PDA

Pogledaj Punu Verziju : Корени - Добрица Ћосић



kojica
22-05-2011, 10:38
O писцу:


Добрица Ћосић је рођен 29. децембра 1921. године у селу Велика Дренова код
Трстеника. Школовао се у средњој Пољопривредној школи „Свети Трифун“ у
Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског
рата и касније завршио Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“. У току
Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском
одреду, уредник листа „Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за
Србију. После ослобођења је био члан АГИТРОП-а Централног комитета КП Србије,
а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут
изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата
Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000
гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији
Александра Ранковића.

Опширније на википедији (http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%8B% D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%9B)

kojica
22-05-2011, 10:39
"Корени"-у фабули романа успешно преплићу две драме: породична драма
сељачког радикалског првака Аћима Катића и брачна драма његовог сина
Ђорђа. Угледни богати политичар има два сина Вукашина и Ђорђа.Вукашин је
школован у Паризу на Сорбони, жи у Београду, ожењен ћерком фабриканта, стиди
се сељачког порекла и приклонио се утицајној жениној фамилији. Гради каријеру
као владин чиновник и на супротној политичкој страни од свог оца. Оца веома боли
што се он приклонио његовом политичком непријатељу и отац никад не долази у
Београд и не познаје своје унуке Ивана и Милену. Ђорђу као млађем намењено је
да остане на селу и увећа имање које ће једног дана и брат да неследи и он је
помало љубоморан на брата. Ђорђе је љубоморан и на своју супругу Симку, лепу и
једру жену са којом након 15 година брака нема деце. За неплодност брака је крив
Ђорђе и писац се нарочито задржава на сликама интимних брачних односа између
Симке и Ђорђа. Он је безмучно утучен, напија се до бесвести, прети да ће је
отерати ако му не роди сина наследника, зазире од сваког мушкарца у дворишту,
све док неспретна Симка из тајног односа са слугом Томом Дачићем не затрудни и
роди сина наследника Катићевој лози.Најтрагичнији лик је Ђорђе богаташ и очајник
који годинама путује, спава под колима и свестан је своје кривице за
неплодност. Снажно је приказано психолошко мучење када жели да отера Симку и
њен страх шта ће бити с њом ако се врати у сиротињу. Трагичан је лик господара
Аћима Катића појма богатства, сељачки радикалски вођа, угледан, апсолутан
господар у Прерову и околини и непреза ни од злочина. Симка је узета из
сиромашне куће само зато што је требала да својом расном лепотом и виталношћу
ојача лозу Катића. Крајња беда у очевој кући натерала је да се уда за богатог
немоћника и да живи у паклу од брака мучена материнском чежњом за породом.

kojica
22-05-2011, 10:49
О делу:

Корени су други роман Добрице Ћосића. Објављен је 1954. године.

Роман Корени је тематски слојевит, модеран и по тематици коју обрађује и по
уметничкој методологији којом је грађен. Тематски слојеви романа целовито
представљају српско село у његовом спором преображењу током 19. века. У
мноштву мотива и тема посебно се истичу следеће: традиционално слободарство
српског сељаштва, изражено у отвореној борби против домаће деспотије и
апсолутизма; одржавање култова српске националне митологије конституисане
још у давна времена; проблем прераног гашења породичног стабла; патријархална
деспотија како култ; европеизација српског интелектуалца; раслојавање српског
села; матерински нагон; психологија сувишног човека; проблем идентификације
личности; итд. Деветнаести век у животу кнежевине србије омеђен је на почетку
устаничком осветом побуњеника над Османлијама, а на крају тиранијом сопствене
државне власти над незадовољним народом. Ћосић је показао како свака
генерација , градећи сопствени живот, плаћа велике дугове ономе што наслеђује
од предака. У роману Корени приказане су три генерације српског друштва: једну
чине Карађорђеви устаници који се као људи остварују у борби против турака и
стварању сопствених поседа. Друга генерација се социјално раслојава и у том се
раслојавању истичу богати појединци са једне, и њихове слуге са друге стране.

kojica
22-05-2011, 10:50
Трећу генерацију чиме они који настоје да на крају 19. века, покрену српско
друштво из мртвила и апатије као последице обесправљености и депресије. Прву
генерацију представљају Лука Дошљак, његова супруга Ката, њен први муж
Василије, родитељи необичног старца Николе и родитељи Стеве Чађеновића.

