kojica
13-10-2010, 11:17
''Debata (kathođđa ili vivāda) je formalna diskusija između dvoje ili više ljudi koji zastupaju suprotstavljena gledišta, a koja se događa na javnom mestu.
Za razliku od starog i srednjovekovnog hrišćanstva, indijsko društvo je oduvek bilo veoma tolerantno prema religijskim pitanjima.
Stavovi za i protiv različitih učenja iznošeni su tokom javnih debata i diskusija, a ostalima je ostavljano na volju da sami procene šta je za njih prihvatljivo, a šta nije.
Tipiṭaka i drugi izvori nam daju dobru sliku o tome kako su te debate izgledale.
Ako neko na po treći put legitimno postav ljeno pitanje ne bi dao odgovor, smatralo se
da je poražen (MN 35).
Očekivalo se da učesnici u debati koriste priznate argumente i pridržavaju se opšteprihvaćenih procedura.
Odgovarati na pitanje postavljanjem drugog pitanja, menjanje teme rasprave ili ismevanje
onoga ko pita smatrale se neprimerenim.
Slično tome, vikati na oponenta, upadati mu u reč ili dobacivati sa strane takođe nije bilo dozvoljeno (AN III.67; MN 95).
Učitelj koji bi odbranio svoje stavove u debati zadobio bi čast i poštovanje, dok bi poraženi
otišao ponižen. Imamo opis učesnika u debati koji je “ostao bez reči, oborene glave, oborenog pogleda, izgubljen, nesposoban da odgovori”, dok ga publika “sa svih strana zasipa salvama izrugivanja i podsmeha” (AN III.64).
Proći sa “jednim krilom odsečenim” (opakkhim karoti, A.I1,88) u debati bi moglo značiti da je učitelj izgubio svoj ugled, učenike i dobrotvore.
Neodređene teologije i izmaštane teorije brzo su bile podvrgnute hladnom razumu, logičkom preispitivanju i zahtevima za dokazima.
One koje su izdržale takav test, poput Budine Dhamme, cvetale su, a one koje nisu bile su osuđene na nestanak.
Pošto je toliko mnogo stavljano na kocku, nije ni čudo da su debate nekada postajale vrlo žučne i ponekad se završavale tučom.
..................... ''
Opširnije:
http://www.yu-budizam.com/adoz/d/Debates.html
Da li se išta promenilo?
Za razliku od starog i srednjovekovnog hrišćanstva, indijsko društvo je oduvek bilo veoma tolerantno prema religijskim pitanjima.
Stavovi za i protiv različitih učenja iznošeni su tokom javnih debata i diskusija, a ostalima je ostavljano na volju da sami procene šta je za njih prihvatljivo, a šta nije.
Tipiṭaka i drugi izvori nam daju dobru sliku o tome kako su te debate izgledale.
Ako neko na po treći put legitimno postav ljeno pitanje ne bi dao odgovor, smatralo se
da je poražen (MN 35).
Očekivalo se da učesnici u debati koriste priznate argumente i pridržavaju se opšteprihvaćenih procedura.
Odgovarati na pitanje postavljanjem drugog pitanja, menjanje teme rasprave ili ismevanje
onoga ko pita smatrale se neprimerenim.
Slično tome, vikati na oponenta, upadati mu u reč ili dobacivati sa strane takođe nije bilo dozvoljeno (AN III.67; MN 95).
Učitelj koji bi odbranio svoje stavove u debati zadobio bi čast i poštovanje, dok bi poraženi
otišao ponižen. Imamo opis učesnika u debati koji je “ostao bez reči, oborene glave, oborenog pogleda, izgubljen, nesposoban da odgovori”, dok ga publika “sa svih strana zasipa salvama izrugivanja i podsmeha” (AN III.64).
Proći sa “jednim krilom odsečenim” (opakkhim karoti, A.I1,88) u debati bi moglo značiti da je učitelj izgubio svoj ugled, učenike i dobrotvore.
Neodređene teologije i izmaštane teorije brzo su bile podvrgnute hladnom razumu, logičkom preispitivanju i zahtevima za dokazima.
One koje su izdržale takav test, poput Budine Dhamme, cvetale su, a one koje nisu bile su osuđene na nestanak.
Pošto je toliko mnogo stavljano na kocku, nije ni čudo da su debate nekada postajale vrlo žučne i ponekad se završavale tučom.
..................... ''
Opširnije:
http://www.yu-budizam.com/adoz/d/Debates.html
Da li se išta promenilo?