Pogledaj Punu Verziju : Хајдуци - Бранислав Нушић
Већ у предговору Бранислав Нушић наглашава да је књига опис његових
доживљаја из детињства на једном старом великом храсту поред обале Дунава на
који би се попели он и још њих петорица и редовно дружили четвртком и недељом.
Било их је шесторица “сталних”:
Зика Дроња који никако није могао да запамти лекције које је учио, а звали су га
Дроња јер је био сав расклиматан и све је висило на њему, а свеске и одећа су му
стално биле прљаве од мрља мастила.
Миле Врабац је добио надимак врабац јер је увек копао по џеповима, вадио мрве
од хлеба и грицкао их. Био је један од најгорих ученика. Једино што је знао да
одговара су били предмети из хришћанске науке или историје.
Мита Трта је око свега умео да се расплаче. Имао је добро срце, али је био јако
лењ. У школи кад је одговарао одговарао је најкраће могуће и споро као да је то
превелики замор за њега. Најтеже му је било да ујутро устане из кревета па су га
у кућци прозвали Трта и тај надимак му је остао.
Лаза Цврца је био најдуховитији, најмањи и највећа кукавица. Умео је свашта да
изводи, да стави ногу иза врата или да направи лице као жаба, али је муцао кад
треба да одговара од првог разреда гимназије. Да ли је стварно муцао или се
правио блесав као Сима Глуваћ никад се није сазнало.
Сима Глуваћ док су се играли није био глув, али кад је требао да одговара правио
се да не чује питање него је одговарао оно што је знао, чак и штиво из других
предмета. Једног дана су у разред дошли разредни, професор и лекар и почели да
га испитују јер су чули од неког да он уопсте није глув. Правио се он и даље глув,
све док нису шапатом рекли да треба да добије батине. Иако су шапутали Сима их
је чуо и почео да плаче. Онда је покушао да се извуче да чује само на једно уво,
па да је одједном поцео да чује и на друго, али су га отпустили из школе са
правом да полазе испит који није полопио, па је понављао први разред.
Чеда Брба је надимак Брба добио јер се једном погресно потписао на контролном.
Избацили су га из школе јер је био права напаст, знао је како другу децу да
повуце да не уце и тако је постао пекарски шегрт. Био је најјачи од свих и лагао је
много како гвоздену шипку може да савије рукама, како су му у циркусу нудили
паре да се туче, сви су знали да лаже, али су се правили да му верују јер су га се
плашили. Али био је праведан, штитио је слабије. Једном је у школу донео неки
прашак који је просуо између клупа по поду и од ког су се сви чесали. Професор
се изнервирао јер се цео разред чесао, али онда је поцело и њега да сврби, па је
покушао да испитује, али није ишло и онда је цео разред пустио кући.
За себе Нушић каже да је једини о себи мислио као о добром детету. Није био добар ђак. Није
волео да иде у школу и једном кад га је заболео зуб мајка га није пустила да иде. Од тада како
неког, мајку, оца, сестру, брата, заболи зуб, он не оде у школу. Професори су га казнили за то.
Цетвртком после подне нису имали школу да би радили домаће, али је то био њихов
најомиљенији дан на храстовом дрвету. Почели би да причају о нечему, па прешли на другу тему,
и тако редом све док им не би дојадило, па би направили лопту од кучцине и на пољани играли
фудбал све до вечери.
Недељом је било другачије. Чеда Брба је долазио само недељом, поранио би и од ране зоре
седео на стаблу чекајући друштво и највише причао о својим “подвизима”. Неки су били и истина.
На једном вашару је неки Италијан имао своју тачку са мајмуном обученим у генералско одело и
дресираним псом који је био оседлан као коњ. Италијан би са мајмуном извео први део тачке, а
онда му на Италијанском рекао “Аванти” (у преводу “Напред”) и мајмун би скочио на пса и тако би
оптрчали неколико кругова на одушевљење публике. Чеда је довео неког великог пакосног пса и
кад је Италијан рекао ‘Аванти’ пустио га. Овај је насрнуо на италијановог пса да га закоље и
сигурно би то и урадио да му у једном тренутку избезумљени мајмун није скочио на леђа и чврсто
га ухватио за врат. Овај се силно уплашио и кренуо да бежи. Нашли су их у шуми, мајмун је био
на дрвету и тек после много убеђивања је пристао да сиђе и онда је загрлио Италијана онако
уплашено као да је човек, док је пас изнемогао лежао.
У другом крају села је зивео Матамута. Име му је било Мата, али је био нем од рођења, па су га
прозвали Матамута. Био је невероватно јак и клонио се друге деце, радио је око куће са оцем. О
његовој снази су се међу децом причале легенде. То је јако изнервирало Чеду Брбу и и кренуо је
са двојицом да га изазове на тучу да се види ко је већи јунак. Кад су стигли близу сетио се како
није намазао руке уљем и како тако не може да се бори. Неки су поверовали неки не. Следеће
недеље је дошао са завијеном главом и описао како је испребијао Матамуту, али је друштво
сазнало да га је дан раније премлатио газда. Наравно сви су се правили да му верују. Дошао је
на храст и свима рекао да је решио да иде у хајдуке. Цело друшство га је одговарало и причало
како су хајдуци лоши јер отимају, нападају, раде ружне ствари. Али онда их је Брба убедио да
раде и добре ствари и питао ко би још исао у хајдуке. Цврца се први пријавио.
Кад га је запањено друштво питало зашто одговорио је како га мајка сваке суботе купа, па би он отишао у
хајдуке само да се тога спасе. Онда је пристао и Дроња. Остало друштво се нећкало. Пошто је
била среда, договорили су се да се сутрадан нађу на храсту и кажзу ста је ко одлучио. Није била
лака одлука. Некада, за време Турака хајдуци су штитили народ. На састанку у Орашцу са
Карађорђем, скупиле су се све хајдуцке старешине, од којих су најпознатији Хајдук Вељко и
Станоје Главаш, најстарији међу њима. Прво су њега питали да води устанак, али он није
прихватио па су онда изабрали Карађорђа. Ти хајдуци су били слављени јунаци и друштво се
разишло размишљајући да ли ови данашњи хајдуци јесу јунаци или само разбојници.