Удругој генерацији истичу се Аћим Катић, Стева Чађеновић, професор Андра и
старац Никола. Представници треће генерације су Аћимови синови Вукашин и
Ђорђе, Ђорђева супруга Симка и њихов слуга Тола Дачић. Да би уметнички
реализовао овако сложену друштвену, социјалну, етичку и психолошку
проблематику, Ћосић је замислио десетак људских карактера који у целини
осликавају српско друштво 19. века.

Новина Корена је, пре свега, у поступку и стилу. То је поетски психолошки роман,
умногостручене субјективне перспективе, у којем се драматични судари међу
личностима осветљавајући из више углова, са становишта свих актера радње.

kojica
22-05-2011, 10:51
Радња:

Фабула је смештена у крај деветнаестог века у једно српско село и прати животе
Аћима Катића, једног од радикалских вођа тог времена, и његових синова
Вукашина и Ђорђа.

Вукашин је био на школовању неколико година у Францукој и почетком романа се
враћа кући код оца и брата му Ђорђа да би им саопштио да се жени ћерком
либерала Тошића, Аћимовог политичког непријатеља. Аћим га се одриче и прети да
ће га избрисати из тестамента. Истовремено, Ђорђе и његова супруга Смиљка
имају проблеме, јер ни после 15 година брака немају деце. Ђорђе се све чешће
напија и у једном од тих пијанстава избацује Смиљку из куће. Аћим је очајан због
свађе са сином миљеником Вукашином, и што од беса, што од очаја решава да
позове сељаке из свога села Прерова на буну. Пијани војници успевају да без
велике муке угуше буну, убивши притом петорицу сељака.

kojica
22-05-2011, 10:51
Истовремено, Смиљки на ум пада спасоносна идеја: да затрудни са једним од
Ђорђевих слуга. Убрзо после тога сазнајемо да је Смиљка трудна, а Ђорђе јој
допушта да се врати кући, иако су и он и Аћим пуни сумњи око тога ко је отац
детета. Смиљка рађа сина и беба добија име Адам. Како Адам расте, све је виши и
виши, а све мање личи на оца Ђорђа који је изразито низак. Када је Адаму било 5
година, мајка му Смиљка се разбољева и умире, а он једва преживљава. Овај
догађај коначно наводи Аћима и Ђорђа да Адама прихвате као свог.

tamaram
27-09-2011, 17:44
Pitanja :

1. Tragika porodice i tragika naroda

2. Acim Katic kao seljacki vodja

3. Djordje i Vukasin - nasljednici ili izdajnici

4. Simka-zena i majka

5. Rodjenje Adama - novi pocetak ili kraj

tamaram
27-09-2011, 17:44
Odgovori :

1. Koreni su ogledalo sa dva lica ; u jednom se oslikava Srbija 20. veka izjedena unutrasnjim previranjima ,neslogom naroda i pohlepom politicara .Drugo lice ogledala zadire u psihologiju jedne porodice kojoj uprkos materijalnom bogatstvu i prestizu prijeti raspad i gazenje loze.

tamaram
27-09-2011, 17:44
2. Acim Katic,seljacki sin,gazda,domacin i radikalski prvak istice se u jednom planu kao vodja naroda ,domisljat i sposoban ,sa jasnim politickim ciljevima izgradjeni na tradiciji i jako tradicionalnom osjecaju .S druge strane ,on je skrhan saznanjem da nemoze da se uhvati u kopstac sa problemima koje donosi novo vreme ali i sa porodicnim problemima ,te prezivljava niz poraza koje to jos vise oslabljuju.

