Miroslavljevo Jevandjelje

[Bisernica]

http://in4s.net/stari/images/stories/kultura/miroslavljevo%20jevandjelje.jpg


Ja grešni Gligorije dijak,
nedostojni da se nazovem dijakom,
zastavih zlatom ovo Jevandjelje velikoslavnom knezu Miroslavu, sinu Zavidinu.
A mene, gospodine, ne zaboravi grešnoga,
već me sačuvaj sebi, da mi nije žao, gospodine,
što sam radio tebi, knezu svom gospodinu,
ako me ne čuvaš grešnoga.

[Bisernica]

Miroslavljevo jevandjelje predstavlja najstariji nedatirani spomenik srpske književnosti. Ovo jevandjelje je prepisano sa slovenskog predloška za brata Stefana Nemanje, humskog kneza Miroslava (1171-1197), a jevandjelja je prepisao izvesni Gligorije dijak. Na svojim pergamentskim stranicama sjedinjuje istočni tekst i u zapadnoj tradiciji umetnički slikane inicijale i minijature u crvenoj, zelenoj, žutoj, smedjoj i zlatnoj boji od kojih su neki, umetnuti i u elektronsko izdanje srednjovekovne Srbije, skoro devet vekova kasnije.

http://razbibriga.net/imported/2010/11/miroslavljevo_jev-1.jpg

[Bisernica]

Ovaj dokument neprocenjive vrednosti je imao burnu istoriju - kralj Petar I ga je nosio sa sobom pri prelasku Albanije tokom Prvog svetskog rata, a jedno vreme se vodio kao izgubljen. Danas se Miroslavljevo jevandjelje čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.
2007. godine u okviru Dana evropske baštine, Jevandjelje je bilo izloženo u Hramu svetog Save.
Miroslavljevo Jevanđelje izloženo je u specijalno zaštićenoj izložbenoj vitrini i posetioci su mogli da ga vide i susretnu se lično sa ovom neprocenjivom knjigom.


http://razbibriga.net/imported/2010/11/200709miroslavljevojevandjelje10-1.jpg

Najinteresantniji deo rukopisa je onaj gde je prepisivač uneo neke lične opaske gde vidimo da nije bio u milosti svog gospodara - taj komentar Gligorija dijaka upravo naveden je u uvodnom postu teme.

[kojica]

Najstariji i najlepši ćirilični spomenik srpske pismenosti, Miroslavljevo jevanđelje, napisan
je u poslednjoj četvrtini XII veka za humskog kneza Miroslava, koji je vladao teritorijom
koja obuhvata oblast današnje Hercegovine. Miroslav je bio stariji brat velikog župana
Stefana Nemanje, stric Svetog Save i zet Kulina Bana. Moguće je da je izradu
jevanđelistara naručio povodom izgradnje svoje zadužbine - crkve sv. Petra na Limu. Ne
zna se kako je i kada Jevanđelje iz Huma preneto u manastir Hilandar, o tome ne postoje
nikakvi podaci, pa čak ni legenda. Jedna od pretpostavki je da ga je doneo Nemanja
prilikom osnivanja manastira 1198. godine. Tu je čuvano bez imena, ali kao jedna od
najvrednijih relikvija. Na pitanje postavljeno starim Hilandarcima da kažu od kada je
rukopis u manastiru odgovor je glasio: oduvek.

http://razbibriga.net/clear.gif

[kojica]

„Petrogradski list“

Kroz bitisanje Miroslavljevog jevanđelja prepliće se osmovekovna srpska istorija, naši
usponi i padovi, ratovi i stradanja, borbe za vlast, pohlepa i ljudska priroda... Srpska
nauka za njega je saznala relativno kasno, tek u drugoj polovini XIX veka. Iskušenju,
kome nije odoleo Porfirije Uspenski, ruski arhimandrit, a kasnije vladika kijevski, možemo
da zahvalimo što je ovaj rukopis, posle sedam vekova mirovanja, privukao pažnju
tadašnjih istoričara. Opčinjen lepotom knjige, Uspenski je, u zimu 1845/46. godine, u
samoći biblioteke manastira Hilandara krišom isekao jedan list (folio 166) i preneo ga u
Rusiju, gde se i danas čuva u Publičnoj biblioteci Saltikova-Ščedrina u Petrogradu.