Следећег дана су се договорили да ће сви у хајдуке. Играли су се хајдучких игара,
бацање камена с рамена, направили гусле и пред вече се договорили да се нађу у
старом млину на крају села који је давно изгорео и нико га није поправљао нити је
било ко ту залазио. Ту су изабрали Чеду Брбу за ‘Арамбашу - старешину. Сутрадан
је сшола била затворена до даљнег због епидемије. Цело друштво се окупило на
храсту и онда је ‘Арамбаша одлучио да се сутрадан у рано јутро нађу на гробу
Максе Жабе и положзе заклетву. Макса Заба није био никакав јунак, него лопов
кога су стрељали пошто је убио некога у пљачки и ту сахранили. На том месту су
пре њега били стрељани и сахрањени хајдуци, али су њихови гробови нестали
током времена, остао је видљив само тај гроб. Ту су се заклели, али се Цврца није
појавио.
Објаснио је тог поподнева на храсту да није издајица него да је замолио
мајку да га рано пробуди јер иде да полажзе заклетву за хајдуке, а ујутро му је у
собу ушао отац са каишем и испребијао га. Одлучисе да му суде поподне у старом
млину јер је прекршио завет ћутања. После већања сви су били за то да се
завезани Цврца одвеже и да му се опрости, те да у суботу оде на гроб и положи
заклетву са Чедом и Врапцем. У недељу нису отишли до храста него се свако код
куће спремао за полазак у хајдуке. Сутрадан ујутро сви су се нашли и кренули.
Од “оружја” су имали нож, виљушку и иглу.
Прву ноћ су направили план како да опљачкају путничка кола, изабрали Врапца за
гуслара, запалили ватру и у глуво доба ноћи прво Чеда, а онда остали за њим,
завршили на дрвету јер их је уплашио магарац, ког нису у првом тренутку видели
јер је била ноћ. Кад су увидели да је магаре, вратили су се код ватре, али нико
није могао да заспи, па је Чеда Брба предложио да свако исприча по једну причу,
да прекрате време до јутра.
Брбина прича је била о Цару који није умео да нађе одговор на 3 питања – када је
човек најјачци, како да избегне смрт и да ли треба да слуша само себе или и
савете пријатеља. Због тих питања се преобукао у просјака и обишао пола света
док није чуо за једно дете Марка Краљевића за кога су причали да је пре него што
је напунио годину дана проходао и проговорио, да је са годину дана био већ толико
јак да је рукама ломио орахе, са две године јахао, али није то било најбитније.
Калуђери из манастира Трескавица би силазили у Прилеп да се диве његовој
мудрости. Кад је цар у просјачком оделу нашао Марка овај му је одговорио да је
чцовек најјаци кад брани правду, да живи после смрти ако је чинио добра дела и
да је добро слушати савете пријатеља јер ретко ко воли да види своје мане. Цар
се задивио одговорима и вратио у своје царство, а Марку послао поклоне које је
овај разделио сиротињи. Задржао је само златни мач и буздован.
Глуваћева прича је о младом козару који је у планинама чувао козе од јутра до
вечери. Једног дана виде да је једно јаре отишло превисоко, и попе се на стену да
га спусти кад угледа предиван цвет који је јаре хтело да пасе. Он спусти јаре у
стадо и како је цвет био леп, али скоро увенуо без воде, оде до извора, напуни
своју капицу водом и зали цвет. Отад га је заливао сваки дан и ужзивао у његовој
лепоти и мирису. Једног дана је олуја поломила цвет и козар је провео цео дан
тражећи га. Нашао га је у шуми и однео кући и ставио у воду где се цвет мало
опоравио. Те ноћи је сањао сан у ком му је старац рекао да оде тамо где је био
цвет и да ће наћи благо кад помери стене. И стварно млади козар је нашао благо,
али није хтео да га дира јер није било његово. Кад је увече забринут за цвет
стигао кући затекао је прелепу девојку која му је објаснла да је она била тај цвет
настао из сузе њене мајке Царице коју је отац отерао од себе. Пре него што је
посла у бели свет, склонила је благо тамо. Девојка му рече да је сво благо његово
јер је она његова јер јој је једини пришао, неговао је и волео.
Тртина прица је о сну у ком је сањао да је цар и да чини добра дела људима. Кад
су га дворјани питали шта он жели наредио је да му се купе црвене бонбоне,
направи торта и упрегну кочције сутрадан. Сањао је даље како се најео бонбона и
пробудио се таман кад је требао да почне да једе торту. Цео дан је био тужан и
само је служавки испричао свој сан јер је умела да тумачи снове. Рекла му је да
ће му се брзо нешто десити, да му предстоји велика радост и да ће му се до
поднева десити све то. У међувремену је његов отац изашао из цркве, срео
професора који му је о Трти рекао све најгоре, досао бесан кући, измлатио га као
никад и кад је Трта питао служавку како је тако лоше протумачила сан она му је
одговорила да је погодила једну ствар, а то је да ће се све врло брзо десити.
Врапчева прича је о мишу који није могао да изађе из своје рупице од мачка који
се намерио да га поједе. Започео је причу са мачком и договорили су се да мачак
не дира њега, а да му он доводи друге мишеве да их поједе тако што ће им рећи да
је мачак лизнуо ракију и напио се. Договорили су се да миш изађе из своје рупице
и покаже осталима да може да скаче по мачку и слободно се шета. Миш је довео
мишеве и рекао им да је мачак пијан, изашао из рупе и почео да скаче по њему и
око њега, и почео да му грицка бркове. Мачак га је у том тренутку шепао у зубе и
рекао му да неће дирати друге мишеве, али да ће њега убити јер је издао свој род
и да зна да ће тако сутра издати и њега. И појео га.
Цврцина прича је о његовом брату Пери који је кренуо да чцупа косе сестриним
луткама. Мајка га је видела и истукла, а сестра се јако наљутила на њега. Пошто
је био добар лажов Пера је успео да убеди сестру да су се лутке саме почупале
јер су се посвађале у орману, где их је сестра склањала од њега.
Дроњина прича је о богаташу који је стекао велико богатство својим радом,
помагао сиромахе и није био циција, али је био забринут да ли ће његов син моћи
то благо да сачува или ће се покварити од силних пара за које ни дан није радио.