tamaram
27-09-2011, 17:45
3. Djordje i Vukasin su dva lika koje veze zajednicko porjeklo ali ih mnogo vise razdvaja .Vukasin predstavlja izdanak novog bremena novog doba i misli. Francuski djak se vraca u Srbiju koja jos nije uspjela da se oslobodi turskog jarma i nasledja koja posce pod teretom neprosvecenosti i siromastva.On stremi ka evropskom duhu ali se istovremeno budi Vukasin zadojen tradicionalnim i seljackim, sto dovodi do unutrasnje borbe ,mucenje i preispitivanja.Djordje je svojim poslovnim uspjesima ,trgovinom i bogatstvo osigurao mjesto u drustvu ,ali ono je poput njegoivog polozaja u porodici na klimavim nogama , jer on nije u mogucnosti da ispuni osnovni zadatak-da obezbjedi sebi potomka i nastavi lozu Katica.Pritisnut sa jedne strane ocevom naklonoscu prema Vukasinu a s druge sopstvenim nedostatcima ,sto ga jos vise unizava u sopstvenim ocima ,iako je mocnik i gazda u ocima drugih .I Vukasin i Djordje su izdanici Acima Katica ali ne udovoljavaju negovim zeljama : prvi se priklanja ocevim politickim protivnicima a drugi je zigosan jalovoscu .

tamaram
27-09-2011, 17:45
4. Simka je lik okarakterisan ljepotom snagom i zdravljem sto jos vise istice Djordjevu jalovost. Ona je u potpunosti svjesna svog porjekla i svog polozaja u kuci Katica u koju je usla iz siromasne nadnicarske porodice.Iako je to protiv na njenoj prirodi ona se predaje Toli Dacicu da bi ocuvala sebe i porodicu .

tamaram
27-09-2011, 17:45
5. Prodjenje Adama ponistava sve sto je bilo prije trulo i lose u porodici - Simka se oslobadja mora i nesanica ,Acim mu posvecuje ostatak zivota a Djordje dobija toliko zeljenog nasljednika .Adam je simbol prelaska iz starog vremena u novo , i sto se tice porodice i Srbije s pocetka 20. vijeka.

tamaram
27-09-2011, 17:45
Kuda nas vode nasi koreni ?

Svaki covjek ima porjeklo koje na neki nacin odredjuje njegovu sudbinu ili bar dobar dio nje.Kod nas na Balkanu ta uloga porjekla je istaknuta kao nigdje drugdje u svijetu .Kakvo ti je prezime ,odakle dolazis ,ko su ti bili djedovi cesto moze da bude vaznije od onoga sta si ti ustvari.Covjek bez korjena je - nula bez proslosti i buducnosti .Neminovno se ,dakle , postavlja pitanje kakvi su to nasi toliko vazni korjeni koji nas kao aveti iz proslosti progone na nasem putu buducnosti .Ono sto se moze reci da su ti korjeni generacijama iznicali iz krvavog tla .Stalni ratovi ,bune i ustanci ,tlacenja od strane turskih osvajaca kroz istoriju odnosila su nase (srpske) najbolje glave i najhrabrije duse .Kada sumiramo Srpskog naroda mi mozemo samo zbunjeni da stanemo i upitamo se : kuda dalje ? Cemu nas uci nasa istorija i sta zahtjeva od nas ?da li je to nemilosrdna osveta zbog ogromne nepravde i zla koje su vjekovima okomljavale na nase pretke ? Trebamo skupiti horde ubice i krvoloka i zbrisati sa lica zemlje sve nase neprijatelje ili da i dalje budemo mirne ovce koje cekaju klanje.

