvadeset godina... Kao i nekada, šareneli su se suncem obasjani lugovi u brdima, a suri orlovi nepomicno su lebdeli na vedrom nebu vrebajuci plen. Ali orlovi se najednom vinuše u daleke visine kad primetiše tri jahaca. Ovi su u punom kasu jurili poljima divljac. To je Adam-kan lovio sa svojim vernim slugama - mudrim ali jednookim Mirom i snažnim ali glupim Bilom, koji se rodiše u isti dan i cas kad i Adam-kan,dvojici slugu što su pre dvadeset godina zajedno sa Hasan-kanom pojeli one urme.
Izrastao je Adam-kan u lepog i snažnog momka, tako da su ga stari ljudi u Donjoj Bazdari gledali sa uživanjem i smeškali se govoreci svojim sinovima:
- Možemo umreti na miru, imacete dobrog kana.
Iz dana u dan jacao je Adam-kan. Bio je slavan u citavom kraju, a nije ni slutio da gotovo naporedo s njime cveta kao ruža lepa Durhana.
Ali sve je u rukama svevišnjeg! I, eto, jednom na svadbi kod nekog mladog kana, Adam-kan se srete sa Durhanom. Kad vide lepu Durhanu, on prosto izgubi glavu za njom. Upadljivo je posmatrao lepojku, a ona malo-malo pa bi i sama bacila pogled na njega. I poneki put bi se pritom njene usne razvukle u mio osmeh.
Celo to vece Adam-kan se ne dotace dakonija. Kako je vreme odmicalo, bivao je sve tužniji i tužniji, i sa strahom je pomišljao na cas kada ce Durhana poci kuci i on više nece moci da joj se divi.
Najposle gosti poceše da se razilaze. I tada, da li slucajno ili namerno - tek Adam-kan i Durhana se nadoše na istoj stazi...
Na nebu su blistale sjajne zvezde. Noc se spustila na zemlju. Nasmejani mesec je veselo podmigivao zaljubljenima, koji su išli uskom stazom u gori i nisu se usudivali da jedno drugom pogledaju u oci. Pratio ih je Madžlin, verni konj Adam-kanov, i umiljato ih posmatrao, tek povremeno zastajuci da cupne kakvu travku.
Ne podižuci glave, Durhana ispripoveda Adam-kanu kako je prstenovana za mocnog Pajav-kana i kako uskoro treba da postane njegova žena.
Dugo je stajao Adam-kan pred vratnicama Durhaninih dvora, maštajuci da još jednom, bar za casak, ugleda svoju dragu.
Sutradan je Adam-kan bio tih i zamišljen. Tužno je sedeo kraj prozora, a blagi vetric mu je mrsio pramene crne, kovrdžave kose.
Pokraj njega su cutke sedeli Bilo i Miro, ne usudujuci se da o bilo cemu zapitaju gospodara.
Kad dode vece, Adam-kan uze svoj rabab pa, nežno dotakavši strune, zapeva:
- Ljubavi moja, što srce za tobom tuži, prekrasni, divni cvetku moj, najlepša medu ženama: ne znam šta mi valja ciniti, jer me oganj nekakav proždire, te sam spreman da napustim ocev dom, da ostavim zavicaj, samo da navek budem uz tebe. Ljubavi moja, mio sanku moj, srce mi za tobom tuži.
Toliko je bilo tuge u njegovoj pesmi da iz jedinog Mirovog oka potekoše suze, a gromni Bilo uzdisaše i hvataše se za sablju, misleci da svojom snagom može da pomogne gospodaru. Ali kada noc obavi zemlju svojim velom, Adam-kan ne izdrža i odluci da pode u dvore svoje drage. Težak je i opasan to poduhvat - provuci se u kucu devojcinu, ali ljubav je ponekad lakomislena.
I tako tri jahaca potekoše u noc, prema visokim zidinama dvora iza kojih je živela Durhana.
Zaustaviše konje pred visokim zidinama, tiho sjahaše pa zapeše uže o greben zidina. Prvo se Adam-kan, a za njim Miro prebaci po užetu u vrt, a Bila ostaviše da cuva konje.
Adam-kan je-oprezno gazio po vrtu lagano razmicuci grane. Najednom, pravo pred sobom ugleda usnulog slugu. Adam-kan ga probudi i, zapovedivši mu da ne diže galamu, upita ga gde su prozori Durhanine sobe. Izbezumljen od straha, sluga je cutao. Adam-kan mu dade nekoliko novcica-ašrafa, a sluga ih zgrabi pa pokaza prstom na dva slabo osvetljena prozorceta. Adam-kan mu na to baci još nekoliko novcica, i sluga provede Adam-kana i Mira sve do vrata iza kojih je živela Durhana. Vrata lako škripnuše, i Adam-kan se obre u odajama svoje drage.
Lepa Durhana je spavala na palangu, pokrivena najfinijim cilimima. Na uzglavlju su joj ležale ruže. Disala je tiho i ravnomerno.
Adam-kan se spusti na kolena pred dragom i tiho zapeva:
- O, Durhana, samo je mesec obasjavao tvoje lice sa visina, ali ja sam došao, i mojoj sreci nema granica jer si kraj mene ti! Niko nas ne vidi, sami smo u sobi, probudi se, o, Durhana, i pogledaj me!
Ne beše kraja Durhaninoj radosti kad iznenada na javi ugleda Adam-kana, koga je upravo sanjala. I ona mu isto tako tiho odvrati:
- Dragi, ti si mi doneo srecu, bez tebe sam tiho venula, gušila se u ognju golemom. Ali ti mi donosiš gorskih potoka svežinu i miris ruža, zar ne?... Ili je to samo san?!
...Sa istoka poce zora da rudi, zvezde se pogasiše, a sjajni mesec je vec tužno posmatrao zaljubljeni par.
Miro, koji je cuvao ulaz u Durhanine odaje, tiho zviznu. Ta skoro ce zora! Probudice se straža - a onda, bogme, zlo i naopako!
Teško je bilo zaljubljenima da se rastanu, ali je svakog trenutka dan sve više osvajao.
Stežuci u zagrljaju viti stas drage, Adam-kan šaptaše reci pune ljubavi i nikako ne mogade da se rastane od Durhane.
Ta noc je za ostale ljude bila ista kao i sve druge noci - duga i zagušljiva. Jedino Adam-kan i Durhana ne opaziše kako je vreme brzo prošlo.
Mesec se vec sasvim uklonio sa neba, negde u daljini, u selu, pevali su petli, mule su se probudile i spremale za molitvu, a jadni Miro je još jednako, ni živ ni mrtav od straha, cekao svoga gospodara.
Najposle izade Adam-kan suznih ociju iz odaje svoje drage. Kroz nekoliko trenutaka vec je zajedno s Mirom i Bilom jezdio brže od vetra u goru.
Kada se vratio u dvor, Adam-kana sasvim skrši tuga. Život bez drage cinio mu se suvišan i prazan. Po citave dane ležao je na palangu, cak se ni svog rababa nije doticao.
Isto tako teško preživljavala je tugu rastanka i Durhana. Samo ponekad, kad je za to imala prilike, slala je ona Adam-kanu, bilo po ucitelju ili sluškinji, kratke vesti - pune ljubavi i jada.
Hasan-kan je samo vrteo glavom gledajuci voljenog sina. Ali ne beše kraja njegovom cudenju kada mu ovaj jednom pride užagrena pogleda i rece:
- Oce, danas je najnesrecniji dan u mome životu. Moja draga Durhana udata je za Pajav-kana. Cini sa mnom što hoceš, ali bez nje mi nema života!
Teško se zamisli Hasan-kan, jer su sinovljeve reci kršile sve obicaje: on je hteo da otme mužu zakonitu ženu!
Ali velika je snaga ocinske ljubavi. Pa ako se kaže da ce "Indus za prijatelja svoga i govedinu pojesti", šta onda sve nece uciniti otac za voljenog sina!
I tako se sutradan Hasan-kan zajedno sa sinom uputi svome mocnome rodaku, bogatom Mermaj-kanu. Pokloni mu se do zemlje, pa ovako rece:
- O, jedina uzdanice oka moga, Mermaj-kanu! Ako ushtedneš da mi pomogneš, ja cu se i danju i nocu moliti alahu da ti podari srecu na ovom i onom svetu. Sablja moja bice uvek i tvoja, a dvor moj i tvoj dvor.
Mermaj-kan milostivo nagnu glavu i zapovedi Hasan-kanu da govori. Na to mu ovaj ispripoveda za ljubav svoga sina.
Dugo je Mermaj-kan razmišljao, te najposle pristade da pomogne Adam-kanu.
Iduce noci njegova družina upade u zamak Pajav-kana i odvede Durhanu.
Adam-kan nikome nije poverio dragoceni teret. Na svome konju doveo je Durhanu u dvor Mermaj-kana i sakrio je u jednu od zabacenih i bogato nameštenih odaja.
Ali zli i ratoborni Pajav-kan nije mogao da se pomiri sa Durhaninom otmicom. Skupivši družinu, uputi se on zamku Mermaj-kana da vrati Durhanu. Mermaj-kan pade u iskušenje pred tolikim zlatom koje mu ponudi Pajav-kan, te mu dade Durhanu. Jer, kao što je receno, i dete vec zna da bogatstvo rada pohlepu.
Tog dana Adam-kan nije bio u zamku. Njegovom cudenju i jadu ne beše kraja kada ne nade svoju dragu i kada saznade za podlu izdaju svoga rodaka.
Poveri Adam-kan svoj jad sinu Mermaj-kana, mladom Gudžar-kanu. Postide se hrabri Gudžar-kan postupka oca svoga, pa skupi družinu mladih ratnika, odvažnih i srcanih vojnika, te ih povede zamku Pajav-kana da vrate Adam-kanu lepu Durhanu.
Pajav-kan izade pred Gudžar-kana, te se izmedu dva plemena zapodenu ljuti boj. Tukli su se citav dan, sve do ponoci. A pred jutro, samo nekoliko ratnika, koji cudom ostadoše u životu, odjezdiše u gore odnoseci sa sobom mrtvo telo Gudžar-kanovo.
Sada je Adam-kan danonocno oplakivao ne jedan, vec dva gubitka: nema Durhane, nema više ni prijatelja Gudžar--kana.
Vreme nije moglo da zaleci njegove rane. On je bledeo, mršavio i maštao samo o jednom - da makar jednim krajickom oka ugleda svoju dragu!
Jedared u njegov dvor zalutaše dva Indusa - ukrotitelji zmija. Toliko su bili-umorni od puta da su prosto padali s nogu. Njihovo iscepano odelo bilo je sve pokriveno prašinom.
Adam-kan zapovedi da se fakiri prijateljski prime, nahrane i smeste u jednu od odaja da se odmore. Fakiri nisu znali kako da mu zablagodare. Ali kad primetiše Adam-kanovo bledilo i rasejanost, zgledahu se. Uvece fakiri saznadoše od Mira uzrok tuzi njegovog gostoljubivog gospodara.
- Toj nevolji se može naci leka - rece jedan od fakira i namignu Miru. - Mi cemo mu udesiti da se sastane sa dragom kada nas je tako lepo primio.
Sutradan, rano ujutro, fakiri zamoliše Mira da probudi Adam-kana. O cemu su s njim razgovarali, zakljucani u njegovim odajama, niko ne zna. Tek pred vece na vratnice zamka ne izadoše dva, vec tri fakira. Treci je bio Adam-kan. Istina, sada ni rodeni otac ne bi prepoznao svoga sina. Kosa mu je bila rašcupana i padala na celo, kroz pocepanu košulju naziralo se prljavo telo, a sam on se jedva vukao prašnjivim putem s mukom pokrecuci svoje izubijane noge. Cutke su išla tri fakira prema dvorima Pajav-kana. Kasno uvece stigoše oni pred vratnice. Stražari ih propustiše, i fakiri se smestiše pravo pod prozorima Pajav-kana, mameci ljude glasnom svirkom na fruli.
Oko njih se skupljao svet, zagledao tudine i s pobožnim strahom pratio njihove carolije.
Najposle izade i sam Pajav-kan da pogleda došljake.
A za to vreme je Adam-kan, koji je svirao na rababu, krišom bacao hitre poglede nece li se gdegod otvoriti prozor i kao dragi kamen zablistati oci njegove voljene Durhane.
I tada... o, srece! Adam-kan je ugleda! Odškrinuvši prozor, Durhana je posmatrala Adam-kana, a u ocima joj behu suze tuge i radosti.
Svide se Pajav-kanu veština fakira, pa im zapovedi da ostanu na dvoru. Fakire odvedoše u vrt i smestiše ih u senicu. Onda se ljudi razidoše i fakiri ostadoše sasvim sami.
I ponovo je noc crnim krilom zastrla ceo svet. Pospaše ljudi umorni posle teškog dnevnog rada. Zaspa Pajav-kan, zaspaše fakiri, zaspaše i sluge u citavom ogromnom dvorcu. Jedino Adam-kan nije spavao, nego je uzbuden osluškivao nocne zvuke. Kad najednom... on cu tihi i nežni Durhanin glas:

Tako je nojca tavna,
i straža svuda spava,
a ja te cekam, dragi,
ovde sam potpuno sama.
Al' pazi - opasnost svugde se krije!
Dodi mi, dragi, dodi što pre, moj mili!

Adam-kan uzdrhta i hitro ustade. Pode vrtom, pa stade osluškivati jedva cujni glas drage. A glas je odjekivao cas sasvim blizu, cas je nekuda odlazio, i Adam-kan se pokatkad bojao da on to sve sanja. Ali najednom, usred procvalog bokora jasmina, on ugleda lepu Durhanu, koja mu je pružala ruke... I noc opet prolete kao jedan tren, i opet nasta cas rastanka.
A sutradan izjutra je radosni i srecni Adam-kan tako svirao na rababu da su se ljudi prosto cudili njegovoj veštini.
Ali sreca nije vecita... Pajav-kan poce podozrivo da gleda fakire. Pratio je svaki njihov korak i najposle ih otera sa dvora.
Beše izgubljena i poslednja mogucnost da se vidi s Durhanom.
Adam-kan se razbole od tuge. Nisu mu pomogli nikakvi lekovi, i on umre.
Glas o njegovoj smrti pronese se po celom kraju i stiže do Durhane. Ona prvo ne poverova strašnom glasu, a onda mrtva pade na zemlju. Vraci, gatari i bajalice pokušavahu da joj povrate život: trljahu joj noge i ruke balsamima, kadahu joj rutom divno lice, ali - avaj - sve beše uzaman. I lepa Durhana beše mrtva.
Ne znam je li to istina ili nije, ali vele da se Adam-kan našao s Durhanom na onom svetu.
Samo, meni se cini, istinu da zborim, da su to ljudi izmislili radi svoje utehe.
A vele i ovo: ako neko napravi plocicu mediatar za sviranje od bokora što raste na Adam-kanovom grobu, naucice da svira na rababu isto tako divno kao on. A da li je to istina - samo alah zna!


(Avganistan)

Sarmica
19-08-2011, 16:05
SVIRAC ČUDOTVORAC


Živeo nekad svirac. Svirao je još od malih nogu. Cuva on tako volove, odreže vrbovu granu, napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, nacule uši i slušaju. Ptice se stišaju u šumi, cak ni žabe po barama ne krekecu.
Istera on stado na nocnu pašu, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju šale, ko mladost, zna se. Noc blaga, topla. Krasota!
Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se cini kao da mu se neki slatki osecaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve više i više u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama.
Sede u noci pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osecaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da glad podseca na se.
Sede i slušaju.
I sve bi da sede tako celog svog života i da slušaju sviracevu svirku.
Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplaši taj cudesni zvuk, što se poput cvrkuta rasuo po šumi i dubravi, i diže se pod samo nebo.
Opet svirala zasvira, ali sad nešto tužno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vracaju se s kuluka seljaci i snaše, zacuju svirku, zastanu, slušaju. I pred ocima im iskrsne sav njihov život - cemer i beda, zli spahija i njegovi službenici. I takva ih obuzme tuga da im dode da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku.
Ali, evo, svirac zasvira nešto veselo. Seljaci i snaše pobacaju kose, grabulje, vile, podboce se i igraju.
Igraju ljudi, igraju konji, igra drvece u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci - sve igra, veseli se.
Takav je, eto, bio cudotvorni svirac, što god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.
Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dode, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i još mu i - ponešto dadu za put.
Dugo je svirac tako išao po svetu, veselio dobre ljude, bez noža srce rezao zlim spahijama: gde on dode, ljudi ih više ne slušaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu.
I spahije namisliše da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoše nagovarati da ubije ili utopi sviraca. Ali ne nadoše nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli sviraca, a spahijski službenici su ga smatrali carobnjakom, pa ga se bojali.
Onda se spahije dogovoriše s davolima. A zna se: spahije i davoli od iste su sorte.
Išao jednom svirac šumom, a davoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprecili vukovi put sviracu, zubima škljocaju, stoje, a oci im gore poput žeravice. A u sviraca ništa osim violine u torbi nema. "E" - misli on - "došao mi je kraj".
Uze violinu da pred smrt još jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko struna.
Kao živa progovori violina, zatitraše šumom zvuci. Zamre grmlje i drvece, ni listak da trepne. A vukovi, kako su razjapljenih celjusti stali - tako i ostali.
Pretvorili se u uvo, zaboravili glad.
Prestao svirac da svira, a oni nestali u šumi kao kroz san.
Krenuo on dalje. Sunce vec zašlo za šumu, samo na krošnjama još blista, kao da ih obliva zlatnom bujicom. Tiho, ni živa duša se ne cuje.
Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad zapoce polku, sve živo zaigra. Zvezde u igri lete kao zimska mecava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao voda u loncu.
Ni vodeni car ne izdrža - i on poce da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale. Uplašili se davoli, poiskakali iz recnih zaliva. Pucaju od besa, škrgucu zubima, a ništa ne mogu sviracu.
Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove, prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pode dalje svojim putem.
Ide on, tako, ide, i odjednom vidi - trce k njemu dva gospodicica.
- U nas je danas zabava - kažu. - Dodi da nam sviraš, pane sviracu. Bogato cemo te nagraditi.
Pomisli svirac: noc pala, nema prenocišta, a i novaca nema.
- Dobro - rekao im - sviracu vam.
Dovedoše oni sviraca u dvorac. A tamo, tušta i tma mlade gospode i gospodica. Na stolu stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda i gospodice joj pritrcavaju redom, zamacu u nju prste, pa necim mažu oci.
Prišao i svirac zdeli. Zamocio prst i namazao oci. I kako to ucini, vide da to nisu gospoda i gospodice, vec davoli i veštice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu.
"Aha" - pomisli on - "evo na kakvu me zabavu gospodicici dovukoše! Pa, dobro. Sada cu ja vama zasvirati!"
Podesi on violinu, pa prevuce gudalom po živim strunama - i sve se u paklu razlete u prah, a davoli i veštice se razbežaše glavom bez obzira.


(Beloruska)

Sarmica
19-08-2011, 16:05
TROBOJNA KANTUTA


Prica se da su nekad u zemlji Koljasujo živela dva mocna i bogata vladara, cija su se prostrana carstva granicila.
U zemljama na severu vladao je Iljampu, koji je gospodario nad milionima podanika; bio je cuven sa svoga bogatstva i nepobedive vojske. Imao jetaj vladar sasvim mladoga sina, skoro dete, koji mu je bio sav ponos. Zvao se Crvena Zvezda, jer je bio roden pod znakom crvene zvezde koja se upravo bila pojavila na nebu kad se on rodio. Bio je lep i dostojanstvenog držanja i pun vrlina, zbog cega su ga svi stanovnici carstva neizmerno voleli. Iako vrlo mlad, upravljao je vojskom svoga oca, postižuci slavne uspehe, cime je proširio granice svoje zemlje, narocito u još neispitanim oblastima Mapiri i Kaupolikana.
Drugi vladar, koji je upravljao zemljama na jugu, bio je Iljimani, skoro isto toliko mocan i bogat kao i njegov sused. Zahvaljujuci svojoj vojsci, cuvenoj po nebrojenim uspesima, postao je gospodar plodnih dolina u oblasti Junga, odakle je kao danak dobijao, u odredenim vremenskim razmacima, kakao i koku u ogromnim kolicinama, kao i raznovrsno voce izvrsnog ukusa. I Iljimani je imao sina, vršnjaka susedovom. Zvao se Zlatni Zrak, jer se onoga dana kada je on došao na svet pojavila u zenitu neba lepa zlatna zvezdica, koja je postajala sve veca ukoliko je mladi princ rastao. Umesto ratnickih sklonosti, mladi princ je pokazivao velike sposobnosti za vodenje poslova svoje zemlje. Još od malena posvetio je sve svoje snage radu za dobrobit svoga naroda, kao i da trgovinom uveca blago svoga oca i bogatstvo njegove zemlje. Bio je milosrdan i najvece mu je zadovoljstvo bilo da pomaže sirote i pruža utehu nesrecnima, zbog cega ga je narod obožavao.
Oba vladara bila su, isto tako, rodena pod znamenjem svojih zvezda, koje su carski zvezdocaci neprestano posmatrali.
Iljampu je bio pod znamenjem jedne ogromne i blistave zvezde beloga sjaja, koja se svake noci pojavljivala iznad prestonice, upravo iznad njegovog dvorca. Svaka nova pobeda njegove vojske ili uspeh njegove zemlje bivao je obeležen povecanjem sjaja i bleska njegove zvezde, koju je, od rodenja princa naslednika, uvek pratila divna crvena mala svetlost.
Iljimani, vladar sa juga, takode je pomno pratio kretanje svoje omiljene zvezde beloga i blistavoga sjaja. I on je opažao sa zadovoljstvom da se sjaj ove zvezde uvecavao srazmerno rastucem napretku carstva. Kraj bele Iljimanijeve zvezde sjala je lepa zlatna zvezdica, simbol sudbine njegovog sina.
Tako je proteklo mnogo vremena. Obe države, upravljane pravedno svojim vladarima, napredovale su bez sukoba. Za to vreme su se na nebu, medu hiljadama zvezda, sve više isticale dve bele zvezde, zajedno sa svojim malenim pratiocima. Malo pomalo, u dušama oba vladara poceše se buditi zavist i slavoljublje. Svaki od njih osecao je duboku zavist zbog napretka onog drugoga. Svaki napredak ogledao se u povecanju sjaja odgovarajuce zvezde, preteci da potamni sjaj protivnikove, te oni poceše osecati zavist i protiv zvezda.
Ovoj strasti prvi podleže Iljampu. A kako nije znao na koji nacin da postigne trijumf nad susedom, reši se da pozove svoje savetnike i mudrace i upita ih za savet.
U noci pred prvi sastanak mudraci pažljivo posmatrahu obe zvezde kroz plameno ždrelo, koje im je služilo kao neka vrsta teleskopa.
Sutradan starci izadoše pred Iljampua i jedan od njih rece mu:
- Slavni kralju, pažljivo smo posmatrali sjaj zvezda. Možeš biti ponosit. Tvoja je zvezda još uvek sjajnija od zvezde onoga s juga; samo, budi vrlo oprezan, jer i sjaj one druge zvezde raste i možda ce uskoro po blistavosti dostici tvoju.
- A posle ce, možda, ta druga biti i sjajnija od moje _ promrmlja Iljampu tmurno.
Istoga tog trenutka, obuzet besom, on uzviknu odlucno:
- Ali, nece biti!
I, kao da mu sopstvena ljutina nije dopuštala da jasno misli, zatraži savet od svojih doglavdika:
- Šta mi savetujete da cinim kako bih uništio zvezdu suparnicu?
- Gospodaru i vladaru - odvrati jedan mudrac-
-jatiri. - Ta ti znaš da mi, kao smrtni ljudi, ništa ne možemo uciniti protiv dalekih zvezda, cak ne možemo ni sticidonjih.
- To i sam znam. Ali me vi koji poznajete tolike tajne i madije možete uputiti kako da to postignem.
- Uzvišeni gospodaru Iljampu - rece drugi jatiri.
- Dobro znaš da ta zvezda nije ništa drugo do odraz i simbol sudbine i moci srecnog smrtnika, zato se ona može ugasiti samo ako se uništi covek ciji život ona štiti.
- U pravu si. Mudra ti je rec a savet veoma koristan. Sada se možete povuci - naredi vladar.
I dok su se starci udaljavali prema svojim domovima, slavoljubivi Iljampu, hodajuci po svojim odajama, poce da kuje užasan plan kako da uništi svoga protivnika.
Mržnja i smrt zbog sjaja dveju zvezda
Život i svakidašnji rad stanovnika i jednog i drugog carstva, dotada tako miran i srecan, potpuno se izmeni. Niko se vec više nije trudio da obraduje polja uz zvuke pesama i svirke, nikom nije bilo stalo da bude dobar i da želi dobro svom bližnjem. Samo se mislilo na izradu ubojitog oružja i spremanje onoga cime ce se uništavati životi, a time i sjaj zvezda. Umesto ratarskih pesama pevale su se ratnicke himne; umesto da svoju decu uce ljubavi prema bližnjemu, propovedali su im mržnju i smrt narodu s one strane granice; nisu više sakupljali plodove žetve, blagosiljajuci zemlju, vec su gomilali strele i kamenje za bacanje iz pracki, zaklinjuci se da ce njima zadati smrt neprijatelju.
Iljampu, gospodar i kralj zemlje severa, objavio je prvi rat i uništenje Iljimaniju, vladaru zemlje sa juga. A i ovaj je, pun taštine i oholosti, osorno odgovorio na objavu rata i pohitao da se i sam pripremi za borbu.
Najzad, pošto su obe strane završile svoje ratne pripreme, izadoše obe vojske, strahovito naoružane, pod komandom svojih kraljeva.
Gordi Iljampu, na celu trupa sa severa, cekao je nestrpljivo dan bitke, siguran da ce dokazati svoju nadmoc kad napadne svojom nepobedivom vojskom. Iljimani, zapovedajuci svojom vojskom, takode je gajio iste nade.
Osvanuo je dan bitke. Obe vojske krenuše i zauzeše položaje jedna prema drugoj na velikom polju koje se nalazilo upravo na granici dveju država.
Kralja Iljampu, nestrpljiviji od svoga neprijatelja, pohita da postavi trupe u bojni poredak i odmah komandova napad. U prvim redovima bili su njegovi cuveni strelci, koji baciše na protivnicko bojno polje na hiljade otrovnih strela. Neprijatelj nije oklevao da odgovori preciznim pogocima, hitajuci kamenje iz svojih pracki. Ubrzo se razvi sveopšti boj. Vojnici, obuzeti dugo uzdržavanim besom, navališe jedni na druge, spremni da ubijaju ili da sami poginu.
Vladari, kao da im nije bilo dosta tolike krvožednosti, trcahu kroz bojne redove podsticuci ratnike.
Celoga jutra i kasno po podne tukli su se, a da se nije odlucilo kojoj ce strani pripasti pobeda.
Tada Iljampu, rešen da sve stavi na kocku, sakupi svoje vojnike i stade na celo kako bi im dao primer, te se sa divljom žestinom baci na protivnika.
Ratnici Iljimanija, iznenadeni, povukoše se. Izgledalo je da je to pocetak njihovog poraza. Tada njihov kralj s ocajnickim naporom dovede u red svoje trupe, i stavši im sam na celo, silovito navali da odbije vec skoro pobednicki napad neprijatelja. Usred krvavog žara borbe, dva glavna protivnika nadoše se odjednom, licem u lice, na vrlo kratkom rastojanju. U isto vreme obojica potegoše oružje i baciše se jedan na drugog. Iljimani, vrlo vešt u bacanju kamena, vrtoglavo zavitla i odbaci kamen koji, zujeci, pogodi u glavu Iljampua. Ovaj, smrtno ranjen, pade na zemlju. To izazva pometnju u njegovoj vojsci, koja se celom linijom povuce, dok najbliži pritrcaše u pomoc svome vladaru. Pobednicki usklik prolomi se iz grudi vojnika sa juga, a Iljimani, sasvim siguran u pobedu, uputi se mestu gde je njegov protivnik pao, u želji da ga licno zarobi. Kad to opazi neprijateljski poglavica Iljampu, brišuci koliko je mogao krv što je tekla iz rane na glavi zaslepljujuci ga, dohvati strelu i luk koje je nosio njegov pratilac, te sa natcovecanskim naporom, iako mu je vec mrkla svest, uspe da hitne svoje oružje na onoga što mu se pobedonosno približavao. Iljimani, iznenaden, ne imade vremena da izbegne strelu. Ona mu se zari duboko u grudi i obori ga na zemlju. To izmeni potpuno sudbinu bitke. Demoralisane, obe vojske, uz to još i iscrpljene bitkom koja je trajala ceo dan, obustaviše boj, da bi ukazale pomoc smrtno ranjenim poglavicama, a takode i da bi pokupile svoje ranjenike i pokopale poginule.
Videvši ozbiljno stanje svojih vladara, vojnici rešiše da se hitno vrate u prestonice i pokušaju, ako je to moguce, da im spasu živote.
Bojno polje osta krvavo, pokriveno leševima. To su bile žrtve ljudi koji su živote dali samo zbog raspre oko toga cija zvezda ima veci sjaj. Ta taština mocnih bila je placena preskupom cenom tolikih žrtava, izgubljenih zauvek.

Mržnja otaca, kao necovecni i krvavi zakon, pala je na sinove
Kad je vojska Iljampua stigla u grad noseci svog umiruceg vladara, kobna vest se raširi po celoj prestonici izazivajuci pometnju i suze. JBudi i žene opkoliše kraljev dvorac, placuci zbog smrti svojih najbližih i zbog opasnosti da im kralj ne umre.
Za to vreme u kraljevskim odajama ležao je monarh okružen mudrim jatirima i vracevima, koji su uzalud pokušavali da svojim lekarijama održe život što je lagano napuštao telo njihovog gospodara. Najzad, svi uglas objaviše da se njihovom gospodaru naglo bliži kraj. A ovaj, umiruci pun tuge i bola, pozva sina i naslednika da mu zavešta svoju poslednju volju.
Crvena Zvezda, iako još dete, u ocajanju od bola, oceni svu ozbiljnost trenutka. Bacivši se placuci u zagrljaj oca koji je umirao, rece mu s tužnim prekorom:
- Oce, zašto me nisi poslušao? Šta nam koristi što smo mirni napredak carstva izložili opasnostima rata ciji je jedini cilj da zaseni sjaj jedne zvezde.
Ali samrtnik nije ni pomišljao da bude razuman i prizna svoju kobnu zabludu. Naprotiv, besno je grdio neprijatelja i zaklinjao se da ce, ako kojim slucajem ostane živ, ponovo poci na celu svoje vojske da svirepo kazni susedno južno carstvo.
No, osetivši da mu se bliži poslednji cas, pozva najviše velikodostojnike carstva i pred njima ovako rece:
- Umirem, nema mi leka. Želeo bih da dam svoj blagoslov buducnosti carstva. Ali ne usudujem se. Moj sin naslednik nema srce sposobno da osveti poniženje koje smo upravo podneli.
- Ne, oce, nikada to nisam rekao - placuci uzviknu princ naslednik.
- Da - odvrati kralj. - Pošto mi prebacuješ zbog mojeg držanja, znaci da se ne slažeš sa dužnošcu koja na tebi leži. Ako hoceš da mirno umrem, zakuni se da ceš me osvetiti.
- Oce moj - rece preplašeni sin Crvena Zvezda. - Zar je moguce da ceš ostaviti svome sinu i svom kraljevstvu taj užasni dug, koji je samo tašta oholost.
- Kukavice! Bojiš se da umreš kao ja. Proklinjem te!
- Ne, oce, ne proklinji me. Ispunicu svoju dužnost, ali uspostavljajuci mir cime ce se ponovo povratiti blagostanje koje smo u zao cas napustili.
- Neka si proklet! - uzviknu kralj dok mu se po licu sve više širilo samrtnicko bledilo.
- Oce, milost! Ako me prokuneš, narod nece priznati moju vlast.
- Onda se zakuni da ceš ispuniti ono što od tebe tražim - rece Iljampu strahovito razrogacenih ociju.
Princ, lomeci se užasno izmedu savesti i sinovljeve dužnosti, pade u zagrljaj ocu i uzviknu:
- Da, oce, kunem ti se. Kunem ti se da cu ugušiti u krvi i uništiti nebrojenim patnjama taj narod. Kunem se nad tvojim odrom.
Kao da je samo to cekao da cuje, samrtnik izdahnu i osta zauvek nepomican.
Dok se to dogodalo u carstvu na severu, u prestonici južnog carstva odvijale su se slicne stvari.
Iljimani, smrtno ranjen, sazva carski savet i pred njim uspe da dobije od svoga sina Zlatnog Zraka obecanje i zakletvu na istrebljenje i mržnju. Uzaludna su, takode, bila pred ovim samrtnikom razumna razlaganja princa naslednika. Izgledalo je da su ova dva ohola vladara želela po svaku cenu da ostave svoje sinove i svoje narode u okovima strahovitog duga krvi i uništenja.
I tako se ratne pripreme obnoviše u oba carstva odmah po završetku pogrebnih svecanosti nakon smrti Iljampua i Iljimanija.
I opet ljudi revnosno oštrahu strele i gomilahu ubojito oružje. Opet zaboraviše prave potrebe naroda i njegovu buducnost. Umesto toga, ponovo se spremahu da zemlju zaseju ruševinama a domove placem.
I kao i pre, cim su bile završene pripreme, izade vojska severne zemlje u susret neprijatelju sa juga, koji takode krenu prema njemu. I jedni i drugi rešeni da se uništavaju.
Jadni vojnici nisu bili svesni da ce beskorisno prolivati krv, samo da bi branili cast dvojice slavoljubivih vladara, kojih više nije bilo medu živima.
Toga su jedino bila svesna dva deteta koja su komandovala vojskama, uz to su i znala više od ostalih zahvaljujuci svestranom obrazovanju. Ali bili su vezani zakletvama, nisu imali drugog izlaza vec da podu jedan na drugoga.
Na istom onom granicnom polju gde su im nekad pali ocevi, dva mlada vladara spremahu se za krvavi boj.
Osvanuo je dan bitke, ali ni jedan od dvojice zapovednika ne htede prvi da da znak za napad. Izgledalo je da se svaki od njih potajno nadao da ce onaj drugi izazvati borbu.
Sunce se vec bilo popelo u zenit, a još su uvek dve vojske, nestrpljive da otpocnu medusobno ubijanje, sa cudenjem cekale na naredbe svojih vladara.
Naposletku, nije bilo druge do da se pocne boj. Trupe se pokrenuše istovremeno i zapoce bitka.
Ali cim se sukobiše prvi redovi, cim padoše prvi ranjenici, kao da se u ljudima probudi divlja jarost. Jauci palih i miris ljudske krvi opiše pomamom cak i vode. Svi su licili na zveri žedne krvi. Hiljade i hiljade ratnika vec je bilo palo. Preostali nastaviše da se bore i ginuli su ne odstupajuci ni koraka. Toliki je pakleni bes obuzeo vojnike da, kad je pao mrak, od dve sjajne vojske ne ostade do dve šacice ranjenika, okupljenih oko svojih vladara.
Prestadoše da se bore tek kad se nocni mrak sasvim spustio, te preživeli ne mogahu više da razaznaju svoje protivnike kako bi na njih navaljivali.
Usled zaglušne jeke borbe divno je procvetala plemenitost dvoje dece
Ali cim je zora bledom svetlošcu pocela obasjavati zemlju, obe vojske pod zapovedništvom svojih golobradih vojskovoda opet stadoše odlucno jedna prema drugoj. Crvena Zvezda i Zlatni Zrak više nisu mogli izbeci borbu. Ako bi drukcije postupili, svi bi ih smatrali kukavicama. Obojica se izdvojiše iz grupe svojih podanika i, jedan strelom, drugi prackom, onako kako su se borili i njihovi ocevi, smrtno raniše jedan drugoga, i to u istom trenu.
Pratioci, urlajuci od žalosti, pojuriše u pomoc svojim vladarima.
Dva mladica, lica još detinjski nevinih, smrtno prebledeše. Ali umesto da preko njihovih usana poteku besne pogrde, jedva cujnim glasom izgovoriše samo reci plemenitog i uzvišenog izvinjenja. Dug je bio placen. Više ih nije nicim obavezivala teška zakletva.
Podstaknuti istom mišlju, Zlatni Zrak i Crvena Zvezda narediše slugama da ih primaknu bliže. Kad se oba deteta nadoše jedno uz drugo, pružiše s naporom ruke i u krvavom zagrljaju, divnom i uzvišenom, zapecatiše tragediju kroz koju su prošla njihova dva naroda.
Pricaju da se tada dogodilo nešto neobicno. Iz utrobe zemlje se cu strahovit tutanj. Zemlja se otvori i iz crnog ambisa iskoci na površinu ogromno žensko oblicje. To je bio duh zemlje ili se, možda, sa neba spustila Pacamama, sva uokvirena oreolom blage svetlosti. Njena velicanstvena prilika blistala je u jutarnjem svitanju, pokazujuci se u svoj svojoj velikolepnosti boginje.
Duh zemlje približi se dostojanstveno grupi dva zagrljena deteta i ovako progovori:
- Vaši ocevi, kojima nije bilo dosta što su ; uzrokovali tolike nesrece, gurnuli su i vas na put rata, zlocinackog i krvavog. Ali ja cu kazniti njihovu oholost. Pogledajte - i pokaza im dve ogromne bele zvezde koje poceše polako bledeti na nebu. To su bile zvezde znamenja moci njihovih oceva.
Kad Zlatni Zrak i Crvena Zvezda podigoše okrvavljene glave ka nebu, videše kako su obe zvezde pocele da drhte kao da se otkidaju sa nebeskog svoda. Trenutak kasnije uz strahovit tresak strmoglaviše se vrtoglavo na zemlju. Zvezde Iljampua i Iljimanija, pretvorene u nepokretne i neprozirne mase, ciji je jedini sjaj bio sada belina snega, padoše na zemlju upravo na njihove prestonice, obloživši vrhove Anda, jedna prema severu, druga prema jugu.
- A što se vas tice, nedužna deco - dodade Pacamama - vi koji ste služili zlocinackom slavoljublju svojih oceva, vi cete po smrti postati simboli, oliceni u sjaju svojih zvezda - crvene i zlatne, jednog naroda koji ce ovde kasnije živeti. Taj narod uzece za svoju zastavu crveno i zlatno i spojice ih sa zelenim, što oznacava nadu. Te tri boje bice zaloga ljubavi i bratstva, i teško onome narodu koji se podvoji i kao vi dode u sukob zbog sjaja jedne daleke zvezde.
Duh zemlje išceze cim je sunce, u daljini, pocelo zlatiti nebo svojom svetlošcu.
Dva mlada monarha izdahnuše u istom trenutku. Njihovi pratioci, ne usudujuci se da razdvoje dva tela koja je zagrljaj smrti ucinio nerazdvojnijim i snažnijim, odluciše da ih ostave tako i da ih tako i sahrane.
Od te noci išcezoše zauvek sa neba dve zvezdice, crvena i zlatna, da bi se spustile na zemlju i izvršile svoju simbolicnu ulogu.
Iz ruševina zemlje natopljene krvlju iznikao je cvet izmirenja
Proteklo je mnogo vremena nad tom opustelom, razorenom zemljom. Iljimani i Iljampu, dve najviše planine, razmetale su se svojim visokim vrhovima kao da bi da nastave svoje nekadašnje suparništvo. Ali duh zemlje osudio ih je da vecito oplakuju svoju krivicu vecnim otapanjem snega. Snagom tih suza one su svojim kristalnim potocima, kroz planinsko zemljište i kroz nanose, slale divnu svežinu vode, koja je oplodavala tle oko groba dva izmirena deteta. Dejstvom cudesne vode sa tih planina, nad legendarnim grobom iz zemlje je iznikla jedna zelena biljka, koja je svojim isprepletenim granama mnogo podsecala na nerazlucni zagrljaj. Stiglo je prolece i zelena biljka se pokri cašicama cvetova crvene i žute boje - boja koje su sišle sa zvezdica Crvena Zvezda i Zlatni Zrak, cineci sa zelenilom lišca lepu trobojku.
Vekovima posle toga tu je nastao - kako je rekla Pacamama -jedan nov narod, koji je uzeo taj cvet i te boje kao svoj simbol i znamenje.
Taj narod su Bolivijci. Simbol i znamenje je bolivijska trobojna zastava, a tradicionalni cvet je kantuta, koji cveta medu šibljem u Andima.


(Bolivija)

Sarmica
19-08-2011, 16:11
ŽOAO BARANDAO


Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj ženi:
- Ženo, s ovolikim coporom dece ovde nam više nema života. Hajde da podemo u šumu, pa da tamo podignemo kucu i ostanemo da živimo.
Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kucu i stade sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam - odvrati siromašak.
- Ko to-ja? - ponovi glas.
- Žoao Barandao.
- Šta tu radiš?
- Obaram drvece da sagradim kucu.
- Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite Žoau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu.
Za tili cas iz šume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kucicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom. Sledeceg jutra uze srp, stavi šešir i rece ženi da ide u šumu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo cu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam.
- Ko to-ja?
- Žoao Barandao. - Šta tu radiš? - Eto, krcim mesto za oranicu.
- Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrci mesto za oranicu.
Iz šume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili cas raskrciše citav proplanak. Siromašak pode kuci, da saceka da se zemlja sasuši. Posle izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišce i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao. Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz šume istog casa izade citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da ce, ako se necega prihvate i nešto zapocnu da rade, onaj glas iz šume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluci da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skici, glas je vec pitao šta se dogada. I pošto je doznao, naredi:
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuce. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec nameravala da pode kuci, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao. Žena odgovori: - Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojaviše oni ljudi i polrmiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeci na put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se cu:
- Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kuci.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nadoše u dvorištu.
Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuce ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage:
- U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva:
- Šta se to dogada?
- Ja, Žoao Barandao, ucim pameti svoju ženu.
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauci pameti svoju ženu.
Istrcaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca.
Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kucu u šumi.


(Brazil)

Sarmica
19-08-2011, 16:12
ZAŠTO U GRADU PAGANU IMA TOLIKO PAGODA


Nekada davno, davno, kad je narod Pagana, jednog od najstarijih gradova Burme, bio siromašan, živeo je u njemu kaluder-alhemicar koji je pokušavao da pronade kamen mudrosti. Njegovi ogledi stajali su skupo i on ih ne bi mogao izvoditi da ne beše pokroviteljstva samog cara.
Dane i noci provodio je kaluder nad epruvetama i starim svitkom pergamenta, izvršujuci sve ono što je na njemu bilo napisano. Prolazili su nedelje i meseci. Carska blagajna se iscrpe a narod odbi da placa porez, smatrajuci da car rasipa zlato na varalicu.
Kaluder, koji je najzad stigao do poslednjeg uputstva: "Zatim spusti taj metal u kiselinu i on ce se pretvoriti u kamen mudrosti", umiri narod izjavivši da mu je ostalo da izvrši još jedan jedini ogled pa da pronade kamen mudrosti. I ljudi platiše porez.
Komadic metala - rezultat mnogih traženja - bi spušten u kiselinu. Prošlo je sedam dana, a metal je ostao metal. I tada se kaluder uputi caru da ga obavesti o neuspehu. Ali narod, kad cu da ogled opet nije uspeo, pomisli da je kaluder pošao caru da mu izmami zlato, okruži dvorac i zatraži kaznu zbog obmane i prevare.
Car nije znao šta da radi. On nije sumnjao u kaluderovu cestitost, ali je trebalo utišati gomilu.
Tad kaluder izvadi sebi oci, izade pred narod i rece:
- Pogledajte moje prazne ocne duplje. Zar nisam dovoljno kažnjen? Zar je to mala naknada za vaše zlato?
Videci da je pravda zadovoljena, ljudi se razidoše.
Mnogo dana i noci provede kaluder u svojoj celiji, ali, razocaran u svoju nauku i klonuo duhom, prestade da radi. Na kraju krajeva razocaranje prede u mržnju; on porazbija sve epruvete i spali rukopise, a zatim naredi decaku, svom uceniku, da baci nesrecni metal u nužnik. Mladi ucenik tako i ucini. A kad se smrklo, vide da iz nužnika izbija svetlost. On potrca iz sve snage kaluderu, vicuci:
- Ucitelju, ucitelju, pogledaj brže! U nužniku su sigurno bogovi!
- Nemoj zaboraviti da sam slep - odgovori ovaj. - Ispricaj lepo šta si tamo video.
Kad sasluša decaka, kaluder shvati da se komadic njegovog metala najzad pretvorio u kamen mudrosti. "Eto u cemu je stvar!" pomisli on. "Prilikom prepisivanja, u rukopisu se potkrala greška! Ne ,kiselina' vec ,necistoca'!". . .
Ucenik izvuce iz nužnika kamen mudrosti. A tada ga kaluder zamoli da otrci kasapinu i kupi par ociju bika ili koze. Ali se u kasapnici nadoše samo dva razlicita oka: jedno od bika a drugo kozje. Kaluder ih stavi u svoje prazne ocne duplje, dotace ih kamenom mudrosti i vid mu se povrati. Ali mu je sad jedno oko bilo malo, a drugo veliko.
- Svi ce me od danas zvati Jarac-Bik - našali se kaluder i pode ka carskom dvorcu.
Stigavši tamo, isprica caru da su mu se želje ispunile, a zatim i o svojoj nameri da u svanuce ode u svet.
Na njegovu molbu, postaviše ogromne kazane a iz celog dvorca doneše olovo i bakar.
- Gospodaru ! - rece kaluder caru pre nego što se vrati u manastir. - Zapovedi da to isto urade i svi tvoji podanici.
I mada je bilo vec prošlo pola noci, car naredi da se probude svi stanovnici grada. Udarajuci u gong telali su obaveštavali narod o carevoj naredbi da pred izlazak sunca svi iznesu pred svoje kuce velike kazane i da u njima rastope sve olovo i bakar.
Tek što je svanulo, kaluder i njegov mladi ucenik napustiše manastirske zidove i krenuše ka dvoru. Zatim obidoše sve kuce. U svaki kotao kaluder je bacao kamen mudrosti. Od dodira sa njim olovo se pretvaralo u srebro, a bakar je postajao zlato. A sam kamen mudrosti svaki put bi iskako iz kotla pravo kaluderu u ruke.
Eto, od toga vremena Pagan se obogati i pošto su njegovi stanovnici sada imali mnogo zlata i srebra, podigoše mnogo pagoda, koje su se sacuvale i do danas.
Kaluder Jarac-Bik i njegov ucenik obidoše ceo grad i podoše ka planini Poupa. Kad dodoše u podnožje planine, niz njenu padinu spustiše se lijane, nežno obaviše ucitelja i ucenika i digoše ih na sam vrh. Kaluder iskopa tamo nekoliko cudotvornih korenova i istuca ih kamenom mudrosti. Istucano korenje samo se pretvori u šest kuglica, od kojih on proguta tri. Ostale tri kaluder ponudi uceniku, ali ovaj oklevaše zato što je korenje licilo na covecje telo a njegov sok na krv.
- Šta te buni, ucenice? - zapita kaluder.
- Ali to su telo i krv! - progovori jecajuci decak.
- Ne - rece kaluder. - Zar sam ja ikada lagao? Ucenik pokuša da proguta kuglice, ali ne uspe, pripade mu muka.
- Sad je jasno da ti nije sudeno da podeliš moj uspeh u nauci - tužno progovori kaluder. - Ovde se moramo rastati.
Suznih ociju, decak se poslušno pokloni ucitelju. Kaluder mu dade oproštajni dar - zlatni grumencic. Zatim lijane spustiše ucenika u podnožje planine. Osecajuci se usamljenim, on ne pode u manastir, nego se uputi svojoj majci, siromašnoj udovici.
- Majko, daj mi da jedem - zamoli on.
- Eh, sine - odgovori ona sa uzdahom - pirinca nema više... A nema cime ni da se kupi...
Tada se ucenik seti zlatnog grumencica koji mu je pri oproštaju dao kaluder Jarac-Bik, izvadi ga iz džepa i rece majci:
- Evo, majko! Daj ga za pirinac. Kada je majka vec izlazila iz kuce, on oseti u svom džepu drugi zlatni grumencic!...
- Majcice! Majcice!... - viknu ucenik. - Pa nisi uzela zlato!
- Ta evo ga, sine - odgovori ova pokazujuci zlato.
Ucenik izvadi zlatni grumencic i pokaza ga majci, a u njegovom džepu se opet stvori zlato. Tako se u majcinoj ruci nade deset zlatnih grumencica. I tada ucenik shvati da mu je njegov voljeni ucitelj, kaluder Jarac-Bik, dao poklon koji ce vecito trajati.


(Burma)

Sarmica
19-08-2011, 16:13
ZAŠTO JE MORE SLANO


Bili jednom muž i žena i živeli u velikoj slozi i ljubavi, ali ih je nemaština pritisla sa svih strana. Kad im dode na svet i dete, rece covek jednom bogatom prijatelju:
- Hajde da mi budeš kum.
- Dobro - odgovori bogataš. I krsti dete, pa mu zatim rece:
- Dodi do mene svakog dana i dobiceš nešto milostinje.
Siromašak beše bez posla i svakog dana je dolazio da nešto odradi kod kuma i da dobije nešto milostinje. Dete je raslo i vec je napunilo dve godine a siromašak je još uvek išao po milostinju. To vec dosadi kumu jer se bojao da ce i sam osiromašiti deleci stalno milostinju. Jednog dana je morao i kravu da zakolje. Uto mu dode kum.
- Dobar dan, kume.
- Dobar dan - odgovori ovaj.
- Došao sam da mi nešto daš, kume.
- Dobro - rece mu on, pa se okrenu mesaru i naredi mu:
- Odreži s krave jednu plecku.
Mesar odreza plecku. Tada kum rece siromahu:
- Uzmi je, kume. - Pa ga s pleckom snažno udari po grudima i ledima i kaza mu:
- Idi do sto davola! Odnesi je pa je daj i samom davolu, samo da te moje oci više ne vide.
Siromašak uze plecku i krene kuci. Uz put srete jednog starca.
- Kuda ceš, sinko?
- Idem do samog davola - odgovori siromašak. - Bio sam kod kuma da tražim milostinju, pa je bacio plecku na mene, udario me njome po grudima i odvalio mi leda. Zato je nosim davolu.
- Odnesi je, ali nemoj proci kroz mala vrata, nego kroz velika. Kad stigneš, zakucaj i on ce izaci. A ti mu reci: "Donosim ti ovu plecku mesa". On ce ti biti veoma zahvalan i pitace te: "Koliko novaca tražiš za nju?" Ti ga nemoj primiti, vec mu traži da ti da onaj stari mlinac koji drži na ulazu, u vratima.
Siromašak se zahvali starcu na savetu i krene na put.
Kad covek stiže, zakuca na vrata.
- Šta hoceš? - upita davo.
- Evo doneo sam ti plecku.
- Dobro, koliko novaca tražiš?
- Necu novac, vec mi daj stari mlinac koji stoji na ulazu kod vrata.
- E - rece mu davo - to ti necu dati. Imam dve sobe pune mlinova, dacu ti jedan novi.
- Ne, ja baš taj stari mlinac želim.
I davo, šta ce, zaželeo se mesa, te mu dade stari mlinac.
- Evo ti ga, nosi ga. To ti je naknada za meso.
- Daj mi i dva kljucica sa mlincem.
Dade mu i dva kljucica, pa covek uze mlinac i ode. Stiže kuci i zatece ženu iznemoglu od gladi. Stavi mlinac na sto i rece:
- Mlincicu, mlincicu, davo te ucinio svemocnim, daj mi hrane i najboljeg vina.
Pa pomisli onda zašto bi išao da radi! Stavi i drugi kljuc u mlinac i rece da mu sada da novca. Mlin poce da izbacuje novac. I siromašak kupi mnogo zemlje, lepih kuca i dobavi puno slugu.
Jednog dana se bogati kum upita:
- Zašto moj kum više ne dolazi da mi traži milostinju?
- Kako ce doci kad si ga onako odalamio pleckom - odgovori mu žena.
- Avaj, daj mi taj komadic mesa i hleba što nismo mogli da pojedemo, pa cu poci da ga obidem i vidim kako živi.
I krenu na put da potraži kuma. Nije nikako mogao da ga nade. Ugleda neke kuce, poslugu i upita ih:
- Kod koga vi to radite?
- Kod gospodina kuma tvog - odgovoriše mu oni.
- Kako se on tako obogatio?
- Idi pa vidi, kuca mu je obeležena zelenim slovima.
On pode u selo i ugleda prekrasan dvorac. Pride i zakuca na vrata. Izade njegov kum, sad pravi gospodin, bogatiji od njega, pa mu rece:
- O, kume, pa kako si mi? Zašto si bacio pogacu koju si mi poneo? Zašto je kumu bilo sramota da mi pošalje ostatke od mesa što niste pojeli?
- Vidi, vidi, ti to sve znaš! Aj, kume, kako si se tako obogatio?
- Obogatio sam se od onog dana kad sam bio kod tebe, kad si mi dao plecku i uputio me davolu. Bio sam kod njega pa mi je dao mlinac da mi izbacuje hranu i novac.
- Pa, kume, zašto mi ne prodaš mlinac?
- Dobro kume, dacu ti ga. Hajde, udi unutra. I stavi kljucic u mlinac:
- Mlincicu, mlincicu, davo te je ucinio svemocnim, daj mi najbolja vina na svetu - rece mu.
Kad mu mlincic dade najbolje vino na svetu, ponudi kuma da ga proba i ovaj, uzdahnuvši od zavisti, upita ga:
- Hoceš li mi ga prodati?
- Dobro, kume, ponesi ga. Stavi drugi kljucic i zategni ga dobro.
- A koliko treba da ti platim za njega?
- Necu ti tražiti ništa, poklonicu ti ga.
- Onda u redu, kume.
Kako je bio polupijan, jer se napio dobrog vina kod kuma, uze mlinac i ode teturajuci se svojoj kuci. Kada stiže uze bic i istera sluškinje na ulicu pa ih išiba. Rece mu žena:
- Šta to radiš covece, šta ti je?
- Kad imam mlinac, nisu mi potrebne sluškinje.
I sluškinje odoše. Onda on postavi mlinac da radi. Kum mu je dao kljuc da mlinac može da izbacuje jelo. I on mu rece:
- Đavo te je ucinio svemocnim, izbaci mi hranu.
I mlinac poce da izbacuje hranu. Najedoše se domacini i sto slugu i mlinac je i dalje izbacivao hranu. Napuni se cela trpezarija hranom pa i sve druge sobe i odaje, tako da se nije moglo po kuci kretati. Onda on rece:
- To su davolska posla, to su budalaštine. Uze mlin i pode ulicom, a mlin je i dalje uz put izbacivao hranu, te on povika siromašnima:
- Donesite tanjire, evo vam nosim hranu.
Siromasi se zabezeknuše ugledavši toliku hranu. I on stiže opet do kuma.
- Kume - rece mu - ti si mi dao samog davola.
- Kako to, znaci nisi znao da mu kažeš? Iskoristi trenutak nepažnje kuma, pa stavi drugi kljucic u mlinac i rece:
- Mlincicu, mlincicu, nemoj više da izbacuješ hranu.
I ostade sa svojim mlincem. Kum je morao da traži ponovo sluškinje da mu ociste i operu kucu od tolike hrane.
I covek poce opet da radi sa svojim mlincem i radio je mnogo godina.
U nekom stranom gradu nije bilo soli, nisu je mogli nigde pronaci. I on im poruci da im može napuniti ako treba i deset brodova solju. Odgovoriše mu da je bolje da im napuni sto brodova i da ce mu ih sve poslati.
Stigoše brodovi. Tada mu rekoše:
- Zar nije bolje da prodaš mlinac?
- Pa dobro, prodacu vam ga, sacekajte me osam dana.
Sacekaše osam dana. On zatraži da mu mlinac izbacuje pare i napuni deset podruma novcem. Zatim proda mlinac. Kad ga je prodao, brodovi krenuše. Tada najstariji na brodovima rece:
- Je li sigurno da ce ovaj mlinac davati so?
Poneli su mlinac samo sa jednim kljucem. Tada on rece:
- Mlincicu, mlincicu, davo te je ucinio svemocnim, izbaci nam so.
Mlinac poce da izbacuje so. Napuni se jedan brod solju, pa drugi i svi ostali. Tada mu rekoše:
- Mlincicu, mlincicu, nemoj više izbacivati so.
Ali što su mu više govorili, on je izbacivao sve više soli. Vec napuniše sto brodova a mlincic je i dalje izbacivao so. Tada rece najstariji na brodovima:
- Ovaj mlinac je davolov!
I baci ga u more. I zato je more i danas slano, jer mlinac još uvek izbacuje so.


(Čileanska)

Sarmica
19-08-2011, 21:16
VELIKI SEKEN


Živeli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla privezana dugackim užetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u tundru. Susedi su imali mnogo dece, te su im starac i starica zavideli. Jednom se susedi odseliše iz toga kraja, i starcu i starici sasvim opuste život.
Onda ce starac reci svojoj ženi:
- Udri u bubanj!
- Ne mogu da držim bubanj u rukama!
- Ja cu ga držati, a ti samo udaraj! - rece starac. - Mada više nismo kadri da udaramo onako kako smo to mogli u mladosti.
Tako i uciniše, te starica poce da udara u bubanj. Na njenu lupu pojaviše se davoli.
- Šta tražiš od nas, stara? - upitaše oni.
- Stari i ja bismo hteli da imamo sina.
- Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put kada bude prolazio karavan davola. Ujutru stara kuva caj, a starac pravi tuljane.
Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao ni da popije caj, kad cuje kako se približava karavan. Prolazi pokraj jarange karavan davola. Bacila starica na put drvenog tuljana i zaustavio se ceo karavan. Onda keli povikaše:
- Uklonite tuljana s puta!
- Ne, necemo ga ukloniti!
- Uklonite ga, pa cete opet biti hitri kao u mladosti!
- Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada smo ostareli.
- Onda cu vas naciniti bogatim! - rece predvodnik karavana.
- Ne, ne treba nam ni to, i za to smo vec ostareli!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
- Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam, pobeci ce od vas. Bolje ih zatražite od kelija Sekena, njegovi su maleni.
Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan davola. Uskoro se približi karavan kelija Sekena. Bacila starica tuljana na put, zaustavio se ceo karavan i irvasi sa cela poceli da guraju Sekena.
- Uklonite s puta tuljana - vice Seken - bicete opet hitri kao u mladosti!
- Ne treba nam to!
- Nacinicu vas bogatim!
- Ne treba nam ni to!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila deca. Hteo on da im da onoga što je tek prohodao.
- Ne - rekoše starac i starica - taj ce pobeci od nas.
Seken htede da im da dete koje ume da sedi.
- Ne, uzecemo samo onoga kome još ni pupak nije otpao! - i starica ponese mališana u svoju jarangu, starac ukloni tuljana i Sekenov karavan ode.
Mališan rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve godine, otide da spava sa irvasima, tako da je u jarangu dolazio samo preko dana.
Jedne noci, došao mališanu keli pa ce mu reci:
- Ustaj, Sekene, vreme je da podeš Tanairginu po mladu!
- A kako cu naci put?
- Ja cu ti reci: doci ceš na Mesec, pa na Sunce, zatim na sazvežde Nauskatemkin, te ceš se naci u jarangi Tanairginoj. On ce baciti kamen, ti ceš ga docekati ustima, i kamen ce se raspasti u paramparcad. Kada dodeš u jarangu, on ce te ponuditi svakojakim dakonijama. Ko pojede više od Tanairgina, tome ce i pripasti njegova kci-jedinica. Kada podeš u gornju tundru, nemoj zaboraviti da rasporiš sebi trbuh, kako bi hrana koju budeš jeo propadala kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin pošalje da cuvaš stado, ti napuni ogrtac-kamlejku puhacevim repovima pa ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti mu slomi rogove. Kada podeš u gornju tundru, reci ceš materi da se ne brine, moci ce da te vidi kao maleni oblacak. Samo je zamoli da ništa ne govori starome!
Pošao Seken kuci i rekao materi kako ide Tanairginu da se oženi njegovom kceri.
- Nemoj ici - odgovarala ga je mati - tamo ce te ubiti!
- Ne, nece me ubiti. Vraticu se kroz dva dana kao maleni oblacak.
- Dobro - pristade mati, i Seken pode ka Suncu.
Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvežde Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen. Seken ga doceka ustima i polete na zvezdu. Prilazi on jarangi Tanairginovoj, kuca na vrata.
- Ko si? - pita domacin.
- Ja sam Seken!
- Iz donje tundre?
- Da!
Ušao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila vatru i pocela da kuva caj.
- Dok se caj kuva, daj nam, ženo, nešto da pojedemo! - rece Tanairgin.
Donela im starica kita na velikoj drvenoj ciniji. Pojeli njih dvojica kita, pa ce domacin zapitati gosta:
- Hoceš li još da jedeš?
- Hocu! - odgovara gost.
Donela starica morskog konja. Pojeli i njega.
- Još? - pita Tanairgin Sekena.
- Dajjoš!
Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce i Zemlju.
Donela domacica tuljana. Pojeli i njega. Donela drugog, pojeli i njega.
- Još? - upita starac.
- Još! - rece Seken.
- E, tebe covek bogme ne može nahraniti! - I oni poceše da piju caj. Tada domacin rece:
- Sutra izjutra ceš doterati celo moje stado pred jarangu.
Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga valja podeliti u grupe - tek tada je moguce doterati ga, pa i to ne može da ucini jedan covek.
Ujutru pošao Seken, napunio kamlejku puhacevim repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se stuštio prema njemu kao vihor da ga smoždi. Zgrabio Seken irvasa za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi ostali u Sekenovim rukama a irvas šmugnu u stado. Onda Seken prosu na zemlju puhaceve repove iz kamlejke, a repovi se pretvoriše u nevidljive cobane te poteraše celo stado.
Izašao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas.
Pokazao mu Seken rogove i rekao:
- Evo gde je!
Okrenuo se Tanairgin ne obelivši zuba. Posle nekog vremena bi priredena svetkovina. Razmišlja Seken kako bi došao do svoje mlade. "Stari keli mi je govorio da je drže u sanduku!" Onda ce Seken reci Tanairginu:
- Daj mi vode!
- Idi u jarangu.
Ušao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom mrljom na glavi pa poceo da mili po svim uglovima. Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet se pretvorio u Sekena. Kad dode vece, Tanairgin se seti Sekena pa pojuri u jarangu. Naculji uši, kad ima šta da cuje - njegova kci i Seken smeju se od srece. Otvori otac sanduk, a kci vec rodila dete.
Podelio stari Tanairgin stado na dva dela -jednu polovinu ostavio sebi, a drugu dao kceri. Pošao karavan - na celu Seken s kopljem u rukama, za njime - stado irvasa, a na zacelju žena s detetom u toplim saonicama. Dugo je stajao stari Tanairgin i pratio pogledom svoju kcer, dok se karavan nije izgubio iz vida.
. . . Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo. Vidi ona majušni-majušni oblacak. Stao oblak da se približava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblacku pa zapeva od radosti:
- Treba skuvati caj, žuri mi sin moj u goste.
Cuo starac ženu gde peva, pa ce je upitati:
- S kim to, ženo, razgovaraš?
- Tako, sama sa sobom.
Oblacak se vec sasvim približio. Mati raspalila vatru, stavila cajnik i pošla da doceka sina.
Seken skoci sa oblacka, zagrli mater pa pode u susret ženi, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka u citavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnuše zemlju i zaustaviše se, te Seken izvede iz njih svoju ženu i dete. Uto citavu okolinu obasja neka narocita svetlost.
Stoje starac i starica, samo zinuli od cuda. Mahnula rukom žena Sekenova - a pred njom se pojavila jaranga bela kao sneg i velika kao cuka. Ušla ona u jarangu, mahnula drugom rukom - kad svud unaokolo zablista bakarno posude. Sela ona nasred jarange - a pred njom se pojavilo belo ognjište, razbuktala se vatra u njemu i stao da kipi veliki kotao s citavim irvasima.
Žena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda Seken rece ocu:
- Otidi, oce, u susednu naseobinu, pa reci da je sutra kod nas praznik.
- Šta cu ja tamo, samo ce mi se smejati i niko nece hteti da dode?
- A ti ih pozovi, pa ako podu - dobro jest, a ako ne podu - nije važno!
Pošao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu, poziva u goste, a susedi mu se podsmevaju:
- Ta idi, molim te, stari, a gde su ti irvasi? Cime misliš da nas ugostiš?
- Moj sin je doterao citavo stado. Nasmejaše se susedi:
- Mora da je vašljivac neki taj tvoj sin!
- Nije, nije, hajdete vi samo! Najposle bogati susedi iz radoznalosti podoše smejuci se:
- Dela, stari, vodi nas što pre!
Došli oni sasvim blizu, vec se vidi jaranga.
- A gde ti je jaranga?
- Eto je!
- Ma jesi li ti pri cistoj svesti? Pa to je obicna snežna cuka!
Pridu oni bliže, kad ono - odista jaranga! Udoše, osvrcu se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi da sednu. Izašla iz pologa žena pa stala da poslužuje goste. A oni ni caj da piju ni mesa da okuse, nego samo pilje u domacicu. Vratili se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli:
- Moramo ubiti Sekena.
A Seken leži kod kuce u pologu i veli ženi:
- Cuj, ženo, šta to oni zbore - hoce da me ubiju!
Ujutru došli bogati susedi, pa zovu Sekena u lov.
Pošao Seken s njima. Odveli oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan od njih iskresao vatru iz kamena. Seken se nagnu da pripali, a drugi ga udari nožem u leda. Pade na zemlju Seken. Bogataši skociše sa svojih mesta, pa potrcaše prema njegovoj jarangi. Onaj sa cela povika:
- Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena! Drugipovika:
- Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga!
Trce oni, zadihali se. Onaj sa cela dotrcao pred jarangu pa seo na zemlju. Dotrcao drugi, pa i on seo ne ušavši u jarangu. Okupili se svi, kad imaju šta da vide - sedi Seken u jarangi i pije caj. Ustali bogataši i pošli kuci. Došli oni, pa ce upitati najstarijeg medu njima:
- Kaži nam, stari, ti koji si najviše živeo medu nama, ubili smo coveka, a on oživeo. Šta to treba da bude? Promislio starac, pa rekao:
- Niste vi ubili coveka nego njegovu senku.
Sutradan ujutru bogataši opet došli u jarangu Sekenovu. Ugledao ih Seken pa ce im reci:
- Vidim, krenuli ste u lov. Povedite i mene!
- Mi smo po tebe i došli!
Pošli oni. Samo što se jaranga Sekenova izgubila iz vida, nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na komade pa ove razbacali po tundri. Uto dolete gavrani pa sve iskljuju. Onda se bogati susedi nasmejaše pa rekoše:
- Cik sad pokušaj da oživiš!
Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima "Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena, a ko drugi - tome neka pripadne jaranga".
Dotrcali pred jarangu, kad tamo - sedi Seken u pologu, pije caj pa ce im reci:
- Došli ste!
Okrenuše se bez reci i odoše. Kad su se malo udaljili, stadoše pitati jedan drugog: "Šta je ovo sad? Šta je ovo sad?" Rešiše da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom.
Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Došao Seken sa ženom i detetom. Za vreme igre domacin mu dao bubanj i zamolio ga da nešto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao ženi:
- Stavi dete na kolena! Cim ja padnem u jamu, a ti odmah podi za mnom!
Pošao Seken da svira i pao u jamu. Žena - za njim. Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A tamo sedi stari davo pa ce ih upitati:
- Šta tražite ovde?
- Nismo došli po svojoj volji, bacili su nas ovamo! Na to stari davo rece svojim malim davolcicima.
- Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag privežite besnog irvasa!
Sede bogati susedi u jarangi, raduju se što su se otarasili Sekena. Stoji ispred njih najstariji medu njima. Oni mu rekoše šta su ucinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa ce im reci:
- Niste dobro ucinili. Zato cete se i sami loše provesti!
Oterali bogati susedi starca. Najednom - iz zemlje izmili bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i posmatraju. Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i najposle citav irvas, saonice, na saonicama Seken sa ženom i detetom, a iza saonica na užetu - besni irvas. Onda besni irvas poce da se bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i zatrpa u zemlju. A Seken pode s porodicom kuci.


(Eskimska)

Sarmica
19-08-2011, 21:31
ZMIJSKA NEVESTA


Bili jednom covek i žena i imali tri kceri. Kad devojke porastoše, poce mati razmišljati o njihovoj udaji pa ode vracari da je upita kad i kako ce se kceri udomiti. Vracara joj odgovori: "Starije ce ti se docnije udati, ali ce najmlada poci uskoro za zmiju." Mati se zbog tih reci naljuti na vracaru tako da joj ne dade srebrni talir, a bila je besna i na samu sebe što je i otišla takvoj vracari.
Kad jednog dana devojke odoše da se kupaju u jezeru, smota se na haljinama najmlade zmija, pa rece: "Necu sici sa tvoje odece sve dok mi ne obecaš da ceš se udati za mene". Šta je umela da uradi jadna devojka? Gola nije mogla poci kuci i zato obeca zmiji da ce joj biti žena. Starije sestre se obukoše i podoše, a ona postaja još malo u vodi, a onda vide kako se zmija odmotava i otpuza s njenih haljina. Treceg dana posle toga, kad nikog starijeg ne beše kod kuce, dode zmija, uze devojku za ruku i odvede je.
Pošto je jednu godinu živela sa njom, rodi devojka kcer koja je bila lepša i od majke - prave lepotice. Zmija-muž imadaše pod zemljom lepu kucu, a sama je postajala naocit mlad covek cim bi svukla zmijsku kožu sa sebe. Prode i druga godina i mlada žena rodi još jednu kcer, opet neobicno lepu. Tokom trece, odnosno cetvrte godine rodi se i treca kcer, možda najlepša. Sem toga, sve su devojcice bile i neobicno umiljate i pametne.
Kada malo porastoše, upitaše jednom majku: "Majcice, svako obilazi baku i dedu a mi ne znamo da li ih imamo!" Majka im odgovori: "Imate ih, decice, ali ih ne možete posetiti, jer ni sama necu nikad moci da odem tamo odakle me je vaš otac odveo".
Dok je to govorila, obliše je suze tako da i kceri poceše plakati. Eto, takav razgovor se vodio još nekoliko puta izmedu majke i njenih kceri i tada bi mati deci onog dugonje od zmije pricala i o tome da na zemlji, gore, postoji svet u kom žive njihova baka i ded. Posle toga poceše deca neprekidno saletati majku da zamoli oca za dopuštenje da posete deda i baku. Jedne veceri, tek što se otac vratio kuci, izloži mu žena decju molbu pa je i sama podupre govoreci: "Dopusti mi, dragi mužu, da samo jednom posetim roditelje, ostareli su sad vec pa zašto da odu u grob sa tugom u srcu, a sem toga i ja cu presvisnuti od cežnje da ih vidim!" Zmija pristade i ispuni ženi i kcerima molbu. One se brzo spremiše, a otac rece da ce ih ispratiti preko mora pa ih odmah postavi sve cetiri sebi na leda i zapliva, izvijajuci se kao što zmija i radi kad pliva. Kad ih iznese na obalu, pouci on ženu: "Kad se budeš vracala i stigneš na morsku obalu, zapevaj:
Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!
Tada cu ja doci i preneti vas kuci, kao što sam sad ucinio."
Putem opomenu mati kceri da na pitanje dede i bake ne odgovaraju ništa o tome gde žive niti ko je njihov otac: "Ako bi stari ili ma ko drugi pitao, recite: Živimo kao i ostali svet i imamo oca baš kao i svi drugi na zemlji."
Otac i mati se silno obradovaše kad posle tolikih godina videše kcer živu i zdravu. Kad je roditelji upitaše gde je i kako je dosad živela, kci im kratko odgovori: "Živela sam sa svojim covekom, ali tamo gde sam živela, vi ne možete stici." Ded uze najstariju unuku u ruke, izide iz kuce, i umiljavajuci joj se, upita je:
- Dušice, reci mi kako živite i kakav je vaš otac?
- Dedice, živimo kao i svi drugi i imamo oca kao i ovaj ovde svet - odgovori devojcica.
Ded uze drugu unuku u krilo, umiljavaše joj se, pa ce joj reci:
- Cercice, kaži mi kako živite i kakav je vaš otac? Dete odgovori:
- Pa, živimo i imamo oca kao i svi drugi ovde. Onda ded uze najmladu unuku, dakle najgluplju, iznese je napolje, umiljavašejoj se, pa je upita:
- Cercice, reci dedi kako živite i kakav je vaš otac? Dete obavi svoje rucice dedu oko vrata pa poce pricati:
- O, dedice, kod nas se lepo živi, jela i pica imamo dovoljno, ali naš otac nije kao drugi ocevi. Naš otac je jedna velika zmija - kad ode pa se kuci vrati, puzi preko stola uvijajuci se da sve posude i kašike zvone. Kuca nam je duboko ispod zemlje; iz nje nas je otac izneo na more, a mi smo se sve posadile na njegova leda, pa nas je dugo, vrlo dugo nosio preko mora dok nas nije doveo na zemlju. Tu nas je ostavio, a majci je rekao da zapeva, kad se vratimo, ovakvu pesmicu:


Vitka zmijo, šištava,
Spremi ladu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kuci njinoj!

U starcu uzavre krv kad saznade da je prokleta zmija prevarom uzela njegovu kcer za ženu. Napuni pušku srebrnom sacmom i odjuri na obalu mora, pa zapeva:
Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!
Sakri se iza žbuna i cekaše. Ne prode mnogo vremena a na vodi se pojavi velika zmija, koja je, uspravljene glave, plivala prema obali. Stari nanišani pravo u glavu - bum! opali puška, a od velike zmije ne ostade ništa sem kože koja se njihala na talasima.
Kad kci provede nedelju-dve u poseti kod roditelja, spremi se jednog dana i pode sa decom kuci. Stigavši na morsku obalu, zaustavi se ona i zapeva:
Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!

Žena dugo cekaše, pa kad primeti da je ceo vidik tih i bez žive duše, zapeva još jednom, ali opet se ništa ne pojavi, sve bejaše muklo, a more mirno kao ogledalo. Sad mati shvati da se nešto moralo desiti, pa poce pitati cercice: "Možda ste nekom govorile o svom ocu?" Najstarija odmah spremno odgovori: "Nisam nikom ništa rekla. Deda me je uzeo u narucje, odveo iz kuce i zaista me mnogo ispitivao". I srednja odbi da je ikom išta rekla, ali najmlada priznade: "Ded je i mene uzeo u narucje, izneo me napolje, umiljavao se i o svemu se raspitivao, a ja sam sve i ispricala i rekla gde živimo, kako živimo i ko je naš otac."
Ucveljena žena stade plakati i naricati dok se na kraju ne pretvori u brezu trepetljiku na moru. Najstarija kci se obavi kao kora oko nje, srednja postade spoljna bela koruba, a najmlada, ona što je bila glavni krivac, pretvori se u treperavo lišce na beloj kori.
Tako ostadoše do dana današnjeg.