http://razbibriga.net/clear.gif

[kojica]

Do pojavljivanja „petrogradskog lista“ na arheološkoj izložbi u Kijevu prošlo je 28 godina.
Za to vreme o „listu srpskog jevanđelja iz XII veka“ napisano je nekoliko prikaza, u
kojima su se o vrednosti i lepoti njegovih ukrasa izricale reči divljenja. Na kijevskoj
izložbi, 1874. godine, ovaj list fotografiše Stojan Novaković, tadašnji upravnik Narodne
biblioteke u Beogradu, koji i čitavom rukopisu daje ime Miroslavljevo jevanđelje, iako je
zapravo reč o jevanđeli-staru.

http://razbibriga.net/clear.gif

[kojica]

Kralj Aleksandar na Hilandaru 1986.

Veliko zalaganje srpskih sveštenih krugova, kao i naučnika, dovelo je do toga da mladi
kralj Aleksandar I Obrenović o Uskrsu 1896. godine poseti Hilandar. Tom prilikom on je
platio dugove Hilandara i tako sprečio da manastir padne u bugarske ruke, a monasi su
mu u znak zahvalnosti poklonili svoje najvrednije relikvije: Miroslavljevo jevanđelje i
Osnivačku povelju Simeona Nemanje. Sledeće godine u Beču, pod nadzorom Ljubomira
Stojanovića, a o trošku kralja Aleksandra Obrenovića, dovršava se izrada prvog
fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja, koje je štampano u 300 primeraka.
Nažalost, sredstva su bila dovoljna samo da se 40 stranica uradi u punom formatu i
koloru, a preostalih 320 stranica su upola smanjene i štampane u dve boje: crvenoj i
crnoj. Bez obzira na to, izdanje je predstavljalo vrhunac štamparskih dometa onog
vremena.

http://razbibriga.net/clear.gif

[kojica]

Po ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića, ministar prosvete, Ljubomir Stojanović, donosi
odluku da se Miroslavljevo jevanđelje i Hilandarska povelja premeste iz dvorskog sefa u
Narodnu biblioteku. Povelja je preneta, ali Jevanđelje nije pronađeno. Usledila je žučna
polemika u štampi, više puta je to pitanje pokrenuto i u Skupštini, ali bez rezultata. Tek
1915., tokom povlačenja srpske vojske, ispostavilo se da je Miroslavljevo jevanđelje bilo
u jednom od sanduka kralja Petra.

http://razbibriga.net/clear.gif

[kojica]

Ponovo pronađen, rukopis je smatran za najdragoceniju državnu imovinu, pa je njegovoj
evakuaciji posvećena posebna pažnja za vreme Prvog svetskog rata. Jevanđelje je tada
povereno na čuvanje Avramu Leviću, šefu Glavne državne blagajne. Ovaj ga je
zapakovao u poseban sanduk i predao dvojici vojnika: Vladimiru Stevčiću i Vasi
Stankoviću, uz napomenu da “sanduk čuvaju kao oči u glavi“. Ne znajući šta se u njemu
nalazi, ova dva vojnika su, uz veliko požrtvovanje, prenela Miroslavljevo jevanđelje
preko Albanije, putovali s njim u Brindizi i potom na Krf. U međuvremenu, vekovni sadrug
Miroslavljevog jevanđelja, Hilandarska povelja Simeona Nemanje, nestala je kada su
Bugari presekli prugu kojom su najvrednije srpske knjige putovale za Solun.

http://razbibriga.net/clear.gif

[kojica]