tamaram
27-09-2011, 17:46
Strast, unutrasnje previranje, dusevni lomovi, bezizlaznost i ocaj, a sa
druge stranepogresno kanalisana ljubav, koja spaja gresno i moralno
zalutale, slicne a toliko razlicite osobe, glavni su motivi "Korena" –
prikaza svovremenog stradanja i porodicne tragedije.
Cim je prvi uzdah prostrujao njegovim plucima, cim je prvi plac, tek rođenog Acima
Katica, prelomio tisinu prerovske noci, postalo je ocigledno da ce ovaj
covek proziveti sve, samo ne jedan obican zivot. Vecito svestan da ne
pripada tu, da je izdvojen, on krece u svoju borbu, krvnicki grabeci
svaku zivotnu priliku.

tamaram
27-09-2011, 17:46
Provodi mladost kao polupismeni seljak, kubureci
sa svim problemima koji su mucili njegove sugrađane, resen da svojim
sinovima obezbedi bolju buducnosti vece sanse za uspeh. Nad njim se
konstantno nadvija senka Vasilija. On te teskobe ne moze da se oslobodi
do kraja zivotai ne uspeva da pobegne od kompleksa koji samostalno
stvara. Upravo zbog toga, svi buduci događaji u porodici Katic bivaju,
moglo bi se reci i ukleti, jer Acim, kao da baca nevidljivu koprenu
nesrece i prokletstva, naravno nesvesno.

tamaram
27-09-2011, 17:46
Međutim, njegov zivotni
san se stravicnom brzinom rusi Vukasinovom izdajom, ali i zbog đorđeve
neplodnosti. Acim postaje izgubljen covek, covek koji, na prvi pogled,
ne pronalazi drugi motiv za zivot. Svi njegovi pokusaju da stvori
istinske korene na tom tlu bivaju destruktivni, a sam Acim moralno
otuđen. Spoljasnji uticaji deluiju na njegovu psihu; on dozivljava
emotivni slom, skroz se ograđuje od ostalih clanova. upravo zato,
porodicna drama postaje uzrok stradanja pojedinca, u ovom slucaju Acima
Katica.

tamaram
27-09-2011, 17:47
Njegovi principi su jaci od ljubavi. Prkos je stavljen na
prvo mesto, karakter i odstupanje od moralnih nacela ne ustupaju tron
emocijama. Tragika i jeste u tome.Ovde je to poistoveceno sa biblijskim
grehom, iako je Acim nevernik koji bezi od religije ali istovremeno i
pronalazi spas u njoj. Moral je zamisao. Vise je greha ucinjeno zbog
sprecavanaja greha nego zbog njega samog.

tamaram
27-09-2011, 17:47
Ipak, najvecu boljku
Acimu zadaje nemogucnost imanja naslednika. Od te zamisli ne moze da
pobegne, ona ga konstantno proganja, obuzima mu razum. On u nasledniku
vidi svoje spasenje i beg od proslosti, dokaz da postoji. Zeli svoju krv
koja ce poteci zemljom, zeli da sa samopuzdanjem pogleda u oci sve one
koji su ga krisom nazivali "sin Luke Dosljaka". Zato u Adamu vidi
pretnju, zavrsetak sebe, jer on ne proizilazi iz njegovog mesa.

tamaram
27-09-2011, 17:47
Stradanje dozivljava i na politickom planu, biva izdat i od samog lidera
stranke. Shavata da mu vise nista i nije preostalo, Svestan je da gubi
poreverenje, da je izgubljen, emotivno iscrpljen iako nikad nije javno
pokazivao osecanja, vec se zatvarao pred svakom naznakom emocije. Ne
pokusava da spase sebe, kao ni ostale clanove porodice, ali on to cini,
jer misli da tako treba i da ce, ako postupi drugacije, izdati sve ono
sto je gradio celog veka.
Acim je jedna izuzetno komplikovana
licnost, koja se ne moze perom iskazati. Sva njegova unutrasnja trvenja
proisticu iz velikog straha. Upravo zato i nismo u stanju da shvatimo
svu njegovu zrtvu.

tamaram
27-09-2011, 17:48
Licna tragedija Acima Katica (Nevena)