(Estonska)

Sarmica
19-08-2011, 21:31
VATRA NA PLANINI


Pricaju ljudi da je u stara vremena živeo u Adis Abebi neki mladic po imenu Arha. Još kao decak došao je iz oblasti Guragej i stupio u službu kod bogatog trgovca Haptuma Haseja.
Haptum Hasej je bio tako bogat da je imao sve što se može kupiti za novac, i cesto ga je mucila dosada jer se vec beše umorio od svega, i ništa novo nije postojalo cega bi se mogao latiti.
Jedne hladne noci, dok je vlažni vetar brisao preko zaravni, Haptum pozva Arhu da donese drva za vatru. Kad Arha izvrši naredbu, Haptum zapoce razgovor.
- Koliku hladnocu može da izdrži covek? - rece on, isprva govoreci više kao za sebe. - Da mi je znati može li neko da provede celu noc na najvišem vrhu planinskom, Maunt Sululti, gde duvaju najhladniji vetrovi, i da sve to izdrži bez cebadi ili ma kakve odece na sebi, pa da opet ostane živ?
- Ne znam - odgovori Arha. - Uostalom, zar to ne bi bila prava glupost?
- Pa, ako time ništa ne bi dobio, zaista bi bilo glupo da tako provede noc - rece Haptum. - Ali ja bih se kladio u sve na svetu da nijedan covek to ionako ne može da ucini.
- E, ja sam baš uveren da pravi junak može prestojati potpuno nag celu noc na Maunt Sululti, pa da opet ostane živ - rece Arha. - Samo, to me se ništa ne tice jer nemam u šta da se kladim.
- Znaš šta - rece Haptum. - Pošto si tako siguran da se to može izvesti, ja cu se opkladiti s tobom. Ako budeš prestojao celu noc na stenju Maunt Sululte, bez hrane i vode, bez odece, cebadi ili vatre, i ako preživiš, dacu ti na poklon deset jutara dobre oranice, i kucu, i nekoliko goveda pride.
Arha nije mogao da veruje svojim ušima.
- Govorite li to ozbiljno? - upita on.
- Ja sam covek od reci - odgovori Haptum.
- Onda cu ja to izvesti sutra uvece - rece Arha - pa cu posle toga, dokle god budem živ, obradivati sopstvenu zemlju.
Ali je ipak zebao pri pomisli na tu noc, jer je na planinskom vrhu vetar sekao kao brijac. Zato se sutra ujutru Arha uputi jednom mudrom starcu iz plemena Guragej i isprica mu kakvu je opkladu sklopio. Starac ga je slušao bez reci, zamislivši se, a kad je Arha završio, on rece:
- Pomoci cu ti. Na onoj strani doline preko puta Sululte uzdiže se jedna visoka stena, koja se odande danju lepo vidi. Sutra uvece, kad sunce zade, ja cu na toj steni zapaliti vatru, pa ceš moci da je vidiš sa vrha na kome budeš stajao. Cele noci moraš gledati u svetlost moje vatre; ne smeš sklopiti oci i dozvoliti da se na tebe spusti tama. Dok tako budeš posmatrao moju vatru, secaj se toplote i toga kako ja, tvoj prijatelj, sedim kraj vatre i podsticem je misleci na tebe. Ako to budeš uradio, preživeceš noc uprkos najoštrijem vetru.
Arha toplo zahvali starcu, pa se laka srca vrati Haptumovoj kuci. Rece mu da je spreman, i tako ga gazda to popodne posla na vrh Maunt Sululte, i sa njim još dvojicu slugu, koji su imali budno da paze na njega. Kad pade noc, Arha skide odecu, i tako stajaše na vlažnom i hladnom vetru koji poce da briše nad zaravni cim sunce zade. Na drugoj strani doline ugleda svetlost starceve vatre, koja, udaljena nekoliko milja, sijaše u tami kao zvezda.
Vetar postajaše sve hladniji; probijaše se Arhi kroz meso i smrzavaše mu srž u kostima. Stena na kojoj je stajao bejaše hladna kao led. Sa svakim casom koji je proticao on je sve više trnuo od zime, i na kraju poce verovati da se nikada više nece ugrejati; ali ipak ne skidaše oka sa treperave svetlosti daleko u dolini, misleci stalno na svog starog prijatelja koji tamo sedi i podstice vatru njega radi. Pokatkad bi pramenje magle zaklonilo svetlost, ali se on
naprezaše da je nekako nazre dok magla ne prode. Kijao je, kašljao, cvokotao, i bivaše mu sve teže i teže. Ali ipak stajaše tako celu noc, i tek kad svanu zora, obuce se i side s planine u Adis Abebu.
Haptum se veoma iznenadi kad ugleda Arhu, i podrobno ispita sluge o svemu što se dogodilo.
- Je li celu noc izdržao bez hrane i pica, bez cebadi i odece?
- Jeste - rekoše mu sluge. - Izdržao je bez svega toga.
- Bogme, ti si junacina! - rece Haptum Arhi. - Kako si to uspeo?
- Sasvim prosto. Posmatrao sam svetlost vatre na jednom brežuljku u daljini - odgovori Arha.
- Šta kažeš? Posmatrao si vatru? E, onda si izgubio opkladu, još si moj sluga i nemaš nikakve zemlje!
- Ali ta vatra nije bila tako blizu da bi me ugrejala; gorela je daleko, cak na drugom kraju doline!
- Diži ruke od one zemlje! - rece Haptum. - Nisi ispunio pogodbu. Ta ti je vatra spasla život.
Arha se veoma ražalosti, pa se opet uputi svom starom prijatelju iz plemena Guragej i isprica mu šta se dogodilo.
- Iznesi tu stvar pred sudiju - posavetova ga starac.
Arha izade pred sudiju i izloži mu svoju žalbu, a sudija posla po Haptuma. Kad Haptum isprica svoju pricu, i kad sluge još jednom potvrdiše da je Arha gledao u onu vatru na drugom kraju doline, sudija rece:
- Ne, ti si izgubio opkladu, jer je Haptum Hasej postavio uslov da ne bude nikakve vatre.
Još jednom ode Arha svome starom prijatelju, sa tužnom vešcu da mu je sudeno da završi život kao sluga, iako je preživeo sve one patnje na planinskom vrhu.
- Ne gubi nadu - rece mu starac. - Više se mudrosti može paci u divljim brdima nego u ma kome gradskom sudiji. Pa se iz onih stopa diže i ode jednom coveku po imenu Hajlu, u cijem je domu služio još kao mladic. Objasni tom dobrom coveku kakva je opklada sklopljena izmedu Haptuma i Arhe, i upita ga da li se tu može nešto uciniti.
- Ne brini - rece Hajlu starcu, pošto je malo promislio. - Postaracu se da ucinim nešto tebi za ljubav.
Nekoliko dana docnije Hajlu posla poziv mnogim ljudima u gradu da dodu k njemu na gozbu. Medu pozvanima bio je i Haptum, a pored njega i onaj sudija što je presudio da je Arha izgubio opkladu.
Kad dode dan gozbe, pojaviše se gosti, jašuci na mazgama sa skupocenim amovima, dok su mnogobrojne sluge išle pešice za njima. Haptum stiže sa dvadesetoricom slugu; jedan od njih držaše mu nad glavom svileni suncobran, da ga zaštiti od sunca, a cetvorica dobošara, udarajuci u doboše, objavljivahu svima da je stigao slavni Haptum.
Zvanice se posadiše na meke prostirke i poceše da caskaju. Iz kuhinje dopiraše miris izvrsnih jela: kozjeg pecenja, pecenog kukuruza i dure*, palacinki koje domoroci zovu "indžera" i raznih primamljivih umaka. Zbog toga mirisa hrane gosti su postajali sve gladniji, a vreme je prolazilo. Vec je davno trebalo da budu posluženi, ali od jela nije bilo ni traga, samo je mirišljava para dopirala iz kuhinje. Spusti se i vece, a gostima niko ne donese ništa za jelo. Oni vec poceše da se sašaptavaju, cudeci se zašto uvaženi Hajlu ne naredi slugama da ih necim posluže. A iz kuhinje su se i dalje širili divni mirisi. Najzad jedan od pozvanih rece u ime svih:
- Hajlu, zašto se tako ponašaš prema nama? Zašto si nas pozvao na gozbu, a sad nas nicim ne služiš?
- Pa zar ne osecate miris hrane? - zacudeno ih upita Hajlu.
- Osecamo i te kako, ali mirisati nije isto što i jesti, od toga covek ne postaje sit!
- Ali se zato greje na vatri koja gori tako daleko da se jedva može okom sagledati? - upita Hajlu. - Ako se Arha ogrejao na vatri koju je posmatrao dok je stajao na Maunt Sululti, onda ste se i vi zasitili mirisima iz moje kuhinje!
Svi se složiše s njim; sudija uvide da nije bio u pravu, a Haptum se postide, pa zahvali Hajluu na savetu i izjavi da ce Arha smesta dobiti zemlju, kucu i stoku.
Onda Hajlu naredi da se donese jelo, i gozba otpoce.


*Dura - vrsta žitarice koja se gaji u Etiopiji


(Etiopska)

Sarmica
19-08-2011, 21:33
BAJKA O ORLU


Miš i senica rešili jednom da zaseju njivu. Posejali raž i ona je odlicno ponela. Kad stiže jesen, požnjeli raž srpovima, povezali je u snoplje i složili u krstine.
Kad se raž osušila, odneše snoplje na guvno. Sutradan podeliše zrna, sve zrno po zrno, jedno jednom, drugo drugom.
Ali kad podeliše svu raž, jedno zrno pretece. Sucuci brkove, miš ce senici:
- Ti si pojela jedno zrno, inace ne bi jedno preteklo. Senica se na to naljuti i zacvrkuta:
- Sam si pojeo to zrno.
Ali miš ne htede da primi krivicu na sebe, nego i dalje optuživaše senicu.
Senica se još više razljuti te zacici:
- Ako sam ga ja pojela, onda da zaratimo! Neka dodu sve ptice da ratuju na mojoj strani.
I tako se zbog jednog jedinog zrna raži izrodi rat izmedu ptica i cetvoronožaca.
Skupiše se velike i male životinje i divlje zveri, a od jata raznih ptica nije se videlo sunce.
Nastade tada strašno urlanje i zavijanje, a perje je letelo na sve strane. Tukli se,tukli, tukli dugo, ali ni jedna strana ne mogade da pobedi.
Na kraju dolete ogroman orao te se i on umeša u bitku. Uz njegovu pomoc pobediše ptice, a zveri, razderana i pocupana krzna, podvivši repove, pobegoše u svoje šume glavom bez obzira.
Za vreme bitke jedan medved ipak nekako uspe da ujede orla za krilo, te se on, ranjen, spusti na veliku brezu kraj neke kolibe.
Covek koji je živeo u ovoj kolibi, u svitanje zore krenu u lov pa spazi na brezi ogromnu pticu. Pomisli da to davo sedi na drvetu, te opali iz puške. Orao ništa ne oseti, vec samo okrenu glavu i ljutito pogleda coveka.
Covek pride bliže i opali još jednom, a orao opet samo pokrenu glavom: sacma mu nije naškodila.
Covek sasvim pride brezi i puška puce po treci put.
Tada progovori orao:
- Zašto pucaš na mene? Kakvo sam ti zlo ucinio? Ako si valjan covek, ti me skini sa ove breze, odnesi me kuci pa me leci dok ne ozdravim. Tvoj cu trud stostruko nagraditi.
Covek malo razmisli, pa pomože ptici da side i odnese je u svoju kolibu.
Ali njegova se žena razljuti i odmah poce da ga grdi što je doneo u kucu takvu neman.
- Ona ce nam pojesti sve živo u kuci - gundala je stara - a kakve koristi od toga što ceš hraniti ovaj gadan kukasti kljun?
- Ptica je obecala da ce platiti za negu - odgovori covek. - Ona ce nas stostruko nagraditi ako je izlecimo.
I covek nije obracao pažnju na ženine reci, vec je negovao i hranio orla, sve dok nije poceo da se oporavlja.
Posle mesec dana, orao zamoli coveka da ga pusti da pokuša može li vec da leti.
Izidoše na poljanu. Orao raširi krila i pokuša da leti, ali uzalud: krila mu behu još veoma slaba.
Zato on zamoli:
- Hrani me i neguj još mesec dana, pa cu ti platiti što sam obecao.
Covek je i drugih mesec dana hranio i negovao orla, iako je svaki dan slušao grdnje svoje žene.
Najzad orao potpuno ozdravi, rane mu prezdraviše i krila ocvrsnuše pa se poce spremati za povratak u svoju zemlju.
- Kuca mi je daleko - rece orao coveku. - Zakolji još jednu kravu iz tvoje staje i daj brašna iz ambara. Ja se moram dobro najesti da bih mogao leteti do svoje kuce.
Covek uradi sve po njegovoj želji. Kad ptica pojede polovinu mesa i brašna (polovinu je ostavila za put), ona rece:
- Sada cemo poci na dalek put, sedaj mi na leda i drži se dobro.
Covek posluša, uhvati se cvrsto za perje, pa ogromna ptica uzlete.
Leteli su, leteli, tek orao zapita coveka:
- Šta vidiš ispod nas? Covek pogleda dole i odgovori:
- Vidim kako nešto sija kao srebrni novcic.
- To je more - odgovori orao i u isti mah zbaci coveka sa svoga vrata.
Covek polete kao strela naniže; ali orao ga nije napustio, vec je strmoglavo leteo pored njega i prihvatio svog spasioca baš kada je upao u more do kolena.
- Jesi li se uplašio? - zapita orao coveka.
- Toliko sam se uplašio da mi je srce stalo - odgovori covek. - Zašto tako surovo postupaš sa svojim spasiocem? Zamalo nisam umro od straha.
A orao rece:
- I ja sam se uplašio kada sam, onako jadan i ranjen, stajao na drvetu, a ti pucao tri puta u mene, ali nisam zbog toga izdahnuo.
Na to orao opet polete u visine, tako da more ponovo izgledaše kao srebrni novcic. Tri puta je tako zbacivao coveka sa svojih leda u more, ali bi ga svaki put zgrabio pre no što bi ovaj potonuo. To beše osveta za ono što je covek tri puta pucao u bespomocnu ranjenu pticu.
Leteli su sve dalje i dalje, pa orao rece coveku:
- Pogledaj dole i reci vidiš li što? Covek pogleda i rece:
- Vidim neke dvore od bakra kako se presijavaju na suncu.
- To su dvori moje mlade sestre - objasni orao pa polete dole i spusti se na zemlju.
Ptica rece coveku da ode u bakarne dvore i zapovedi:
- Kada udeš i kada te zapitaju odakle dolaziš, odgovori da dolaziš iz zemlje Finske. A kada te moja sestra zapita da li si joj video brata orla koji je odleteo u Finsku da ratuje zbog senice, nemoj ništa odgovoriti dok ti ne obeca veliki bakrac iz podruma.
Covek ucini sve kako mu je orao naredio. I zaista, gospodarica bakarnih dvora zapita:
- Znaš li nešto o mom bratu koji je pošao u rat zbog senice?
Covek joj odgovori:
- Ja znam, ali ti necu reci dok mi ne daš veliki bakrac iz podruma.
- Necu ti ga dati, to je najskupocenija stvar u celom dvoru - odgovori gospodarica bakarnog dvora.
Covek se vrati praznih ruku orlu i isprica sve kako je bilo.
- Ne mari - rece orao. - Produžicemo put do moje srednje sestre, koja živi u srebrnim dvorima.
I tako letahu dok ne doleteše do srebrnih dvora.
Orao naredi coveku da ude u dvor i zatraži srebrni kotao, ali se on i otuda vrati praznih ruku, kao i iz bakarnih dvora.
I tako oni produžiše put dok ne doleteše do zlatnih dvora, u kojima je živela najstarija orlova sestra.
Tu covek najzad dobi ono što je tražio. Gospodarica zlatnih dvora donese iz podruma zlatni kotao i predade ga coveku, a ovaj pozove orla da ude.
Orao isprica kako ga je covek lepo negovao kada je bio ranjen u krilo. Drugovi, covek i orao, ostadoše tu da se posle dugog i teškog puta dobro odmore. Da bi se odužila spasiocu svoga brata, gospodarica zlatnih dvora gostila je i nudila coveka što je bolje mogla.
Medutim, u dalekoj finskoj zemlji, senica i miš ponovo zajedno iskrciše njivu i zasejaše raž. Opet izbi medu njima svada zbog jednog jedinog zrna koje je preteklo posle deobe. I oni opet objaviše rat, i opet doleteše sve ptice nebeske i dotrcaše sve zveri šumske.
Kada ptice poceše da gube bitku, dolete soko i pozva orla u pomoc.
- Ja nikako ne mogu da podem u taj rat - odgovori orao. - Prvo moram da vratim svoga spasioca njegovoj kuci.
- Zar da vodimo racuna o coveku kad je u pitanju sreca citavog pticijeg roda! - nagovarao ga je soko.
Na to orao ostavi coveka u zlatnim dvorima i opet pode u rat.
Dugo je živeo covek u dvorima, ali ga želja za kucom
nije napuštala, te se poce spremati za put. Orlova sestra
dade mu dosta hrane i, pokazavši rukom na zapad, rece:
- Ako budeš deset godina išao u tom pravcu, možda
ceš stici svojoj kuci.
Covek pode na zapad noseci punu torbu hrane na ledima i zlatni kotao pod miškom.
Put je bio težak i postajaše sve teži, jer je bilo velikih jezera, zaliva i mocvara koje je morao da zaobilazi.
Išao je tako dugo, dugo, dok ne poce da sustaje pod teretom, te u nemocnom besu lupi zlatnim kotlom o smreku. ,
U taj tren stvoriše se pred njim zlatni dvori i mnoge sluge.
Tako covek poce da živi u zlatnim dvorima. Zapovedao je slugama i razmišljao: "I ovde je dobro, samo da mi je još žena tu pored mene".
Ali vec prve noci coveka probudi neka lupa i zacu promukao glas:
- Smesta skloni tu svoju kucu sa moje staze, ja necu da obilazim oko nje.
Covek ustade i izide u dvorište da vidi ko to diže toliku graju. To beše glavom veliki zao duh.
Covek se ne uplaši, vec ga zapita:
- Kako da premestim svoje dvore sa tvoje staze? Bili su u zlatnom kotlu, a ja ne znam i ne umem da ih stavim natrag.
- Ali ja umem - odgovori zao duh.
- Kakvu nagradu tražiš za to? - upita covek.
- Sada necu nikakve nagrade - odgovori zao duh - ali obecaj mi da ceš mi dati on" što je bilo sakriveno od žene kada si krenuo na put sa orlom.
Covek razmisli trenutak, ali se ne mogade setiti nicega što je ostalo sakriveno od žene, pa zato pristade na pogodbu. Osim toga, bi ugovoreno i to da ga zao duh vrati u rodni kraj.
Zao duh pristade da vrati zlatne dvore u kotao, a covek morade da okrene leda da ne bi video kako on to radi. Cuo je samo neku lupu i zveku zlata, i dok bi lupio dlanom o dlan, zlatni dvori bili su opet u kotlu.
Tada zao duh sa strahovitom brzinom odnese coveka u finsku zemlju. Postavi ga na samu medu njegove njive, okrenu se i rece:
- Ja sad idem, a ti ceš vec ispuniti ono što si mi obecao.
Kad covek ude u kucu, vide da mu je žena rodila lepog sincica. Sad se preplaši misleci: "Ala je zao duh bio lukav, eto šta je bilo sakriveno od žene, obecao sam rodeno dete zlom duhu! Ali tu se ništa više ne može popraviti", pravdao se covek pred samim sobom. "Sad imam zlatne dvore, a izgubio sam sina".
Covek opet udari iz sve snage kotlom o smreku, i opet se, kao i pre, stvoriše zlatni dvori. Tako su on, njegova žena i njihov sincic vodili bezbrižan i veseo život.
Decak je rastao i s vremenom se razvio u lepog i zdravog mladica.
Jednog dana, kada je decko napunio šesnaest godina, ode slucajno pod prozore babe vracare i udari iz šale nekoliko puta štapom u staklo.
Baba vracara se razljuti i poce da vice:
- Idi svojim putem, ti što pripadaš zlom duhu! Razbiceš mi prozor! Idi zlom duhu, njemu si i obecan! Na to decak ode kuci i upita oca:
- Da li je istina to što kaže baba vracara, da si me obecao zlom duhu?
Nemajuci kud, otac isprica kako se to desilo. Tada decak stade razmišljati:
- Bolje da sam odem zlom duhu, i tako moram kad-tad k njemu.
Zatim poce da se sprema na put. Oprosti se od roditelja i krene.
Kad decak stiže u zamak zlog duha, domacina ne beše kod kuce. U zamku ga doceka lepota devojka.
Kada devojka ugleda mladica, uzviknu u cudu:
- O, mladicu, lepi mladicu, zašto si dobrovoljno došao? Kada zao duh stigne, on ce te ispeci i pojesti.
- Neka me pojede - odgovori mladic - jednom se mora umreti.
- Videcemo - rece devojka - pokušacu što mogu da se odavde izbavimo.
Uto vrata strahovito zalupiše i zao duh ude u kucu. Pogleda ispod oka mladica i rece:
- Dobro je što si sam došao. Ako uradiš ono što ti kažem, možda te necu pojesti.
Zatim odvede mladica na obalu reke i naredi mu:
- Do sutra ceš podici most preko reke, bez ijednog stuba, da mogu konji i kola prelaziti preko njega.
Mladic se ne uplaši od zadatka, vec ode devojci pa joj isprica šta mu je zao duh naredio.
- Idi spavaj, ja cu se vec postarati - odvrati mu devojka.
Kad mladic zaspa, devojka uze iz knjižnice zlog duha knjigu u kojoj je pisalo kako se može sagraditi takav most. Pomocu carolija iz knjige, devojka sagradi preko reke most bez stubova, pa u svitanje probudi mladica i rece:
- Most je gotov, uzmi metlu i idi pa ga pometi da daske budu ciste. Kad zao duh dode, mislice da si baš sad posao završio.
Mladic uze metlu i ode da pomete most. Kada zao duh dode da pogleda šta je uradio, rece mladicu:
- Bice da si pametan momak, kad si uspeo za jednu noc da sagradiš most. Necu te još pojesti, ali moraš i drugi posao da uradiš, a on je teži od prvog. Ne uradiš li, poješcu te. Zatim zao duh pruži mladicu pregršt raži u zrnu i rece:

- Zasej ovo zrnevlje tamo na onoj njivi, ali tako uradi da vec sutra od mlade raži bude ispecen hleb.
Mladic primi seme pa ode devojci i isprica šta mu je zao duh naredio.
- Ne brini - hrabrila ga je devojka - idi mirno spavaj, valjda cemo se i ovaj put snaci.
Mladic se pokri preko ušiju i zaspa, a devojka uze zrnevlje u šaku, pa ode na njivu i pozva u pomoc ljude iz podzemlja.
Pritekao narod podzemlja u pomoc; jedan je orao, drugi drljao, a treci sejao. Posao je brzo odmicao, i kad su petli zakukurekali, raž je vec bila zrela za vršidbu, a u zoru je devojka vec mesila hleb od nove raži.
Žvacuci i mljackajuci svež hleb, zao duh postavi mladicu i treci zadatak.
- Napravi cun - rece on - koji ce ici i po zemlji i po vodi i biti brži od mog najboljeg ždrepca.
Pomocu carolija iz knjige devojka sagradi cun koji je išao i po suvu i po vodi.
Zao duh dode da vidi cun i rece mladicu:
- Pametan si ti, cak i pametniji no što sam mislio. Dovedi sada mog najboljeg ždrepca iz konjušnice pa da vidimo može li ga camac prestici.
Mladic ode u konjušnicu i osedla najboljeg ždrepca što ga je imao zao duh. Ali ga ne izvede onamo gde je bio cun, vec pred kapiju dvora i pozva devojku:
- Dodi brzo da bežimo!
Devojka dotrca, a mladic je posadi ispred sebe na konja, pa kao vihor poleteše iz zamka zlog duha.
Kad poodmakoše, mladic rece devojci:
- Pogledaj unazad i reci vidiš li što? Devojka pogleda pa rece:
- Cini mi se da vidim ogroman ognjeni stub kako juri za nama.
Od silne trke, konj beše sav u peni i poce da posustaje, te mladic progovori:
- Sprema nam se veliko zlo, necemo još dugo izdržati. Behu stigli na obalu jednog jezera, kad devojka rece:
- Zaustavi ždrepca ovde, ja znam šta cemo.
Mladic zaustavi konja i spusti devojku na zemlju, a ona mahnu maramom po vazduhu, te se oboje pretvoriše u dve velike štuke i skociše u jezero.
Odmah zatim stiže na jezero zao duh. On stade njušiti vazduh pa povice:
- Uhvaticu ja vas, makar popio celo ovo jezero.
I zaista: leže potrbuške na obalu jezera i poce da ispija vodu.
Pio je tako, pio, pio, pio, pa se od vode toliko naduo da je na kraju pukao i izdahnuo.
U meduvremenu, devojka i mladic opet se pretvoriše u ljude i ponovo uzjahaše ždrepca.
Mladic odvede devojku svome ocu u zlatne dvore, gde verovatno i danas žive srecno i veselo.


(Finska)

Sarmica
19-08-2011, 21:34
MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANCICA


Bila jednom cerka jednog ratara. Kuca njenog oca beše blizu morske obale. Bašta se stepenasto pružaše do ivice mora, tik uz vodu, veoma blizu lada. Devojku su zvali lepa Jovancica, lepa i sveža kao zora!
Kada se jednog dana kupala, zbog velike vrucine koja je vladala, zmaj, kralj mora, iskrsne pred njom.
- Jovancice, lepa Jovancice, video sam te jedne prolecne veceri na ovoj obali; od tog dana sam se zaljubio u tebe. Treba da podeš sa mnom do mog dvorca. Onde ceš biti moja jedina kraljica.
- Zmaju - rece Jovancica -ja sam kci seljaka, ne mogu da budem tvoja kraljica.
- Jovancice, lepa Jovancice, imam moc nad svim vodama, pa sad, znaci, imam vlast i nad tobom, jer si u vodi! Ali podi dobrovoljno u moj dvorac, dacu ti gomile zlata i brda srebra.
- Ni za srebro ni za zlato neceš me nikad imati. Ja sam seljacka kci, kako hoceš da budem kraljica?
- Mada si seljacka kci, ti si rodaka duge na nebu! Treba da budeš kraljica. I budi to dobrovoljno, pošto ja raspolažem silom da te na to primoram.
- Zmaju, nemaš moci nad mojim srcem. Ja sam seoska devojka i krštena duša. Nikad, nikad necu biti zmajeva žena.
Zmaj odnese Jovancicu, lepu Jovancicu. Odvede je u svoj dvorac na samome dnu mora.
Dvorac beše veoma lep, od crvenog korala i glatkog biljura: da je glavom kralj prošao pored njega, poželeo bi da ude. A da ga je kraljica samo izdaleka videla, poželela bi da u njemu zauvek stanuje.
Ali zmaj ne mogade ništa srcu Jovancicinom.
- Zmaju, mi nismo od iste vrste. Ti nisi krštena duša. Tvoje zlato nece ništa promeniti, dvorac ti nece ništa pomoci! Pusti me da se vratim ocu!
- Neceš se vratiti ocu! Ali moci ceš preko talasa da juriš.
Zmaj uze zlatnu alku i navuce je na stopalo lepe Jovancice, na lepi clanak leve joj noge. Snažnim zamasima zakova alku.
Zatim uze zlatan lanac i prikaci ga za alku. I evo lepe Jovancice na lancu.
Jak kao celicna poluga,
tanak kao jedna tvoja vlas
i dug, dug sedam stotina milja!
Pošto je to obavio, zmaj pljunu na zemlju i razgazi nogom. Smejao se, kako to zmaj vec ume i zna, a zatim rece devojci:
- Moj dvorac nije tamnica. Idi i juri morskim talasima, celom kraljevinom kojom vladam. Kad budeš umorna od trcanja, samo reci:
Zmaju, zmaju, lanac vuci,
kroz more me ti dovuci! Naci ceš se u dvorcu.
I bilo je tako kako je zmaj rekao. Ali kao što se Jovancica zaklela, srce joj je ostalo kao i pre.
Svakogjutra izlazila je na morske talase. Trcala je daleko, sedam stotina milja daleko. I još dalje bi jurila da je
lanac samo bio duži. No sveceri je morala da se vrati u dvorac.
Najviše je volela da ode i gleda ocevu baštu: breskvino stablo u vinogradu, kako se nadvija nad lejama zelene salate, i slavuja koji mu s granja peva, kamen na bunaru što ga je konopac izlizao, grm šimširov, na Cveti uvek rascvetao, i gusto žbunje orlovih noktiju.
"Ah, kad bih ikad mogla ponovo da dotaknem zemlju! Kad bi neki smeli mladic uspeo da me oslobodi, a potom da mi bude saputnik u životu! Kada bih jedne veceri, oslobodena lanca, mogla da krenem kuci svog oca, i pcelama, vocnjaku našem. . ."
I jedne veceri, baš kao što je sanjarila trceci povrh prelepog mora, vide kako joj se u susret krece neka barka.
Kakva li lepa barka, sva od grabovog drveta, zlatom optocena! Užad joj beše od crvene svile, a jedra od belog atlasa. Njom upravljaše sin kralja Francuske, najveceg kralja na celome svetu.
Izdaleka se Jovancica i kraljevic ugledaše. Izbliza se pozdraviše.
Tada je kraljevic oslovi, prozbori jezikom umilnim kao blagi zvuk violine. Zapita je ko je ona, kako to koraca vodom.
- Otac mi je - rekla je Jovancica - ratar i ima samo mene. Ali zmaj me je oteo sa morskog žala, sa obale ovih vala, i drži me u svojoj vlasti, vezanu zlatnim lancem za stopalo.
Na to ju je glas izdao. Nije mogla više da govori. Nije ni znala ono što su joj oci vec rekle kraljevicu. A pre nego što je utonula, ni on nije umeo da joj se zakune da ce živeti jedino za njeno oslobodenje. Ali oci im sve iskazaše. U tom pogledu od jednog jedinog trenutka oni su se zauvek razumeli.
"Znam da cu je voleti cak i kad budem mrtav, ako je to dato preminulima", govorio je u sebi kraljev sin. "Ona, i nijedna druga, može biti moja kraljica. A kakva li me cežnja mori da je ponovo vidim!"
"Moje srce", pomislila je Jovancica, "moje srce dobro zna da me on voli. Naša sudbina je na nebu zapisana. Stvoreni smo da budemo muž i žena. Ali da li ce to biti na zemlji? Ja sam u zmajevoj vlasti! . . . Ako me ikad, svetlim svojim macem, moj blagi prijatelj oslobodi, ako me sa talasa odvede do bašte mog oca, ja još uvek ostajem seljacka kci. Može li me uzeti za ženu?"
Sedam nedelja su se tražili. Sedam meseci su ocajavali.
Sedeci na palubi, na pramcu barke, kraljevic je puštao da mu oci daleko blude, izmedu vala i oblaka:
"Možda je nikad više necu na ovom svetu videti. . . Kad to pomislim, umro bih od žalosti".
A ona, kad je noc prošla, uplicuci kosu: "Može da se desi da ga nikad više ne vidim. Njegovu ljubav, njegovo društvo necu nikad na zemlji imati. Bože moj, bože moj, kako je to okrutno!"
Dani, godišnja doba prolazili su, sve teži od jada. Zmaj je stalno držao lepoticu okovanu onim zlatnim lancem za svoj dvorac.
- Jovancice, lepa Jovancice, neceš li se najzad odluciti? Nema ti drugog udesa, moraš postati zmajeva žena.
- Ne znam šta mi udes sprema, ali znam šta mi je na srcu. Zmaj i ja necemo nikad biti jedna ista plot, nikada necu biti zmajeva žena.
- Ah, Jovancice, odvec dugo sam te puštao na lancu. Misliš li da me još zadugo izazivaš? Ako hoceš još jednom da vidiš baštu svog oca, veceras, veceras otidi da je vidiš. Idi da vidiš svoje poslednje sunce.
Lepotica krenu onamo, roneci suze na oba oka.
A na morskom žalu, ah, odjednom ugleda kraljevica.
Galopirao je na svom velikom belcu, tako gorda držanja.
Ugleda svoju draganu. Potera konja u talase, polete do lepotice. Da bi presekao zmajev lanac, podiže svoj mac od svetlog celika.
- Ako ga jednim zamahom ne presecete - viknu Jovancica - svršeno je sa mnom, svršeno je s nama! Zmaj ce me odvuci u svoj dvorac i nikad se više necemo videti.
Tada kraljev sin zadade takav silan udarac da lanac odskoci kroz vazduh. Brže od munje, zgrabi on oko pasa svoju draganu, podiže je uza se, uze u narucje. Za tren ih belac iznese na žalo.
Evo ih na zemlji, ispod velikih borova tamnih kao jezera, ali kroz koje prolazi zrak crvenog zlata, zrak slave sa neba. A onde na zemlji, zmaj nema više moci, Izvan mora, prestaje sila morskog kralja.
Ostaviše žalo i velike borove, krenuše ka bašti lepoticinog oca.
A potom iz male bašte konj polete ka dvorcu u Parizu. Onamo, kralj Francuske imadaše svoj dvor.
Kad kralj ugleda lepoticu, on je pozdravi. A kad mu se ona približi, poljubi je.
- Oglasite svadbu - rece kralj svojim ljudima - i neka bude što velelepnija! Ljubavi treba odati poštovanje!


(Francuska)

Sarmica
19-08-2011, 21:34
ŠEĆERKO


Jednom pre mnogo vremena živeo jedan kralj i imao cerku. Mnogi su je iskali za ženu, ali ona nije htela nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi nacini coveka.
Uze tri kile badema, tri kile šecera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smeša ujedno, šecer, bademe i mrvice, lati se posla i nacini od toga coveka. Postavi ga pred kucnu ikonu i poce da se moli i klanja. Cetrdeset je dana i cetrdeset noci zazivala gospoda i on ga posle cetrdeset dana oživi i nazvaše ga Šecerko Šecerkovic.
Bio je jako lep i ime mu se proculo po celom svetu.
Za njega je i cula kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaželela da pode da ga uzme. Nacini tako zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio Šecerko.
Cim je stigla, rece mornarima:
- Onoga, što se od cela sveta izdvaja lepotom i gledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju.
Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi podoše da je vide, pode i Šecerko.
Kad ga mornari opaziše, namah ga poznadoše i smesta ga zgrabiše - pa pravo sa njim na galiju.
Ceka uvece princeza da dode Šecerko, ceka, ali - uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako ga je jedna kraljica ugrabila i pobegla.
Šta ce sad, šta sad da radi?
Ode i nacini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga našla.
Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nade kod meseceve majke.
- Dobar dan, -majcice.
- U dobar cas, devojcice. Kako si mi ti, devojcice, stigla ovamo?
- E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog Šecerka, mog Šecerkovica?
- Kako, kceri? To ime prvi put cujem. Nego sedi dok se uvece ne vrati moj sin, on se krece po celom svetu, možda ga je negde video.
Kad uvece stiže mesec, ona mu rece:
- Dete moje, ova te devojka moli da joj kažeš da nisi gdegod video njenog Šecerka, njenog Šecerkovica.
- Kako? Ne, nisam ga video, kceri moja. Prvi put cujem to ime. Nego podi do sunca. Možda ga je ono negde videlo, zato što se još više krece po svetu.
Prespava ona to vece kod njih, a ujutru joj dadoše jedan badem s recima:
- Razbij ga ako dospeš u nevolju. Uze princeza badem i ode.
Od jednog mesta do drugog, istrošila je jedan par cipela dok nije stigla do sunceve majke.
- Dobar dan, majcice.
- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?
- E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šecerka, mog Šecerkovica?
- Kako, kceri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uvece ne vrati moj sin, možda ga je on video, jer on ide po velikom svetu.
Dode sunce uvece, klekne pred njega princeza i rece:
- O, sunce, gospodaru moj i svetski putnice, da nisi video mog Šecerka, mog Šecerkovica?
- Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da odeš do zvezda, njih ima mnogo. Možda su ga one videle.
Prespava ona to vece, kod njih, a ujutro joj dadoše jedan orahs recima:
- Razbij ga ako dospeš u nevolju.
Zatim joj pokazaše put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je i drugi par cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda.
- Dobar dan, majcice.
- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?
- E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šecerka, mog Šecerkovica?
- Koga, kceri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se uvece ne vrate moja deca, možda ga je neko od njih videlo.
Dodu uvece njena deca i ona ih upita:
- Da niste videle Šecerka Šecerkovica?
- Ne, nismo ga videle - odgovoriše zvezde. Tada su umeša jedna majušna zvezda i rece:
- Ja sam ga videla.
- Gde si ga videla?
- U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, ždralovica, drži kraljica i pazi da kogod ne dode da joj ga uzme.
Prespava ona to vece kod njih. Ujutru joj pokažu put, dadoše joj jedan lešnik s recima:
- Razbij ga ako dospeš u nevolju. Od jednog mesta do drugog, i stiže tamo gde je bio Šecerko.
Ude u dvorac kao prosjakinja, vide Šecerka, ali ne rece ni reci.
U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do sluškinja i rece im:
- Mogu li da se smestim tamo kod gusaka? Sluškinje odu do kraljice i kažu joj:
- Gospodo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita može li da se smesti tamo kod gusaka. Šta da cinimo?
- Pustite je - rece kraljica.
I pustiše je. Prespava ona tamo to vece.
Ujutru, cim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom,a mota zlatne kaleme.
Ugledaše ovo sluškinje i potrce kraljici da joj to kažu. Kad je kraljica to cula, reci ce:
- Što ne podete da joj kažete da to dade nama? Šta bi ona s tim?
Odu sluškinje i kažu joj:
- Veli gospoda kraljica, što ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? Šta bi ti s njim?
- Dacu vam, ali da mi date Šecerka jednu noc. Odu sluškinje i reknu to kraljici.
- A što da joj ga ne damo - rece kraljica. - Šta ce mu pa biti!
Uvece, dakle, odmah posle vecere, dade kraljica Šecerku nekakvo pice, a u tom je picu bilo nešto da ga uspava. Tek što ga je ispio, on zaspi, a sluškinje ga ponesu na rukama i odnesu kod prosjakinje i uzmu zlatno motovilo i stalak.
Kad sluškinje odoše, poce princeza da besedi Šecerku:
- Zašto se ne probudiš? Pa zar te nisam ja nacinila? Ja što sam istucala badem, pomešala ga sa šecerom i mrvicama? Ja što sam istrošila tri para gvozdenih cipela da dodem da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci? Svetlosti moja i oci moje. Zar ti nije mene žao?
Celu je noc tako princeza besedila, ali kako da se Šecerko probudi!
Ujutro dodoše sluškinje, uzeše Šecerka, kraljica mu dade neko drugo pice i on se probudi.
Kad su sluškinje otišle, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim pilicima.
Videše sluškinje zlatnu koku sa zlatnim pilicima i otrcaše kraljici da joj to kažu:
- Trcite odmah - rece kraljica - i kažite joj da to dade nama. Šta bi ona s tim! A ako zatraži da joj damo Šecerka, dobice ga. Šta ce mu biti? Šta mu je bilo sinoc kad smo joj ga dale?
Dodu sluškinje i kažu joj:
- Da nam daš zlatnu koku sa zlatnim pilicima? Šta bitistim?
- Da mi date Šecerka još jednu noc.
- Dacemo ti ga - rekoše sluškinje. Kraljica ponovo dade nešto Šecerku te ga uspava, a cim je zaspao, uzmu ga sluškinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzeše zlatnu koku sa zlatnim pilicima i odoše.
Cim one odu, poce princeza ponovo besediti sve kao i prošle noci, ali kako da se Šecerko probudi! A ujutru ponovo dodu sluškinje, uzmu Šecerka i odu.
Prosjakinja taDa razbije lešnik, i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima. Cim sluškinje spaziše zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrce kraljici da joj to kažu:
- Idite, recite joj da to da nama, šta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne Šecerka, dobice ga - rece kraljica.
Odu sluškinje i kažu joj tako.
Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja živeo je jedan krojac koji je šio nocu i cuo sve reci koje je besedila prosjakinja. Sretne on tako Šecerka i kaže mu:
- Dozvoli, kralju moj, da te nešto upitam.
- Samo izvoli - rece Šecerko.
- Gde ti s veceri spavaš?
- A što me to pitaš? Kod kuce. Gde bih spavao?
- Gospodaru Šecerko, vec dve noci ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje što živi tamo kod gusaka. Po celu noc presedi govoreci: "Šecerko, što se ne budiš? Tri sam para gvozdenih cipela istrošila da dodem i da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci?"
Šecerko je ovo shvatio, ali ne rece ništa.
Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vrece sa zlatnim florinima.
Uvece mu kraljica ponovo da pice, ali ga on ne ispi, vec se ucini kao da je zaspao.
Smesta ga sluškinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim cvetovima.
Cim sluškinje odu, a princeza ponovo poce da besedi svoje jade, diže se Šecerko, zagrli je i u casu uzjahaše na konja i krenuše na put.
Dodu ujutru sluškinje da uzmu Šecerka ali gde da ga nadu! Otrce placuci kraljici da joj to kažu. Poce tada i ona da kuka, ali šta da radi? Onda ona rece:
- Nacinicu i ja jednog coveka, i istog trenutka dade sluškinjama da razbijaju bademe, pomeša ih sa šecerom i mrvicama, nacini od toga coveka i pocne da se klanja. Ali je umesto molitvi kazivala kletve, pa se posle cetrdeset dana taj covek ubudavio i baciše ga.
Princeza i Šecerko dodoše u svoje kraljevstvo i poživeše dobro da ne može biti bolje. Bio sam i ja tamo i sve video.


(Grčka)

Sarmica
19-08-2011, 21:39
UNAKAŽENO LICE


U prastara vremena nije bilo ratova, i medu ljudima je vladao mir. U jednom selu plemena Pijegan živeo je nekakav covek koji je imao vrlo lepu kcer. Mnogi mladici su želeli da se njome ožene. Ali kad god bi devojci predložili da se uda za nekog,ona bi zatresla glavom i govorila da ne želi muža.
- Kako to? - pitao je njen otac. - Neki od ovih mladica su bogati, lepi i hrabri.
- A zašto moram da se udam? - odgovarala je devojka. - Ti si, oce moj, bogat, mehovi nam nisu nikada prazni, imamo mnogo lepo uštavljenih koža i mekanih krzna od bizona. Zašto bih onda morala da se udam?
Jednoga dana Društvo Gavrana Glasnika priredilo je ratnu igru u selu, i za tu svecanost svi su brižljivo obukli najlepša odela. Ratnici su dostojanstveno i divno igrali, praznicni zvuci culi su se nadaleko, ljudi i žene su jeli do mile volje i svi su bili srecni. Na kraju igre, najbogatiji, najmocniji i najlepši mladici ponovo zatražiše ruku one devojke koja nije želela da se uda.
- Zašto neceš ni ovoga? - upita ljutito otac. - Sve najcuvenije poglavice su te tražile, a ti si ih sve odbila. Plašim se da se nisi u nekoga tajno zaljubila.
- Oce - odgovori devojka - imaj sažaljenja prema meni. Veruj mi, nemam tajnog verenika. Ali doista mi se jedne noci pojavio Veliki Duh, Sunce, i rekao: "Devojko, ne smeš se udati ni za koga od ovih ljudi, jer pripadaš meni i sa mnom ceš biti srecna i život ce ti biti vrlo dug." A potom me je još jednom opomenuo: "Nemoj se udavati! Ti si moja."
- Ah - odgovori njen otac - moramo ciniti što Sunce nareduje.
I u devojackoj kolibi se nije više o tome govorilo.
U tom plemenu Pijegan živeo je i jedan vrlo siromašan mladic, sam na svetu otkada su mu otac i majka i sva rodbina pocivali na Pešcanom Brežuljku. On nije imao ni kolibu ni ženu koja bi za njega štavila kožu, kuvala mu mrs za rucak ili mu pravila mokasinke. Jednog dana siromašni mladic bi se zadržao u jednoj kolibi, drugog dana bi potražio gostoprimstvo u drugoj, i tako je provodio svoj bedni život.
Mladic je bio izvanredno lep, ali mu je jedan ožiljak unakazio obraz, i zbog njega je bio odvratan svim seoskim ženama.
Nekoliko dana posle igre koju behu priredili Gavrani Glasnici, dva-tri ratnika što su u igri ucestvovali i koje je odbila ona devojka što nije želela da se uda, sretoše tog jadnog unakaženog coveka, i da bi se zabavljali na njegov racun, rekoše mu smejuci se:
- Zašto ne okušaš srecu i ti, tako bogat i lep, i ne zatražiš onu devojku za ženu? Ko zna, možda ce ti dati ruku koju nama nije pružila! - I nastaviše da se smeju.
Ali Unakaženo Lice se ne nasmeja, vec odgovori:
- Uradicu kako kažete, prijatelji moji; otici cu do nje i zaprosicu je.
Na njegove reci, mladi ratnici prsnuše u još glasniji smeh, jer im se nešto tako zabavno nije još nikada u životu dogodilo.
Unakaženo Lice ih ostavi da se smeju i uputi se reci. Kad stiže do mesta gde su žene dolazile po vodu, stade da saceka onu devojku. Ona dode malo posle, noseci u ruci sud od bizonove kože, a mladic joj se približi i rece:
- Devojko, pricekaj, želim da govorim s tobom. I to ne krišom, vec otvoreno, pod vedrim nebom i Suncem, gde nas svi mogu videti.
- Govori onda - rece devojka.
- Video sam sve što se dogodilo. Ti si odbila ruku najbogatijih i najmocnijih ratnika iz moga plemena. Ja sam siromašan, vrlo siromašan, nemam kolibu, ni hrane, ni odece, ni toplog krzna, a nemam ni rodbine koja bi mogla da mi pomogne, pogotovu danas, ovde na obali reke, kada te molim da mi budeš žena.
Devojka pokri lice ogrtacem i zamisli se, tapkajuci vrhom mokasinke o zemlju, pa onda rece:
- Tako je, odbila sam sve one bogate ratnike; ali sada, kad siromah traži moju ruku, rado cu mu je dati. Bicu tvoja žena, Unakaženo Lice, i moje pleme bice srecno. Zar je važno to što si siromašan? Moj otac ce ti dati sve, moja majka napravice ti kolibu, moje pleme poklonice ti kože i ostale stvari, pa neceš više biti siromašan.
Slušajuci je kako to govori, Unakaženo Lice oseti da mu se srce puni radošcu i htede da zagrli svoju verenicu. Ali ona ga odgurnu od sebe i rece:
- Cekaj, Unakaženo Lice. Pre mnogo, mnogo meseci Sunce mi je reklo da se ne udajem, jer cu s njim imati srecan i dug život. Ali sada tebi kažem - idi Suncu i reci mu: "Ona kojoj si govorio ocekuje tvoje reci. Ona se uvek lepo ponašala i slušala te je, ali sada želi da se uda. Ja je hocu za ženu." I reci mu, naposletku, da ti skine taj ožiljak s lica; to ce biti dokaz, i ja cu znati da li je Sunce zadovoljno ili nije.
Ali ako ono odbije ili ako ne budeš našao njegovu kolibu, onda mi se, Unakaženo Lice, više ne vracaj!
- Oh! - uzviknu mladic. - Iz pocetka su tvoje reci bile lepe, i bio sam zadovoljan. Ali sada su moja moc i moje srce mrtvi. Gde li je Suncev dom? Gde li je taj put kojim niko nije išao?
- Budi hrabar - rece devojka i vrati se u svoju kolibu.
Unakaženo Lice se veoma rastuži. Sede, i pokrivši lice odrpanim ogrtacem, poce da razmišlja šta treba da radi. Onda ustade i uputi se kolibi neke starice, koja je bila uvek ljubazna prema njemu.
- Imaj sažaljenja prema meni - rece joj. - Kao što znaš, vrlo sam siromašan i sada moram da krenem na dug put. Molim te, napravi mi par mokasinki.
- Kuda ideš? - upita ga starica. - Sada nema ratova i svi živimo u miru.
- Ne znam kuda treba da idem, bako - odgovori Unakaženo Lice. - Ne znam šta treba da radim, ali ne mogu ti ništa reci.
Tada mu dobra žena napravi nekoliko pari mokasinki sa donovima od cvrste kože, i napuni mu vrecicu jelom spravljenim od testa umešenog sa ukusnim jagodama, tucanog mesa i masti. U stvari, ona je mnogo volela siroto Unakaženo Lice.
Potpuno sam i tužna srca, mladic se pope na brežuljak i tu zastade da baci poslednji pogled na svoje rodno naselje. Gledao je ne bi li negde video svoju verenicu, i zaplaka kad se u naselju, u daljini, zapališe nocne vatre.
- Haj-ju, imaj milosti prema meni, o, Sunce! - zamoli on.
A zatim pode da traži put do Sunceve kuce.
Mnogo je dana pešacio duž divljih recnih obala i preko beskrajnih planina, i iz dana u dan njegova vrecica sa hranom bivala je sve lakša.
Jedne noci Unakaženo Lice se zaustavi blizu vucje jazbine.
- Haj-jah! - rece Vuk. - Šta traži moj crveni brat tako daleko od svog plemena ?
- Ah - odgovori Unakaženo Lice - tražim mesto gde živi Sunce: treba da govorim s njim.
- Ja sam mnogo putovao - rece Vuk. - Poznajem sve doline i planine, ali nikada nisam video Suncevu kucu. Nego, cekaj! Poznajem jedno vrlo mudro stvorenje - Medveda. Zapitaj njega, možda ce on znati.
Sutradan Unakaženo Lice ponovo krenu na put, zaustavljajuci se, s vremena na vreme, da ubere malo jagoda; kad je pao mrak, stiže on do medvede jazbine.
- Gde ti je kuca? - upita ga životinja. - Zašto moj crveni brat putuje sam?
- Pomozi mi! Imaj milosti prema meni! - odgovori Unakaženo Lice. - Zbog devojke tražim Sunce. Treba da ga zamolim za njenu ruku.
- Ne znam gde Sunce spava - odgovori Medved. - Ja sam pregazio mnoge reke i poznajem mnoge planine, pa ipak nikada nisam video njegov stan. Ali nedaleko odavde nalazi se jedna vrlo lukava životinja sa prugastom njuškom. Pokušaj da saznaš nešto od nje.
Jazavac je bio u svojoj rupi. Kada ga Unakaženo Lice vide, povika:
- O, lukava Prugasta Njuško! O, plemenita životinjo! Želeo bih da govorim s tobom.
- Šta hoceš? - upita ga Jazavac, pojavljujuci se iz rupe.
- Želim da pronadem Suncevu kucu. Hocu da razgovaram sa Suncem.
- Ne znam gde bi ono moglo da živi - odgovori Jazavac. - Ja se ne udaljavam mnogo od svoje kuce. Ali nedaleko odavde, u šumi, živi Sova. Ona stalno putuje i zna mnoge stvari. Možda ce moci da ti pomogne.
Unakaženo Lice ode u šumu i stade da se osvrce unaokolo tražeci Sovu, ali bez uspeha. Onda sede da se odmori.
- Haj-ju, haj-ju! - povika on. - Moja hrana je pri kraju, a mokasinke su mi se pocepale. Ostaje mi jedino da umrem.
- Šta ti se desilo, brate moj ? - zacu on neki glas i, podižuci oci, vide na grani Sovu.
- Devojka kojom želim da se oženim - rece Unakaženo Lice - pripada Suncu. Evo sada tražim njegov stan da je od njega zatražim za ženu.
- Ah! - rece Sova. - Ja znam gde ono živi. Ali sada je skoro noc. Sutra cu ti pokazati stazu koja vodi Velikim Vodama. Sunce živi s one strane Velikih Voda.
Cim se razdanilo, Sova pokaza Unakaženom Licu stazu, i on njom nastavi put dok nije stigao do obale Velikih Voda.
Srce mu side u pete kad je tamo stigao. Suprotna obala je bila tako daleko da se jedva nazirala, a Velike Vode se prostirahu unedogled. Svu hranu beše pojeo, a mokasinke su mu bile sasvim pocepane. Srce mu se rastuži.
"Nikada necu moci da predem preko ove vode", rece u sebi. "A ne mogu da se vratim svom narodu. Umrecu ovde, pokraj Velikih Voda!"
Ali to se nije dogodilo. Dva velika Labuda doplivaše do obale.
- Zašto si došao ovamo? - upitaše oni Unakaženo Lice. - Šta ceš da radiš ovde, tako daleko od zemlje gde živi narod Crnih Stopala?
- Na izdisaju sam - odgovori tužno Unakaženo Lice. - Daleko, vrlo daleko, u mojoj zemlji, živi jedna lepa devojka. Hteo sam da se oženim njome, ali ona pripada Suncu. Zato sam krenuo na put, da ga potražim i zamolim za njenu ruku. Dugo sam pešacio, hrane mi je nestalo, i ne mogu više da se vratim. A ove Velike Vode ne mogu da predem, i zato umirem.
- Ne - rekoše Labudovi - nece biti tako. S one strane Voda nalazi se stan Sunca, Velikog Duha. Popni se na nas i mi cemo te odneti donde.
Unakaženo Lice nije cekalo da mu se dvaput kaže. Labudovi raširiše velika bela krila i uzleteše.
Lako su leteli iznad crnih i dubokih voda; gledajuci sa visine, Unakaženo Lice vide da u vodi žive neobicna cudovišta užasnog izgleda, koja podizahu glave i rikahu na njega, besna i gladna. Srce Unakaženog Lica ispuni se stravom.
Ali Labudovi ga živog i zdravog preneše na suprotnu obalu. Odatle se pružila široka i strma staza i probijala dalje kroz šumu.
- Evo - rekoše Labudovi - sada si blizu Sunceve kuce. Idi ovim putem i ubrzo ceš je ugledati.
Unakaženo Lice krenu, i uskoro ugleda gde na stazi leže neke cudne i vrlo lepe stvari. Bilo je tu jedno ratnicko odelo, štit, luk i strele.
Unakaženo Lice nije nikada video tako lepe stvari; nije se usudio ni da ih dodirne, vec ih obide i produži dalje. Posle nekoliko koraka srete jednog mladica, najlepšeg koga je ikada video. Kosa mu je bila vrlo dugacka, a na sebi je imao blistavo odelo skrojeno od cudesne kože. Mokasinke su mu bile napravljene od divno obojenih vrpca.
Mladic upita Unakaženo Lice:
- Jesi li našao neko oružje na sredini staze?
- Jesam - odgovori Unakaženo Lice. - Video sam ga.
- Zar ga nisi dodirnuo? - upita ga mladic.
- Ne, mislio sam da ga je neko tamo ostavio i zato ga nisam ni dirnuo.
- Ti nisi lopov - rece mladic. - Kako se zoveš?
- Unakaženo Lice.
- Kuda ideš?
- Idem Suncu.
- Moje je ime - rece tada mladic - Jutarnja Zvezda. Sunce je moj otac. Dodi, odvešcu te do naše kolibe. Sada otac nije kod kuce, ali se vraca veceras.
Uskoro stigoše do prostrane i lepe kolibe: spolja je bila išarana cudnim, carobnim životinjama, a unutra su ležala naslagana divna odela i oružje.
Unakaženo Lice se plašilo da ude, ali mu Jutarnja Zvezda rece:
- Ne boj se, brate moj; mi smo veoma zadovoljni što si došao.
I tako udoše zajedno.
U uglu kolibe sedela je neka žena; to je bila Luna, žena Sunceva, a majka Jutarnje Zvezde. Ona se ljubazno porazgovarala sa Unakaženim Licem i iznese mu nešto da pojede.
- Zašto si došao iz tolike daljine? - upita ga kasnije.
Unakaženo Lice joj sve isprica.
Kad je došao cas da se Sunce, kao obicno, vrati kuci, Luna sakri Unakaženo Lice ispod gomile koža. Ali cim je prekoracio kucni prag, Sunce rece:
- Osecam miris coveka.
- Da, oce - rece Jutarnja Zvezda. - Jedan mladic je došao da te traži. Ja znam da je dobar, jer je našao neke moje stvari i nije ih dirao.
Tada Unakaženo Lice izide ispod gomile koža, a Sunce ude u kolibu i, pošto je selo, obrati mu se ovim recima:
- Zadovoljan sam što si došao u naš dom. Ostani kod nas koliko hoceš, jer se moj sin cesto oseca usamljenim. Molim te, budi njegov prijatelj.
Sutradan Luna pozva Unakaženo Lice iz kolibe i rece mu krišom, da ne cuje njen sin:
- Idi sa Jutarnjom Zvezdom kud god vam je volja, ali ne lovite nikada blizu Velikih Voda! Ne dopuštaj mom sinu da odlazi tamo, jer tamo žive velike ptice, jaka i oštra kljuna, kojim sve odreda ubijaju. Imala sam mnoge sinove, ali one, te strašne ptice, pobile su ih sve. Jutarnja Zvezda je jedini koji mi je ostao.
Unakaženo Lice se dugo zadržao u Suncevoj kuci, i svakog dana je išao u lov sa Jutarnjom Zvezdom. Jednoga dana približiše se oni Velikim Vodama i videše velike ptice.
- Slušaj - rece Jutarnja Zvezda - hajde da gadamo one velike ptice.
- Ne, ne - rece Unakaženo Lice - ne smemo tamo ici, brate moj. One su strašne: pobice nas ako im se približimo.
Ali Jutarnja Zvezda nije hteo da posluša savet svog prijatelja, vec potrca ka vodi. Unakaženo Lice pode za njim.
Znao je da mora braniti Jutarnju Zvezdu i pobiti ptice, jer ce se inace Sunce naljutiti na njega i spalice ga.
Zato jurnu prema pticama, koje se sa jezivim kricima sunovratiše na njega iz visine. Ali sve popadaše na zemlju, probodene njegovim strelama, i on ih na kraju pobi kopljem. Nijedna nije ostala u životu. Njihova crna krv oticala je niz grebene i obojila vodu.
Mladici im posekoše glave, okaciše ih o pojas i vratiše se kuci. Majka Jutarnje Zvezde bila je zadovoljna kad joj rekoše šta su uradili i pokazali glave onih pticurina. Plakala je od radosti i nazivala Unakaženo Lice svojim sinom.
A kad se Sunce vratilo, ona mu isprica sve, pa i ono zaplaka od radosti. Zatim, zagrlivši Unakaženo Lice, rece mu:
- Sine moj, nikad necu zaboraviti ono što si ucinio za Jutarnju Zvezdu. Reci mi sad šta mogu da uradim za tebe?
-Haj-ju! - odgovori Unakaženo Lice. - Haj-ju, imaj sažaljenja prema meni! Došao sam ovamo za dozvolu da prosim jednu devojku. Hteo bih da se sa njome oženim; zatražio sam njenu ruku, i ona je bila zadovoljna. Ali mi je kazala da pripada tebi, i da si joj ti rekao da se ne udaje.
- Istina je to što kažeš - rece Sunce. - Video sam sve što se dogodilo, i zato znam sve. Sada sam odlucio da ti dam devojku: tvoja je. I mnogo sam zadovoljan što je bila tako pametna i nikada nije grešila. Sunce štiti pametne žene. One ce živeti dugo godina, a tako isto i njihovi muževi i deca. A sada treba da se vratiš svom narodu. Ali najpre moram da ti nešto kažem; budi dobar i saslušaj me: ja sam stvorio Zemlju - planine, prerije, reke i šume. Stvorio sam plemena i sve životinje. Zbog toga sam jedini Poglavica i sve je moje. Ja nikada necu umreti; zime me stare i slabe, ali leta mi uvek vracaju mladost i snagu.
Zatim mu Sunce rece još ovo:
- Koja je ptica najlukavija na svetu ? Ne znaš? To je Gavran, jer nalazi uvek hranu i nikada nije gladan. A koja je životinja najsvetija od svih? Ne znaš? To je Bizon; on mi je najdraži od svih životinja zato što mom narodu daje hranu i odecu. A koji je najsvetiji deo bizona? Njegov jezik, jer je on moj. I jagode su moje, i zato su svete. A sada, Unakaženo Lice, dodi da vidiš svet.
Rekavši to, Sunce odvede Unakaženo Lice na vrh neba da bi mogao bolje da vidi Zemlju. Vrh neba je ravan, a sve unaokolo je praznina.
Dok je Unakaženo Lice gledao Zemlju, Sunce opet progovori:
- Kada je neki covek bolestan ili mu je žena u opasnosti, on mora obecati da ce pripremiti Igru Sunca, i zbog toga treba da napravi Odaju slicnu svetu. Odaja mora biti nacinjena od svetog drveca; polovinu njenih zidova obojice crnom bojom: to je Noc; a drugu polovinu obojice crvenom bojom: to sam Ja.
Malo docnije Sunce opet progovori:
- Reci mi, Unakaženo Lice, šta je bolje: pamet ili srce?
Unakaženo Lice malo promisli, pa rece:
- Bolja je pamet. Srce cesto greši, a pamet nikada. Sunce se nasmeja zadovoljno, stavi mu na lice lek, i ožiljak išceze. Zatim mu dade sedam gavranovih pera i rece:
- Ovo su znaci za devojku. Ova pera morace uvek da nosi covek koji gradi Odaju za Igru Suncu.
Mladic je bio spreman da krene natrag kuci. Jutarnja Zvezda i Sunce dadoše mu mnogo lepih poklona. Luna se zaplaka i poljubi ga, nazivajuci ga poslednji put svojim sinom. Zatim mu Sunce pokaza najkraci put. Mladic krenu tuda i ubrzo stiže na Zemlju.
Toga dana bilo je vrlo sparno. Celo pleme se odmaralo u kolibama, u hladovini. Tu je bio i Poglavica, krupan covek i hrabar ratnik, i ljudi preko celog dana odlažahu u njegovu kolibu da mu se poklone i zatraže saveta.
Toga dana spazi Poglavica nekog coveka kako sedi blizu njegove kolibe, na oborenom starom stablu. Covek je bio potpuno skriven ogrtacem. Poglavicini prijatelji su dolazili i odlazili. U podne Sunce dostiže najvecu visinu i polagano poce da se spušta iza planine.
Covek se još nije micao. Kada je vec bila skoro noc, Poglavica rece:
- Zašto onaj covek sedi tamo tako dugo? Vrucina je bila nepodnošljiva, a on se nije pokrenuo, niti je pio i jeo. Mora biti da je stranac; idite i zapitajte ga.
Na to se neki mladici digoše i, približivši se coveku koji je sedeo sam, upitaše ga:
- Zašto se nisi pomakao s mesta po ovoj vrucini? Dodi ovamo u hlad. Poglavica želi da govori s tobom.
Covek ustade, zbaci ogrtac i približi se Poglavicinoj kolibi. Svi se zaprepastiše: imao je na sebi neobicno odelo, a njegov luk, strele i štit behu cudnog oblika.
Ipak ga svi odmah poznadoše, iako mu ožiljak beše išcezao s obraza, pa izjuriše napolje vicuci:
- Unakaženo Lice se vratio. Ali sada više nije jadan niti unakažen!
Sav narod dojuri da ga vidi.
- Gde si bio? - upitaše ga. - Gde si uzeo te divne stvari?
On nije odgovarao. U gomili je bila i ona devojka. Tada Unakaženo Lice skide sedam pera sa glave, pruži ih devojci i rece:
- Put je bio dug, i bio sam vec iznemogao od umora, ali sam naposletku našao Suncev dom. Sunce je zadovoljno i šalje ti ova pera kao znak!
Devojka beše presrecna. Ubrzo se vencaše i sagradiše prvu Ložu za Igru Suncu. Sunce je bilo zadovoljno i podarilo im dug život: nikada nije bilo bolesti u njihovoj kuci.
Kad su vec sasvim ostareli, jednog jutra deca im rekoše:
- Ustanite! Idemo na obed. Dan je poodmakao. Ali oni se ne pomakoše. Nocu u snu, njihove su senke bez bola otišle na Pešcani Brežuljak.


(Indijanska)

Bisernica
19-08-2011, 21:44
Tema je spojena sa već postojećom.

Sarmica
19-08-2011, 21:53
SVETI SMARAGD


Prica se da je nekada na Ostrvu sunca živela lepa mlada indijanska princeza po imenu Vinjaj-Kusi.
To je bila devojcica od petnaestak godina. Pripadala je jednoj od najplemenitijih porodica grada Kusko. Huaskar, vladar Inka, odredio je da ude u red manastira Ahljahuasi za odabrane device, koje su se imale zauvek udaljiti od sveta i postati verne sveštenice najcuvenijeg hrama, posvecenog Ocu Suncu.
Devojka, ponosita i vesela zbog izuzetne casti koja joj je bila ukazana, oprosti se od svojih roditelja i drugarica. Odmah potom, pod strogim nadzorom pratilaca koje je u tu svrhu naimenovao vladar, bi odvedena na ostrvo usred jezera Titikaka.
Prodoše mnoge godine a da se na ostrvu nije ništa narocito dogodilo. Stotine devica, koje su sacinjavale Ahljahuasi, pod strogom upravom Prvosveštenice, savesno je obavljalo svoje dužnosti. Jutrom, pre izlaska sunca iza snežnih vrhova Kordiljera, pele su se na najviši vrh ostrva i palile vatru od mirisnih ruzmarinovih grancica. Opojni dim uzdizao se u obliku belog stuba, dok se ne bi izgubio u nebu. Zatim bi žrtvovale mladu lamu, uz zvuke pesama i pobožne muzike u slavu boga Sunca. Preko dana zatvarale bi se u kameni manastir, podignut na jednoj padini, da pletu i predu najfiniju vunu od vikunje i alpake za izradu odece Inka. Pošto bi obavile sve te dužnosti, pred vece bi izlazile da se malo odmore. Neke su se pele na šumoviti breg da odatle posmatraju plavo jezero, po kome je ponekad daleko plovio poneki cun nacinjen od svežnjeva trske totore; druge su silazile na obalu da skupljaju sedefaste školjke ili šetaju u grupama po peskovitom žalu, ili da pricaju dogadaje i price iz života i osvajanja njihovih vladara.
Jednoga dana, kada devojke završiše svakodnevno prinašanje žrtve, ugledaše kako jezerom sa severa dolazi nekoliko barki od totore, na cijim se katarkama razaznavao amblem izaslanika Inka. To izazva veliku radost medu devojkama. Prepoznale su glasnike iz Kuska, koji su im svakog meseca donosili pozdrav od vladara i njima vec znane poklone i hranu.
Sveštenice pohitaše da o ovom obaveste Prvosveštenicu. Zatim trceci sidoše do pristaništa divnim kamenim stepeništem od tri stotine stepenika, od kojih neki još i sada tamo stoje.
Ubrzo male barke pristadoše uz obalu. Prvi koji je iskocio na zemlju bio je Pumajo, najneustrašiviji i najveštiji krmanoš u carstvu. Zatim se iskrcaše i ostali pratioci, dok, kao poslednji, ne iskoci na zemlju stari Paulu Tupak, prvi carski peharnik i covek najveceg poverenja Huaskara.
Radost mladih sveštenica ubrzo se rasprši cim ugledaše mracni izraz izaslanikovog lica. Neke pohitaše da pitaju za uzrok te tuge. Ali voda Paulu Tupak, ne odgovarajuci na pitanja, samo zatraži da ga hitno odvedu Prvosveštenici.

Sarmica
19-08-2011, 21:53
ZAVESTANJE NESRETNOG INKE

Kada je stari stigao pred Mamakunu, ovako rece:
- Cenjena sveštenice Sunca, našega Oca. Dolazim da te obavestim da je naš vladar, slavni Huaskar, zbacen sa prestola i zatocen u tamnicu od strane svoga brata Atahualjpa, kralja grada Kito, nezakonitog sina Huaskarevog oca. Atahualjpa je sada gospodar i vladar carstva Inka! Bivakuje pobednicki i drsko u gradu Kusko. Naš nesrecni vladar Huaskar zatvoren je u tvrdavi Hauha, odakle sam nekim cudom uspeo da pobegnem kako bih ti preneo amanet našega gospodara i kralja.
Govoreci to, svecanim pokretom izvadi iz nedara jedan mali zamotuljak, koji je nosio brižljivo skriven.
- Ovo je - nastavi - sveti smaragd, koji je moj slavni gospodar nasledio od svoje vrle majke, prve žene Huajna Kapaha. Tebi je dobro poznato da Atahualjpa neutoljivo žudi za ovom relikvijom. Taj je smaragd veci od svih za koje se zna, a sem toga ima magicnu moc za kraljeve moje zemlje. Huaskar mi je rekao da bi radije podneo sve drugo, svrgavanje sa prestola, zatocenje, cak i mucenje i smrt samu, no što bi dao taj dragulj u ruke svome neprijatelju. Zato se obraca tebi, najpoštovanijoj i najdostojnijoj od svih sveštenica, da ga surevnjivo cuvaš i da nikad ne dozvoliš da padne u ruke bogohulnog Atahualjpe. Poštovana majko, zakuni se svojim uzvišenim pozivom pred božanskom zvezdom Boga da ceš ovaj amanet svoga gospodara i kralja ispuniti.
Rekavši to, Paulu Tupak odvi mali zavežljaj i predade starici najskupoceniji i najlepši smaragd za koji su ljudi ikad znali. Na jednoj njegovoj strani bili su urezani neki tajanstveni znaci.
Prvosveštenica, vrlo uzbudena, primi ovu relikviju, zamota je ponovo i, pošto ju je sa poštovanjem celivala, skloni je u nedra.
- Vrati se spokojno svome gospodaru - odgovori starica - i reci mu da ce njegova verna službenica do smrti izvršavati njegov zavet. Kunem se u to našim Bogom i najuzvišenijim tradicijama.
Pošto obaviše svoju misiju, poslenici napustiše ostrvo i udaljiše se prema severu. Ostrvo kao i pre potonu u mir, jer do njega nisu bile doprle krvave posledice gradanskog rata izmedu dvojice sinova Huajna Kapaha. Ipak, prvih dana, sve stanovnice Svetog ostrva behu uznemirene, ocekujuci svakog trenutka da ugledaju ljude novog gospodara Kuska. Ali prolažahu dani i dani a da se ništa od cega su strepele nije dogodilo.
Opet se život vestalki povrati u svoj predašnji mir. Opet one obavljahu ista zanimanja i iste poslove. Ali intimno u sebi osecahu duboku žalost zbog zle sudbine vladara, želele su da mogu otici u Kusko da se same uvere o tome šta se dogada i da, ako bi to bilo moguce, brane Huaskara. No njihova vecita svecana verska zakletva zabranjivala im je da napuštaju ostrvo. Cak i sam pokušaj da to ucine smatrao bi se najgroznijim bogohuljenjem. Tako prode nekoliko meseci. Što je vreme dalje odmicalo, Prvosveštenica se sve više oslobadala straha zbog skupocenog dragog kamena koji je cuvala. Ali se zaista nikada nije odvajala od njega. Znala je da je njena licnost neprikosnovena i sveta za svakoga ko bi se usudio da joj se približi. Zato nijedno drugo mesto nije bilo prikladnije za cuvanje svetog smaragda.

Sarmica
19-08-2011, 21:56
SVECANOST INTI-RAJMI

Približavala se proslava Inti-Rajmi. To je bio najsvecaniji praznik carstva, kada su se širom zemlje obavljali obredi u slavu Sunca, kojima po raskoši ne beše ravnih. I na Svetom ostrvu su upravo bile pocele pripreme, kad iznenada stigoše glasnici Atahualjpe da jave vestalkama kako vladar želi o prazniku posetiti svetilište i tu prisustvovati svecanostima.Toga radi dolazila su, jedna za drugim, izaslanstva: neki su donosili sve što je potrebno za smeštaj Inke; drugi su donosili bogate darove za prinošenje žrtvi. Po obimnosti priprema moglo se zakljuciti da novi monarh namerava da nadmaši sve svoje prethodnike u proslavljanju ovog izuzetno važnog praznika.
Najzad, kad je ostalo samo još nekoliko dana do pocetka prvih obreda, a pošto obaviše post, što je po obicaju spadalo u pripreme, pocev od Inke do poslednjeg sluge - jednog jutra na vidiku se pojavi flota sastavljena od hiljada barki od totore. To su Inka Atahualjpa i njegova velika pratnja dolazili na ostrvo.
Vestalke, a narocito Prvosveštenica, zabrinuše se opet za sigurnost Huaskarevog smaragda. Sve su device proisticale iz porodica odanih predašnjem kralju, zakonitom sinu Huajna Kapaha i jedne princeze iz Kuska, zbog cega su bile verne pristalice svrgnutog kralja. One su, naprotiv, mrzele Atahualjpu, koji je bio tudinac po majci, pripadnici omrznutog plemena iz Kita, što je za vlade Huajna Kapaha zadavalo toliko briga Peruancima, pre no što ih ovaj slavni vladar nije pokorio. Zato su vestalke bile rešene da verno cuvaju tajnu dragulja.
Zacas je ostrvo, tako usamljeno i mirno do tada, bilo zakrceno hiljadama podanika, koji su dolazili i odlazili do obale, prolazili stazama ili se peli na brda; neki radi šetnje, drugi obavljajuci savesno i žurno naredbe koje su dobijali da bi se pripreme završile što pre.
Ostrvo sunca, na kome se sada nalaze samo ostaci ruševina, bilo je u vreme svoga sjaja uredeno i ukrašeno zaista velicanstveno. Od prostranog pristaništa, nacinjenog od ogromnih blokova tesanog kamena, vodilo je prema planinskom vrhu velikolepno stepenište sa više od tri stotine stepenika. Sa obeju strana ukrasno drvece nadnosilo je nad njim svoje zeleno granje, pružajuci preko dana hlad, dok ga je preko noci štitilo od ledenih jezerskih vetrova. Na visini sto osamdesete stepenice nalazio se divan kladenac, koji još i sada izbacuje tri široka mlaza sveže bistre vode. Ispred njega bila je neka vrsta odmorišta, sa kojeg su vodile desno i levo dve široke staze, uklesane po strani brda, da bi se postigao blagi uspon. Jedna, ona desno, vodila je do velike i divne palate, namenjene smeštaju Inka vladara prilikom posete svetilištu. Staza sa leve strane služila je za pratnju i velikodostojnike. Pri vrhu, gde se završavalo stepenište, bio je manastir vestalki. Najzad, na samom vrhu, gospodareci nad celim jezerom i ostrvom, uzdizala se ogromna pozlacena metalna kupola hrama Sunca, sva prekrivena plocama od zlata sa bezbroj inkrustacija od dragog kamenja.
Samo je Prvosveštenica mogla dati dopuštenje za ulazak u svetilište. Kad Inka Atahualjpa sa svojom pratnjom stiže pred zlatna vrata hrama, ona ga upita, kako je bio obicaj pri toj ceremoniji, da li se dostojno pripremio da ude u hram. Na to Inka odgovori da je ispunio sve dužnosti koje je nalagala religija; da je razdelio mnoge milostinje sirocadi i udovicama; da je oslobodio na stotine neprijateljskih zatocenika, da je obavio post i da zato moli Prvosveštenicu da mu otvori vrata da ude u najobožavanije i najstarije svetilište velikoga boga.
Posle tih ritualnih reci Prvosveštenica otvori prekrasna vrata i kroz njih udoše Inka i njegova svita. Unutra, ukrašen raskošnim dragim kamenjem, skupocenim perjem i granama biljke khantute, uzdizao se u sredini presto, odreden za vladara. Na njega sede Atahualjpa, a dvorani ga okružiše. Skoro istovremeno zapoce ceremonija. Kroz jedna sporedna vrata ude grupa devojaka pevajuci himnu, što se ubrzo pretvori u svecani ples, uz zvuke retkog i neobicnog orkestra frula i doboša.

Sarmica
19-08-2011, 21:56
IZDAJA PUMAJE

Prvosveštenica se nalazila na svom pocasnom mestu naspram Inke i posmatrala svog novog vladara, odevenog za ovu priliku u najraskošnije odelo, kad odjednom uzdrhta od straha. Uz Atahualjpu prepoznade Pumaju, krmanoša, koji je bio došao sa carskim peharnikom onom prilikom kada je ovaj bio doneo Huaskarev smaragd da ga preda Prvosveštenici. Nehotice, uzbudena starica prinese ruku ka grudima, gde je bio skriven skupoceni dragulj.
Izgleda da se Pumaja dosetio šta znaci taj pokret Mamakune, jer se približi Inki i šapatom mu rece nešto na uho. Na to Inka upre pogled na grudi Prvosveštenice. Ova, pogadajuci namere monarha, sva preblede i ucini se da ce izdahnuti od užasa. Bila je sigurna da je Pumaja izdao svoga suverena Huaskara i da je došao sa Atahualjpom da mu pokaže gde i ko cuva skupoceni nakit.
Od tog trenutka Prvosveštenica stade pogledom tražiti medu svojim vestalkama neku od najveceg poverenja, da je zamoli za pomoc. Najzad zadrža pogled na Vinjaj-Kusi, koja beše njena ljubimica, i dade joj neprimetno znak da pride. Devojka razumede i iskoristi trenutak da se približi kad su igracice bile izmedu njih dve i monarha. Princeza primi i hitro sakri omot koji joj stara dade. U isto vreme cu kako joj ova govori sa uzbudenjem da cuva smaragd jer su ga pronicljivi pogledi izdajnika vec otkrili u njenim nedrima.
Vestalka, pošto primi i sakri u nedra smaragd, odgovori:
- Imaj poverenja u mene. Niko mi ga nece oduzeti dok traju svecani obredi i sav ovaj velicanstveni ceremonijal.
Jedva se svecanost završila, a Inka naredi svojoj pratnji da izade iz hrama i da ga napolju ceka na donjem trgu, izjavivši da želi ostati sam da se moli svojim bogovima i precima. Svi pratioci poslušaše. Jedini koji je na njegov znak ostao u hramu bio je Pumaja. Kad se hram isprazni, Prvosveštenica shvati da sada za nju nailazi strašni sud. Ali, skrivajuci koliko je mogla svoje nespokojstvo, cekaše, okružena svojim pratiljama, razvoj dogadaja.
Ubrzo Atahualjpa prekide cutanje:
- Poštovana Prvosveštenice - rece joj - na ovaj svecani dan dolazim da mi predaš sveti smaragd moga oca, slavnog Huajne Kapaha, a koji ti je poslao moj brat Huaskar.
- Ja ga nemam, niti išta znam o njemu, oh, mocni vladaru - odgovori drhtavim glasom starica.
- Pumajo - rece strogim glasom Inka - cuješ li šta kaže?
- Slavni gospodaru i Sine Sunca - požuri pokorno da kaže izdajnik - ja sam svedok da ga je ona licno primila od peharnika Huaskarevog i da je obecala da ce ga verno cuvati.
- Vidiš li, stara - dodade Inka - nekorisno je da poriceš. Gde je smaragd? Daj mi ga. Ja sam sada jedini i zakoniti njegov vlasnik. Moj brat, nesposobni i hvalisavi Huaskar, sada je samo bedni zatvorenik, koji nikada nije ni imao vladalacku dušu.

Sarmica
19-08-2011, 21:57
STRADANJA MAMAKUNE

Od pocetka ispitivanja, Vinjaj-Kusi krišom uzmicaše natrag ka izlazu. Cim ugrabi priliku, brzo izade na vrata. Stiže napolje i potrca uzbrdo, prema suprotnom kraju ostrva, na drugoj strani od mesta gde su se nalazili palata i pristanište. U strahu da su njeno bekstvo primetili ljudi Inke, svaki cas se osvrtala. Pošto je neko vreme trcala kroz obradena polja, pode jednom uzanom stazicom i njome stiže do usamljene uzvišice. Potraži podesno mesto i, kleknuvši, poce užurbano kopati zemlju, dok ne nacini rupu dovoljno duboku. U nju spusti zamotuljak koji joj je dala Prvosveštenica. Zatrpa zatim rupu i poravna površinu da ne ostane ni traga od onoga što je ucinila. Kad vec htede da se digne, primeti sa divljenjem da je zelena trava koju je bila pocupala kadje pocela kopati, ponovo iznikla jednako kao i ostalo zelenilo, tako da se taj deo nije razlikovao ni po cemu, niti se moglo primetiti da je tu kopano. Taj izvanredni dogadaj tumacila je tako da su joj duhovi zemlje pomagali u njenoj misiji i, veoma zadovoljna, vrati se polako u hram da vidi šta se tamo dogada.
Kad ude u svetilište, zastade užasnuta groznim prizorom. Inka, razljucen upornim poricanjem Prvosveštenice, bio je naredio da je podvrgnu mucenju, kako bi joj izvukao priznanje.
Sirota starica, vezanih ruku i nogu, bila je bacena na pod, dok je izdajnik prinosio njenim golim tabanima užarene ugarke. Nesrecnica je urlala od bola ali s retkom cvrstinom i dalje je poricala sve cime je izdajnik teretio.
Nisu bila potrebna duga mucenja da u
osamdesetogodišnje starice izazovu samrtni ropac. No ona je željno tražila pogledom devojku pre no što je izdahnula. Devojka shvati želju samrtnice, te joj se približi i uspe da joj tiho kaže kako je smaragd na sigurnom mestu, gde ga niko ne može pronaci. Još dodade kako je i sama rešena da umre ne otkrivajuci tajnu.
Izgledalo je da se Prvosveštenica, umiruci, osmehnula zadovoljno i, blagosiljajuci hrabru vestalku, zatvori zauvek svoje oci.
Tako je umrla starica a da slavoljubivi Atahualjpa nije postigao svoj cilj. Ali, rešen da nastavi još surovije, naredi da se zatvore vrata hrama i nastavi mucenje. Jedna za drugom podvrgavane su mucenju sve vestalke. Jadna nežna devojacka tela nisu mogla izdržati dodir vatre. I pored plemenitih nastojanja, devojke nisu imale dovoljno snage da i dalje odricu i govorile su sve što su znale. Ali, sve je bilo uzalud. Inka nije mogao doci ni do kakvog tacnijeg podatka.