Po završetku Prvog svetskog rata, Jevanđelje ostaje u posedu Karađorđevića, a tek 1935.,
odnosno posle pogibije kralja Aleksandra Karađorđevića, namesnik Pavle ga poklanja
novoosnovanom muzeju kneza Pavla. Godine 1940., za svaki slučaj, Jevanđelje se tajno
prenosi iz Beograda u Užice, a pred pad Užica, predaje se na čuvanje Platonu
Milivojeviću, igumanu manastira Rača na Drini. Godine 1943., ponovo tajno, prenosi se u
sef Narodne banke u Beogradu i tako uspeva da izbegne brojne nemačke potrage.

http://razbibriga.net/clear.gif

[kojica]

Posle Drugog svetskog rata čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu. Česte promene
mesta i različiti uslovi čuvanja, mahom neprimereni, izazvale su u rukopisu promene, a
ove dovele do oštećenja minijatura. Zato se od 1966. više ne izlaže jer su uočena
brojna oštećenja koja su nastala zbog neprilagođene temperature i vlažnosti. Tada je
rukopis poveren na lečenje konzervatorskoj radionici Narodne biblioteke, gde je pod
nadzorom dr Vere Radosavljević svojevremeno započeta priprema za njegovu
konzervaciju. Tokom sledeće tri decenije osnivani su brojni komiteti, komisije, odbori i
fondovi sa ciljem da se Jevanđelje konzervira i da se objavi fototipsko izdanje u punom
koloru. Tek krajem juna 1998. godine izvršena je konzervacija u Narodnoj biblioteci
Srbije. U isto vreme, posle pet godina napornog rada, izdavačka kuća „Dosije“ i JP
Službeni list su u Johanesburgu dovršili štampu prvog fototipskog izdanja u punom
koloru. Priređivačima ovog izdanja pripada velika zahvalnost nacije što su hrabro ušli u
ovaj izvanredno složeni i skupi poduhvat. Samo zahvaljujući njihovoj upornosti
štampanje je dovršeno na, slobodno možemo reći, perfektan način, a posle više od sto
godina, dobili smo još jedno faksimilno izda-nje. Kao i ono iz 1897. i ovo današnje pre-
dstavlja svojevrstan spomenik duhovne zrelosti jednog pokolenja koje zna da ceni
kulturne spomenike svoje prošlosti.

[kojica]

Svetska kulturna baština

Miroslavljevo jevanđelje, kao najvredniji spomenik srpske kulture, dobio je i zvanično
dobio epitet najlepšeg ćiriličnog rukopisa na svetu i upisan je u registar UNESCO -
„Pamćenje sveta“, zajedno sa francuskom Deklaracijom o pravima čoveka i građanina iz
1789. godine, sa kolekcijama Šubertovih i Šopenovih dela, Geteovih rukopisa,
Betovenovom „Devetom simfonijom“, Gutenbergovom Biblijom, rukopisima Nikole
Kopernika, sa Feničanskim pismom, arhivom Nikole Tesle... Tim povodom, Ministarstvo za
kulturu poklonilo je primerak fototipije ovoj organizaciji i Aleksandrijskoj biblioteci.

Takodje, fototipija Miroslavljevog jevanđelja, postala je zvaničan poklon našeg najvišeg
državnog vrha, pa ju je tako, na primer, predsednik Boris Tadić poklonio libijskom
predsedniku Moameru El Gadafiju.

Najpoznatije biblioteke sveta otkupile su ovo izdanje i uvrstile ga u specijalne kolekcije:
Library of Congres - Washington, British National Library;
- Bibliteke univerziteta: Harvard, Princeton, Yale, Cambridge, Oxford, Dumbarton Oaks,
Ohio State University, Hilandar Research Library...

Fototipija Miroslavljevog jevanđelja nalazi se i u malobrojnim privatnim kolekcijama, a za
njenu prezentaciju i prodaju na severnoameričkom kontinentu zvanični predstavnik
izdavača je Suzana Sudar, izvršni urednik časopisa „Čiode“.

http://razbibriga.net/clear.gif

[kojica]

http://razbibriga.net/clear.gif

[kojica]

http://razbibriga.net/clear.gif