Svi
smo mi nosioci razlicitih drama, svaki covek je zrtva unutrasnjih bura i
lomova. Veciti smo borci sa svetom, sa samim sobom, svojim osecanjima,
nacelima i moranjima. Stalno smo primorani da biramo između osecanja i
straha da budemo slabi i stavljeni u rascep između principa i sigurnosti
u svoju, mozda nepostojecu snagu.

tamaram
27-09-2011, 17:48
Mislim da je Acim upravo taj
stalni borac i zrtva svojih principa, jer je birao sebe, a ne sina,
birao je moc i snagu a ne ljubav. Njegov odnos prema sinovima i krajnji
ishod tih situacijasu odlicje njegove drame. Nije ih cenio kao
individue, hteo je da im nametne licne stavove, bio je neka vrsta
tiranina. Naisao je na otpori ostao slomljen od najblizih. Voleo je ih
je na jedan sebican nacin, dok su bili dobri za njega. Kako sam Vukasin
kaze, tretirao ih je kao vasarske konje i voleo samo dok su bili najbrzi
u selu. Nesumnjivo da ih jeon voleo, ali ipak na pogresan nacin
ljubavi. To za mnoge i nije prava ljubav, vec sebicluk, izrazeni
kompleks vladarai stav da je jedino njegov put pravi i da taj put moraju
slediti i njegovi sinovi.

tamaram
27-09-2011, 17:48
Svi koreni njegove drame leze u osecaju
nepropadnosti porodici Katic. Sebe je smatroa uljezom, osecao je vecito
nizim i bezvrednijim i to zeli da nadoknadi kroz vrline sinova. Hteo je
da se hvali njima, da mu sluze za ponos. Tu je i strah za odrzanje loze
Katica. On zeli da oni nastave da zive u jos vecoj snazi i svezini
potomaka, pa zato i Dđrđu bira Simku, olicenje plodnosti i lepote. Ali,
tu ga ocekuje krah, slom kroz poram svog sina da se ostvari kao otac i
podari potomke Katicima, i time obezbedisigurnost porodici. Ipak, kad
dobije unuka, iako u dubini duse zna da on nije Katic, vraca mu se, uzda
se u njega, hvatajuci se za slamku spasa kao davljenik jer ni on nije
Katic, bas kao ni Adam.

tamaram
27-09-2011, 17:49
Njegova surovost ogleda se i kroz mlađeg sina
Vukasina, ser zeli da mu nametne politicke stavove i profesiju, ali i
tu dozivljava neuspeh. Nije ocekivao da ce se Vukasin razvijati i da se
izgraditi isopstveni put kroz zivot. Iako Acimova velika slabost, mlađi
sin, nije uspeo da pokoleba surove principe svoga oca koji ga dozivotno
odbacuje od sebe, glas pogresnih nacela zivota, prenebregivo je glas
srca i Acim ce vecno patiti. On odbacuje i svoje unuke, Vukasinovu decu,
jer ne oseca nikakvu bliskost sa njima, ne oseca u njima ljubav prema
zemlji, ukorenjenost u porodici Katic. Oni su mu daleki, pa bira Adama,
iako on po krvi nije njegov.

tamaram
27-09-2011, 17:49
Tu je i neizbezni odnos sa Prerovcima.
Acim zeli da im nametne svoju volju, ali i ostaje uz njih kad biva
zarobljen. Prisutna je njegova zelja za politickom dominacijom koju zeli
da ostvari po svaku cenu, pa cak i gazeci preko leseva.
Da li je
Acim Katic zaista toliko surov kao sto govore njegovi postupci i da li
je tiranin prema porodici i drugim lljudima, ili je samo zrtva svojim
nacela? Mislim da je njegovo srce ostalo puno ljubavi koju nije znao da
pokaze, ljubavi koje se plasi i za koju je mislio da ne moze da pruzi
sigurnost.

tamaram
27-09-2011, 18:11
MODERNO U ĆOSIĆEVIM "KORENIMA"