Sarmica
19-08-2011, 21:57
Zenice Vinjaj-Kusi

Kada to vide Vinjaj-Kusi, pomisli da ce ona još manje moci da precuti o onome što je znala, jer je bila i mlada od ostalih, i da nece moci odoleti svirepom Inki. Zato brzo donese odluku, dostojnu najsamopregornijih heroja. Svojom zlatnom iglom u obliku lopatice izvadi sebi oci. Na taj nacin, cak i ako bi govorila, ne bi mogla, pa i kad bi htela, da pokaže mesto gde je sakrila dragulj.
Doista, kada nju poceše da muce, pošto je priznala da je sakrila smaragd, i kad zatražiše da im pokaže mesto, ona to nije mogla uciniti. Vodila je monarha sa jednog kraja velikog ostrva na drugi, ali nije znala da tacno oznaci gde je to mesto. Sa svoje strane kralj naredi slugama da svuda kopaju, ali uzalud. Huaskarov smaragd je tajanstveno išcezao.
Atahualjpa, zaslepljen besom, naredi da se poubijaju sve vestalke. Istovremeno naredi svojoj pratnji da sve pripreme za povratak u Kusko, Jedino je bila poštedena smrti Vinjaj-Kusi, ali samo zato da bi je poveli sobom u prestonicu i tamo držali zatocenu u hladnoj tamnici, dok joj vraci, , svojim vradžbinama i molitvama, ne povrate vid. Nameravao je potom da je vrati na ostrvo kako bi pronašla smaragd.
Nekoliko nedelja putovahu na sever dok najzad Inka i njegova pratnja ne stigoše u glavni grad.
Odmah behu pozvani svi vraci i carobnjaci carstva. Oni, posle dugih madija i cini, uspeše da povrate vid devojci. Ali oci koje su joj povratili nisu više služile da gledaju ovozemaljske stvari sveta. To su bile natprirodne oci, koje su videle buducnost i sve ono što se dogadalo daleko od njih.
Cuvši da je devojka progledala, Inka se ozari velikim zadovoljstvom i naredi da je najhitnije dovedu preda nj, kako bi je naterao da otkrije veliku tajnu. Vinjaj-Kusi izade pred gospodara, ali je njen pogled bludeo i gubio se negde u daljini. Licila je na bice s drugoga sveta. Njene zenice nisu gledale stvari oko sebe, vec nekuda dalje, otkuda dolazi buducnost. I što je bilo najcudnije, njene zenice, koje su ranije bile crne, postadoše zelene, svetlo zelene, i licile su na najlepše smaragde, iz kojih se širio tajanstveni sjaj.
Kobno prorocanstvo
Kada Inka od nje zatraži da mu ispuni želju, nudeci joj zamamne nagrade ako pokaže mesto gde se nalazi nestali smaragd, devojka mu svecanim glasom i neobicnim držanjem, kao da je u zanosu, odgovori:
- Nesrecnice! Smaragdi koje tražiš uskocili su u moje oci,. ali samo zato da bi kroz njihov magicni sjaj videla i predskazala tvoju buducnost i sudbinu.
- Pa kakva je moja sudbina, drska devojko - upita je uplašen i zabrinut Atahualjpa - osecajuci se kao opcinjen zenicama svoje sagovornice.
- Umreceš uskoro. Ljudi neobicni i lakomi doci ce u ove zemlje i otece ti blago i vlast. Prevarice te kao dete, a posle ce te ubiti. Eto, to ja vidim svojim zenicama.
Takvo je bilo predskazanje i najavljivanje dolaska španskih osvajaca.
Od toga trenutka Atahualjpa, malodušan i mucen sopstvenom savešcu, ocekivaše svoj kraj. Ali pre toga, da ne bi ostavio svoga suparnika i brata na slobodi, te da ovaj ne bi nasledio njegov presto, naredi da ga ubiju u tvrdavi Hauha.
Ostalo ceš vec saznati, dragi citaoce, uceci povest Otkrica Amerike i osvajanja ovih zemalja od strane Španaca.


(Inke)

Sarmica
19-08-2011, 22:00
GRAŠCIC


Živeo jednom jedan siromašni drvoseca. Danju je sakupljao drva po šumi, odvozio ih u grad i prodavao. Od zaradenog novca živeo je sa ženom. Dece nisu imali.
Jedne zimske noci dok je sedeo pored mangale, duboko uzdahnu i obrati se ženi koja je sedela s druge strane mangale i prela:
- Pogledaj ženo, tako ti boga, koliko smo samo nesrecni što nemamo deteta koje bi nam se sada pelo na vrat i glavu i tako nas zabavljalo svojim vragoljastim igrama u ovim dugim zimskim nocima. U kucama svih komšija se galami, razgovara i cuje se vesela decija igra. Samo je u našoj kuci gluvo i nemo.
I žena duboko uzdahnu i potvrdi:
- Jeste, pravo veliš. Bila bih srecna i zadovoljna kad bih imala dete makar i koliko zrno graška. Sigurna sam da bismo ga obadvoje voleli. U tom trenutku drvoseca kinu, a žena ce:
- Na strpljenje, gospodaru! Kažu,treba se strpiti.
I prode nekoliko meseci posle ovog razgovora. Jednog dana žena oseti porodajne bolove. Ode i spusti se na pod u kuci, na deo od opeke, i rodi muško dete velicine palca na ruci. Dete je imalo sve što ima pravi covek: noge, ruke, oci, uši i ostalo. Samo što mu je lice bilo koliko zrno graška. Žena i muž se mnogo obradovaše i posle šest dana dadoše mu ime Grašcic.
Žena podseti muža:
-- To je upravo dete koje smo od boga iskali. Nema druge, moramo ga srcu prihvatiti i voleti.
I zaista su mu otac i mati posvecivali mnogo pažnje. Ali dete nije raslo. Ostalo je majušno kao što se i rodilo. Medutim, po njegovim sjajnim ocima i vedrom licu videlo se da je razborito i pronicljivo.
Jednoga dana drvoseca se spremao da sa dva-tri svoja druga krene u šumu da nasece i donese drva. Više sam za sebe, glasno rece:
- Eh, ženo, kad bismo i mi imali nekoga kao drugi ko bi nam mogao doterati u šumu kola na kojima bih dovukao drva!
Grašcic to cu i rece:
- Ne tuguj, dragi oce, ja cu ti ih doterati! Drvoseca se nasmeja i upita:
- Ti da ih doteraš? Zar ti možeš upravljati konjem? Smokve kljuje ptica koja ima kriv kljun, zar ne?
- Dragi oce, ako mi mama spremi kola i upregne u njih konja, ja cu se popeti konju iza uha i doterati kola tamo gde ti budeš sekao drva - odgovori Grašcic.
- Vrlo dobro, hajde pa cemo videti - složi se otac.
Kada je bilo vreme mama mu upregnu konja u kola, a njega uze i stavi konju na vrat. Grašcic kao da je sedamdeset godina radio sa konjima poce da vice na konja "hija, hija" i kola krenuše. U samoj blizini mesta gde mu je bio otac, iza jedne ograde, prolazila su dva putnika i kada videše da konj sa kolima juri punim kasom pracen povicima kocijaša koji se nigde ne vidi, jedan od njih rece drugome:
- Zaista je ovo nešto neobicno, daj da pogledamo dokle ce ova kola ovako juriti i gde ce se zaustaviti. Kakvo je ovo cudo?
Kola usporiše i zaustaviše se na mestu gde su secena drva. Odjednom se zacu glas:
- Tatice, eto vidiš da doterah kola. Zašto ne dodeš da me skineš ?
Onda drvoseca pride konju i uhvati ga jednom rukom, a drugom rukom uze malog kocijaša i spusti na zemlju. Zatim se malo odmace i sede na gomilu grancica. Kada ona dvojica videše tako malog coveka, silno se zacudiše:
- Bilo bi mnogo dobro kad bi ovaj maleni covek bio naš - zakljuciše oni. Zato pridoše bliže drvoseci i obratiše mu se:
- Striko, da li bi nam prodao ovog mališana?
- Ne - odgovori drvoseca - ovo je moje dete i ne bih vam ga dao kad bi ste mi bacili pod noge svo blago ovoga sveta.
Kada Grašcic cu ovaj razgovor, neprimetno se uspuza uz šav oceva ogrtaca i pope mu se na rame. Zatim se prišunja do ocevog uha i šapnu mu:
- Tatice, prodaj me i uzmi pare, a ja cu se vec nekako opet tebi vratiti.
Cuvši ovo, drvoseca upita onu dvojicu:
- Dobro, da vidimo koliko dajete za mališana?
- Pet zlatnika - odgovoriše oni.
- Malo je, ne dam malog - odvrati otac. Malo su se cenkali i drvoseca im na kraju dade Grašcica za deset zlatnika.
Oni ga uzeše i upitaše:
- Gde želiš da sediš dok te nosimo ?
- Na ramenu jednog od vas - odgovori Grašcic - jer bih tako mogao da razgledam na sve strane i da sacuvam raspoloženje.
Onda se Grašcic oprosti od oca i poljubi ga. Zatim ode i sede jednom od njih na rame i krenuše na put. Dugo su putovali, sve dok se ne poce smrkavati. Tada Grašcic zamoli:
- Sada me spustite na zemlju, jer sam se mnogo umorio od sedenja na ramenu pa bih se rado malo odmorio i prohodao.
Kod jednog napuštenog sela oni ga spustiše na zemlju. Cim stade na zemlju, Grašcic poce trckarati izmedu kamenja i stvrdnutih gromuljica zemlje. Odjednom se sakri u mišiju rupu odakle povika:
- Drugovi, neka vam je bog na pomoci, ja ostajem ovde, a vi idite kud god želite!
Oni pritrcaše da ga izvuku iz rupe, ali Grašcic se povuce u samo njeno dno. Ma koliko da su pokušavali da ga štapom izgrebu iz rupe, nisu uspeli. Zatim su ga dozivali i molili da izade, ali ni to nije koristilo. Vec se bilo sasvim smrklo. Pošto više ništa nisu mogli videti oni odoše za svojim poslom.
Kada se sasvim udaljiše, Grašcic izade iz rupe i poce tražiti skrovito mesto gde bi mogao mirno prespavati noc. Pronade komad crepa i odluci da na njemu prenoci. Još se na njemu ne beše ni smestio kako treba, a kamoli mesto zagrejao, kad primeti da dolaze i razgovaraju nekakva dva coveka. Grašcic se pritaji i razabra kako jedan od njih veli drugome:
- Ama ostavi to, sada treba da smislimo kakvu varku i da pokrademo sveštenikove pare. Samo da znaš koliko je taj novca sakupio! Prica se da u jednoj ostavi u kuci ima cup pun zlatnika.
U tome se Grašcic pridiže i upade u razgovor:
- Ja cu vam pokazati i pomoci da mu pokrademo pare. Lopovi se iznenadiše i jedan viknu:
- Ciji je to glas? Ko je to? Grašcic odgovori:
- Nema nikoga, osim mene! Želim da me povedete sa sobom da vam pomognem.
- A gde si to ti?
- Na zemlji - odgovori Grašcic - upravo tamo odakle dolazi glas. Predite rukom po zemlji pa cete me napipati.
Lopovi ga potražiše i nadoše. Kada videše koliki je, ne mogoše se suzdržati od smeha:
- Pa ti si koliko prst, i kako da nam ti pomogneš?!
- Podimo, pa cu vam pokazati - odgovori Grašcic. I oni pristadoše:
- Pa dobro, da podemo i da vidimo šta to ti možeš uciniti.
I oni se uputiše pravo sveštenikovoj kuci. Kada stigoše, Grašcic se provuce kroz otvor ispod dvorišnih vrata, otkljuca vrata iznutra i lopovi udoše u dvorište. Tada Grašcic povika:
- Dobro, pa gde je taj sveštenikov cup sa zlatom? Hocete li samo taj cup ili želite još nešto?
- Tiše govori, dobra ne video! - upozoriše ga lopovi. Ali on produži još glasnije:
- O bože, pa recite vec jednom šta sve želite, ja cu vam doneti. Ne gubite vreme!
Lopovi se ozbiljno uplašiše i opet upozoriše Grašcica:
- Slušaj ti, prekini s tim! Šta je s tobom? Kao da ti je neko stao na rep pa se dereš, ili želiš da nas pohvataju. Tiše! Zar hoceš da nas otkriješ!? Upropasticeš nas!
U meduvremenu se sluga koji je spavao u jednoj sobici odmah do vrata probudi od Grašciceve vike. Malo posluša i opet leže da spava. Lopovi tiho narediše Grašcicu:
- Idi u ostavu i uzmi iz niše nešto lakše ali vrednije, i to donesi ovamo!
Medutim, Grašcic ponovo, sada još glasnije, povika:
- Dobro, dodite malo bliže i recite mi šta želite, ja cu vam dodati.
Ovoga puta sluga se sasvim probudi i skoci iz kreveta. Lopovi se dadoše u beg, izleteše na vrata i nestadoše u mraku. Sluga poce tamo-amo da traži kresivo i trud da upali svecu i obide kucu i dvorište. Grašcic iskoristi priliku. Prvo ode i zatvori vrata, a zatim ude u spremište za detelinu i zavuce se u seno. Sluga upali svecu, obide kucu i pošto vide da nema nikoga i da su vrata zatvorena, pomisli da mu se nešto u snu pricinilo. Zato se ponovo vrati u svoju sobicu i leže. Grašcic se lepo namesti u suhoj detelini i donese odluku:
- Kako god bilo noc cu provesti ovde, a sutra idem svome ocu i mami. Medutim nije ni pretpostavljao koliko u životu ima prepreka, zavoja i padova.
I dode jutro. Sluga se probudi, ode u spremište deteline, uze narucje deteline, donese i položi pred kravu u štali. Slucajno zagrabi deo deteline u kojem je ležao i spavao Grašcic. Grašcic se odmah ne probudi, a sluga ga zajedno sa detelinom baci pred kravu. Krava zinu i strpa u usta deo deteline u kojem je spavao Grašcic. Tek u kravljim ustima on se probudi i nade u cudu:
- O bože, gospode, gde li sam ja ovo!? Možda sam pao u rucni mlin?
Malo bolje razgleda cas na jednu cas na drugu stranu i shvati da je dospeo u kravlja usta. Sada je dobro pazio da se ne nade medu kravljim zubima. Ali, ubrzo skliznu niz kravlje grlo i nade se u "gostinskoj sobi" koja nije bila ništa drugo nego kravlji želudac. Unutra je bilo tamno i ništa nije video. A drugo, krava je i dalje jela detelinu i oko njega je postajalo sve tešnje i tešnje. To ga je zabrinulo pa poce da vice iz kravljeg želuca:
- Ciko dragi, ne dajte mi više deteline, necu više deteline, sita sam!
Sluga koji je u tom trenutku muzao kravu, silno se preplaši i izbezumljeno skoci i poleti prema vratima. U tom udari nogom u vedro sa mlekom i mleko se svo proli. Zadihan doleti svešteniku i rece:
- Gospodaru, krava pocela da govori!
- Neznalico jedna, gde ce krava pricati? - ne poverova mu sveštenik.
- Dodi, pa se sam uveri - opet ce sluga. Sveštenik se podiže i ode u štalu. I slucajno u tom trenutku zacu setlas Grašcica:
- Necu više trave, sita sam! Sveštenik se uplaši i zakljuci:
- To se šejtan zavukao u kravu.
Odmah pozva ulicnog kasapa i on odsece kravi glavu. Kravlji želudac u kome se nalazio Grašcic zajedno sa ostalom unutricom odnesoše i baciše na smetlište.
Grašcic primeti da je u "sobi" postalo nešto svetlije. Ali on nikako nije mogao da pronade vrata i izade napolje. Dok je tako pokušavao i razmišljao o tome, spremala mu se nova nevolja. Naišao je tuda gladan vuk i kada spazi kravlji želudac, dojuri i halapljivo ga proguta.
Grašcic, isprva, malo se uplaši, ali se ne zbuni i ne izgubi.
- Svakako cu ga na neki nacin odvesti do oceve kuce - zakljuci Grašcic i povika:
- Ej, strice vuce, kravlji stomak nije nešto vredno, a ti ga proguta. Ni pas ga nece kad mu ga ponude!
- Pa šta onda da jedem? - upita vuk.
- Meso od ovaca, koza, masla, meda i kavurme - odgovori Grašcic.
- A gde da to nadem? - opet upita vuk.
- Podi tamo kud ti ja budem pokazivao pa ceš sve to naci - odvrati Grašcic.
Zatim uputi i dovede vuka do oceve kuce. Iza kuhinjskog zida se zaustaviše i Grašcic mu objasni:
- Gore na tavanu ima jedan otvor. Ti skoci i provuci se kroz otvor u kuhinju.
Vuk nekako skoci gore i zavuce se u otvor kroz koji se provuce i spusti u kuhinju. Tu nade dosta mesa, kavurme, masla i druge ukusne hrane. Ne gubeci vreme poce halapljivo da jede. Grašcic sebi nade pogodno mesto u jednom vukovom crevu i tu se primiri. Kad se vukov trbuh od silnog jela dobro naduo, Grašcic poce da vice, doziva, urla i zavija.
- Šta je s tobom, zašto se dereš? - upita vuk.
- Radujem se u tvoje zdravlje. Radostan sam što si se dobro najeo - odgovori Grašcic. Vuk ga upozori:
- Ne treba da se tako raduješ, probudiceš ljude pa ce me pronaci. A ja sam se toliko prejeo da ne mogu nicim da maknem.
- Ti to ne možeš da shvatiš. Ja moram da vicem - odvrati Grašcic i opet poce da uzvikuje i vrišti. U tom se probudiše ukucani, to jest Grašcicevi otac i mati. Oni dodoše i proviriše kroz pukotinu na kuhinjskim vratima i
spaziše vuka koji se bio toliko prejeo da mu se stomak silno naduo.
- Tiho! - obrati se drvoseca ženi. - Ja idem po sekiru, a ti uzmi srp!
Grašcic prepoznavši ocev glas povika:
- Selamdatice, evo me u vukovom stomaku.
- Hvala Alahu, kad se opet s tobom sastasmo - veselo ce otac - a onda se obrati ženi i upozori je:
- Treba da budemo pažljivi i da vuka tako ubijemo kako ne bismo povredili Grašcica.
Zatim otvori vrata i ude u kuhinju. Vuk pokuša da skoci i pobegne kroz otvor na tavanu, ali mu to ne pode za rukom. Onda se ustremi na drvosecu, ali ga doceka sekira po glavi i on se zatetura i na mestu osta mrtav.
Drvoseca i njegova žena vrlo oprezno rasporiše vukov trbuh i oslobodiše Grašcica.
- Danima i nocima smo mislili na tebe i pitali se: gde li je sada naš Grašcic? - poce otac.
- Ne znaš koliko sam dugo putovao - odvrati Grašcic. - Ali, hvala Alahu, sada smo zajedno i opet mogu da se slobodno nadišem svežeg vazduha.
Otac ga upita:
- Pa gde si sve bio?
- Da znaš samo gde sam sve bio! Bio sam u mišijoj rupi, u kravljem stomaku i u vucjem crevu. Sada mislim da posle svega toga više nikud ne idem od kuce.
Ocu i majki mnogo se dopadoše ove Grašciceve reci. Majka ga uze, poljubi u lice i rece:
- Alah mi je svedok, za tebe bih sve žrtvovala! A otac dodade:
- Tako mi života moga i života tvoje mame, više te ne bih dao ni kad bi mi ponudili ceo svet. Moje oci su radosne kada te gledam!
Nadam se, kao što su oci drvosece bile radosne kada je gledao Grašcica, da ce i oci svih onih koji imaju decu biti radosne i vesele dok gledaju svoju decu.


(Iranska)

Sarmica
19-08-2011, 22:04
DIJERDRI


Jednom Konor Mak Nesa, kralj Alstera, dode sa ratnicima Crvene Grane u kucu svog barda, pesnika Filimija. Velika gozba im bi priredena, tako da su jeli i pili i slušali price i pesme i muziku sve dok se nisu umorili i zasitili i zaželeli sna. A, za sve vreme gozbe, dvorila ih je žena njihovog domacina Filimija, iako je bila bremenita i ocekivala skori porodaj. I kad zbog toga kralj i njegovi ratnici ranije odoše na spavanje, ona, pošto obavi svoje dužnosti domacice, pode kroz tihi hodnik koji je vodio u njenu sobu i odjednom u njenoj utrobi zaplaka dete. Plac razbudi sve goste. Ustavši iz svojih postelja, svi se mašiše oružja i okupiše, a da niko nije znao ko je to zaplakao.
Ali Filimi je znao i rekao im. I Sena, Elilov sin, zapovedi mu da im dovede ženu. Filimi je dovede i rece joj:
- Taj plac je vapaj straha od zle kobi. Ako možeš, objasni nam bolje njegovo znacenje.
Ali ona, zbunjena i uznemirena velikim bolovima i umorom, ne mogade ništa da im kaže, vec se okrenu druidu Katadu, ucenom coveku i proroku, i nemo ga preklinjaše za pomoc. On ju je sa saucešcem gledao i, okrenuvši se kralju Konoru i ratnicima, rece:
- Dete koje ce Filimijeva žena uskoro roditi razvice se u ženu neizrecive lepote; plave kovrdžave kose i bistrih, prodornih, plavih ociju, rumenih obraza i bele puti kao tek napadali sneg, bisernih zuba i koralnih usana. Ona ce biti kobna za kraljeve, junake i ratnike. Zbog nje ce jedna grupa dobrih i hrabrih muškaraca napustiti Alster i otici na zapad, u izgnanstvo.
Tada druid stavi ruku na ženu i dete opet zaplaka, on ponovo rece:
- To, zaista,.ženino dete place. Zvace se Dijerdri, i donece nesrecu.
Nekoliko dana docnije, dete se rodi i Katad mu ponovo prorece beskrajnu slavu i jad. Cuvši ovo, ratnici zahtevahu smrt novorodene devojcice. Ali kralj rece:
- Ne. Sutra ce je doneti meni. Ja cu je podici odvojeno od ljudi. A s vremenom ce ona postati moja žena i životni saputnik.
Ovu odluku ratnici primiše uz tiho negodovanje, ali se niko ne usudi da glasno protivreci. I tako Konoru donesoše dete. On postavi othranitelje i pesnikinju Liram da se o Dijerdri staraju dok ne poraste za udaju. Sagradi im kucu na usamljenom mestu, daleko od ostalog sveta, i nikome ne beše dozvoljeno da joj se približi ili da u nju ude, osim ovima koji su se o Dijerdri starali.
I tako je Dijerdri rasla. Njena blistava lepota prevazide druidove reci. A Liram, starajuci se o njoj s puno ljubavi i nežnosti, strahovaše od dana kada ce se morati rastati. Kada bi kralj upitao da li je Dijerdri spremna da mu dode, Liram bi uvek pronašla neki izgovor da to odloži. Tako Dijerdri beše u cvetu svoje devojacke depote, i cesto razmišljaše za kakvog bi se muškarca udala ako bi sama mogla da bira. Jednog snežnog zimskog dana desi se da njen poocim ubije tele izvan kuce. Sneg se zacrvene od krvi, a jedan gavran slete dole da je pije. Gledajuci taj prizor, Dijerdri uzviknu:
- Vidi, Liram, tri boje. One pripadaju coveku kome cu dati svoju ljubav. Njemu i nijednom drugom. Kosa mu je crna kao gavranovo krilo, obrazi rumeni kao krv, telo belo kao sneg.
Na ove njene reci Liram se rastuži, jer u njima prepoznade jedan deo prorocanstva koje je druid po njenom rodenju predskazao. Ipak devojci požele srecu i rece joj da je covek o kome govori jedan od najhrabrijih Konorovih ratnika u Eman Mahi. On je jedan od trojice Asninih sinova. Ime mu je Niši.
- Nikada necu znati za srecu i mir - rece Dijerdri - sve dok ga ne vidim i ne poklonim mu svoju ljubav.
Ne prode otada mnogo vremena, a Dijerdri umaknu svojim cuvarima i ode u Eman Mahu. Svojim neprestanim zapitkivanjem saznade od Liram mnogo o trojici Asninih sinova: Nišiju, Ardanu i Enliju; o njihovoj hrabrosti, koja je bila takva da kad bi se oni udružili, muškarci Alstera nisu mogli da ih nadvladaju; o brzini njihovih nogu, koja je bila takva da su mogli divljac u lovu da prestignu; o melodicnosti njihovih glasova, koja je bila takva da su svi njome bili ushiceni, cak su i krave, slušajuci ih, davale dve trecine više mleka nego obicno; o njihovoj uzajamnoj ljubavi, koja je bila takva da bi svaki od njih dao svoj život za drugog.
Kada stiže u Eman Mahu, desi se da je Niši stajao sam na bedemu, i dok se ona približavala, on poce da peva svoj melodicni bojni poklic. Vazduh se od njega prolamao dok je ona pretrcavala cistinu na kojoj ju je mogao opaziti. Kada je ugleda, pesma mu zamre u grlu. Opcinjen njenom lepotom, groznicavo je razmišljao, nagadajuci ko bi ona mogla biti, i doseti se da je to Dijerdri iz prorocanstva, inace se takva lepota ne bi mogla dotada sakriti od pogleda muškaraca Alstera.
Dijerdri ga je, mada crveneci od stida, odvažno gledala, i on oseti kako njena ljubav prelazi na njega. Zabrinu se, jer je znao da je verena za kralja. Za to vreme njegova braca, cuvši kako bojni poklic pri samom pocetku iznenadno zamire, dotrcaše do njega i cuše Dijerdri gde mu govori da osim njega nikoga drugog ne može voleti. Oni ga upozoriše na Konorov gnev. Ali snaga njene ljubavi pobedi njihovo trenutno oklevanje i zadobi Nišijevu ljubav. On je uze u narucje i rece:
- Pošto ovde ne možemo ostati, moramo pobeci. Hajdemo.
Sa njima podu Ardan i Enli. Najpre putovahu kroz Irsku. Neprestano proganjani Konorovom srdžbom i lukavstvom, oni mnogim kraljevima stavljahu u službu svoje ratnicke sposobnosti. Najzad bejahu primorani da napuste zemlju i odu u Škotsku, gde življahu u divljim krajevima, loveci divljac i iznenadno napadajuca naselja u okolini, sve dok ih škotski kralj ne najmi u svoju službu, jer su mu tako hrabri ratnici bili potrebni.
Iz straha da muškarci ne vide Dijerdri, zbog cije bi se lepote prolila krv, oni sagradiše sebi kuce odvojeno, u zelenilu ispred tvrdave škotskog kralja. Ali jednoga dana upravnik kraljevskog imanja, poranivši, slucajno proviri u Nišijevu kucu i ugleda Nišija i Dijerdri kako spavaju. On odmah pohita kralju.
- Do sada smo bili nemocni da ti pronademo dostojnu ženu - rekao je on. - Ali jutros sam ugledao ženu dostojnu da postane žena vladara zapadnog sveta.
Zatim stade da prica kralju o zanosnoj lepoti Dijerdri dok je ležala spavajuci kraj Nišija, i nagovaraše ga da Nišija pogubi a Dijerdri uzme za ženu.
- Ne - rece kralj - ali idi svakoga dana njenoj kuci i potajno je isprosi za mene.
I tako je svakoga dana upravitelj dolazio k Dijerdri dok je Niši bio odsutan, a svake veceri, kada se Niši vracao, ona mu je pricala sve što je u toku dana bilo receno ili ucinjeno. Kralj postade nestrpljiv jer se udvaranje pokazalo bezuspešno. Zato kralj poce da šalje Asnine sinove u susret svakoj mogucoj opasnosti i da im pronalazi opasna zaduženja - sve u nadi da ce poginuti. Ali oni su se posle svakog takvog zaduženja pobedonosno vracali.
S vremenom su i kraljevi ratnici postali svesni kraljevog plana, pa su i sami pronalazili sva moguca sredstva da unište bracu. Život je pod takvim opasnim uslovima postao nesnosan i Dijerdri je molila Nišija da pobegnu. I jedne noci pobegoše na pusto i stenovito ostrvo. Tu nisu morali da strahuju od neprijatelja, ali zato bejahu usamljeni i lišeni udobnosti.
Za to vreme vesti o njihovom mukotrpnom životu dospeše do Irske, i muškarci Alstera zamoliše kralja Konora da ih, pod svojom sopstvenom zaštitom, pozove natrag u Alster. Oni više nisu mogli da dozvole da se tri hrabra Asnina sina i dalje zlopate zbog prevelike ljubavi prema jednoj ženi.
Konor nije mogao da im ne usliši molbu, mada nije zaboravio Dijerdrin gubitak, niti je oprostio Asninim sinovima. I zato rece muškarcima Alstera:
- Asnini sinovi nece hteti da se vrate dok im neki ratnik ne da rec da ce biti bezbedni. A postoje samo trojica njih ciju ce datu rec prihvatiti. To su: Konal Kirnak, Kuhulin i Fergas Mak Roj. Ja cu se sa ovom trojicom posavetovati i obezbedicu sigurnu pratnju izgnanicima.
Prvo je poslao po Konala i rekao:
- Ne nameravam nikakvo zlo da nanesem Asninim sinovima. Ali ipak mi odgovori na ovo pitanje. Kada bih te ja poslao da ih dovedeš kuci i ako bi se desilo da zbog mene budu ubijeni, šta bi ti uradio ?
Konal odgovori:
- Ja ne želim da idem po njih, ali ako bih se vec toga prihvatio, da im se desi bilo koje zlo od bilo kojeg coveka, taj covek ne bi dugo živeo.
Konoru se odgovor nije dopao i otpusti Konala, a pošalje po Kuhulina. Ali na njegovo pitanje Kuhulin dade isti odgovor, te on i njega otpusti. Onda posla po Fergasa i postavi mu isto pitanje, a njegov odgovor je glasio:
- Konore, nikakvo zlo te nece zadesiti od mene, jer osim tebe nijedan covek ne bi Asninim sinovima naneo zlo, i zato nece moci da sagleda svoju smrt u mojim rukama.
Ovaj odgovor dopade se Konoru, i naredi Fergasu da odmah pode na ostrvo da bi doveo natrag Dijerdri i Asnine sinove. I dade mu uputstvo da ih dovede obalom pored Boraove tvrdave kod Danseverika na severu, i zahtevaše da mu se Fergas zakune da ce, kad u bilo koje doba dana ili noci pristanu, morati pravo, bez ikakvog zadržavanja, da dodu do Konora, u Eman Mahu.
Fergas položi zakletvu i camcem se otisnu na pucinu. Kada pristade na ostrvo, Niši i Dijerdri su bili zaneti partijom šaha. Upravo je bio Nišijev potez, a Dijerdri je sedela razmišljajuci o snu koji ju je prošle noci uznemirio i koji je predskazao izdaju i sudnji cas onima koji su joj dragi. Iznenada se, sa žala, razleže glasni povik. To je Fergas dozivao.
Dijerdri zacu Fergasov glas, i osecaše da njen san pocinje da se ispunjava. Niši je pogleda.
- To kao da je neki irski povik - rece. Ali ona mu naredi da nastavi igru.
- To je povik nekog Škotlandanina - rekla je. Povik se ponovo zacu.
- Siguran sam da je to glas nekog Irca - rece Niši.
Ali Dijerdri ga je, obuzeta strahom i zlom slutnjom, uporno razuveravala.
Kad se povik zacu i po treci put, približavajuci se, Ardan i Enli skociše na noge, i niko od njih trojice nije više sumnjao da to nije Fergasov glas. Niši posla Ardana da mu pode u susret i dovede ga.
Bio je to srecan i veseo susret kada je Fergas došao. Dok su oni medusobno izmenjivali novosti i željna pitanja, Dijerdri obuzimaše tuga. I što braca postajahu veselija, ona sve više zapadaše u tugu. Pokuša da ih odvrati da prihvate Konorov poziv da se vrate u Irsku, ali oni su se samo smejali njenim strahovanjima i predskazanjima, jer su poverovali u Fergasovo ubedivanje da ih od Alsteraca nece zadesiti nikakvo zlo. I tako napustiše ostrvo, a Dijerdri oplakivaše prošlost i buducnost; plakala je za srecnim danima koje je provela sa Nišijem i njegovom bracom, za Škotskom i njenim dolinama i ostrvima, koje je tako mnogo zavolela, i zbog zlog predskazanja i svoje sudbine. Za to vreme Konor posla po Boraa i naredi mu da izgnanicima i Fergasu priredi gozbu dobrodošlice, u svojoj tvrdavi na severu. On je znao da Fergas, po svom obicaju, ne može da odbije gozbu pripremljenu u njegovu cast. I tako Bora izade u susret Asninim sinovima, Dijerdri i Fergasu, kad pristadoše, i pozva ih na gozbu. Fergas se oneraspoloži, jer je Konoru obecao da ce izgnanike dovesti pravo u Eman Mahu. Ali, ipak, ne mogade odoleti pozivu.
Posle dužeg dogovaranja, braca i Dijerdri nastaviše put sa dvojicom Fergasovih sinova, kao oružanom pratnjom. Dijerdri ponovo pokuša da se odupre kobi sudbine preklinjuci ih da idu u Kuhulinovu tvrdavu Dangelgen; ali oni bejahu uvereni u svoju bezbednost uzdajuci se u svoju hrabrost i zadanu rec Ilana Fina i Bina, Fergasovih sinova. I tako stigoše u Eman Mahu.
Dijerdri ponovo pokuša da im govori o svojim snovima i predskazanjima:
- U ovom našem povratku ima izdaje, i ja imam neko predosecanje po kome možete to da znate. Ako vam Konor ne želi nikakvo zlo, on ce vas sada pozvati u svoju kucu, gde cete videti njegove junake i ratnike; ali, ako vam snuje izdaju, udesice da budete primljeni u Crvenoj Grani.
Kada Konoru najaviše njihov dolazak, on upita svog upravitelja imanja da li je Crvena Grana pripremljena za goste, i, dobivši potvrdan odgovor, naredi mu da Asnine sinove i Dijerdri tamo odvede.
Lepo su docekani, najbolja jela i pica iznesena su pred njih, i svi na gozbi behu veseli sem njih. Dijerdrine reci su ih uznemirile i, mada su dugo putovali, jeli su samo malo. Niši zatraži šahovski sto i sede da igra sa Dijerdri.
Za sve to vreme Konor je mislio na Dijerdri. Najzad pozva k sebi Liram i rece joj da ide i vidi Dijerdri i da mu kaže kako izgleda, da se nije izmenila. Jer, ako se promenila, pustio bi je da ostane sa Nišijem, ali ako nije, otece je pa makar se zbog toga i krv prolila.
Ali Liram je Dijerdri volela, i, kada ugleda njenu velicanstvenu lepotu, sazrelu, oplemenjenu i setnu, zaplaka. I rece Asninim sinovima da su u smrtnoj opasnosti, jer ako Konor sazna da je Dijerdri mnogo lepša nego što je bila kad je napustila Irsku, on nece ni od cega prezati u svojoj bezumnoj strasti. Ona ih posavetova da kucu drže zabravljenu i zatvorenu ne bi li neko ugledao Dijerdri i odao ih. A Dijerdri zaplaka zbog svoje sudbine, što se celog svog života, još od rodenja, mora kriti od pogleda muškaraca, jer bi njena pojava donela nesrecu onima koje voli.
Kada Liram rece Konoru da je sva Dijerdrina lepota sa godinama išcezla, ali da su Asnini sinovi snažni i odvažni, kao i uvek, i da su spremni da mu odano služe, on jedno izvesno vreme beše zadovoljan i miran. Ali stara strast ga je iznutra nagrizala, i posle izvesnog vremena pozva Trendorna, Nišijevog neprijatelja, i naredi mu da ide i vidi da li mu je Liram rekla istinu. On ode u Crvenu Granu, i, uprkos svim njihovim predostrožnim merama da obezbede kucu od ljubopitljivih pogleda, pronade mesto sa kojeg je mogao da vidi Dijerdri. Tada on pohita natrag Konoru, da mu saopšti šta je video.
Sakupivši sve svoje ratnike, Konor pode na Crvenu Granu. Ali ona je hrabro branjena. Onda prvo poce da nagovara Fergasovog sina Bina da primi mito i napusti Asnine sinove. Bin se pokoleba i primi mito. A Binov brat Ilan Fin, razbešnjen takvom izdajom, napravi užasan pokolj Konorovih ljudi, dok i sam ne beše ubijen.
Tada tri brata preuzeše naizmenicno stražarenje i odmaranje, i svaki put kada jurišahu, potukoše i poubijaše
Konorove ljude. I zato Konor posla po svog druida i rece mu da ce svi muškarci Alstera biti pobijeni ako se Asnini sinovi ne savladaju, i naredi mu da Asnine sinove tako omadija da nenaoružani izadu iz Crvene Grane. Konor dade svoju kraljevsku i ratnicku rec da im nece nikakvo zlo naneti. Druid mu poverova i posluša ga, i Asnini sinovi izadoše.
Konor tada naredi da ih vežu i pred njega dovedu, pa upita ko bi hteo da ih pogubi. Ali ni jedan muškarac iz Alstera nije želeo da im nanese zlo. Najzad neki Norvežanin Mein istupi i ponudi se da izvrši Konorovo naredenje, jer mu je Niši pobio bracu. Kad im se približi, Ardan uzviknu:
- Ako moramo da budemo ubijeni, ubij prvo mene, da ne bih gledao kako mi braca umiru.
Enli je isto molio. Ali Niši rece:
- Svi cemo zajedno umreti ako Mein upotrebi mac koji mi je poklonio Menenon Mak Lir. Jednim udarcem pogubice nas trojicu.
I tako Asnini sinovi umreše.
Kada Fergas stiže i vide šta je ucinjeno, spali i razori Eman Mahu, a zatim ode u Konat, u Meivin i Elilov dvor. I zato Fergas beše na strani konatske kraljice kada je pripremala veliki napad na Kuli.
A Eman Mahu i Konora i njegovo potomstvo prokleo je druid.
I sudbina lepe Dijerdri se obistinila. Onog istog trenutka kada je mac Menenona Mak Lira pobio Asnine sinove, i ona je umrla.


(Irska)

Sarmica
20-08-2011, 08:17
POKLON VETRA SEVERCA


Neki seljak po imenu Đepone živeo je na imanju jednog sveštenika, na bregu izloženom naletima Severca, koji mu je uvek lomio voce i cupao povrce. Jadni Cepone je zato što mu je njiva bila na vetrometini cesto gladovao sa svojom porodicom. Jednog dana se reši da stane na put obesti vetra:
- Otici cu tom podivljalom vihoru koji mi radi o glavi.
Oprosti se od žene i dece i krenu u goru.
Kad stiže do Ženevskog dvorca, pokuca na vrata. Vrata otvori žena Vetra Severca:
- Ko ste vi?
- Đepone. Je li vaš muž kod kuce?
- Otišao je da malo produva i promuva onaj bukvik. Brzo ce se vratiti. Izvolite, udite i malo ga pricekajte. Tako siromašak ude u dvorac. Kroz jedan sat docarlija posustali Severac.
- Dobar dan, Severu-Severce! - pozdravi ga postradali seljak.
- Ko si ti?
- Đepone.
- Šta tražiš ovde?
- Svake godine mi nemilice pocupaš, polomiš, satreš, utamaniš useve, sam si toga svestan! Ti si vinovnik moje nesrece, izgladnjuješ i mene i moju porodicu.
- Koji je ciljtvoje posete? Šta smeraš?
- Da te zamolim, pošto ti najpre predocim koliko si mi naudio, da mi bar donekle nadoknadiš štetu koju si mi svojim divljanjem pricinio.
- Na koji nacin da ti je nadoknadim?
- Prepuštam tebi da sam odluciš. Cepone ganu vetruštinu, pa mu ovaj rece:
- Uzmi ovu kutiju, pa kad ogladniš, otvori je, poruci šta hoceš da jedeš i to ceš dobiti. Ali da se nisi glavom šalio da je nekome ustupiš, jer ako to uciniš, tek tada ceš dopasti bede i tavoriceš dane u nemaštini.
Ubogi nadnicar zablagodari sažaljivom pustahiji na razumevanju i ode. Na pola puta, u nekom cestaru, on ogladne i ožedne. Otvori kutiju i rece:
- Daj mi hleba, vina i prismoka! - i iz kutije iskociše hleb, boca vina i parce šunke. Cepone se slatko omrsi i pokvasi grlo, pa krenu dalje.
Ispred kuce zatece ženu i decu, koji mu, cim ga ugledaše, pohrliše u susret i obasuše ga pitanjima:
- Kako je bilo? Šta si uradio?
- Sve je u najboljem redu - rece on i uvede ih u kucu. - Posedajte za sto.
Potom naredi kutiji:
- Daj hleba, vina i prismoka za sve koliko nas ovde ima! - i tako svi omastiše brk.
Pošto se založiše i obed zališe dobrom kapljicom, Đepone rece ženi:
- Nemoj reci svešteniku da sam dobio ovu kutiju. Poželece je iuzaptice mi je. - Necu ni da zucnem! Znaš ti mene! Usta imam, jezik
nemam!
Sveštenik pozva Ceponeovu snašu.
- Je li ti se vratio domacin?
- Vratio se.
- Kako je prošao?
- Dobro.
- E, baš mi je drago. A šta je doneo? I tako, rec po rec, izmami ženi tajnu. Sveštenik potom smesta pozva Đeponea:
- Cepone, saznao sam da imaš neku dragocenu kutiju. Hoceš li mi je pokazati?
Ubogi davo je hteo zatajiti da ima takvu kutiju, ali nije imao kud, jer je njegova žena vec sve bila izbrbljala; i tako, hteo-ne hteo, pokaza je i objasni cemu služi.
- Cepone - rece mu njegov gazda - daj meni tu kutiju.
- A šta ce onda biti sa mnom? - upita Cepone. - Vi vrlo dobro znate da su mi usevi uništeni i da gladujem, da sam se ukuburio.
- Ako mi ustupiš tu kutiju, dacu ti žita koliko god budeš želeo, dacu ti vina, sve što zatražiš i koliko god zatražiš. Ješceš i piceš do mile volje.
Siromašak najzad pristade. I šta mu se desilo? Sveštenik mu na jedvite jade dade nekoliko džakova urodice. Đepone se opet nade u oskudici, i to, istini za volju, krivicom svoje žene.
- Ti si kriva što sam ostao bez kutije - prebaci on ženi. - Ne bi mi bilo krivo da me Severac nije opomenuo da nikom ne govorim šta sam od njega dobio na poklon! Ovako, nemam više obraza da mu izidem na oci.
Ali prevareni golja ipak sakupi hrabrosti i opet ode u Severcev dvorac. Pokuca, i na vratima se pojavi Vetrova žena:
- Ko je?
- Cepone. Dopiri i Vetar:
- Šta želiš, Đepone ?
- Secaš li se da si mi dao jednu kutiju ? E, tu kutiju je prisvojio moj gospodar i nece da mi je vrati, pa sada opet petljam, muci me nemaština, nikako da sastavim kraj s krajem.
- Upozorio sam te da je cuvaš kao oci u glavi i nikome ne daješ. Sklanjaj mi se s ociju, više ne racunaj na moju pomoc!
- Molim te, smiluj mi se! Samo me ti možeš izbaviti bede.
Vetar se i po drugi put sažali na Ceponea, izvuce iz fioke neku zlatnu kutiju i dade mu je.
- Otvori je samo kad dobro izgladniš. Inace te nece poslužiti.
Oskudni najamnik se zahvali strpljivom Severcu, uze kutiju i krenu dolinom kuci. Kad ga vec od gladi izdade snaga, otvori kutiju i rece:
- Kutijo, daj nešto da se jede.
Iz kutije iskoci nekakva ljudeskara sa štapom u ruci, poce da batina jadnog Ceponea, i izdeveta ga na mrtvo ime.
Cim seljak dode sebi, on zatvori kutiju i produži put sav prebijen. Ženi i deci, koji mu potrcaše u susret i upitaše ga kako je prošao, rece:
- Dobro; ovoga puta sam doneo još lepšu kutiju.
Kad udoše u kucu, pozva ih da posedaju za sto i otvori zlatnu kutiju. Sada iz nje iskociše dve ljudeskare sa batinama i poceše da lemaju i mlate celu porodicu. Žena i deca briznuše u plac, zavrištaše, preklinjuci ljudeskare da ih poštede, ali one su bile neumoljive i nemilice su ih tukle sve dok ih Cepone opet ne zatvori u kutiju.
- Sada podi gazdi, brbljušo - rece nesrecni nadnicar ženi - i obavesti ga da sam ovoga puta doneo još lepšu žutiju od one koju mi je on uzeo.
Žena ode svešteniku i on poce da joj postavlja uobicajena pitanja:
- Je li se vratio Cepone? Šta je doneo? A ona mu odgovori:
- Vratio se, velecasni gospodine, i zamislite: doneo je još lepšu kutiju od one prve. Ova je od suvog zlata i, kad je covek otvori, na trpezi mu se nadu takve poslastice da ih je milina pogledati. Ali tu kutiju moj muž ne bi rodenombratu dao ni za živu glavu.
Sveštenik odmah pozva Ceponea.
- O, drago mi je, Cepone, radujem se, sinko, što si se vratio živ i zdrav i dobio drugu kutiju. Hoceš li mi je pokazati?
- Pokazacu vam je, ali se bojim da cete mi i nju uzeti.
- Necu, dajem ti rec da ti je necu uzeti. I Đepone mu pokaza kutiju, koja se sva sijala. Sveštenik nije mogao da se savlada, pa rece seljaku:
- Đepone, daj mi je, molim te, daj mi tu kutiju, i ja cu ti vratiti onu prvu. Šta ce tebi zlatna kutija? Ja cu ti za nju dati onu prvu i još ponešto pride.
- Dobro. Vratite mi onu prvu, a dacu vam ovu.
- Slažem se!
- Samo, pazite, velecasni gospodine, ovu kutiju smete da otvorite jedino našte srca, ako ste pregladneli...
- Došla mi je kao porucena - rece sveštenik. - Sutradan ce me posetiti moj profesor i mnogi drugovi sveštenici. Necu ih nuditi jelom sve do podne, a onda cu otvoriti kutiju i prirediti im gozbu.
Ujutru su se svi sveštenici, župnikovi gosti, vrzmali oko kuhinje.
- Izgleda da danas necemo rucati - gundali su - na ognjištu je vatra zapretana, a od namirnica nigde ni traga.
Ali oni gosti koji behu bolje obavešteni govorili su:
- Videcete, u podne, kad posedamo za sto, naš domacin ce otvoriti jednu kutiju i na stolu ce se naci sve što nam srce zaželi.
Dode domacin i zamoli ih da pristupe trpezi. Nasred stola stajala je kutija, u koju svi željno upreše pogled. Sveštenik otvori kutiju i iz nje iskoci šest ljudeskara sa batinama u ruci, pa isprebija na mrtvo ime sve popove koliko god ih je tu bilo. Svešteniku u tom metežu ispade kutija iz ruku i ostade otvorena tako da šest batinaša produži posao. Ceponese bio sakrio negde u blizini, pa pritrca i zatvori kutiju. Da to nije ucinio, niko iz popovske družbe ne bi izvukao živu glavu. Eto tako se završila njihova gozba. Ceponeuze obe kutije, više ih nije davao nikome, pa je otada živeo kao bubreg u loju.


(Italijanska)

Sarmica
20-08-2011, 08:17
CETIRI ZLATNA PRSTENA


Bili negda u jednoj državi kralj i kraljica i imali sina koji se zvao Sigurd. Kad je kraljevicu bilo deset godina, oboli kraljica i umre. Kralj je, po starom obicaju, sahrani u humci; na toj humci je cesto sedeo i tugovao za pokojnicom.
Jednoga dana, kad je opet tako sedeo, ugleda neku otmeno obucenu ženu. Upita je za ime. Ona rece da se zove Ingibjerg i zacudi se što on tako sam sedi na mogili. Kralj joj na to isprica sve, a ona, opet, isprica kralju da je izgubila muža, dodavši kako bi za njih dvoje bilo najbolje da budu zajedno. Kralju se žena svidela, pozove je da pode s njim u dvor i uskoro potom proslavi s njom svadbu.
Postavši iznova vedar i veseo, kralj je cesto odlazio na konju u lov, dok je kraljevic, koji je veoma zavoleo macehu, ostajao uvek kod kuce, uz nju. Jedne veceri ona mu rece:
- Sutra treba da podeš s ocem u lov.
Kraljevic joj na to odgovori kako ce radije ostati kod
kuce, kraj nje, i kad kralj izjutra pojaha konja, Sigurd se ne htede privoleti da pode s ocem. Maceha mu na to rece kako ce se posle kajati zbog neposlušnosti i kako bi bolje uradio da je poslušao njezin savet. A onda ga sakrije pod krevet rekavši mu da ostane tako sakriven dok ga ne bude zvala.
Uto se odjedanput zacuje silna tutnjava, pod se zatrese i, upadajuci nogama do clanaka u zemlju, ude u sobu jedna divkinja. Ona rece:
- Da si mi zdravo, sestro Ingibjerg! Je li kraljevic Sigurd kod kuce?
- Ne, nije - odgovori Ingibjerg. - On je s kraljem u šumi, u lovu.
Onda postavi za nju sto i donese jela. Kad su užinale, rece divkinja:
- Hvala ti na izvrsnoj užini, najboljoj jagnjetini, odlicnom pivu i najboljem picu. A je li kraljevic Sigurd kod kuce?
Ingibjerg odgovori opet da nije kod kuce, na što se divkinja oprosti s njom i ode. Onda Ingibjerg pozove kraljevica da izide iz skrovišta. Pred vece vrati se kralj iz lova ne doznavši ništa o onom što se tog dana dešavalo u dvoru.
Sutradan ujutro zamoli maceha kraljevica da pode s ocem u lov, ali on rece kako mu je milije da ostane kod kuce, pored nje. Kralj ode sam u lov. Ingibjerg sakrije decaka pod sto, ljuteci se veoma na njega.
Uto se zatrese pod i u sobu ude divkinja upadajuci u zemlju do listova.
- Zdravo da si, sestro Ingibjerg! Je li kraljevic Sigurd kod kuce?
- Ne, nije; otišao je s kraljem u lov.
Ona i sad postavi sto za sestru. Kad su užinale, ustane divkinja i rece:
- Hvala ti na odlicnim jelima, najboljoj jagnjetini, izvrsnom pivu i najboljem picu. A je li kraljevic Sigurd kod kuce?
Ingibjerg rece da nije, na što se divkinja oprosti s njom. Onda se kraljevic izvuce ispod stola i maceha mu rece kako je veoma važno da sutra ne ostane kod kuce. On je, medutim, mislio da nece biti nikakve nezgode ako je ni sad ne bude poslušao.
Sutradan izjutra maceha uzme da ga moli i preklinje da pode s ocem, ali on nikako ne htede. A kad kralj ode, ona ga sakri izmedu zida i zidne drvene obloge. Uto joj dode treca sestra.
Sve je i tad bilo onako kao prethodna dva dana i Ingibjerg rece da je kraljevic s kraljem u šumi.
- To je laž! - drekne ova treca i one se uzeše svadati, dok se Ingibjerg nije naposletku svecano zaklela da kraljevic nije kod kuce. Onda su užinale i sve je proteklo isto kao i ranije. Ali kad Ingibjerg ponovo rece da je decak s ocem u šumi, uzviknu njena treca sestra gromkim glasom:
- Ako je tako blizu da cuje moje reci, onda neka se upola sasuši i upola sažeže i ne smiri se i ne odmori dok god mi ne bude došao!
I to izrekavši, ode. A kad Ingibjerg izvuce decaka iz skloništa, on je bio vec upola sažežen i upola sasušen.
- Eto vidiš i sam šta je! - rece mu maceha. - Nego sad valja brzo raditi pre nego što se otac vrati.
I izvadivši iz sanduka jedno klupce i tri zlatna prstena, d& mu ih i rece:
- Kad ovo klupce budeš bacio na zemlju, ono ce se kotrljati sve do nekakvih stena. Iz prve ce izici jedna divkinja - a to je moja prva sestra. Ona ce ti odozgo vikati i reci:
"Pa to je divno! Evo dolazi kraljevic Sigurd! Taj ce veceras biti u mojem loncu!"
- Ali tebe zbog toga ne treba da bude strah. Ona ce te onda cakljom privuci k sebi. Ti joj isporuci moje pozdrave i predaj joj najmanji od ova tri prstena. Kad bude videla zlato, bice ushicena zbog dara i pozvace te na rvanje. A kad budeš malaksao, dace ti da piješ iz jednog roga dok god se ne osnažiš toliko da je savladaš. Na to ce te zadržati kod sebe do iduceg jutra.
- Isto tako postupice s tobom i moje druge dve sestre.
- Jedno, pak, treba narocito da zapamtiš: kad ti bude moja kuja dotrcala i položila na tebe šape, i kad joj se niz njušku budu slivale suze, pohitaj kuci, jer onda ce mi biti život u opasnosti. Nemoj tada zaboraviti na svoju macehu!
Zatim Ingibjerg baci klupce na zemlju i kraljevic Sigurd se oprosti najnežnije s njom.
Klupce se kotrljalo i kotrljalo i tek pred vece stalo pred prvom stenom. Cim je zastalo, vidi Sigurd kako iz stene izlazi jedna divkinja. Ugledavši ga, divkinja uzvikne:
- Pa to je divno! Evo kraljevica Sigurda; on ce veceras u moj lonac! Ovamo, druškane; hodi da se porveš sa mnom!
I to rekavši, privuce ga k sebi cakljom.
Sigurd joj isporuci pozdrave svoje macehe, njene sestre, i preda najmanji zlatni prsten. Ona se na to silno obraduje i pozove ga na rvanje. A kad primeti da malaksava, dade mu rog da pije iz njega sve dotle dok ne dobi snagu da je, rvuci se s njom, obori.
Sutradan baci opet klupce na zemlju. Ono se kotrljalo i kotrljalo i pred vece zastalo pred drugom stenom. Jedna još veca divkinja izide iz stene i sve je teklo kao i prethodnog dana. Kad se Sigurd napio cudotvorna pica iz roga, postade toliko snažan da je jednom rukom mogao baciti divkinju na zemlju.
Tako je bilo i treceg dana, s trecom divkinjom. Popivši pice iz roga, Sigurd dobi toliku snagu da je divkinja, rvuci se s njim, pala na kolena. Ona mu tada rece:
- Nedaleko odavde je jezero. Podi tamo. Tamo ceš videti jednu mladu devojku s camcem kako se igra. Sprijatelji se s njom. A evo ti ovaj mali zlatan prsten. Podaj joj taj prsten, to ce ti biti od koristi. Ti si sad u punoj snazi, i sve što budeš preduzeo, poci ce ti za rukom.
Onda se rastanu. Sigurd pode na put i putovao je dok ne prispe do jezera, gde nade devojku i upita je kako joj je ime. Ona rece da se zove Helga i da joj roditelji stanuju u blizini. On joj pokloni prsten i onda su se igrali do pred vece.
Kad Helga pred vece htede poci kuci, Sigurd joj kaza da bi i on rado pošao s njom. Ona na to odgovori kako nikoji stranac ne može uci u njihovu kucu a da njen otac to ne primeti.
Uza sve to ona ga ipak povede sa sobom, ali pre no što prekoraciše kucni prag, podigne rukavicu nad njegovu glavu i tako ga ocas pretvori u pramen vune, uzme pramen u ruke, ude u svoju sobu i baci ga na postelju. Uto uleti u sobu njen otac, i stane da se osvrce i traži po svim kutovima sobe vicuci:
- Osecam miris coveka. Šta si to bacila na krevet, kceri moja?
- Pramen vune - odgovori Helga.
- Bice da miris potice od vune - rece stari.
Sutradan ujutro, kad je pošla da se igra, ponese Helga sa sobom pramen vune. Došavši do jezera, podigne rukavicu nad vunu i Sigurd dobije opet svoj ljudski lik i oblik. Onda su se njih dvoje igrali i zabavljali vasceli dan.
Kad je bilo uvece, rece mu Helga pre nego što ga je opet pretvorila u pramen vune:
- Sutra cemo slobodnije moci da se igramo, kako god budemo hteli, jer mi otac ide u crkvu, a mi možemo da osta-nemo kod kuce.
Sutradan izjutra ode Helgin otac u crkvu i kad Sigurd opet dobi svoj prirodni lik i oblik, pokaže mu Helga sve sobe, jer joj je otac ostavio kljuceve od svih soba u kuci.
Sigurd, medutim, uoci da se jednim od kljuceva nije poslužila i zapita je koje se odeljenje njim otvara. Ona mu odgovori da taj kljuc služi u narocitu svrhu.
Uto padne Sigurdov pogled na jedna gvozdena vrata i on usrdno zamoli devojce da mu pokaže i tu sobu. Helga rece da je to zabranjeno, ali naposletku pristane da malo odškrine vrata i tog odeljenja. Sigurd kaza kako ce mu i toliko biti dovoljno, ali kad ih ona odškrinu, on ih gurnu i širom otvori.
Imao je šta i videti. U toj sobi stajaše divno osedlan konj, a o zidu je visio zlatom ukrašen mac na cijem su balcaku bile urezane sledece reci:
"Ko ovog konja jaše i ovaj mac paše, tog ce pratiti sreca".
Sigurd zamoli Helgu da mu odobri da opaše taj mac i na ovom konju projaše jedanput oko kuce. Helga mu odgovori da tako šta ne može da odobri, ali je on moljaše veoma umiljato i ona naposletku popusti i ucini mu po molbi i želji. Rece mu još i to da se konj zove Zlatogrivi, a mac Oštroperac. Uz te napomene, doda cak i ovo:
- Evo i jedne grane, jednog kamena i jednog štapa koji idu uz konja i mac. Kad nekoga ko jaše ovoga konja gone, treba samo da baci za sobom ovu granu i ona ce se pretvoriti u veliku šumu. A ako ga progonilac i posle toga pristigne, treba samo da udari ovim štapom po beloj strani ovog kamena. Na to ce poceti da pada tako strašan grad da ce gonilac od njega poginuti.
Onda mu na njegovu živu želju odobri da sa svim ovim stvarima samo jedanput projaše oko kuce. Ali kad Sigurd projaha jedanput oko kuce, obode konja i odjezdi.
Uskoro potom vrati se Helgin otac kuci i zatekne kcer u placu. Zapita je zašto place, a ona mu isprica sve. Na to se on dade odmah u poteru za mladicem, jureci iz sve snage.
Okrenuvši se u jednom trenutku, opazi Sigurd diva gde juri za njim. Brzo baci za sobom granu, i cim ona pade na zemlju, stvori se izmedu njega i diva golema neprohodna šuma. Div morade kuci po sekiru, da prosece put kroz gustu šumu i nastavi gonjenje.
Kad se Sigurd drugi put okrenu, div je vec bio prošao šumu i, sustižuci ga, dospeo mu tako blizu da samo što se nije dotaknuo repa Zlatogrivog. Sigurd se tada naglo obrne i udari štapom po beloj strani kamena, na šta se s neba sruci tako strašan grad da div pod njim skonca. Da se Sigurd nije tako naglo obrnuo, grad bi se srucio i na njegovu glavu, te bi pod njim i sam poginuo.
Jašuci dalje, vide Sigurd kako mu trci u susret jedan pas. To je bila kuja njegove macehe. Sva njuška ove verne macehine kuje bila je oblivena suzama.
Tada Sigurd obode konja i pohita kuci što je brže mogao. Stigne na vreme do mesta gde je devet slugu bilo privezalo njegovu macehu za jedan golem panj spremajuci se da je spale.
Sigurd posece sluge macem Oštropercem, oslobodi macehu, posadi je kraj sebe na Zlatogrivog i odjaše k ocu.
Otac mu beše bolestan od jada i ležaše u postelji danima ništa ne jeduci. Ali kad ugleda sina, pridiže se, van sebe od radosti.
Sigurd mu isprica sve šta je i kako je bilo s njim, i kaže mu kako se maceha pokazala prema njemu kao da mu je rodena mati. Kralj je pak ranije mislio da mu je ona bila došla glave.
Onda Sigurd pojaše Zlatogrivog i ode po Helgu. Posle oca on postade kralj, a Helga njegova kraljica.
Voleli se kao golubovi i rodili kceri i sinove, dobri bili svima i svakome, o njima se i sad pripoveda.


(Islandska)

Sarmica
20-08-2011, 08:18
O KASIJI, DOBROJ KĆERI MUDROG SOLOMONA


Mudri kralj Solomon je imao mnogo kceri, ali najlepša od svih beše Kasija. Ne samo da je bila lepa, vec je bila i dobra i mudra. U celoj kraljevini, pa još malo dalje a i malo bliže, njoj ne bejaše ravne. I zbog te dobrote, lepote i mudrosti kralj ju je mnogo voleo.
Jednoga je dana Solomon sedeo u svom dvorcu u Jerusalimu, naslonio se na svilene jastuke, igrao se zlatnim resama svoja pojasa i gledao u plavetnilo brda i planina. Uživao je u tihom zviždukanju vetrica koji je lagano carlijao, donosio prijatno osveženje posle vrelog dana. Nebo i planine su pocinjali svoju igru menjanja dnevnih haljina u vecernje, a taj je prizor Solomon s uživanjem posmatrao iz veceri u vece, kada god bi za to našao slobodnog vremena. Sunce je zalazilo iza Judejskih gora, padalo prema Sredozemnom moru i u svom zahodu rasipalo ponešto od svog neizmernog zlata. To bi zlato pocinjalo da se topi, preliva po vrhovima brda, dvorova i kuca, po širokom nebu. Boje su se igrale, rasprskavale i razlivale. Posle zlatožute, stizala je zlatocrvena, za njom boja rasplamsale vatre, koja je lagano prelazila u ljubicastu, da bi uskoro nebo postalo tamnoplavo, a od silnoga zlata ostadoše samo rasute zvezde po nebu.
I ne osecajuci kako naglas razmišlja, kralj je, ugledavši zvezdu Vecernjacu koja je sijala kao umilno oko njegove ljubimice, tiho progovorio:
- Kada bih samo mogao da znam, koji ce to covek Kasiju uzeti za ženu?
Jedan od dvorjana, koji je bio uvek u blizini kralja, nije morao mnogo da naculi uši da bi cuo šta kralj šapuce. Uslužno je prišao, poklonio se duboko i rekao:
- Uzvišeni kralju! Zašto ne upitaš velikog sveštenika, on bi možda saznao odgovor?
Mudri kralj Solomon, koji je znao govor cveca, ptica i životinja, koji je znao jezike mnogih naroda, nije znao da gleda u buducnost, pa mu se ucinilo da je dvorjanin možda u pravu. Mahnuo je rukom i za tili cas se tu stvori veliki sveštenik.
- Hteo bih da znam ko ce biti srecnik koji ce dobiti moju kcer Kasiju za ženu.
- Molim te, dobri kralju - odgovori veliki sveštenik - sacekaj malo, pokušacu da dobijem odgovor od boga Jahve.
Kralj Solomon je samo klimnuo u znak odobravanja, a veliki sveštenik se uputio u zgradu hrama. Tamo se povukao u jednu od svojih odaja, poveo sa sobom svoga prvog zamenika i stao pod zapaljenu buktinju koja je bila pricvršcena na zid zlatnim klinovima. Skinuo je s grudi zlatnu plocu sa dvanaest dragih kamenova, postavio tu plocu na zlatan sto. Drago kamenje je dvanaestostruko rasipalo ono malo svetla buktinje od mirišljavog kedrovog drveta, koje su drvosece donosili sa gora Libanskih. Zatim je skinuo svoj oplecak od svile, ukrašen dragim kamenjem, i gledao u bleštavu plocu sa znakovima dvanaest jevrejskih plemena. Opali, dijamanti, safiri, rubini, smaragdi i tirkizi su sve jace bleskali, a veliki je sveštenik nastavio da skida svoje ruho. Posle oplecka skinuo je svileni pojas, nacinjen od plavog i purpurnog prediva, svilenu košulju, zatim kratku lanenu. Za to vreme ga je njegov zamenik gledao pažljivo u lice i ocekivao sa zebnjom hoce li biti nekog odgovora na kraljevo pitanje. U odaji je bilo tiho, culo se samo šuškanje tkanina odece velikog sveštenika i jedva cujno pucketanje buktinje. Odjednom je vrhovni sveštenik stao, poceo da bledi, usne su pocele da mu se micu a glasa nije ispuštao. Ukoceno je gledao u dva draga kamena. Njih je izvadio iz tobolca, koji je na zlatnom lancu visio tako da mu je uvek ležao na grudima, negde iznad srca. Stajao je u cistoj lanenoj dugoj košulji, u lanenim gacama, a zamenik je sa njegovih drhtavih usana citao odgovor, koji je, kao obicno, bio kratak. Sa strahopoštovanjem je dodavao velikom svešteniku komad po komad odece, pomagao mu da se obuce, dok je tobolac sa dva draga kamena veliki sveštenik sam stavio na grudi da mu leže preko srca, kao i zlatnu plocu sa znakovima dvanaest plemena. Tako su završili obred pitanja Urim i Tumim. Dok su zajedno vezivali raskošan pojas, zamenik je saopštio velikom svešteniku šta je sa njegovih usana procitao. Znali su obojica da odgovor kralju nece biti mio. Vratili su se u dvor. Žurili su kroz hodnike, stražari su ih s poštovanjem pozdravljali. U jednom predvorju s mermernim sjajnim stubovima necujno im je prišao dvorjanin dobroga sluha, koji je kralju i predložio da veliki sveštenik upita Urim i Tumim.
- Veliki sveštenice! Kralj je veoma zauzet sudenjem jednog zamršenog slucaja. Možeš li meni da saopštiš odgovor?
- Sinko, ti veoma dobro znaš da ovaj odgovor može da traži samo najugledniji medu uglednima. Idi, reci kralju da cemo ga cekati.
Isto tako tiho kao što se pojavio, dvorjanin je nestao medu stubovima. Nije prošlo mnogo vremena i on se ponovo pojavi pred velikim sveštenikom.
- Premudri kralj je vec izrekao pravednu presudu, zove vas da udete.
Ušli su u dvoranu, na cijem je dnu na mermernoj uzvišici sedeo Solomon na prestaolu od slonovace. Kralj je dao rukom znak svima prisutnima da se udalje, veliki sveštenik mu je prišao sasvim blizu, a dvorjanin i zamenik su ostali na pristojnoj udaljenosti.
- Uzvišeni kralju! - šapatom progovori veliki sveštenik - upitao sam svemoguceg boga i odgovor je sledeci: Kasiju, kcer kralja Solomona, uzece za ženu mlad momak, siromah bez igde icega, gladan hleba i žedan vode!
Kada je kralj cuo ove reci, ražali se i rece:
- Udaljicu kcer svoju Kasiju iz Jerusalima, smesticu je onamo gde noga covecja još nije stupila, da vidim hoce li se moci takvo cudo ostvariti!
Posle tih reci otpustio je velikog sveštenika i pozvao pedeset svojih najvernijih dvorjana. Rece im:
- Zaklinjem vas nebom i zemljom da ne progovorite o ovome što cu vam sada reci!
- Neka nam jezik prione za nepca ako otkrijemo tajnu kraljevsku i ako je odamo bilo kome na svetu! - odgovoriše dvorjani uglas.
- Pripremite se za dugacak put, uzmite jedan od mojih brodova, otplovite do nekog pustog ostrva usred mora, sagradite na njemu visoku kulu, ogradite je kamenim zidom, ali ni jedna ulazna vrata na kuli ne gradite! Budite pažljivi u svom radu i ucinite onako kako vam to naredujem, i neka niko za ovo ne sazna! Kada završite s gradnjom, vratite se u potaji u Jerusalim te mi javite šta ste uradili.
Pedeset dvorjana pozdraviše kralja, podoše u luku gde su bile usidrene kraljeve lade, po njegovom naredenju odabraše jednu koja je najviše odgovarala. Pripremiše sebi hrane i pica, alata potrebnog za gradnju, digoše sidro i otploviše. Plovili su tri meseca dana i stigli do jednog usamljenog ostrvca, na kojem nikoga živog nije bilo. Nadoše uvalu zaklonjenu s pucine, tu baciše sidro, i izidoše na obalu. Pošto su našli pogodno mesto, jedni stadoše da klešu kamenje, drugi da ga prenose, a ostali su gradili kulu, nebu pod oblake. Gradili su tako do visine od stotinu lakata. Na vrhu kule napraviše visoku ogradu s jednim jedinim prozorom. Tu su, na vrhu, napravili i odaju u koju su stavili postelju, sto, stolicu i svetiljku. Kada su završili posao, spustili su se niz velike merdevine, kojima su se služili za vreme gradnje, ukrcali se na brod, otplovili u svoju zemlju i vratili se u Jerusalim. Kralj ih je odmah primio. Oni su mu pokazali nacrt kuce koju su sagradili. Solomonu se nacrti dopadoše te im rece:
- Primicu vas opet kroz dve sedmice, jer imam nešto važno da vam saopštim. A sada idite svojim kucama!
Dvorjani se duboko pokloniše i napustiše dvor. A kralj posla po svoju kcer Kasiju. Ona se uskoro pojavi, pozdravi oca, koji joj odgovori:
- Kceri moja! Pripremi sebi mnogo odece i haljina mnogo, i budi spremna da kroz dve sedmice podeš iz Jerusalima na mesto koje cu ti ja odrediti!
- Hoce li se dopasti mom dragom ocu ako ga upitam: mogu li da znam koliko je dug put koji je preda mnom i kada cu se vratiti?
Kralj joj na to odgovori:
- To ne možeš da znaš, jer je to stroga tajna!
- Neka sve bude onako kako moj otac želi! - rece Kasija i ode da postupi prema ocevoj želji i naredenju.
Kad prode cetrnaest dana, dodoše onih pedeset dvorjana kralju Solomonu i rekoše:
- Uzvišeni kralju! Rekao si da dodemo, i dodosmo; reci sada šta želiš, da bismo te poslušali.
- Dajem vam Kasiju, najmiliju kcer svoju u ruke, da je povedete u kulu koju sagradiste. Ostavite je na vrhu kule, zazidajte sve gradevinske otvore i uzmite sa sobom svoje merdevine kojima ste se služili. Ukrcajte se, doplovite do naših obala, vratite se u Jerusalim, i ne zaboravite kako ste se zakleli da cete cuvati tajnu.
Kralju su teško padale ove reci, pa je posle kraceg predaha nastavio ovako:
- Samo jedan od vas neka povede moju kcer na brod. Ostali neka se odmah ukrcaju i neka na brodu sacekaju moju kcer.
Cetrdeset i devet dvorjana se pokloni kralju i ode, a samo jedan ostade u dvoru. Kralj pozva svoju kcer Kasiju da brzo dode k njemu, a kada se ona pojavi, on joj rece:
- Kceri moja, presvuci se u druge haljine, a sve svoje haljine stavi u kovceg koji se nalazi u tvojim odajama. Podi zatim za ovim covekom do broda u luci, ukrcaj se sa njim na brod i otplovi onamo kuda sam ja odredio.
Cuvši sve ovo, Kasija se požuri da izvrši sve što njen otac rece, a sve je radila s radošcu. Kada se presvuce, stavi sve svoje haljine u kovceg, dode da, pred polazak na put, pozdravi oca. Solomon se mnogo zacudi radosti i veselju svoje kceri, pa je zapita:
- Ne bi li mi rekla, kceri moja predobra, što si danas lepša nego ikada? Ti i ne znaš još kada ceš se vratiti i da li ce ti se mesto u koje ideš dopasti, i hoceš li tamo uživati sva ona dobra koja si uživala u domu kralja, oca svoga!
- Vec danima mislim - odgovori mu Kasija - kada ce mi moj dobri otac otkriti ono što je naumio, pa da mogu hitro da izvršim sve što mi bude zapovedio. A eto, danas je stigao taj žudeni dan, zato se toliko radujem.
Kralju se ove reci veoma dopadoše, poljubi je, zažele joj sve najbolje na putu. Kasija, u pratnji kraljevog dvorjanina, pode do svog doma, tamo dvorjanin uze njen kovceg te podoše ka obali mora. Pošto se ukrcaše, brod isplovi na pucinu. Posle nekoliko dana plovidbe, stigoše do pustog ostrva i baciše kotvu u blizini kule. Svi sidoše na kopno, Kasiju popeše na vrh kule, zatim zagradiše i utvrdiše sve preostale otvore a lestve uzeše sa sobom na brod. Pošto se vratiše u Jerusalim, saopštiše kralju da su postupili tacno po njegovom naredenju. Kralj Solomon ih sasluša i upita:
- Koliko ce joj dugo biti dovoljni hrana i pice koje ste joj ostavili u kuli?
- Imace dovoljno jela i pica za cetiri meseca - odgovoriše dvorjani, pa im kralj zatim podeli darove i otpusti ih.
Kad dvorjani napustiše dvor, kralj Solomon pozva orla širokih krila te mu zapovedi:
- Od sutra ceš svakoga dana da doleceš u dvorske kuhinje. Tamo ceš uzimati jelo i pice koje sam odredio Kasiji, kceri mojoj. Sve ceš joj to iz dana u dan odnositi na vrh kule, koju sam dao da se sagradi na pustom ostrvu usred mora.
- Ucinicu sve kako nareduje kralj, moj gospodar! - odgovori orao.
Tih je dana u gradu Aku živeo covek po imenu Avijam. On bejaše vrlo siromašan, ponekad mu je kuca bila bez korice hleba. Žena mu rodi sina kome dadoše ime R'uven. Beše to lepo i pametno dete, izraslo u naocita momka kome su se svi divili. Otac ga je ucio mnogim naukama, a on ih je sjajno shvatao i pamtio, postao je odista ucen mladic, dika i radost roditelja. Ali, s vremenom, R'uven uvide da u malom gradu Aku ne može nicim da pomogne svojim roditeljima. Jednoga dana on rece svojim roditeljima:
- Pošao bih u neki drugi grad, možda cu naci kakav posao. Radicu, zaradicu za hleb i za odecu!
- Kako ceš, sine - odgovoriše mu - na put ovako iscepan? Ostani još neko vreme u našem domu. Ko zna, možda ce nam se bog smilovati i pomoci?
- Dragi moji roditelji, najlepše vas molim, dozvolite mi da ostavim roditeljski dom i da podem u neki drugi grad.
Kada Avijam i njegova žena videše da je R'uven uporan, da hoce da ode u drugi grad trbuhom za kruhom, izgrliše ga, izljubiše i poželeše mu srecan put, naglašavajuci da ce u roditeljskom domu biti uvek dobrodošao, ako poželi da se vrati. I tako R'uven pode iz Aka, rodnog grada, na put. Hodao je ceo dan, a pred vece stiže na jedno polje. Odluci da se tu odmori, pa ce ujutro nastaviti put. Leže na zemlju, kamen stavi pod glavu, gladan i žedan. Nadao se da ce san da mu vrati malo snage pa ce moci ujutro da produži. Tek što je legao, iz pustinje se diže oluja, hladan vetar dunu. R'uven ustade i pode da potraži sklonište, jer je hladnoca prodirala do kosti. Cvokocuci zubima, stiže do trupa ubijenog vola, kojeg su ovde ostavile divlje zveri za svoj sledeci obrok. Kako drugog izlaza nije video, on raširi rebra goveceta i leže medu njih, te se tu nekako zgreja i odmah zaspa.
Iduceg jutra orao vide napušten trup vola, spusti se do njega, zgrabi ga svojim kandžama, polete s njime prema pustom ostrvu i spusti ga na vrh kule u kojoj je bila smeštena Kasija, kci kralja Solomona. Tu je orao stao da kljuje vola, a kada se nasitio njegova mesa, polete ponovo u pravcu pustinje.
Kada svanu zora, Kasija se, po svom obicaju, posle budenja pope na vrh kule. Imala je šta i videti: vola dopola odranog, mesa dopola pokljuvanog. Zacudena, poce da zagleda trup izbliza, kada medu rebrima ugleda momka kako spava. Pride mu, probudi ga i upita:
- Ko si ti i šta te ovamo nanese?
- Jevrejin sam, iz grada sam Aka pošao na put, sinoc sam se od mraza sklonio u trup ovoga vola, od umora sam zaspao. Kada sam se probudio, vidim da me nešto nosi sa polja, da letim, letim i da me to spušta ovamo na ovu kulu.
Pomislih da je to, možda, neka od onih velikih pticurina zgrabila volovski trup i ponela na vrh ovih zidina.
Kasija se smilova na R'uvena, povede ga u svoju odaju, nahrani ga i napoji. On živnu, a kada se umio, Kasija vide koliko je to lep momak, te joj se mnogo dopade. U razgovoru shvati da je pored toga i ucen i dobar, i ne prode mnogo vremena te ga zavole.
- Sa ove visoke kule ne možeš sici - rece mu - a ni broda nemaš da otploviš na kopno. Stoga ostani sa mnom sve dok moj otac ne dode po mene, da me kuci vodi.
- Hvala ti što si se smilovala na mene i što si mi dopustila da živim s tobom u ovom domu.
Kada orao uvece dolete i donese Kasiji hranu, vide da se na kuli nalazi još jedan covek. Sutradan donese dva obroka: jedan za Kasiju a jedan za R'uvena. Posle još vide da od oba obroka ne ostaje ni podropca, pa je od toga dana stalno donosio po dva obroka.
Prošlo je nekoliko meseci, a R'uvenova naklonost prema Kasiji postade odista velika. Jednoga dana on joj rece ovako:
- Ako ti se dopadam, draga moja, budi mi žena!
- Nikada nisam cinila ništa što nije dozvoljeno - odgovori mu Kasija - ali tebe je ovamo donela ptica, a to cudo nije moglo da se ostvari bez pomoci Jahvea. To onda znaci da si meni namenjen!
Cuvši ove reci, R'uven se obradova, uze nožic i ubode se u vrh svoga prsta. U kap krvi koja je potekla umoci pero, napisa vencani ugovor, te tako postadoše muž i žena i življahu u miru i u ljubavi. Posle izvesnog vremena rodio im se sin. Dete je raslo i na kraju selo za njihov sto za vreme obeda. Orao koji im je i dalje donosio hranu i pice za dvoje, vide da ih je sada troje za stolom, i odluci da iz kraljevskog dvora donosi tri obroka.
Jednoga dana se kralj Solomon seti svoje kceri pa pozva orla da ga upita za njeno zdravlje.
- Dobro je njoj - odgovori orao - dobro je i njenom mužu, a dobro je i njihovom malom sinu.
- Ko dovede tog coveka na kulu - upita kralj uznemireno - reci mi ako znaš?
- I ja sam se tome cudio, hteo sam da saznam kako se to moglo desiti, ali nisam uspeo. Ostrvo je daleko na pucini mora, nigde u blizini nema živih bica, a za ovo vreme što je ona tamo, ni jedna lada nije plovila tim delom mora.
Kralj, još uvek zapanjen, odluci da odmah krene u luku i da otplovi brodom do ostrva. Htede sam da se uveri u orlovu pricu, pa je od onih pedeset dvorjana koji su gradili kulu poveo sa sobom samo jednoga, da mu pokaže put. Plovili su brodom skoro tri meseca dok ne stigoše do usamljenog ostrva usred mora. Došavši pod kulu, kralj naredi da se razruše ogradne zidine, zatim postave lestve, te se pope na vrh kule.
Na vrhu kule vide prvo Kasiju, kcer svoju, koja mu se od radosti obisnu oko vrata i poce da place. Solomon ju je grlio i tepao joj, govorio, pitao, i utom ugleda R'uvena i njihovog sina.
- Ko su ovi? - upita on Kasiju.
- Ovo je moj muž, a ovo je naš sin! - odgovori Kasija.
- Reci mi, kceri, kako dode ovaj covek cak ovamo? JBudska noga ovamo još nije stupila, ni brod sidro bacio otkada si ti stigla!
- Cudo se desilo. Ptica ga jedna velika spusti na vrh kule. Delila sam s njim i krov i hranu i pice. Videla sam da je ne samo lep vec i dobar, i ucen, i pametan. Zavoleli smo se, a ja pomislih: ako je na ovo pusto mesto takvim cudom došao, sigurno je meni namenjen, te se ni moj otac nece ljutiti ako se udam za njega.
Tada Solomon upita R'uvena:
- Kako se zoveš, iz koje si zemlje došao i kome narodu pripadaš?
- R'uven mi je ime, iz zemlje sam izraelske došao a po narodnosti sam Jevrejin. Mudroga kralja ove reci donekle umiriše, ali mu ne behu dovoljne, jer mu ne beše važno samo da li je njegov zet tudin ili iz njegovog naroda, vec i kakav je po naravi, po duši i pameti. Dugo je sa njim razgovarao, šetajuci po ravnom krovu kule, sve dok nije stekao utisak da je njegova kci dobro postupila. Uzeo je svog unuka za ruku, spustiše se svi sa kule, ukrcaše se na brod i otploviše. U prestonici Jerusalimu Solomon je priredio veliko veselje, gozbu na koju je pozvao sve stanovnike svoga grada. Posle obilnog jela i nekoliko caša pica, mudri kralj isprica sve što se dogodilo njegovoj kceri. Svi su se divili poslušnosti Kasijinoj, klicali joj i nazdravljali ljubavi koja sve pobeduje, za koju nema daljina ni prepreka.