Једну ноћ је узидао благо у зидове док син није био ту и пред јутро поломио
прозоре да изгледа да су покрадени. Сину је било жао блага, али још више оца, и
почео је да ради све време штедећи. Уштедео је за коња и рекао оцу да је штедео
све време и да ће са коњем више зарађивати и више стедети и да ће отворити
малу радњицу па да ће још боље живети. Кад је отац то чуо, послао га је да купи
будак и натерао да разбије зидове. Кад је видео благо, син је питао оца зашто је
то урадио. Отац му је рекао да је хтео да га научи како је тешко стећи и
сачцувати богатство.
Ауторова прица је о Раки Пустоглавицу, јединцу сину, јако неваљалом и
непослушном детету. Родитељи су били очајни. Једног дана одоше у циркус и отац
виде дресера зивотиња како изводи своју тачку са разним животињама и оде код
њега са молбом да види може ли му помоћи око сина. Дресер се сложи и дође у
њихову кућу. Пошто Рака није хтео да му приђе, он узе корбач и измлати га. За
ручком Рака одгурну тањир са супом, а дресер га опет измлати и рече родитељима
да му дају да једе тек кад буде молио. После ручка му запрети ако не научи све
што има до сутра, да ће лоше проћи. Сутрадан је Рака све научио. Дресер објасни
родитељима да није лепо децу васпитавати батинама, али да је то био једини
начин. Од тог дана Рака се потпуно променио и деца су га прозвала: Дресирани
Рака.
У тим прицама су један по један заспали. Пробудили су се уморни, нажуљани,
смрзнути, гладни и жедни. Нису знали шта да једу, пробали су тикву, траву,
земљу, кору дрвета, нигде није било воде, а били су сувише слаби да крену у
напад. У међувремену су родители открили да деце нема код куће. Кад је пала ноћ
мајке су већц биле јако забринуте, а очеви бесни. Следеће јутро скупише се очеви
и одоше код Начелника и испричаше му како стоји ствар, а пошто је овај био добар
поче одмах да истражује. Прво се распитао о пекарском калфи, Дроњи и сазнао да
га је пекар истукао и отерао јер му је украо 2 переце. Начелник нареди да се
претражи шума и децу пред крај другог дана изнемоглу и склупчану на земљи нађе
један пандур са батином и заједно са магаретом их закључа у свој свињац пун
бува, пред ноћц им даде хлеба и сламе за спавање. Ујутро, пошто је дојавио
Начелнику да их је нашао, поведе их у њихово село. Начелник дојави родитељима
да сачекају “хајдуке” на путу да се не би брукали пред селом.
Упркос
очекивањима деце да ће их родитељи изљубити срећни што их виде, очеви их
одмах испребијаше. Чеда Брба је добио батине и од бившег газде јер му је из злобе
кад га је овај отпустио, расекао џакове са брашном, отсекао конопац за канту за
бунар и пустио канаринца из кавеза ког је газда обожавао. 2 недеље нико није
дошао на Храстово стабло. Сви су били отпуштени из школе. Цело село им се
смејало. После 2 недеље су се сви скупили сем Чеде који је прешао да шегртује
код једног опанчара. И ту су се зарекли да никад више неће правити такве
глупости.
Knjiga Hajduci je roman za decu u kome je pisac sa puno humora opisao svoje doživljaje iz detinjstva.
Tema romana
Družina Čede Brbe odlazi u hajduke
Glavni likovi
Žika Dronja, Mile Vrabac, Mita Trta, Laza Cvrca, Sima Gluvać, Čeda Brba i narator Nušić
Poruka
Decu treba razumeti
Družina Čede Brbe
Svakog četvrtka i nedelje na širokoj poljani pored Dunava okupljala se družina koju je činilo sedam dečaka. Sedeli su na velikom hrastovom stablu i pričali o svemu i svačemu, a kad bi im priča dosadila napravili bi loptu i igrali fudbal sve do večeri.
Dečaci su razlikovali se po osobinama, izgledu i ponašanju i svaki od njih je imao odgovarajući nadimak. Zajedničko im je bilo to što nisu voleli školu i nisu bili dobri đaci. Vođa družine je bio Čeda Brba, najjači među njima i jedini koji nije išao u školu. Svi su ga se bojali i iako su znali da je veliki lažov pažljivo su slušali njegove izmišljene priče i pretvarali se da mu veruju. Kada je Čeda Brba odlučio da ode u hajduke i pozvao družinu da mu se pridrži prvi se prijavio Laza Cvrca, najmanji i najveseliji dečak u družini. Laza je često zasmejavao svoje drugare akrobacijama i grimasama, a jedina mana mu je bila što je mucao kada ga u školi profesor prozove. Probleme u školi su imali su drugi dečaci. Sima se, kad god ne zna lekciju, pretvarao da je gluv i da ne razume šta ga pitaju. Mita je bio lenj, mrzelo ga je da dugo govori, a zbog svog mekog srca često je plakao. Žika Dronja, sa telom koje je ličilo na rasklimanu krpenu lutku, bio vredan i redovno je učio, ali je sve brzo zaboravljao. Ni Nušić nije bio dobar đak. Pravio je razne nestašluke i njije volio školu. Ipak, najlošiji učenik od svih njih bio je Mile Vrabac, koji je stalno vadio suve mrvce iz džepova i grickao ih. Svi oni su se u družini ponašali drugačije. Laza nije mucao, Sima je sve čuo, a Mita je pričao duge priče. Na mane ostalih dečaka niko nije obraćao pažnju.
Družina je pomogla dečacima da budu ono što jesu, radoznali i hrabri hajduci puni mašte, bez mana i strahova. Odrasli nisu razumeli njihove želje, igre i snove. Druženje i zajednički podvizi pomogli su im da ostvare ono što žele.
Boske
Branislav Nušić je poznati srpski humoristički pisac. Bio je najveći dramski pisac i komediograf realizma. Rođen je 1864. godine u Beogradu pod imenom Alkibijades Nuša, koje je kasnije promenio u Branislav. Nušićev otac Georgijes je bio cincarskog, a majka Ljubica srpskog porekla. Nušić je počeo da piše rano, još kao učenik gimnazije. Prvo je počeo da objavljuje rebuse, a nakon toga i pesme u dečjem listu "Globus". Nakon završene gimnazije, studirao je pravo, a pored pisanja bavio se i politikom.
Najpoznatija Nušićeva dela su komedije: Gospođa ministarka, Sumnjivo lice, Narodni poslanik, Pokojnik i Ožalošćena porodica. Ova dela su prevedena na mnoge strane jezike i često se prikazuju u pozorištima. Nušić je napisao i svoju autobiografiju. Umro je 1938. godine.
Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Mesto i vreme radnje: Radnja se odvija na obali Dunava kod Smedereva u drugoj polovini 19-og veka.
Tema romana: Dečaci Brbine družine odmeću se u hajduke. Mnogi junaci dečijih novela odmeću se, beže od kuće. Setite se Jovančetove družine iz romana "Orlovi rano lete". od kuće beži i Тom Sojer, а odmetnika se igraju i "Dečaci Pavlove ulice", а sličnu ulogu i ima i Družina Sinji galeb".
Ideja (poruka): Ne smemo biti povodljivi, pa slušati goreg od sebe samo da bismo „dokazali“ da nismo kukavice, naročito ako smo svesni da to nije dobro. Ova poruka je danas osobito važna kod odluke da li da zapalimo prvu cigaretu, ispijemo čašu alkoholnog napitka, ili, ne daj Bože, da još opasniju drogu.
Fabula
Već u predgovoru Branislav Nušić naglašava da je knjiga opis njegovih doživljaja iz detinjstva. Radnju pripoveda u prvom licu dečak, učesnik u tim događajima. U celom romanu nigde se ne spominje njegovo ime, ali mi možemo da odredimo da je ovo autobiografsko delo. Inače, autor priznaje da je ovaj roman pisao po nagovoru prijatelja, jer u to vreme nije bilo sličnih priča za decu.
Roman počinje opisom hrastovog stabla pored obale Dunava na koje bi se popeli on i još njih petorica i redovno družili četvrtkom i nedeljom. „To je bilo sastajalište nas desetine.“ Na početku romana pisac nas upoznaje sa glavnim ličnostima – nosiocima ovih događaja. Opis dečaka počinje od Žike Dronje koji nikako nije mogao da zapamti lekcije koje je učio, a zvali su ga Dronja jer je bio sav rasklimatan i sve je visilo na njemu, a sveske i odeća su mu stalno bile prljave od mrlja mastila. Ceo njegov izgled ličio je na dronju, te je tako i dobio svoj nadimak.
Mile Vrabac nadimak Vrabac je dobio po jednoj zgodi sa sveštenikom. “Mile, jesi li ti đak? Jesam, veli mu Mile. – A da ti nemaš slučajno vrapca pod kapom? – Nemam! –veli Mile. - Pa vidim, znaš, kaže njemu sveštenik, ne skidaš kapu ni svešteniku, pa velim bojiš se da ti ne odleti vrabac“. Pisac dalje na duhovit način predstavlja Mileta Vrapca kao učenika. „Vrabac nije bio najgori učenik u razredu, bilo je i gorih. Bio je dobar drug, osećajan je i meka srca. Oko svega umeo je da se rasplače.“Pre neki dan Vrabac dobio jedinicu iz računice, pa mesto da on zaplače, zaplakao se Trta“. Međutim, bio je veoma lenj. Izjutra nikako nije hteo da ustane iz kreveta.. pa su ga u kući prozvali Trta, taj nadimak mu je i ostao. Takav je bio i u školi „moraš kleštima da mu vadiš reči iz usta“, toliko ga je bilo muka da odgovara. Laza Cvrca je bio najduhovitiji, najmanji i najveća kukavica. Umeo je svašta da izvodi, da stavi nogu iza vrata, ili da napravi lice kao žaba, ali je mucao kad treba da odgovara od prvog razreda gimnazije. (U to vreme posle četvorogodišnje škole, učenici su išli u nižu gimnaziju (danas od V do VIII razreda). Da li je stvarno mucao ili se pravio blesav kao Sima Gluvać nikad se nije saznalo, dok su se igrali nije bio gluv, ali kad je trebalo da odgovara, pravio se da ne čuje pitanje, nego je odgovarao ono što je znao, čak i gradivo iz drugih predmeta. Jednog dana su u razred došli razredni, profesor i lekar i počeli da ga ispituju, jer su čuli od nekog da on uopšte nije gluv. Pravio se on i dalje gluv, sve dok nisu šapatom rekli da treba da dobije batine. Iako su šaputali, Sima ih je čuo i počeo da plače. Onda je pokušao da se izvuče - da čuje samo na jedno uvo, pa da je odjednom počeo da čuje i na drugo, ali su ga otpustili iz škole sa pravom da polaže ispit, koji nije položio, pa je ponavljao prvi razred. Čeda Brba je nadimak Brba dobio jer se jednom pogrešno potpisao na kontrolnom. Izbacili su ga iz škole pošto e bio prava napast; znao je kako drugu decu da povuče da ne uče i tako je postao pekarski šegrt. Bio je najjači od svih i lagao je mnogo kako gvozdenu šipku može da savije rukama, kako su mu u cirkusu nudili pare da se tuče, svi su znali da laže, ali su se pravili da mu veruju jer su ga se plašili. Ali bio je pravedan, štitio je slabe. Nemirnog duha, svakog dana je na časovima pravio zavrzlame: te jednom sakrije sunđer i kredu, te drugi put donese vrapca, pa ga nasred časa, pusti da leti po učionici; četvrti put je u školu doneo neki prašak, koji je prosuo između klupa po podu, i od kog su se svi česali. Profesor se iznervirao jer se ceo razred češao, ali onda je počelo i njega da svrbi, pa je pokušao da ispituje, ali nije išlo i onda je ceo razred pustio kuci. Za sebe,pisac kaže da su njegovi roditelji i nastavnici mislili „da sam rđav i nevaljao, a ja lično bio sam mišljenja da sam vrlo dobro dete i da sam odličan đak... Inače sam bio vrlo mirno i poslušno dete, te ne mogu da razumem zašto sam tako često izvlačio batine.... sve zbog nekih sitnica: ili razbijem prozor, ili razbijem sestri glavu,,, ili sipam mastilo u slatko“. Nije bio dobar đak. Nije voleo da ide u školu i jednom kad ga je zaboleo zub, te ga majka nije pustila da ide. Od tada - kad nekog ( majku, oca, sestru, brata) zaboli zub, on ne ode u školu. Profesori su ga kaznili za to.