U romanu Daleko je sunce kao i u romanu Koreni Ćosić odmah, neposredno, upoznaje čitaoca sa svojim ličnostima. Prvi utisak koji se u tom upoznavanju dobija ne menja se mnogo ni kad se čitanje knjige završi: kad se prvi utisak proverava. Kad kažemo da se ne menja mnogo, hoćemo da kažemo da se taj utisak u osnovi uopšte ne menja nego se možda samo dopunjuje i proširuje. Ovo dolazi, čini se, otuda što su ličnosti u prva dva Ćosićeva romana od samog početka već formirane: još dok ih predstavlja čitaocu, pisac o njima kaže gotovo sve. Na primer, opis fizičkog izgleda i kratki dijalozi u mnogome otkrivaju, već na prvim stranicama romana Daleko je sunce, glavne junake: političkog komesara Pavla i komandanta odreda Uču.

tamaram
27-09-2011, 18:11
Isti je slučaj i u romanu Koreni: kad se završe uvodne reči starca Nikole, reči prologa i reči proroka, čitalac je uključen u situaciju čiji su nosioci dve ličnosti od kojih je jedna centralna: Đorđe Katić, bogati trgovac, i Tola Dačić, njegov nadničar. Jeste li primetili? Ovim dvema ličnostima pisac je odmah odredio njihovu ulogu, i to društvenu ulogu: trgovac i nadničar, gospodar i sluga, onaj od koga se zavisi i onaj koji zavisi. Ove uloge čine jasnim njihov međusobni odnos i njihov pritajeni sukob; ali to nije sve. Uz pomoć unutrašnjeg monologa Đorđa Katića pisac daje odmah, gotovo celu njegovu ličnost. Saznaje se, iz tog monologa, mnogo: položaj Đorđa Katića u društvu; njegov način života; njegov odnos prema ocu i njegov odnos prema ženi; njegov strah i njegova nemoć; uzroci toga straha i uzroci te nemoći. Đorđe Katić, koji većinu dana provodi po drumovima i većinu noći u mehanama: odlazeći u trgovinu i vraćajući se iz trgovine; koji je nesrećan što je nemoćan ljubavnik i koji je očajan što ne može da bude otac; koji je nezadovoljan i svojim bogatstvom, i svojim položajem, i svojim životom, — tu je, sav, pred čitaocem. Uznemiren, neodlučan, osoran.

tamaram
27-09-2011, 18:11
Kad je scena između Đorđa Katića i Tole Dačića završena, kad smo, gotovo u magnovenju, ali nedvosmisleno, i videli i shvatili Đorđa Katića, tek onda susrećemo novu ličnost: Simku, Đorđevu ženu. Ovo je naročit i nameran postupak pisca: može se reći da on svoje junake uvodi u roman postepeno, jedan za drugim, kao da ih izvodi na pozornicu. Novoj ličnosti posvećena je nova scena. Posle Đorđa, dolazi Simka. Nalazimo je u kratkom razgovoru sa slugom; zatim sledi njen monolog a onda sukob sa mužem. To je dovoljno da se Simka upozna: ona je lepa žena, ali nije i srećna žena. Gospodarica u bogatoj kući, ona je sluga svojih ukućana; prezrena što, bez svoje krivice, nije majka. Đorđe i Simka su dve od četiri glavne ličnosti u romanu; ostaje da upoznamo, znači, još dve.

tamaram
27-09-2011, 18:12
Evo ih: Aćim Katić, glava porodice, ugledan politički čovek, radikal iz prve generacije radikala: svoju ulogu patrijarhalnog domaćina i oca on u potpunosti podređuje svojoj ulozi političara. Njegov mlađi sin Vukašin, očev ljubimac i očeva nada, docnije očevo razočaranje; mladi gospodin školovan u inostranstvu, koji se vraća u svoj dom da bi prekinuo sve veze i sa ocem i sa porodicom i sa poreklom. Pisac nam je, tako, predstavio sve svoje glavne junake; i više od toga: on ih je na izvestan način i odredio. Pošto je to učinio, sve ih je okupio: na porodičnoj svečanosti u slavu Badnje večeri, na svečanosti koja nije ni porodična ni svečana, sukob između njih, sukob koji se očekivao, izbija: drama počinje. I događaji počinju.