(Izraelska)

Sarmica
20-08-2011, 08:19
GRBAVI VRABAC


U davno vreme u jednom selu živela je neka dobra starica. Jednog svetlog, suncanog prolecnog dana pode ona u baštu da cisti cvece i lišce od štetnih gusenica. Odjednom odnekud sleteše vrapci. Poceše da skakucu i da cvrkucu tražeci hranu. U to vreme iza ograde se igrao decak iz ' susedstva. Baci se kamenom na jednog vrapca - i pogodi ga: kamen prebi vrapcu kicmu. Vrabac poce žalosno da cvrkuce, htede da poleti, ali ne mogaše, vec je samo mlatarao krilima i kružio po zemlji. Tada ga primeti velika vrana. Slete sa drveta, doskakuta blizu i umalo da kljucne vrapca.
To vide dobra starica i sažali se na vrapca.
- Ej, ti jadnice!... Ali ne brini, necu te ostaviti.
Rekavši to, ona otera vranu, uze sa zemlje vrapca i stavi ga na dlan. A vrabac je, sasvim iznemogao, jedva disao na dlanu: bio je preplašen. Starica poce da duva u njega, zagreja ga svojim disanjem i ponese kuci. Zatim ga nahrani pirincem, a nocu, da bi ga zaštitila od macke i pacova, napravi mu gnezdo u korpi.
Cim starica ujutru ustade, nareza zelene trave i dade vrapcu zajedno sa zrnevljem. Tako ona poce da pazi pticu kao bolesno dete, a sinovi i unuci zbog toga su je grdili i ismejavali.
- Šta ti je, bako, zar si sasvim izgubila pamet? Hraniš vrapca - zašto?
Ali starica je podnosila sve ove podsmehe i starala se oko vrapca. On poce da se oporavlja i mada nije sasvim ozdravio, vec je mogao da skakuce po sobi.
Vrabac je bio srecan i presrecan što je ostao živ. Zato je i zavoleo staricu, a i ona njega: bilo joj je teško da se od njega rastavi, a kada je to morala - onda bi ukucanima naredivala:
- Pogledajte vrapca i ne zaboravite da ga nahranite!
Tako je ovim opomenama dosadila svima u kuci, i svi su gundali. Ali starica, kao odgovor na to, samo se smešila i govorila:
- Zar vam nije žao sirote pticice? Kome ona smeta?
Najzad, blagodareci staricinoj brizi, vrabac sasvim ozdravi i poce da leti. Jednom, kao obicno, starica ga stavi na dlan i izide na verandu.
- Hoceš li da poletiš? - upita ona vrapca. A vrabac ispravi krila, poskoci s njene ruke i polete visoko prema nebu. Starica je rasejano gledala za njim.
- Znaci, odleteceš. Teško ce mi biti bez tebe. O kome sad da se staram? Ali cuj, dodi opet!
Starica je ovo govorila, a svi su joj se smejali:
- Samo cujte šta govori! Sasvim je izlapela.
Ali i posle toga nije bilo ni trenutka a da se starica nije secala svog vrapca. Tako prode dvadeset dana.
Jednog jutra glasno zacvrkuta vrabac ispred prozora.
"Da to nije doleteo moj vrabac?" - pomisli starica i izide da pogleda. I zaista - to je bio on.
- Hvala ti što me nisi zaboravio! - pozdravi starica svog poznanika.
A vrabac kao da je želeo nešto da kaže, zagleda joj se u lice, baci na terasu zrno semena koje je doneo u kljunu i ponovo odlete.
- O, šta li mi je to ostavio - primeti starica. Pride i pogleda: na podu je ležalo belo seme od tikve.
"Sigurno to nije obicno seme!" - pomisli starica.
Pažljivo uze seme i sakri ga u kesu.
A u kuci su joj se opet svi smejali:
- Cudna nam je baka. Nosi nekakvo seme kao dragocenost.
- To zrno nije prosto. Doneo ga je vrabac - odgovarala je starica. - Sigurno ce dobre tikve nici.
I ona posadi seme u bašti.
Dode jesen - i stvarno - iz semena izrastoše divne tikve: bezbrojno mnoštvo ogromnih plodova žutelo se medu lišcem.
Starica se obradova, nahrani tikvama sve svoje sinove i unuke, pocasti komšije i još je ostalo toliko da nije znala gde da ih stavi. Tada starica podeli tikve svima u selu, a sedam do osam najkrupnijih i najboljih obesi na verandi da se suše. Prode mesec dana.
"Daj" - pomisli starica - "da vidim svoje tikve. Sigurno su se vec osušile".
Ona ih spusti na pod i zacudi se: umesto da budu lakše, tikve su bile teže.
"Kakvo je ovo cudo?" - zacudi se starica. Isece jednu tikvu - a iz nje odjednom potece beo prebrani pirinac.
Obradova se i podmetnu prazno korito. Korito se odmah napuni, a pirinac još izlazi. Stavi veliko korito, a nije se još ni okrenula, a ono vec puno. A u tikvi još uvek dosta pirinca. Starica otvori i ostale tikve - kad i one do vrha pune pirinca. Presipala je pirinac, ali tikve su uvek bile pune.
U staricinoj kuci poceše da žive veselo, a u selu nije bilo bogatijeg domacinstva. U tom istom selu živela je još jedna starica, koja je bila škrta i pohlepna. Videvši srecne komšije, ona nije mogla da živi od zavisti. I jednom, pošto više nije mogla da izdrži, pode ona svojoj srecnoj komšinici i upita je:
- Govore da vam je vrabac doneo srecu u kucu. Da li je to istina ?
- Istina je - odgovori susetka. - Vrabac je doneo seme od tikve, i tako smo od toga poceli srecno da živimo...
Ali škrta starica nije mirfvala, htela je sve da sazna.
"A zašto da krijem?" - pomisli susetka. I isprica .kako je spasla vrapca i sve šta je zatim bilo.
Ali sve je to bilo malo škrtoj starici.
- Hoceš li da mi daš jedno srecno zrno? - upita ona.
- Vrabac je doneo samo jedno zrno - odgovori dobra starica. - Ja sam ga posadila i više nemam. Evo, mogu da ti dam pirinca.
- Pa dobro, daj makar malo pirinca - nezadovoljno progunda škrta starica, ali je džak napunila do vrha i uputila se kuci.
Posle toga ona poce da misli i nagada kako da nade grbavog vrapca. Svaki dan ustajala je rano ujutru i odlazila u1 baštu iza kuce. Gledala je, gledala, ali grbavog vrapca nije videla. Naljuti se starica, dohvati kamen i baci ga na vrapce koji su nedaleko skakutali.
Kamen pade tamo gde je jato bilo najgušce i pogodi jednog vrapca. Starica ga uze, polomi mu sve kosti, tako da jadni vrabac nije mogao ni da sedi, a zatim ga odnese kuci i dade mu hrane.
- Eto, najzad mi je sreca u rukama! - radovala se opaka starica.
Ali onome ko je škrt sve je malo.
"Susetka je imala jednog vrapca i kakvo je bogatstvo stekla. Znaci, od tri-cetiri ptice sreca ce biti tri-cetiri puta veca" - razmišljala je ona.
Starica opet pode u baštu, posu pirinca i poceka. Kao i uvek, na zrna ubrzo poceše da slecu vrapci. A starica skupi kamenja i stade da baca na njih. Bacala je, bacala - i pogodila je još dva. Sad je imala tri vrapca. Ona se obradova:
- Sada cu se obogatiti.
Stavi nesrecne ptice u korito i poce da ih hrani i pazi.
Prode mesec dana, i vrapci se oporaviše. Ona ih pusti, a oni se podigoše i odleteše. Pogleda starica za njima i pomisli:
"A sada sam mirna! Za takvu dobrotu obavezno ce me nagraditi".
A vrapci odleteše proklinjuci je:
- Ta nas je starica povredila i još nas je mesec dana držala u mracnom koritu. Nikada nam se takva nevolja nije desila.
Otada je starica pocela da ceka kada ce doleteti vrapci i doneti seme. Svakog dana izlazila je u dvorište i gledala u nebo doledu li vrapci. I, desetog dana uvece, najzad doleteše tri vrapca; svaki je držao u kljunu po jedno seme od tikve. Baciše ih starici i odletoše.
U kuci poce gužva: "Eto, i nama je Bog srecu poslao!" Starica pokupi seme i brzo ga posadi u bašti.
Prode pola godine, a u bašti izrastoše ogromne vreže od tikava sa bujnim lišcem, ali plodova je bilo malo. Svega sedam-osam, a i oni su bili nekako sitni.
Starica se i tome obradova i sva srecna odlazila je svuda i hvalila se:
- Eto, sad cemo poceti da živimo bolje od suseda!
Ali kakva nesreca! Tikava je bilo malo, a škrta starica, da bi dobila što više pirinca, niti ih je sama jela niti ih je drugom davala. Tada joj sinovi rekoše:
- Ako budeš škrta, neceš biti srecna. Eto, naša susetka je i druge hranila i sama jela - i zato ima svega dosta.
"Istina je!" - pomisli starica. - "Moram da budem izdašnija".
Pozva sve svoje rodake i pred njima otvori tikvu.
Gosti videše da se starica sprema da ih pocasti samo jednom tikvom, te se naljutiše i odoše kuci. Ostade samo malo njih - ostaše oni najpohlepniji. Oni poceše da jedu tikvu, ali je ona bila tako gorka da se nije mogla jesti. To je bilo samo pola nesrece. A zatim sve spopadoše užasni bolovi u stomaku, kao da ih neko nožem probada. Gosti se uplašiše:
- Zašto ste nas takvim tikvama nahranili?
Poceše da grde staricu, a ni starici ni njenim ukucanima nije bilo lakše: vukli su se oko stola previjajuci se od muke i bolova. Malo je trebalo pa da dode do tuce. Gosti se okupiše i odoše svojim kucama. Posle toga bolovali su još tri dana.
Ali pohlepnoj starici to ne beše nikakva pouka. Posle nekoliko dana zaboravila je kako se mucila od gorkih . tikava.
- Iz tikve treba da se dobije pirinac. A mi smo tikve pojeli - govorila je starica. - Dobili smo što smo zaslužili. Više nikome necu da dam.
Starica priveza ostale tikve i okaci ih za ekser.
Prošlo je još oko mesec dana. Ceka starica i ne može da saceka da iz tikava potece pirinac. Nije više mogla da izdrži: "Vreme je" - pomisli ona - "da ih skinem". Spusti tikve na pod i poreda sva prazna korita koja je imala u kuci, jer je trebalo da bude dosta pirinca.
Uze jednu tikvu, probuši je i okrenu prema koritu. Cekala je da otuda,u belom mlazu potece pirinac. Ali umesto pirinca poceše iz tikve da izlaze bumbari, ose i razne otrovne muve. Naleteše na staricu, stadoše da je peckaju i ujedaju gde su stigle. Bilo je strašno. Ali starica od pohlepe kao da beše slepa. Cinilo joj se da to pirinac tako kulja i poce da se brani od ujeda buba i muva, režuci tikvu i govoreci:
- Vrapci, vrapci, ne prosipajte pirinac! Sipajte polako!
A kad isece i poslednju tikvu, iz nje ispuzaše otrovne zmije i smrtno izujedaše požudnu staricu.


(Japanska)

Sarmica
20-08-2011, 08:20
TUMAČENJE SNOVA


Živeo jednom jedan car, pa usni neobičan san: vide u snu kako padaju oko njega lisice razne vrste - velike i male, sive i riđe, olinjale i s lepom dlakom. One su ga opkolile s raznih strana, pripijaju mu se uz noge, ujedaju ga i skaču.
Kad se car ujutro probudi, pozva sve mudrace carstva pa im reče:
- Noćas sam usnuo jedan strašan san. Hoću da mi ga odgonetnete i rastumačite, a ako to ne uspete, znajte, kazniću vas i baciti u tamnicu.
Mudraci se raziđoše i stadoše razmišljati o carevom snu. U to doba živeo u tom carstvu neki čovek po imenu Šivar, a to znaci - sulud. Razume se, taj nadimak nije dobio ni za šta: bio je tako sulud i glup da nikad ništa pametno nije uradio. Čega se god dohvatio, sve je ispadalo naopako.
Šivareva žena slučajno saznala za carev san i za nagradu, koju je obećao onome ko mu ga rastumači, pa reče svom glupom mužu: - Hajde, što kažeš? Idi caru pa mu nekako rastumači taj strašni san. On će te bogato nagraditi. Ali ona je pri tome mislila:
"Ako slučajno uspe da odgonetne sam, dobro je, postaćemo bogati i bićemo srećni, a ako ne - opet će za mene biti dobro: car će mom glupom Šivaru odseći glavu. To je dobro, jer šta će mi ovaj suludi muž?"
Šivar najpre ne htede da pođe caru da mu tumači san, ali žena navali na njega tako da je on ne mogaše odbiti. Stoga uze toljagu, prebaci torbu preko ramena, pa pođe u carev dvorac.
Idući putem, on ugleda veliku zmiju, koja je ispuzila ispod jedne stene. Ona ga upita:
- Kuda si se uputio, Šivani? A on joj odgovori:
- Eto, idem tako bez cilja - kud me noge nose i oči vode. Žena me poslala da rastumačim caru jedan strašan san. I sad se pitam: kako ću ja rastumaciti taj san? Pa ja ni svoje snove ne razumem, a treba tuđe da tumačim. Uz to, car je usnuo nešto strašno.
Ali zmija mu reče:
- Slušaj me dobro, Šivaru. Pomoći ću ti da rastumačiš carev san i da se tako izbaviš iz sirotinje. Otići ćeš caru i reći ćeš mu ovo: "Presvetli care, želiš li da ti rastumačim san? Ja ću ti ga rastumačiti. Taj san je strašan. Lisice koje su bile oko tebe, tiskale se oko tvojih nogu i ujedale te - to su laskavci i podmukli veziri. Oni se nalaze oko tebe, i, znaj, žele tvoju propast. Stoga se dobro njih čuvaj i nikome ne veruj." Eto, Šivare, to ćeš reci caru i time ćeš mu rastumačiti san. A za to ćeš dobiti bogatu nagradu. Meni ćeš, naravno, dati polovinu od te nagrade, jer sam ti pomogla. Upamti to dobro.
- Ništa ne brini, podelićemo nagradu - reče glupi Šivar pa se uputi u dvorac.
Kad stiže caru, on ponovi ono što je čuo od zmije i tako mu rastumači san.
Čuvši to, svemoćni car odmah naredi da bace u tamnicu dvorske vezire i mudrace, koji su tobož bili zauzeti tajnama carskog sna. Zapravo, oni su razmišljali o tome kako da zbace cara i preuzmu vlast u zemlji.
Car potom bogato nagradi šivara i imenova ga svojim glavnim tumačem snova. Šivar natovari blago na četiri deve pa se uputi svojoj kući.
Ide on tako kući, promatra vreće pune blaga i razmišlja:
"Za sve ovo treba da zahvalim zmiji; ona mi je pomogla. Dobro
je što sam je sreo. Dve vreće s blagom ću joj dati, a dvije ću zadržati za sebe. Pravedno ćemo podeliti nagradu. Ja ću od sada živeti veselo, a žena mi više neće prigovarati i nećemo se svađati."
Ide Šivar dalje i stalno razmišlja o nagradi i srećom životu.
"Dve vreće - to je lepo bogatstvo. Ali četiri - još lepše.
Teško se dolazi do takvog bogatstva. A ja moram da dam zmiji
polovinu. Šta će to njoj? Kod nje neće uopšte biti iskorišćeno. A nije
ni greh prevariti je. Svako vara, pa mogu i ja zmiju."
Misli Šivar i polako skrenu s puta. Odlučio je da ne dadne zmiji njen deo, pa zaobilaznim putem ode svojoj kući, noseći na devama sve četiri vreće blaga.
I tako je Šivar zadržao sve blago za sebe.
Od toga je prošlo tri godine. Tada car opet usni neki čudan san. Vide on u snu kako su se reke i jezera napunila krvlju, zemlja je postala crvena, na poljima se osula crvena rosa.
Tada se seti Šivara, svog tumača snova, pa posla sluge po njega.
Sluge brzo pronađoše Šivara i rekoše mu da se sprema za put, jer je hitno potreban caru. Čuvši to, Šivar se prepade. Nije znao zašto ga sada zove car. On pomisli:
"Šta sad da radim? Ako je car opet usnuo neki strašan san, kako ću ga rastumačiti. Mogao bih opet otići kod zmije, ali ona mi sada sigurno neće ništa reći. Ovako ne smem izaći pred cara, jer mi glava začas može otići s ramena... Ipak je najbolje da odem do zmije i da od nje zatražim da rastumači i ovaj carev san, jer će mi, možda, ona opet pomoći da spasem glavu."
Šivar to pomisli, pa se uputi pravo zmiji.
Kad dođe do njemu poznate stene, a zmija već ispuzala pa ga čeka.
Ona mu reče:
- Zdravo, brate Šivare! Što radiš? Pre tri godine si me prevario i nisi mi doneo polovinu. Ipak, izvući ću te i ovog puta. Car te pozvao jer hoće da mu rastumačiš još jedan san. Pođi k njemu i reci mu ovo: neka što pre okupi vojsku i bude spreman za boj, jer će neprijatelj krvlju zaliti njegovu zemlju. Nije uzalud video u snu krvave reke i jezera. Šivare, ovog puta nećeš zaboraviti da mi doneseš polovinu od bogate nagrade.
Poklonivši se zmiji šivar reče:
- Ne brini ništa, nagradu ću ti ovog puta sigurno doneti. Dobićeš polovinu od onoga što dobijem od cara. Zatim se uputi u dvorac. Kad stiže tamo, izađe pred cara i reče mu:
- Presvetli care, dugo nam živeo u sreći i zadovoljstvu. Došao sam da ti rastumačim i ovaj drugi san. Znaj, taj san je strašan. Neprijatelji se spremaju da napadnu tvoju zemlju, stoga okupi što više možeš vojnika i naredi im da svakog trenutka budu spremni. Tako ćeš odoleti neprijatelju i pobedićeš ga i neće doći do potoka i jezera krvi.
- Hvala ti, Šivare, - rece car pa odmah naredi da se svuda postavi jaka straža i da se sva vojska naoruža. Vojsku razmesti po zidinama grada tako da može videti neprijatelja. To je učinio u poslednjem trenutku, jer je neprijateljska vojska već pristizala i počela da napada utvrđeni grad. Ali, videvši naoružane vojnike, koji su bili pravilno poređani na tvrđavi, neprijatelji se vratiše i ne dođe do borbe.
Znači, i ovog puta se obistinio carev san i ovog puta ga je šivar dobro protumačio.
Car potom nagradi Šivara; dade mu osam deva natovarenih blagom, pa ga pusti da na miru ide kući.
Videvši toliko bogatstvo Šivar se jako obradova; bio je presrećan. Putem je mislio:
"Osam tovara blaga! Dovoljno je. To je više nego četiri. Zar nije najbolje da sve to zadržim za sebe? Otići ću kod zmije i gledaću da je nekako ubijem, te ću se tako otresti te bede. To nije ništa neobično, jer bi svaki drugi na mom mestu to isto učinio."
I Šivar se uputi prema steni gde ga je čekala zmija.
Zmija mu ispuzila u susret. Kad je ugleda, Šivar dohvati jedan veliki kamen i svom snagom ga baci na nju. Kamen je odista bio velik i težak i da je pogodio zmiju ova bi ostala na mestu mrtva. Ali Šivar samo malo zakači njen rep, a zmija se izvi i pobeže u rupu.
Šivaru beše žao što nije usmrtio zmiju, pa je putem samo o tome mislio. Ali kad stiže kući žena ga radosno dočeka, pa on zaboravi i zmiju i svoja obećanja.
Živeo je sada bolje nego pre. Imao je novaca koliko je hteo i premda ga je nemilosrdo trošio, blago se nije smanjivalo. Jer, osam tovara blaga je dovoljno za čitav život, pa i više od toga.
I Šivar je tako živeo još tri godine.
Ali, desi se da car usni još jedan vrlo čudan san. On vide u snu kako pada s neba pšenica i pokriva ljude i kuće. Pada danonoćno, sve više i više.
Kad se car probudi, seti se Šivara, svoga tumača snova, pa odmah posla svoje sluge po njega. Videvši careve sluge, Šivar se prepade: znao je da je car usnio još jedan san. Stoga on reče ženi:
- Više me nećeš videti. Znaj, ovog puta se, verovatno, neću vratiti kući živ i zdrav. Ali putem Šivar opet pomisli na zmiju pa reče:
- Otići ću do nje. Kad već moram nastradati, neka me zmija ubije; bolje ona nego car, jer sam joj zaista naneo nepravdu, to i zaslužujem.
Tako dođe on do stene.
A zmija mu opet ispuzila u susret, pa kad ga opazi reče mu:
- Zdravo, Šivaru, nerazumni čoveče! Nisu te badava nazvali tako, jer si ti zaista glup i sulud. Zar nisi ni jednog trenutka pomislio, kad si me prošli put gađao kamenom, da će, možda car usnuti još koji san? Za tebe je dobro što sam se onda spasila smrti, jer šta bi sad radio da mene nema? Kako bi rastumačio carev san?
Šivar joj onda odgovori:
- Ah, moja dobra i mudra sestro, vidim sada koliko sam kriv i glup. Evo, zato sam i došao ovamo. Radi sa mnom šta ti je volja. Možeš mi pomoci, ali me možeš i kazniti. Spreman sam na sve.
Ali zmija mu odgovori:
- Ne, glupi Šivare, neću ti ništa uraditi. Neću te kazniti već ću ti i ovog puta pomoći da se izbaviš od sigurne smrti, pomoći ću ti da rastumačiš carev san. Idi caru i reci mu da se ničega ne plaši. Jer taj san je dobar. Pšenica što pada s neba znaci da ce u čitavom carstvu nastupiti sretni dani; ljudi će se obogatiti, a on ce vladati u sreći i zadovoljstvu do kraja života. Za ovo tumačenje će te car bogato nagraditi, ali ne zaboravi da mi ovog puta doneseš polovinu blaga. Treći put ti pomažem i zaslužila sam da mi jednom daš polovinu. Šivar će:
- Ne brini ništa, mudra sestro, to više neću zaboraviti. Dobićeš svoj deo. Ovog puta neću pogaziti reč, a ako je pogazim - neka odmah umrem!
Šivar potom nastavi put prema dvorcu.
Videvši ga, car se obradova. A kad mu Šivar rastumači san, on se još više obradova i njegovoj radosti nije bilo kraja.
Naredi najpre slugama da iznesu burad sa šerbetom na gradske trgove. Nastalo je opšte veselje. Pio je car, a s njim i svi njegovi podanici, pa i naš Šivar. Kad se slavlje završilo, car dade Šivaru tri puta po osam tovara blaga i deve da mu to prenesu, pa ga sam malo isprati.
Šivar pođe kuci, sav srećan što se to desilo, pa pomisli:
"Red je da dam zmiji sve ovo blago. Ja imam dovoljno kod kuće i više mi ne treba. Zmija će biti zadovoljna i više se neće ljutiti na mene. Postaćemo dobri prijatelji."
I on zaustavi čitav karavan kod stene, skide tovare sa deva, pa pozva zmiju. Ona se uskoro pojavi i Šivar joj reče radosnim glasom pokazujući na tovare s blagom:
- Moja mudra sestro, uzmi sad svoj deo. Dat ću ti sve, jer si bila dobra prema meni. Ali mu zmija reče:
- Brate Šivare, pa meni nije potrebno to blago; što ce mi? Htela sam samo videti kakav si ti čovek i koliko mogu računati na tebe. A sada pazi šta ću ti reći. Kad si prvi put dobio bogati poklon od cara, prevario si me; nisi došao k meni, već si zaobi laznim putem otišao kuci. Ta godina je bila lisičja godina, dakle - godina laži i prevare. Stoga si me i ti, koji si inače vrlo slab covjek, prevario i otišao ne davši mi baš ništa. Postupao si kao i ostali, pa možda i gore od njih, jer si verovao da tuđa laž može prikriti tvoju. A kad smo se drugi put sreli, onda je bila godina krvi te si me stoga gađao kamenom i prolio moju krv. Ti si i ovoga puta postupeo kao i svi ostali, pa čak i gore od njih, jer si verovao da krv što su je drugi prolili može sakriti onu koju si ti prolio. A sada su nastale godine izobilja i bogatstva; ljudi su postali dobri i darežljivi. I ti si stoga postao darežljiv. Postupaš kao i ostali, postao si darežljiv, pa čak i darežljiviji i od ostalih, jer mi daješ čitavu nagradu a ne samo moj deo. Prema tome, dragi moj Šivare, ti si se samo pokoravao vremenu. Ne budi ponosan na svoju dobrotu, već dobro zapamti ovo šta ću ti sada reći: ko se ravna prema drugima, a sam ne zna svoj put, svakako će skrenuti s njega. Završivši to, zmija se uvuče u svoju rupu. .
Šivar je pažljivo slušao zmijine reči. One su ga pogađale i stideo se sebe. Blago ga više nije privlačilo.
Dode kuci pa, na zaprepaštenje svoje žene, podijeli citavo blago svim susjedima.
On se posle zmijinih reči sasvim izmenio.
Jer reči pametne zmije bejahu se urezale u njegovo srce. Više ih nije mogao do kraja života zaboraviti; kao da su bile ispisane u njegovoj svesti.
Šivar je postao dobar covjek.
Kad bi neko nešto rđavo ucinio, on je nastojao da bude pravičan; trudio se da bude dobar. A kad bi svi ljudi bili dobri, on je hteo da bude bolji od svih. Stoga je bio srećan do kraja života.


(Jermenska)

Sarmica
20-08-2011, 08:20
MALI PJER I BELA MAČKA


Živeo jednom jedan kralj koji je imao tri sina. Prvi se zvao Garavko, drugi Plavojko, a treci, najmladi, Mali Pjer. Starija braca su ga pomalo prezirala, jer su bili krupni i snažni a on mršav i slabacak, ali je zato imao više pameti u malom prstu nego oni u svojim ogromnim telesinama.
Jednog dana kralj rece sinovima:
- Ostareo sam, sinovi moji, i došlo je vreme da jedan od vas nasledi ovo kraljevstvo. A ja bih želeo da onaj koji dobije sve moje imanje ume da se snade u životu. Zato cu dati krunu onome od vas koji bude došao do najlepše princeze, najlepših konja i najlepših kocija.
I tako se tri mladica uputiše u svet. Išli su, išli, i na kraju stigoše do jednog raskršca odakle su se racvala tri puta.
- Ja sam najstariji i izabracu ovaj put - izjavi Garavko.
- A ja ovaj - dodade Plavojko.
- E pa, ja cu poci onim što je preostao - uzdahnu Mali Pjer.
A onda se dogovoriše:
- Tog i tog dana naci cemo se opet na ovom raskršcu. Mali Pjer krenu svojim putem. Išao je dugo, dugo, i za to vreme razmišljao: "Nisam ni dovoljno velik ni dovoljno snažan da osvojim najlepšu princezu, najlepše konje i najlepše kocije. Mogao sam s mirom da ostanem kod kuce, umesto što se ovako potucam po belom svetu."
Put odvede Malog Pjera u neku gustu šumu. Odatle nastavi da ide drugom stazom, pa onda trecom. Vec se bio dobro zamorio kad najzad stiže do jedne sirotinjske kolibe, koja je izgledala sasvim napuštena.
Obide je sa svih strana i jedino što opazi u blizini beše jedna lepa bela macka, naculjenih ušiju i ružicaste njuškice, koja je radoznalo posmatrala kako se cetiri gadne krastave žabe igraju kraj obližnje bare.
Mali Pjer uctivo pozdravi belu macku, pa sede na prag kolibe da saceka povratak sopstvenika; hteo je da ih zamoli da ga prime na prenocište.
Sedeo je tako, tužan i nesrecan, glave zagnjurene u šake, i razmišljao o tome kako nece dobiti krunu nego ce zemljom vladati jedan od njegove brace; a pošto ga ni Garavko ni Plavojko nisu voleli, sigurno ce s njim loše postupati kad ne bude više oca da ga brani.
Dok je tako sedeo zadubljen u crne misli, oseti kako ga dotice nešto meko i toplo, i vide da je to bela macka; pruži ruku pa je nežno pomilova po svilenom krznu.
Macka poce da prede, a onda skoci Malom Pjeru u krilo, pogleda ga krupnim zelenim ocima i rece:
- Zašto si tužan?
- Gospodo macko - odgovori Mali Pjer ljubazno kao što je red - otac je obecao krunu onome od nas trojice sinova koji bude doveo najlepšu princezu, najlepše konje i najlepše kocije.
- A da li ti zaista toliko želiš tu krunu ?
- Braca me ne vole, i kada oca ne bude više medu živima, onaj koji sedne umesto njega na presto zagorcavace mi stalno život. Eto zato sam tužan.
- Kako ti je ime?
- Zovu me Mali Pjer.
- Slušaj, Mali Pjere, sutra se vrati u ocev dvorac. Mene uzmi u narucje, a one cetiri krastave žabe što su se igrale tamo kraj bare zatvori u vrecu i ponesi na ledima. Ali to još nije sve. Vidiš li ovo orahovo drvo? Podigni prvi orah koji padne s njega i stavi ga u džep.
- Time necu steci princezu, konje i kocije.
- Uradi kao što sam ti rekla. Kad stigneš pred oca, pomiluj me kao što si uradio malocas, zatim cešagijom istimari leda žabama, a orah slomi prstima.
- Poslušacu vas, gospodo macko - odgovori Mali Pjer.
Pošto je prenocio u pustoj kolibi, on se ujutru diže, uze macku u ruke, strpa cetiri krastave žabe u vrecu i ode pod drvo koje mu je pokazala macka. Jedan orah baš u tom casu pade mu pred noge, a on ga podiže i metnu u džep. Tako natovaren, pode putem koji je vodio u dvorac njegovog oca.
Kad stiže na ono raskršce, ugleda bracu.
Garavko je sedeo u lepim srebrnim kocijama što su vukla cetiri vranca, a kraj njega je bila divna princeza kose crne kao gar.
Plavojkove kocije bile su zlatne, a vukla su ih cetiri belca; s njim u društvu nalazila se prelepa princeza, kose žute kao zrelo žito.
Kad ove dve momcine ugledaše najmladeg brata kako dolazi pešice, sa mackom u narucju i starom vrecom na ledima, prsnuše u gromoglasan smeh, govoreci:
- E, vala, ti neceš dobiti ocevu krunu!
A onda nastaviše put u svojim divnim kocijama. Mrtav umoran, Mali Pjer se vukao za njima. Kad stigoše u dvorac, sve sluge navališe da mu se rugaju.
- Siroti Mali Pjere, dobro si, bogme, izgurao! - povikaše, pretvarajuci se da ga sažaljevaju.
Mali Pjer nije imao kad ni da se odmori, jer je kralj odmah poslao po njega. Mladic zatece oca pred dvorcem; u tom casu baš se divio princezama, konjima i kocijama koje su doveli njegovi stariji sinovi, i nije znao koga da proglasi za pobednika.
Kad vide da mu se približuje najmladi sin, on planu:
- Hoceš li da mi se rugaš? Poslao sam te po lepu princezu, lepe konje i lepe kocije, a ti - gle šta si doneo!
Mali Pjer ne odgovori ništa, ali mu dode da zaplace. Spusti belu macku na zemlju i tužno je pomilova. Zatim izvadi iz vrece krastave žabe i prede im cešagijom preko leda. Najzad izvuce onaj orah iz džepa i slomi ga prstima.
U istom casu, mada je vreme bilo mirno i vedro, kao obicno pocetkom proleca, odjeknu užasan pucanj groma. Orah ispade Malome Pjeru iz ruku i poce da raste; postajao je sve veci i veci, i pretvorio se u blistave kocije od dijamanata i raznog dragog kamenja.
I cetiri krastave žabe poceše da rastu; postadoše velike prvo kao zecevi, pa kao psi, pa kao telad; dok se najzad ne pretvoriše u cetiri divna rida konja, koji se sami upregoše u one kocije.
Ljudi su zadivljeno piljili u to cudo, kad se iznenada iz svih grla zacu uzvik. Mali Pjer se okrete i vide pored sebe bajnu princezu kakva se ni u snu ne vida; u svojoj crvenkastozelenoj kosi imala je svetlucavu dijademu, umotana je bila u krzno belo kao sneg, a krupne oci behu joj zelene kao smaragdi.
Kralj im pride i rece:
- Mali Pjere, zaslužio si moju krunu, i ako ova lepa princeza na to pristaje, uzeceš je za ženu.
I tako je svecano proslavljena svadba, o kojoj se još dugo pricalo u celom kraljevstvu.


(Kanadska)

Sarmica
20-08-2011, 08:21
IVAN ZORA


Bilo je, a možda ništa nije ni bilo - živeo je u jednom gradu kovac bez dece, a mnogo je želeo da ih ima. Pode jednom žena toga kovaca po vodu. Tek što je napunila vrc do vrha, vidi ona - nosi reka tri jabuke. Njoj se dopadoše jabuke, pruži ruke za njima, dohvati ih i donese kuci. Jednu dade mužu, drugu pojede sama, trecu podeli s mužem na ravne delove.
Kovaceva žena posle toga dobi dete. Cim se rodi, ono viknu:
- Spremajte se da mi što pre date ime, inace cu odleteti i necete stici!
Decaku dadoše ime Ivan Vecernji. Tek što ga je mati malo podojila, on kao vetar polete na nebo. Samo što je nudilja pošla, zacu se krik:
- Ne puštajte je, odmah cu doci na svet i odleteti. . . I zaista, o ponoci se rodi još jedan sin. Dadoše mu ime Ivan Ponocni.
Podoji ga mati, pa i on odlete u nebo.
Pred jutro, u zoru, rodi se treci sin, nazvaše ga Ivan Zora. Podoji ga mati, pa i on odlete.
Živela su tako sva tri brata na nebu i letela medu zvezdama i oblacima. Samo jednom dnevno dolecu majci po mleko: Ivan Vecernji - uvece, Ivan Ponocni - o ponoci, a Ivan Zora - u zoru, pred jutro. Dolete, majka ih podoji, i odlete. I nijednom se nisu sreli.
Prode vreme, braca poodrastoše, mleko im više nije potrebno, sve rede i rede se pojavljuju u kuci. Dolete tako jednom nedeljno, uzmu hleb i odlete.
A u tom gradu živeo jedan car. Car je imao tri kceri lepotice.
Te lepotice ni danju ni nocu nisu izlazile iz kuce, da ih sunce ili vetar ne bi opalili. Tako su i živele nevidene od sunca.
Jednom ce otac reci lepoticama:
- Kceri moje, što stalno kod kuce sedite, ustanite, prošetajte, pogledajte svet, sunce.
Poslušaše kceri, izadoše.
Cim izadoše, odjednom se u vedro podne skupiše oblaci, zagrme grom, sevnu munja. Celo nebo potamne, dolete ogroman strašan div, dograbi sve tri lepotice, stavi ih sebi na pleca i nestade medu oblacima.
Svi se uznemiriše. Car se rastuži, oneraspoloži - nema mu niotkuda pomoci.
Car razasla glasnike na sve strane da objave nesrecu i da svugde traže lepotice. Ali ni traga im niko ne nade.
Odjednom se pojavi nekakva starica - baba kovaceve žene - irececaru:
- Postoji u ovom gradu kovac, ima tri sina. Sva trojica žive na nebu, lete u oblacima kao ptice. I nebo i zemlja - sve im je kao na dlanu. Ako iko bude mogao da pronade tvoje kceri, to su samo oni.
Priredi car odmah veliku gozbu i posla ljude kovacevoj ženi da pozovu njene sinove u goste.
Ona obeca:
- Cim dolete, zadržacu ih i poslacu ih caru.
Dolete pred vece Ivan Vecernji. Obradova se majka, nahrani ga, napoji i rece mu:
- Ostani, sine, nocas kod kuce, sutra je gozba kod našeg cara, on te je zvao u goste.
Ostade Ivan Vecernji. Majka mu prostre za spavanje. Oko ponoci dolete Ivan Ponocni; i njega primi majka, nahrani ga, napoji i zamoli da ostane preko noci.
- Sutra je kod našeg cara gozba. Poziva te u goste - rece mu.
Pristade i srednji sin te ostade. Vidi on - spava neko u kuci pa upita:
- A ko to tamo spava?
- To je tvoj stariji brat, obojica ste se rodili iste noci. I on je za sutra pozvan k caru - odgovori majka.
Zaspa i Ivan Ponocni.
U zoru dolete Ivan Zora.
Majka i njega nahrani i stavi ga da spava pored brace.
Dode jutro. Ivan Vecernji se naspavao od uvece, Ivan Ponocni još je u dubokom snu, a Ivan Zora tek pocinje da drema. Probudi se najstariji brat i naljuti se.
- Ko se to i s kakvim pravom izvalio ovde da spava, ne pitajuci me!
Odluci da ih obojicu ubije, ali nema ni luka ni strele, niti maca. Spazi u uglu mac Ivana Zore, uhvati ga, ali s mesta ne može da ga pomakne.
Vide to majka pa se prepade:
- Za šta ce ti, sine, taj mac? Kakve si neprijatelje ovdenašao?
- A koga si to u kucu pustila? - upita sin.
- To su tvoja braca - veli majka - iste ste se noci rodili, svi živite u nebu. I oni su, kao i ti, juce doleteli, i njih sam, kao i tebe, zamolila da prenoce.
Kad se braca probudiše, zagrliše se i izljubiše. Zatim svi zajedno odoše caru. Car ih doceka s velikim pocastima, pogosti ih, a zatim upita najstarijeg brata:
- Ivane Vecernji, ti letiš po nebu, sve vidiš, znaš li gde su moje kceri?
Ivan Vecernji ne znade, nije video.
Car upita Ivana Ponocnog, ali ni on ništa nije video.
Dode red na najmladeg brata. Ivan Zora ustade, pokloni se caru i rece:
- Srecni care! Ležao sam jednom na vrhu visoke planine i posmatrao oblake na nebu. Odjednom cujem šum. Gledam - leti div, nosi devojke, a one vicu i placu. Dohvatim luk, ali ga pustih. Poplašio sam se - ako pogodim diva, ubicu ga, on ce pasti, razbice se s njim i devojke, poginuce. I tako div odlete s devojkama. Više ih nisam ni video niti sam išta cuo o njima.
Car se obradova što je naišao na trag svojih kceri i rece:
- Podite i tražite moje kceri; ako ih nadete - dacu vam ih za žene. Najmlada je takva lepotica da ce i sunce pozavideti njenoj lepoti, ona ce biti tvoja žena! - rece car Ivanu Zori.
Ivan Zora je znao gde taj div može boraviti i uputi se tamo zajedno sa bracom.
Ko zna koliko su išli, dok ne dodoše do jedne planine.
Planina visoka, stenovita, ne možeš je obuhvatiti pogledom, pružila se izmedu dva mora, a u podnožju planine šator. U šatoru spava covek od gvožda - div, glava mu kao stena.
Ivan Zora posla bracu divu:
- Idite, probudite ga.
Udoše oni u šator, budiše diva, budiše, pa izadoše i vele:
- Ne, ne možemo ga probuditi. Ude Ivan Zora, pride divu i tresnu ga po glavi svojim lukom. Covek-Gvožde se probudi, prepade se i zamoli Ivana Zoru:
- Hajde da se pobratimimo, ako ti ustrebam - pomoci cu ti.
Ivan Zora mu rece:
- Pa pomozi nam - digni nas na ovu stenu. Covek-Gvožde ce na to:
- Ti si kovacev sin. Iskuj lanac, bacicemo ga na vrh i popecemo se.
Ivan Zora donese cekic, ali nema nakovnja. Tada Gvozdeni Covek predloži:
- Evo vam moja glava! - i podmetnu glavu umesto nakovnja.
Ivan Zora iskova ogroman jak lanac. Pricvrsti na lanac karike i iskiti ga kukama.
Ivan Zora rece braci:
- Hajde, zamahnite, prebacite lanac. Ivan Vecernji i Ivan Ponocni pridoše, uhvatiše lanac - i ni s mesta ga ne pomakoše.
- Hajde sad ti, Gvozdeni Covece - veli Ivan Zora. Gvozdeni Covek uze lanac, zamahnu njime: lanac polete, ali ne dosegnu vrha.
- Takva li je tvoja snaga? - upita Ivan Zora.
- Da, takva je moja snaga! - rece Gvozdeni Covek.
Tada Ivan Zora uhvati lanac, zamahnu njime, on polete i pade pravo na vrh.
Sva cetvorica povukoše lanac, on se zakaci kukama za stenu - možeš ici po njemu kao po stepenicama.
Ivan Zora posla bracu. Ali ovi ne mogoše da se popnu, od straha umalo da popadaju u provaliju.
Pode Gvozdeni Covek. Još malo pa bi stigao na vrh, ali pogleda dole, u glavi mu se zavrte, zaljulja se i jedva se živ spusti.
Tada Ivan Zora pode i rece:
- Pazi, Gvozdeni Covece, ostavljam ti svoju bracu, ako im se nešto desi, znaj, glavom ceš mi platiti.
Ivan Zora se pope na vrh stene i pode divovim putem.
Išao je, išao i vidi - stoji bronzana kuca. Ude Ivan Zora u kucu - kad tamo sedi lepotica-devojka. Raspita se za sve i saznade da je to najstarija careva kci. Ona rece:
- Bolje bi bilo da nisi ovamo dolazio, sad ce doci sedmoglavi div i ubice te.
- To je vec moja briga! - veli joj Ivan Zora.
- Onda sam ja žena, ti muž - rece ona.
- Ne, ti si snaha, ja dever.
Ide uvece sedmoglavi div kuci. Dode do kuce, a konj pod divom se spotace.
- Eh, prokletnice! - viknu div na konja. - Šta je, zar te Ivan Zora u kuci ocekuje? Cega se plašiš?
Stiže, a Ivan Zora sedi u hladu i ocekuje ga. Div povika:
- Ivane Zoro, reci mi jesi li mi prijatelj ili neprijatelj?
- Kakav sam ti ja prijatelj - odvrati Ivan Zora - docekuj neprijatelja!
Skoci div s konja i viknu:
- Hajde, duni tamo u zemlju.
- Duvaj sam, šta se to mene tice!
Dunu div u zemlju, ova se pretvori u bakar.
Uhvatiše se ukoštac. Dograbi Ivan Zora diva i sabi ga do pojasa u bakar. Isuka svoj mac, jednim zamahom odrubi mu tri glave. Razbesne se div, uhvati Ivana Zoru i sabi ga do bedara u bakar.
Ote se Ivan Zora, uhvati diva, odrubi mu ostale cetiri glave, zatim pode lepotici, uze od nje prsten za brata i pode da traži devetoglavog diva, kod kojeg je camila druga sestra lepotica.
Išao tako Ivan Zora, išao i stigao do srebrne kuce. Tu nade srednju sestru.
Devojka ga moli:
- Idi, ubice te.
Ne, ne sluša Ivan Zora. Legao u hlad i ceka diva.
Ide devetoglavi div, a konj mu se spotace pored kuce.
- Acu, prokleti, zar te Ivan Zora kod kuce ceka? - vice div.
Dode - i, zaista, u hladovini leži Ivan Zora, ceka ga.
- Govori, Zoro, jesi li mi prijatelj ili neprijatelj? - pita ga div.
- Kakav sam ti ja prijatelj - veli Zora - docekuj neprijatelja.
Ubi Ivan Zora i devetoglavog diva, uze od srednje sestre prsten, pa pode da traži dvanaestoglavog diva.
Stiže i vidi - sve naokolo je zlatno. Ude u zlatnu kucu - stoji devojka nevidene lepote. Pride Ivan Zora, zagrli svoju nevestu i pode je ljubiti. I lepotica zavole Ivana Zoru.
Ivan Zora joj rece:
- Moram ubiti diva! Ona zaplaka:
- Nemoj, ostavi, neceš ga ubiti, poginuceš.
- Ne brini, nece me ubiti tvoj dvanaestoglavi div - rece Ivan Zora, izade, prilegne u hladovini i stade da ceka diva.
Vracajuci se kuci, divov konj se spotace.
- Acu, prokletnice! - viknu on. - Da te ne plaši Ivan Zora? Ništa, uskoro ceš videti kako ce mu krv poteci kao reka, a vrane ce kljuvati njegov leš.
Dojaha i ugleda Ivana Zoru.
Div povika:
- Kaži, Zoro, jesi li mi prijatelj ili neprijatelj?
- Neprijatelj - rece Ivan Zora - kakav sam ja tebi prijatelj?! - I uhvatiše se ukoštac.
Div skoci s konja, dunu u zemlju, i sva zemlja postade zlatna.
Sabi div Ivana Zoru u to zlato do pojasa, a Ivan Zora diva do ramena. Zora zamahnu macem i otkide divu devet glava.
Div se umori i zapita Zoru:
- Kako se kod vas bore?
- Kod nas se malo bore, onda se odmore! - odgovori Zora.
- Onda cemo se odmoriti! - moli div.
Zora pomisli: "Ako ga pustim da se odmori - iskocice, još ce me ubiti", i, ne cekajuci, zamahnu, odrubi divu i tri preostale glave.
Ivan Zora uze lepoticu sa sobom i pode. Lepotica se osvrnu i rece:
- Pogledaj, Zoro, koliko zlata ostavljamo.
- Kakvo mi je pa to divovo zlato - veli Zora - to je samo da se zamažu oci.
Ivan Zora dunu, i sve se zlato pretvori u prašinu.
Dodoše do srebrne kuce, uzeše srednju sestru, dunu i tamo Ivan Zora, i tamo sve postade prašina. Uzeše i najstariju, pa podoše ka steni.
Poce Ivan Zora da spušta sestre niz stene.
Najpre spusti najstariju i viknu najstarijem bratu.
- Drži, tvoja je!
Zatim srednju - srednjem bratu.
Htede da spusti i najmladu, ali ona mu rece:
- Izdace te taj Gvozdeni Covek. Ti si mi i sunce i mesec, ako pogineš, kako cu bez tebe živeti?
Zora je ne posluša, nego je natera da se ipak spusti. Tek što ona side, Gvozdeni Covek dohvati gvozdeni buzdovan, udari po lancu i raskide ga nadvoje.
Ostade Ivan Zora gore. Šta da radi? Spuštati se bez lanca znaci ubiti se. Pode on po toj steni dalje. Lepotica mu ipak dovikne:
- Zoro, idi na kraj stene, tamo iznad mora visi stenovit isturen deo, nalik na nos, udari nogom o tu izbocinu, ona ce se srušiti i tamo ceš naci konja. To je divov konj, on je diva zbacio sa sebe, zato su ga tamo i zatvorili, uzmi tog konja, on ce ti pomoci.
Ivan Zora pode ka toj steni, udari nogom u izbocinu, nade konja, gleda - a na konjskim ledima s pedlja debela prašina i prljavština. Konj progovori covecjim glasom:
- Pusti me, Zoro, na tri dana u Crnu planinu, jer sam slab i ne bih te mogao podici.
Ivan Zora ga pusti. Konj se vrati posle tri dana. Zora ga zauzda i skoci na njega. Konj posrnu i rece mu:
- Pusti me još jedan dan.
Zora mu dozvoli da se odmori još jednu noc. Ujutru skoci na njega i pode. Konj polete kao strela; dva dana pre Gvozdenog Coveka dolete u grad.
Konj nauci Zoru:
- Stavi na mene sve svoje oružje i pusti me još tri dana u Crnu nlaninu; sebi ostavi samo tri moje dlake. Cim me pozoveš, odmah cu doleteti.
Zora sve tako i ucini, a sam se obuce u rite i pode da luta gradom. Nade jednog kovaca i rece mu:
- Radicu ti, a ti me samo hrani i ništa mi više ne treba.
- Dobro - pristade kovac - idi, udaraj cekicem.
Zora dohvati cekic jednom rukom, udari u nakovanj i raznese celi panj. Kovac se zacudi njegovoj snazi. Uzeše i postaviše dva puta veci panj i Zora poce da radi. Ono što kovac uradi za pet dana, Zora uradi za sat. Raduje se kovac što je našao takvog radnika.
Vrati se najzad i Gvozdeni Covek sa devojkom i bracom Ivana Zore. Odrediše i dan vencanja. Ali najstarija sestra nema prstena, ostao je kod Ivana Zore. Pitahu sve kovace ko takav prsten može da iskuje. Ne, svi odbijaju, niko ne može. Stigoše i do gazde Ivana Zore. I on odbi, a Ivan Zora rece:
- Ja cu napraviti takav prsten.
Nocu kovac zaspa, a Ivan Zora kucnu - kucnu cekicem, izvadi iz džepa prsten najstarije sestre i stavi ga na policu. Ujutru ude kovac Zori, vide da spava i gurnu ga nogom.
- Što si me osramotio pred carem?
Zora izvadi prsten i dade ga kovacu.
Poslaše prsten. Ode i kovac na svadbu, a Zoru je pozvao, samo ovaj odbi, ne pode. Kada iz crkve poce izlaziti najstariji brat - Ivan Vecernji sa najstarijom sestrom, izade Ivan Zora na trg, izvadi tri konjske dlake i spali ih. Odmah se pojavi njegov konj. Zora skoci na konja i rece:
- Leti gore, pašcu s neba na njega i naucicu ga pameti.
Konj uzlete u nebo, i kad muž i žena izadoše iz crkve, Ivan Zora nalete na njih i iz sve snage udari najstarijeg brata. Pusti zatim konja, pode u kovacnicu i sede kao da se ništa nije desilo.
I drugi prsten napravi Zora na isti nacin. Poznadoše devojke svoje prstenje, ali ništa ne govore, boje se, cute, a najmlada lepotica place, tuguje:
- On je živ, vratio se, što ne dolazi, što me ne oslobodi nevolje?
I srednji brat dobi isto tako od Zore.
Dode red i na Gvozdenog Coveka.
Zora pozva svoga konja, skoci na njega, uze u ruke buzdovan i rece:
- Leti!
Konj polete na nebo. Izade Gvozdeni Covek, vodi Zorinu nevestu u crkvu; tek što je zakoracio u pripratu, Ivan Zora slete s neba, udari ga buzdovanom po glavi, a Gvozdeni Covek propade u zemlju. Ivan Zora sjaha s konja, zagrli svoju nevestu i poljubi je.
Ispricaše sve caru.
Ivan Zora se oženi najmladom sestrom, a kad car umre, nasledi celo carstvo.
Pomor tamo, ovde pir,
Trice tamo, ovde brašno.


(Kavkaska)

Sarmica
20-08-2011, 08:21
ČAROBNA KIČICA


Beše jednom jedan decacic po imenu Ma Lijang, koji bi radije crtao no hleba jeo. Na nesrecu, ostao je zarana siroce te je morao samog sebe prehranjivati. Iz dana u dan skupljao je opalo granje u šumi ili kosio travu, pa ipak bio toliko siromah da mu je kicica izgledala kao neprocenjivo blago.
Kad je jednom prolazio kraj škole, dogodi se upravo da je nastavnik svoje vaspitanike poducavao crtanju. Zažarenih ociju gledao je decacic kroz odškrinuta vrata kako se šarolike boje, sve potez po potez, uoblicuju u krasnu sliku. Pre no što je i shvatio šta cini, ukoraci decak u školu.
- Smem li se usuditi da pozajmim jednu cetkicu? - zapita ucitelja. - I ja bih tako rado ucio da crtam.
- Šta ti samo pada na pamet, mangupe jedan! - dreknu ucitelj strogo i mrko ga odmeri. - Golja kao ti, pa hoce, ni manje ni više, nego da uci slikanje! - I tako ga po kratkom postupku izbaci.
Znaci, razmišljao je Ma Lijang, nama siromasima zabranjeno je cak i crtanje. E, baš da vidimo da li je tako!
Od tog dana, kad je u šumi pribirao drva, posmatrao je pažljivo oblicje i let ptica pa jednom grancicom njihovu sliku ucrtavao u prašinu; kad bi sekao trsku na reci, posmatrao je ribice gde vrludaju kroz ševar, pa bi zamocio kažiprst u vodu i vrhom prsta crtao njihove oblike na pljosnatom priobalnom kamenju; najzad, kad bi s vecera došao kuci, uzimao bi nagaravljeni komadic drveta u ruku i njime crtao predmete svog oskudnog pokucanstva: sto, klupicu i šta je još drugo posedovao, a sve bi to šarao po zidovima svoje glinene kolibice.
Dan za danom vežbao je uporno i strpljivo, pa, da vidiš, i vrlo dobro napredovao. Tako je zapanjujuce verno slikao ptice da si mirne duše mogao ocekivati kako ce svakog casa zacvrkutati, a ribe su mu takode izgledale tako prirodne i žive kao da ce pri prvom dodiru zamahati perajima i otplivati. Ali ono za cim je decacic najviše ceznuo, to mu je još uvek nedostajalo: kicica.
Tada se dogodi da Ma Lijang, jedne veceri, leže na svoju slamaricu i, iscrpljen od dnevnog rada, smesta zaspa, pa mu se u snu javi jedan starac snežnobele brade i predade mu kicicu.
- Ovo je carobna kicica - progovori starac. - Budi oprezan i koristi je samo u blagocastive svrhe.
Kako je samo kicica blistala i treperila, i kako bila teška u ruci kad je Ma Lijang prihvati.
- Pa to je doista prekrasna kicica - uzviknu decak ocarano i skoci od radosti sa svoje postelje. - Veliko vam hvala, veliko vam hvala, dragi, dobri starce...
No, gle - prijateljskog starca vec više nigde nije bilo. Ma Lijang se prepade i probudi. Avaj, pomisli razocarano, to opet beše san! Da li san? Da je bio san, odakle bi se kicica o kojoj je toliko sanjao, pozlacena kicica, sad našla u njegovoj ruci?
Tek što je Ma Lijang ovom carobnom kicicom naslikao pticicu, vec bi malo stvorenjce raširilo krilca, pa bi lepršalo i curlikalo i cvrkutalo kao da želi da svom tvorcu otpeva pesmu zahvalnicu. Takode bi i ribice koje bi naslikao glavacke skakale u vodu, pa bi vrludale levo-desno i izvodile kojekakve vesele igre njemu u cast. Kako je srecan bio Ma Lijang!
Iz dana u dan išao je sad kroz selo i slikao sirotim seljanima sve u cemu su oskudevali: plugove, motike, lampe uljanice, vedra za vodu...
Takva cudesna dela prirodno da dugo nisu mogla ostati tajnom. Od usta do usta pronese se vest, pa i bogati seoski gazda za to doznade. Njegova pohlepa odmah se probudi, te smesta otposla dvojicu slugu rmpalija, koji mladog carobnika jednostavno dohvatiše za percin i dovukoše pred gazdu.
Da bogataši nikad nisu dobronamerni prema sirotinji, znao je Ma Lijang odavno uprkos svojoj mladosti, pa kako je bio cvrst i neustrašiv junoša, usudi se da, uprkos najoštrijim pretnjama i najprimamljivijim obecanjima, odbije da i jedan jedini potez kicicom povuce u gazdinu korist. Na to se ovaj toliko razbesne da decaka zakljuca u štalu i najstrože naredi da mu se ne daje ni jelo ni pilo.
Tri dana tako decak proboravi u štali. Treceg dana u predvecerje otpoce sneg. Velike pahuljice padale su sa neba, pa se ubrzo preko smrznute zemlje raširi debeli, pahuljasti snežni pokrov. A gazda je mislio: ako Ma Lijang dosad od gladi nije krepao, sad ce se zasigurno smrznuti. Kad, medutim, stiže pred štalska vrata, ugleda kroz pukotine gde plamsa rumena vatra, a prijatan miris svežeg pecenja dopre mu do nozdrva.
Gazda se necujno prišunja i proviri: unutra je mali Ma Lijang sedeo udobno kraj vatrice, sladio se pecenjem i u tiganju pržio valjuške. Aha! pomisli gazda, znaci sve je to naslikao, jer kako bi inace tiganj, drva, meso i brašno dospeli u štalu? Izbezumljen od besa, sazva gazda svoje izmecare i naredi im da malog bez oklevanja ubiju. Tako ce odsad kicica njemu pripadati.
Po zapovesti upade tuce slugu u štalu - ali gle, gde je mališa? Na zidu s istocne strane videše merdevine koje su vodile na tavan. Gazda htede njima da se uspne, ali tek što je krocio na trecu precagu, strmoglavi se i poleduške ljosnu o zemlju. Istog casa nestadoše merdevine bez traga.
Posle bekstva, Ma Lijang je znao da mu više u selu nema opstanka, jer ma gde se sakrio, pronašli bi ga gazdini žbiri, pa bi doveo u nepriliku ne samo sebe vec i sve one koji bi mu pružili utocište. S bolom u duši oprosti se on od svoje drage postojbine: "Ostajte mi zbogom, mili prijatelji, ostajte zbogom! Možda cemo se još u životu sresti". I tako žurno naslika konja, vinu mu se u sedlo, mamuznu ga i odjaha niz drum.
Nije daleko dospeo kad za sobom zacu topot konjskih kopita. Pri svetlosti rasplamsalih buktinja vide cetu konjanika, napred gazda s isukanim macem u ruci, a za njime njegove sluge izmecari. Na to Ma Lijang poteže kicicu i naslika sebi luk i strelu, pa priceka dok progonitelji ne pristigoše na domašaj: fijuuuuu! fijuknu strela odapeta s tetive, a gazda, pogoden posred grla, sruci se s konja. Sad Ma Lijang žurno mamuznu svog ždrepca i, puštenih uzda, odjezdi.
Nekoliko dana docnije stiže do jednog gradica. Vec sam dovoljno udaljen od rodnog mesta, pomisli decak, pa bih ovde mogao bez opasnosti da se nastanim. Kako drugog posla nije mogao naci, to opet poce da crta. Ovog puta se pak dobro cuvao da ne izbije na glas kao cudotvorni slikar. Slike koje je nudio na prodaju ostajale su beživotne jer ih nikad ne bi do kraja naslikao: pticama bi nedostajao kljun, životinjama po jedna noga -jednom recju, uvek bi namerno ponešto izostavio.
Jednog dana, pak, tek što je dovršio jednog ždrala bez ociju, kad mu slucajno prsnuše dve kapi tuša na prazna mesta i tako se nesreca dogodi: ždral otvori smesta oci, zamaha krilima i vinu se u zrak. Ovaj neocekivani dogadaj prenerazi citav grad, pa nije dugo potrajalo a jedan od dvorskih ulizica, u želji da se dodvori, saopšti caru o ovom cudesnom dogadaju. Car smesta posla nekoliko dvorana, koji najpre pokušaše da Ma Lijanga domame recima slatkim kao med, zatim predoše na prikrivene pretnje, a pošto se decak opirao, najzad ga skleptaše i silom dovukoše u prestonicu.
Ma Lijang je ranije vec cesto slušao od ljudi kako se car okrutno i tvrdokorno ophodi prema sirotinji. Zar bi takvom jednom odvratnom vladaru on stavio svoju umetnost u službu? Nikad ni za šta na svetu! Umesto zmaja, kako je car naredio, decak naslika jednu groznu žabu krastacu, a kad njegovo velicanstvo požele da vidi feniksa šarenog perja, dogega odjednom pored njega ocerupani pevac. Ove grozne životinje uznemiriše citavu palatu: zagadile su raskošne odaje i svud rasprostrle životinjski smrad. Caru se žuc razli od besa.
- Otmite mu kicicu! - dreknu stražarima. - Bacite nitkova pravo u najcrnju tamnicu!
S otetom carobnom kicicom pokuša sad car sam da se bavi slikanjem. Njegova prva slika predstavljala je brdo od cistog zlata. Ali u njegovoj bezgranicnoj pohlepi, nije mu bilo dovoljno jedno brdo, te je dodavao sve nova i nova, dok najzad ne stvori pravi zlatni planinski lanac s padinama, obroncima, kupama i vrhovima. Ali kad bliže promotri svoje umetnicko delo, imao je šta i videti! Nigde ni traga ni glasa zlatu! Samo su sure stene, gomile vapnenca ležale pred njim, a kako ih je bezumno visoko bio natrpao, to se citava gomila pod svojom sopstvenom težinom strovali, pa u onom tumbanju zamalo što ne smrska noge njegovom velicanstvu.
Pokušaj slikanja zlatnih brda bio se, doduše, sramno izjalovio, ali to cara nije odvratilo od zamisli da smesta pocne novu sliku. Ovog puta nacrta zlatnu šipku, ali mu se i ona u njegovom bezgranicnom srebroljublju ucini premalom, te ju je produžavao i širio, nadovezivao, krivio, uvrjao i preplitao sve dok ne dobi debelu, dugacku, izukrštanu zlatnu šipketinu. Na njegov užas, namah se pretvori to zlatno cudovište u groznu džinovsku zmiju, koja, razjapljenih ralja, polete pravo na njega. Car se od straha onesvesti, i da mu dvorani ne pritekoše hitro u pomoc, veruj da bi ga cudovište zajedno s odelom i percinom progutalo.
Sad i caru bi jasno da mu je bez Ma Lijanga sva muka s kicicom uzaludna. I tako naredi da junošu izvuku iz sužanjstva, te mu blagonaklono polaska govoreci vrlo dobrostivo, pa ga ne samo darova s nekoliko zlatnih i srebrnih novcica no mu još i obeca da ce ga oženiti jednom prššezom. Ma Lijang, koji je u meduvremenu vec bio izmudrovao neku lukavštinu, nacini se kao da prihvata careve credloge s najvecom radošcu. Car se preko mere razveseli i vrati decaku kicicu.
Sad opet poce car da se domišlja šta bi mu junoša mogao nacrtati. Neki breg? - Ne, odatle bi, možda, mogle da iskoce opasne zveri. Necemo breg. Neka crta more. Divno, plavo more.
Ma Lijang se smesta baci na posao kako bi ovom nalogu udovoljio. Hitro je letela kicica gore-dole; odjednom pred carevim ocima poce da blista i presijava se beskonacno prostrano more. Pri svetlim suncevim zrakama ležalo je ono, prekrasno plavo i glatko, kao uglacani lapislazuli.
- Baš je lepo - uzviknu car, dok je kroz vodu cistu kao biljur zurio u morsko dno - samo mi reci gde su ribe?
- Ribe? - odvrati Ma Lijang. - Samo trenutak.
Marljivo zamaha kicicom tamo-amo i vec zaplivaše duž obale šarolike ribice, koje se neko vreme veselo u plicaku prevrtahu a zatim spokojno otplivaše na pucinu. Car oduševljeno posmatraše igru ribica. Kad u daljini išcezoše, obuze i njega želja da se naveze na more.
- Naslikaj mi brod - dreknu Ma Lijangu. Dok bi dlanom o dlan, vec je Ma Lijang naslikao jednu golemu džunku, pa kad se car s porodicom i svitom ukrca
na galiju, docrta Ma Lijang i oštar povetarac: more se namreška, talasi poceše da biju o bokove broda, te lada veselo zaplovi morem.
Caru se, pak, vožnja pricini presporom. - Hej! - doviknu on na obalu - docrtaj još malo vetra.
Ma Lijang se snažno razmaha kicicom: talasi se podigoše, jedra nabreknuše, sve brže i brže klizio je brod. Još nekoliko poteza kicicom i more se uznemiri, zapenuša i zatutnja; šibana uskomešanim talasima, džunka se nakrivi. Caru se stuži i prepast ga obuze.
- Dosta! - razdra se iz petnih žila. - Dosta je vetra! Ne treba više.
Ma Lijang ni glave ne okrete na dozivanje: sad tek marljivo raspali kicicom, i tako je burno slikao da more zaurla i zapenušenim, uskipelim, lomovitim talasima baci se na jadnu galiju, koja je vec u svim sastavima i spojnicama pocela da popušta.
Tresuci se od prepasti, mokar do kože, prilepi se car za katarku, vrištao je iz petnih žila i usplahirenim znacima pokazivao Ma Lijangu da zaustavi buru kako zna i ume.
Ma Lijang na sve to ni glave ne okrete. Iz sve snage se razmaha sada kicicom. Orkan se uzvitla. Crne oblacine gonile su se nebom. Talasi se nadigoše kao kuca, oboriše na galiju, te je stukoše na parcice: car i sva njegova pratnja pogiboše u talasima.
Prica o tome kako je Ma Lijang carobnom kicicom oterao nepocudnog cara u vodeni grob, ubrzo se raširi po celoj zemlji.
Tvrdi se da se Ma Lijang docnije vratio u svoju postojbinu i tu do kraja svojih dana proživeo medu drugovima svoje mladosti kao seljak; drugi, opet, tvrde da je posle toga neprekidno putovao od grada do grada, od sela do sela, te svojom carobnom kicicom uvek siromasima^ncšo dobra dela.
Šta je pak stvarno sa malim Ma Lijangom bilo, niko ne zna da potvrdi sa sigurnošcu.