Na hrastovom stablu
Četvrtkom posle podne nisu imali školu da bi radili domaće, ali je to bio njihov najomiljeniji dan na hrastovom drvetu. Počeli bi da pričaju o nečemu, pa prešli na drugu temu, i tako redom sve dok im ne bi dojadilo, pa bi napravili loptu od kučine i na poljani igrali fudbal sve do večeri.
Nedeljom je bilo drugačije. Čeda Brba je dolazio samo nedeljom, poranio bi i od rane zore sedeo na stablu čekajući društvo i najviše je pričao o svojim “podvizima”. Mnogo je lagao, ali ponešto je bilo istinito.
Avanti, generale!
Na jednom vašaru je neki Italijan imao svoju tačku sa majmunom obučenim u generalsko odelo i dresiranim psom, koji je bio osedlan kao konj. Italijan bi sa majmunom izveo prvi deo tačke, a onda mu na Italijanskom rekao: “Avanti” (u prevodu “Napred”) i majmun bi skočio na psa i tako bi optrčali nekoliko krugova na oduševljenje publike. Čeda je doveo nekog velikog pakosnog psa i kad je Italijan rekao: ‘Avanti’, pustio ga. Brbin ker je nasrnuo na italijanovog psa da ga zakolje i sigurno bi to i uradio da mu u jednom trenutku izbezumljeni majmun nije skočio na leđa i čvrsto ga uhvatio za vrat. Ovaj se silno uplašio i krenuo da beži. Našli su ih u šumi. Majmun je bio na drvetu, i tek posle mnogo ubeđivanja je pristao da siđe, i onda je zagrlio Italijana onako uplašeno kao da je čovek, dok je pas iznemoglo ležao.
Matamuta
U drugom kraju sela živeo je Matamuta. Ime mu je bilo Mata, ali je bio nem od rođenja, pa su ga prozvali Matamuta. Bio je neverovatno jak i klonio se druge dece, radio je oko kuće sa ocem. O njegovoj snazi su se među decom pričale legende. To je jako iznerviralo Čedu Brbu i krenuo je sa dvojicom da ga izazove na tuču, da se vidi ko je veći junak. Kad su stigli blizu, Čeda se setio kako nije namazao ruke uljem i kako tako ne može da se bori. Neki su poverovali, neki ne. Sledeće nedelje je došao sa zavijenom glavom i opisao kako je isprebijao Matamutu, ali je društvo saznalo da ga je dan ranije premlatio gazda. Naravno, svi su se pravili da mu veruju.
Odmetnici
Brba je naročito iznenadio i uznemirio dečake kad im je rekao da je odlučio da ide u hajduke. Društvo ga je odgovaralo i pričalo kako su hajduci loši jer otimaju, napadaju, rade ružne stvari. Ali onda ih je Brba ubedio da rade i dobre stvari i pitao ko bi još išao u hajduke. Cvrca se prvi prijavio. Kad ga je zapanjeno društvo pitalo zašto, odgovorio je kako ga majka svake subote kupa, pa bi on otišao u hajduke samo da se toga spase. Onda je pristao i Dronja. Ostalo društvo se nećkalo. Pošto je bila sreda, dogovorili su se da se sutradan nađu na stablu i kažu šta je ko odlučio. Nije bila laka odluka. Pisac ovde podvlači razliku između hajduka u vreme turske okupacije i razbojnika u oslobođenoj zemlji. „Nisu danas hajduci što su nekad bili... Sad se u hajduke odmeću zli ljudi, koji učine kakv zločin, pa bi hteli da izbegnu kaznu, ili oni kojima je teško da poštenim radom teku, pa hoće to da postignu haranjem“. Nekada, za vreme Turaka, u hajduke su se odmetali odvažni ljudi da brane svoju kuću, svoje selo, svoj narod. Na sastanku u Orašju sa Karađorđem, okupile su se sve hajdučke starešine, od kojih su najpoznatiji Hajduk Veljko i Stanoje Glavaš, najstariji među njima. Prvo su njega pitali da vodi ustanak, ali on nije prihvatio, pa su onda izabrali Karađorđa. Ti hajduci su bili slavljeni junaci. Dečaci su se razišli razmišljajući da li ovi današnji hajduci jesu junaci, ili samo razbojnici. Brbin predlog im je bio čudan i u suštini nestvaran, ali su ga prihvatili samo zato da ne bi, među sobom ispali kukavice i strašljivci.
Odlazak u hajduke
Sledećeg dana su se dogovorili da će svi u hajduke. Igrali su se hajdučkih igara, bacanje kamena s ramena, napravili gusle i pred veče se dogovorili da se nađu u starom mlinu, na kraju sela, koji je davno izgoreo i niko ga nije popravljao, niti je bilo ko tu zalazio. Tu su izabrali Čedu Brbu za ‘arambašu - starešinu. Sutradan je škola bila zatvorena do daljnjeg zbog epidemije. Društvo se okupilo na hrastu i onda je harambaša odlučio da se sutradan u rano jutro nađu na grobu Makse Žabe i polože zakletvu. Maksa Žaba nije bio nikakav junak, nego lopov koga su streljali, i tu sahranili, pošto je ubio nekoga u pljački. Na tom mestu su pre njega bili streljani i sahranjeni hajduci, ali su njihovi grobovi nestali tokom vremena, ostao je vidljiv samo taj grob. Tu su se zakleli, ali se Cvrca nije pojavio. Objasnio je tog popodneva na hrastu da nije izdajica nego da je zamolio majku da ga rano probudi jer ide da polaže zakletvu za hajduke, a ujutro mu je u sobu ušao otac sa kaišem i isprebijao ga. Odlučiše da mu sude popodne u starom mlinu, jer je prekršio zavet ćutanja. Posle većanja, svi su bili za to da se zavezani Cvrca odveže i da mu se oprosti, te da u subotu ode na grob i položi zakletvu sa Čedom i Vrapcem. U nedelju nisu otišli do hrasta, nego se svako kod kuce spremao za polazak u hajduke. Sutradan ujutro svi su se našli i krenuli. Od “oružja” su imali nož, viljušku i iglu.
Prva borba
Prvu noć su napravili plan kako da opljačkaju putnička kola, izabrali Vrapca za guslara, zapalili vatru i u gluvo doba noći prvo Čeda, a onda ostali za njim, završili na drvetu jer ih je uplašio magarac, kog nisu u prvom trenutku videli, jer je bila noć. Kad su uvideli da je magare, vratili su se kod vatre, ali niko nije mogao da zaspi, pa je Čeda Brba predložio da svako ispriča po jednu priču, da prekrate vreme do jutra.