(Kineska)

Sarmica
20-08-2011, 08:22
Hon Kil Ton, ZAŠTITNIK SIROMAŠNIH


Pre mnogo, mnogo godina evo šta se desilo. Robinja namesnika grada Seula rodila je sina. Decacicu dadoše ime Hon Kil Ton.
Kada je dete napunilo godinu dana, mati ga uze u narucje i pode u planinu da se pokloni mogilama svojih predaka. Nije prešla ni polovinu puta, a susrete starca iznemoglog od gladi i umora. Cim ugleda siromaška, robinji sinu kroz glavu ono što su ljudi pricali o nekom mudracu pustinjaku. A pricali su ovako: u podnožju planine, u dubokoj šumi, živi mudrac star više od stotinu godina. Ceo svoj vek proveo je u šumi u društvu divljih zveri, koje su pred njegovim pogledom postajale bojažljivije i od samih zeceva. On je mogao ukrotiti svirepog tigra ljudoždera, odagnati pobesnelog vuka, uciniti bezopasnom i najžešcu zmiju otrovnicu. Mudrac je bio poznat nadaleko i po tome što je bolje nego iko umeo leciti lekovitim travama i najteže neizlecive bolesti: donosili su mu nesrecnike na umoru, a on ih je zdrave i vesele vracao njihovim porodicama.
Sve te price prodoše robinji kroz glavu u onom casu kada je ugledala starca kraj puta i odmah pomisli da je to taj cuveni mudrac. Zato mu pride, smerno se pokloni i rece:
- Mnogo poštovani, poželi mome prvencu srecu u životu!
Starac se zagleda u mališanovo lice, pa poce tiho da šapuce prorocanske reci:
- Decak ce se razviti u snažnog mladica i živece hiljadu godina. I kažem još da ce to biti neobican mladic: postace veliki junak, a vec u cetrnaestoj godini saznace carobne reci s kojima ce cuda da stvara. Siromašni ce ga voleti, a obesni mrzeti i bojati ga se. I kažem još da ce taj decacic pogubiti i samog namesnika Seula!
Prorekavši ovo, mudrac nestade u pešcari, a robinja, i uzbudena i uplašena, nastavi put.
Ali posle nekog vremena prorocanstvo starca pustinjaka dode i do namesnikovih ušiju. On se nije uplašio, vec se iz sveg glasa smejao i govorio:
- Kako mene, mocnog vlastelina, može pogubiti ništavni sin ništavne majke? Hon Kil Ton je moj rob i ja mogu s njim raditi što god hocu. Ko me može spreciti da ga ja pogubim pre nego što on napuni cetrnaest godina? Niko. E, pa vidite da su te price samo staracka naklapanja!
I uskoro obesni namesnik potpuno zaboravi na reci mudraca.
A mališan je svakim danom bivao sve stasitiji i snažniji.
Vec u sedmoj godini je zapanjivao i najcuvenije ljude
svojim umom i znanjem, a po junaštvu mu vec tada nije bilo
ravna. U osmoj godini Hon Kil Ton je umeo da cita rukopise drevne kineske mudrosti i bez muke otkriva tajne namere neprijatelja Koreje.
Baš toga dana kada je Hon Kil Ton napunio cetrnaest godina, namesnik Seula se priseti onog prorocanstva, pa uvidevši da se sve do sada ispunilo od onog što je mudrac prorekao, silno se zabrinu. Razmišljajuci šta da uradi, namesnik odluci da je najbolje da prvo pozove mladica u dvor i uveri se sopstvenim ocima i ušima u njegovu neprirodnu nadarenost. Zato naredi da se odmah u dvor dovede sin njegove robinje, mladi Hon Kil Ton.
Kada ugleda pred sobom mladog junaka snažnih ruku i širokih pleca, namesniku prodoše kroz glavu reci starog pustinjaka: ".. .I još ti kažem da ce ovaj decak pogubiti namesnika Seula." Zato bez dvoumljenja odluci da ubije mladica na spavanju. Ali mladic je umeo da cita tude misli i odmah je pogodio šta smera podmukli namesnik.
Namesnik obuzda svoj strah i rece mladicu da ga je zvao radi nekog junackog podviga, pa ga blagonaklono otpusti.
Cim dode kuci, Hon Kil Ton rece majci:
- Ja sada idem, draga majko, i ako me ne bude dugo bilo, nemoj se plašiti, jer odlazim duboko u planinu da lovim divlje zveri.
- Kako ceš, sine, loviti kad nemaš ni luka ni strele? Divlje zveri ce te rastrgnuti tako golorukog.
- Ne brini, majko, ja nemam luka ni strele, ali imam junacko srce i snažne ruke! Do videnja, uskoro cete cuti o meni!
A uvece, kada se u domovima pogdsiše vatre, Hon Kil Ton je bio vec daleko u planini. Išao je celu noc, a zora ga zatece na prostranim visoravnima gorostasne planine.
Vidik mu se pružao u nedogled. Pogleda sin robinjin na sever i ugleda plava jezera i gorde labudove kako po njima plove. Pogleda na jug i ugleda šume koje stajahu cvrste kao stenje i upirahu svoje mocne krune do pod samo nebo. Pogleda na istok i vide tokove hucnih reka. Pogleda na zapad - i ne mogade odvojiti ociju od prostranih njiva na kojima vetar talasaše zlatna žita i vitke stabljike kukuruza.
Gledao je Hon Kil Ton svoju domovinu i osecao je kako svakog trenutka postaje sve silniji i silniji, kako buja neobuzdanom natcovecanskom snagom. U silnom oduševljenju gurnu jednim prstom ogrsšnu 9^enu,koju ne bi moglo pokrenuti ni hiljadu ljudi, i stena e! surva u bezdan.
Nasmeja se Hon Kil Ton od prevelikog zadovoljstva što je toliko snažan i mocan, i podiže visoko glavu ka najvišem planinskom vrhu, Vrhu Koreje, obavijenom maglom i oblacima!
- Sada mogu sve - kliknu razdragani mladic - mogu se ogledati i sa oblacima!
I Hon Kil Ton poce da se penje ka samom Vrhu Koreje, na koji nikada nije krocila noga covecja. Ceo dan se penjao uz oštru liticu, celu noc je bauljao po oštrom stenju, ali zora ga zatece na samom vrhu planine. Kada je isplovilo sunce i razišla se magla, Hon Kil Ton ugleda pred sobom kameni zid, a u kamenom zidu okovanu kapiju. Kapiju ne bi moglo otvoriti ni pedeset najsnažnijih ljudi, toliko je bila teška tako gvoždem okovana. No snažni Hon Kil Ton joj pride, malo je zagleda, pa prisloni široka pleca uz nju. Šarke popustiše i kapija se otvori. Mladic se nade na prostranoj, ravnoj cvetnoj livaš^ ali ne uspe ni okom da trepne kad ga okruži stotinak ljudi.
- Ko si ti? - povikašeuglas. - Kako si se usudio da udeš ovamo? Za kaznu ceš biti odmah pogubljen!
Hon Kil Ton se ne uplaši. Duboko se pokloni i rece:
- Koliko juce bio sam rob namesnika Seula. Želeo sam slobodu i došao u planine. Sada znate sve o meni. Recite ko ste vi.
- Mi smo neprijatelji carskih cinovnika i sveštenika koji im služe. Ceo svoj život posvetili smo pomaganju siromašnih i nemocnih.
Tada Hon Kil Ton uskliknu:
- Ako je tako, onda me primite kao svoga brata!
- Zakuni se da ceš štititi nemocne i da nikada neceš praštati zla dela carskim cinovnicima, pa cemo te priznati za brata!
Hon Kil Ton položi zakletvu i starešina bratstva objavi:
- Sada, kada si položio zakletvu, moraš dokazati da ceš casno ispunjavati svoje obaveze. Prvo, pokaži nam koliko si snažan i jak.
Hon Kil Ton pogleda oko sebe i ugleda na livadi veliki hrast. Pride drvetu, obujmi ga obema rukama i, bez po muke, išcupa ogromno stablo iz zemlje sa sve korenom.
- Dobro si ovo uradio - rece mu starešina bratstva. - Videli smo snagu tvojih mišica, ali ne i snagu tvoga uma i hitrinu tvojih nogu. Zato slušaj šta cu ti reci: Pod samim vrhom visoke planine diže se veliki manastir. Iza njegovih tvrdih zidova žive opaki kaluderi koji pljackaju bedni narod i zgrcu velika bogatstva. I ne samo to. Oni šalju bedne seljake na manastirska polja da argatuju za njih i ugojene carske cinovnike. Ne jednom smo pokušali da prodremo u taj manastir i spasemo one nesrecnike što robuju tamo, ali nikada nam to nije pošlo za rukom, jer je manastir opasan visokim zidinama, a cuvaju ga jake straže. Ako se dosetiš, ako pronadeš nacin da udemo u manastir, priznacemo ti mudrost. Hon Kil Ton malo promisli, pa rece:
- U podne cu vam dati odgovor koji od mene tražite.
Tacno u podne pozva Hon Kil Ton starešinu bratstva n izloži mu svoj plan. Ovaj pažljivo sasluša mladica, pa kada se uveri da je sve dobro smišljeno, naredi da mu se pripreme svecana odeca i dobar konj. Hon Kil Ton uzjaha konja, oprosti se od svojih novih prijatelja i uputi se u susednu planinu, prema manastiru opakih kaludera.
Straža još izdaleka primeti konjanika obucenog u praznicno odelo, pa pomislivši da je to neka važna licnost, neki visoki carski cinovnik, objavi:
- Neka starešina manastira izade da ukaže pocast uglednom gostu!
I dobro ugojeni kaluderi poverovaše da im je zaista došao u posetu neki ugledni velikodostojnik, pa se užurbaše da pripreme što bolji docek.
Hon Kil Ton dode do same manastirske kapije i snažno zalupa. Tog casa kapija se otvori i propusti mladica u poplocano dvorište.
- Ja sam sin prvog carevog savetnika - rece hrabri mladic. - Otac me je uputio vama da bih stekao znanja i i izucio nauke, cenjeni ucitelji!
Kada starešina manastira cu da mu je glavom prvi carev savetnik poverio vaspitanje sina, pohita u susret mladicu duboko se klanjajuci. Hon Kil Ton side sa konja i smerno rece:
- Moj otac vam je u znak zahvalnosti poslao stotinu rasnih konja na dar, a svaki konj je natovaren sa po dve vrece pirinca. Siguran sam da ce karavan biti ovde još pre zalaska sunca.
Radosni što su tako bogato obdareni, kaluderi napraviše veliki pir. Na pocasnom mestu sedeo je mladi Hon Kil Ton, kome su, naravno, ukazivali najvecu pažnju.
U punom jeku veselja, stražar objavi da je na vidiku karavan njegovog prevashodstva.
- Pustite karavan u dvorište i dobro zakljucajte kapiju - naredi starešina manastira.
- A zašto držite kapiju zatvorenu kada ovo treba da bude pribežište nejakih i nemocnih? - tobože sa cudenjem upita mladi Hon Kil Ton.
- Ah, milostivi gospodaru - povika starešina manastira - vi svakako ne znate da u blizini manastira žive opasni razbojnici. Oni su vec nekoliko puta pokušavali da orobe naš manastir, ali im to nije polazilo za rukom, jer imamo jake zidine i budne stražare.
- Ako je tako, onda ti prokleti razbojnici nikada nece osvojiti ovaj manastir - rece Hon Kil Ton i zadovoljno se nasmeja.
Veselje se nastavljalo, a kaluderi su jeli i pili do besvesti. Odjedared, Hon Kil Ton skoci i zgrabi svoju casu.
- Šta vam je, presvetli gospodaru ? - uznemireno upita starešina manastira. Umesto odgovora, Hon Kil Ton izvadi kamencic iz case i baci ga daleko od sebe. U stvari, on je taj kamencic krišom spustio u casu.
- Zar je mene moj otac poslao ovamo da bih jeo kamenje? Kako ste smeli uciniti tako nešto meni, sinu prvog carevog savetnika?
Svi se kaluderi namah otrezniše u uplašeno spustiše svoje obrijane glave.
Baš u tom casu Hon Kil Tonovi ljudi provališe u odaju gde se pirovalo, i debelim konopcima vezaše zaprepašcene kaludere. U stvari, takav je bio raniji dogovor. Kaluderi poceše da dozivaju u pomoc stražu. Ali i stražari su vec bili dobro uvezani, jer na konjima, tobože poklonu prvog carevog savetnika, nisu bili darovi, vec dobro naoružani borci, zaštitnici bednih i nemocnih.
Pošto su kaludere i stražare dobro vezali, Hon Kil Ton naredi da se izvedu iz celija svi nesrecnici što su camili u manastirskom ropstvu. Svakom od tih bednika dade po mazgu natovarenu mešinom hrane i mešinom novca, pa oni, tako snabdeveni, pohitaše preko planine svojim napuštenim domovima.
Kada sve to obaviše, Hon Kil Ton i drugovi sedoše na konje i odjahaše u svoju planinu, svoje sklonište. Tamo na svecanom skupu ovako odaše zahvalnost mladom Hon Kil Tonu:
- Dokazao si da raspolažeš velikom snagom, bistrim umom i hitrim nogama. Dokazao si da zaista voliš i braniš nesrecne i ponižene. Dokazao si da si snažniji, umniji, hitriji i plemenitiji od nas. Zato nam budi voda. Slušacemo te i poštovati jer smo te sami izabrali.
I Hon Kil Ton postade starešina bratstva.
Od tog dana carevi cinovnici nisu više imali mira u Koreji. Vecito su bili u strahu od odmazde Hon Kil Tona i njegovih drugova.
Svakodnevno je Hon Kil Ton cinio neko dobro delo: siromašnoj nevesti podario bi bogate poklone i nevestinsko ruho; gladnome - vrecu pirinca; seljaku - bika; robu - slobodu. Od visokih carskih cinovnika otimao je sve što je stigao: novac, zlato, stoku, imanja.
Glas o podvizima Hon Kil Tona došao je i do carevih ušiju. Car se silno razjari i naredi da mu privedu seulskog namesnika.
- Hon Kil Ton, tvoj rob, cini svakojaka cuda i pokor a ostaje nekažnjen. Naredujem ti da ga uhvatiš i živog mi ga privedeš. Ne uciniš li to, ode ti glava!
Namesnik Seula nije mogao a da se ne seti prorocanskih reci mudraca pustinjaka i gorko se pokaja što još davno nije prekratio s tim prokletim robinjinim sinom. Zato odluci da sad ili nikad okonca s razbojnikom. Ali nije bio prešao ni po puta, a vidoviti Hon Kil Ton vec je znao i šta je car rekao i šta je namesnik naumio.
Tako je ojadeni namesnik klimao na svojoj mazgi put dvora i razmišljao kako ce najlakše doskociti razbojniku Hon Kil Tonu, kad ga iz razmišljanja trgoše preplašeni uzvici:
- Nesreca, nesreca, vatra! Bežite, ljudi!
Namesnik potera brže mazgu ne bi li video šta se u stvari dešava, kada ugleda svoj sopstveni dvor sav u plamenu: goreo je na sve cetiri strane. Ma koliko da su sluge gasile požar, vatra se sve više širila. Kada se, najzad, požar stiša i dim razide, od namesnikovog raskošnog dvorca ostalo je samo zgarište i jedna zidina na kojoj je velikim slovima bilo napisano:
"Oslobodio sam namesnika necasno stecenog imetka. Hon Kil Ton"
- Potera! Potera! Gde je potera? U poteru za prokletim razbojnikom, on ne može biti daleko! - vikaše od besa pomahnitali namesnik.
Ali potera je bila uzaludna, jer je Hon Kil Ton bio potpuno bezbedan u svom novom domu, u visokoj planini, iza kamenog zida i okovanih vrata.
Kada je car saznao da Hon Kil Ton nije uhvacen, silno se rasrdi i poruci seulskom namesniku:
- Kada nisi bio u stanju da uhvatiš razbojnika, a ti spremaj mešinu za svoju glupu glavu!
Dugo je razmišljao namesnik kako da se izvuce iz ove nesrece i kako da namami Hon Kil Tona u klopku, dok se najzad ne doseti: posla u sve pokrajine i sve gradove Koreje glasnike, koji su duvali u trube i objavljivali okupljenom narodu:
- Cujte i pocujte svi koji držite stranu razbojniku Hon Kil Tonu: ako se taj razbojnik ne preda svetlom namesniku grada Seula od danas pa za deset dana, javno ce biti mucena i pogubljena njegova nedužna mati, robinja svetlog namesnika!
Kada ovo cu, Hon Kil Ton ode na reku, nakupi šljunka, dunu u njega izgovarajuci neke carobne reci i - gomila šljunka pretvori se u silnu vojsku, silne junake, koji su svi do jednog tako licili na Hon Kil Tona kao što lice jedan na drugi suncevi zraci.
Desetog dana od one objave, pred novim namesnikovim dvorcem pojavi se neka junacina i rece stražaru:
- Ja sam Hon Kil Ton. Odvedi me namesniku! Straža se sjati oko Hon Kil Tona i privede ga namesniku.
- Uvežite skota! - dreknu namesnik bojeci se da mu Hon Kil Ton ne umakne.
U tom casu ude stražar i saopšti:
- Gospodaru, pred kapijom je još jedan covek koji tvrdi da je Hon Kil Ton!
Privedoše i tog drugog Hon Kil Tona, i sada pred unezverenim namesnikom stajahu dva ista istijacita Hon Kil Tona. Obojica se smeškahu i podrugljivo gledahu u zbunjenog namesnika. Samo što je namesnik koliko-toliko došao sebi, kada u dvoranu ude i treci Hon Kil Ton. Za njim stiže i cetvrti, i tako se to nastavi u nedogled, dok dvorana ne beše puna puncata sve samih Hon Kil Tonova. Tada namesnik, pribravši se malo od prevelikog cuda, naredi da se u dvoranu uvede robinja, mati Hon Kil Tona. Kada žena ude, namesnik joj rece:
- Ko je od ovih ljudi tvoj sin? Ako slažeš, ja cu ih sve pobiti. Ako kažeš istinu, poštedecu i tvoj i njegov život!
Uplašena mati poverova lažljivim recima i odgovori:
- Moj sin ima na grudima veliki mladež.
- Skinite sa razbojnika košulje - naredi namesnik. No kada straža pride junacima da postupi po namesnikovom naredenju, pravi Hon Kil Ton glasno uzviknu carobne reci i dvorana se odjednom ispuni neprozirnom maglom. Kada se magla razide, od razbojnika ne beše ni traga ni glasa. Samo su u uglu dvorane ležali neki kamencici na koje niko nije obracao pažnju.
Namesnik od muke razjuri stražu i sve dvorane i zatvori se u svoju sobu predajuci se najcrnjim mislima.
Kada je dobro osvojila noc, jedan od onih kamencica poce da raste, da dobija ruke, noge, glavu, telo, dok se najzad ne uoblici u pravog junaka. Bio je to glavom Hon Kil Ton. On uze još jedan kamicak, stavi ga za pojas, pa sacekavši da se mesec skrije za oblake, napusti namesnikov dvor i ode u planinu svojim drugovima.
Kada stiže do vrha planine, spusti kamicak na zemlju, izgovori nekoliko carobnih reci i, gle cuda, od kamicaka se stvori žena, robinja namesnikova, a mati Hon Kil Tona.
- Najzad si potpuno slobodna, draga majko. Doveo sam te svojim drugovima, koji ce te poštovati kao rodenu mater.
Od onog nesrecnog dana namesnik nije smeo izaci na oci caru, jer je znao da je car strašno kivan na njega i da ce mu bez milosti odrubiti glavu. Morao je uhvatiti u najskorije vreme tog prokletog Hon Kil Tona. Dugo je, tako, namesnik razmišljao kako da nadmudri razbojnika, pa konacno odluci da se preruši u trgovca i tako prerušen pode po selima ne bi li negde susreo Hon Kil Tona, nekako ga obmanuo i savladao. Zato je pod pazuhom nosio oštri handžar i debele konopce, jer je želeo da razbojnika dovede caru privezanog. Sa sobom je poveo i prerušene stražare.
Ali vidoviti Hon Kil Ton saznade za lukavstvo svoga neprijatelja, pa odluci da se malo poigra s njim. Preruši se u ubogog prosjaka i obuce same rite, pa uze cvornovak u ruke i pode, jedva se vukuci, baš u ono selo u kome je namesnik zanocio. Kada ude u selo, prvi ko ga je oslovio beše sam namesnik, koji se, naravno, svima predstavljao kao trgovac:
- Ej, bednice, nisi li, možda, uz put sreo Hon Kil Tona?
- Ne, nisam, gospodaru, a i ne bih želeo da ga sretnem, jer ljudi kažu da je taj delija tako strašan da od samog njegovog pogleda padaš kao pokošen!
Namesnik se nasmeja:
- E, stara budalo, samo kada bi mi dopao šaka, video bi šta bih sa njim uradio!
- Slušao sam od ljudi - na to ce prerušeni Hon Kil Ton - da je baš jutros prošao putem i otišao do obližnjeg zaseoka u planini.
Cuvši to, namesnik odmah pozva stražare i naredi im da podu sa starcem i uhvate cuvenog razbojnika. Stražari priskociše prerušenom Hon Kil Tonu i, prislonivši mu handžare uz grlo, poteraše ispred sebe da im kazuje put.
- Što me gonite, pošao bih ja i sam, jer baš želim da vidim kako cete uhvatiti cuvenog Hon Kil Tona!
Satima su namesnik i njegovi ljudi išli za starcicem a on ih je vodio sve dublje i dublje u planinu, sve bliže vrhu, gde su ga u skrivenom skrovištu cekali verni drugovi i starica mati. Tako ih uhvati i noc u planini, pa odluciše da Prenoce, a zorom nastave put. Pre sunceva izlaska probudi se prerušeni Hon Kil Ton, pripremi malo hrane koliko da nešto prezalogaje, pa onda izbudi namesnika i njegove ljude. Pošto se založiše, nastaviše put.
Najzad stigoše do samog vrha. Hon Kil Ton razgrnu malo granje i ukazaše se cvrsta okovana vrata. Starac lako kucnu na vrata, i ona se odmah otvoriše. Starac, u stvari prerušeni Hon Kil Ton, provuce se unutra, ali za njim hitro šmugnu i namesnik. Vrata se zatvoriše, a straža, dobro naoružana straža, ostade zbunjena iza njih.
- Stani - povika namesnik starcicu - stani, ili cu te kazniti!
- Ja i ne bežim - odgovori mirno starcic, i daleko od sebe odbaci cvornovak i skide pohabanu odecu. Sada pred zapanjenim namesnikom stajaše glavom junak Hon Kil Toi. Sa svih strana okružiše ga drugovi, a ispred sviju beše njegova mati.
Tada namesnik sve shvati i obuze ga užasan strah. Baci se pred Hon Kil Tona na zemlju i poce moliti za milost.
- Ustani, necu te ubiti - rece junak. - Evo ti caše dobrog vina, popij je naiskap!
Prosto ne verujuci tako neocekivanoj sreci i milosti, namesnik zgrabi pehar s vinom i iskapi ga nadušak. U istom casu pade nicice na zemlju i zaspa dubokim snom.
Tada Hon Kil Ton naredi da se namesniku obrije polovina glave, da mu se navuce ženska odeca i da ga tako udešenog natraške posade na magarca i pošalju u Seul.
Još zorom javiše caru da pred dvorskom kapijom spava seulski namesnik mrtav pijan.
Kada car vide svoga namesnika napola obrijane glave kako pijan spava, i to u ženskoj odeci, toliko se razbesne da naredi da mu se istoga casa odrubi glava.
Eto, tako se, kaže legenda, ispunilo prorocanstvo mudraca pustinjaka, koji je skromno živeo u šumi, u podnožju stare planine.


(Koreja)

Sarmica
20-08-2011, 08:22
VERA I NEVERA


U vreme kada su životinje umele da govore a kamenje da hoda, živela je neka vila, lepa kao upisana, dobrodušna, sažaljiva prema nevoljnima, ali mocna carobnica, kadra da sve živo zacara.
Ali ni ona nije bila sasvim slobodna. Pecinu u kojoj je stanovala smela je da napusti samo na tri dana. Ako bi se napolju zadržala malcice duže, njena carobna moc se gasila.
Toga dana, cim osvanu, lepojka izide iz svoga skloništa i prošeta okolinom. I tako se nameri na nekog pastira koji je nedaleko napasao stado ovaca.
Mladic beše lep i divno sviraše u frulu, pa se vila na prvi pogled u njega zaljubi.
- Lepi pastiru, jesi li srecan? - upita ga.
- Srecan sam, carobna ženo, kako da nisam srecan.
- Snevaš li katkad snove nedosnivane, imaš li želja što želje ostaju? Šta želiš da ti ucinim?
- Sve imam što mi srce zažele.
- Miloliki ovcaru, kaži - ne laži, jesam li lepa?
- U životu svome još nisam video žensko celjade što bi moglo da se meri s tobom po lepoti i milini.
- Ako je tako, a ti se oženi mnome, jer, znaj, moje se srce privilo tvome srcu.
- Neka bude kako veliš.
- Evo ti burma pozlacena, nosi je kao znamen združenja naših života, jer vek cemo zajedno vekovati.
Cobanin posluša carobnu neznanku, i gle, u tren oka sa njega spadoše uboške haljine a zaogrnuše ga svila i kadifa.
- Cuj me i pocuj - rece vila - moje prebivalište je daleko odavde, preko brda i dola. Evo dvoprega s krilatim konjima, popni se, pa krenimo u sretanje svojoj sudbi.
- Podari mi nekoliko od niza naših buducih dana - odgovori ovcar - da svoju majku pohodim i od nje blagoslov dobijem, jer je stara i vremenita, i više je necu videti kad krenem našim putem.
Kad to cu, volšebnica zagrli svoga sudenika, podiže se i ode.
I tako vilinski ženik ode u pohode roditeljki. Put ga navede u susret vladarki njegove zemlje, pa ga ova, pošto joj se ucini naocit, oslovi i rece:
- Mladicu lepi, obudoveh iznenada, jer mi kraljevskog supruga zadesi preka smrt. U najbolji sam ga grob sahranila, ali nije u mojoj prirodi da dugo budem u žalosti. Jesi li voljan da mi sada ti postaneš muž?
Pastir se duboko zamisli.
Kraljica se lepotom nije mogla ni prineti njegovoj divnoj izabranici kojoj se na vernost obavezao, ali akose privoli ovoj - postace kralj, što znaci: u celoj zemlji prvi gospodstvom i snagom. To ga zavede da od vere postane nevera, i on se saglasi sa brakolomnicom.
- Pristajem. Smatraj me svojim mužem.
Kad to rece, kola i belci dugogrivi i krilati - išcezoše. Krivokletnik, koji se beše pogordio i uzoholio, vide se u nevolji, i od silnog velmože pretvori se u poslednjeg bednika. Sa lika mu lepota okopne, sav potavne i izoblici se.
- Otkud ovde ova nakaza? - zavapi kraljica ka dvoranima. - Sklonite mi tu grdobu ispred ociju, da mi se u snu ne pojavi.
- To je vaš kralj, gospo, saputnik života vašeg.
- Odvedite ga i iskamdžijajte. Neka se najede batina, i nije za drugo, jer, ovako odvratan, ne može biti moj muž.
Cim to izusti, zemlja im se otvori pod nogama, svetlice zaparaše mracni oblak, verolomni zarucnici behu pritešnjeni, te padoše u dubinu i bezdan ih proguta.
I tako je izneverena verenica, obecana onom što obecanje ne održa, bila osvecena.


(Korzikanska)

Sarmica
20-08-2011, 08:22
DUGONJA


Bili jedan covek i žena, pa imali snažnog sina velikog rasta, kojeg su svi u okolini zvali Dugonja. Kad je Dugonja navršio osamnaest godina, pade mu na um da obide ceo svet. Elem, iskovao on sebi pregolemu batinu, pa stao svakog dana da dosaduje roditeljima da ga puste u svet. Otac je odmah pristao, ali mu je mati ovako kazala:
- Necu te pustiti dok ne iskopaš onaj stari hrast u šumi i ne posadiš ga pred mojim prozorom meni za uspomenu!
Cudna mi cuda! Dugonja se samo osmehnuo; sutradan još ni dorucak nije bio spreman, a hrast se vec tiho ljuljuškao na povetarcu ispred samog majcinog prozora. Na to mu mati spremi dobru vrecu hrane za put, i pusti sina da pode kud hoce.
Dugonja je najpre išao putem, ali kad je video da svi ljudi izbegavaju susret s njim i beže od njega, zade puteljkom u šumu. Kada izide iz nje, ponovo ugleda nekog coveka što ore njivu i stalno otire znoj sa cela. Orac bi pametniji od ostalih, te ne stade bežati. Obradova se Dugonja, pa ga zapita:
- Šta je, prikane, zar je tako teško orati?
- A šta si ti mislio? Vidiš i sam da znoj samo lije s mene, a i konj mi se sav zapenio.
- E, brate moj - veli mu Dugonja - meni se cini da tvoj konj nije dobro nahranjen; nego, ispregni ti njega i pusti da malko pase u dolini, a dotle cu ja umesto njega plug vuci.
Ispregao orac konja, pustio ga u dolinu, pa upregao Dugonju i stao da ore. Ali avaj! - nikako da stigne za Dugonjom; trceci za plugom, sav se izmorio i preznojio.
- Ovako ne ide - povika Dugonja. - Bolje idi po rucak, a ja cu za to vreme orati sam.
Dok je orac doneo rucak, Dugonja uzorao celu njivu. Seli njih dvojica, jedu. Kad završiše rucak, orac zahvali Dugonji na pomoci i stade se spremati da ponese plug kuci. Dugonja mu ne daje, vec veli:
- E, moj brajkOj zar te može prehraniti ovako malena njiva? Pa tu nema dovoljno hleba ni za tebe, a nekmoli za tvoju ženu i decu. Nego, daj ovamo plug, ja cu ti uzorati njivu do kraljevog dvorca.
- Jesi li poludeo? - odvrati orac. - Pa ti ceš još naljutiti kralja!
- Eh, nije on tako glup da se zbog takve sitnice ljuti. Najposle, neka se i ljuti, ja cu ipak uzorati!
Orao tako Dugonja ledinu jedan dan - kralj ga vec sa prozora posmatra; orao drugi dan - kralja vec zlovolja hvata; orao treci dan - kad eto ti kralja, pa ga zapita:
- Ko ti je dozvolio da oreš ovu zemlju?
- Ko mi je dozvolio? Sam sam sebi dozvolio. A kako bi drukcije? Tamo ce ratar na bednom komadu zemlje umreti od gladi, a ova velika zemlja i tako stoji neuzorana - niti je ti oreš niti drugome daješ.
- To nije tvoja briga! - odvrati kralj. - Ako milom ne ostaviš plug, zapovedicu da te vojnici oteraju.
- Baš si me zaplašio svojim vojnicima! - obrecnu se Dugonja, pa prestade i da sluša šta mu kralj zbori.
Kralj se najposle razbesne. Pozva on trista vojnika da oteraju Dugonju, ali ovaj uze svoju batinu pa pomlati svih tri stotine. Na to pozva kralj šest stotina vojnika, a Dugonja opet poteže svoju batinu i sve pomlati. Najposle, pozva kralj devet stotina vojnika, a Dugonja ih opet sve pomlati, pa još htede i s kraljem da se obracuna, ali ovaj ga stade moliti da ga poštedi, i obeca mu svoju kcer za ženu.
- E, na to pristajem! - obradova se Dugonja. - Pred vece cu biti gotov sa oranjem, a onda pošalji po mene kocije!
Navece zapovedi kralj da se u najbolje kocije upregnu najsnažniji konji, pa licno pode po Dugonju. Ali samo što se Dugonja sa svojom teškom batinom smestio u kocije, na ovima se polomiše osovine. Kralj posla po druge kocije, ali se i s njima dogodi isto. Najposle moradoše uzeti najjace kocije što su u carevini bile, te se na jedvite jade dokotrljaše do dvorca.
Na vratnicama ih doceka licno princeza. Dugonja izade iz kocija, pride princezi, pa je zapita:
- Pa, lepojko, hoceš li me uzeti za muža?
- Kako da ne uzmem za muža takvog deliju - odvrati princeza. - Ipak, htela bih da ti nešto kažem: moraš mi obecati da ceš pre svadbe ispuniti jednu moju molbu.
- S najvecim zadovoljstvom ucinicu ti sve što zaželiš!
- Onda cuj: preko devet mora, u devetoj državi, postoji jedna velika tvrdava. U toj tvrdavi živi kralj koji se oženio mojom starijom sestrom. Dugo je moja sestra živela s tim kraljem u sreci i blagostanju, ali ih je snašla nevolja: tvrdavu je napao necastivi, osvojio ju je i pustio na njih takvu tamu da ni sveta božjeg ne mogu videti! Ako si kadar da nesrecnike spaseš iz kandži necastivog, odmah cemo prirediti svadbu.
- Pa dobro, vidim da cu to morati da ucinim! - pristade Dugonja. - Ipak, kada je vec ta tvrdava daleko, dobro bi bilo da mi tvoj otac da za put najboljeg konja.
Kralj rado pristade i dade Dugonji najboljeg konja, pa je ovaj uskoro vec bio na putu. Medutim, na pola puta konj klonu - ne mogavši dalje da nosi Dugonju. Nemajuci kud - Dugonja napravi uže od like, izvede konja na travnati proplanak i tamo ga priveza, a sam uze batinu i pode pešice. No, nedaleko od proplanka, ponovo se zaustavi, jer sa drugog proplanka zacu nekakvu nejasnu buku. Stade on osluškivati, ali ništa ne mogade da razabere. Pride sasvim blizu, izade na proplanak, a tamo ima šta da vidi: nekakav majušan coveculjak bori se na život i smrt sa strašnom zmijom. Kako ugleda Dugonju, stade ga preklinjati da mu pomogne da ubije zmiju.
- Evo me odmah! - odazva se Dugonja, pa raspali zmiju batinom i ova na licu mesta uginu.
- Hvala ti na pomoci! - rece coveculjak. - Nemam pri sebi ništa cime bih ti se odužio, ali ako ti ikada ustreba moja pomoc, bicu ti pri ruci.
Produži Dugonja put, pa najposle stiže u onu državu, u onu tvrdavu gde se u vecnoj tami zlopatio kralj u kandžama necastivog. Ipak, nije odmah napao mocnog neprijatelja, najpre htede da prilegne na ivici šume da se pristojno odmori i prikupi snagu. Ali vraga! Tek što se spremao da legne, kad iz šume izlete nekakav strašan džin i kao besan stade kidisati na Dugonju. No Dugonja stiže da na vreme šcepa batinu, te je uskoro džin ležao do prsa nabijen u zemlju. Stade džin preklinjati Dugonju da mu poštedi život obecavajuci mu da ce mu biti prijatelj.
- Ako si o prijateljstvu vec poceo da besediš, reci mi kakva te je nevolja naterala da me napadneš? - upita ga Dugonja.
- Šta da ti kažem - veli džin skrušeno - ja sam obican sužanj svih necastivih u okolini. U njihovoj sam vlasti i moram, po njihovoj zapovesti, da ubijam svakog tudinca. Rado bih se spasao bede kad bih našao nekog da mi pomogne da izadem s njima na kraj.
- Lepo je sve to, nego reci ti meni koliko ih svega ima i gde se mogu naci, jer i ja imam s njima nekakva posla. Upravo sam i došao ovamo da im dodem glave i spasem kraljevski zamak od napasti.
- Onda cuj, pobratime - odgovori džin - to nije baš tako laka stvar. Trojicu necastivih još i možeš savladati, ali kako ceš izaci na kraj sa starom, najstarijom vešticom? Ipak, dacu ti savet: u blizini zamka nemoj zapodevati kavgu, jer veštica može cuti galamu i priteci im u pomoc. Zato se najbolje do veceri sakrij u ovu pecinu, a kad navece necastivi pode kuci, ja cu ga pozvati ovamo, pa ceš mu ti vec smrsiti konce! Ako ga savladaš, naci ceš kod njega vešticinu jabuku. Ona poseduje ovakvu moc: ako je covek okusi, može postati što god zaželi; kad okusi još jednom, ponovo se pretvara u coveka. Ti ceš okusiti od te jabuke i pretvoriceš se u komarca; tako ceš moci da se došunjaš do veštice i cuješ kakve ona razgovore vodi.
Tako i bi. Pred vece je necastivi hitao kuci u zamak, a džin izašao preda nj, mahnuo mu rukom i stao ga pozivati da mu pride bliže. Prišao necastivi pa ga zapita:
- Šta hoceš?
- Pogledaj, evo jednog u pecini, ne mogu sam da izadem s njime na kraj! Udi unutra i nauci ga pameti! - odvrati džin.
- Neka izade napolje taj drznik! - povika necastivi u besu.
Dugonja izade te otpoce ljuti boj. Dugo su se oni nosili, dok Dugonja najposle ne uluci pogodan casak i raspali necastivog batinom, tako da ovaj samo podskoci i ispusti dušu. Onda Dugonja zagrize jabuku, pretvori se u komarca i polete u vešticine odaje. Veštica nije zapazila komarca koji je proleteo kroz kljucaonicu, ali je bila sva uznemirena i neprestano je gundala: "Govorite što hocete, ali ja vidim da su nam gospodara pogubili, kad ga nikako nema da se vrati kuci!"
A maleni davolcici je umirivahu:
- Nemoj se žalostiti, tatica se prosto zadržao u putu!
- Gde bi mogao da se zadrži? Ne, zacelo su ga ubili. Ah, da mi samo padne šaka taj zlikovac, živog bih ga progutala!
Nije prošlo mnogo vremena, a komarac se vrati džinu, ponovo zagrize jabuku, pretvori se opet u Dugonju i ispripoveda šta je sve cuo kod veštice.
- Divno! - odgovori džin. - Sada valja još onu dvojicu necastivih koliko sutra poubijati, a onda cemo preci na vešticu i nekako i njoj doci glave.
Iduce veceri je drugi necastivi hitao zamku, a džin mu mahnu rukom i pozva ga da mu pride bliže. Prišao necastivi, pa zapita:
- Šta hoceš?
- Pogledaj, evo jednog u pecini, ne mogu sam da izadem na kraj s njime! Udi unutra i nauci ga pameti!
- A gde je, veliš? Neka izade napolje! - povika necastivi u besu.
Dugonja izade te otpoce ljuti boj. Dugo su se oni tako nosili, dok najposle Dugonja ne uluci pogodan casak i ne raspali necastivog batinom, tako da ovaj samo podskoci i ispusti dušu.
Trece veceri je treci necastivi hitao zamku, a džin mu mahnu rukom i pozva ga da pride bliže. Prišao necastivi pa zapita:
- Šta hoceš?
- Pogledaj, evo jednog u pecini, ne mogu sam da izadem s njime na kraj! Udi unutra i nauci ga pameti!
- Gde je, veliš? Neka izade napolje! - povika necastivi u besu.
Dugonja izade te otpoce ljuti boj. Dugo su se oni tako nosili, dok Dugonja najposle ne uluci pogodan casak i ne raspali necastivog batinom, tako da ovaj samo podskoci i ispusti dušu.
- Baš divno! - rece na to džin. - Sada je na mene red da nešto ucinim. Kao prvo, nabavicu dobre makaze i klince. Ti ceš za sve to vreme biti sakriven u pecini; u meduvremenu, ja cu poci veštici, jer ona u mene, kao u svog slugu, ima puno poverenje, i reci joj da su svi necastivi pobijeni. Kazacu joj da je naišao nekakav delija, koga niko, pa ni ona sama, nije kadra da savlada. Onda ce ona od mene zatražiti savet, i ja cu je nauciti kako da se kradomice došunja do pecine sa strane i da napravi rupu u steni - toliku da može proturiti jezik. Kada to bude izvela, delija ce je tobože šcepati za jezik golim rukama, pokušavajuci da opipa i vidi kakvo je to cudo, a ona ce tada moci da ga proguta. Veštica ce mi poverovati kad joj to kažem; samo, moraš paziti da je ne uhvatiš za jezik golim rukama. Ja cu ti doci u pomoc. Uhvaticeš je za jezik makazama, pridržati, a ja cu vec valjda uspeti da joj zakujem jezik za stenu. Tada ce ona morati da ostane u vecnom zatoceništvu u pecini, te ce tu preci i tama iz zamka. Najposle, ujedno cemo moci i male davolcice da doteramo kraj njihove matere.
Tako i bi. Samo što je veštica proturila jezik u pecinu, Dugonja ga doceka makazama, a džin zakova uz stenu. Cim su maleni davolcici bili doterani u pecinu, tama napusti zamak i prede u vešticino boravište.
Kralj nije znao od radosti kako da se oduži Dugonji, a ovaj se svega odricao:
- Od rodbine se ne uzima nagrada. Ja sam te spasao samo zato da bi se tvoja svastika udala za mene.
Kad to cuše, kralj i kraljica se još vecma obradovaše, jer im je bilo milo što ce se oroditi s takvim delijom. Tri dana kasnije ispratiše oni Dugonju kuci, i obecaše da ce doci na svadbu. Išao on tako, a onaj džin kojeg je spasao iz vešticinog sužanjstva stalno mu dosadivao:
- Hvala ti što si mi pomogao da se oslobodim necastivih i veštica. Sada sam slobodan. Ali zato što sam ti pomogao da savladaš vešticu, moraš mi dati vešticinu jabuku!
- Zašto da ne? - odvrati Dugonja. - Samo, znaš šta? Ne ide mi se pešice, pa ako ikako možeš da pronadeš kakva kola koja bi me vazdušnim putem odvezla nevesti, odmah cu ti vratiti jabuku!
- Dobro, pricekaj malo, odmah cu se vratiti.
Dovezao džin nekakva kola, a Dugonja mu predao jabuku.
Tako se Dugonja za tili cas dovezao do onog proplanka gde je u svoje vreme privezao konja. Konj se sit najeo trave; vidi Dugonja da je sve u redu, pa odluci da se malcice odmori i odspava, jer ce i tako kuci stici na vreme.
Legao on, zaspao, a u meduvremenu džina bilo žao kola, pa pojurio za Dugonjom, i kad ga je ugledao gde spava, pride mu, ubi ga i uze kola.
Tako je Dugonja ležao mrtav ceo dan i noc. A sutradan se pojavi onaj coveculjak koga je Dugonja spasao od zmije, premaza ranu nekakvom volšebnom travom i vaskrsne Dugonju, ispripovedavši mu sve što se dogodilo dok je on spavao. Dugonja zahvali coveculjku, pa hitro uzjaha konja i pohita nevesti.
Uskoro je priredena svadba, na koju dodoše svi iz zamka što ga je Dugonja oslobodio od necastivih. Dodoše i Dugonjini roditelji. Đakonija i pica je bilo koliko je ko zaželeo, tako da se gostilo devet dana i devet noci.
A kada je stari kralj umro, Dugonja nasledi njegov presto.


(Letonska)

Sarmica
20-08-2011, 08:23
ODAJE SA ŽIVOPISOM


Živeo na svetu jedan kralj pa imao sina jedinca. Odgajali su ga nežno-brižno, i zaboravili da ga nauce kakvom viteštvu. Kad je odrastao do devetnaeste godine, prerastao i oca i majku, onda rece sin svome ocu:
- Dragi moj oce, sramota je što imam vec devetnaest godina, a nikakvom viteštvu nisam vican. Nego cu ja sada, oce, otici u svet da neko viteštvo izucim!
Kralj i kraljica nisu hteli da otpuste sina, jer im je bio jedinac, ali je ovaj toliko molio i preklinjao, da ga najzad otac snabde mnogim blagom i lepim ruhom, pa otpravi na put. Poljubi sin oca i majku, i ode.
Prodemladicsedamdeset i sedam zemalja i tako stiže u jednu grdno veliku šumu. Dan za danom hodao je mladic po toj šumi, a pratili su ga divni zvuci odasvud. Hodaše tako mladic, dok jednom, od tuge i ocaja što još nikoga u toj šumi nije sreo, udari po jednoj grani, grana se odvali - a šuma zaneme! Tako saznade mladic da je onu svirku, što ga je svuda pratila, puštalo drvece. I pode mladic dalje, ponevši onu odvaljenu granu, od koje putem nacini sviralu.
Lutao je tako, lutao, sve dok jednom ne naide na nekog sedog starca.
- Bog ti dao dobar dan, starino! - pozdravi ga mladic. A starac mu odgovori:
- Kamo ideš, kuda lutaš? Ta ovuda ni ptice ne mogu da produ!
- Idem, lutam, dobri starce, jer me beda goni! Bio sam jedinac u oca i majke, i podigoše me, evo, do devetnaeste godine, a nikakvom me viteštvu ne nauciše. Sramota je, rekoh im ja, da jedan kraljevic nikakvom viteštvu nije vican, pa sad idem u svet,i dotle cu ici, dokle ne savladam kakvo viteštvo. Starac mu onda rece:
- E, ako hoceš da se uciš viteštvu, ovde se možeš nauciti. Ako uciniš ono što cu ti sada reci - postaceš vitez. Imam ovde tri dobra konja koje treba pojahati.
- Hajde, starino, daj da se oprobam!
Ude starac u svoju zemljanu kolibicu, pa iznese jednu bakarnu uzdu. Protrese je - i stvori se pred njima parip bakarne boje. Tada starac rece:
- No, sinko, ako uzmogneš ovoga konja da zajašeš i poteraš, to ce vec biti znak da od tebe može nešto ispasti.
Zajaše Janoš -jer to mu je bilo ime - bakarnog konja, i kako ga zajaše, uzleti bakrodlaki parip s njime u visinu, pa pojuri tamo-ovamo, i tako ga namuci, da ga je vratio sveg u krvavom znoju. Ali još pre no što je okrenuo natrag, na ivici šume bili su naišli na zamak sedmoglavog zmaja, i konj se tako ritnuo, da je otpao jedan komad zidine.
Sedmoglavi zmaj se malo promeškolji, pa ce Janošu:
- Vidim, lep si vitez, ali da si se odmah nosio odavde, jer ako ustanem - tvom životu je kraj!
I tako se Janoš vrati, sjaše. Veli starac:
- Vidim, bice kanda od tebe vitez.
Sutradan, kad su ustali, ude starac u svoju kolibu, pa iznese jednu srebrnu uzdu. Protrese je - i stvori se pred njima jedan srebrnasti parip. Starac se obrati mladicu:
- E, sinko, ako ovoga pojašeš, onda ce se videti da od tebe može postati covek.
Tako Janoš uzjaše i srebrodlakog paripa, a ovaj polete i tako ga potegli gore-dole po šumi, da vec polumrtvog donese nazad. Ali dok su još bili na ivici šume, i srebrni se ždrebac tako ritnuo, da je odvalio citav jedan zid. Sedmoglavi zmaj tada je povikao:
- Još si tu? Gubi se kad govorim! Vidim da si lep i cestit momak, ali ako ja sidem - tvom životu je kraj!
Opet se vratiše k starcu, i Janoš sjaše. A starac mu veli:
- Vidim, sinko, ispašce od tebe junak.
Kad se probudiše treceg dana, opet starac iz kolibe iznese jednu uzdu, svu sjajnu i zlatnu. Kad je protrese - istog casa pred njima zanjišta jedan zlacani parip. A starac veli mladicu:
- E, sinko moj, ako i ovoga pojašeš, onda ce vec svakako od tebe postati pravi delija!
Zajaše Janoš i zlacanog paripa, ali ovo beše tako besan ždrebac, da su mu pri svakom koraku potkove vrcale iskrama a iz nozdrva mu sukljao plamen. Malo se Janoš bio uplašio, ali je opet prikupio hrabrost, bacio se paripu na leda. Ovaj dipi u vazduh i tako zaždi tamo-amo po šumi, da se Janošu sav gunj iscepao, a s tela mu se kidali komadi mesa. Po zmajevom zamku odadro je tako strašno - da je zmaj ispao napolje.
Sad se zmaj sav zapeni od besa, pa pojuri za Janošem, hoce da ga smoždi. A kad vide starac kakav je Janoš hrabar junak, da se i sa zmajem hvata ukoštac, on odmah protrese one dve uzde, pa zajedno s dva paripa potece Janošu u pomoc, pojuri kao da nema više od dvadeset godina. Konji odgrizoše zmaju svaki po jednu glavu, i starac sasece jednu, a Janoš tri. Tako zajedno pobediše sedmoglavog zmaja.
Kad stigoše natrag u kolibu, starac se zahvali Janošu na njegovom junaštvujer je tako i njega, starca, oslobodio od prokletstva. Starac je bio zacaran vec devedeset i devet godina, i nikad se nije našao junak da pojaše sva tri ona konja, a sve dotle starac nije mogao nikuda iz ove šume. Pa i ta tri konja bili su zacarani mladici, koji sad ponovo zadobiše svoje pravo oblicje. I oni se zahvališe Janošu što ih je izbavio od prokletstva, pa ispustiše dušu.
Tada starac rece Janošu:
- Uzmi ovaj prutic, pa ako se ikad nadeš u kakvoj nevolji, a ti zaokruži ovim pruticem, okolo-naokolo, i stvorice se takva gvozdena ograda, a da ti nikakva zver i nikakvo zlo ne mogu nauditi. A ti meni daj tvoju krvavu košulju, što ti se sva iscepala kad si jahao zlacanog paripa. Ako zaželim da te vidim, ili ako te snade kakvo zlo, u toj cu košulji sve videti i stvoricu se kraj tebe da ti pomognem.
Tako i uciniše. Zatim se izljubiše i oprostiše, i Janoš ode dalje.
U prvom gradu u koji je stigao potraži Janoš službu. Pogodio se s kraljem toga grada da mu bude cobanin. Ali na dvoru toga kralja bila je i neka stara carobnica, i ta mu vražja žena ovako rece:
- Ako ovo stado ovaca ne sacuvaš - tvom životu je kraj!
Kad je ovce isterao, zaokruži Janoš onim pruticem, okolo-naokolo, i stvori se oko stada gvozden tor. A Janoš ni brigeša, izvuce iz torbice onu frulu što je bio izdeljao dok je lutao po šumi, i stade da svira. Frula je svirala tako milozvucno, da se svako, ko bi to cuo, prosto topio od miline. Zacula tu svirku i kraljeva kci, i tako joj se dopala, da se odmah zaljubila u Janoša.
Matora carobnica bila je zbog toga strašno ljubomorna, pa ni o cemu drugom nije ni mislila, nego o tome kako da Janošu dode glave. Samo što u tome još nije uspevala. I tako su Janoš i kraljeva kci lepo provodili dane.
Kad se vec bližilo vencanje, dokonala carobnica u svojoj matoroj glavi kako da napravi jedno veliko bure, pa da ga pokloni Janošu, da mu bude kao kupatilo. Rece ona Janošu:
Cuj, Janoše, gle šta sam smislila! Ovo ce ti biti dobro za kupku, nego, udi-de unutra, da vidimo dokle ti doseže, hoce li biti dosta veliko?
Kad je Janoš ušao, matora carobnica iznenada zaklopi bure skrivenim poklopcem i pribi ga klinovima. Zatim otkotrlja bure sve do Dunava i sruci ga u vodu. Neka voda nosi Janoša i neka ga nikada ne vrati, mislila je carobnica, jer je ona imala poodraslog sina, i htela je za njega kraljevu kcer. Tražili su posle cobanina Janoša, tražili ga svugde, ali ga nigde nisu našli.
Odnese voda Janoša, kroz sedamdeset i sedam zemalja. Vrlo se snuždila kraljeva kci od žalosti za Janošem, jer su se vec bili obecali jedno drugome, a njega sada nigde nema.
A za to vreme, dok je Janoša voda nosila, vojvode i plemici i odabrani Cigancici prosili su kraljevu kcer. No ona nije htela da pode ni za jednoga, jer joj se još uvek pricinjavalo da cuje zvuk carobne frule. Kopkalo je kralja: šta li je razlog tome što njegova kci, od tolikih vojvoda i plemica i odabranih Cigancica, nece ni jednoga. Jednom je kralj upita:
- Pa dobro, kceri moja, zašto neceš da se udaš kad ti je vreme?
Devojka mu odgovori:
- Dotle se,oce, necu udati ni za koga, dokle ne pronadeš takvog živopisca, koji ce sve odaje ispuniti slikama, ali da te slike i meni budu po volji i kažem da mi se dopadaju.
Kralj odmah razglasi po svim zemljama, i dodoše živopisci, sve mladici jedni od drugih mudriji i veštiji. Ali gle: kako koji pocne da slika - odmah mu kraljeva kci kaže da joj se ne dopada.
Ali, ostavimo sada devojku da ovde tuguje, a mi hajd'mo da potražimo Janoša, da vidimo šta li radi, kako li se muci tamo na sred Dunava.
Pronaden je Janoš! Setio ga se starac:
- Hej, dobro bi bilo da malo pogledam u onu krvavu košulju, da vidim gde je i šta radi Janoš, ima li kakvih nevolja!
I tada starac ugleda u krvavoj košulji da Janoš vec nedeljama leži sklupcan tamo u buretu, na sred Dunava. Pa kako je bio obecao, tako i ucini: pode da ga traži i da mu pomogne. Pronade bure, izvuce ga iz vode, razbi poklopac, i ugleda Janoša, vec obamrlog. Stigao je u poslednji cas.
- Evo, sinko, pomogao si ti meni a sad i ja tebi! Nego mi reci, ko te je ovako za put opremio?
Janoš mu zahvali i sve mu isprica. I krenuše obojica tamo, gde je Janoš služio pa ovako završio. Cim su stupili u to kraljevstvo, saznadoše da je kralj razaslao dobošare na sve strane da razglase: dace kcer onome ko bude tako islikao njene odaje, da i ona kaže da je dobro.
Starac na to odmah izjavi da ce on to uciniti, za Janoša, samo ako kralj ispuni što on bude tražio. Odmah ga odvedu ggred kralja. On i pred kraljem sve potvrdi, a kralj mu veli:
- Ispunicu što budeš tražio. Ali pazi! Ako se mojoj kceri ne dopadne živopis - ode ti glava!
- Ne mari - odgovara starac - neka mi se onda skine glava. Ali treba da se nazida jedan nov dvorac, jer u ovaj stari bilo bi šteta smeštati tako krasan živopis!
Kralj naredi da u svemu poslušaju starca.
- Neka se sva vrata i svi prozori naprave tako, da se spolja ništa ne može videti. A meni dajte jedan nov svežanj karata i mericu sve najsitnijih novcica, pa dokle jedan od nas dvojice od onoga drugog sve novcice predobije, dotle ce i sve odaje biti ispunjene živopisom, po svim zidovima. Ali ispred svakog zida neka bude zavesa, da se ništa ne vidi dok sve ne bude gotovo.
Sve to ispuniše. Onda stadoše starac i Janoš da se kartaju. Plašio se Janoš što ne slikaju nego se samo kartaju, ali ga je starac hrabrio:
- Ne boj se ništa, sinko! Posle cemo vec i slikati, nego daj da se kartamo.
Starac odnese sav novac od Janoša. Onda javi da kraljeva kci može doci, da vidi je li dobar živopis. Odaje su tada vec bile sve islikane, ali o tome ni Janoš ništa nije znao.
Kad ude kraljeva kci, starac sakri Janoša pod zavesu s leve strane, a odmace zavesu s desne.
Na živopisu je bilo naslikano kako je u jednoj dalekoj zemlji bio jedan kralj, i kako je žena toga kralja dobila sincica. Na drugom zidu video se kralj s kraljicom i poodraslim lepim decakom. Kad odmakoše trecu zavesu, ukazala se ova slika: mladic se oprašta od oca i majke, i polazi na put. Pod sledecom zavesom videla se gusta šuma, a u šumi onaj mladic šeta i osluškuje. Malo dalje, na sledecem zidu, hoda mladic zamišljen i delje od jedne grane frulu. Sve se to videlo na živopisu.
Kraljeva kci je samo posmatrala i cutala.
Pošli su dalje, od zida do zida, iz jedne odaje u drugu. Na jednoj slici video se mladic na besnom paripu, a bilo je naslikano kako se taj parip baca cifte, i lepo se videlo kako pada komad zidine jednog zamka. Malo dalje, pod sledecom zavesom, skoro se moglo cuti njištanje triju ždrebaca, vika jednog starca i mladica i rika sedmoglavog zmaja u okršaju, tako je živo bila naslikana bitka. Opet malo dalje, ugledali su na živopisu kako se oprašta mladic od starca i odlazi. Na sledecem zidu, ulazi mladic u jedan grad, i razgovara s kraljem. Opet starac ukloni jednu zavesu, i na živopisu ugledaše mladica kako svira u frulu, a jedna devojka, sva zanesena, posmatra ga zaljubljeno.
Tu se sad vec ote kraljevoj kceri uzdah, i ona rece da ova slika nije loša.
Podoše dalje po odajama. Na jednoj slici bilo je predstavljeno neko veliko bure. Mladic stoji u njemu, a jedna matora ružna žena podiže tajni poklopac. Malo dalje - plovi bure Dunavom. Kad udoše u narednu odaju, ukloniše zavesu, i ugledaše naslikan dvorac, a pred dvorcem stoje silni živopisci, i jedan od njih pokazuje svoj živopis, a devojka odmahuje glavom.
Kraljeva kci gleda i ne trepce.
Opet udoše u narednu odaju, i videše na jednom zidu kako onaj isti starac razvaljuje bure na obali reke, a u buretu leži mladic sav obamro. Pod sledecom zavesom videli su se starac i mladic medu živopiscima pred dvorcem. Podu dalje, a tamo na živopisu kao da se tu, pred ocima zbiva, dunderi i zidari i drugi majstori grade velelepan dvorac.
Udoše i u poslednju odaju, a to je bila ista ona od koje su i poceli razgledanje, ali nisu pogledali oba zida. Tu se videlo kako sede starac i mladic i kartaju se, a starac zgrce sav novac pred sebe. Onda starac razgrnu i poslednju zavesu: na živopisu se videlo kako starac uvodi devojku u velelepni dvorac, da joj pokaže šta je naslikao, a tu je bio i mladic!
Vide kraljeva kci da je to onaj cobanin koga je volela, i iz tih stopa otrca svome ocu, dovikujuci mu u velikoj radosti:
- Oce moj, sad cu se udati, sad mi se dopada kako su odaje islikane!
Kralj se mnogo obradovao što ce se i njegova kci vec jednom udati.


(Mađarska)

Sarmica
20-08-2011, 08:23
ITUERAMBULAFUCI, DEVOJKA KOJA JE ČEKALA MUŽA


Imao nekad Srednji car kcer, koju je mnogo voleo, i zvao je Ituerambulafuci, što znaci Srebrna. Što god bi kci poželela, car joj nikad nije odbijao.
Ali kci poraste, a car predoseti da ce umreti; on pozva svoje tri žene i rece im:
- Evo vam Ituerambulafuci, ostavljam je vama. Kad ogladni - nahranite je. Kad ožedni - napojte je. Savetujte je, ako nema svoje pameti. Grdite je, ali je ne prodajte u robinje. Ne ponašajte se prema njoj kao prema sirotici, vec kao prema rodenoj kceri. Ali ako je vi budete volele, a ona vas ne, ako se ona bude ponašala kao krokodil koga je izvela kokoš i pojede onu što ga je stvorila, ako ona kao bik vezan u pirincanom polju pocne da se bode, onda je ne volite i ne ugadajte joj. To sam hteo da vam kažem, žene.
Ostade Ituerambulafuci sama s trima carskim ženama. A one su bile ljubazne prema njoj. Samo je devojci bilo mnogo dosadno, jer je jedna žena po ceo dan sedela sama cešljajuci vunu, druga od ujutru do vecera mlatila pirinac, a treca se samo šetkala i kikotala se.
Jedanput posla devojka roba i robinju, Ikutu i Ikalu, na nasip koji je prolazio ispod pirincanog polja da vide ide li neko da je traži za ženu. Ali robovi se vratiše i rekoše da se niko ne vidi na horizontu. Sutradan Ituerambulafuci ponovo rece svojim robovima:
- Ti, Ikala, i ti, Ikutu, pogledajte da li neki covek dolazi nasipom.
Robovi odoše na nasip, ugledaše strance i, vrativši se, obavestiše:
Ituerambulafuci, videli smo dva coveka,
jedan je sa severa i vec je blizu,
drugi dolazi s juga, i još je daleko.
Ituerambulafuci debelo namaza kosu zebu-mašcu.
- Požuri da me ocešljaš - rece ona svojoj robinji.
Tebi govorim, Ikala,
tebi govorim, Ikutu,
oni me traže, oni me traže,
oni me prose.
Dajte im vode u tikvinom sudu,
dajte im vode u zebinom rogu.
Prvi stiže sin plemenitog Severnog cara. On se zaustavi ispred gradskih vrata i rece:
Pitam te, Ikala,
pitam te, Ikutu,
gde je Ituerambulafuci?
Sin slavnog Severnog cara došao joj je u posetu.
Robovi odgovoriše:
- Udi, mnogopoštovani gospodine, Ituerambulafuci se odmara u svojoj loži.
Ituerambulafuci naredi iz svoje lože da se carskom sinu prinesu skupocene cinije da bi bolje doznala njegove misli:
- Donesi, Ikala, kuvanog jela, donesi, Ikutu, pecenog mesa.
I Ikala pride putniku i prinese mu kuvano jelo. Ikutu ga posluži pecenjem. Carski sin se najede i rece:
Kažem ti, Ikala, kažem ti, Ikutu, jelo je odlicno!
Tada Ituerambulafuci rece:
O, Ikala, o, Ikutu,
on ne želi mene vec moje bogatstvo!
Isterajte ga!
Malo posle toga pride gradskim vratima sin Južnog cara:
- Udi, udi, mnogopoštovani gospodine - rekoše mu robovi. Ali on uzviknu:
Ikala je zaista divna.
Ikutu je takode lep,
ali ja nisam došao da vidim Ikalu,
ali ja nisam došao da vidim Ikutu!
Odoše robovi Ituerambulafuci i javiše joj:
- Gospodin je odlucio da se vrati ako ti ne izideš iz svoje lože da ga pozdraviš!
Devojka napusti svoju ložu, pode carskom sinu u susret, uze ga za ruku i uvede u grad. Posadi ona carskog sina severno od ognjišta, na pocasno mesto. Kad se svi okupiše, robovi rekoše:
Zašto mu ne daš jela kuvana? Zašto mu ne daš mesa pecena? Došao nam je carski sin, tvoj i naš gospodar!
Ali carski sin odgovorc; Ne treba, Ikala, ne treba, Ikutu, ni kuvano necu ni peceno necu!
On se opet vrati Srebrnoj i rece:
- Ne cudi se, Ituerambulafuci, došao sam ovamo samo iz ljubavi prema tebi. Ako ti pristaješ da postaneš moja žena, ja cu ostati. Ako se ne slažeš, vraticu se u svoju zemlju. Ali prvo pitaj svoj narod šta o tome misli.
Narod radosno dade pristanak da se Srebrna uda za sina Južnog cara. I svi behu srecni.
Dode do Severnog cara vest da je sin Južnog cara, po imenu Itueramahamali, uzeo za ženu Srebrnu, kcer Srednjeg cara, kojom se on sam, sin Severnog cara, hteo oženiti, pa nije uspeo. Sin Severnog cara oseti žestoku ljubomoru i smisli osvetu. Zapovedi robovima da naseku oštrog kolja od palmi anivuni i odluci da postavi zamku. Kad pade noc, on ukopa koceve ired carskim vratima, a sam snažno zalupa u zid. Sluge se uplašiše, Itueramahamali izlete na vrata i zakljuci da su dvor napali razbojnici. Ali tek što carevic kroci na prag, nabi se na kolac, a kolac ga raspori do bedara. Carevic kroci drugom nogom, i opet se nabi na kolac, koji ga probi do samih leda.
Tada Itueramahamali povika što ga grlo nosi:
- Pomagajte, oce moj i majko moja, pogibe vam sin.
Kad Srebrna cu njegovu viku, uplaši se i naredi da se upali svetlost. Kad sluge doneše svetlost, ona vide da se dogodila velika nesreca, da je carevic teško ranjen. I Ituerambulafuci gorko zaplaka, a muž joj rece:
- Ne placi, ženo moja, uzalud; to je, zacelo, moja sudbina. A evo šta sam odlucio: naredi da me odnesu mojim roditeljima, ocu i majci, moje su rane opasne, bojim se umrecu, tebe cu samo bez potrebe ražalostiti, a bice velika tuga mojih roditelja.
Rastuži se Ituerambulafuci, i svi njeni rodaci, i sav narod. Žena odgovori mužu:
- Pa dobro, naredicu da te odnesu tvojim roditeljima. Ona sakupi muževljeve stvari, veza ih u zavežljaj, a Itueramahamali joj rece:
- Daj mi, ženo, tvoju lambu, jer je moja sva krvava! I daj mi tvoj pojas za stomak jer svoj moram baciti.
On ogrnu ženinu lambu, veza pojas i oprosti se s njom; zatim ode da boluje kod oca i majke.
Sutradan ode Ituerambulafuci svojoj najstarijoj tetki, i upita je:
- O, poštovana majko! Šta misliš, šta kažeš: da li da idem da negujem Itueramahamalija, jer se bojim da ce on umreti, a njegovi ce me rodaci prekoreti što je ovde kod nas ranjen. Nezgodno je ako ga ne obidem. Vi stariji snosite odgovornost, ali ce i nas mlade pitati. I ako ti kažeš da treba, ja cu poci da ga obidem.
A tetka odgovori:
- To je prava glupost! On tebe ne voli, zato te je i napustio, uzalud samo tuguješ!
Sutradan Srebrna ode srednjoj tetki i rece joj:
- O, poštovana majcice! Šta misliš, šta kažeš: treba li da idem da negujem svoga muža?
A tetka joj odgovori:
- Ne znam ja, kceri moja, možda treba da odeš, a možda i ne; pricekaj malo da razmislim.
Sutradan Ituerambulafuci ponovo ode, ovog puta najmladoj tetki. I upita je:
- O, poštovana majko! Moj muž Itueramahamali je otišao svojim roditeljima; svoju lambu i pojas ostavio je ovde sve u krvi da ih operemo, a uzeo je moju lambu i opasao se mojim pojasom.
Tetka joj odgovori:
- Da, kceri moja, on te mnogo voli, i ako želiš da odeš k njemu, idi.
Ona ode k njemu sama, ali prvo namaza svoje lice cadu i navuce prljavu lambu, i tako je putovala danju i nocu. Posle izvesnog vremena ona stiže do kuce ljudoždera Itrimube i zalupa na vrata. Žena Itrimubea se uplaši, pa upita:
- Odakle si, gospodo? Kako si se rešila da sama podeš u tako dalek kraj ? Ti sigurno ne znaš da je ovo kuca Itrimubea, da je on surov i da jede ljude.
I cu ovakav odgovor:
- Znam ja to, poštovana majko, ali sam ipak došla ovamo i, molim te, daj mi amajliju, jer je teško ranjen moj muž Itueramahamali.
- Udi i sedi severno od ognjišta, gospodo - rece žena Itrimubea. I ona posadi Srebrnu da sedne i nahrani je. A zatim rece:
- Dodi ovde, sakricu te. - I sakri je. Malo zatim dode Itrimube, i njuškajuci rece:
- Miriše na coveka! Na coveka!
A žena se napravi luda kao da se ljuti na njega i rece:
- Cuti, Itrimube, ne izmišljaj badava svakojake gluposti. Ko bi se usudio da dode u tvoj dom? Ali Itrimube je gundao:
- Miriše na coveka! Na coveka!
Žena se sad stvarno naljuti na njega i rece:
- Gluposti! Pojedi mene ako hoceš ljudskog mesa! Šta brbljaš koješta, lupicu te vrelim žaracem! Itrimube se odmah smiri. Žena mu tada rece:
- Cuj me, Itrimube! Ja sam malo pridremala dok nisi bio tu i usnula sam da je Itueramahamali teško ranjen, zato sam raspustila kose i rašcupala ih u znak žalosti (a ona je znala da se Itrimubeu ne svidaju rašcupane kose), nego smisli nešto da on ozdravi. Jer ako umre, svi cemo, sav njegov narod, cele godine nositi odela u znak žalosti i ici rašcupani.
Pa dok on još nije umro, pobrini se za njegovu sudbinu, reci kakvo lekovito bilje može da ga izleci. Uskoro ce doci covek da pita za to bilje.
Itrimube se zamisli nad carevicevom sudbinom i objasni kako treba pripremiti bilje, pa ode u lov.
Cim je on otišao, žena ljudožderova objasni Srebrnoj kako da pripremi lekovito bilje. I posavetova je:
- Navuci, gospodo, ovu staracku kožu na sebe da te niko ne pozna. A kad podeš, pripazi da ne padneš šaka mome Itrimubeu.
Srebrna stiže u grad, zaustavi se pred gradskim vratima, i posla ljude da jave: pred gradskim vratima stoji starica koja želi da pripremi lekarije za Itueramahamalija.
- Kako je to lepo! Kako je to lepo! - rekoše carevicevi roditelji. Itueramahamali ispi lekove i odmah kolje palme anivuni izide iz njegovog tela, a treceg dana vec je bio sasvim zdrav.
Kad je ozdravio, njegovi roditelji i rodaci prirediše veliku svetkovinu.
A Srebrna rece:
- Pa ja sad idem kuci, poštovana gospodo, carevic je vec zdrav, samo izidite svi za trenutak iz dvorca, treba poslednji put da se obracunamo s bolešcu carevica.
I cim svi ljudi izidoše, ona skide sa sebe staracku kožu. Kad je Itueramahamali vide, zaplaka od silne radosti. Obradovaše se i otac i mati, i rodaci, i sav narod i još veselije nastaviše da se caste. Ovde je i kraj bajke.


(Malgaška)

Sarmica
20-08-2011, 08:24
ZLATNA JABUKA NA KUTUBIJI


U doba kad je Jakub-el-Mansur, svemocni sultan, gradio Kutubiju, u vreme kad je ona gotovo bila završena - samo da joj se na sleme postave tri pozlacene bakarne kugle - u haremu sultanovu plakaše jedna žena. Ta žena beše sultanija Ajša, toliko lepa da joj ne beše ravne. Da je bilo kom muškarcu bilo dopušteno da joj vidi otkriveno lice, on bi, verovatno, sišao s uma od divljenja pred takvim savršenstvom. Njena je put imala belinu mleka, a njene oci umilnu blagost ociju gazele, luk njenih obrva kao da beše nacinjen jednim jedinim mekim i cistim potezom, a ruže koje su cvetale na njenom licu bacahu u zasenak cvetove iz sultanova vrta.
Ova lepota beše ocarala sultana i on je ženu voleo koliko samo covek voleti može. Poklanjao bi joj sve što može jednoj ženi da se svidi, da je ukrasi i ulepša. Teške narukvice od zlata obavijahu joj ruke i gležnjeve na nogama, zlatno prstenje blistalo je na njenim prstima, sa vrata joj se na grudi spuštahu, u deset strukova, derdani zlatnih pucadi, od zlata behu njeni pojasevi što joj isticahu lomni struk, od zlata grivne koje joj pridržavahu kosu boje ebonovine. Najskupocenije drago kamenje - i ono što blista kao vatra crvenim odsjajem, i ono koje zraci blagim sjajem letnje mesecine, i ono što treperi poput zvezda - sve to beše umetnuto u njene nakite.
Ajša beše srecna. Ona se manje radovala lepoti ovih darova, a više pomisli da je svaki od njih zalog ljubavi njenog muža i gospodara. Ali je srce u ljudi nestalno i menja se kao i vetar koji podiže pesak pustinje: druga jedna žena zarobi sultanovu nežnost. On zavole Đamu, crne puti, razroka pogleda i trapava hoda.
Jadna Ajša oseti da je napuštena.
Njena stara dojkinja joj dode i rece:
- Gospodarice, zli dusi odvratiše misli gospodareve od tebe ka nedostojnoj Cami. On se u svome srcu nosi mišlju da te pusti, da bi se oženio onom kceri noci. Još isti ovaj mesec ce videti tvoj pad i njen trijumf.
- Avaj! - zajeca nesrecna sultanija - kakvu crnu sudbinu docekah! Kad moj ljubljeni gospodar naredi, kad me se po propisu svete knjige tri put odrekne, vraticu se cemerna domu svoga oca.
- Nesrecna Ajšo - produži starica - ni to nije sve. Onoj bestidnici nije dosta što je zauzela tvoje mesto u domu tvoga gospodara, vec sad zahteva da joj on da i sav skupoceni nakit koji je tebi poklanjao. A to joj treba da bi imala cime ukrasiti svoju rugobu.
Kad cu te reci, Ajša zaboravi na svoju tugu i planu gnevom. Pomisao da ce uspomene na njene srecne dane biti darovane drugoj, izazva u njoj odluku da ih na neki nacin spase od takvog skrnavljenja.
Ali veoma brzo uvide koliko ce biti teško da se spreci sultan da ne ostvari ono što je naumio. Zajedno sa svojom dojkinjom pretresla je sve mogucnosti tražeci tajna skrovišta kojima bi mogla poveriti svoj nakit. Ni jedno joj ne izgledaše dovoljno sigurno. Da ih da kome na cuvanje? Ali ko bi se usudio da skrije takvo blago i izloži se svakojakim neprilikama.
- Gospodarice - doseti se neceg starica - kraj nove džamije živi jedan veoma mudar covek, koji ce ti sigurno pomoci svojim savetom.
- Jadna majko, godine su te vec dobro pritisle, pa ne znaš šta govoriš. U koga se na ovom svetu mogu pouzdati? Nema ni jednog stanovnika Marakeša koji ne zna da bi ga cuvanje takve tajne moglo stajati glave. Svaki bi pohitao da ono što sam mu otkrila oda mom gospodaru i tada bi moj život visio o koncu.
- Eh, Ajšo - odvrati starica - znam šta govorim. Taj covek se zove Bušaib, a nadimak mu je El-Meskin* (* Meskin - siromašan, ubog), jer je veoma siromašan, a ipak propusti kroz svoje ruke svakog dana više zlata nego što to ucini celog svog života najbogatiji trgovac u suku.
- Kroz ruke mu prode toliko zlata, a ti rece da je siromašan! - zacudi se sultanija.
- Pa, ako baš hoceš da ti kažem, on se bavi pretapanjem zlata. Donose mu tu plemenitu kovinu da je pretopi i preradi u svojim posudama, ali od tog blaga mu vrlo malo ostane na prstima. On radi samo sa bogatim svetom, a zna se da bogatstvo i plemenitost ne idu zajedno.
- A kako ti tvrdiš da ce taj Bušaib sacuvati moju tajnu i da je, iako siromašan, nece prodati za nekoliko zlatnika?
- Zato što je on sin moje sestre i što nece uciniti ništa što bi me ožalostilo. Jamcim svojom glavom da ce cutati.
- E, pa onda se pobrini da dode. Povericu se njemu.
- Bice ovde sutra uvece - rece dojkinja.
- A zašto ne još veceras?
- Eh, Ajšo, iako si mlada, ti nešto gubiš iz vida što ne bi smela. Znam, tuga te cini slepom. Misliš li da cu Bušaiba uvesti tajno u dom tvog gospodara, da ga primete špijuni koje milostivi sultan drži oko tvojih odaja i da ga obaveste da primaš tajne posete. To bi taman bilo kao da sam vas oboje, dva bica koja na svetu najviše volim, izrucila smrti.
- Šta ceš, dakle, uciniti?
- Poci cu sutra na ocigled svih da odnesem Bušaibu
jednu od tvojih narukvica da je popravi, a on ce sam uvece
doneti svoj rad.
- U pravu si, majko, tako treba uraditi, ali veruješ li ti da ce tvoj sestric pristati da navali na svoja pleca tako težak teret?
- Znam da je vrlo dovitljiv i da ima više umešnosti i snalažljivosti u svom malom prstu leve noge nego svi veziri tvog gospodara zajedno u svojim glavama.
- Još jedno pitanje, majko: koji ce ga razlozi navesti da mi posluži?
- Njegova ljubav prema meni i zatim...
- Šta još?
- Rekla sam ti da je siromašan covek. A sad cu ti još dodati da umire od ljubavi za Ranom, kcerkom jednog suknara iz suka, i da je ne može uzeti jer nema otkupa za nju. Godine ce proci dok svojim radom skupi taj otkup, a tada ce ona biti vec možda tuda žena. Kad bi bio i najveci tupavko medu ljudima i bez ikakve hrabrosti, ljubav bi mu dala hrabrosti i naucila ga snalažljivosti.
Ajša pljesnu rukama.
- Budi sigurna, majko, da ce dobiti nagradu vecu no što mu treba da plati otkup za Ranu. Sad verujem u celu stvar, jer kad je u pitanju ljubav, onda ništa nije nemoguce.
Sutrašnji dan bio je veoma tužan za nesrecnu Ajšu. Znala je da se žur^ sa pripremama za svecanost koja ce oznaciti završetak izgradnje Kutubije. Svog muža je videla samo za trenutak, ali po njegovu pogledu shvati da je doneo odluku i da samo ceka priliku da je se triput odrekne, da bi se oženio Đamom.
Pred vece se pojavi dojkinja prateci jednog mladog coveka lepog izgleda, ali cija je delaba bila sva u ritama, pa se videlo da je veoma siromašan. Bio je to Bušaib, topilac zlata.
- Donosim ti, gospodarice - rece on glasno - rad kojim si me udostojila. Nadam se da ce ti biti po volji.
Zatim izvuce iz rukava narukvicu i pruži je Ajši. Ona je uze i stade je, tobože, pažljivo razgledati, a onda ce reci veoma glasno:
- Ovo je osobit rad. Juce sam razbila jedan derdan i želim da mi ga popraviš. Podi za mnom!
Pošto su ove reci bile izgovorene da bi odvratile sumnje špijuna koji su sigurno prisluškivali, Ajša povuce Bušaiba u svoju sobu, tako da niko nije mogao cuti njihov razgovor. Starica, za svaki slucaj, ostade na pragu.
- Htela bih da sakriješ moj nakit na tako skrovitom mestu da ga niko ne može naci. Za tu uslugu dacu ti nagradu kojom ceš moci da platiš otkup za onu koju voliš.
Izraz radosti prede preko tužnog lica majstorovog, a zatim on odmah utonu u razmišljanje. Na kraju progovori:
- Gospodarice, postoje, dakle, cetiri elementa kojima se može poveriti neko blago. To su zemlja, voda, vazduh i vatra. Prva misao koja se u svakome javi je da svoje bogatstvo sakrije u nedra zemlje.
- Da, zaista, u pravu si.
- U ovom slucaju to bi bilo besmisleno. Sultan Jakub - neka ga alah blagoslovi - ima dovoljno robova, još više vojnika, a i zarobljenika da može da naredi da se prevrne celo carstvo mocnog Magreba, i blago bi se našlo.
- Gle, na to nisam mislila.
- Tu je i voda. Blago se može baciti u neki od ribnjaka koji ni leti ne presuše, u jezero ili, cak, u more.
- Da, to bi bilo bolje.
- Bilo bi ludo. Sultan Jakub-el-Mansur - bog mu ruku vodio - može narediti roniocima da pretraže ribnjak, jezera i more.
- Pa šta nam onda ostaje?
- Ostaju vatra i vazduh i, ako imaš poverenja u mene, njima cemo poveriti tvoje blago.
- Kako?
- Pomocu vatre cu pretopiti tvoje narukvice, tvoje prstenje, derdane, pojaseve, dijademe. Nacinicu od toga kuglu, a u nju cu zatvoriti drago kamenje sa tog nakita. Tu kuglu cu poveriti vazduhu.
- Vazduhu?
- Da. Tri kugle razlicite velicine treba da se postave sutra na novi minaret koji je sultan naredio da se sagradi. Sve cu napraviti tako da naša kugla bude ista kao najmanja od onih što ce se ponosno uzdizati u nebo. U toku noci cu zameniti zlatnu kuglu njenom bakarnom posestrimom i niko nikada nece posumnjati da je blago sultanije sakriveno u vazduhu.
Taj se predlog svide Ajši. Ona predade Bušaibu kovceg u kojem su se nalazili svi darovi što joj beše ispoklanjao njen gospodar, a osim toga, ona ga bogato nagradi i majstorovo se srce ispuni radošcu. On, pak, postupi sa nakitom onako kako beše rekao i tajno zameni bakarnu loptu odredenu za vrh minareta zlatnom kuglom ispunjenom dragim kamenjem.
Posle svecanosti posvecenja džamije,
Jakub-el-Mansur, pošto je pokazao svoju velikodušnost darovavši slobodu i bogatstvo graditelju El-Džebru, i svoju pravdoljubivost naredivši da se obesi njegov ljubimac (koji ga je prevario s planovima), pokaza svoju nepostojanost odrekavši se triput Ajše i oženivši se Đamom.
On htede - bog neka mu oprosti tu nepravdu - da joj oduzme i sav nakit koji joj beše poklonio. Ali ga ne mogade naci. Najpre bi prevrnuta cela palata, zatim sve kuce u gradu - kako bogate tako i siromašne. Na kraju pretražiše sve ribnjake, jezera i samo more. I sve beše uzalud.
Dok se tragalo za blagom, jadna Ajša se vrati u dom svoga oca. Srecni Bušaib se oženi Ranom, onom koju je voleo.
Necemo govoriti kakav je dalje bio njihov život, jer se nije desilo ništa što im nije bilo sudeno. U domu svog detinjstva sultanija proživi u spokojstvu duše, koje milostivi daruje ljudima cista srca. Na svome prestolu sultan, pak, iskusi cemer i dosadu coveka oženjenog bednom i zlosrecnom ženom.
Eto, toliko o njima.
Blago, pak, nesrecne sultanije je vec vekovima sakriveno u vazduhu, na mestu najvidljivijem u Marakešu.
Radnici koji su popravljali krov minareta tvrde da treca kugla ne odaje isti šuplji zvuk kao prve dve. Ko zna govore li istinu ili znaju legendu o Ajši, nesrecnoj ženi velikog Jakub-el-Mansura.


(Marokanska)

Sarmica
20-08-2011, 08:24
KAKO JE PATULJAK POSTAO CAR


Nekad davno živela u jednoj kolibici jedna starica. Ova nesrecna žena iz dana u dan tugovaše što nema poroda. I tako jednom, u trenutku usamljenosti i ocajanja, uzme ona jedno jaje, uvije ga u krpe i pažljivo skloni u neki kutak svoje kolibice. Svakog jutra sa zebnjom je pratila šta ce se dogoditi, ali se na jajetu nije pokazivala nikakva promena. Najzad, jednoga dana kad je zabrinuto otrcala da vidi šta je sjajetom, nade jaje razbijeno, a pored ljuske bebu, koja joj je vec pružala rucice.
Sirota žena, sva luda od srece, zagrli dete i nazva ga "moje dete". Ona ga je negovala i hranila s toliko nežnosti da je vec za godinu dana ono i govorilo i hodalo, baš kao odrastao covek. Medutim, ostalo je malo kao što se i rodilo.
Staricino oduševljenje s vremenom postade toliko da poce da veruje kako ce joj dete jednoga dana postati neki velmoža, možda cak kralj.
Sa ovim uverenjem, koje je bilo samo plod njene mašte, ona predloži svom detetu da ode licno kralju i da ga izazove na dvoboj. Patuljak je plakao i molio da ga ne baca u ovakva iskušenja, ali pošto je majka to toliko želela, nije mogao ništa drugo nego da posluša. Cim ga izvedoše pred kralja, on mu dobaci svoj izazov. Kada kralj ugleda jednog patuljka, prezrivo se osmehnu i, kao prvo, zatraži od patuljka da podigne kamen težak pedeset kilograma. Siromah patuljak dode svojoj majci i potuži se. Ona mu rece:
- Ako kralj može da podigne taj kamen, moci ceš i ti.
I tako, kralju pode za rukom da podigne kamen. Zacudo, to isto ucini i patuljak. Posle toga odmeravahu snage i na druge nacine, ali sve što bi uradio kralj, ucinio bi i patuljak bez ikakvih poteškoca.
Kralj se sada toliko ozlojedi videvši kako ne može da pobedi jednog jadnog patuljka, te izdade naredenje: ko od njih dvojice ne uspe da izgradi palatu za jednu jedinu noc, bice osuden na smrt.
Sav užasnut i uplakan, dode patuljak opet svojoj majci da je obavesti o novoj nevolji, ali ga ona ohrabri uveravajuci ga da ce sve biti dobro. I doista, vec sutradan majka i sin osvanuše u velelepnoj palati, koja postoji i dandanas.
Veoma iznenaden ovim prizorom, kralj sada posla sluge da potraže neke vrlo tvrde plodove jednog drveta, pa da podele megdan gadajuci se njima.
Ovaj poslednji okršaj odigrao se pred dvorskim velikodostojnicima, koji zaprepašceni, videše kako se plod koji je hitnuo kralj u paramparcad razbi o patuljkovu glavu, a da ovome to nije nimalo nudilo. Pošto kralj dade casnu rec da ce dopustiti da i patuljak s njime ucini to isto, sada nije mogao da odustane, te patuljak u dva udarca razbi kralju lobanju, a velmože ga proglasiše za novog vladara i gospodara.
Od toga casa starica nestade, i niko nikada više nije cuo ništa o njoj.


(Meksička)

Sarmica
20-08-2011, 08:25
VRAČ SA SVINJSKOM GLAVOM


Uputi se carevic Amugulang-Edlegci, sa Carobnim Mrtvacem na ledima, na put. A Carobni Mrtvac mu rece:
- Želiš li ti da pricaš bajku ili da pricam ja? Carevic je znao da ne sme da pusti ni glasa i ne odgovori mu. Onda Carobni Mrtvac stade da prica.
- Ako hoceš ti da govoriš, onda sagni glavu, ako pak želiš da ja pricam, tada je podigni.
Carevic podiže glavu i Carobni Mrtvac poce pricu: U davna vremena živeli su na reci Džirgalantu, što znaci Blaženoj, muž i žena. Covek je po ceo dan ležao i samo tražio da nešto pojede. Jednom mu žena rece:
- Zašto ti, covece, samo ležiš? Zar ne vidiš da smo imanje tvoga oca gotovo pojeli? Ovako se više ne može živeti. Nego, ustaj i popni se na krov, neceš li nešto ugledati.
Ustane muž i posluša ženu, pa se popne na krov kuce. Otuda ugleda napuštenu kolibu pored koje su se pas, lisica i vrana otimali o nešto. Uputi se covek tamo i nade mešinu s maslom. Uze maslo i donese ga kuci. Kada je to videla, zapita ga žena odakle mu maslo. Muž joj odgovori da je poslušao nju i da se popeo na krov, odakle je primetio maslo u napuštenoj kolibi.
- Eto, vidiš - rece žena - da si ležao kod kuce, ne bi ništa našao. Odsada treba svakog dana da izlaziš, jer ceš uvek ponešto naci.
- Kad je tako - rece muž - onda mi izvedi konja iz konjušnice, osedlaj ga, donesi mi belu kapu i plašt i odreši psa.
Žena sve pripremi i rece da može da krene. Muž natuce belu kapu i plašt, uze luk sa strelama, skoci na konja i uputi se sa psom tamo kud su ga oci vodile.
Tako je dospeo u nenaseljenu pustinju, gde nije bilo ni žive duše. Okrenuo se covek unaokolo i ugledao lisicu u begu.
"Baš je mome prijatelju potrebna kapa od lisicine", pomisli covek i pojuri da uhvati lisicu. Lisica pobeže u svoju jazbinu. Covek sjaha i na konja natovari sve stvari koje je sa sobom nosio, priveza psa za konjske uzde, a sam pride jazbini i baci kapu i ogrtac na otvor. Tako, potpuno go, stade da baca kamenje u jazbinu, a lisica se uplaši pa jurne na otvor i sa nabijenom kapom na glavi dade se u bekstvo. Za njom naže pas, i kako je bio privezan za konjske uzde, povuce za sobom i konja sa stvarima. Zacas se sve troje izgubiše preko jaruga. Covek ostade potpuno nag.
Ne znajuci šta da radi, covek se uputi niz reku, i kada stiže do njenog ušca, nade se u zemlji nekog velikog cara. Covek se onda prikrade u carsku štalu i zavuce se sav u seno, da su mu se jedino oci videle.
Posle nekog vremena naide tuda careva kci, koja je bila nevidene lepote, da se prošeta i rashladi. Šetajuci, pride mestu gde je bio covek i zastade. Pri tome izgubi dragoceni dijamant, u kome je bila careva moc, i ode dalje. Iako je covek video šta je careva kci izgubila, nije smeo da izade i uzme dragocenost. Uskoro, na zalasku sunca, tuda naide krava i pokri balegom dragoceni kamen. Posle nje dode sluga i prilepi balegu na zid.
Sutradan se pronese glas da je careva kci izgubila dragoceni dijamant, koji je imao moc da ispunjava svaku želju. Car je dobošarima prikupio sve svoje podanike i poceo da traži vracare, gatare i vidare, ne bi li mu oni otkrili gde je dijamant. Onaj covek u senu izvuce glavu i primeti ga jedan podanik koji se slucajno tu zatekao.
- Ko si ti, covece? Kakvo znanje znaš?
- Ja znam da gatam - odgovori covek.
- Onda podi našem caru, jer on okuplja sve gatare i vracare, pošto je izgubio najdražu dragocenost.
- Ja bih pošao, ali nemam odela - rece covek. Onda ovaj podanik ode i javi caru da je našao jednog jraca koji bi došao, ali je nag, nema odela.
Car naredi da se tome coveku odnese odelo i da se dovede njemu. Sluge podu, obuku coveka i izvedu ga pred cara.
- Šta ti je potrebno za gatanje? - zapita ga car.
- Potrebna mi je svinjska glava, svila u šest boja i motka.
Kada sve beše pripremljeno, covek natace svinjsku glavu na motku, obavi sve to svilom i sede. Tri dana je proucavao i gatao. Onda rece caru da naredi podanicima da svi produ ispred njega kako bi video ko je ukrao dijamant.
Podanici su sa strahom prolazili pored svinjske glave, kojom ih je covek sve redom dodirivao govoreci:
- Ovaj nije, ovaj nije!
Svi behu zadovoljni.
Onda vrac objavi da se dijamant ne nalazi u covecjim rukama.
Posle toga vrac stade da njuška svinjskom glavom svuda oko dvorca, pocevši od praga. Tako u pratnji cara stiže do mesta gde je u balegi bio dijamant na zidu. Covek udari po zidu i dijamant ispade. Svi se zadiviše, a car se mnogo obradova što je pronašao svoj dijamant, te rece:
- Ti si zaista veliki i mudar vrac. Nagradicu te za to. Hajde udi u moj dom.
Onda car dodeli coveku titulu carskog vraca, i svi se obradovaše što su dobili tako sposobnog coveka.
Kada se veselje završilo, car upita coveka šta želi kao nagradu. Covek se seti svoga konja i stvari na njemu, kao i psa koga mu je odvukla lisica i zatraži: osedlanog konja, luk i strele, belu kapu i beli plašt, i psa.
"Cudan ovaj covek", pomisli car i njegove sluge pripremiše coveku sve što je tražio i još mu natovariše dva slona sa maslom i mesom, i on se uputi kuci.
Kada ga žena spazi, izide da ga doceka i rece glasno:
- Kad se muževi radaju, neka svi budu ovakvi kao moj.
Te noci, dok su razgovarali o svemu, zapita žena muža da joj kaže otkuda mu toliko mesa i masla. Covek joj isprica sve kako je bilo i kako mu je to car dao kao nagradu.
- Ah, zašto se radaju tako glupi muževi kao što si ti, budalo - uzviknu žena. - Sutra cu ja poci caru da tražim nagradu.
Ujutru žena pripremi pismo i pode caru.
Kada ude u dvorac, ona pokaza pismo koje je, tobože, napisao vrac sa svinjskom glavom, i u kome je stajalo:
"Zato što sam cara spasao u nevolji, on mi je dao konja, psa i ostalo. A zato što sam mu našao dragoceni dijamant, neka me car sam nagradi po pravdi."
Car prizna da je pismo pravedno napisano i pokloni vracevoj ženi ogromno bogatstvo. I tako vrac i njegova žena poceše da žive mirno i u izobilju.
Posle toga desi se i ovo.
U nekoj zemlji, samo drugoj, živela su sedmorica brace - carevica. Upute se jednom sva braca u šumu da se malo razonode. Tamo susretnu lepu devojku, koja je vodila za sobom bivola. Carevici je upitaju otkuda ide. Devojka im odgovori:
- Ja sam kci cara Cogana sa Zapada, ovamo sam došla sa bivolom.
- Kad je tako, onda slušaj šta cemo ti predložiti - rekoše carevici. - Mi smo sedmorica brace i nemamo žene. Budi nam ti žena.
Devojka pristade i oni poceše da žive zajedno.
A ta devojka i njen bivo bili su, u stvari, jakši-davoli, i to jakši-muškarac pretvoren u bivola i jakši-žena - u devojku izvanredne lepote.
Živeci sa carevicima, jakši su proždirali svake godine po jednog brata, tako da je na kraju ostao samo jedan carevic. A i on je bio slab, venuo je i bio na pragu smrti. Tada se okupiše cinovnici i ministri da se dogovore šta da rade.
- I ranije smo lecili naše carevice raznim lekovima pa su nam umirali - složiše se. - Zato ako i ovoga produžimo da lecimo lekovima, i on ce nam umreti. Nego, culi smo da iza dva prevoja živi neki cuveni vrac koga zovu "vrac sa svinjskom glavom", i koji pogada sve šta treba. Da ga mi pozovemo da nam on pregleda carevica.
Tako i ucine. Odrede cetiri doglavnika da podu i dovedu "vraca sa svinjskom glavom". Kada dodoše njemu, vrac rece:
- Ja treba da pogledam u svoje vradžbine, i, šta bude da bude, ja cu nocas saznati šta je vašem carevicu i ujutru cu vam dati odgovor.
Uvece muž isprica ženi šta se traži od njega i žena ga posavetova:
- Kad god si ranije odlazio od kuce, uvek si dobro prolazio; zato i sada podi tamo gde te zovu, jer ti je to bolje nego da sediš kod kuce.
Vrac se složi sa ženinim mišljenjem i odluci da pode tamo.
Iduceg dana vrac rece poslanicima:
- Usnio sam san koji mi je nešto predskazao i zato idem sa vama.
To rece i uzjaha konja, zaveza kosu u kike i stavi šlem na glavu, a u desnu ruku uze motku sa svinjskom glavom i parcadima svile, dok levom dohvati cetke, i krenu na put.
Kad je prišao carskom dvoru, muž i žena-jakši nisu izdržali i izadoše da ga vide. Vracu se mnogo dopade prelepa carica.
Posle toga vrac podiže sebi kolibu nedaleko od carskog dvora, stavi svinjsku glavu na ulaz i napravi se kao da vrši neki obred.
Carica izade napolje i sede na kucni prag. Carevicu odmah bude lakše i on poce ravnomernije da diše. Kada je to primetio, vrac se uplaši da carevic ne umre i zadrhta od straha.
"Šta je to?" - pomisli on. - "Carevic ne diše i ne govori ništa. Da ne umre".
- Carevicu, carevicu! - povika. Ali bolesnik ne pusti ni glasa.
Tada vrac zgrabi svoju svinjsku glavu i dade se u bekstvo.
Bežeci ugleda jedna otvorena vrata i ulete unutra. Tako se nade u carskoj riznici.
- Razbojnici- povika straža i, držeci ga za lopova, stade ga juriti.
Bežeci i dalje, vrac upadne u kuhinju, ali i tamo povicu:
- Lopov, evo lopova!
Vrac onda bežeci upadne u ostavu za hranu, ali ga i otuda proteraju, i on jedva pobegne kroz vrata.
Bežeci tako dalje, vrac umotan pade na mesto gde su ležali bivoli i udari svojom svinjskom glavom jednog bivola. Istog trenutka bivo se pretvori u vihor, koji odmah odleti u sobu gde se nalazila carica.
Vrac se uputi za vihorom i cu razgovor jakšija, muža i žene.
- Izgleda da je vrac sa svinjskom glavom znao da ja ležim u dvorištu i zato me je njome triput udario. Šta sad da radimo? - rece muž.
- I mene je, izgleda, prepoznao - rece carica. - Ie smem ni ja da se pojavljujem pred njim.
- Ali ako ti ne podeš k njemu, on ce skupiti narod, pa ce doci muškarci sa oružjem, a žene sa vatrom, i ako ti ne kažeš ko si, oni ce te izbosti i spaliti, a to ce isto uciniti i sa mnom.
Cuvši te reci, vrac sa svinjskom glavom pomisli:
"E, sad mi je lako".
Dohvati svoju svinjsku glavu, ude carevicu i sede kraj njegove glave. Ponovo posle toga prikaci svinjsku glavu na ulaz kolibe i pravio se kao da nešto vraca, a onda upita carevica kako se oseca. Carevic mu odgovori da su mu, zahvaljujuci vradžbinama, bolovi prestali, te je mogao da zaspi.
- Kad je tako, naredi svojim ministrima da okupe narod, s tim da muškarci dodu sa oružjem, a žene sa vatrom - rece vrac.
Carevic odmah tako i ucini.
Sutradan naredi vrac da se zapale dve velike vatre i da mu se dovede osedlan bivo. Kada mu dovedoše bivola, vrac ga uzjaha i prode unaokolo pored okupljenog naroda držeci u ruci svinjsku glavu. Onda side i skide sedlo, a zatim udari bivola svinjskom glavom i izgovori ove reci:
- Pretvori se u svoj pravi lik.
Na te reci bivo se pretvori u strašnog jakšu, kome su grudi bile izbrazdane, a iz ociju mu je tekla krv. Ocnjaci su mu virili ispod brade. Jakšu odmah saseku macevima, pretuku kamenjem i onda spale.
Vrac tada naredi da se dovede carica. Narod je odmah dovuce, iako je ona plakala i otimala se. Vrac je udari svinjskom glavom i viknu:
- Pretvori se u svoj pravi lik!
Cim on to rece, carica se pretvori u strašnu ženu-jakšu sa crvenim ocima, dugackim ocnjacima i dugim dojkama, koje su joj dopirale do kolena.
I nju, isto tako, sasekoše macevima i baciše u vatru.
Posle toga, vrac sa svinjskom glavom pode u dvorac. Svuda uz put narod mu je ukazivao pocast, i sa suzama u ocima, u znak blagodarnosti, davao mu razne poklone. Najzad izide pred carevica. Carevic ga onda zapita kakvu nagradu želi za veliko delo koje im je ucinio.
- U mojoj zemlji kravlje kopito predstavlja retkost - rece vrac sa svinjskom glavom. - Zato mi dajte kopita.
Carevic mu ispuni želju i dade tri vrece kravljih kopita. Dadoše mu i dosta masla i mesa, i sve to natovariše na sedam slonova i ispratiše ga kuci.
Kada ga žena ugleda, izide mu u susret i povika radosno:
- Eto kakav može da bude covek. Ti si pravi muž!
Kada te noci stadoše da pricaju o svemu i svacemu, žena zapita muža kako je uspeo da sakupi toliko mesa, masla i kopita. Muž joj isprica sve kako je bilo: kako je prepoznao jakše i kako ih je uništio jer su oni držali bolesnog carevica i kako su ih spalili i sve ostalo. Cuvši to, žena uzviknu:
- Zar ima tako glupih i budalastih ljudi kao što si ti! Zar si mogao da tražiš kravlja kopita za tako veliku uslugu koju si ucinio carevicu? Sutra ja idem njemu!
Sutradan uze žena pismo i uputi se u dvorac. Izišavši pred carevica, ona rece:
- Moj muž se izjasnio dvosmisleno. Kad je rekao da traži kravlja kopita, on je mislio na krave. Tvoji ministri nisu razumeli njegov govor.
U pismu je, pak, stajalo:
"Neka me car nagradi sam za to što sam ga izbavio od nevolje i bolesti".
Car se razmisli:
"Da sam ja umro, svima bi bilo rdavo. Samo zahvaljujuci vracu, sacuvao sam carski presto".
Onda posla vracu veliku nagradu uz ovakvu poruku:
- Tvoja je žena vrlo mudra. Neka nam bude obojici prijatelj.
I tako oni pocnu da žive srecno svi troje.
- Eh, ala su srecni! - uzviknu carevic Amugulang--Edlegci.
- Nesrecni carevicu, pa ti si progovorio - rece Carobni Mrtvac. - Ja ne ostajem više. - To rece i, kao što uvek dogadalo, ponovo odleti.


(Mongolska)

Sarmica
20-08-2011, 08:25
ZVONKA LIPA


Živeli otac i majka, i imali kcer Mirku. Pre nego što je Mirka odrasla, umre majka. Drugog meseca po majcinoj smrti ode devojcica svojoj kumi na prelo. Kuma joj poce govoriti kako bi dobro bilo da se njen otac ponovo oženi, i da nju, kumu, dovede u kucu za ženu.
- Ja cu te paziti mnogo bolje od prave majke, pracu ti svake veceri noge u mleku - govorila je.
Mirka to ispripoveda ocu, i otac uze kumu za ženu. Prve veceri, zbilja, opra ona svojoj pastorki noge u mleku, ali druge veceri ne, a kasnije - nikad više.
S vremenom dobi Mirka cetiri sestrice. Prva je imala jedno oko, druga dva, treca tri, a cetvrta, najmlada, cetiri oka. Sada je morala da radi i za sestre, da pere njihove haljine i obavlja u kuci sve prljave i teške poslove, pa cak i da napasa stoku. A maceha joj je davala da sa sobom na pašu nosi samo stari, otvrdli hleb i gorak sir. Pa ipak, izraste Mirka u lepu devojku, obraza beljih i rumenijih od svojih sestara.
To je macehu mucilo i trudila se da sazna od cega joj pastorka postaje tako zdrava i lepa. Zato posla kcer sa jednim okom da s Mirkom napasa stoku. Dok su stada i krda na livadi pasla, rece jednooka sestra:
- Mirka, pleti mi kose i pevaj!
Mirka poce da cešlja sestrinu kosu i da je plete u kike, a dok je to radila, pevušila je tihim glasom: "Spi jedno oko, spi!" I devojka usni. Tada dode šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kada se navece vratiše kuci, upita maceha svoju kcer:
- Šta si videla?
Ali devojka ništa nije videla. Zato je sutradan sestra sa dva oka morala da goni stoku na ispašu. Kada su bile izvan kuce, rece ona Mirki:
- Hodi, ocešljaj me!
Mirka je sestri cešljala kosu i pri tom pevala: "Spi jedno oko, spite oba!" I opet dode šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. A navece, kad stigoše kuci, upita maceha svoju kcer:
- Šta si videla?
Ali devojka ništa nije videla. Zato je kci sa tri oka morala drugoga dana da tera stoku na pašu. Kada su bile na pašnjaku, rece ona sestri:
- Sedi, Mirka, i ocešljaj me!
A Mirka je i nju cešljala i istu pesmu pevala: "Spi jedno oko, spite oba, spite sva tri!" Ponovo dode šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kad bi vece, prenu se sestra i rece:
- Vreme je, podimo kuci! Kod kuce upita maceha kcer:
- Šta si videla?
A ona, takode, nije ništa videla. Drugoga dana potera najmlada, cetvorooka kci, stoku na pašu. A na pašnjaku rece ona sestri:
- Pridi, Mirka, i ocešljaj me!
pred Mirkinu kucu, sruši se staklena lipa i pade na njegova kola; grane joj se polomiše, lišce presta da zvoni. Momak se rastuži, ali odluci da zajedno sa Mirkom poveze i njenu lipu. Kada krenuše, i psic potrca za kolima, pa povedoše i njega.
Mirka je dobila sina. Kada maceha za to saznade, više nije mogla da izdrži. Opsedale su je zle misli. Jednoga dana pode Mirki u posetu, a sa sobom povede kcer sa dva oka. Mirka ležaše u postelji. Maceha sede kraj prozora i zapita:
- Kceri, kako se osecaš? Da nisi bolesna?
- Nisam - odgovori joj Mirka.
- Kceri moja - rece tad maceha - onda možeš ustati. Pridi prozoru i pogledaj kako se ribe u tvom studencu igraju.
Mirka ustade i pride prozoru, ali je maceha gurnu preko prozora u studenac. Devojka pade i potonu, ali se u vodi pretvori u patku, koja izroni i poce, tužna, da plovi po studencu, Maceha pogleda kroz prozor, ali ugleda samo plovku i poverova da se Mirka utopila. Brzo svuce haljine sa svoje kceri koja je imala dva oka i zapovedi joj da legne u Mirkinu postelju.
Kada se mladi domacin vrati kuci i ugleda svoju ženu u postelji, zacudi se i upita:
- Od cega si tako poružnela? Da se nisi razbolela?
- Ah, mnogo sam bolesna! - odgovori devojka, podražavajuci Mirkin glas. - Ko zna da li cu ikada više biti onako lepa.
- Ne žalosti se - rece joj tada on. - Neka se samo tvoje dobro srce ne promeni.
Oko ponoci ulete patka kroz otvoren prozor u sobu, prometnu se u staricu i, placuci, okupa svog sincica. Kada ga povi, sede uz kolevku i, ljuljajuci dete, govoraše:
- Moja lipa ne zvoni, dobri psic ne laje, a moj sin jako, jako place! Sincicu moj, još cu te dve noci pohoditi, a potom nikada, nikada više necu doci!
Druge noci ulete patka ponovo kroz prozor, prometnu se u staricu, pripremi vedro i ubruse i okupa sina. Uto zakevta psic i probudi mladog domacina. On ustade, pogleda kroz prozor i, na svoje veliko cudo, spazi da se lipa uspravila. Pode u sobu da to saopšti ženi, ali tamo, umesto žene, ugleda staricu. Sakri se iza zavese da vidi šta ta stara žena tu radi. A ona ljulja njegovog sina i govori:
- Moja lipa ne zvoni, dobri psic ne laje, a sin mi jako, jako place! Sincicu moj, još cu te jedne noci pohoditi, a potom nikada, nikada više necu doci!
Onda se starica prometnu u plovku i izlete kroz prozor napolje. Covek, koji je iza zavese sve cuo i sve video, protrlja oci misleci da sanja, a kad vide da je budan, odluci da druge noci u zasedi ceka.
Trece noci ulete patka ponovo kroz prozor, pretvori se ; staricu, okupa i uredi sina. A kada ga povi i položi u kolevku, poce silno da place i govori:
- Moja lipa ne zvoni, dobri psic ne laje, a moj sin jako. jako place! Sincicu moj, ovo je poslednja noc, i nikada, nikada više necu doci!
U isti cas iskoci covek iz svog zaklona i uhvati staricu za ruku pre nego što je uzmogla da se prometne u patku. Ona poce da jeca i moli:
- Pusti me, pusti me, dragi, dok je pravi cas!
- Ne puštam te! - odgovori ovaj, poznavši glas svoje žene. - Necu te pustiti dok mi ne kažeš šta treba sada da ucinim.
Tada starica rece:
- Ja imam pojas oko trbuha. Ako uspeš da taj pojas jednim zamahom seciva prerežeš, ostacu kraj tebe, ako li ne uspeš, bice velikog zla.
Mladi domacin odmah zamahnu secivom, presece pojas otprve i pred njim se stvori Mirka, još lepša nego pre. Ona mu ispripoveda šta joj se pre tri dana dogodilo, pa mladi covek, ne caseci ni casa, dograbi macehinu kcer sa dva oka i najuri iz kuce. Maceha kad je vide, od jada presvisnu.
Sada opet lipa zvoni, ispod nje laje psic, a sincic se osmehuje.


(Nemačka - zapadni deo)

Sarmica
20-08-2011, 08:25
GVOZDENI HANS


Bio negde jedan kralj i imao kraj dvora veliku šumu sa svakojakom divljaci u njoj. Jednom posla lovca da mu ulovi i donese srnu. Lovac ode, ali se ne vrati.
- Možda su ga zadesili kakvi jadi - rece kralj i iduceg dana pošalje dvojicu lovaca da ga traže. Ali se ni oni ne vratiše. Tada, treceg dana, pozva kralj sve svoje lovce i rece im:
- Prokrstarite po svoj šumi i tragajte dok ne budete našli svu trojicu. - Medutim, ni od ovih se nijedan ne vrati kuci, a ne pojavi se nijedan od hajkaških pasa što ih behu poveli sa sobom.
Od to doba niko se više ne osmeli zaci u šumu i ona pocivaše u dubokoj tišini kao pusta; tek pokatkad mogao se videti koji orao ili jastreb u letu nad njom.
To je trajalo mnogo godina, kad se javi neki stran lovac, tražeci u kralja uhleblje i nudeci se da lovi u opasnoj šumi. Kralj mu sprva ne htede dati svoj pristanak i rece:
- S tom šumom nisu cista posla; bojim se da u njoj neceš proci bolje no što su drugi prošli i da se iz nje neceš vratiti.
Ali mu strani lovac odgovori:
- Poci cu u šumu na sopstvenu odgovornost; ne znam šta je to strah, i nicega se ne bojim.
Tako strani lovac ode sa psom u šumu. Nije bilo zadugo, kad pas onjuši trag divljaci i potrca za tragom. Ali samo za casak: dotrcavši do nekakve duboke lokve, zastade kraj nje ne mogavši dalje, a jedna gola ruka izdiže se iz vode, docepa psa i odvuce u lokvu.
Videvši to, vrati se lovac u dvor i uzme tri coveka da s cabricama iscrpu vodu iz one lokve. Kad sagledaše dno lokve, vide da na njemu leži jedan divlji covek, kože smede kao zardalo gvožde i dugackih vlasi, koje su mu preko lica padale do kolena. Vežu ga konopcima i odvedu u dvor. Tamo se svi cudom cudili gledajuci divljeg coveka. Kralj naredi da ga zatvore u gvozden kavez i postave u dvorištu, zapreti smrtnom kaznom onom ko bude kavez otvorio, a cuvanje kljuca od kaveza poveri kraljici.
Od to doba svako je bezbedno mogao opet odlaziti u šumu.
Kralj je imao sina kome je bilo osam godina. Decak se jednom zabavljao igrom u dvorištu; igrajuci se zlatnom loptom, upadne mu ona u kavez. Decak pritrca kavezu i rece:
- Izbaci mi moju loptu!
- Dacu ti je - odgovori divlji covek - tek kad mi budeš otvorio vrata.

- Ne - rece decak - necu ti ih otvoriti, kralj je to zabranio. - A onda otrca.
Sutradan dode decak i opet zatraži loptu. Divlji covek rece:
- Otvori mi vrata! - Ali decak to ne htede.
Treceg dana kralj je bio otišao u lov, kad decak još jednom dode i rece:
- I kad bih hteo, ne bih ti mogao otvoriti vrata, jer nemam kljuca.
Na to divlji covek rece:
- Kljuc je pod uzglavljem na postelji tvoje majke; tamo ceš ga naci.
U želji da opet dobije u ruke svoju loptu, decak ne hajaše više za ocevu zabranu, ode i donese kljuc. Vrata se teško otvarahu i decak nagnjeci prst otvarajuci ih. Kad ih otvori, izide divlji covek iz kaveza, pruži decaku zlatnu loptu i pohita iz dvorišta. Decaka spopade strah, stade da vriska i viknu mu:
- Ah, divlji covece, nemoj da ideš, inace cu dobiti batina.
Divlji covek se vrati, podigne ga i uzme na rame, pa, oštro koracajuci, ode s njim u šumu.
Kad se kralj vratio iz lova, vide prazan kavez i zapita kraljicu kako se to moglo zbiti. Ne znajuci ništa o dogadaju, potraži kraljica kljuc, ali ga ne nade pod uzglavljem. Uze zvati decaka, ali ne dobi odgovora. Kralj pošalje ljude da traže decaka u polju, ali ga oni ne nadoše. Tada bi kralju sasvim jasno šta se dogodilo i u kraljevskom dvoru zavlada velika žalost.
Kad se divlji covek opet nade u mracnoj šumi, spusti decaka s ramena i rece mu:
- Oca i majku neceš više videti, ali ja cu te zadržati kod sebe, jer si me ti oslobodio te imam sažaljenja prema tebi. Ako budeš sve cinio što ti kažem - dobro ce ti biti. Blaga i zlata ima u mene više negoli u ikog na svetu.
Onda mu od mahovine spremi ležište, na kojem decak zaspa, a ujutro, iduceg dana, odvede ga divlji covek do jednog zdenca i rece mu:
- Ovaj zlatni zdenac je, vidiš, bistar i cist kao kristal. Tvoja ce dužnost biti da sediš kraj njega i paziš na to da ništa u nj ne upadne, inace ce biti oskvrnut. Ja cu svako vece doci da vidim jesi li izvršio moju zapovest.
Decak sede na ivicu zdenca, posmatrajuci cas zlatnu ribu, cas zlatnu zmiju, koje se, s vremena na vreme, pojavljivahu u njemu, i pazeci da ništa u nj ne upadne.
U jednom trenutku, dok je tako sedeo, zaboli ga prst, toliko ga zaboli da ga i nehotice zamoci u vodu. Žustro ga iz vode istrže, ali kad ga pogleda, vide da mu je prst pozlacen, i sav njegov trud da otare s prsta pozlatu beše uzaludan. Uvece se divlji covek vrati, pogleda decaka i rece:
- Šta se dogodilo sa zdencem?
- Ništa, ništa - odgovori decak držeci prst na ledima, da ga divlji covek ne bi video. Ali divlji covek rece:
- Ti si zamocio prst u vodu! Nego predimo sad preko toga, samo se cuvaj da ti opet ne upadne štogod u zdenac.
Iduceg dana decak je od rana jutra sedeo kraj zdenca i cuvao ga. Prst ga opet zabole te ga uzme trljati po glavi, kad mu, na nesrecu, pade u bunar jedna vlas kose. On je brzo izvadi, ali je vlas vec sva bila pozlacena. Dode divlji covek i vec je znao šta se dogodilo.
- Pustio si da ti u zdenac padne jedna vlas s glave - rece mu - ali ja cu još jednom preci preko toga. Medutim, ako se tako šta i treci put bude dogodilo, zdenac ce biti oskvrnut i ti neceš više moci ostati kod mene.
Treceg dana sedeo je decak kraj zdenca ne micuci prstom ma koliko da ga je boleo. Bilo mu je dugo vreme te uzme posmatrati svoj lik u vodenu ogledalu, i hoteci zagledati liku u same oci, toliko se sagne da mu njegove dugacke vlasi spadnu s ramena u vodu. Trgne se i brzo uspravi, ali njegova kosa vec beše sva pozlacena i sijaše se kao sunce.
Možete misliti koliko se siroti decak uplašio. Uze maramu i sveza je oko glave da mu divlji covek ne vidi kosu.
Kad divlji covek dode, vec je sve znao i rece:
- Odveži maramu!
Tako sinuše njegove zlatne vlasi i sva decakova pravdanja ništa ne pomogoše. Divlji covek rece:
- Nisi izdržao probu i ne možeš više ovde ostati. Idi u široki svet pa ceš steci iskustvo o tome šta znaci siromaštvo. Pošto ti srce nije zlo i pošto ti ja dobro želim, to cu ti jedno dopustiti: budeš li dospeo u nevolju, dodi ovamo, vikni: "Gvozdeni Hanse!" - i ja cu se pojaviti i pomoci ti. Moja moc je velika, veca no što misliš da je, a zlata i srebra ima u mene u izobilju.
Tako kraljevic ostavi šumu za sobom i iduci po utrvenim i neutrvenim putevima sve dalje, dospe naposletku do jednog velikog grada. Tamo potraži rada, ali ga niko ne uposli jer nije ništa izucio cime bi se za posao mogao preporuciti. Ode najzad u dvor i zapita da li bi ga tamo hteli primiti. Ljudi u dvoru ne mogoše odmah smisliti kud bi i šta bi s njim, ali kako im se svideo, rekoše mu da ostane. Naposletku uzme ga u službu kuvar, s tim da mu donosi drva i vode i cisti ognjište od pepela.
Jednom, upravo u casu kad nije imao kraj sebe nikoga drugog doli njega, naredi mu kuvar da odnese jelo na kraljevsku trpezu. On posluša i kako nije hteo da mu ko vidi zlatnu kosu, ne skide šešir, koji je i inace uvek imao na glavi. Pred kraljem se tako šta još nikad ne beše dogodilo i kralj mu rece:
- Kad prilaziš kraljevskoj trpezi, moraš skinuti šešir.
- Ah, gospodaru - odgovori on - ne mogu ga skinuti, jer imam po glavi gadne kraste.
Na to kralj pozove kuvara, izgrdi ga, zapita kako je mogao uzeti u službu takva mladica i rece mu da ga odmah otera. Kuvar je, medutim, osecao sažaljenje prema njemu i razmeni ga sa baštovanovim momkom.
Sad je mladic morao u dvorskoj bašti saditi i zalivati, rezati i kopati, raditi i po vetru i po nevremenu.
Jednom u leto, kad je bio sam u bašti i radio, a dan bio veoma topao, skide šešir da na vazduhu rashladi glavu. Kako mu je sunce obasjalo kosu, ona zasvetli i zablista i preko nje padoše zraci u ložnicu kraljeve kceri, koja skoci da vidi šta je to. Ugledavši mladica, dovikne mu:
- Mladicu, donesi mi kitu cveca.
On u najvecoj žurbi metne šešir na glavu, nabra divljeg poljskog cveca i veže u kiticu. Kad s tim pode uz stepenice, susretne se s baštovanom, koji mu rece:
- Kako pred kraljevu kcer možeš izici s kitom tako prostog cveca? Brzo natrag, pa uzaberi drugo; izaberi drugo; izaberi najlepše i najrede.
- O, ne - odgovori mladic - ovo divlje ima jaci miris i bice joj ugodnije.
Kad ude u njezinu sobu, kraljeva kci mu rece:
- Skini šešir; ne prilici da ga držiš na glavi kad si preda mnom.
On opet odgovori:
- Ne smem ga skinuti, jer mi je glava krastava.
Ona mu, medutim, zgrabi šešir, skide mu ga sa glave i njegove zlatne vlasi zakovrdžaše mu se niz rame da je bila divota gledati ih. On htede pobeci, ali ga ona uhvati za ruku, zadrža ga i da mu punu šaku dukata. Ne obziruci se na novac, on ode, da dukate baštovanu i rece:
- Poklanjam ih tvojoj deci; mogu se s njima igrati.
Drugog dana kraljeva kci ga opet pozva da joj donese kitu poljskog cveca. Kad s cvecem ude u njezinu sobu, ona mu odmah zgrabi šešir da ga skine, ali ga on cvrsto držaše obadvema rukama. Ona mu opet da punu šaku dukata, ali on ih ne htede zadržati nego ih pokloni baštovanu za njegovu decu. Ni treceg dana nije bilo drukcije: ona mu nije mogla uzeti šešir, a on ne htede njezin novac.
Nije posle toga prošlo mnogo vremena, kad se zemlja nade u ratu. Kralj okupi narod i ne znadaše da li ce se moci odupreti neprijatelju, koji je bio nadmocan i imao veliku vojsku. Tada baštovanov momak rece:
- Odrastao sam i hocu i ja s drugima u rat; dajte mi samo konja.
Drugi se smejahu i rekoše:
- Kad budemo otišli, ti potraži sebi konja; jednog cemo ti ostaviti u staji.
Posle njihova odlaska ode mladic u staju i izvede konja kojeg su mu ostavili i koji beše bangav u jednu nogu. Mladic ipak usedne na nj i sa de-de, di-di, i, mic po mic, krenu ka mracnoj šumi. Stigavši do nje, viknu triput: "Gvozdeni Hanse!" - i to tako jakim glasom da se šuma sva orila. Divlji covek se odmah pojavi pred njim i rece:
- Štaželiš? Mladic odgovori:
- Želim jaka konja, jer idem u rat.
- Dobiceš ga - rece divlji covek - i dobiceš više no što tražiš.
Onda se divlji covek vrati u šumu. Nije dugo potrajalo, kad dode odande jedan ardžija vodeci vilena konja koji je silovito frktao, a ardžija jedva bio u stanju da ga drži. Za njim je išla velika ceta ratnika, svi u gvoždu; njihovi macevi blistali su na suncu. Mladic preda ardžiji bangava konja, usedne na onog drugog i na celu cete pojezdi ka bojnom polju.
Kad se približio bojištu, velik deo kraljevih ljudi vec je bio pao u borbi i nije mnogo trebalo pa da i oni koji su se još borili budu primorani na uzmak. Tada mladic sa gvozdenom cetom navali kao oluj na neprijatelje, satiruci sve koji davahu otpor. Preostali neprijateljski ratnici htedoše se povuci, ali ih mladic progonjaše ustopce bijuci ih i ne prestajuci ih biti sve do njihova poslednjeg coveka.
Potom, umesto da se vrati kralju, odvede svoju cetu zaobilaznim putem opet do šume i pozove Gvozdenog Hansa.
- Šta želiš? - upita divlji covek.
- Uzmi natrag svojeg konja i svoju cetu, a meni daj onog mojeg.
Sve se zbude tako kako je tražio i on se vrati kuci na bangavu konju.
Kad kralj opet dode u dvor, izide mu u susret kci cestitajuci na pobedi i poželevši mu srecu.
- Nisam ja pobedilac - rece kralj - nego jedan strani vitez, koji mi je sa svojom cetom pritekao u pomoc.- Kci mu je želela cuti ko je bio taj strani vitez, ali joj kralj ne umede to kazati.
- On je - rece - progonio neprijatelja i ja ga više nisam video.
Kraljeva kci uzme se raspitivati kod baštovana o mladicu, njegovu momku. Baštovan se nasmeja i rece:
- Upravo sad se vratio kuci na bangavu konju. Drugi su mu se rugali uzvikujuci: "Evo našeg bangavca natrag!" Pitali su ga takode: "Iza koje li si ti to živice ležao i spavao za vreme borbe?" On je, pak, odgovorio: "Ucinio sam što sam najbolje mogao i zlo bi bilo da mene nije bilo!" Na to su ga još više ismejavali.
Kralj rece kceri:
- Objavicu da priredujem trodnevnu svetkovinu i da ceš ti tada baciti zlatnu jabuku; možda ce nepoznati vitez doci.
Kad je svetkovina objavljena, ode mladic do šume i pozove Gvozdenog Hansa.
- Šta želiš? - zapita ga divlji covek.
- Želim da uhvatim zlatnu jabuku kraljeve kceri.
- Možeš smatrati da je vec imaš - rece Gvozdeni Hans. - Dobiceš za tu priliku i crvenu opremu i da jašeš ponosita ridana.
Kada dode dan svetkovine, dojezdi mladic, postavi se medu viteze a da ga niko ne poznade. Izide kraljeva kci i hitnu vitezima zlatnu jabuku. Niko je drugi ne uhvati nego upravo on, a cim ju je uhvatio - odjezdi.
Drugog dana opremi ga Gvozdeni Hans kao viteza u belom i da mu konja belca. I sad on uhvati jabuku, a posle toga ne zadrža se tamo ni casak nego odmah odjezdi. Kralj se naljutiirece:
- To nije dopušteno; on mora izici preda me i kazati svoje ime. - I onda izda zapovest: bude li neznani vitez uhvatio jabuku i opet hteo pobeci - nadati se za njim, a ne bude li se dobrovoljno vratio, navaliti na njega, pa udarati i bosti.
Treceg dana dobije mladic od Gvozdenog Hansa crnu opremu i konja, vranca, i opet uhvati jabuku. Ali kad s njom odmah pojuri, kraljevi ljudi potekoše za njim i jedan od njih toliko mu se približi da ga vrhom maca rani u nogu. On ipak pobeže, ali mu konj skoci tako silno da mladicu spade šlem s glave i kraljevi ljudi videše da ima zlatnu kosu. Oni se vratiše i izvestiše kralja o svemu.
Iduceg dana zapita kraljeva kci baštovana šta je s mladicem, njegovim momkom.
- Radi u bašti - rece joj baštovan. - Taj cudakovic bio je i na svetkovini i tek sinoc se vratio. Mojoj deci pokazao je tri zlatne jabuke što ih je dobio.
Kralj naredi da mladic dode preda nj i on se pojavi, i opet sa šeširom na glavi. Ali mu kraljeva kci pride i skide šešir. Njegove zlatne vlasi padoše mu tada po ramenu, i to je bilo tako lepo da se svi divljahu.
- Jesi li ti bio onaj vitez koji je svaki dan dolazio na svetkovinu, uvek u drugoj boji, i koji je uhvatio tri zlatne jabuke? - upita kralj.
- Jesam - odgovori on - i, evo, tu su jabuke - te ih izvadi iz džepa i pruži kralju. - A ako tražiš još više dokaza, možeš videti ranu što su mi je zadali ljudi tvojeg velicanstva kad su me progonili. Ja sam i onaj vitez koji ti je pomogao da pobediš neprijatelja.
- Kad si u stanju izvršiti takva dela, onda ti nisi baštovanski momak; reci-de ko ti je otac?
- Otac mi je jedan mocan kralj, a zlata imam u izobilju, koliko god poželim.
- Uvidam - rece kralj - da ti dugujem zahvalnost. Mogu li ti uciniti kakvu prijatnost?
- Možeš - odgovori mladic - i te kakvu, ako mi budeš dao svoju kcer za ženu.
Na to se kraljeva kci nasmeja i rece:
- U ovog nema okolišenja! Ali ja sam vec po njegovoj zlatnoj kosi videla da nije baštovanski momak. - I onda mu pride i poljubi ga.
Na svadbu dodoše njegovi roditelji, otac i majka, i behu srecni i presrecni, jer su vec bili izgubili svaku nadu da ce opet jednom videti svoga dragog sina. A kad su o svatovskoj gozbi sedeli za trpezom, prestade odjednom svirka, otvoriše se vrata i ude s velikom pratnjom jedan ponositi kralj. Pride mladicu, zagrli ga i rece:
- Ja sam Gvozdeni Hans. Bio sam zacaran u divljeg coveka, ali si me ti oslobodio zacaranosti. Sve blago što ga imam neka je tvoje.


(Nemačka - istočni deo)

Sarmica
20-08-2011, 08:26
O ARGELUSU


Jedan kralj imao dva sina. Stariji, koji se zvao Argelus, bio je tako lep da ga je otac držao u posebnom zamku i uopšte ga nije puštao napolje da ga ni zli vetric ne bi zapahnuo i naškodio mu. Kraljevic je imao sve udobnosti i poslugu, ali, iako ga je kralj cesto posecivao i zabavljao se s njim, život mu je bio veoma dosadan i on je stalno uzdisao za slobodom.
Jednoga dana izraste u kraljevskom vrtu lepa jabuka, koja je ujutru imala zlatne cvetove a pred vece zlatne plodove. Kralj se, šetajuci po vrtu, veoma radovao toj jabuci i namisli da pozove sve znamenitije knezove u državi da bi im pokazao taj cudni plod, a da ne bi, kao obicno, u toku noci nestao, postavi stražu kraj jabuke. Iako stražari nisu oka s drveta skidali, niko nije znao kako su jabuke u toku noci nestale; medutim, ujutro se opet pojaviše zlatni cvetovi a uvece opet zlatne jabuke. Kralj naredi da se sledece noci postavi dvostruka straža, ali jabuke opet nestadoše. Trece noci isto.
Ne znajuci šta to treba da znaci, kralj naredi da se pozove jedan cuveni carobnjak. Ovaj rece:
- Rekao bih ti, najsvetliji kralju, ali se bojim za svoj život.
Kralj navali na njega da svakako kaže, i ovaj najzad izjavi:
- Samo tvoj sin Argelus mogao bi sacuvati to voce. Kralj se strašno naljuti pa rece:
- Huljo, ti hoceš da moj sin pogine, ali ceš prvo poginuti ti.
I naredi da ga ubiju.
Mladi sin, koji je bio malo luckast, zbog cega ga kralj nije voleo, izrazi želju da cuva voce i kralj mu dozvoli. Ali kad mu voce nestade, on celu stvar isprica starijem bratu Argelusu. Kad kralj poseti Argelusa, ucini mu se veoma tužan. On ga zapita zašto je tužan, a sin mu odgovori:
- Sanjao sam danas kako imamo divnu jabuku u našem vrtu i o tome kako sam samo ja u stanju da sacuvam njene plodove.
Onda zamoli oca da mu to dozvoli, ali otac isprva nije hteo ni da cuje, a tek kad mu Argelus poce pretiti da ce se ubiti, on mu, iako nerado, dopusti.
Argelus naredi da mu se namesti sto ispod zacarane jabuke i uzme jednog od svojih slugu. Onda legne u krevet, ali da ne bi zaspao, citao je razne knjige. Oko ponoci dolete sedam labudova i spuste se na jabuku. Ugledavši to, Argelus odmah ispruži ruku prema jabuci, koliko god je mogao da dosegne, i uhvati jednog labuda, od koga odmah postade vrlo lepa devojka. Ostalih šest labudova slete na zemlju i takode se prometnu u devojke.
Prva, koju je uhvatio, bila je ukleta princeza a ostale su bile njene dvorkinje. Argelus se veoma radovao što je princeza ljubazno razgovarala sa njim i usrdno ga molila da ovde provede još tri noci, jer samo na taj nacin može je spasti ukletosti, ali ga je opominjala da ne zaspi. Tek što prvi zraci zasjaše, devojke se opet pretvoriše u labudove i odmah odleteše, a zlatne jabuke te noci ostadoše na drvetu. Kralj se veoma radovao tome i nije dozvolio da ih beru. Ali Argelus ništa ne rece ocu o devojkama a i svom sluzi, smatrajuci da mu je najverniji, naredi da cuti. Taj Argelusov sluga pazio se sa jednom ženom koja je bila velika carobnica i u poverenju je ispricao svojoj milosnici dogadaj od prošle noci. Ova je, opet u poverenju, ispricala svojoj majci, a majka mu je naredila da cuti i dala mu kožnu kesicu, rekavši:
- Kad tvoj gospodar legne, ti malo otvori kesicu i on ce odmah zaspati. A kad labudovi odlete, namaži mu oci mašcu iz ove teglice i on ce se probuditi.
Argelus je sledece noci vrlo pomno bdeo, ali kad mu njegov neverni sluga otvori iza leda kesicu, on, siromah, zaspa kao zaklan. Labudovi doleteše i pretvoriše se u devojke, princeza je drmusla spavaca, naredila i sluzi da ga budi, ali sve uzalud, jer ovaj nije hteo da ga probudi. Kad poce da svice, princeza s teškim prekorom poruci sluzi da mu gospodar sledece noci bude oprezniji. Onda se devojke pretvoriše u labudove i odleteše. Tek tada sluga namaza gospodaru oci onom mašcu. Kad se probudio, isprica mu o devojkama i šta mu je jedna od njih porucila. Kraljevic se veoma naljuti i sluzi još strože naredi da o svemu cuti. Sluga se, medutim, opet poveri carobnici, a ova mu posavetova da ucini kao i prethodne noci. Sledece noci Argelus se ponovo upinjao da ne zaspi, ali neverni sluga ispusti malo vetra iz kesice i gospodar mu odmah izgubi svest. Tada doleteše labudovi, pretvoriše se u devojke i kraljevica drmusahu, cak su ga i iz kreveta digle i vodile, ali ništa nije pomoglo. Princeza još jednom poruci preko sluge da mu gospodar bar sledece noci ne spava ako želi da je oslobodi. Sluga to saopšti gospodaru kad ga je probudio, ali o carobnici i kesici ne rece ništa.
Argelus je sebe ceo dan silio da zaspi kako mu se u toku
noci ne bi spavalo, ali i to je bilo uzalud. Zaspao je, a kad
devojke ni na koji nacin nisu mogle da ga probude, rekoše
sluzi da ih njegov gospodar više nece videti jer moraju da odu
u vrlo daleke krajeve da ispaštaju. A ako bi Argelus hteo da
zna uzrok, neka premesti sa jednog klina na drugi mac što
visi u zamku nad njegovim krevetom, i ovaj ce mu ga pokazati.
"Ako bi, pak, hteo da nas još i traži, onda mu reci da o
izlasku sunca u Crnom gradu moramo završiti naše
ispaštanje". -
Jadni Argelus ode u svoj zamak, a pošto mu sluga saopšti šta su devojke rekle, on premesti mac sa jednog klina na drugi. Ovaj se odmah poce micati i okrenu se prema nevernom sluzi. Videvši to, Argelus dohvati mac i odsece njime glavu pokvarenom sluzi. Tada isprica ocu o izdaji i zamoli ga da mu dozvoli da traži svoju voljenu. Otac mu to ne htede dozvoliti, ali kad vide kako mu sin, sve više mucen tugom, vene, pusti ga i dade mu sluge, konje i novca toliko da može ispuniti svoju želju.
I Argelus krenu na put. Prošao je bio vec mnoge daleke zemlje, ali mu na kraju nestade i novca. On onda prodade konje i kocije i, poslavši sluge kuci, otputova sam dalje. Glad ga je veoma mucila. Jednog dana stiže u neku šumu, gde
susrete trojicu mladica koji su se uzajamno tukli. On im pride i, kazavši im da je kraljevskog roda, zapita ih zašto se spore. Mladici mu rekoše:
- Mi smo tri brata, otac nam je ostavio samo to što vidiš pred nama, to jest: stocic, bic, sedlo i konja. Ne možemo da se nagodimo oko podele, pošto sve te stvari mogu da budu od koristi samo jednome. Jer ko stavi sedlo na konja, zatim sedne na njega i pucne bicem govoreci: "Hocu da budem tamo ili tamo", u tom trenutku ce tako i biti. A ko udari u stocic, konj sa sedlom i bicem odmah mora njemu da se vrati; nego, znaš šta, ti nam presudi u ovoj stvari.
Kraljevic je neko vreme išao sa njima, pa najzad rece:
- I to može biti.
A zatim im se opet ponovo obrati:
- Vidite li u daljini ona tri brda koja se nalaze na istoj udaljenosti? Potrcite, dakle, sva trojica ka njima, i ko se prvi na vrh popne i natrag s njega meni vrati, taj ce naslediti sve što je ostalo.
Braca pristadoše na to i potrcaše prema brdima. Argelus ih nije cekao, nego uzjaha konja i rece:
- Hocu da budem u Crnom gradu - i nestade.
Konj ga je vec bio odneo nekoliko stotina milja bliže Crnom gradu, kad braca, vrativši se, primetiše prevaru. Jedan od njih onda udari u stocic i rece:
- Neka konj smesta bude ovde.
Tada konj spusti Argelusa u velike mocvare, iz kojih se jedva izvukao i odakle je, sav pregladneo, stigao u jednu kucu. Domacin ga ljubazno primi i nahrani. Argelus ga upita da li je još daleko do Crnog grada. Domacin mu odgovori:
- Cuo sam ti ja za takav grad, ali koliko je daleko, to ti ne umem reci. Ostani, medutim, nekoliko dana kod mene, ovuda ce prolaziti trgovacki karavan i povorke hadžija, pa ceš od njih moci nešto saznati.
Prode jedna, druga i treca grupa, ali niko od njih nije znao za Crni grad. Najzad naide na jednog coveka koji mu je rekao da se Crni grad nalazi sto pedeset milja odatle.
Argelus je imao još samo skupocen prsten, koji mu je ponudio ako ga odvede do Crnog grada. Ali mu onda ovaj covek priznade da je on pobegao iz Crnog grada i zato ga može odvesti samo do granice okruga. Posle toga Argelus i sam srecno stiže do svog cilja. Išao je gradom i razmišljao šta bi trebalo da ucini i kako da se raspita za svoju dragu.
Princeza i njene devojke su u to vreme vec bile oslobodene ukletosti i kroz nekoliko dana trebalo je da se obavi njena svadba sa jednim cestitim knezom. Zato je bila poslala jednu svoju devojku u grad da joj kupi haljine. Ali ova, cim ugleda Argelusa, vrati se brže-bolje princezi da joj to kaže. Princeza nije htela da veruje i rece joj:
- To je nemoguce.
Onda posla i drugu i trecu devojku, a kad joj se obe vratiše sa istim obaveštenjem, uveravajuci je da je to onaj isti, da ga dobro poznaju, jer su ga ispod one jabuke dobro zagledale, princeza najzad i sama izade u grad da bi ga videla. Zagledavši ga dobro, ona ga odmah poznade, srdacno se pozdravi s njim i posle nekoliko dana njih dvoje naprave u zamku veliku svadbu, na kojoj sam i ja bio. A kad posle toga krenuše na dalek put kralju, i ja sam pošao sa njima i tako ovamo dospeo.


(Poljska)

Sarmica
20-08-2011, 08:26
PEPELJUŠ PETRU


Bio negda jedan vrlo siromašan covek, imao šest nejakih sinova i na jedvite jade stizao da ih othrani.
Kad su mu sinovi ojacali toliko da su mogli da rade, zamoli covek kneza (predsednika opštine) za odobrenje da na opštinskoj utrini, na kraju sela, ogradi nešto zemljišta pa obraduje kao baštu. Tamo ce zasejati malo kukuruza, malo pasulja ili krompira, leju-dve luka i druga povrca te tako olakšati sebi život.
To odobrenje je dobio.
Njegovi sinovi latiše se tada ašova i motika i prionuše svojski na posao, jer je bašta bila oveca.
Siromašni covek se radovao što su mu deca tako vredna i uživao je u krasnim plodovima njihova rada. Svi su mu sinovi bili spretni i hitri kao mravi, a jedino najmladi, koji se zvao Petru, beše drukciji. Taj je po prirodi bio trom i lenj i nijedan posao nije mu se svidao - vas dan je sedeo u kutu kraj ognjišta, razgrtao pepeo, pa iz pepela vadio i jeo nadogorele ostatke uglja.
U prvoj, drugoj i trecoj godini zasejavali su kukuruz, pasulj, bundeve, konoplju, luk, salatu, krompir, a cetvrte godine zasejaše detelinu, jer covek beše pribavio jednu kravicu i dva juneta, pa je za stoku bila potrebna zelena pica.
Njihova detelina rasla je neobicno lepo i brzo, kao iz vode, i s velikim zadovoljstvom mogao si nasladivati oci gledajuci taj zeleni cilim, tu mladu detelinu što se prema vetru povijala udesno i ulevo kao talasi kakvog velikog
jezera.
Covek nije propustio nijedan dan a da se nije pojavio u bašti - bojao se, siromah, da ne dode kogod i pokrade ga, jer takve deteline nije bilo u celom ataru.
Jednom, tamo posle Uskrsa, okr Đurdeva dne, ucini se coveku da je neko izgazio detelinu - kanda konji.
Kad to vide, pošalje covek najstarijeg sina da obnoc cuva detelinu, naredivši mu najstrože da probdi celu noc te možda uhvati nitkova koji im pravi tako veliku štetu.
Saslušavši ocevu naredbu, sin ode, rešen da ne spava cele noci. Bdeo je, do pod kraj noci, ali pred samu zoru ne mogade se više savladati, oci mu se sklopiše, obuze ga nekakva mlitavost i - zaspa.
Sunce vec beše odskocilo za jedno koplje, a on je još spavao; uveliko se razdanilo, a on se nije vracao kuci. Strahujuci da se mladicu nije šta dogodilo, covek se diže i pode u baštu da ga vidi. A kako se samo zaprepasti i kakav ga jed obuze kad zatece tamo sina gde spava hrcuci, a detelinu nade tako izgaženu da je žalost bila pogledati na to pustošenje.
Videvši to, siromah covek izli sav jed na sina, pogružena i unezverena od straha, grdnji i udaraca ocevih.
- Tupane i cmavalo, zar takav oslonac da mi budeš? Pogledaj i vidi kakva nam je detelina! Tako li ti umeš da cuvaš naše dobro? Teško meni s vama! Dosta sam se jedio dok niste odrasli, a sad, kad sam poverovao da imam pomoc, eto kakvo mi je pouzdanje u tebe - ni jednu jedinu noc nisi mogao da stražariš, da ne zaspiš, cmavalo i tupane! - vikaše otac u najvecoj ljutini.
Sledece noci pošalje drugog sina, trece noci treceg, i tako se izredaše pet sinova, ali kao da su ih cini opcinile a ne šta drugo, nijedan ne mogade da stražari cele noci, sve ih tamo savlada san pred zoru, a baš u to doba dovodio je necastivi nekog da izgazi detelinu. Otac se ljutio, grdio ih nemilim recima, tukao obojkom, no uzalud - i sami sinovi su hteli - i te kako hteli! - da za sve vreme ostanu budni, ali nisu mogli da nadvladaju san. Nije bilo nacina da se straža održi cele noci.
Sad je bio na redu najmladi sin, Petru. On se diže iz svojeg kutka kraj pepela, ode majci i rece:
- Znaš šta, mati? Da mi umesiš i ispeceš pogacu od pepela, pa da vidiš necu li posramiti svu bracu, mada se toliko dice svojom spretnošcu i pamecu.
- De, cuti, ludove! - rece mu ljutito otac. - A koji ce onda vrag jesti nocu nesagoreli ugalj iz pepela? Ili si ti, možda, bolji od tvoje brace?
- Oce - odgovori Petru - primam se da pazim na detelinu. Pusti me veceras!
- Dobro - rece otac. - Ali znaj da neceš pojesti mnogo uglja iz vatre, ako ne budeš dokucio ko li su to ti što mi gaze detelinu. Jesi li cuo? Nemoj misliti da se šalim, jer sam vas svih sit!
Majka mu spremi pogacu od pepela. Pepeljuš Petru - nadimkom Pepeljuš zvali su ga ljudi iz podsmeha - uze pogacu u torbu i o smiraju sunca uputi se ka bašti.
Stajao je na straži cele noci i nije zadremao. Kad beše pred zoru, poduhnu nekakav mlak, opojan vetar od kojeg mu trepavice i ocni kapci tako otežaše da je jedva uspevao da ih ne sklopi. Ali se Pepeljuš Petru ne dade. Kad vide da se snu ne može da odupre drukcije, ode do baštenske ograde, uze s plota nekoliko trnovih grana i metnu ih oko sebe. Tako bi se, kad god bi zadremao, nabo na koji trn i san je bežao od njega tri hvata daleko.
Tako je bilo do pred sam osvit dana.
Uto se odjednom stuštiše u baštu tri konja, kao tri brda, i poceše da jure po detelini. Pepeljuš Petru se brzo pribra, ucini šta ucini, i uhvati sva tri. To su bili konji vila, a iz nozdrva tih konja izbijaše mlak, prijatan vetar, koji je uspavljivao svakog. Ali behu zacarani tako da, cim ih ugledaju necije oci, postanu krotki kao jaganjci i tada ih svako može da uhvati.
Kad ih Petru pohvata, htede ih odvesti kuci, ocu, ali mu konji rekoše:
- Budi dobar pa nas pusti da odemo, jer smo isuviše zakasnili. S nama ne bi mogao ništa da radiš, jer mi nismo kao drugi konji. No ako nas oslobodiš, bicemo ti jednom od velike koristi.
Petru pristade da ih pusti, a oni mu onda dadoše tri ulara, bakreni, srebrni i zlatni, svaki po jedan ular, i rekoše mu:
- Kad ti, Petru, budemo potrebni, kad budeš u kakvoj nevolji, ti samo zatresi ulare i mi cemo odmah doci i pomoci ti. Ali o nama nemoj nikom ništa govoriti.
I konja odjednom nestade kao da ih nije ni bilo. Petru uze ulare i metnu u nedra, pa pode kuci. Kod kuce rece ocu da ne brine brigu o detelini, jer ubuduce nece više biti satirana.
Potom se Petru povuce opet u svoj kutak s pepelom, a ostali nastaviše svoj posao; behu vredni i sve im krenu na dobro, te stekoše lepo imanjce.
U to vreme pronela se u onoj državi vest da ostareli car traži zeta, kojem bi, uz svoju kcer, dao presto i državu. Po njegovu nalogu objavljeno je svima i svakome da se mladici koji smeraju da osvoje ruku carevne okupe kraj prestonog grada te da jedan od njih postane njen izabranik.
Izbor je imao da se izvrši tako što ce careva kci sedeti na odredenu mestu i držati krunu u ruci, a takmicari ce na konjima proci u trku pored nje, te onaj koji joj sabljom u tri takmicenja triput izbije krunu iz ruke - postace carev zet.
Prema poretku koji je vladao u ono doba, u obzir su dolazila ne samo lica visokih položaja, kao inace, nego je i obican ratar mogao postati carev zet ukoliko bi se njegovoj kceri svideo i likom i viteškim odlikama. Jer tada se mnogo držalo do covekova oštroumlja i viteštva a ne samo do bogatstva, visoka položaja i gospodstva. Stoga car pozva ne samo sinove kneževa i careva nego i sinove ratara da dodu na svecano takmicenje, te da njegova kci izabere sebi za muža onoga koji se za to bude pokazao najdostojnijim.
I dodoše, majko mila, kao na kakav veliki vašar, mladici iz celog sveta, sinovi careva, kraljeva, knezova, plemica i ratara, obuceni jedan lepše od drugoga, na najbržim konjima, koji, cinilo se, sipaju vatru iz nozdrva.
Svaki od okupljenih takmicara žarko je želeo da njemu pripadne careva kci, koja je, bog je ne ubio, bila lepa da joj srceš vodu iz ustašca, imala veliku i krasnu državu i neizmerno bogatstvo i bila jedinica u svojih roditelja.
Za sve ovo cuo je i Pepeljuš Petru, i šta je smislio? Izišao je iz svojeg kutka te hajd, bogo mili, da i on pokaže svoje viteštvo pred carevom kceri i dobije njezinu ruku.
Videvši da su mu sva braca otišla a da nijedan od njih nije pozvao i njega, nije premišljao dugo, nego pode sam, a kad beše van sela, izvadi bakreni ular, zatrese ga triput i dotrca bakreni konj, crven kao plamen i brz kao arapski konji, te rece:
- Šta zapovedaš, gospodaru?
- Da me odneseš do careve kceri i proneseš pored nje na viteški nacin, da bi joj izbio iz ruke krunu.
- Dobro, gospodaru, ali, de, najpre obuci odelo što ti ga donesoh i pripaši sablju, a sve ostalo bice moja briga.
I obuce Pepeljuš Petru odelo što mu ga donese konj te opasa sablju, i promeni se covek da ga ne bi poznao i da si mu rodeni brat. Kako mu se samo sjalo odelo, sablja i mamuze - kao plamen vatre prelivajuci se u crvenožuto, a njegovo lice kao sjaj veceri. Takav je bio i takva ga je doneo konj na celo okupljenih mladica.
Nego zaboravih da vam kažem da je Pepeljuš Petru, jezdeci ka gradu, naišao na svoju bracu: kola im se bila zaglibila u nekakvoj barici i jadni konji nikako da ih izvuku iz gliba. On ih poznade cim ih vide, dok oni, kad ga ugledaše, poskidaše šešire verujuci da imaju pred sobom nekog carevica, tako je bio odeven i ukrašen.
- Šta je Pavele, Joane, Gico, Danilo i Jeremija - ne mogu konji da vas izvuku iz blata? - rece Petru braci.
- Ne mogu, visocanstvo - odgovoriše mu braca, cudeci se otkud on zna kako se oni zovu - slabi su jadni naši konji.
- A gde vam je Petru, vaš brat? Što ga ne povedoste sa sobom? On bi vam ramenom o levci izgurao kola iz gliba..
- Ostavi ga, visocanstvo, na miru, jer covek kakav je on ne zaslužuje ni da mu se ime pomene.
- Tako kažete vi, ali znajte da vas Pepeljuš Petru izvlaci iz blata.
Na to njegov konj duhnu jedanput iz nozdrva i odgura kola s konjima njegove brace na tri duži njiva.
Braca se cudila recima nepoznatog mladica i glasu slicnom glasu Pepeljuševom, ali gde bi to mogao da bude on kad su znali da su ga ostavili kod kuce u njegovom kutku; a onda, otkud li mu onakvo odelo i konj. Ne, to nije mogao biti njihov brat Petru, ne, nikako!
Tako su govorila njegova braca, dok Petru mnogo pre no oni stiže do carskog grada.
A tamo - sveta i sveta koliko u gori lista. Kad on prispe, oci svih okretoše se ka njemu - a kome bi drugom! - i svi stadoše pitati kojeg li ce cara sin biti. Jedni rekoše da je sin Crvenog cara, drugi da je Zelenog, nekoji su, pak, mislili da je sin Žutoga cara. Svi ga kraljevici gledahu neprijateljski jer je po svemu bio bolji od njih, a nisu znali ko je; smatrali su da je došao samo zato da poremeti njihovu srecu.
Uto zatrubiše trube, što je bio znak da pocinje takmicenje.
Careva kci pope se na jedan sto izraden s mnogo veštine i izvajan u crvenom mermeru, optocen zlatnim žicama i ukrašen dragim kamenjem koje je bleštalo kao sunce - pa sede na zlatnu stolicu držeci u ruci carsku krunu. Oni, pak, koji su želeli da imaju tu krunu i devojku, proletahu redom kraj nje na svojim kao lastavice brzim konjima, pokušavajuci da sabljom izbiju krunu iz devojcine ruke. Ali se svakom posle udarca jedino prelomila sablja a da se kruna nije ni zaklatila.
U malo vremena, posle samo nekoliko casova, pred nogama careve kceri ležala je gomila polomljenih sabalja.
Svi okupljeni gledaoci cudili su se što je mladic u bakrenoj odeci dopustio da bude poslednji.
Kad su se svi takmicari izredali, obode Pepeljuš Petru konja te s munjevitom brzinom projuri pored devojke s krunom, a krunu udari sabljom tako silovito da samo što ne odlete u njegov kutak s pepelom.
Na to se razleže pljesak oduševljenih gledalaca i car pocasti sav okupljeni svet jelom i picem i rece da posle tri dana dodu opet svi, jer ce se takmicenje nastaviti dok god koji od takmicara ne bude sabljom triput izbio krunu iz ruke njegove kceri. Ljudi su se veselili i svi govorahu samo o mladicu u bakrenoj odeci; posle se oni koji su prebivali blizu prestonice razidoše, dok drugi, što su došli iz udaljenijih krajeva, ostadoše tamo da cekaju nastavak takmicenja. I Pepeljuš Petre se vrati kuci ili, bolje reci, u svoj kutak kraj pepela.
Kad njegova braca stigoše kuci, poceše da pricaju o onom što su videli. Petru je cutao i slušao. Posle braca rekoše kako su im se kola bila zaglibila u jednoj mocvari, i da nije naišao nekakav veliki gospodin u sjajnom ruhu i pomogao im, ne bi ih odande mogli izvuci. Na to se Petru u svojem kutku poce da smeje i rece im:
- A ja sam video kako je konj onog gospodina duhnuo jedanput iz nozdrva i odgurao vas zajedno s kolima i konjima na tri duži od one barice.
- Otkud ti, ludove, to znaš? - zapitaše ga braca. - Otkud znaš ?
- Pitate otkud to znam? Evo otkud: popeo sam se na kokošinjac i video sam bolje no vi.
I još braca ispricaše kako su se nadmetali kraljevici i kneževici da izbiju krunu iz ruke zlatokose devojke, ali kako je koji udario sabljom, ona mu se lomila nadvoje, dok se kruna nije ni zaklatila. Kad naposletku dode i gospodin koji im pomože da se izvuku iz bare, i kad on udari sabljom, odlete kruna preko glava okupljena sveta ko zna dokle.
- A ja sam - rece Petru - video da je onaj gospodin bio osobito lepo obucen, i on i njegov konj, u viteškoj odeci od bakra, crvenoj kao plamen. S našeg kokošinjca sve se vidi.
Braca ga, po svojem obicaju, izgrde pa u ljutnji odu i sruše kokošinjac govoreci da ih Petru samo ismejava, jer gde bi on s kokošinjca mogao da vidi bolje no oni koji su bili tamo.
Trecega dana, odredena za skupljanje sveta i nastavak takmicenja, Pepeljuševa braca upregoše konje u laka kola, pa hajd, di-di - krenuše put careva prestonog grada.
Kad mu braca odoše, diže se Petru iz svojeg kutka, pa pode i on. Izišavši iz sela, izvadi iz nedara srebrni ular, zatrese triput i istog casa stvori se pred njim divan srebrni konj, koji mu donese odecu, sablju i pancir-košulju od srebra. Petru se obuce i usede na konja, koji ga brzinom vetra odnese do careva grada. Tamo je sada bilo okupljeno još više sveta nego prilikom prvog takmicenja. Odece kraljevskih i kneževskih sinova behu od zlata i svile; u išcekivanju trke, konji su im kopali zemlju kopitima i grizli žvale.
Ali kad stiže Petru na konju nazdravanu, prekri svojim sjajem sve takmicare - prema njegovu sjaju njihov nije bio nikakav; oni ga gledahu neprijateljski, jer u njemu poznadoše pobedioca prvog takmicenja i osetiše da ce pobediti i sada.
Onda otpoce borba ili igra sabljama; Petru opet ostade poslednji ucesnik.
Kao u prvom, tako je bilo i u tom, drugom, takmicenju: takmicarima koji po redu udarahu krunu sabljom, sablje su se lomile u komade, a kruna se nije ni pomakla; a kad Petru dode na red i udari krunu sabljom, ona s varnicama za sobom odlete nekud daleko.
Svi gledaoci behu zadivljeni lepotom i viteštvom toga mladica, nazivajuci ga "Crvenim kraljem".
Kao i posle prvog takmicenja, car i sada dade Pepeljušu pismo s potvrdom o pobedi, a u isto vreme pozva okupljeni svet da posle tri dana dode opet, treci i poslednji put, jer ce tada biti dan konacne pobede.
Svet se razide, a Pepeljuš Petru ili - da ga tako nazovem - Crveni kralj vrati se opet u svoj kutak s pepelom da ceka taj treci dan i tada se jednom i on proveseli.
Kad njegova braca stigoše kuci i poceše da opisuju šta su videla, Pepeljuš Petru rece kako on zna to bolje nego oni. I stade tako da im prica da su se oni cudili šta sve zna i govori baš kao da cita iz knjige.
A kad ga zapitaše otkud to da on zna sve što se tamo dogadalo, Petru im odgovori:
- Otkud znam? Pa popeo sam se na kocinu i sve video. A da nisam video, zar bih vam znao ispricati?
I braca se naljutiše na nj što zna bolje od njih koji su tamo bili i gledali takmicenje, te porušiše kocinu na koju se Pepeljuš, kako rece, bio popeo.
Osvanu i taj treci dan, dan nagrada, i Pepeljuševa braca krenuše ka carskoj prestonici.
Kad oni odoše, diže se Petru iz svojeg kutka pa pode i sam. Van sela, gde ga niko nije video, zatrese triput zlatni ular i dode, bogo mili, prekrasan konj, sav u zlatu, sa zlatnom uzdom i sedlom, i donese mu odelo protkano zlatom, zlatnu sablju, pancir-košulju i mamuze, sve od suva zlata. I kad Petru obuce to odelo i pojaha konja, morao si pomisliti da je pred tobom sin Sunca, a ne ko drugi, tako je blistao i on i konj i njegova bojna oprema.
Pred prestoni carev grad sada se sleglo još mnogo više sveta nego prilikom prva dva takmicenja. Svi su tražili ocima viteza koji je prvi put bio u odeci protkanoj bakrenim žicama a drugi put srebrnim, jer su znali da ce samo on biti kadar da izbije krunu iz ruke careve kceri. Svi su govorili samo o njemu i osvrtali se na sve strane izgledajuci Crvenog kralja. Uto se ukaza u daljini odblesak svetlosti: to je na konju nazdravanu stizao Pepeljuš Petru u sjaju da ti oci zasenu.
Docekan je burnim pljeskom i poklicima: "Da živi Crveni kralj!"
Samo ga sin Crnog cara gledaše s mržnjom, taj se bio jako zaljubio u lepu carevu kcer i o njemu se govorilo da je rekao kako bi dao celu državu svoga oca samo da je dobije za ženu. Ali ona nije hajala za nj, jer je želela da joj njenog buduceg muža, pored lepote, krase i odlike viteštva, a u sina Crnog cara nisi mogao naci nikakve dobre osobine, ni lepotu, ni viteštvo. To je uvidao i sam, i to ga je grizlo.
Otpoce treci cin takmicenja i Pepeljuš Petru ostade pri istom redu kao u prva dva takmicenja - bio je poslednji. Želeo je da se ne kaže kako hita da što pre stekne pravo na velicanje i gospodarenje. Ishod treceg cina takmicenja bio je isti kao ishod prvog i drugog, jedino je on izbio sabljom krunu iz devojcine ruke i nikoji drugi takmicar...
Careva kci sedela je i cekala da joj svecano bude priveden pobedilac u takmicenju, njen buduci muž i car. Ona se žarko zaljubila u njega cim ga je u prvom takmicenju videla, a isto tako i on u nju. I kad joj Pepeljuš Petru, koga narod nazva "Crveni kralj" - pride, ona mu stavi krunu na glavu, side, uze ga za ruku i rece mu da ga voli i da ce samo on biti izabranik njezina srca.
Uto dode i devojcin otac, car, i dade kceri i pobediocu u takmicenju roditeljski blagoslov, te dovedu sveštenika, koji ih venca pred ocima skupljenog naroda. Nasta svatovsko veselje, a na carskoj gozbi, priredenoj u cast
mladenaca, svi koji su došli da gledaju viteško takmicenje behu carevi gosti.
Petru pozva svoju bracu i oca, odvede ih u sobu odredenu samo za njih i rece im:
- Ja sam Pepeljuš Petru, vaš brat, i tvoj sin, oce. Bila je moja sreca što sam otišao da u našoj bašti budem na straži - konji koji su nam gazili detelinu doneli su srecu meni, a i vama.
Na to njegova braca padoše pred njim na kolena moleci ga da im oprosti, a on ih izljubi sve redom i odvede u svoj dvor.
Svadba se svadbovala celu nedelju dana, svi su se veselili, a najviše careva kci, jer je dobila savršena muža. Ostareli car predade vlast svome zetu, zvanom Crveni kralj, koji je godinama vladao blago i pametno, pa ako nije umro, živi i danas.


(Rumunska)

Sarmica
20-08-2011, 08:27
FARHAD I ŠIRIN


Nekada davno, kada su ptice i zveri umele da govore, a ruže su u stvari bile zacarane devojke, živeo je u jednoj dalekoj zemlji nekakav siromah.
Siromah je imao sina Farhada.
Ostari siromah, sseti da mu se kraj bliži i pozva svoga sina, te mu rece:
- Ja nemam ni zlata ni srebra, nemam šta da ti ostavim u naslede, osim ove motike, sine moj. Ako budeš radio, biceš i srecan. Zbogom. Zajedno sa mnom pokopaj i ovaj kovcežic, ne otvaraj ga, jer ce se nesreca dogoditi.
Tako siromah umre.
A Farhad ne ispuni ocev zavet, nego, iz radoznalosti, otvori kovcežic. U njemu nade jedno ogledalce.
Pogleda Farhad u ogledalo i vide u njemu cvetnu livadu, a po livadi se šetaju lepotice. Medu njima beše jedna - lepa i prelepa, baš kao vila. Farhad ne mogade odvojiti oci od nje i sruši se na zemlju bez svesti.
Dugo bi tako Farhad ležao da k njemu ne dode njegov drug Šapur.
Vide Šapur kako njegov drug leži kao da je mrtav, a u ruci stegao ogledalo.
Šapur uze ogledalo i ugleda lepoticu: lice joj kao u vile, oci kao u gazele, kosa kao sunce sija. Sunce i mesec se prepirahu oko toga postoji li na svetu lepše devojke od nje.
Šapur istrca na ulicu, zahvati vode iz bunara i pljusnu njome Farhadovo lice. Farhad dode k sebi, ugleda ogledalo u rukama Šapurovim i odmah se seti nepoznate lepotice. I smrknu se Farhad, tuga ga obuze, ništa ne može ni da okusi.
Tugovao on tako, tugovao, i reši najzad da pode sa Šapurom da traži prekrasnu vilu.
Preko mnogih stepa i brda su prošli, u mnogim gradovima boravili.
I tako dodoše do grada Begovata. Oko njega se behu nadnele visoke planine.
Farhad pogleda i zacudi se. Iako beše leto, drvece ne beše zeleno, nego lišce sa njega opadaše, kao u duboku jesen. Poda behu suva, a biljke uvele. Kraj presahnulih kanala stajali su ljudi izmršaveli od teška i naporna rada. Motikama i ašovima su kopali stenu.
- Ej - povika Farhad - ko ste vi i zašto kopate stenu?
I ljudi mu ispricaše kako vec tri godine kopaju u steni kanal za navodnjavanje, kako bi pustili vodu u grad.i oživeli polja i vrtove koji su se osušili od žege i vruceg vetra garmsila.
Tri godine vec ima kako ljudi prolivaju suze i znoj, iznureni od preteškog rada, a stena, jaka kao gvožde, ne može se razbiti, tako da su svi napori uzaludni.
- Šapure, prijatelju moj - rece Farhad - ovi ljudi umiru od gladi i žedi.
I Farhad, zasukavši rukave, uze u ruke ocevu motiku i udari po steni. Velika snaga beše u Farhadovim rukama, pa ipak stena se ni ne pomaknu, a motika ode sva u komade. U besu, Farhad naredi da mu se donesu svi pijuci i
ašovi, založi vatru u kovacevom ognjištu, pretopi ih sve i iskova, zajedno sa Šapurom, jedan veliki ašov, koji ni stotinu ljudi ne bi mogli pomaci s mesta.
Farhad uze u jednu ruku ašov, zamahnu njime, zamahnu još jedanput - i stvori se kanal veci od onoga koji su ljudi kopali vec tri godine. Farhad udari još jedanput ašovom, pa onda još jedanput - i planina sva zadrhta. Sruši se stenje. Obradovaše se ljudi i stadoše da pomažu Farhadu.
Gradom Begovat vladala je tada sultanija Gulcehra, koja imadaše rodaku Širin.
Širin je posmatrala sa visoke kule i videla kako jedan snažan junak ruši planinu. Tada ona otrca svojoj tetki Gulcehri i, umiljavajuci joj se, izmoli je da pode i vidi junaka.
- Ja sam se zaklela da cu se udati za onoga ko okrene Sir Darju u Gladnu stepu - rece Širin.
A Farhad se beše toliko zaneo u posao da ni ne primeti kada je došla sultanija Gulcehra sa Širin.
Htede Farhad da obriše znoj sa lica, zastade za trenutak i pogleda one koji se behu okupili oko njega, a u tom casu vetar zadiže zar sa lica Širin - i Farhad vide onu istu lepoticu iz ogledala.
Samo mu se ote jedan uzdah iz grudi i Farhad pade na zemlju bez svesti.
Svi se zacudiše šta se to desi sa Farhadom. Samo je njegov verni prijatelj znao šta je posredi, ali se ne usudi ništa da kaže.
Kad Farhad dode k sebi, pogleda Širin i ne skide ociju sa nje. Postide se Širin i pogleda Farhada samo ispod trepavica, koje behu nalik na oštre strele.
I odjednom devojka zateže uzde konju, ovaj se prope i pojuri. Konj se spotace i stade hramati. Farhad dotrca, uhvati jednom rukom konja zajedno sa Širin, stavi ga sebi na leda i potrca. Kada dotrca do dvorca, spusti konja zajedno sa prekrasnom princezom kraj kapije.
Farhad ode bez reci, cak ni ne pogleda Širin. Lepotica se zacudi i nekakva tuga joj se svali na srce.
Što je Farhad dalje odlazio, sve mu je teže bilo. "Zar može ona, onako tanana, rodena u svili i baršunu, da zavoli mene, prostog kamenoresca?"
I on ne htede da se vrati na kanal, vec pode u planinu, sede na kamen i nasloni glavu na ruke.
A sultanija Gulcehra priredi gozbu u cast nepoznatog neimara. I glasnici pohitaše da traže Farhada. Tražili su ga, tražili, ali ga ne nadoše i vratiše se sultaniji. Tek ga poslednji glasnik pronade na samom vrhu planine.
Dovedoše Farhada u dvorac, posadiše ga na pocasno mesto.
Farhadu beše milo što može da vidi Širin, ali ne znadaše šta da cini.
I zapoce vesela gozba. Odjekivahu dutare, a devojke, vitke ko gazele, plesahu. A mladici se naticahu u snazi i veštini. Sve je bilo divno: i pesme, i jestiva, i igre, samo tu ne beše Širin. Farhad postajaše sve tužniji i mracniji.
Tada izide pred goste Širin. Lica gostiju se ozariše. Muzika je veselije odjekivala, igracice su se sve brže okretale. A Farhad i Širin nikoga nisu gledali. Za sve vreme gozbe niti su jeli niti pili, vec su samo jedno drugo posmatrali.
Iznenada se pojaviše izaslanici iz carstva Iran. Glas o lepoti Širinoj preneo se po citavom svetu i tako dode i do padišaha te zemlje - starog i celavog Hosrova. Hosrov reši da dode do takvog blaga i posla prosce Gulcehri.
Tuga smeni veselje, ucutaše zlatostruni sazi, nigde se smeh ne cuje. Gulcehra je znala da ce se Hosrov ako ga odbije, razgneviti, i da ce krenuti u rat protiv Begovata, rušeci sve pred sobom.
- Ej, ženo - rece izaslanik Gulcehri - moj gospodar Hosrov, car nad carevima, stoji na granici tvoje države sa mnogobrojnom vojskom i porucuje ti: "Ako princeza Širin ne pode za mene, ni kamena na kamenu necu ostaviti od Begovata, a ohola Širin i ti poci cete, sa konopcem oko vrata, za mojim konjima. Odgovaraj!"
Gulcehra pognu glavu i rece izaslanicima:
- Princeza Širin je još mlada, ona je nežna i plašljiva kao divokoza džejran; Širin voli strele, konje i lov, a na udaju ni ne pomišlja.
Hosrov se razgnevi što ga Širin odbi i pode s ogromnom vojskom na grad sultanije Gulcehre.
Hosrovljeva horda se kao crni oblak približila zidinama grada Begovata.
Stadoše da dobuju veliki ratni doboši, zacuše se bakarne trube, zapališe se vatre. Gradani podoše na zidine da se brane od neprijatelja.
"Meni nije mesto ovde, u gradu", rece u sebi Farhad, "muškarcu ne prilici da se krije od neprijateljskih strela."