Priče nemaju neke čvršće veze sa tematikom i fabulom, ali su karakteristične po tome što svaka od njih u sebi sadrži poučnu poruku (pojačano zelenom bojom).
Brbina priča je bila o caru koji nije umeo da nađe odgovor na tri pitanja – kada je čovek najjači, kako da izbegne smrt, i da li treba da sluša samo sebe ili i savete prijatelja. Zbog tih pitanja se preobukao u prosjaka i obišao pola sveta dok nije čuo za jedno dete Marka Kraljevića za koga su pričali da je pre nego što je napunio godinu dana prohodao i progovorio, da je sa godinu dana bio već toliko jak da je rukama lomio orahe, sa dve godine jahao, ali nije to bilo najbitnije. Kaluđeri iz manastira Treskavice bi silazili u Prilep da se dive njegovoj mudrosti. Kad je car u prosjačkom odelu našao Marka, ovaj mu je odgovorio da je čovek najjači kad brani pravdu, da živi posle smrti ako je činio dobra dela i da je dobro slušati savete prijatelja jer retko ko voli da vidi svoje mane. Car se zadivio odgovorima i vratio u svoje carstvo, a Marku poslao poklone koje je ovaj razdelio sirotinji. Zadržao je samo zlatni mač i buzdovan.
Gluvaćeva priča je o mladom kozaru koji je u planinama čuvao koze od jutra do večeri. Jednog dana vide da je jedno jare otišlo previsoko, i pope se na stenu da ga spusti - kad ugleda predivan cvet koji je jare htelo da pase. On spusti jare u stado i kako je cvet bio lep, ali skoro uvenuo bez vode, ode do izvora, napuni svoju kapicu vodom i zali cvet. Otad ga je zalivao svaki dan i uživao u njegovoj lepoti i mirisu. Jednog dana je oluja polomila cvet i kozar je proveo ceo dan tražeći ga. Našao ga je u šumi i odneo kući i stavio u vodu gde se cvet malo oporavio. Te noći je sanjao san u kom mu je starac rekao da ode tamo gde je bio cvet i da će naći blago kad pomeri stene. I stvarno mladi kozar je našao blago, ali nije hteo da ga dira jer nije bilo njegovo. Kad je uveče, zabrinut za cvet, stigao kuci, zatekao je prelepu devojku koja mu je objasnila da je ona bila taj cvet nastao iz suze njene majke carice koju je otac oterao od sebe. Pre nego što je pošla u beli svet, sklonila je blago tamo. Devojka mu reče da je sve blago njegovo, jer je ona njegova pošto joj je jedini prišao, negovao je i voleo.
Trtina priča je o snu u kom je sanjao da je car i da čini dobra dela ljudima. Kad su ga dvorjani pitali šta on želi, naredio je da mu se kupe crvene bombone, napravi torta i upregnu kočije. Sanjao je dalje kako se najeo bombona i probudio se taman kad je trebao da počne da jede tortu. Ceo dan je bio tužan i samo je služavki ispričao svoj san jer je umela da tumači snove. Rekla mu je da će mu se brzo nešto desiti, da mu predstoji velika radost i da će mu se do podneva desiti sve to. U međuvremenu je njegov otac izašao iz crkve, sreo profesora koji mu je o Trti rekao sve najgore, došao besan kući, izmlatio ga kao nikad i kad je Trta pitao služavku kako je tako loše protumačila san, ona mu je odgovorila da je pogodila jednu stvar, a to je da će se sve vrlo brzo desiti.
Vrapčeva priča je o mišu koji nije mogao da izađe iz svoje rupice od mačka koji se namerio da ga pojede. Započeo je priču sa mačkom i dogovorili su se da mačak ne dira njega, a da mu on dovodi druge miševe da ih pojede tako što će im reći da je mačak liznuo rakiju i napio se. Dogovorili su se da miš izađe iz svoje rupice i pokaže ostalima da može da skače po mačku i slobodno se šeta. Miš je doveo miševe i rekao im da je mačak pijan, izašao iz rupe i počeo da skače po njemu i oko njega, i da mu gricka brkove. Mačak ga je u tom trenutku ščepao u zube i rekao mu da neće dirati druge miševe, ali da će njega ubiti jer je izdao svoj rod i da zna da će tako sutra izdati i njega. ( Izdajica je najveći od svih zločinaca). I pojeo ga.
Cvrcina priča je o njegovom bratu Peri koji je krenuo da čupa kose sestrinim lutkama. Majka ga je videla i istukla, a sestra se jako naljutila na njega. Pošto je bio dobar lazov Pera je uspeo da ubedi sestru da su se lutke same počupale jer su se posvađale u ormanu, gde ih je sestra sklanjala od njega.
Dronjina priča je o bogatašu koji je stekao veliko bogatstvo svojim radom, pomagao siromahe i nije bio cicija, ali je bio zabrinut da li će njegov sin moći to blago da sačuva ili će se pokvariti od silnih para za koje ni dan nije radio. Jednu noć je uzidao blago u zidove dok sin nije bio tu i pred jutro polomio prozore da izgleda da su pokradeni. Sinu je bilo žao blaga, ali još više oca, i počeo je da radi sve vreme štedeći. Uštedeo je za konja i rekao ocu da je štedeo sve vreme i da će sa konjem više zarađivati i više štedeti i da će otvoriti malu radnju, pa će još bolje živeti. Kad je otac to čuo, poslao ga je da kupi budak i naterao da razbije zidove. Kad je video blago, sin je pitao oca zašto je to uradio. Otac mu je rekao da je hteo da ga nauči kako je teško steći i sačuvati bogatstvo.