Farhad pode na planinu, izlomi svojim gigantskim ašovom dve stene, od kojih svaka beše velika kao kuca, i stade ih u vazduh bacati i na ruke docekivati.
Kada neprijateljski vojnici to videše, tako se uplašiše da otrcaše Hosrovu.
- Veliki šahu - rekoše oni - tamo, na planini, strašni div se igra stenama kao jabukama.
Hosrov izide iz šatora, stavi dlan iznad ociju i vide kako na planini odista stoji snažan junak i baca uvis stene.
- Ej, covece! - povika Hosrov - ko si i šta tamo radiš?
- Ja sam bacac kamena - odgovori Farhad, a ni disanje mu ne beše ni malo ubrzano, iako svaka stena imadaše u sebi po cetrdeset pudi. - Odlazi odavde, šahu Hosrove, zajedno sa svojim vojnicima, inace cu ja ove igracke poceti da bacam u tvoj logor.
A Hosrov se ne uplaši, nego naredi cetrdesetorici odabranih vojnika u zlatnim šlemovima i sa zlatnim štitovima da podu na planinu i da dovedu Farhada, živog ili mrtvog.
Cetrdeset vojnika krenuše na planinu, a Farhad hitnu na njih stenu tako da od njih ni mrlja ne ostade.
A šaha Hosrova obuze silan gnev. Posla još cetrdeset odabranih vojnika, ali i oni behu iste sudbine.
Hosrov htede da pošalje na Farhada celu svoju mnogobrojnu vojsku, ali mu tada pride lukavi vezir i šapnu mu na uvo:
- Nedostojno je velikom šahu, sa mocnom vojskom, da se bori sa nekakvim kamenorescem. Ako ti, o, šahu, pobediš Farhada - slava tvoja ce biti veca, a ako tebe pobedi Farhad, što alah nece dopustiti, sramota ce se sruciti na tvoju glavu.
- A šta ti savetuješ? - ljutito rece Hosrov. - Brže govori, inace cu dželata pozvati i. . .
- Zašto da zoveš dželata - odgovori lukavi vezir - gde se ne može pobediti macem, pobeduje se umom. O, šahu, ti želiš ruku lepotice Širin. Ona mašta o sreci narodnoj, i prica se da se zaklela da ce se udati za onoga ko prvi prokopa kanal kroz planinu i pusti vodu na zemlju Gladne stepe, koju iscrpljuje suša.
Hosrov se još više razgnevi na svoga vezira i povika:
- Ja sam veliki šah velike države, a ne zemljoradnik umazan glinom. Šta, zar hoceš da me prinudiš da u ruke uzmem ašov i da kopam zemlju? Ne, to se nece desiti.
Vezir se lukavo osmehnu i dade savet Hosrovu.
I poslaše Hosrov i vezir poslanike u Begovat. Dodoše oni u dvorac Gulcehre.
Nisu vikali, nisu pretili ratom, laskavo i smerno su se osmehivali i klanjali se do zemlje.
- Naš šah - rekoše oni - hteo je samo da iskuša hrabrost Begovacana. I on izražava svoje divljenje i poštovanje prema njima. Ne želi Hosrov silom da stice naklonost lepotice Širin. Ne. Hosrov je cuo da ce predivna Širin poci za onoga ko prvi okrene reku Sir Darju u Gladnu stepu. Nije li tako?
Tada se diže Širin, spusti stidljivo svoje prekrasne oci i rece samo jednu rec:
- Da.
Poslanici se pokloniše i skromno se udaljiše. Uskoro stiže u dvorac, u pratnji raskošne svite, i sam šah Hosrov.
- O, najslada medu svim princezama - rece on -ja cu pokušati da ispunim tvoju želju. Nocas ce Sir Darja poteci suvom zemljom Gladne stepe.
Širin se iznenadi. Nešto je steže u srcu, jer je lepota i junaštvo Farhadovo behu u samo srce ranili. Pohita ona, sa svojim dvorkinjama, iz dvorane u kojoj Gulcehra beše primila Hosrova i potrca u svoje odaje.
Širin naredi da se okupe glasnici i zapovedi im da podu na sve strane, zaustavljajuci se kraj svake kolibe, svakog kucerka, svake kuce, da u doboš lupaju i objave:
"Ljudi, onaj ko danas bude okrenuo Sir Darju u Gladnu stepu, dobice ruku princeze Širin."
Otrcaše glasnici na sve strane, pronoseci tu vest.
Kada cu poziv glasnika, Farhad zgrabi svoj ašov i pode na kanal. Zadrhta, zaljulja se planina pod snažnim udarcima ašova, polete kamenje, pregradujuci put brzoj reci.
Hiljade ljudi sjati se da posmatra junaka Farhada, hiljade ljudi dade se na posao, kako bi pomogli Farhadu u njegovom plemenitom poslu.
A Gulcehra priredi u dvorcu veliku gozbu u cast šaha Hosrova. Pade i noc. Usred gozbe u salu necujno ude vezir Hosrovljev i šapnu na uvo nešto svome gospodaru. Tada se Hosrov diže i, poklonivši se Gulcehri, rece:
- O, mudra Gulcehro, želja tvoje rodake, predivne Širin, ispunjena je. Voda tece u stepu.

Svi pojuriše na krov dvorca.
Širin ugleda kako u daljini blista mesec u cistom i prozracnom ogledalu vode. O njoj je narod toliko maštao - to beše voda.
Hoerov se još dublje pokloni:
- O, Širin, ispuni svoje obecanje.
Zašto se tako bolno steglo Širinino srce? "O, Farhade. gde si?" mišljaše Širin. U bezumnoj tuzi, htede ona da se baci u provaliju, ali je bila dala svoju rec. Ako se baci i pogine, Hosrov ce se tada svetiti. Od grada nece ostaviti ni kamen na kamenu, a narod ce pobiti.
A Širin nije znala da se pod mesecevim zracima nije blistala voda, vec da to behu asure ciji je sjaj odbijao svetlost, i da one behu prostrte po zemlji i stepi, po naredenju lukavog vezira.
I otpoce svadbena gozba.
Kao mesec na tamnom nebu blistala je neopisivom lepotom Širin medu Hosrovljevim gostima. Na usnama prekrasne neveste lebdeo je osmejak, a u ocima - suze. Srce njeno cepalo se i želelo da se otrgne tamo kuda ga je zvala ljubav. "Nadi ga, nadi ga!" ridalo je srce.
Zavijali su karnaji, udarali su doboši. Sto je bio pun i prepun raznoraznih jela: pilava, pecenih ovnova, kokošaka, vina, oraha, slatkiša - svega beše tu u izobilju.
Tako Širin postade Hosrovljeva žena.
Svanu jutro, i nocna varka išceznu zajedno sa jutarnjom izmaglicom. Širin i ostali videše da tu nema nikakve vode.
Ljudi se baciše na varalicu Hosrova, ali se on samo smejaše, okružen silnom vojskom.
Neutešna, prevarena, Širin prolivaše suze.
A Farhad je celu noc radio bez odmora. Svojim snažnim ašovom lomio je stene i bacao u reku, ali ih bujica odnosaše sobom. Obuze gnev Farhada te dograbi planinu, nape se i pomeri je s mesta.
Zapeva Farhad pesmu o lepotici Širin, o sreci i ljubavi. Još samo malo, i reka ce promeniti svoj tok! Tada Farhad zapita:
- A gde je Širin? Neka dode i pogleda kako ja radim! Svi cutahu pognutih glava. Cutao je i Farhadov prijatelj Šapur. Samo je vetar tužno zašumeo:
- Farhade, Farhade, Širin je postala Hosrovljeva žena. On ju je prevario, ona ga ne voli!
Strašnom vešcu potresen Farhadu se ucini da mu vetar kaže: "Voli ona Hosrova."
Ne htede više Farhad da sluša šta mu vetar šapuce. On samo cu kako mu srce tiho rece: "Zašto da pevaš, Farhade - slavuj ne peva tebi. Zašto da gledaš, Farhade - oci lepotice ne gledaju tebe. Zašto da dišeš, Farhade - ruže mirišu u tudem vrtu."
U ludome bolu, polete Farhad prema gradu. Na njegovoj steni stajala je Širin, gorko placuci.
Kad Farhad vide svoju ljubljenu, pode k njoj, ali izmedu njih se valjala brza Sir Darja. Pruži Farhad ruku lepotici Širin i skameni se od tuge.
Pode Širin ka Farhadu, gorke suze prolivajuci, i pretvori se u kristalno prozracnu recicu.
I dan-danas stoji u blizini Begovata na obali Sir Darje velika stena Farhad, a njoj u susret, u dubokoj dolini, teku tihe suze lepotice Širin.


(Ruska)

Sarmica
20-08-2011, 08:27
SVI CRNCI SU IMALI KRILA


Jednom su svi crnci umeli da lete ko 'tice, al' bili su mnogo nevaljali pa su im oduzeli krila. Samo su ovde-onde, na ostrvima i u zabitnim podvodnim nizinama, ostali neki koje su preskocili, pa su i dalje umeli da lete iako su izgledali ko i ostali ljudi.
Na jednom ostrvu bio bezdušan gospodar koji je svoje | robove gonio da rade dok ne izdahnu od umora. Kako mu robovi pomru, gospodar kupi druge na njihovo mesto. I te druge ubije gonec ih da dirince na vrelom letnjem suncu i preko podneva, iako je to bilo protiv zakona.
Jednog dana kad su mu svi crnci opet baldisali i izdahnuli, kupi od nekog trgovca robljem nove robove, koje su tek doterali tamo pravo iz Afrike, i odmah ih otera da rade na pamucnim poljima.
Nemilosrdno ih je gonio. Radili su od svitanja do mraka iz dana u dan. Gonio je i ljude i žene i decu ceo bogovetni dan, ne štedeci baš nikoga. Ni za neizdržljive žege u podne nije im dao da se odmore, iako je drveca bilo i mnogo i blizu da se sklone u 'ladovinu. I za tih najgorih casova, kad na cestitim plantažama puste crnce da se odmore. njegov nadzornik robova tero ih je da argatuju bez predaha, pa su se povodili od žege i žedi.
Medu njima bila neka mlada žena. Dete je nosila sa sobom, ko i ostale žene, objahano na svojim kukovima, il' nakrkace.
Detence zaplace. Ona mu nešto rece, umirujuc ga. Nadzornik nije razumo štaje rekla. Mlada majka bila je mnogo umorna i sva pijana od žege, pa se spotakne, posrne i padne.
Nadzornik je dušmanski oplete bicem, sve dok ne ustade i ne zatetura se napred.
Ona nešto rece nekom starcu nedaleko od nje, najstarijem muškarcu med njima, visokom i snažnom, sa racvastom bradom. Starac odgovori, al' nadzornik nije razumo šta govore. Nije im znao jezik.
Žena kopa, al' malo posle opet padne. Nadzornik je opet bicuje dok ne ustade. Ona opet rece nešto starcu. Al' starac odgovori:
- Još ne, cerko, još ne.
Ona opet radi, mada se jedva drži na nogama.
Ubrzo se opet spotace i pada. Al' kad nadzornik potrca,
vitlajuci bicem da je natera da radi, ona se okrene starcu i
upita:
- Je l' sad vreme, oce?
- Jes', cerko, vreme je. Idi; i mir s tobom! - odgovori starac, pa pruži ruke k njoj. . . ovako.
Ona skoci pravo uvis i odlete ko 'tica, preko polja i šume.
Nadzornik i voda nadzornika trce za njom sve do ruba polja. Al' ona odlete, visoko nad njima preko ograde i preko šume. Odletela je dojeci detence. .
Nadzornik potera ostale da rade i mesto nje, a sunce upeklo ko nikad. Žega tako pritisnula da neki rob ubrzo pade. Sam voda nadzornika bicevao ga dok nije usto. Kako rob ustade, starac mu nešto doviknu nekim cudnim jezikom. Ded mi je reko i te reci, al' to je bilo tako davno da sam ih zaboravio. Cim to starac rece, rob se okrenu i nasmeja u brk vodi nadzornika, pa skoci uvis i ko galeb odlete preko polja u šume.
Ne prode dugo, a drugi rob pade. Nadzornik ga oplete bicem, a on se okrenu starcu. Starac mu viknu i pruži ruke ko i onim dvoma, pa i on, ko oni, skoci i odlete ko tica preko polja i šume.
Voda nadzornika dreknu nadzorniku, a gospodar dreknu obojici:
- Prebi'te matorog vraga! On je kriv!
Voda nadzornika i nadzornik izmahnu bicevima i pojure na starca. I gospodar otkine vrljiku iz ograde, pa i sam pojuri da ubiju starca što je onim crncima dao moc da odlete.
Al' starac im se nasmeja u lice i nešto glasno rece svim crncima na polju, i novim i starim.
Kako im to rece, svi se setiše onog što su zaboravili i povratiše moc koju su nekad imali. Svi crnci, stari i novi, uspraviše se. Starac diže ruke, pa svi uzviknu, skoce uvis i ucas odlete, ko jato vrana, preko polja, preko ograde i preko šume, a iza svih leti starac.
Muškarci su pljeskali rukama, a žene pevale. Majke su dojile nejac, a nejac se smejala i sisala i nije se bojala što leti.
Gospodar, voda nadzornika i nadzornik gledali za njima kako lete preko šume, preko reke, kilometar za kilometrom, .dok najposle ne preleteše i poslednji rub sveta i išceznuše na nebu, ko šaka lišca. Više ih nikad nisu videli.
Gde su otišli, ne znam. To mi niko nikad nije reko. Ne znam ni šta je ono starac reko. . . zaboravio sam. Al' kad je prelazio preko poslednje ograde, napravio je neki znak gospodaru u lice i viknuo: "Kuli-ba! Kuli-ba!" Ne znam šta to znaci.
Al' samo da nadem starog crnju testeraša. On bi ti to bolje isprico, jer je bio tamo i vido kad su ti crnci sa svojim ženama i decom odleteli. On je vec mnogo, mnogo mator, prevalio je devedesetu, i pamti mnogo cudnih dogadaja.


(SAD - crnačka)

Sarmica
20-08-2011, 08:28
ČUDAK DŽONI JABUKOVO SEME


Džoni Jabukovo Seme bio je covek o kome kruže price kao o kakvom džinu, mada on nije bio velik rastom, kao Pol Banjan, vec velik zbog onoga što je ucinio.
Džonatan Cepmen, ili Džoni Jabukovo Seme - kako su ga zvali kasnije - roden je u vreme kada je Amerika bila sasvim mlada. Zajedno su rasli i drugovali: Džoni je njoj išao u pohode, a ona njega uvek i svuda rado primala. Kada se, ko zna u koje vreme, Džoni radao, u Masacusetsu je padala kiša, a s kišom puno lepih macaka i dobrih, pouzdanih pasa. Sve te životinje su se kasnije okupile oko Džonija i svuda ga pratile. Tek što je Džoni došao na svet, kiša prestade i pojavi se duga, ciji je jedan kraj bio zakacen za brdo Monadnok, a drugi za veliku i rascvetanu krošnju jabukovog drveta u dvorištu Cepmenovih. Bezbroj jabukovih cvetova, pod cijom se težinom savijahu grane, duga je bojila svim bojama, i valjda zato tek rodeni Džoni, posle prvih cetrdeset minuta života, poce da guce pružajuci ruke prema krošnji jabuke. Ljudi obicno ne veruju u ovu pricu, ali ona je sigurno tacna, jer ju je ispricala Džonijeva dadilja. Uostalom, više puta je potvrdeno da je jedina omiljena Džonijeva igracka bila jabukova grana. Kad god bi poceo da place, majka bi mu davala jednu manju granu jabuke, koja uvek cveta u Masacusetsu, i Džoni bi se odmah umirio. On nije, kao druga deca, lupao grancicom levo-desno, niti je jeo cvetove; samo je mirisao cvetice i držao granu, pažljivo kao da je najveca dragocenost, mirno ležeci u svojoj kolevci i smejuci se sitnim laticama kao što se druga deca smeju sladoledu. Kada je Džoni malo porastao i postao decak, majka mu jednog dana rece:
- Sine, jabuke su lepe i korisne, ali nisu jedina niti najvažnija stvar na svetu. Isto su toliko važne i druge biljke i životinje. Hajde da ti nešto pokažem. . .
Potom ga odvede u šumu i poce da ga upoznaje sa raznim biljkama i životinjama. Znala je dosta o tome pošto je bila polu-Indijanka, pa je ubrzo mali Džoni saznao sve što se moglo saznati o domacim i divljim životinjama, i domacim, šumskim i livadskim biljkama. Ništa ga nije toliko radovalo kao cvece, i najlepša igra bila je za njega da stoji i divi se kakvoj životinji ili biljci, gledajuci je bez ikakvog straha. Na veliko cudenje svih ljudi, nijedna životinja nije mu ništa nažao ucinila. Sve je pred Džonijem bilo dobro i krotko, sve se životinje približavahu decaku i podmetahu mu leda da ih miluje, ceše ili mazi. Ljudi uvideše da decak nije obican i poceše ga poštovati. Kad god bi se neka životinja razbolela, odnosili su je do Džonija, koji bi s nekoliko utešnih reci i pažljivih pokreta rukom ucinio da životinja istog trenutka ozdravi. Ako bi kakva šumska zver - ris, divlja macka, vuk ili medved - slomila nogu, sama bi othramala do Džonija, koji bi joj veoma vešto i brzo pomogao, tako da je životinja odmah potom mogla da trci i skace. Cak su i zmije poštovale i volele Džonija. Štaviše, mnoge životinje kojima je pomagao nisu htele da ga napuste, vec su stalno išle za njim, na svim njegovim lutanjima. Malo-pomalo Džoni je naucio njihov govor, i dovoljno je bilo da kaže jednu rec na pticjem, zverskom ili biljnom jeziku pa da sve okolne ptice, zveri ili biljke podu za njim.
Kada nije bio sa ljudima, biljkama ili životinjama, Džoni je citao, i to najviše Ezopove basne. Kada je pošao u školu, vec je bio procitao sve što je trebalo procitati, pa je kao od šale položio sve razrede i došao do visoke škole. I nju je ubrzo završio, ali Ezopove basne nije nikada ostavio, stalno tvrdeci da je to najbolja knjiga koja je ikada napisana.
Ubrzo pošto je završio visoku školu, Džoni se s roditeljima preselio u Pitsburg, a uskoro se Džoniju desi nešto zbog cega je poceo novi život, koji mu je doneo nadimak Jabukovo Seme. Teško je reci šta mu se to dogodilo, jer su kasnije ljudi o njemu izmislili mnoge stvari koje se uopšte nisu desile. Neki kažu da ga je ostavila devojka, neki da je poludeo od malarije od koje se bio teško razboleo, a neki tvrde da ga je konj udario u glavu. Medutim, nijedna od ovih prica nije tacna. Džoni je bio toliko dobar covek da ga nijedna devojka nije mogla ostaviti, malariju je lako preboleo, a nijedan konj ne bi mogao da udari Džonija, pošto su konji najbolje i najpametnije životinje i uvek znaju ko im je prijatelj. A znamo da je Džoni bio najveci prijatelj svih životinja. Uostalom, Džoni se nije ni promenio, vec je jednostavno postao još više onakav kakav je bio pre, a rekli smo da je još kao decak bio neobican.
Bilo kako bilo, Džoni se jednog dana vrati iz šetnje i rece svojim roditeljima i poznanicima:
- Ja cu od sada sav da se posvetim jabukama. To je moja dužnost, jer su jabuke najbolja stvar na svetu.
Istoga dana Džoni je posadio puno jabukovih sadnica u dvorištu Cepmenovih, i one vrlo brzo procvetaše i doneše prve plodove. Medutim, Džoni nije jabuke prodao niti pojeo, vec je iz njih izvadio semenje. Zatim je nabavio još više jabukovog semena, sve to stavio u veliku torbu i pošao od kuce do kuce, potom od farme do farme i od grada do grada, sve vreme deleci semenje i uceci ljude kako da gaje jabuke. Išao je svuda po istocnim Sjedinjenim Državama.
Kada je ponovo došao kuci, cekala ga je nova berba jabuka. Svuda kuda bi prošao nicale su hiljade i hiljade sadnica po mladim jabucnjacima. Bio je oktobar, i Džoni stajaše u vocnjaku, zadivljeno posmatrajuci grane koje su se skoro lomile pod plodovima. Oko njega bilo je veliko i šareno društvo domacih i divljih životinja. Ništa ne može opisati Džonijevu radost što je medu životinjama i jabukama, niti njegovu ljubav prema ružicastoj ljusci zrele jabuke, njenoj neobicnoj beloj unutrašnjosti i njenom slatkom i jakom mirisu. Bio je, izgleda, s pravom ubeden da je jabuka najbolji dar prirode.
Dok je punio korpu zrelim plodovima za jednog siromašnog suseda, Džoni zacu neobican zvuk s obližnjeg puta. Prvo se culo potmulo i daleko tandrkanje, koje je zvucalo nekako uspavljujuce u mirnoj farmerskoj okolini. Ali se zvuk sve više pojacavao i približavao, i Džoni najzad otrca da vidi šta se dešava.
Video je dugacak niz kola pokrivenih arnjevima, velikih i jakih kola koja su vukli konji ili volovi i u kojima su citave porodice putovale na Zapad. Kola su bila gruba i sirotinjska, arnjevi izbledeli, stari i iskrpljeni, ali su lica putnika bila vedra i nasmejana. Putnici su pevali. Džoni ih, zadivljen, upita:
- Kuda idete, dobri ljudi?
- Idemo na Zapad, Džoni! - rekoše putnici uglas, uvek voljni da prijateljski pozdrave Džonija, vec poznatog tvorca jabucnjaka. - Idemo tamo gde ima dosta zemlje za sve, gde je zemlja masna i crna kao noc, gde raste drvece visoko stotinu stopa i gde u rekama ima toliko riba da se reke mogu pregcciti.
- Hajde s nama, Džoni - rece neko. I svi drugi ponoviše ovaj poziv, jer su znali da bi bilo dobro kada bi Džoni Cepmen pošao.
- A da li na Zapadu mogu da rastu jabuke?
- Kako da ne, Džoni! - rece jedan farmer. - Tamo mogu da rastu jabuke bolje od ovih ovde. - I on pokaza na bogat Džonijev vocnjak.
U prvi mah Džoni samo što nije pošao, ali se na vreme seti kako treba da obere jabuke i pokupi sve semenje koje može naci, dobiti ili kupiti, pa se zato predomisli, pozdravi se s putnicima, otprati ih mahanjem i vrati se svojim jabukama. Bio je duboko zamišljen i, kada je sve obrao i uredio, vrlo srdacno se oprosti sa svojim jabucnjakom i svim životinjama. Pode na spavanje kao da se više nece vracati u svoj vocnjak.
Te noci je Džoni sanjao cudan san. Video je jarko osvetljenu krošnju jabuke, a na jednoj grani sedeo je brkat covek, odeven u lovacko odelo.
- Ja sam tvoj duh zaštitnik, Džoni - rece mu traper. - Prošao sam ovuda, pa svratih da ti kažem kako treba da podeš na Zapad. I to odmah, bez oklevanja.
Džoniju srce zamalo da ne iskoci iz grudi, mada je spavao.
- Zapad je za velike i jake ljude - rece Džoni. - Tamo je mesto Polu Banjanu, a ne meni. Ja sam mali i slab.
- Stidi se, Džoni! - namršti se duh. - Što si takva kukavica? Ništa ti nije potrebno sem onoga što imaš. Da samo znaš koliko si potreban na Zapadu! Zamisli samo: žive jabuke, pecenejabuke, pita s jabukama, suve jabuke, kompot od jabuka, pekmez i sve drugo. . . Kakva bi zemlja bio Zapad bez jabuka? Kažem ti da treba da putuješ, i zato, brate moj, sutra rano put pod noge i na Zapad! Sada moram da idem. Zdravo! Nemoj da zaboraviš šta sam ti rekao!
Traper nestade. Džoni se probudi, ustade, umi se i na stolu ugleda veliku kožnu torbu punu jabukovog semena. Džoni nije bio bogat pa zato za svoj dug i naporan put uze jedno staro, dosta jako, mada iskrpljeno odelo, prebaci preko ramena torbu sa semenom, stavi na glavu "šešir" i pode. Išao je bos jer je na to bio navikao, a i voleo je da oseca pod tabanima meku i toplu zemlju.
Ljudi koji su rano ustali toga jutra videše na putu cudnu priliku. Coveculjak s cudnim šeširom na glavi, šeširom napravljenim od starog lonca odvaljene drške, bos i zapušten, grabio je krupnim koracima pravo na Zapad, noseci o ramenu veliku, ocigledno tešku i nabijenu kožnu torbu. Neki su ga pitali zašto je lonac stavio na glavu, a Džoni im je odgovarao:
- Zašto da ga držim u ruci kada mogu na glavi?
Džoni je pošao na Zapad, ali nije imao odredeni cilj, vec je zastajao kod svake farme i, u dogovoru s farmerom, sadio semenje jabuka. Išao je svakoga dana, prelazio ko zna koliko kilometara, baš kao i prvog dana, sadio jabuke, objašnjavao ljudima kako da podignu sadnice, kako da ih presade, kako da potkresuju i ukrštaju vocke, kako da izvadeno seme pretvore u bogate, zdrave i rodne jabucnjake. Sve je to Džoni radio besplatno.
Kada je pred vece prvoga dana svog dugog putovanja prišao jednoj maloj i siromašnoj farmi, naide na devojcicu, koja se, uplašena od neobicnog coveculjka s loncem na glavi, sakri na vrh štale. Ali Džoni je vrlo lako sklapao prijateljstva, i devojcica se uskoro iskrade iz svog skrovišta, pridruži mu se i sklopi s njim prijateljstvo. Tada Džoni izvadi iz svojih prepunih i veoma, veoma dubokih džepova par širokih i lepih svilenih traka za kosu. Devojcica ga je ushiceno gledala. To su bile prve trake koje je dobila, cak prve trake koje su dospele tako daleko na Zapad.
Kada je u društvu devojcice prišao kuci, izade im u susret njena majka, a uskoro im se pridruži i otac. Pošto je malo porazgovarao s njenim roditeljima i sporazumeo se da im napravi jabucnjak, ljudi ga pozvaše na veceru i otac porodice mu ponudi da plati za jabukovo seme.
- Ja necu novac. Moja je dužnost da sadim jabuke, jer su one najbolja stvar na svetu - rece Džoni. - Njih ne može da plati nikakav novac, a meni pare nisu ni potrebne. Bila bi prava sramota prodavati jabukovo seme.
Kad sedoše da veceraju, Džoni je tanjir uzeo tek kada se uverio da za sve ima dovoljno hrane. I s tanjirom izide u dvorište. Tako je uvek radio i kasnije. Govorio je kako napolju može uvek da se vidi toliko stvari da nema smisla traciti vreme u kuci.
Sledeceg dana Džoni i farmer napraviše divan jabucnjak, jer je Džoni uvece bio posadio seme, pa su do jutra nikle lepe i jake sadnice. Oko ovoga jabucnjaka Džoni se narocito trudio zbog devojcice. Pošto završiše posao, sedoše da doruckuju, a posle toga Džoni dugo citaše porodici iz debele i raskupusane knjige.
Tako je, eto, prošao prvi dan i prva noc Džonijevog putovanja, koje ga je vodilo sve dalje na Zapad, preko farmerskih imanja i sela, do gustih tamnih šuma i prostranih prerijskih ravnica. Džoni nije sadio jabuke samo tamo gde su ljudi živeli; gde god bi našao suncano i pogodno mesto, zastajao je i sadio ih. Zato sada širom Amerike ima toliko divljih jabuka. Pažljivo je zalivao i utapkavao zemlju u koju bi stavio seme, i unapred gradio malu ogradu da cuva mladu stabljiku što ce tek nici. Bio je srecniji nego ikad u životu. Svuda je išao i svuda sretao nove prijatelje. Tamo gde su ljudi tamanili zvecarke i živeli u stalnom strahu od medveda, Džoni je išao bos i pracen svim mogucim zverima. Ljudi su ga smatrali malo luckastim, ali su bili sigurni da je carobnjak i junacina. Svake veceri je zato nalazio poneki osvetljen prozor koji ga je zvao da stane i odmori se. A kada bi mu otvorili vrata, svi bi ga odmah prepoznali i puštali da prenoci, dobro ga nahranivši uz to. Deca su se radala, upoznala Džonija i rasla, i svi su se secali cudnog coveculjka i uvek ga rado docekivali. On je za svakoga imao poneki poklon, ili bar dobru rec, i svima je citao iz debele raskupusane knjige. Životinje su znale da su sigurne u Džonijevom prisustvu, pa su mnoge veverice i zecevi stalno
išli s njim. On bi za njih uvek našao orah, lešnik ili list kupusa.
Indijanci su bili ponajbolji Džonijevi prijatelji, mada nisu voleli vecinu belih ljudi. Džonija su Indijanci smatrali za svetog coveka, koga je poslao Veliki Manitu, i nikada ga niko nije dirao. Jednom prilikom sreo je Džoni Indijanca koji mu rece da je njegovo pleme iskopalo ratnu sekiru s namerom da protera ili pobije bele ljude. Džoni je citavu sledecu noc išao od farme do farme i opominjao ljude, i oni se skloniše u obližnju tvrdavu. Ali kada belci htedoše da se osvete Indijancima, Džoni to nije dozvolio. Natera komandanta tvrdave i najuglednije belce da odu na pregovore s Indijancima. Sam Džoni se oko ovih pregovora veoma zauzeo i tako je sigurno sprecio najveci rat izmedu belaca i Indijanaca u istoriji Amerike. Zato se sada ne može reci koji je od mnogih ratova što su vodeni bio najteži.
Punih cetrdeset i sedam godina koracao je bosonogi Džoni i leti i zimi putevima i bogazama Amerike. Za njim su nicala stabla, jabucnjaci, vocnjaci. Male sadnice su se pretvarale u velika jabukova stabla, a zemlju je prekrivao ružicasti cvetni pokrivac. A kada je dolazilo vreme berbe jabuka, ljudi širom Amerike zahvaljivahu cudnom coveculjku. Džoni je cesto prisustvovao velikim berbama i slavlju koje se tom prilikom priredivalo. Naseljenici se okupljahu iz cele okoline na velike mobe i sve ruke brahu jabuke. Kada bi posao bio gotov, žene bi na dugacke stolove postavljale hranu za sve. Svako je donosio ponešto - peceno prase, debelu curku ili par velikih crnih hlebova. Tada bi se, usred obeda, odjednom pojavio Džoni Jabukovo Seme, veoma prašnjac i umoran, ali nasmejan i oran za šalu. Odmah bi dobio pocasno mesto, jer su svi znali da ne bi bilo jabuka, pa ni tog veselja, da Džoni nije mnogo godina ranije prošao kroz taj kraj sadeci jabuke. Džoni je veoma voleo skupove prijatelja i zabave farmera. Domacice su ga u takvim prilikama nudile najboljim i omiljenim njegovim jelima, mada nije baš cesto imao prilike da ih jede. S vremena na vreme bi neka Džonijeva veverica brzo skocila na sto da dobije parce torte s jabukama, ili bi se medved prikrao kroz žbunje i do samih Džonijevih leda da uzme krušku, ili se koja ptica krišom uvlacila pod sto da pokupi mrve. U Džonijevom prisustvu niko nije smeo da dirne životinju, ma koja ona bila.
Jednoga dana pred vece, posle ko zna koliko godina lutanja, Džoni zastade da se odmori u jednom od svojih vec razvijenih i starih jabucnjaka. Postelja koju je izabrao bio je ležaj na mekoj i gustoj tamnozelenoj travi ispod razgranate jabuke. Džoni je malo citao, dok je bilo dovoljno svetlosti, a kada sunce zade, on se ispruži i zaspa. Veverice polegaše preko njega da ga pokriju kako ne bi ozebao, a jedan zec mu se sakri pod ruku pošto je bio veoma plašljiv. Svi mirno spavahu i bejaše veoma tiho.
Tada se u krošnji jabuke nad Džonijem pojavi jarka svetlost i Džoni na grani ugleda vrlo starog trapera. Odmah se seti da je trapera video mnogo godina ranije i da je to njegov duh zaštitnik. Nekada kršan momak, traper je sada bio starac.
- Ti si moj duh zaštitnik. Kako si? - upita Džoni.
- Eh, kao što vidiš, ne baš najbolje - rece traper. - Bole me krsta, kao i tebe. Došao sam, stari moj, da ti kažem da se spremaš za dug i dalek put.
U prvi mah se Džoni zbuni, ne znajuci šta to duh misli. A kada shvati, brzo rece:
- A ne, nikako! Ne mogu sada da napustim zemlju. Prvo treba da rasturim ovo seme, a zatim da pomognem u nekim berbama. Najozbiljnije ti kažem da ne mogu da idem.
- Džoni, ti tu torbu neceš nikada isprazniti, jer je carobna i nikada se ne prazni. Hteo-ne hteo, moraš poci, jer tamo kuda cu te odvesti ima toliko zemlje da ceš vecito moci da sadiš jabuke, a nikada da prodeš svu zemlju. Indijanci, tvoji i moji prijatelji, tu zemlju zovu Vecna | lovišta. Uostalom, i ti si delimicno Indijanac. Tamo ima puno životinja i svega drugog, samo nam jabuke nedostaju. Moraš ici da ih posadiš.
Džoni se srdacno nasmeja i oci mu zasijaše.
- To je nešto drugo - rece i ustade. - Podimo!
Otišli su, i više nikada niko nije video Džonija Jabukovo Seme kako luta po Americi. Ali se cesto dogada da ga vide kako sedi na grani kakve jabuke i smeje se, okružen jarkom svetlošcu. Kao duh zaštitnik svih americkih jabuka, Džoni obilazi vocnjake, sedi na granama i smeje se, sa starim loncem na glavi. On se i danas brine o jabucnjacima Sjedinjenih Država, jer kada je sunce pri zalasku sasvim bledoružicasto, ljudi ga zovu "jabukov cvet".
Tada svi kažu:
- Dobro ce roditi Džonijeve jabuke ove godine.


(SAD - doseljenička)

Sarmica
20-08-2011, 08:28
DVANAEST MESECI


Bila jedna majka i imala dve kceri: Holena je bila njena, a Maruška pastorka. Svoju je odvec volela, a pastorku gledati nije mogla, samo zato što je Maruška bila lepša od njene Holene. Dobra Maruška nije bila svesna svoje lepote, pa nije mogla ni slutiti otkuda to da se majka srdi na nju kad god je pogleda. Sve poslove je morala sama raditi: spremala je kucu, kuvala, prala, šila, prela, tkala, nosila travu i bez icije pomoci vodila brigu o kravi. Holena se samo oblacila i šetala po odajama. Maruška je, uprkos svemu, rado obavljala sve poslove i sa puno trpeljivosti podnosila sestrine i majcine cefove, baš kao krotka ovcica. Ali, ma koliko da je bila valjana, one su prema njoj bivale iz dana u dan sve gore, a jedino zato što je Maruška, kako je vreme odmicalo, postajala sve lepša, a Holena sve ružnija.
Jednom pomisli majka: "Šta mi treba da lepu pastorku držim u kuci; ako momci dodu na razgovor, zagledace se u Marušku, a Holenu nece hteti". Od toga trenutka gledahu maceha i njena kci kako da se otarase uboge Maruške; morile su je gladu, tukle, ali ona je sve podnosila i, prkoseci nevoljama, postajala svakim danom sve lepša. Majka i kci su za nju izmišljale takve muke kakve cestitom coveku ni na um ne bi pale. A jednog dana, negde polovinom januara, prohte se Holeni da omiriše ljubicice.
- Idi, Maruška, donesi mi iz šume kiticu ljubicica, hocu da je zadenem za pojas da bih je mogla mirisati - zapovedi sestri.
- Ah, pobogu, sestrice mila, šta te je spopalo! Ko je još cuo da ljubicice rastu pod snegom? - rece uboga Maruška.
- Ti, slinavice slinava, nemaš šta da pricaš kad ti ja zapovedam! Idi brzo, i ako ne doneseš iz šume ljubicice, ubicu te! - zapreti Holena.
Maceha dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom cvrsto zatvori. Devojka je išla kroz šumu gorko placuci. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope. Lutala je, dugo lutala, glad je morila, tresla se od zime i cinilo joj se da bi bilo najbolje kad bi nestala sa ovog sveta. Tada ugleda nekakvo svetlo. Pode prema svetlucanju i stiže cak na vrh planine. Na vrhu gori velika vatra, a oko vatre poredano dvanaest kamenova; na tim kamenovima sede dvanaestoro ljudi: tri coveka su sedobrada, tri nešto mlada, tri još mlada, a tri sasvim mlada i najlepša medu njima. Nisu ništa govorili, vec su mirno sedeli i gledali u vatru. Tih dvanaestoro ljudi bili su meseci. Januar je sedeo na najvišem mestu, kosa i brada bili su mu beli kao sneg, a u rukama je držao štap.
Maruška se zbuni i jedan trenutak je tako zacudeno stajala. Onda se osmeli, pride i zamoli:
- Dobri ljudi, hocete li me primiti da se ogrejem kraj vatre? Zima mi je!
Januar se, podigavši glavu, javi devojci:
- Zbog cega si došla, devojcice moja, šta tražišovde?
- Idem po ljubicice - odgovori Maruška.
- Sada nije vreme da se ide po ljubicice.
- Ah, znam ja to, vidim, ali sestra Holena i maceha zapovedile su mi da im donesem ljubicice iz šume. Ako im ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stricevi moji, pokažite mi gde ih mogu naci.
Tada se uspravi Januar, pa pride najmladem mesecu, dade mu štap u ruke i rece:
- Brate Marte, sedni na vrh!
Mesec Mart sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. U istom trenutku vatra silnije buknu, sneg poce kopneti, napupeše grane, a pod bukvama se zaceše izdanci i zazelene trava. U travici se razbuktaše pupoljci - nastade prolece. U grmlju, pod lisnatom odecom, rascvetaše se tada i ljubicice, a bilo ih je toliko da se Maruški cinilo kao da se nekakav plavi pokrivac razastire po zemlji.
- Brzo beri, Maruška, hitaj! - rece joj Mart.
Radosno je Maruška brala, brala, i ubrzo nabra veliku kitu ljubicica. Potom se mesecima lepo zahvali i veselo požuri kuci.
Zacudi se Holena, zacudi se maceha spazivši Marušku gde nosi ljubicice: pohitaše i otvoriše joj vrata; uto miris ljubicica ispuni celu odaju.
- Gde si ih nabrala? - upita je oštro Holena.
- Tamo gore. U šumi, pod grmljem, rastu i ima ih puno - odgovori Maruška.
Holena uze ljubicice, zadenu ih za pas, mirisala ih je, dala i majci da uživa, a sestri nije rekla ni "omiriši ih". Drugog dana, dok je sedela kraj peci, prohte se Holeni jagoda. I odmah dozva sestru, rekavši joj:
- Idi, Maruška, i donesi mi iz šume jagoda!
- Ah, pobogu, sestrice mila, gde da nadem jagode? Od koga si to cula da pod snegom uspevaju jagode? - uzviknu Maruška.
- Ti, slinavice slinava, šta još pricaš kad ti ja zapovedam! Brzo idi, i ako ne doneseš, ubicu te! - zapreti joj zla Holena.
Majka opet dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom cvrsto zatvori. Gorko placuci, devojka idaše kroz šumu. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope, ni traga. Lutaše devojka, lutaše dugo; glad ju je morila, od zime se tresla. Onda ugleda isto ono svetlo koje je videla prethodnog dana. S radošcu se ka njemu uputi. Ponovo dode do velike vatre oko koje je sedelo dvanaest meseci. Januar je još uvek bio na vrhu.
- Dobri ljudi, hocete li me pustiti kraj vatre? Zima mi je! - zamoli Maruška.
Okrenuvši glavu, rece joj Januar:
- Zašto si ponovo došla, šta ovde tražiš?
- Idem po jagode - odgovori Maruška.
- Zar ne vidiš da je zima, a na snegu jagode ne rastu - veli Januar.
- Pa ja to znam - tužno odvrati Maruška - ali sestra Holena i maceha su mi naredile da donesem jagode; ako ih ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stricevi moji, pokažite mi gde da ih nadem.
Diže se Januar, pride mesecu koji mu je sedeo nasuprot, dade mu štap u ruke i rece:
- Brate June, sedni na vrh!
Mesec Jun sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. Visoko suknu plamen, jara ognjena sasvim otopi sneg, zemlja se zazelene, drvece se zaodenu listom, ptice zapoceše pesmu, crveni cvetovi se u šumi rascvetaše - nastade leto. Radosna Maruška poce brati jagode.
Zacudi se Holena, zacudi se maceha kada videše da Maruška donosi kuci punu pregacu jagoda. Potrcaše obe da joj otvore vrata, a uto se cela kuca ispuni mirisom jagoda.
- Gde si ih nabrala? - upita je radoznalo Holena.
- Gore, u šumi. Mnogo ih tamo raste pod mladim bukvama - odgovori joj Maruška.
Holena uze jagode, najede se dosita, i maceha se najede, a Maruški ne rekoše ni "uzmi jednu". Jagode su bile tako ukusne da ukusnije u životu nisu okusile. Poželeše da ih imaju još, i to što više.
- Daj mi, majko, kotaricu, idem sama u šumu! - rece najednom Holena. - Ta slinavica bi nam pola po putu rasula. Nekako cunaci to mesto i pobrati sve jagode.
Majka se protivila, ali Holena uze kotaricu, stavi je na glavu i pode u šumu. Bilo je puno snega, nigde stope. Holena je lutala, dugo lutala, ali prijatan ukus jagoda ju je gonio da ide sve dalje i dalje. Najzad ugleda u daljini svetlo. Pode ka njemu. Stiže na sam vrh, a tamo gori velika vatra a oko vatre dvanaest kamenova na kojima sede dvanaest meseci. Holena se primace vatri i ispruži ruke da bi se ogrejala, a ne pozdravi ljude niti zapita sme li da se ogreje.
- Zašto si došla, šta tražiš? - ljutito upita Januar.
- Što me pitaš, starkeljo, ne moraš ti znati kamo idem - odbrusi drsko Holena, pa se okrenu od vatre i pode dalje u šumu.
Januar nabra celo i mahnu štapom iznad glave. U istom trenutku nebo se natmuri, plamen vatre smanji, a sneg poce da pada tako gusto kao da se rasipaju perine nošene ledenim vetrom. Holena nije videla ni prst pred nosom. Lutala je, lutala, padala na smetove, sve sporije išla, posrtala. A sneg je neprestance zasipa, ledeni vetar udara, pa Holena grdi Marušku, grdi sve odreda. Udovi joj se u debelom kožuhu mrznu.
Majka je cekala Holenu, provirivala kroz prozor, izlazila pred vrata, zabrinuta što Holene još nema. Prolaze casovi, a Holena ne dolazi.
"Zar su je jagode zacarale kad se od njih ne može da odvoji? Moram otici da sama pogledam šta je s njom", pomisli naposletku maceha, uze kotaricu, stavi je na glavu i zaputi se u šumu za Holenom. A snega puno, nigde stope. Dozivaše Holenu, ali niko joj se nije odazivao. Lutala je, lutala dugo, sneg je sipao, ledeni vetar duvao po šumi.
Maruška skuva rucak, pobrinu se o kravi, a Holene i macehe ni od korova. "Gde li su se tako dugo zadržale?" pitala se Maruška sedajuci uz preslicu. Vec je puno vreteno, vec je u kuci zatamnelo, a Holena i maceha se ne vracaju. "Ah, zaboga, šta li im se dogodilo!" cudi se dobra devojka i proviruje kroz uzani prozor. Nebo se sija, zemlja se svetli - covek se ne vidi. Tužna, zatvori prozor.
Izjutra ih je cekala na dorucak, cekala na rucak, ali ne doceka ni Holenu ni macehu, nikada više. Obe su se u šumi smrzle. Ostala je dobroj Maruški koliba i kravica, i komadic polja, našao se tome i domacin, pa su ona i on živeli dobro i spokojno.


(Slovačka)

Sarmica
20-08-2011, 08:29
KUJUNDŽIJA


Jedan vrlo bogat covek imao dva sina. Covek rece:
- Bogatstvo se stice i rastice. Ali znanje koje se stekne - ostaje uvek imanje.
Dugo je o tom razmišljao; naposletku se odluci za dva zanata: starijeg sina da da izuci limarski zanat, a mladeg, koji je bio lep decak, kujundžijski.
Kad mu obadva sina temeljno nauciše sve što dobar limar i dobar kujundžija moraju znati, otac im rece:
- Sad, sinovi moji, nije više potrebno da radite poslove zanata koje ste izucili. Ja sam dovoljno imucan da vam obojici mogu dati ono što vam treba. Izaberite trgovacke poslove koji vam se najviše svidaju i trgujte. Ako se dogodi da u trgovanju budete imali teškoca i neuspeha, vratite se svojim zanatima. Ali tek u takvu slucaju.
Tako se obadva njegova sina pojave na bazaru kao trgovci. Uzmu u zakup dva ducana, urede ih, snabdeju robom i pocnu trgovati, ne zajednicki, nego svaki za sebe. Trgovackim poslom bavili su se dok im je otac bio živ, a i nekoliko godina posle njegove smrti. Za to vreme propadne im sav ocev imetak te postanu puki siromasi. Tada stariji brat rece mladem:
- Odsad necemo moci pozivati prijatelje na svetkovanja, ni dovoditi devojke da se zabavljamo, ni piti vino.
Mladi rece:
- Jest, brate, ništa od svega toga nece više biti, jer smo vec stracili sve što smo nasledili od oca.
Mati primeti da su joj sinovi veoma potišteni. Mati rece:
- Zašto ste, sinovi moji, tako potišteni? Pošto sam vam sama razdelila ocevu imovinu, znam kolika je ona bila. A pošto sam videla kako živite i šta radite, znam i to da ste dosad morali izgubiti sve što ste od oca nasledili. Bice da ste s tog razloga tako potišteni i žalosni.
Sinovi rekoše:
- Ti, majko, sasvim pravo rasuduješ. Tako je kako kažeš. Mati rece:
- Kad je tako, onda ne treba, mislim, da budete žalosni. Vaš otac je bio pametan covek i kao pametan covek dao vas je obadvojicu na zanat. Zanate ste naucili kako valja. Vratite se sada poslu zanatlija i izdržavajte se zaradom što je kao zanatlije budete imali. Ako vam taj rad bude katkad težak, setite se veselih casova što ste ih dosad proveli i tako cete iz svojeg ranijeg života sa zadovoljstvom izvuci uvek i korist i osveženje.
Sinovi se saglase s majkom i zahvale joj na savetu i njezinim razumnim i utešnim recima.
Limar se vrati svome bivšem majstoru i postane njegov pomocnik. Pokazao se kao sposoban i priležan radnik i majstor je bio njime zadovoljan. Stari nije imao sina, ali je imao kcer, i kad je uvideo kako bi mu teško bilo naci bolja zeta, da trgovackom sinu kcer za ženu, a sam se pocne sve više povlaciti s posla.
Mladi pak sin, koji je bio kujundžija i vrlo lep momak, nastani se u majcinoj kuci i nedaleko od nje otvori malu radionicu. Majka mu je u svemu išla naruku i cesto mu govorila:
- Veruj mi da ce ti zarada što je budeš dobio ovakvim radom doneti više radosti nego sve nasledstvo. Još mu majka i ovo rece:
- Sinko, radi svakom i za svakog, i svi ce te voleti. Samo te opominjem da se jednog cuvaš: budc na oprezu od onih koji dolaze iz pustinje. Medu njima ima ljudi koji ponude coveku najbolju stvar, a sprva je i dadu, ali samo sa svrhom da onog kome je dadu upropaste za svoj racun i u svoju korist. Tvoj mi je otac rekao na umoru da te na ovo opomenem za vremena.
Kujundžija rece:
- Imacu, majko, na umu tvoju opomenu.
Kujundžija je bio vredan radnik, a pošto je uz to bio i vrlo preduzimljiv, dobro je zaradivao. Zbog njegove mladosti i lepote žene su se, naravno, radije obracale njemu da im izradi nakite nego starim i mrzovoljnim kujundžijama. Pri svemu tom, on je katkad morao raditi mnogo i premnogo, a katkad pak sedeti skrštenih ruku, jer nije imao dovoljno sredstava da svoje najbolje zamisli pretvori vlastitim zlatom i srebrom u umetnicka dela, a onda ceka dok ne naidu ljubitelji takvih dela i kupe ih.
Jednog dana zastane kod njega na trgu covek o kojem je mladi kujundžija vec bio cuo da trguje zlatom i da je vrlo bogat. Trgovac zlatom sedne kod njega i zapodene s njim razgovor. Pre no što ce otici, rece mu:
- Ti mi se vidiš valjan mladic i sposoban radnik. Koliko zaraduješ zanatskim radom?
Kujundžija rece:
- Kako kad. Biva da jednog dana zaradim stotinu pjastara, po kojeg dana pedeset, katkad pak dva ili samo jedan pjaster, a bogme mnogih, mnogih dana upravo ni jedan.
Trgovac zlatom rece:
- To je premalo za tako sposobna mladica kao što si ti. Uzmi ovu grancicu, položi je na lonac s kalajem i istopi je. Ono što budeš dobio, neka je tvoje! - I davši mu jednu crvenu grancicu, trgovac zlatom ode.
Kujundžija pode smesta jednom susedu koji je imao mnogo kalaja i rece mu:
- Pozajmi mi, prijatelju, ciniju kalaja!
Prijatelj mu da kalaj. Kujundžija pohita s njim u radionicu, napuni kalajem sud za topljenje, položi na nj crvenu grancicu i istopi je. A kad se istopljeni kalaj s grancicom ohladio, imao je šta i videti: u sudu se nalazilo cisto zlato. On ga proda, isplati prijatelju dug za pozajmljeni kalaj i tako, zahvaljujuci daru stranog trgovca zlatom, dode do znatne svote novca.
Posle nekoliko dana onaj bogati trgovac zlatom pojavi se opet na trgu. Kujundžija potekne za njim i zamoli ga da svrati malo kod njega. A kad se trgovac odazva njegovu pozivu i sede, kujundžija mu rece:
- Hteo sam da te pitam koliko treba da ti predam od novca što sam ga dobio za prodano zlato? Bogati trgovac se nasmeši i rece:
- To sam ti vec pre kazao. Ti si pošten i sposoban mlad covek, ali ja nisam imao na umu to što ti misliš da sam imao. Onaj komadic crvena drveta ja sam ti poklonio. A ono što si njime zaradio, to je tvoje.
Kujundžija pade svome dobrotvoru pred noge i rece:
- Oce moj, cime sam zaslužio takvu dobrotu? Oce moj, kako da ti za toliku dobrotu zahvalim?
Trgovac zlatom rece:
- Ti mi se, mladi covece, svidaš, i to je dovoljno. A sad kad sam se uverio u to da si mi bezgranicno zahvalan - drag si mi kao moje rodeno dete. Evo hocu da te naucim kako se pravi zlato te da za sav život ne budeš više imao nikakvih briga.
U znak zahvalnosti, mladi kujundžija htede se opet baciti pred noge starog trgovca zlatom, ali stari rece:
- Ostavi sad to. Nego dede da pocnemo odmah da ucimo. Treba samo da se negde brzo potkrepimo ruckom, jer nam valja poci na jedan kraci put. Da ti, možda, nije stan gdegod u blizini ?
Mladi kujundžija rece:
- Stanujem nedaleko odavde, kod majke. Brzo cu da zakljucam radionicu, pa možemo poci zajedno. Ti ggojaši magarca i kreni, a ja cu odmah za tobom pešice.
Tako stari trgovac zlatom usedne na magarca i pode oznacenim pravcem; hitri mladi kujundžija pristiže ga ubrzo.
Kad je bogatog trgovca zlatom doveo do kuce, uvede ga u sobu i ponudi ga da sedne, te mladi kujundžija rece:
- Pricekaj casak, ja cu se brzo vratiti; idem da se javim majci. Ona ce nam spremiti nešto za rucak. - I to rekavši, ode preko k majci da razgovara s njom.
Videvši ga gde dolazi, majka mu, kršeci ruke, izide u susret i rece:
- Sine moj, sine moj, koga li si samo doveo u moj i svoj dom? Pa to je upravo onaj covek od koga sam te odvracala. On mladim ljudima ucini sprva po kakvo dobrocinstvo da im posle, kad mu je to od koristi, dode glave. To je covek o kojem nam je tvoj otac na umoru rekao da ga se cuvamo. Prodi ga se, sine, i pobrini se za to da nam što pre ode iz kuce. Ucini tako kako te majka moli i preklinje.
Ali joj mladi kujundžija odvrati ljutito:
- Majko, o svima bogatim i neobicnim ljudima mnogo se prica. Ostavi me danas na miru. Nego, umesto pricanja, spremi nam brzo dobar rucak, jer cemo posle on i ja poci nekud. Evo ti malo zlata pa kupi šta treba i nadi nam kakva decaka da nas posluži. - I ne upuštajuci se dalje ni u kakva objašnjenja s majkom, vrati se mladi kujundžija trgovcu zlatom.
Posle nekog vremena javi mu majka - po slušcetu kojeg je za ovu priliku brzo našla - da je rucak spremljen, i sin joj s trgovcem prede u trpezariju.
Kad s ruckom behu pri kraju, bogati trgovac zlatom izvadi krišom iz džepa jednu bocicu i nekoliko kapi tecnosti iz nje saspe u šerbet mladog kujundžije. Cim mladic otpi malo šerbeta, onesvesti se i pade nauznak kao mrtav-pijan. Ne caseci casa, bogati trgovac zlatom podigne ga, iznese iz sobe i položi na magarca, pokrije ga svega velikom vrecom, a onda i sam sedne na magarca pa kasom prode kroz grad i gradsku kapiju.
S onesvešcenim kujundžijom ode trgovac zlatom daleko, daleko u pustinju. Tek sutradan zastane na jednom mestu, položi mladica na pesak i duhne mu u nozdrve nekakav prašak. Taj prašak dovede mladica k svesti. Podigne glavu, pogleda oko sebe i zapita trgovca:
- Kako se to dogodilo da se iz kuce svoje majke nadem odjednom u ovoj pustinji? Trgovac zlatom rece:
- To je tek prvi deo dogadaja. Nas dvojica nalazimo se na putu k jednom mestu gde raste drvece od cijih se grana i grancica pravi zlato. Poveo sam te sa sobom zato da i ti ovu stvar najpre nauciš, a posle uživaš u koristima što ih budeš imao od toga znanja.
Potpuno umiren ovim recima, mladi kujundžija raspoloži se još više kad mu trgovac zlatom pokaza u daljini brda na kojima je raslo ovo cudotvorno drvece. I kad trgovac zlatom pojaha magarca i krenu, on je pored njega pešacio bodro i veselo. Tako su išli sve dok ne stigoše do pred podnožje brda. Padine ovih brda bile su, medutim, više stotina stopa tako strmo stenje da nigde nije bilo mogucno popeti se na njih.
Trgovac zlatom rece:
- Vidiš li ona stabla tamo gore na ivici stene? To su ti ta cudotvorna stabla cije drvo pretvara kalaj u zlato. Tvoj zadatak sastoji se samo u tome da cim budeš bio gore, nakupiš što je mogucno više sasušenih grana tog drveca i baciš ih ovamo meni. A kad budeš sišao s brda, podelicemo medu sobom sve što budeš nakupio i dobacio mi.
Mladi kujundžija rece:
- To mi se cini pravo i u redu. Ali kako da se popnem na brdo?
Trgovac zlatom se osmehne i rece:
- Ima za to nacina i odmah cu ti ga pokazati. Trgovac zlatom bio je poveo sa sobom jednog ovna. Zakolje'ga, i dok je još iz ovna tekla krv na pesak, rece:
- Pogledaj, sinko, onog velikog orla kako kruži vazduhom tamo iznad brda. On traži hranu za svoje orlice i vec je osmotrio ovna. Mi cemo ovako postupiti: ja cu ovna odrati, ušicu te u njegovo runo, a onda cu otici malo dalje.
Cim se budem udaljio od tebe, orao ce sleteti i odnece te.
Kad budeš bio na brdu, prorezaceš ovnujsku kožu ovim malim nožem što ti ga dajem, izvuci ceš se iz nje i odmah ceš se predati poslu; odlomiceš što veci broj sasušenih grana s onog drveca pomocu kojeg se dobiva zlato, pokupiceš ih i baciceš ih ovamo meni. Te grane podelicemo cim budeš sišao s brda.
Kako vidiš, izvršenje tvojeg zadatka je vrlo prosto.
Mladi kujundžija rece:
- Zaista je vrlo prosto. Ušij me brzo u ovnujsko runo!
Trgovac zlatom ušije mladica u runo i ode s magarcom malo dalje.
Posle nekoliko trenutaka, stušti se orao s visine, odnese u ovnujsku kožu ušivena mladica na brdo i spusti ga na granje jednog drvega blizu gnezda u kojem su se nalazili njegovi orlici.
Da uplaši orla, mladi kujundžija pocne tada odjednom gromko vikati,orao odlete, on proreže ovnujsku kožu i izvuce se iz nje.
Pogledavši oko sebe, vide da se nalazi medu drvecem cije su grane bile upravo onakve kao ona grancica koju mu je trgovac zlatom bio dao i kojom je istopljeni kalaj pretvorio u cisto zlato. Daleko, daleko u nizini ugleda starog trgovca gde stoji kraj magarca.
Mladi kujundžija uzme brzo lomiti sasušene grane ovog drveca i bacati ih niz brdo. A kad je smatrao da ih je dovoljno nakupio i bacio, rece samom sebi:
- Vec je vreme da izidem iz ove šume i sidem s brda.
Onda pocne tražiti najpodesnije mesto s kojeg bi pošao nizbrdo. Ali isto onako kao što ranije nije mogao ugledati kakvu bilo stazu kojom bi se uspeo na brdo, isto tako ne nade sada nikakvu putanju kojom bi s njega sišao. Tako pride samoj ivici brdske padine i doviknu trgovcu zlatom:
- Kako da sidem s brda?
Dole stari trgovac pokupi sve grane što mu ih je mladi kujundžija bacio s brda, napuni njima vrecu i natovari na magarca. Na mladicevo pitanje kako da side s brda, odgovori:
- Mnogi su se vec našli tamo gde si sad ti, ali se nijedan nije otud vratio. Obazri se malo oko sebe pa ceš se lako u to uveriti.
I to rekavši, potera magarc i krene kroz pustinju natrag ka dalekom gradu.
Mladi kujundžija zade dublje u šumu. Što je dalje išao, sve je cešce nailazio na kosture ljudi koji su tamo poumirali od gladi i žedi. Stari trgovac je zaista pravo kazao da su mnogi ostavili na ovom brdu svoje kosti. Mladi kujundžija rece samom sebi:
- Necu da umrem tako brzo. Potražicu spas na drugoj strani brda.
I onda se kroz šumu uputi na drugu stranu brda. Išao je i išao, i cinilo mu se da ovoj šumi sa cudotvornim drvecem nema kraja. Svuda je nailazio na kosti ljudi koji su poumirali od gladi. Naposletku ukaza mu se kroz proredena crvena stabla cistina i sve oko njega postade svetlije.
Vec se bio zamorio, ali je išao dalje i dalje. Na ljudske kosti nailazio je sve rede, a prelazeci preko jedne velike gole ravnice, ne vide ih nigde više. Iduci dalje tom ravnicom, ugleda na obzorju šumarak o kojem je odmah pomislio da je vrt i usred tog šumarka jedan visok gasr - zgradu s kulom. Prikupi svu snagu i stigne do gasra. Ali pred samom kapijom, kad je pružio ruku da je otvori, padne od iznemoglosti i onesvesti se.
Kad opet dode k sebi, nalazio se u prostranoj sobi, položen na meke jastuke, udišuci vazduh slatka mirisa; oko njega stajalo je sedam vrlo lepih devojaka. Kad otvori oci, najstarija rece:
- Gledajte samo kako su mu i oci lepe!
Jedne od njih poteknu da mu donesu pice za osveženje, a druge narede sluškinjama da pred njim mahalicama hlade vazduh. Pribravši se, mladi kujundžija se malo podigne i zapita:
- Gde li se to ja nalazim?
Na to mu jedna od devojaka odgovori:
- Ti se nalaziš u kuci kceri kralja aldana. Tada im mladi kujundžija isprica svoje doživljaje, a kad je svršio, najstarija devojka rece:
- Tako taj opaki covek cini vec odavno, tokom mnogih godina, i to stalno iz godine u godinu. Svake godine žrtvuje u ovnujskom runu po jednog mladog coveka da bi se dokopao grana sa zlatotvorna drveca. I svi lepi mladici, njegove žrtve, poumirali su u šumi crvenih stabala, svi osim tebe, koji si stigao do našeg gasra. Sad moraš ostati kod nas godinu dana. Kad se godina bude navršila, opaki covek doci ce opet da mu naš orao odnese na brdo u ovnujsko runo zašivena mladica, jednu novu njegovu žrtvu. Mi cemo te tada na jednom od naših mladih orlova poslati tamo da dokrajciš njegove zlocine i ubiješ ga.
Mladi kujundžija rece:
- Ne mogu zamisliti ništa prijatnije od godišnjeg boravka kod vas, u vašem društvu. Samo mi je žao što ce mi majku muciti za to vreme velike brige za mene.
I mladi kujundžija ostane godinu dana u gasru aldanovih kceri. Za sve to vreme gostile su ga i negovale kao da je sin kakva sultana. Svaka mu je želja bivala ispunjena, i on je ubrzo naucio provoditi život princeva koji umeju uživati u dobrima što ih daje bogatije društvo. Vreme mu je brzo prolazilo i zato se veoma iznenadi kad su mu sedam sestara jednoga dana s velikom žalošcu rekle:
- Ti si sada skoro godinu dana proživeo s nama i mi smo te zavolele kao brata. Za nekoliko dana bogati trgovac zlatom opet ce doci. Tada ceš nas morati ostaviti.
I mladi kujundžija primi njihove reci s velikom žalošcu.
Posle nekoliko dana jedna od sestara dode mu s jednim mladim orlom, a druga mu donese i preda u ruke mac. One mu rekoše:
- Tvoje vreme se navršilo. Sad najpre poleti na orlu i donesi nam glavu toga opakog coveka. Mladicu pak koga je on doveo da ga pošalje na brdo ponesi malo crvena drveta i predaj mu ga.
Mladi covek oprosti se sa sestrama, pripaše mac i usedne na orla. Orao brzo poleti s njim ka šumi drveca crvenih grana i sleti kraj same ivice brdske padine. Mladi kujundžija sjaše i baci pogled u nizinu. Dole je stajao stari trgovac zlatom zajedno s jednim mladicem, i upravo u tom trenutku vadio je nož da zakolje ovna.
Mladi kujundžija hitro odlomi s drveca nekoliko suhih grana, usedne na orla i odmah izvadi mac iz korica. Stari trgovac zlatom je još klao ovna kad mu je iza leda sleteo orao i opazio je kujundžiju tek kad je ovaj vec bio zamahnuo macem. Trgovceva odrubljena glava padne pred noge mladica kojeg je taj opaki covek bio doveo.
- O, zašto ubi dobrog, starog coveka? - uzviknu mladic.
Kujundžija rece:
- Taj covek nije bio dobar!
Zatim isprica mladicu sve što je sam bio doživeo i šta su, na mnogo strašniji nacin, doživeli pre njega mnogi drugi mladi ljudi.
Tako mladic sazna u kakvoj se opasnosti nalazio i zahvali kujundžiji što ga je spasao. Onda mu kujundžija rece:
- Sada ti, prijatelju, uzmi magarca opakog coveka i vrati se kuci putem kojim si došao, i što je mogucno brže. A evo ti ovo nekoliko sasušenih crvenih grana koje ce ti koristiti da u vascelom svojem životu ne osetiš bedu ni oskudicu. Šta treba da uciniš s ovim granama, to vec znaš; tome te je opaki covek naucio.
Potom turi mac u korice, povadi iz trgovcevih džepova i uzme praškove i sve drugo cime se opaki covek u izvodenju svojih zlocinih dela služio, dohvati njegovu odrubljenu glavu i usedne na orla, koji smesta poleti ka gasru kceri kralja aldana.
Kad prispe u njihov dom, preda im, po obecanju, glavu tog ubice mnogih mladih ljudi. One mu zahvale i uzmu ga moliti da ostane kod njih još koje vreme, ali im mladi kujundžija odgovori kako se sad, po svršenom zadatku, mora što pre vratiti kuci, gde ga vec tako dugo ceka brižna majka. Teška srca saglase se sedam kceri kralja aldana s njegovom odlukom. Placuci uzmu oproštaj od njega i svaka ga, za uspomenu, daruje po jednim dragocenim darom. Potom mladi covek usedne na orla, svrati u šumu zlatotvorna drveca, gde uzme i ponese sa sobom nekoliko sasušenih crvenih grana, a onda potera mocnu pticu da što brže odleti s njim u zavicaj.
Majka mladog kujundžije bila je još u životu. Sedam aldanovih kceri javljalo joj se cešce u snu utešnim recima da ce joj se sin u ne odvec dalekoj buducnosti vratiti kuci kao veoma ugledan covek. Ona je, istina, toliko plakala za njim da je od silnog placa bila oslepela, ali kad joj se prispeli sin obisnu o vrat i poljubi je, ponovo je progledala.
Mladi kujundžija vratio se kuci e velikim blagom, a za vreme boravka kod aldanovih kceri, njegova priroda toliko se izmenila da niko nije hteo verovati kako je to onaj isti kujundžija koji je jednog dana bio nestao.


(Sudanska)

Sarmica
20-08-2011, 08:31
LETEĆA LAĐA


Bili jednom jedan ded i jedna baba pa imali tri sina: dva bila pametna, a treci glup. O pametnima se brinu, baba im svake nedelje daje bele košulje, a glupog svi grde, ismejavaju ga, a on sve na peci u prosu, u crnoj košulji, bez pantalona. Kad mu daju, on jede, a kad mu ne daju, gladuje. Jednom stiže ovakav glas: došla careva naredba da svi ljudi imaju da budu kod cara na rucku, i ko sagradi ladu koja može da leti, pa doleti tom ladom, tome ce car dati svoju kcer za ženu.
Pametna braca se posavetovaše:
- Dobro bi bilo da podemo, možda nas tamo sreca ceka!
Kad se posavetovaše, zamoliše oca i majku:
- Mi cemo poci caru na rucak: nemamo šta da izgubimo, a možda nas tamo sreca ceka.
Otac ih odgovara, majka ih odgovara... Ali ništa ne pomaže.
- Idemo, i gotovo! Blagoslovite nas za put.
Stari - šta da rade! - blagosloviše ih za put, baba im dade hleba belog, ispece prase, nali im bocu rakije - i oni krenuše.
A budala sedi na peci, pa ce tek i on zamoliti:
- Poci cu i ja tamo kuda su braca pošla.
- Kuda ceš ti, budalino? - rece mati. - Tamo ce te vuci pojesti!
- Ne - rece on - nece me pojesti: idem!
Stari mu se najpre smejahu, a onda poceše da ga grde. Videše da tako ne ide. Gledaju šta ce s njim, pa kad videše da ništa ne mogu da urade, rekoše mu:
- E pa, odlazi, ali da se više ne vracaš i da se ne
nazivaš više našim sinom.
Baba mu dade torbu, stavi u nju crnog bajatog hleba i bocu vode, pa ga isprati iz kuce. Tako on ode.
Išao on tako, išao, dok ne srete na putu nekog starca: bio je to neki sedi drevni starac, brada mu beše cak do pojasa.
- Zdravo, stari!
- Zdravo, sinko!
- Kuda ceš, stari!? A ovaj ce njemu:
- Idem po svetu, ljude spasavam iz nevolje. A kuda ceš ti?
- Caru na rucak.
- Zar ti umeš - upita starac - da napraviš takvu ladu koja može da leti?
- Ne - rece budala - ne umem.
- Pa zašto onda ideš?
- Bog zna zašto - rece budala. - Ako je izgubiti, nemam šta da izgubim, a možda me tamo sreca ceka.
- Sedi - rece starac - malo se odmori, da nešto pojedemo. Izvadi-de tamo što imaš iz torbe.
- E, dedice, nema tu ništa: samo bajat hleb koji ti ne možeš jesti.
- Ne mari, vadi!
Tako budala poce da vadi, kad od onog crnog hleba postadoše takve bele vekne kakve on u životu nije jeo; kaže se: "kao u gospode".
- E, pa šta cekaš? - rece starac. - Kako misliš da jedemo bez pica? Zar nemaš u torbi rakije?
- Odakle mi rakija? Imam samo bocu vode.
- Izvadi je! - rece starac.
Ovaj je izvadi i gucnu - kad tamo, ispade divna rakija!
- Eto vidiš - rece starac - kako se Bog brine za budale!
Raširiše oni ogrtace po travi, posedoše i poceše da jedu. Lepo prezalogajiše, i starac zahvali budali za hleb i rakiju, pa ce mu reci:
- E, sad slušaj, sinko: podi u šumu, dodi do drveta, triput se prekrsti, udari sekirom o drvo, pa brzo padni nicice na zemlju i lezi dok te neko ne probudi; tada ce ti se - rece - lada stvoriti, a ti sedi na nju pa leti kud ti je potrebno i uz put uzmi svakoga koga sretneš. Budala zahvali starcu, pa se onda oprostiše; starac pode svojim putem, a budala u šumu.
Ušavši u šumu, budala pride jednom drvetu, udari sekirom, pade nicice i zaspa. I tako je spavao, spavao. . . Posle nekog vremena cu kako ga neko budi:
- Ustaj, tvoja sreca je vec stigla, diži se!
Budala se probudi i ima šta da vidi: stoji lada sva od zlata, katarke joj od srebra, a svilena jedra tako zategnuta da se moglo odmah poleteti. Budala, ne razmišljajuci dugo, sede na brod, brod se podiže i polete. . . Kako li je samo leteo - nižeod neba, više od zemlje - okom da ga ne vidiš.
Leteci tako, najednom ugleda na drumu coveka kako naslanja uho na zemlju i sluša. On mu viknu:
- Zdravo, strice!
- Zdravo, sinovce!
- Šta to radiš?
- Slušam - rece ovaj - da li su se ljudi vec sakupili kod cara na rucak.

- Ti sigurno tamo ideš?
- Baš tamo.
- Sedi sa mnom, ja cu te odvesti. Ovaj sede. Poleteše dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledaše na drumu coveka kako ide -jedna noga mu je za uho privezana, a na drugoj poskakuje.
- Zdravo, strice!
- Zdravo, sinovce!
- Zašto na jednoj nozi skaceš?
- Zato - rece covek - što bih jednim korakom citav svet preskocio ako bih odvezao drugu nogu. A ja - rece - to necu. . .
- Kudsikrenuo?
- Caru na rucak.
- Sedaj s nama.
- Dobro.
Ovaj sede, pa ponovo poleteše.
Leteli oni tako dok ne ugledaše ovo: stoji na putu lovac i gada iz luka, a nigde ni ptice ni iceg drugog.
Budala viknu:
- Zdravo, strice! Zašto gadaš kad se nigde ne vidi ni ptica niti išta drugo?
- Kako se ne vidi? To je vi ne vidite, a ja je vidim.
- Gde je vidiš?
- Eno tamo - rece lovac - ima sto milja, stoji na suvoj kruški.
- Sedaj s nama! I on sede, pa poleteše dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledaše coveka kako ide i nosi na ledima punu vrecu hleba.
- Zdravo, strice!
- Zdravo!
- Kud ideš?
- Idem - rece covek - da tražim hleb za rucak.
- Pa ti imaš punu vrecu hleba.
- I to mi je neki hleb! To meni nije dovoljno ni za jedanput.
- Sedaj s nama!
- Dobro!
Ovaj sede, pa ponovo poleteše.
Leteli oni tako dok ne ugledaše coveka kako ide obalom jezera i kao da nešto traži.
- Zdravo, strice!
- Zdravo!
- Šta to tražiš ?
- Žedan sam - rece covek - a nikako vode da nadem.
- Pa pred tobom je citavo jezero, zašto ne piješ?
- I to mi je neka voda! To meni nije ni za jedan gutljaj.
- E pa, sedaj s nama!
- Dobro!
On sede, pa poleteše.
Leteli oni tako dok ne ugledaše coveka kako ide u selo i nosi snop slame.
- Zdravo, strice! Kud nosiš tu slamu?
- U selo - rece ovaj.
- Tako! Zar u selu nema slame?
- Ima - rece covek - ali ona nije ovakva.
- A kakva je pa ova?
- Ma kako toplo leto bilo - rece covek - samo razbacaj ovu slamu i odmah ce poceti zima i sneg.
- Sedaj s nama! Ovaj sede, pa poleteše dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledaše nekog coveka kako ide u šumu i nosi na ledima svežanj drva.
- Zdravo, strice!
- Zdravo!
- Kud nosiš ta drva?
- U šumu.
- Gle! Pa zar u šumi nema drva?
- Kako da nema - rece ovaj - ali nisu kao ova.
- A kakva su ti to drva?
- Tamo su - rece covek - obicna, a ova su drukcija: samo što ih razbacaš, odmah se pred tobom stvori vojska.
- Sedaj s nama!
I ovaj se složi, sede na ladu, pa poleteše.
Da li su oni leteli dugo ili ne, tek - doleteše caru na rucak. Kad tamo, nasred dvorišta postavljeni stolovi, iskotrljali burad sa medovinom i rakijom - imaš da jedeš i piješ što ti srce zaželi! A tek koliko je ljudi - sigurno se sakupilo pola carstva: i staro, i mlado, i gospoda, i bogati, i prosjaci i ubogi. Kao na vašaru!
Budala dolete ladom sa svojim prijateljima i spusti se pred careve prozore. Izidoše oni iz lade, pa podoše da rucaju.
Car pogleda kroz prozor i ugleda zlatnu ladu, pa rece sluzi:
- Idi tamo i upitaj ko je doleteo tim zlatnim brodom.
Sluga ode, pogleda, vrati se pa rece:
- To su nekakvi odrpani geaci. Car ne poverova.
- Kako je moguce - rece - da seljaci dolete na zlatnoj [ladi! Ti mora da nisi pitao. Pa pode sam medu ljude:
- Ko je - upita - doleteo na ovoj ladi? Budala iskoraci napred.
- Ja - rece.
Car ga zagleda, i kad vide da mu je ogrtac sav u zakrpama, a na pantalonama vire kolena, on se uhvati za glavu: "Zar da dam svoje dete za ovakvog geaka!"
Šta sad da radi? Car reši da mu postavlja zadatke.
- Idi - rece sluzi - i reci mu da mu necu svoju kcer dati, iako je doleteo na zlatnoj ladi, dok ne donese žive i mrtve vode do kraja rucka. Inace - ode mu glava s ramena!
Sluga ode.
A Slušalo, onaj što je na drumu bio naslonio uho, cu šta car rece, pa to isprica budali. Budala sedi na klupi (klupe su bile postavljene oko stolova), pa se snuždio: ne jede i ne pije. Brzohodalo ga pogleda.
- Zašto ne jedeš? - upita ga.
- Nije mi do jela. Ne ide mi u grlo. Zatim mu isprica šta je i kako je.
- Naredio mi je car da, dok ljudi ne završe rucak, donesem žive i mrtve vode. . . Gde da je nadem?
- Ne tuguj! Ja cu ti je doneti.
Dolazi sluga i daje mu carev nalog, a on vec zna o cemu je rec.
- Reci mu - odgovori - da cu doneti vodu!
Sluga ode.
Tada Brzohodalo odveza nogu od uha, pa kad krenu - za tren oka nade i živu i mrtvu vodu.
Uzevši vodu, oseti se umoran. "Za rucka cu se", pomisli, "dratiti, a sada cu pod mlinom da se malo odmorim".
Kako sede, odmah zaspa. JBudi vec završavaju rucak, a njega nema pa nema. Budala sedi ni živ ni mrtav. "Propao sam!" pomisli.
Tada Slušalo nasloni uho na zemlju pa poce da sluša. Dugo je slušao.
- Ne tuguj - rece - pod mlinom spava davolji sin!
- Šta da radimo? - rece budala. - Kako da ga probudimo ?
Tada Strelac rece:
- Ne boj se! Ja cu ga probuditi.
Uze luk, nategnu ga pa pusti strelu. Strela tresnu u mlin tako da je iverje poletelo. . . Brzohodalo se probudi pa brže-bolje nazad. Ljudi taman završavaju rucak, a on donosi vodu.
Car ne zna šta da radi. Tada postavi drugi zadatak:
- Kad taj seljak sa svojim prijateljima odjednom pojede šest pari pecenih volova i cetrdeset peci hleba, tada cu -
rece - dati svoje dete za njega. Ako ne pojede, ode mu glava s ramena.
Slušalo to cu, pa isprica budali.
- Šta da radim? Ta ja ne mogu pojesti ni jedan hleb - rece budala.
Opet se snuždi i zaplaka. Tada ce mu Žderonja reci:
- Ja cu pojesti za vas sve. Bice mi još i malo. Dode sluga i rece kako ima da bude.
- Dobro - rece budala - neka bude. Ispekoše dvanaest volova, napekoše cetrdeset peci hleba. Žderonja poce da jede i zacas sve slisti.
- Eh - rece - malo je! Kad bi bar još malo dali!. . .
Car samo gleda kakav je to covek, pa ponovo postavi
zadatak, naloživši mu da popije cetrdeset puta cetrdeset
vedrica vode nadušak i cetrdeset puta cetrdeset vedrica vina.
Ako ne popije, ode glava s ramena.
Slušalo to cu, pa isprica budali, a ovaj zaplaka.
- Ne placi - rece Popijalo - ja cu sve sam popiti, i
još ce malo biti.
Donesoše im cetrdeset puta cetrdeset vedrica vode i isto toliko vina.
Popijalo poce piti, ispi sve do poslednje kapi, pa se još osmehuje.
- Eh - rece - malo je! Kad bi bilo još malo, i to bih popio.
Car gleda i cudi se kako ne može ništa budali da ucini, pa pomisli: "Treba ga, davolje kopile, ukloniti sa sveta, inace ce mi upropastiti kcer". Pozva on slugu, pa ga posla budali:
- Idi i reci mu da je car naredio da pre vencanja ode u kupatilo.
Drugom sluzi car naredi da pode i kaže da se dobro naloži vatra u kupatilu, pri tom pomisli: "Tamo ce sigurno izgoreti." Ložac naloži kupatilo - sve sam plamen: licno bi se davo, veli,
ispekao. Rakoše to budali. On pode u kupatilo, a za njim u stopu Mrazonja sa slamom. Samo što udoše u kupatilo, kad tamo nasta takva vrelina da se izdržati ne može. Mrazonja razbaca slamu - i najednom postade tako hladno da se budala s teškom mukom umi, hitro skoci na pec, pa tamo i zaspa, jer se bio dobro smrzao.
Ujutro otvoriše kupatilo, misleci da je od njega ostao samo pepeo - kad on leži na peci! Probudiše ga.
- Baš sam dobro spavao - rece on.
Zatim izide iz kupatila.
Javiše caru kako su ga našli gde spava na peci i kako je u kupatilu tako hladno kao da celu zimu nije loženo. Car se jako zbuni: šta s njim da radi?
Dugo je tako car mislio, mislio. . .
- Ako mi - rece - dovede ujutrupuk vojske, dacu mu svoju kcer, a ako ne dovede, ode mu glava s ramena!
A u sebi pomisli:
"Gde ce takav prost geak puk vojske da nade? Ja sam car, pa ne ide. . ."
Slušalo cu carevu naredbu i isprica budali. Budala opet sede, pa zaplaka:
- Šta sad da ucinim? Gde da nadem toliku vojsku? Pode na ladu svojim prijateljima:
- Spasavajte me, braco! Mnogo puta ste me izvukli iz nevolje, pa me i sad izvucite! Inace - odoh na onaj svet!
- Ne placi - rece onaj koji je nosio drva -ja cu te izbaviti nevolje.
Stiže i sluga, pa rece:
- Porucio ti je car da ce careva kci biti tvoja samo ako sutra ujutru dovedeš ceo puk vojske.
- Dobro, neka tako bude! - rece budala. - Samo, reci caru, ako mi je i ovaj put ne da, ja cu na njega krenuti s vojskom i silom cu mu uzeti kcer.
Nocu povede prijatelj budalu u polje i ponese sa sobom svežanj drva. Kad stigoše, on poce razbacivati drva: kako koje drvo baci - stvori se covek. Koliko li se, bože mili, vojske nakupilo! Ujutru se car probudi, cu buku, pa zapita:
- Kakva je to buka zorom?
- To onaj što je doleteo zlatnom ladom vežba svoju vojsku.
Car tada uvide da ne može ništa s budalom da ucini, pa naredi da ga pozovu.
. . . A budala je postao takav da ga je bilo teško prepoznati - sve na njemu blista: na glavi mu zlatna kapa, a on tako lep da ga je milina gledati. Vodi svoju vojsku, jaše napred na vrancu, a iza njega vojvoda. . . Tako pride dvoru, pa viknu:
- Stoj!
Vojska stade, poravna se, sve vojnik bolji od boljega. Budala ude u dvor, a car ga zagrli i poljubi.
- Sedi, dragi moj zete!
Izide i careva kci. Kad ugleda momka, nasmeja se radosno: kakvog li je samo lepog muža dobila!
Posle toga brzo ih vencaše i prirediše takvu gozbu da se dim cak do neba dizao.


(Uzbekistanska)

Sarmica
20-08-2011, 08:33
ŽABA, TIGAR, DECACI I VATRA


Bilo je to u vreme kada su životinje govorile. Živela je tada jedna stara žaba, po imenu Kaovao, u kuci sa krovom od palminog lišca, sasvim duboko u tamnoj prašumi, gde je drvece toliko visoko da mu krune doticu nebo. Njen muž bio je tigar i zvao se Manugva. Svakog jutra on bi izlazio da lovi i vracao se pred vece, kada je sunce nestajalo u tami koja se probijala kroz granje osvajajuci šumu.
Jednoga dana Kaovao, tražeci palme da popravi krov, nade dva jajeta tako jednaka da sa mnogo nežnosti rece:
- Ovo su moji blizanci.
Pokupila ih je i odnela kuci da ih izleže. Nakon nekoliko dana rodiše se dva decaka. Decaci su rasli tako brzo da su zacas vec govorili, hodali i igrali se po celoj kuci. Kaovao ih nazva Jureke i Amanašaka. Kad se Manugva vratio pod noc, nije bio mnogo zadovoljan tom decom što su se izlegla iz jaja; uz to mu je bilo vrlo cudno što su rasla tako brzo. Ipak, nije se protivio da ih Kaovao odgaji.
Jureke i Amanašaka išli su svakog dana u lov i vracali se pred vece. Kaovao ih je docekivala i slala na reku kraj same kuce da se okupaju. A kad bi se vratili,stara žaba Kaovao vec je imala gotovo jelo. Ali cudno je bilo to što niko nije znao odakle Kaovao uzima vatru da skuva jelo. Decaci su sumnjali da je stara krije negde u kuci. Zato se dadoše na traženje po svim kutovima, ali nikako im nije polazilo za rukom da nadu vatru. Pa ipak, svakoga dana, kad bi se vratili sa reke, Jureke i Amanašaka dobijali su toplu veceru, kao da je tek skinuta sa vatre.
Jednoga dana kad izidoše da love, Amanašaku pade na pamet jedan plan, koji odmah i saopšgi Jureku.
- Hajde da probamo možemo li nadmudriti Žabu _ rece Amanašaka uzimajuci brata za ruku i sedoše na jedan proplanak.
- Ali kako? - pitao je Jureke iznenadeno. - To ce biti vrlo teško!
- Ne brini. Radi što ti kažem i pažljivo gledaj šta cu sad uciniti: najpre cu te oslepiti na jedno oko.
I govoreci to, oslepi Jureka na jedno oko. Zatim mu namesti drugo oko na zatiljak. Onda mu dade savete kako da postupe da im plan uspe.
Sledeceg dana u svitanje, stara povika decacima:
- Hajde, dižite se, treba ici u lov!
- Ne vidim ništa - rece Jureke. - Ne mogu ici _ i briznu u plac.
Kaovao mu pogleda u oci i videci da je slep, posla ga da legne u cincoro, visecu indijansku postelju. Amanašaka ode sam u šumu. Pred noc, kad se vratio, predao je staroj ono što je ulovio i ode na reku.
Tada Jureke, koji je ležao u cincoru okrenut slepim okom prema zidu, a okom na zatiljku motreci na staru, vide kako se ova savi u jednom kutu, nacini nekoliko pokreta grlom i zvtim, otvorivši usta, izvuce vatru, koja joj je kuljala baš iz grla. Skuva veceru i ponovo skloni vatru na isto mesto gde je i bila.
Kad se Amanašaka vratio sa reke, jelo je bilo gotovo. Amanašaka još nije znao odakle Žaba uzima vatru. Zato, te noci, dok su Kaovao i Manugva spavali, privuce se cincoru Jureka i upita ga:
- Jesi li vido odakle Kaovao uzima vatru?
- Video sam da je uzima iz grla - odgovori Jureke. Amanašaka ponovi iznenadeno:
- Šta kažeš, iz grla je uzima! Tada Amanašaka povrati vid Jureku i oko mu opet sa zatiljka premesti na njegovo mesto.
Od tada su Jureke i Amanašaka znali tajnu Kaovao Žabe; i o tome nisu više govorili. Svakoga dana išli su u lov, kao što su cinili i pre.
Ali jednom prilikom Manugva, koji je vecito bio gladan, rece Žabi:
- Decaci su vec vrlo veliki. Debeli su. Što ne bismo od njih napravili dobar paprikaš?
- Vrlo dobro - rece Žaba Kaovao -ja cu se za to postarati.
Jureke i Amanašaka culi su taj razgovor i kad je Manugva izašao iz kuce, docepaše Žabu, poceše je tresti: tup, tup, tup, dok vatra koja joj je bila u grlu ne ispade iz usta. Posle staviše žabu u šerpu i skuvaše je.
Zatim odluciše da se pretvore u cvrcke i popnu se na krov kuce, da sacekaju Manugvu. Gore, na krovu, zapevaše: "Šidišidi, šidišidi, šta ce reci tigar Manugva kad se vrati, šidišidi, šidišidi."
Kad se smrklo, dode Manugva veoma gladan. Šerpa se pušila na istom mestu kao i svakog dana. Manugva pomisli da je to paprikaš od mesa i kostiju blizanaca. Navali da jede, a kad je došao do dna, izvadi jednu glavu, pogleda je i bi mu jasno da je ono što je jeo sa toliko apetita bila Kaovao, njegova žena, stara žaba.
Sav zapanjen diže se sa poda i u istom trenutku padoše sa krova dva cvrcka. "Šidišidi, šidišidi" - pevali su.
Cvrcci su pevali i igrali i Manugva brzo shvati da ti cvrcci nisu niko drugi do Jureke i Amanašaka. Pokuša da ih zgazi nogama, ali su oni bili tako hitri da se jednim skokom nadoše iza Manugva, a drugim opet ispred njega.
I onda blizanci hitro pobegoše i odoše daleko, veoma daleko.
Manugva je hteo da osveti Žabu. Odluci da pode da traži Jureke i Amanašaka. Oni su bezbrižno išli od jednog mesta do drugog i zaustaviše se pod jednim drvetom da jedu med iz saca. Uzveraše se do jedne grane i stadoše se sladiti medom. Upravo se tada pojavi Manugva. Kad ga ugleda, Jureke se mnogo uplaši.
- Šta radite tamo gore? - upita ih Manugva ne mnogo ljubazno.
- Evo nas ovde, jedemo med - odgovori odmah Amanašaka.
- Je li ukusan? - upita ponovo Manugva.
- Vrlo je ukusan - potvrdi Jureke.
- Je li sladak? - upita tigar istim tonom kao i pre.
- Vrlo je sladak - rece Amanašaka.
- I ima ga dosta?
- Da, ima ga dosta - rece Amanašaka - hoceš li i ti?
- Da, hocu. Mnogo mi se jede med iz saca - rece tigar.
- Gledaj ovamo i raširi šape.
Onda Manugva raširi šape i upravi pogled prema grani gde su se nalazili blizanci i tako, dok je cekao, tras! sruciše mu na lice i ruke toliko meda da nije mogao videti ni uhvatiti ništa.
Jureke i Amanašaka brzo sidoše sa drveta i dok si rekao jedan, dva, tri, izgubiše se iz vida.
Jureke i Amanašaka opet odoše veoma daleko, ali kako je Manugva još uvek želeo da osveti staru, nastavi da ih traži.
Išao je i išao, a nikako da ih nade. Za to vreme blizanci, koji su ugodno sedeli na jednoj steni, igrali su se bacajuci oci. Svako od njih izvadio bi oko i bacia ga uvis. I, uiiiiiit, oci su se vracale natrag na svoje mesto kao magnetom privucene. Uit, uiiiiiit... Uit uiiiiiit. I oko bi se vratilo kao magnetom privuceno.
Tako su se igrali, kad se odjednom ukaza Manugva. Kada ga je ugledao, Jureke se mnogo prepade.
- Šta to radite? - upita Manugva ne približavajuci im se mnogo.
- Igramo se bacanja ociju - odgovori Amanašaka.
- Je li to zabavno?
- Da, vrlo zabavno - rece Jureke.
- Bacate li ih vrlo daleko? - ispitivaše Manugva, zainteresovan za igru.
- Što najdalje možemo - potvrdi Jureke.
- I uvek se vrate?
- Da, kako da ne! Uvek se vrate. Hoceš li i ti da se igraš bacanja ociju? - upita ga Amanašaka, pozivajuci ga da pride bliže.
- Rado bih, jer je zabavno - rece Manugva raspoložen za igru.
- Izvadi oci i baci ih - uzviknu mu živo Amanašaka.
Manugva stade vaditi oci. Uit, jedno, Uit, drugo. Zatim ih baci uvis i sede da ih ceka. Ali, cekaše i cekaše, a oci se ne vratiše. Ostadoše gore, Ništa od uiiiiiit. Ništa od povratka ociju. Manugva ostade slep, potpuno slep. I opet. Jureke i Amanašaka digoše se i pobegoše daleko, još mnogo dalje nego ire.
Manugva je ostao sam na steni, tražeci nacina da povrata oci. Mislio je na to kad mu se oribliži jedan veliki glodar pikure i upita ga:
- Šta ti je, Tife? Što sediš tu?
- Blizanci me pozvali da se igramo i oetavšš me bez ociju - rece Manugva jadajuci se.
- Ja cu ih potražiti - rece pikure i ode, Nije nrošlo mnogo vremena, a likure se vrati sa ocima i namesti ih gigru.
- Manugva je još uvek želeo da osveti Žabu, ali kako su
Jureke i Amanašaka otišli dalje no ikad, morao je ici dugo da bi ih našao. Prelazio je citave prašume, peo se na ogromne planine, gazio nebrojene reke, dok ih najzad ne pronade. Jureke i Amanašaka odmarali su se uživajuci u jednom cincoru, ciji je konopac bio privezan za nebo. Zum, zuuuuuum. . . Zum, zuuuuuum. . . Zum, zuuuuuum. Cincoro je leteo gore-dole. Blizanci su se ljuljali. Manugva se pojavi i Jureke se opet prepade.
- Decaci, šta radite? - upita Manugva.
- Ljuljamo se -odgovori Amanašaka, ne pridajuci mnogo važnosti prisustvu tigra.
- Je li zabavno?
- Vrlo zabavno!-odgovori Jureke.
- Je li uzbudljivo ?
- Vrlo uzbuljivo!- rece Amanašaka.
- I dobro se tu odmara?
- Vrlo dobro! - rece Amanašaka. - Hoceš li i ti da se malo odmoriš?
- Još kako! - rece Manugva. - Mnogo sam išao i strašno sam umoran.
- Lezi. Mi cemo te ljuljati - odvrati Amanašaka.
Onda njih dvojica ustadoše iz cincora i Manugva leže nadajuci se da ce se udobno odmoriti, ispružen, ne misleci ni na šta i ne govoreci ni reci. Jureke i Amanašaka poceše ga ljuljati. Najpre polako a zatim, na znak Amanašaka, sve brže i brže, dok ga najzad ne zaljuljaše tako snažno da, u jednom trenutku, Manugva izlete iz cincora izbacen uvis.
Zuuuuum
Tigar je odleteo tako daleko da se više nikada nije culo za njega.
Jureke i Amanašaka udaljiše se zadovoljni jer su za svoje pleme osvojili vatru.
Jeli su med, igrali se bacanja ociju i ljuljali se u cincoru, ciji je konopac bio privezan za nebo.
Više nije bilo Manugve te se Jureke mogao igrati bez straha. Od tada, više se nisu nikoga i nicega plašili.


(Venecuelanska)

Sarmica
20-08-2011, 08:33
ČUDESNI CVET


Živeo jednom jedan mladic po imenu Do Lam, sam i neoženjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj strani i on je morao da radi danju i nocu kako bi dobio nešto ploda. Sunce ga je jako peklo u leda i njegov znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi.
Prošlo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je sveže zeleno lišce okrenuto suncu, a belo-ružicasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetric, cvetovi i lišce bi trepetali, ispuštajuci zvuke koji su podsecali na najlepšu pesmu.
- Kakvo je to cudo - iznenadeno uzviknu Do Lam. - Iz kamena je izrastao tako divan cvet i još zna da peva.
Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi došao na njivu da radi. Ako bi se mladic umorio, cvet je još lepše pevao i Do Lamu bi se vracale snaga i bodrost.
Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika mu se prelomila i cvet je tužno visio. Mladic pritrca, ispravi cvet i rece:
- Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreca može da ti se dogodi, zato ce biti najbolje ako te odnesem svojoj kuci!
Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kuci, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod svoga prozora.
Uvece, kada bi se vratio sa njive, mladic je pleo od bambusove trske korpice, kape, šešire, a cvet mu je ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepše pesme, tako da se mladic osecao srecnim.
Jedne noci u kolibi Do Lama zablistaše razne boje i svetiljka poce da gori jace. Mladic se beše tako udubio u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini. Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije ništa primecivao.
Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoci iz cveta, njene rumene usne su se smešile kao procvetala ruža. Ona pride Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladic ugleda i, zapanjen njenom lepotom, ne mogaše ni rec da progovori, a kada pogleda on na prozor, vide da tamo više nema cveta.
Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali muž i žena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vracali kuci osvetljavajuci put fenjerom. Uvece je Do Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a žena mu je pomagala i pevala divne pesme.
Kada bi došao pijacni dan, Do Lam je odnosio svoje i ženine proizvode i prodavao ih, a za taj novac donosio kuci pirinca i sve drugo što je bilo potrebno za život. Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i srecno.
Vec posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kucu. U velikim pletenim korpama cuvao se pirinac, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza. Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i svaki posao, sem razmišljanja o samom sebi, poce da smatra nepotrebnim. Do Lam nije više hteo da radi u polju niti da plete šešire. Uzeo bi kavez sa pticama, corbi-kaljan, i odlazio da šeta.
Kada bi žena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za šivenje ili srp, on bi kupovao kokošku i vina a onda kod kuce jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak.
Kada bi žena zamolila Do Lama da pode na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu uvece predložila da plete korpe i šešire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne može razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke.
Jednom je žena kazala Do Lamu:
- Naš život još nije tako obezbeden da bismo mogli živeti bez rada.
Te reci razjariše Do Lama, oci mu se napuniše krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: "Hi!", pa i ne pogledavši ženu, dohvatio kavez sa pticama i pošao u šetnju.
I dok je jednom žena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izade ptica šarenih krila i zlatnog repa, pa zapeva:
Uzalud se rascvetao mirisni cvet, Uzalud lampa sjajnije sija, Mladic je, avaj, postao lenj, Lepotice, hajde sa-mnom, na moja krila!
Plamicak u lampi zasvetle jace, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Lepotica sede na pticu i ova zamaha svojim šarenim i zlatnim krilima i odlete sa lepoticom.
Šum krila razbudi Do Lama, koji je vec spavao na mekoj postelji posle obilne vecere. Cim je ugledao cudnovatu pticu kako mu odnosi ženu, Do Lam skoci sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispružio ruku, mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i cudio se kako blista.
No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga više nije niko prekorevao zbog besposlicenja, i po ceo dan je samo jeo i pio i šetao se sa kavezom u ruci.
Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinac, bivolice, krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijac, ali je sa iznenadenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova žena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaceni pirinac koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina žena kako plete i Do Lam kako izraduje korpice i šešire od bambusove trske. Kuca im je bila puna pirinca, a u toru bivolice, krave, koze i svinje.
Onda se Do Lam seti svoga nekadašnjeg života i zaplaka od tuge. Podiže oci ka nebu i zavika:
- Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesrecu!
Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle napornog rada na njivi, Do Lam je uvece, kod kuce, ponovo pleo šešire i korpice. I tako poce da se trudi kao i pre i da radi danju i nocu.
Jednom je Do Lam našao pero koje je istrgao iz pticijeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i one pokapaše po kamenoj stupi.
Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve brže rastao ka nebu. Onda iz njega potece divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme zacu se i divna pesma:
Divni cvet se rascvetao, pušta nežni miris,
Lampa ponovo sjajno svetli,
Trudi se Do Lam dan i noc,
A devojka mu šalje pozdrav svoj.
Kada se pupoljak pretvorio u raskošan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega izlazi lepa i mlada žena, u kojoj brzo prepozna svoju ženu.
Lampa zasija jace i žena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah išceze.
Od tog dana Do Lam i njegova žena se više nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na svojoj njivi, a uvece pleli od bambusove trske šešire i korpice. I ponovo je potekao njihov srecan život, mirisan kao cvet i sladak kao med.


(Vijetnamska)

Sarmica
20-08-2011, 08:33
TRI PRASETA

Bila jednom tri praseta. Dva praseta su bila veseli drugari, koji su voleli pesmu i igru. Treće im je često govorilo: "Bolje bi bilo da sazidate neku kućicu u kojoj biste bili sigurni od ljutog vuka, umesto što se igrate po ceo dan". I ono je sazidalo za sebe lepu kamenu kućicu. Prvo prase je tada reklo: "Pa dobro", i napravilo kućicu od slame. Ali, vuk je došao i počeo da duva i naposletku oduvao celu kućicu. Tada je prvo prase otrčalo, što le brže moglo, drugom bratu, koji je sagradio kućicu od drveta. Međutim vuk je stigao za njim i opet počeo da duva što je mogao jače. Oduvao je, razume se, opet celu kućicu.

Dva praseta su onda otrčala kući tre ćeg brata. "Pusti nas unutra! Vuk nam je oduvao kućice i sad nam je za petama", zakukala su braća. Brat ih je uveo u kuću, a ubrzo se pojavio i vuk. "Pustiti me unutra", viknuo je, "inače ću i tvoju kućicu oduvati". "Pokušaj samo! "odgovorilo mu je prase. I vuk je duvao i duvao, ali kućica nije pala. Onda se popeo na krov i pokušao da uđue u kuću kroz dimnjak. Ali treće prase ga je čulo i zapalilo veliku vatru na ognjištu. Vuk je propao kroz dimnjak pravo u vatru i izgoreo.


(Engleska bajka)

Sarmica
20-08-2011, 08:34
ŠEHEREZADA

U jednoj zemlji Dalekog istoka živeo je nekad jedan kralj, koji je svake noći uzimao novu ženu i sledećeg jutra naređivao da je pogube.

Posle nekog vremena ljudi su postali smrtno uplašeni, jer je dolazio red i na njihove kćeri da po jednu noć budu kraljice. Tada kćer kraljevog savetnika, koja je bila mudra kao i njen otac, zamoli oca: "Dozvoli da postanem kraljeva žena i da povedem sa sobom svoju sestru kao pratilju."
Njen otac je bio zapanjen ovom molbom , ali je znao da je njegova kćere toliko mudra da bi mogla učiniti i kraj tom strašnom kraljevom ponašanju.

I tako se njegova kćer Šeherzada venčala sa kraljem. Posle večere Šeherzada se obrati kralju: "želea bih da se oprostim sa svojom sestrom i poslednji put joj poželim laku noć. "Kralj se sa tim složi i dozvoli njenoj sestri da uđue. Kad je sela ona zamoli Šeherzadu: "Draga sestro, ispričaj mi poslednji put jednu od tvojih prelepih priča. "Šeherzada poče da priča jednu priču, a kada je završi, kralj je bio tako ushićen, da je hteo da čuje još jednu i ona mu obeća da će mu sledeće večeri ispričati novu priču. Kralju su se njene priče toliko dopale da joj je poštedeo život.

Tako su proveli hiljadu i jednu noć, za koje vreme kralj zavoleo Šeherzadu, a ona mu je podarila troje dece. Priče su prestale, ali kralj je nije pogubio. Ona je ostala kraljica svoje zemlje i svi su bili srećni.

(1001 noć)

Sarmica
20-08-2011, 08:35
SNEŽANA

Bila jednom jedna ljupka devojka, po imenu Snežana. Njena mati je umrla, a otac joj se po drugi put ožnio jednom lepom, ali sujetnom ženom, koja je ustvari bila veštica.

Ona je sebe smatrala naj lepšom ženom na svetu i imala je čarobno ogledalo, okjo joj je uvek sve govorilo. Jednog dana zapita ona ogledalo kao i obično: "Ogledalo, ogledalce na zidu, kaži mi koje najlepši na svetu?" Ali ogledalo je razljuti odgovorivši;" Snežana je najlepša!"

Devojka je zaista bila prava lepotica. Maćeha je bila užasno ljubomorna, pa naredi jednom od svojih lovaca da odvede Snežanu u šumu i tamo je ubije. Lovac povede Snešanu, ali nie mogao da je ubije i ostavi je tamo, usput on zakla jednu svinju, izvadi joj srce i odnese ga gospodarici, kao dokaz da je ubijo devojku. Tako je maćeha jedno vreme bila zadovoljna.

U međuvremenu Snežana je lutajući kroz šumu, stigla do kućice u kojoj je živelo sedam patuljaka. Čovečuljci su se sažalili na nju i zadržali je da živi kod njih. Ona im je kuvala, čistila kuću i svi su bili srećni. Ali jednog dana upita maćeha opet svoje ogledalo: "Ogledalo, ogledalce na zidu, kaži ko je najlepši na svetu?" Kad je čula da je Snežana najlepša, prosto je pobesnela. Ogledalo joj je takođe reklo da Snežana živi u šumi, u kućici kod sedam patuljaka. Ona se preruši u staru prosjakinju i napuni jednu korpu jabukama. Odozgo je stavila jednu otrovnu jabuku. Uputila se kućici patuljaka. Oni su svi bili na poslu, u rudniku dijamanata. Pre nego što su otišli, upozorili su Snežanu da ne razgovara sa nepoznatima. Ali stara prosjakinja je izgledala tako prijateljski i dala joj je tako lepu jabuku, pa je ona zaboravila na upozorenje. Zalogaj otrovne jabuke zaglavio joj se u grlu i ona pade na zemlju kao mrtva. Kad su se patuljci uveče vratili, našli su je kako leži na zemlji i pored sveg truda nisu uspeli da je povrate. Svi su plakali, a jedan rece: "Ona je i suviše lepa da bismo je zakopali. Hajde da joj napravimo stakleni sanduk, tako će mo moći još neko vreme da je gledamo!" I tako su je stavili u stakleni sanduk. Prekrili su ga cvećem i stajali na straži pored nje.

U to vreme je kroz šumu prolazio princ. Čim je ugledao lepu devojku u sanduku,odmah se zaljubi u nju. Patuljci mu ispričase sta se dogodilo i on se, tužan saže i poljubi je. Tog trenutka primeti da ona trepće. "Ona je živa!", uzviknu on i podiže je, a komad jabuke izlete iz grla. Istog časa ona otvori oči. Princ je upita dali bi htela da se uda za njega, a ona, presrećna odmah pristade. Patuljci su ih ispratili do palate, gde su se odmah venčali. Kad je maćeha to saznala, bila je toliko ljuta da je pala na mestu mrtva.



(Braća Grim)

Sarmica
20-08-2011, 08:35
TRNOVA RUŽICA

Posle niza godina ispunla se životna želja jednog kralja i kraljice i dobili su kcer. Pozvali su na krštenje sve, pa i sedam vila, koje su živele u zemlji. Bio je obicaj da vile požele novorodencetu sve vrline i najlepše osobine. U stvari, bila je još jedna vila, ali ona je bila tako stara, da su je svi zaboravili. Kad je videla da nije pozvana, vila se naljuti i ode u dvor puna srdžbe. Šest vil vec je bilo izrazilo svoje želje, kada se stara vila pojavi i viknu: "Ona ce se ubosti na vreteno i umreti! "Svi su bili zaprepašteni, ali sedma vila istupi i rece: "Ja ne mogu ovu želju da poništim, ali moja želja je da ona ne umre, nego da spava sto godina, dok ne dode princ koji ce je probuditi iz sna!"

Kralj je hteo da spreci da se ova želja ikad ostvari, pa je naredio da se sve preslice i vretena u zemlji spale.

Princeza je izrasla u lepu, pametnu i prijatnu devojku. Ali jednog dana, preseli se dvor u letnju palatu. Princeza tamo nije još nikad bila, pa pde iz sobe u sobu da sve pregleda. Naizad je stigla do jedne sobice u kuli, a tamo je sedela stara vila, prerušena u seljanku i prela. Princeza to još nikad nije videla, pa upita: "Šta to radite?? Moguli da pokušam?" Starica joj dade vreteno, princeza ubode prst i pade na pod. Stara vila išceze, smejuci se, ali sedma vila priskoci. Ona odnese princezu u njen krevet i zacara ceo dvor. "Sve što živi medu ovim zidovima neka spava, sve dok se princeza ne probudi!" Istog trenutka svi su utonuli u san, tamo gde su se zatekli. Vila ucini da dvorac obraste šibljem itrnjem.

Sto godin kasnije putovao je jedan princ kroz zemlju. Video je tornjeve palate, koji su se uzdizali iznad divlje šume, pa upita kome pripada taj dvr. "To je zacarani dvor", rekli su mu ljudi. "U doba naših predaka bio je to dvor jednog kralja, ali sad ne može niko da prodre kroz to trnje. "Princ je hteo da pokuša jer je osecao kako ga nešto cudno privlaci. On pode kroz šumu i izgledalo je kao da se sve pred njim sklanja u stranu, ali trnje je zadržavalo sve one koji su pokušavali da ga prate. Brzo je stgao do palate. Sve je bilo potpuno zaraslo u žbunje, a on je pomislio da su stražari mrtvi. Medutim, kad ih je dotakao, video je da spavaju. Prošao je kroz dvorski vrt i dvorane i svud je nailazio na ljude koji spavaju. Konacno je stigao do sobe u kojoj je na krevetu ležala princeza, lepa kao slika. Zaljubi se odmah u nju i poljubi je. Ona se probudi i rece: "Najzad si došao. Sanjala sam te. "Tog trenutka svi su se u dvoru probudili. Šuma i trnje je išcezlo i nije dugo potrajalo a princ i princeza su slavili vencanje.



(Pero)

Sarmica
20-08-2011, 08:35
PUTNICI I MEDVED

Išla jednom dva prijatelja kroz šumu, kad se odjednom pred njima pojavi medved. Jedan od njih pope se hitro na drvo, dok njegov prijatelj, koji je znao da protiv te životinje ne može nižta da učini, leže na zemlju i napravi se da je mrtav.

Medved priđe bliže, a čovek zadrža dah, dok mu je medved njuškao nos i uši. Konačno, medved odgega i kad je iščezao siđe čovek sa drveta. "Šta ti je to šaputao medved na uvo"? hteo je da zna, a prijatelj mu odgovori: "Medved mi je rekao da nikad više ne putujem sa prijateljem koji će me napustiti kad zapreti opasnost!"



(Ezop)

Sarmica
20-08-2011, 08:36
ZLATOKOSA I TRI MEDVEDA

Bila jednom tri medveda. Jedan velikimedved, jedan srednji i jedan mali medved. Živeli su u slatkoj kući na kraju šume i imali jedan mali krevet, jedan srednji i jedan vrlo veliki krevet; jednu malu stolicu, jednu običnu i jednu ogromnu stolicu; jedan tanjirić, jedan tanjir i jednu tanjirčinu.

Svako jutro spremali su ogroman lonac kaše i iz njega punili tanjirić, tanjir i tanjirčinu, dok im se kaša hladla, išli bi u šetnju.

Jednog jutra prolazila je kroz šumu devojčica Zlatokosa, pa je ugledala kućicu i ušla u nju. Jasno je da to nije bila lepo vaspitana devojčica, inače ne bi nikad ušla bez poziva u tuđu kuću. Videla je tri tanjira kaše i htela da je proba. Ali joj je kaša iz velikg tanjira bila preslana, iz srednjeg preslatka, a samo je kaša u malom tanjiru bila ukusna. I svu ju je pojela. Zatim je probala sve tri stolice, ali kad je sela na malu stolicu, ona se slomila. Popela se uz stepenice i tamo našla tri kreveta. Probala je veliki i srednji krevet, a kad je legla na mali, zaspala je.

Medvedi su se vratili kući."Neko je jeo iz mog tanjira!" mumlao je veliki medved. "Neko je probao moju kašu!", mumlao je srednji medved. "A neko je svu moju kašu pojeo!", pištao je mali medved. Onda su primetili da je neko sedeo na njihovim stolicama, a mali medved se razvikao: "Neko je slomio moju stolicu!" Pošli su da pogledaju ima li koga u kući i najzad su otišli i gore u spavaću sobu."Neko je spavao u mom krevetu", rekao je srednji medved. "U mom krevetu je neko spavao i još uvek je u njemu!" cikao je mali medved. Zlatokosa se u tom času probudila i tako prestrašila da je iskočila pravo kroz prozor i odjurila.

Tri medveda je nikada više nisu videla.



(Engleska bajka)

Sarmica
20-08-2011, 08:36
PEPELJUGA

Bila jednom jedna ljupka devojka, koja je živela sa svojim trima ružnim polusestrama. Ona je morala celu kuću sama da sprema i da ih služi dan i noć. Iako je bila nagrađivana samo psovkama, ostala je verna. Spavala je u kuhinji, pored vatre, nosila je samo dronjke. Jednoga dana stigao je glas da se sve devojke u zemlji pozivaju na veliki bal, koji će biti održan u kraljevom dvoru. Tada će princ izabrati jednu devojku sebi za ženu.

Sestre su bile ushićene i spremale su nove haljine. Satima su stajale pred ogledalom, ulepšavajući se i naizad su bile spremne za polazak. "Pepeljugo", viknule su joj pred polazak,"mi idemo na bal, a ti požuri da završiš sav posao, pre nego što pođeš na spavanje!" I Pepeljuga bi rado pošla na bal, ali nije imala šta da obuče, a tri sestre nisu htele nuišta da joj poklone. Tako je ona sa suzama u očima nastavila da posluje po kući. "Rado bih i ja pošla na bal!", mislila je tužno. Ali joj u tom času jedan glas reče: "Ići ćeš dete moje." Pred njom je stajala draga starica. "Ja sam vila, tvoja kuma", reče ona i zamahnu svojom čarobnom palicom. Odjednom se pepeljuga našla odevena u predivno ruho. U kosi joj je blistalo drago kamenje, a na nogama staklene papučice. Zanemela je od iznenađenja. Onda njena kuma donese tikvu i pretvori je u veličanstvenu kočiju. Jedan miš i šest pacova su postali kočijaš i šest belih konja."Pođi sada!" reče ona, "ali nemoj zaboraviti da se moraš vratiti kući pre pnoći, jer tada prestaje čarolija."

Pepeljuga je uživala na balu. Princ nije hteo ni sa jednom drugom da igra, a nisu je ni zle sestre prepoznale. Ponoć je prebrzo došla i Pepeljuga je istrčala iz balske dvorane. Još dok je trčala niz stepenice, njena divna odeća počela je da se pretvara u rite. Princ je trčao za njom. "Nemoj bežati! Gde si?" viko je. Ali je našo samo jednu staklenu papučicu. Od te noći princ više nije imao mira. Želio je po svaku cenu da pronađe lepu devojku. Naredio je da sve devojke u zemlji probaju staklenu papučicu, nadajući se da će tako pronaći njenu vlasnicu.

Stigli su i do ružnih sestara. Ali kao što se moglo i očekivati, njhve noge su bile prevelike, iako je jedna od njih štaviše odsekla palac. Niko se nije setio da pita za Pepeljugu. Ali princ ju je ugledao, pa iako je bila u dronjcima i prljava, naredio je da i ona proba papučicu. Papučica joj je savršeno pristajala i princ, srećan što je najzad našao svoju lepoticu, odmah je zaprosio. Oduševljena Pepeljuga pristade i krenu s njim na dvor.



(Grim)

Sarmica
20-08-2011, 08:36
LESIN VELIKI PRIJATELJ

Naša velika kuja Lesi ima vrlo čudnog prijatelja. Taj prijatelj je velika žaba, koja ima običaj da vrlo zadovoljno sedi na velikom listu lokvanja, u bari i krekeće.

Sedi tako Lesi na zelenoj livadi, pored bare, sa svojim štenetomi sa puno ljubavi gleda žabu Kreku. A znateli zašto? Jednom prilikomLesino štene, igrajući se, upalo u baru. Majka Lesi je upravo otišla u kupovinu. Štene je bilo još sasvim maleno i nije znalo da pliva. Praćkalo se i plakalo od jada, a to je čula Kreka. Odmah je shvatila da je štene u opsnosti i počela je da krekeće što je glasnije mogla. Skakala je tamo-amo i pravila strašnu galamu. Majka Lesi iz daleka je čula kreketanje i pomisli da se nešto dešava. Potrčala je prema kanalu kao bez duše i stgla u poslednjem trenutku da spase svoje štene. Možete misliti koliko je bila zahvalna Kreki.

Eto, sad razumete kako je počelo to veliko prijateljstvo između Lesi i Kreke.

Sarmica
20-08-2011, 08:37
MORSKA SIRENA

Jednog lepog letnjeg jutra mladi Dik Ficdžerald šetao je duž puste morske obale. Sunce je obasjavalo talase, izmaglica iznad mora se razredivala i sve je nagoveštavalo lep dan. Ali se Dik osecao usamljen.

"Meni je potrebna žena", govrio je sam sebi. "Covek bez žene isto je što i riba bez vode. "U tom casu Dik ugleda na obližnjoj steni predivno stvorenje. Cešljala je svoju kao more zelanu kosu. Dik je odmah pomislio da je to morska sirena, a znao je takode vrlo dobro da ako mu pode za rukom da joj skine carobnu kapu s glave, ona nece moci da se vrati u more. Stoga joj u magnovenju strže s glave kao more zelenu kapu. Sirena poce da place i moli da joj vrati kapu. Diku je bilo žao sirene, ali isto tako bio rešen da je ne pusti da mu pobegne.

"Sušaj!"doviknu joj Dik, "uzecu te za ženu!" Kratko vreme posle toga Dik se oženio morskom sirenom i punih pet godina su živeli presrecno. Za to vreme Dik je postao otac tri slatka deteta, sa kojima se ponosio kud god je išao.

Jednog dana Dik je morao da ode nekim poslom u obližnji grad. Kod kuce je ostavio ženu i troje dece. Vrednica-morska vila rešila je da dobro pocisti kucu i tako je slucajem našla carobnu kapicu. Tad je tek pocela da razmišlja i da se seca svog oca i majke, brace i sestara pod morem. Nešto snažno ju je vuklo da ih ponovo vidi.

"Oticicu da ih vidim i odmah cu se vratiti natrag", rekla je sebi, ostavila najstarije dete da cuva dvoje mladih i otišla na morsku obalu, stavila kapicu na glavu i zaronila.

Iz godine u godinu Dik je cekao da se ona vrati i nikad se nije odrekao nade, jer nikako nije mogao da poveruje da ce jedna tako dobra žena i majka napustiti svoju porodicu. Jadni Dik! Možda on još uvek čeka na obali..



(Irska prica)

Sarmica
20-08-2011, 08:37
JABUKA

Na brdu je raslo drvo. Na njemu je visila rumena jabuka. Naišao je lopov. Popeo se na drvo i kad je hteo da dohvati jabuku, grana se zatresla i jabuka je rekla: "Nisam ja za tebe".

Otkinula se, pala na zemlju i pocela da se kotrlja niz brdo. S proplanka su jabuku videli cobani. -Gle lepe jabuke! Nastala je svada oko toga ko ju je prvi ugledao. Svi potrce prema njoj. A jabuka rece: "Nisam za vas".

Skrene naglo i otkotrlja se dalje. Kotrljala se tako jebuka, kotrljala i nišla na dva putnika. Videli je i jedan i drugi , i pomislili: «Lepe li jabuke! Uzecu je, ali da ne vidi moj saputnik»! A jabuka rece: "Nisam za vas".

Skrene i otkotrlja se dalje preko livade. Na livadi je spavao decak, a devojcica je sedela pored njega. Ugledala je jabuku i rekla:
«O, divne li jabuke! Probudicu brata, pa cemo je zajedno pojesti». A jabuka se nasmešila: "Ja sam za vas". I dokotrlja se devojcici u krilo.



(Dragan Lukic)

Sarmica
20-08-2011, 08:38
ZEC NA SPAVANJU

Niđe putnik kraj kupusišta. Kad tamo-spava zec.
-E, baš sam srećan! -rece putnik. -Zeca ću uhvatiti i prodati. Kupiću posle kokoš. Kokoš će mi snetu jaja, izleći će se pilići. Kad sve to prodam, kupiću kozicu. Kozica ce rasti, a kad poraste velika imaće jariće. Sve ću ih prodati pa ću kupiti tele. Kad tele poraste i postane krava, prodaću je i kupiti ždrebe. Ždrebe će porasti i postaće lep konj. Ja ću ga pojahati kao pravi delija. Pojahati i viknuti: "Ði-i-i-i".

Od tog se vikanja zec probudi, pa pobeže preko polja. A putnik ostade i bez zeca i bez konja.



(Narodna priča)

Sarmica
20-08-2011, 08:38
PRICA O DŽUNGLI

U vreme dok je džungla još bila tiha i tajanstvena, ženka pantera po imenu Bagira često se dugo šetala prašumom. Jednog jutra, za vreme šetnje, Bagira začu deciji plač koji je dolazio sa obale reke. Oprezno se približila obali i....-Pa to je dečak! -uzviknu iznenađeno.

Bagira odluči da dečaka odnese vučici koja je imala mladunce. Hranila ga je i brinula se o njemu kao da je njeno.

Oduševljeni što imaju još jednog člana porodice, nazvaše ga Mogli.

Mogli je sretno rastao u džungli i sa svima se sprijateljio a naučio je i jezik životinja.

Ali džungla je za Moglija krila mnoge opasnosti. Njegove prijatelje je najviše plašilo prisustvo strašnog tigra Šir Kana koji je mrzeo ljude. Zato odlučiše da Moglija od tada neprestano čuva i štiti medved Balu.

Mogli i Balu su provodili mnogo vremena zajedno, igrajući se u džungli. Ali medved je stalno osećao prisustvo tigra koji je vrebao u blizini, i upozoravao je dečaka da se nipošto ne udaljava od njega.

Mogli je bio veoma nestašan i jednog dana kada je Balu zaspao, zašao je sam dublje u prašumu. A Šir Kan je samo to i čekao...Na sreću, verni Balu stigao je na vreme da spase dečaka. Dve životinje su se suprostavile jedna drugoj u surovoj borbi. Upravo tada poče strašno nevreme. Grom udari u jedno drvo i izazva požar.

Da bi pomoga svom prijatelju Balu, kojeg je tigar skoro pobedio, Mogli zapali nekoliko suvih grana i poče da tera tigra. Razjarena zver koja se plašila vatre pobeže u džunglu.

Medved je shvatio da više nije mogao da štiti dečaka. Sledećeg dana Balu odluči da odvede dečaka u jedno selo. On je isprva bio uplašen ali ubrzo se sprijateljio sa jednom devojčicom i ona ga povede ka kolibama u selu.

Za Moglija započe novi život, ali nikad nije zaboravio svoje prijatelje iz džungle koji su mu nekad mnogo pomogli.

Sarmica
20-08-2011, 08:39
MLEKARICA

Dušica je bila mnogo srećna na imanju gde je živela. Jednog dana majka joj je rekla: "Ako pomuzeš kravu i mleko prodaš na pijaci, moći ćeš da kupiš šta god hoćeš tim zarađenim novcem".

Dušica je napunila krčag pa se pozdravila sa majkom. "Zdravo mamice"! Pošla je sva radosna misleći na to šta će kupiti. Na pola puta je zastala da bi na mostiću maštala o tome šta će kupiti. "Znam šta ću kupiti"! -govorila je dok je maštala. Ptičice slatka, znam šta ću da kupim! Kupiću koku pa će koka da snese jaja, pa ću iz jajeta dobiti piliće... Kad je produžila put do pijace naišla je na čobana kome je rekla: Idem na pijacu da prodam ovo mleko. Onda ću da kupim koku, pa ću od koke dobiti piliće, pa ću piliće zameniti za tele, pa ću tele zameniti za bika, pa ću bika prodati i onda ću da kupim kuću.

Dušica je svoju nameru ispričala i čamdžiji koji ju je prebacio na drugu obalu. Čamdžija se iznenadio što je devojčica tako promucurena. Kad je stigla na drugu obalu Dušica je našla jedno magare. I njemu je sve ispričala: Prodaću ovo mleko pa ću da kupim koku, pa ću da dobijem piliće, pa ću... Stvarno si ti pametna devojčica! -reklo je magare.

Dušica se toliko zanela svojim mislima da nije primetila kamen na putu pa se od njega spotakla i razbila krčag sa mlekom.

Jadna Dušica! Ništa od njenih lepih zamisli! Baš se rastužila, ali zato je naučila da ne treba da mašta o onome što još nema, nego da računa sa onim što ima.

Sarmica
20-08-2011, 08:39
KOKA SA ZLATNIM JAJIMA

Milica je bila dobra ali siromašna devojčica. Pošto je bila tako dobra, jednog dana čarobnjak joj pokloni lepu belu kokošku.

Sutradan Milica je otišla u kokošinjac da vidi da li je bela koka snela jaje za doručak, ali... Ali koka nije snela obično, vec zlatno jaje. Jaje od čistog zlata! Presrećna, Milica je otrčala do svoje mame da joj pokaže jaje pa su njih dve zajedno pošle kod draguljara da mu ga prodaju.

Od dobijenog novca njih dve su najzad mogle da kupe puno toga što im je trbalo: hranu, haljine i druge stvari. Medutim čim se obogatila, Milica je postala neprijatna devojčica, pa je jednom čak iz kuće izbacila dečaka koji joj je tražio komad hleba.

Dan posle tog ružnog postupka, Milica je kao i svako jutro otišla do koke da uzme novo zlatno jaje. Ali ovog puta, umesto zlatnog jajeta, Milica je našla nekoliko slupanih jaja.
-Klokoko, klokoko! -kokodakala je koka.
-Šta ti meni klokoko, daću ja tebi klokoko, nevaljala koko!
Devojčica je uzela metlu da bije kokošku. Jadna koka se grdno uplašila a ništa nije razumela.

Sutradan se ponovo pojavio čarobnjak i rekao devojčici: "Nije tvoja koka kriva zato što ne polaže zlatna jaja. Ti si se ružno ponela pa sam te ja kaznio. Dok opet ne budeš dobra, neće biti zlatnih jaja"!
Milica se odmah pokajala i sva postiđena je shvatila da i kad je nama dobro treba da mislimo na one kojima je teško. Izašla je iz kuće da potraži dečaka kome nije htela da da komad hleba. Kad ga je pronašla pozvala ga je na ručak.

Posle toga koka je nastavila da polaže zlatna jaja a devojčica ih je delila siromašnoj deci iz okoline.

Sarmica
20-08-2011, 08:39
LEPOTICA I ZVER

Bio jednom jedan trgovac i imao četiri kćeri. Sve ih je voleo, ali najmlađa, po imenu Lepotica bila mu je najdraža. Jednoga dana, potpun osiromašen, krenuo je na put radi poslova, obećavši kćerkama da će im sa puta doneti poklone. Starije sestre tražile su skupocene stvari, a Lepotica je želela samo jedan cvet.

Poslovi su išli loše i jadni čovek, vraćajući se noću kući, u snegu izgubi put. Lutajući tako, iznenada se nađe ispred neke prekrasno osvetljene palate. Čovek nije znao da u palati živi strašna zver koja je nekad bila lepi princ. Čarobnica ga je začarala zbog njegove okrutnosti, a čaroliju je mogla da skine samo ljubav devojke kojoj ružnoća zveri neće smetati.

Dočekavši jutro, trgovac krenu kući. Prolazeći kroz vrt palate, priseti se Lepotice i ubra jednu ružu. Tek što je to učinio, pojavi se strašna zver i reče trgovcu da će ga kazniti smrću. Sav uplašen, trgovac stade moliti da ga poštedi i da mu dozvli da se vrati kćerima. Zver je pristala da ga pusti uz uslov da mu, kao zamenu, pošalje jednu od kćeri koja će pristati da umesto oca primi kaznu. Za put mu dade i skupocene poklone.

Kad je stigao kući, očajni otac sa zebnjom u srcu ispriča svoju strašnu priču. Na veliku radost starijih sestara, Lepotica se odmah ponudila da ode umesto oca. Tako su zajedno otišli do palate zveri gde se otac teška srca rastao od kćeri.

Zver je bila dobra prema Lepotici. Posle tri meseca upita je dali hoće da se uda za njega. Devojka beše tužna, bio joj je drag, ali nije mogla, bio je mnogo ružan.

U dvorcu, u jednoj sobi stajalo je čarobno ogledalo. Jednoga dana ona u njemu vide svog bolesnog oca i zaželi da ga obiđe. Teška srca zver je pusti da ode. Otputovala je, uz obećanje da će se vratiti posle osam dana. Vreme je prolazilo i Lepotica, zadržavana od oca i sestara, nije se vratila na vreme. Jedne noći sanjala je zver kako je na samrti doziva. Probudila se u strahu i odlučila da odmah krene. Uz pomoć čarobnog prstena koji joj je on dao, Lepotica se začas ponovo našla u palati. Zatekla je zver kako umire od tuge za njom. Tad je shvatila da i ona njega voli i to mu je i rekla. Izgovprene reči učinile su čudo. Zver je nestala i pojavio se lepi princ. Ljubav su krunisali brakom i srećno živeli do kraja života.

Sarmica
20-08-2011, 08:40
ALISA U ZEMLJI CUDA

Alisa je rado šetala po poljima i zavirivala u svaki mogući kutak. Tako je jednom sela ispod drveta. Opazila je nekog čudnog zeca koji je gledao nervozno u sat i nekud žurio.

"Kuda to žurite, gospodine?" upitala ga je devojčica. Zec nije odgovrio, samo je brzo nestao u jednoj rupi. Alisa je krenula za njim i ...osetila je da nekud propada. Dugo je tako padala, sve dok na kraju nije stigla do dna. Nije bila povređena, pa je pokušala da se uspravi i opazila je neka veoma mala vrata. "Pa ja kroz njih ne mogu da prodem!" uzviknula je.
"Zašto su tako mala?"
"Popij malo ove čarobne tečnosti", reče joj neki miš, "pa ćeš i sama postati mala!"

Alisa ga posluša i naglo se smanji. Bez muke prođe kroz vratašca i nađe se u prekrasnom ali neobičnom vrtu: biljke i pečurke imale su vrata i prozorčiće. Tu je nekakav čudak sa šeširom pripremao gozbu sa čajem. Bio je okružen neobičnim društvom. I zec je, naravno, bio stigao.

"Šta to slavite?" upita ih Alisa. "Naš je-rođendan!" odgovoriše oni.

Onda društvo pređe u vrt ruža. Jedna od nih je bila bela i uplakana, pa Alisa priđe i poče da je boji u crveno. Naiđoše silni gosti, a među njima i mnogo karata za igru. Karte su, kao vojnici, bili pratnja herc-kraljice. Kad je herc-kraljica opazila šta Alisa radi, strahovito se naljutila i viknula svojim stražarima, kartama:
"Uhvatite je! Uhvatite je!"
Straža polete ka Alisi, a ova, prestrašena da će je ščepati, stade bežati što je brže mogla. Za njom se diže užasna prašina i galama.

Bežeći tako naiđe na ona vratanca, prođe ispod njih, ispi malo tečnosti i ponovo postade velika. Onda se uzvera uz onaj otvor i vrati u podnožje drveta pod kojim je sedela pre nego je zadremala. Tamo je još uvek bila njena mačkica, a sa njom još nekoliko životinja koje su je čudno gledale.

Sarmica
20-08-2011, 08:40
CRVENKAPA

Bila jednom jedna devojčica, ljupka i mila kako se samo zamisliti može. Zvali su je Crvenkapa jer je stalno nosila crvenu kapicu koju joj je isplela baka.
Crvenkapa je s roditeljima živela u kućici pored velike šume, a na drugom kraju, u maloj kući stanovala je Crvenkapina baka.

Jednog dana majka je poslala Crvenkapu da odnese ručak baki koja je bila bolesna. Upozorila je da požuri i ne skreće s puta. Crvenkapa se nije plašila i usput je zastala da nabere baki malo cveća. Nije primetila da iza dveta vrebaju dva velika oka. Bio je to strašni vuk. Prišao je Crvenkapi i upitao:
-Šta radiš devojčice?
-Berem cveće za bolesnu baku-odgovorila je Crvenkapa.
-Kao ćeš da uđeš ako je baka bolesna? upita lukavi vuk.
-Pokucaću tri puta-reče Crvenkapa, ne sluteći ništa.
Vuk je pozdravi i najkrćim putem odjuri do bakine kuće. Kada je stigao, vuk je pokucao tri puta i kada je baka pitala ko je, promenjenim glasom odgovorio:
-To sam ja, Crvenkapa.
Baka je ustala i otvorila vrata.
Vuk je odmah skočio i progutao baku. Obukao je njenu spavaćicu, stavio kapicu i naočare i legao u krevet.
Tako je prerušen čekao Crvenkapu i mislio kako ga ona sgurno neće prepoznati
Kada je Crvenkapa stigla do bakine kuće i pokucala tri puta, vuk je, imitirajući bakin glas, pozvao da uđe. Crvenkapu je iznenadio bakin izgled pa je upita:
-Bako, bako, zašto imaš tako duge ruke?
-Da te bolje zagrlim, dete moje.
-Zašto su ti tako velike oči?
-Da te bolje vidim.
-Zašto su ti tako velike uši?
-Da te bolje čujem, zlato moje.
-Bako, bako,zašto imaš tako velike zube?
-Da te lakše pojedem -zarežao je vuk i progutao Crvenkapu.

Šumske životinje koje su bile Crvenkapini prijatelji obavestile su drvoseču o tome šta se dogodolo. Drvoseča se odmah uputio bakinoj kući i kada je ušao, zatekao je vuka kako spava. Zamahnuo je sekirom i iz stomaka izađoše baka i Crvemkapa, žive i zdrave.

Tako je završio stršni vuk, a baka, Crvenkapa i drvoseča su slatko pojeli ručak koji je Crvenkapina mama spremila.



(Pero)

Sarmica
20-08-2011, 08:40
MACAK U CIZMAMA

Bio jednom jedan stari mlinar i imao tri sina. Na samrti, on ih pozva da im ostavi ono što je imao. Najstarijem sinu dade mlin, drugome magarca, a najmladem macka. I tako siroti mladic uze macka i pode u svet.

Ubrzo je otkrio da njegov macak nije obican. Umeo je da govori, znao je mnoge veštine, a nosio je carobne cizme koje je ukrao jednim divu.
-Gospodaru, ucinicu te bogatim. Od sada, kad te neko pita, reci da si Markiz od Karabasa- rekao je macak zacudenom mladicu i poveo ga do jednog jezera. Zno je da ce tuda uskoro da prode kralj sa svito i kcerkom i nagovorio je gospodara da ude u vodu i pretvara se da se davi.

Ubrzo je naišao kralj koji je sa kcerkom i svitom pošao u šetnju. Kada su videli mladicakao se davi, zastali su da mu priteknu u pomoc. Mladic je, kako ga je savetovao macak, isricao da je on Markiz od Karabasa i da su mu razbojnici ukrali odelo. Kralj mu je poverovao i dajuci mu odelo, smestio ga u kociju zajedno sa princezom da nastave šetnju.

Jureci ispred njh, macak stiže u prekrasan zamak ciji je gospodar bio jdan stašan div. Neustrašivi macak izade ispred stršnog gospodara i kad se ovaj razbesneo videci svoje carobne cizme na nogama macka, lukava životinja mu rece da je došao da mu ih vrati. Div odobrovoljen, poce s njim da razgovara.
Macak je tada upitao diva dali je istina da može da se pretvori u bilo koju životinju. Kobajagi cudeci se, rekao je da ne veruje da može da se pretvori u lava. Div se tada grohotom nasmejao i pretvorio u strašnog lava.
Macak je ustuknuo pred stršnom rikom pravci se da je uplašen. Tada lukavo rece divu kako je lako biti veliki i zacika ga da se pretvri u miša. Brzopleti div, da bi se pokazao, za tran oka pretvori se u malog miša.
Videci miša kako trci, macak skoci, zgrabi ga i pojede u jednom zalogaju.

Tako je div zauvek nestao, a macaku je ostao zamak sa ogromnim bogatsatvom. Utom je stigla i kraljava kocija i macak izade ispred zamka da primi uvažene goste. Poklonio se i poželi im dobrodošlicu u zamak Markiza od Karabasa, namignuvši usput zacudenom mladicu.
U meduvemenu se izmedu mladica i princeze rodila ljubav i kralj, videvši veliko bogatstvo, pristade da se princeza uda za Markiza od Karapasa. A lukavi macak je veselo i zadovoljno živeo sa svojim gospodarima.



(Pero)

Sarmica
20-08-2011, 08:41
RUŽNO PAČE

Jednog dana, na seoskom imanju izleglo se iz jaja nekoliko lepih žutih pačića. Mama patka ih je sa ponosom gledala, čekajući da se iz poslednjeg, velikog jajeta izleže još jedno. Koliko je njeno razočarenje bilo kada se pojavilo veliko, nezgrapno pače, potpuno drugacije od ostalih. Oh, kako je ružno"! uzdahnula je patka. Ipak, kao i svaka majka, ubrzo je zavolela svje veliko, ružno pače, pa ga je vodila i hranila kao i ostalu decu. Međutim, to nije bilo dovoljno. Susedi su se svi redom smejali ružnom pačetu, rugali su mu se, zlostavljali ga i tukli, sve dok ga jednog dana, u odsustvu patke, nisu oterali od kuće.

Jadno, uplakano pače bežalo je sve dalje od nevaljalaca i od svog doma, gladovalo i skrivalo se. Nekako se ipak snalazilo, ali onda je počeo da pada gusti beli sneg. Uskoro je prekrio polja i šume, voda se zaledila, a hrane nigde. Promrzlo i gladno pače ugledalo je pred sobom nečiji dom.
Jedva je našlo snage da priđe vratima i zakuca. Srećom, domaćini su ga čuli i otvorili. Pred njim se ukazala topla soba, sa vatrom na ognjištu i hranom u kotliću.
Pusti to siroče, neka uđe! reče domacin svojoj ženi. Nahrani ga i utopli, vidiš da je sasvim promrzlo! Deco, odnesite ga u postelju", reče gazdarica. "Pokrijte ga i nahranite, možda će preživeti"! Deca poslušaše. Odnesoše klonulo i promrzlo pače, pokriše ga i čim je otvrilo oči, nahraniše ga toplom kašom.
Pače se brzo oporavilo i tu bi zauvek ostalo, ali ga gazdarica otera kad je shvtila da pače ne leže jaja i od njega nema koristi. "Pođi dalje", reče, "ince si ružno"!
Do kraja zime jadno pače se nekako snalazilo. Dočekalo je da grane sunce i otopi se sneg.

A onda je, na plavoj vodenoj površini, ugledalo predivne bele ptice dugih vratova. "Šta bih dao da sam i ja takav, a ne ružan tako da me svi teraju"! uzdahnu.
U tom času prišla mu je divna labudica. Pače je od stida saglo glavu i ugledalo u vodi svoj lik: divnog belog labuda!
Tokom teške zime ružno pače beše poraslo i pretvorilo se u prekrasnu pticu. Okružiše ga mnoge, isto tako lepe ptice, a najlepša labudica zaklikta i dade mu znak da pođe za njom. Ponosni mladi labud glasno kliknu i snažno zapliva.
Njegovim patnjama beše došao kraj.

Sarmica
20-08-2011, 08:42
IVICA I MARICA

Drvoseca i njegova žena bili su veoma siromašni. Imali su dvoje dece, Ivicu i Maricu. Teško su živeli.
Jedno vece, dok su se umorni vracali sa posla kuci, izgubili su u šumi decu.
Ivica i Marica našli su se sami u mraku. Plakali su, ne znajuci put. Silno uplašeni, prespavali su noc pod nekim stablom a ujutro su krenuli dalje.

Na proplanku used šume naišli su na kucicu nacinjenu od keksa i kolacica. Kolaci su bili mamac. U kuci je stanovala strašna veštica. Ona je uhvatila Ivicu i Maricu.
Veštica je gurnula Ivicu u kavez, hraneci ga da se dobro ugoji. Nameravala je da ga ispece i pojede.
Marica je morala da pomaže veštici. Mada je bila mala, smišljala je kako da spase sebe i svog brata.

Kada je veštica otvorila vrata velike peci da vidi kako plamti vatra, Marica je gurne u pec.
Veštica je sagorela, njene zle moci je nestalo.
Sestrica oslobodi Ivicu iz kaveza. Bili su spašeni. Ubrzo su pronašli put kuci.
Carobni kolacici u Maricinoj kecelji pretvorili su se u suvo zlato. Bila je to nagrada za njihovu hrabrost.

Sarmica
20-08-2011, 08:42
PINOKIO

Bio jdnom jedan drvoseča po imenu Ćepeto koji nije imao dece.
Da se ne bi osećao usamljen, on jednog dana izdelja lutka od drveta, napravi mu šešir od mekane sredine hleba i odelo od hartije, pa mu dade ime Pinokio... Zamislite sada Ćepetovo iznenađenje kada je video da njegov lutak govori i hoda kao pravi dečak.

Ćepeto je rešio da Pinokija lepo vaspita. Prodao je svoj kaput da bi mu kupio bukvar i poslao ga u školu kao pravog dečaka.
Ali na ulici Pinokio začu cirkusku muziku, pa kako mu se nije išlo u školu- prodade bukvar, kupi ulaznicu i pođe da gleda prestavu; iz prikrajka su na njega motrila dva nevaljala drugara, mačak i lisac.

Vlasnik cirkusa, gutač plamena, pomisli da je Pinokio jedna od njegovih lutaka, pa ga zgrabi za kosu i ubaci u svoja kola. Ali kad mu Pinokio kroz suze isprica šta mu se sve dogodilo, gutač vatre, koji je, iako strašno izgleda, bio dobrog srca, oslobodi ga, i cak mu pokloni nekoliko zlatnika, preporucujuci mu da starom Ćepetu kupi nov kaput.

Macak i lisac culi su razgovor gutača plamena i Pinokija i rešili da se domognu zlatnika.
Prišli su Pinokiju i ispričali mu da znaju jedno čarobno polje na kojem, kad se uveče poseje zlatnik, preko noći iz njega izraste drvo od zlata.
Prostodušni Pinokio posluša dvojicu varalica, i čim je pala noć pođe na označeno mesto da poseje svoje zlatnike, ali ga na ulici sustigoše dva razbojnika-a to su bili macak i lisac- pa mu oteše novac i okačiše ga na drvo.
Srećom, naiđe vila i oslobodi ga, pa ga odvede svojoj kući.

Vila je negovala Pinokija sve dok se nije oporavio, a onda ga zamoli da joj ispriča svoje doživljaje.
Pinokio, ne želeci da vila dozna kao je izneverio Ćepeta, stade da izmišlja i priča kojekakve laži; ali dok je govorio, primeti da njegov nos postaje sve duži. Pinokio shvati da mora biti iskren, pa ispriča vili celu istinu.
Vila ga strogo ukori, a onda ga posla kući, jer je znala da je Ćepeto veoma zabrinut zbog njega.

Pinokio obeća vili da će se odmah vratiti kući, ali usput srete Lucinjola, lenjog i neposlušnog dečaka, koji ga ubedi da pođe s njim u zemlju igračaka.
U ovoj čudesnoj zemlji bilo je mnogo druge dece koja su se zabavljala najrazličitijim igračkama, pa su to radili i Pinokio i Lucinjolo, ali zabava je kratko trajala. Svoj deci odjednom su porasle uši i svi se pretvoriše u magarcice.

Pinokija-magarčića kupio je vlasnik jednog cirkusa i tero ga je da nastupa svako veče. Ali jednog dana Pinokio je pao, i od tada je hramao. Pa je gazda rešio da ga se otarasi i bacio ga u more.
Kad je pao u vodu, Pinokio se opet pretvorio u lutka, ali tek što je to shvatio-proguta ga kit.

Iznenađenjima još nije bio kraj: u utrobi kita Pinokio ugleda Ćepeta, koji je bio pao u more iz čamca dok je tražio Pinokija. Ćepeto i Pinokio zagrliše se, odlučivši da zajedno umru u kitovoj utrobi. Srećom, kit stade da kija, i tako ih izbaci iz svojeg trbuha, te se na kraju nađoše na obali zdravi i čitavi.

Kakvo je tek bilo iznenađenje kad su shvatili da Pinokio više nije lutak nego pravi dečak od krvi i mesa.



(Engleska bajka)

Sarmica
20-08-2011, 08:44
Gospodar prstenova

Tri Prstena za prste Kraljeva vilin-vrste pod nebesima što sjaju,
Sedam za vladare Patuljaka u dvoru njihovom kamenom,
Devet za Smrtne Ljude koje smrt čeka na kraju,
Jedan za Mračnog Gospodara na njegovom prestolu tamnom.
U Zemlji Mordor gde Senke traju.

Jedan Prsten da svima gospodari,
Jedan da za svima seže,
Jedan Prsten da sve okupi,
i u tami ih sveže.
U Zemlji Mordor gde Senke traju.



Hobit

Hobit je pocetak price o Velikom Prstenu. Pocelo je tako što je Gandalf uzeo Bilba Bagginsa da ide s trinaestoricom patuljaka u lov na blago, odnosno trebali su uzeti blago koje im je zmaj Smaug uzeo. Tako su neko vrijeme išli kroz šumu, pa su naletjeli na trolove koji su ih htjeli pojesti, a Gandalf ih je tu spasio. Išli su preko planine prema Mrkodolu, ali su ih u jednoj špilji uhvatili goblini. Tamo ih je opet spasio Gandalf. Ipak Bilbo se izgubio i došao je do Goluma, hobitolike kreature, koja je bila u jezeru i on je posjedovao jedan carobni prsten. Taj prsten mu je omogucavao nestajanje. Bilbo ga je slucajno našao i stavio u džep, a da nije ni znao što može ciniti. No s Golumom se morao natjecati u zagonetkama da bi mu ovaj pokazao put. Kad je Bilbo pitao što imam u džepovima, Golum nije znao i otišao je po prsten da bi ga onako nevidljiv pojeo. No prsten nije našao, a Bilbo je slucajno nataknuo prsten na prst i nestao. Kad je Golum prošao pokraj njega shvatio je što taj prsten cini i tako je pobjegao vani. Vani je uspio naci Gandalfa i ispricao im je kako je izašao (ali nije spomenuo prsten). Kad su ih napali vukovi, oni su se popeli na stabla odakle su ih spasili orlovi. Orlovi su ih sutradan odveli do Beorna. On ih je udomio i dao im konje do Mrkodola. Tamo su morali ici pješice. U šumi su zalutali, a Bombur je upao u rijeku i cijelim putem je spavao. Kad su pokušali otici do vilenjaka pitati hranu izgubili su se u šumi. Pauci su ih uhvatili sve osim Bilba. Bilbo ih je spasio. Kada ih je zatvorio vilenjacki kralj, Bilbo ih je spakovao u bacve i oni su došli do Jezergrada. Odatle su otišli do Pustogore. Smaugu je Bilbo uzeo pehar i drugi put kad je došao malo pricao s njim. Otkrio mu je bolnu tocku i to rekao patuljcima. To je cula i jedna pticica koja je, kad je Smaug došao do Jezergrada, to rekla Bardu. Nakon toga kad je zmaj bio mrtav, ljudi i vilenjaci su krenuli po blago. No patuljci su promijenili mišljenje i zazidali ulaz i nisu dali nikom da ude. Bilbo je uzeo Thorinov Najdragulj i odnio ga Bardu i Gandalfu. Oni su time pokušali natjerati Thorina da se promijeni, ali uzaludno. On je poslao po vojsku patuljaka, a goblini s jahacima vukova su krenuli u napad. Ipak u toj bici pet vojski su kao gubitnici izašli goblini. Nakon toga se Bilbo vratio sa golemim bogatstvom u Shire

Knjiga prva

Nakon trideset godina što je prošlo otkad je Bilbo Baggins otišao na putovanje s Gandalfom i trinaestoricom patuljaka radi sretnog broja. Trideset je godina prošlo otkako se vratio u Shire s vratio s velikim bogatstvom o kojem su svi sanjali. Trideset godina je prošlo otkako je on našao mali prsten koji mu je omogucavao da postane nevidljiv. I opet je nakon tih trideset godina odlucio otici iz Shirea. Bilbo i njegov sinovac Frodo su imali rodendan na isti dan. Na taj datum kada Bilbo navrši 111-u godinu, a Frodo 33-u tj postane punoljetan, Bilbo je odlucio da se zauvijek izgubi iz Shirea. Pomocu prstena je nestao pred ocima svih uzvanika. Prsten je (uz malu Gandalfovu pomoc) ipak odlucio dati Frodu. Gandalf je tada sumnjao da bi taj prsten moga biti Veliki Prsten, prsten samog Gospodara Tame. Nakon duljeg izbivanja Gandalf je došao Frodu objasniti o tom Prstenu i njegovoj snazi. Bacio je Prsten u vatru i na njemu su se pokazale rune. Toga je dana bio pocetak pustolovine malih hobita o kojima u dalekim zemljama nitko nije niti znao nešto, osim Gospodara Tame koji je za njima poslao svoje Crne Jahace. Dok su išli kroz šumu, Pippin, Frodo i Sam, naletjeli su na jednoga od njih. Kad je Frodo od Sama saznao da ga traže požurili su se prema kucici koju je Frodo kupio u Bucklandu. U šumi su se još sreli i sa Gildorovim vilenjacima. Kod gospodina Magotta su takoder saznali da je Froda tražio neki jahac u crnom. Jedini put kojim su mogli izgubiti jahace, a stici do Breeja bio je kroz Staru Šumu. Kroz nju su došli do Vrbovog Starca od kojega ih je spasio Tom Bombandil. Kada su stigli u Bree bili su u svratištu "Kod razigranog ponija". Tamo su se upoznali s Striderom. On ih je vodio do Vjetrovrha gdje je Froda nožem smrtonosno ranio Crni Jahac. S ozlijedenim ramenom Frodo je ipak stigao do Rivendella

Knjiga druga

Boromir je otišao za Merryem i Pippinom, ali njih su uhvatili orci, a njega ubili. Aragorn je kasno shvatio i kad je do Boromira došao on je vec na samrti. Aragorn, Gimli i Legolas su otišli za orcima. Nakon tri dana naletjeli su na Rohirrime, jahace iz Rohana. Oni su im dali dva koja i ovi su otišli do Fangorna. Nisu uspjeli naci Merrya i Pippina, ali su našli Gandalfa kako se krece kroz šumu. On ih je odveo do Edorasa. Za to vrijeme su Merry i Pippin bili s orcima koji su ih vodili k Sarumanu. Ipak kad su došli Rohirrimi onda su se njih dva sakrila i pobjegla u Fangorn. Tamo su se susreli s entom Drvobradašem i njih dva su bila poput kamena koji je zapoceo lavinu. Enti su se razjarili i krenuli na Isengard. Gandalf je popricao s rohanskim kraljem Theodenom i oslobodio ga Gujoslova, Sarumanove uhode. Rohirrimi su krenuli k Helmovoj klisuri. Tamo su imali veliki okršaj s orcima. Kad su stigli do Isengarda, Merry i Pippin su ih docekali i uveli ih u Isengard. Tako su se stari prijatelji ponovno našli. Saruman je kad je vidio Theodena pokušao svojim lažnim dobrocudnim glasom zavesti ga i pridobiti na svoju stranu, ali to mu nije uspjelo. Gandalf mu je slomio štap i potjerao ga unutra. S jednog od prozora je doletio palantir. Palantir je tu noc Pippin dirao i Sauron ga je htio ispitati jer je to bila veza izmedu Isengarda i Crne Kule. To je na vrijeme sprijeceno. Gandalf i Pippin su pohitali ka Minas Tirithu. Cetvrta knjiga: Frodo i Sam su sišli s toka rijeke i nastavili pješice. Mislili su da su Goluma koij ih je pratio cijelo vrijeme ostavili negdje daleko. Prevarili su se i onda su ga odlucili uhvatiti. Kad su ga uhvatili vezali su ga vilenjackim konopcem i on se zakleo na svoje Zlato (Prsten), da ce biti dobar i da ga odvežu. On ih je proveo kroz Mrtve baruštine i doveo do Crnih Dveri. Nastavili su putem kojim ih je Golum vodio. Na jednom mjestu gdje su se odmorili on im je pribavio dva mlada kunica koje je Sam skuhao. Na tom mjestu ih je pronašao Faramir, Boromirov brat. Kad je od njih cuo dio price odveo ih je u tajnu špilju gdje su popricali i odmorili se. Tamo su uhvatili, na zabranjenom jezeru, Goluma kako lovi ribe. Faramir i Frodo su se rastali a Golum i h je nastavio voditi do Cirith Ungola. Tu ih je u zamku uhvatila Golumova prijateljica Sheloba. Froda je paralizirala i njega su našli orci. Srecom Sam je pokupio Prsten i uz pomoc njega je krenuo spasiti Froda.

Knjiga treća

Pippin i Gandalf su došli u Minas Tirith u kojem su se našli s Denethorom, namjesnikom Minas Tiritha, Boromirovim ocem. On je od Pippina tražio da mu kaže sve što je mogao o Boromiru. Tako je nakon tog razgovora Pippin ponudio da služi Denethoru. Aragornu, koji je krenuo u Edoras s Theodenom, su došli njegovi Dunedaini s kojima je on odlucio ici preko Staza mrtvih da potraži spas za pobjedu nad Sauronovom vojskom. U Minas Tirithu se okupljala vojska, ali nije bila dovoljno velika. Faramir je došao ranjen s posljednjom cetom koja je dolazila u Minas Tirith. On je bio teško ozlijeden. Rohanci su s povecom vojskom krenuli u napad. Sreli su se s Divljim ljudima i oni su ih uputili kako ce iznenaditi horde orka. Tako je pocela bitka na Pelennorskim poljima. Kralja Theodena je zbacio konj, a Eowyn ga je ostala s Merryem braniti. Do njih je došao kralj nazgula. Eowyn je zbacila nazgula s njegove nemani, a on je njoj buzdovanom skršio štit. Merry ga je pogodio macem s leda u tetivu iznad koljena, a Eowyn macem zarije izmedu njegove krune i ubije kralja nazgula. Tako je nastala pomutnja medu orcima, ali su još uvijek bili prisebni. Kada su doplovile lade Umbarskih gusara mislili su da je sve gotovo, ali to je bio Aragorn s ljudima s Staza mrtvih i golemom vojskom i pobijedili su golemu vojsku orka. Denethor je, nakon što je vidio Faramira, napravio lomacu za sebe i njega, Faramira su uspjeli spasiti, a Denethor je ipak skocio na vatricu. U kucama izljecenja su se nalazili Faramir, Eowyn i Merry. Aragorn je njih vratio natrag u život. Odlucili su skupiti vojsku i krenuti u posljednji pohod kojemu se nije znao ishod. Došli su do Crnih Dveri i culi da je Frodo kod njih. Ipak, napala ih je golema vojska orka. Šesta knjiga: U kuli Cirih Ungola je bio zarobljen Frodo kojega je Sam spasio. Vratio mu je Prsten, našao mu neku odjecu i malo hrane. Nastavili su hodati kroz Mordor prema gori. Na putu su naišli na vojsku orka i s njima neko vrijeme proveli dok nisu pobjegli. Tako su došli sve do Klete gore. Na vrhu gore je Frodo izgubio volju za bacanjem prstena i nataknuo ga je na prst, ali kako je Gandalf rekao da ce Golum odigrati važnu ulogu, tako je i bilo. Golum je skocio cim je Frodo krenuo staviti prsten i borio se s nevidljivim covjekom. Odgrizao mu je prst i uzeo Prsten. U tom trenu je i Sauron bacio svoje oko preplašeno na tu stranu jer je shvatio što oni zapravo žele uciniti, ali je vec bilo kasno. Golum je u svom zanosu, spotaknuo se o kamen i uletio u tu vatricu u kojoj je prsten bio iskovan. Nakon toga je gora prokljucala. Frodo i Sam su krenuli prema dnu gore kad su ih pokupili orlovi. Crna kula se uništila, a Sauron je ispario. Nakon toga su se svi neko vrijeme odmarali u Minas Tirithu. Aragorn je preuzeo vlast, oženio se s Arwen, Faramir s Eowyn. I nakon odmora svi su krenuli kuci. Kad su se svi rastali i ostali samo hobiti tada su vec bili pred Shireom. No tamo ih je cekalo iznenadenje. Neki tip zvan Sharkey je bio glavni. Taj Sharkey je, kako se uspostavilo bio nitko drugi do Saruman. Kad ga je Frodo prognao, on je udario Gujoslova i potjerao ga dalje, a ovaj je izvadio nož i ubio Sarumana. Frodo nije uspio spasiti Gujoslova jer su vec na njega neki hobiti ispalili strelice. Frodo je proveo jednu godinu u Shireu u svojoj kucici, a onda je sve to prepustio Samu i otišao u Sive Luke. Tamo se našao s Gandalfom, Bilbom, vilenjacima i s njima otišao

Sarmica
20-08-2011, 08:45
ŽOAO BARANDAO

Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj ženi:
- Ženo, s ovolikim coporom dece ovde nam više nema života. Hajde da podemo u šumu, pa da tamo podignemo kucu i ostanemo da živimo.
Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kucu i stade sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam - odvrati siromašak.
- Ko to-ja? - ponovi glas.
- Žoao Barandao.
- šta tu radiš?
- Obaram drvece da sagradim kucu.
- Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite Žoau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu.
Za tili cas iz šume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kucicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom. Sledeceg jutra uze srp, stavi šešir i rece ženi da ide u šumu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo cu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam.
- Ko to-ja?
- Žoao Barandao. - šta tu radiš? - Eto, krcim mesto za oranicu.
- Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrci mesto za oranicu.
Iz šume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili cas raskrciše citav proplanak. Siromašak pode kuci, da saceka da se zemlja sasuši. Posle izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišce i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao. Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz šume istog casa izade citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da ce, ako se necega prihvate i nešto zapocnu da rade, onaj glas iz šume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluci da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skici, glas je vec pitao šta se dogada. I pošto je doznao, naredi:
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuce. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec nameravala da pode kuci, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao. Žena odgovori: - Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojaviše oni ljudi i polrmiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeci na put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se cu:
- Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kuci.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nadoše u dvorištu.
Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuce ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage:
- U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva:
- šta se to dogada?
- Ja, Žoao Barandao, ucim pameti svoju ženu.
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauci pameti svoju ženu.
Istrcaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca.
Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kucu u šumi.

Bisernica
10-09-2011, 16:59
http://www.youtube.com/watch?v=RLJbzy-43C4&feature=player_embedded

Bisernica
10-09-2011, 17:00
http://www.youtube.com/watch?v=S7V_rcv3qRg&feature=player_embedded

Bisernica
10-09-2011, 17:00
http://www.youtube.com/watch?v=nDQ8r_2yMw4&feature=player_embedded

Bisernica
10-09-2011, 17:09
http://www.youtube.com/watch?v=rN-3MZtv2CA&feature=player_embedded

Bisernica
10-09-2011, 17:09
http://www.youtube.com/watch?v=AluergluwhQ&feature=player_embedded

Bisernica
10-09-2011, 17:10
http://www.youtube.com/watch?v=xt1la-PzsVQ&feature=player_embedded

Bisernica
10-09-2011, 17:10
http://www.youtube.com/watch?v=AiSPEF1yH9M&feature=player_embedded