Moja priča (Nušićeva) je o Raki Pustoglaviću, jedincu sinu, jako nevaljalom i neposlušnom detetu. Roditelji su bili očajni. Jednog dana odoše u cirkus i otac vide dresera životinja kako izvodi svoju tačku sa raznim životinjama i ode kod njega sa molbom da vidi može li mu pomoći oko sina. Dreser se složi i dođe u njihovu kuću. Pošto Raka nije hteo da mu priđe, on uze korbač i izmlati ga. Za ručkom Raka odgurnu tanjir sa supom, a dreser ga opet izmlati i reče roditeljima da mu daju da jede tek kad bude molio. Posle ručka mu zapreti ako ne nauči sve što ima do sutra, da će loše proći. Sutradan je Raka sve naučio. Dreser objasni roditeljima da nije lepo decu vaspitavati batinama, ali da je to bio jedini način. Od tog dana Raka se potpuno promenio i deca su ga prozvala: Dresirani Raka. U tim pričama su jedan po jedan zaspali. Probudili su se umorni, nažuljani, smrznuti, gladni i žedni. Nisu znali šta da jedu, probali su tikvu, travu, zemlju, koru drveta, nigde nije bilo vode, a bili su suviše slabi da krenu u napad.
U međuvremenu su roditelji otkrili da dece nema kod kuće. Kad je pala noć, majke su već bile jako zabrinute, a očevi besni. Sledeće jutro skupiše se očevi i odoše kod načelnika i ispričaše mu kako stoji stvar, a pošto je ovaj bio dobar, uze odmah da istražuje. Prvo se raspitao o pekarskom kalfi, Dronji, i saznao da ga je pekar istukao i oterao jer mu je ukrao dve perece. Načelnik naredi da se pretraži šuma.
Potera
Decu pred kraj drugog dana, iznemoglu i sklupčanu na zemlji, nađe jedan pandur sa batinom, i zajedno sa magaretom ih zaključa u svoj svinjac pun buva, pred noć im dade hleba i slame za spavanje. Ujutro, pošto je dojavio načelniku da ih je našao, povede ih u njihovo selo. Načelnik dojavi roditeljima da sačekaju “hajduke” na putu da se ne bi brukali pred selom. Uprkos očekivanjima dece da će ih roditelji izljubiti, srećni sto ih vide, očevi ih odmah isprebijaše. „Kad priđosmo gomili, taman mi da poletimo u zagrljaj, a poleteše naši očevi i svako dočepa svoga sina i nastade, onde nasred druma, pred tolikim svetom, jedna tuča... Čujem samo Cvrcu kako, valjajući se po zemlji, vrišti, a kaiš njegovog oca puca kao pištolj do vrha barutom nabijen. Gluvaćev otac doneo neku žilu, pa njome mlati Gluvaća. Dronji spale pantalone, pa mu nasred druma, pred tolikim narodom, njegov otac nekom divljom trskom ispisuje meridijane po globusu, Vrabac leleče, jer ga otac uhvatio za uši, pa ga vuče po drumu kao kad uhvate vola za rogove. Trta samo stenje, a ja zovem u pomoć celu moju porodicu, ali mi se niko ne odaziva“. Čeda Brba je dobio batine i od bivšeg gazde jer mu je iz zlobe, kad ga je ovaj otpustio, rasekao džakove sa brašnom, odsekao konopac na kanti za bunar i pustio kanarinca iz kaveza kog je gazda obožavao.
Dve nedelje niko nije došao na hrastovo stablo. Svi su bili otpušteni iz škole. Celo selo im se smejalo. Posle dve nedelje su se svi skupili sem Čede koji je prešao da šegrtuje kod jednog opančara. I tu su se zarekli da nikad više neće praviti takve gluposti.
Priredio: Petar Jokić, nastavnik
SIMA GLUVAĆ VELIČANSTVENI
Sima Gluvać je jedan od glavnih junaka mog detinjstva. Lik iz Nušićevog autobiografskog dela '' Hajduci '' kojem se uvek vraćam kako se bliži početak nove školske godine.
Već u predgovoru Branislav Nušić naglašava da je knjiga opis njegovih doživljaja iz detinjstva na jednom starom velikom hrastu pored obale Dunava na koji bi se popeli on i još petorica i redovno družili četvrtkom i nedeljom. Bilo ih je šestorica '' stalnih '' i nije se znalo koji je smešniji od kojega. Predstaviću ih redom kojim ih Nušić prestavlja u knjizi. Joj, već se smejem i na samu pomisao o njima.
Dakle, bili su to : Žika Dronja, Mile Vrabac, Sima Gluvać ( ovaj moj ), Mita Trta, Laza Cvrca i maleni Nušić. Čeda Brba je dolazio samo nedeljom.
Žika Dronja je bio vredan i uvek je revnosno učio lekcije ali mu nekako Bog nije dao da upamti što uči. On, na primer, nauči lepo lekciju iz zemljopisa ( ondašnja geografija ) i da ga tog časa zapitaš on bi znao i odgovorio bi ti reč po reč. Na nesreću, dok dođe do škole on sve zaboravi. Zvali su ga Dronja što je bio sav rasklimatan i sve je na njemu visilo. Kad trči ili igra mete ( neka stara , tadašnja igra za dečicu ) ostalu decu bio je strah da mu se ruka ili noga ne otkine.
Postoje dve varijante kako je Mile Vrabac dobio nadimak. Jedna je vezana za njegov običaj da za vreme časa jednako trpa ruke u džepove, da vadi otud suve mrvice pa da ih gricka. Druga varijanta je vezana za Miletov susret sa jednim sveštenikom. Sva deca su se javila i skinula kape a Mile je baš tad našao da traži svoje mrvice po džepovima pa ga je sveštenik upitao : '' Mali, jesi li ti đak? '' - '' Jesam! - veli mu Mile. - '' A da nemaš ti slučajno vrapca pod kapom? '' - nastavljao je sveštenik a Mile je kao iz topa odgovorio '' Nemam ! '' Začuđeni sveštenik mu je saopštio da je bio uveren da nosi vrapca pod kapom i da se boji da mu ne odleti ukoliko kapu slučajno skine. I eto nadimka. Mile Vrabac je bio dobar iz hrišćanske nauke i istorije a jedanput je čak znao i jednu lekciju iz zemljopisa! Iz svih ostalih predmeta nije umeo ni da zine. Kad ga je jednom profesor zoologije upitao zašto on jednom ne nauči bar jednu lekciju iz tog predmeta Mile mu je odgovorio da mu lekcija nikako ne ulazi u glavu. Profesor jr rekao da ni njemu nikako ne ide u glavu da će Mile moći preći u stariji razred!
Mita Trta je bio dobar drug. Kad je jednom Vrabac dobio jedinicu iz računice i umesto da on plače plakao je Mita Trta. Nadimak su mu dali njegovi ukućani. Naime, Mita beše mnogo lenj i nije da on nije hteo ujutru da ustane nego naprosto nije mogao. Pružio bi on jednu nogu pa drugu pa onda ruke ali ono što je najteže na njemu ostajalo bi dugo na krevetu. To nikako nije mogao da digne sa kreveta tako da je Mita svoj nadimak već doneo u školu. A mrzelo ga je i da govori. Profesor pita :'' Reci ti meni Mito, je li udaljen Mesec od Zemlje i koliko? '' A Mita samo kaže '' Jeste '' . Profesor već vidno iznerviran : '' Šta jeste? '' a Mita ležerno: '' Pa, udaljen je?'' . A profesor neumoran pa navalio da '' muči '' dete : '' Koliko je udaljen?. - '' Mnogo! '' - odgovori Mita i tu stane i ni makac dalje. Mita je smatrao da je kazao dovoljno i zašto bi se umarao govoreći dalje?
Laza Cvrca je bio najmanji, najduhovitiji i najveća kukavica. Umeo je svašta da izvodi ali je mucao otkad je pošao u prvi razred gimnazije. Da li je stvarno mucao ili se pretvarao kao Sima Gluvać nikad nije utvrđeno!
Dođosmo do mog omiljenog junaka, do Sime Gluvaća. On nije bio gluv kad je razgovarao i kad se igrao sa ostalom decom ali je bio gluv kad god nije znao neku lekciju.
'' Kaži ti meni, Simo, u kome su veku Srbi primili hrišćanstvo i ko su bili prvi hrišćanski učitelji među njima?
A Sima zapne:
- Kosovska bitka je bila 15.juna 1389. godine na Polju Kosovu. Tursku vojsku je predvodio. . .
- Stani, stani, ne pitam te to! - nadvikuje ga profesor, a Sima nastavlja još višim glasom - tursku vojsku je predvodio sam sultan Murat, a srpsku vojsku srpski car lazar. Vojske su se sukobile na reci Labu. . .
-Stani, brate, pobogu!. . . - viče profesor, pa se diže sa katedre i rukom mu zapušava usta. - Jel ti ne čuješ dobro? - pita ga profesor.
-Jeste, ne čujem dobro! - veli Sima.
Zato vidim, ja te pitam jedno a ti odgovaraš drugo. Dobro, idi na mesto. ''
I tako se Sima nekako izvuče. A kad je video da mu to dobro prolazi on se baš izbezobrazio pa počeo i da preteruje. Ranije bi se držao istoga predmeta a posle bi počeo i predmeta da zamenjuje.
'' Kaži ti meni Simo, koje se životinje nazivaju kopitarima? ''
A kako Sima nema pojma o tome, odgovara:
- Naša se država graniči sa istoka Bugarskom, sa severa Rumunijom i Austro - Ugarskom, sa zapada. . .
Razume se da ovo nije moglo da traje zauvek. Dovedoše i lekara na čas pa profesor upita Simu : '' kako se ti zoveš? '' dok će ti on '' Ameriku je pronašao Hristifor Kolumbo ''.
I šta je bilo? Ono što je moralo da bude. Razredni starešina koji je takođe bio u komisiji koja je ispitivala Simin '' slučaj '' počeo je da šapuće kako bi Simi trebalo opaliti 25 batina ali tako krvnički da bar mesec dana ne može sesti na stolicu. Da vidiš čuda, Sima odjednom udari u plač. Izgleda da je to čuo ili načuo, šta već...'' Nemojte molim vas gospodine! '' - vapio je Sima i dalje tvrdio kako samo čuje na jedno uvo pa je komislija zapretila sa polovinom batina. Sima je sad čuo na oba svoja uva. Konačno! Nije dobio batine ali je bio otpušten iz škole sa pravom polaganja ispita, koji ispit, on, razume se, nije položio, te je ponavljao prvi razred Gimnazije naš Sima Gluvać Veličanstveni. Tako sam ga '' prozvala '' jer me je uveseljavao nekad a neretko i sad. Nema nikakve veze sa Sulejmanom 1. Veličanstvenim koji je usput jedna od mojih omiljenijih istorijskih ličnosti.
Kakav je bio mali Nušić? Mali Nušić nikako nije mogao da shvati zašto je on tako često dobijao batine. Smatrao je da je sve to bilo zbog sitnica - ili razbije prozor, ili razbije setri glavu, ili upali slamu na tavanu, ili sipa mastilo u slatko od ruža koje je majka iznela da se hladi. Jadno dete, bilo '' ubijano '' od batina a sve, složićete se - pa zbog tih sitnica. Kad nije znao lekciju opravdanje mu je bilo da je lekciju bio naučio ali da ga je otac baš pred polazak u školu tako istukao da je mali Nušić sve zaboravio;inače, otac ga je tukao zato što ovaj nije hteo da ide u školu! Jednom ga majka nije pustila da ide u školu jer ga je zaboleo zub i to je bilo sasvim razumljivo; ali, vraga, mali Nušić potom nije odlazio u školu ni kad bi majku zaboleo zub, ni kad bi sestru zaboleo zub a profesori i to saznaju pa ga kazne i za to '' nedelo ''.
Čeda Brba je dobio nadimak jer se jednom pogrešno potpisao na kontrolnom a iz škole su ga izbacili jer je bio prava napast i lako je umeo i drugu decu da ubedi da beže iz škole.
Ovi mali vragolani odlučili su da odu u hajduke. O tome neki drugi put, možda...
Genijalni Branislav Nušić je napisao Narodnog poslanika kada je imao 20 godina a Pokojnika kada je imao približno sedamdeset.Želeo je da piše tragedije a proslavio se komedijama. Nije želeo ratove, a bio je u ratovima. Nije želeo zatvor, a bio je u zatvoru zbog jedne pesme. Bio je glumac - amater, novinar - feljtonista, diplomata, upravnik pozorišta. Rodio se u Beogradu 1864. g. a umro, takođe u Beogradu 1938.g. Život mu je bio raznovrstan, često raznovrsniji nego što je želeo on, Ben - Akiba, čovek iz dva veka, Branislav Nušić.
Asocijacije na Nušića: anegdotičan, šaljiv, duhovit, komičan, lakrdijaški, humoristički, današnjim rečnikom - šašav, vickast, '' krvav '', možda i cool! Kako god, kad Vam fali smeha - trk i brzo Nušića u ruke i eto Vam osmeha na usnama!
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.