tamaram
27-09-2011, 18:12
Rekli smo da je pisac još u samom početku odredio svoje ličnosti. Na koji je način on to postigao? Obeležja koja Dobrica Ćosić daje svojim junacima u Korenima (ali i u romanu Daleko je sunce, pa čak, u izvesnoj meri, i u Deobama) dvojaka su: sociološka i psihološka. Ono što Ćosić odmah saopštava to su, kao što smo maločas primetili, podaci o društvenim ulogama njegovih ličnosti. Ove uloge imaju neposredno ali i posredno dejstvo; uloga u društvu određuje ulogu u porodici; obe uloge određuju opet, svaka za sebe, i svaka na svoj način, intimnu psihološku ličnost junaka. Intimna psihološka ličnost uslovljava, dalje, razvijanje društvene uloge. Da nije više od svega političar, Aćim Katić bi pre svega bio otac. Ovako, njegova politička načela su od presudnog značaja čak i u njegovom odnosu prema voljenom sinu. Međutim, ako političar svesno podređuje u sebi oca, otac je taj koji se nesvesno buni u političaru. Pobunu u Prerovu ne vodi uvređeni političar, kako izgleda, nego uvređeni otac, kako ne izgleda. Pobunom u Prerovu Aćim Katić dokazuje svoje pravo i svoju pravdu političkim protivnicima, no dokazuje i svome sinu, koga voli, ali koga se odrekao, i dokazuje sebi, da je bio pravedan i da je bio u pravu.

tamaram
27-09-2011, 18:12
Kada bismo bili uvereni da je to od neke važnosti i kada bismo pokušali da ocenimo koje vrste obeležja: da li socijalna ili psihološka imaju veći značaj za opšti utisak o Ćosićevim ličnostima, verovatno je da bismo pretrpeli neuspeh. Polazeći, u koncepciji svoga romana, od jedne dosta uprošćene i dosta uopštene sociološke sheme, Ćosić je i svojim ličnostima namenio dosta uprošćena i dosta uopštena sociološka obeležja. Sa takvom prvobitnom koncepcijom pisac manjih sposobnosti nego što su Ćosićeve ostvario bi ličnosti koje ne bi mogle da budu psihološki uverljive. Dobrica Ćosić je, međutim, uspeo da sociološke karakteristike svojih ličnosti učini psihološki uverljivim; tako je romanopisac prevazišao u sebi istoričara i sociologa.

Svetlana Velmar—Janković

tamaram
27-09-2011, 18:13
KORENI

Koreni se možda mogu definisati kao jedna varijanta porodičnog, kolektivnog romana, pa dakle i socijalnog, i ne manje seoskog i takođe psihološkog, političkog, delimično i egzistencijalnog. Ćosić je u Korenima i istoričar jedne porodice kao jezgra oko kojeg se okreće svet i koja je i sama svoj mali svet, sažimajući u sebi duh vremena i društva. Porodica je u tom romanu centar organizma u kome, pomoću retrospektivnih osvetljavanja socijalnih, ekonomskih i geneaoloških elemenata saznajemo šta ga je uslovilo i stvorilo. Ona i pored svoje prividne nekompaktnosti ima obeležje grupe: porodica će ostati jaka samo ako se lične želje podrede njenim opštim interesima i njenoj ekonomskoj i političkoj osnovi. To su socijalne i sociološke determinante romana.

U Korenima nalazimo naturalističku i sociološku shemu podržavanu iznutra verbalnom energijom, vatrom reči, gorivom pomoću kojeg se ono održava i lebdi nad svojim sopstvenim ponorom.

tamaram
27-09-2011, 18:13
Sociološka shema u Korenima ocrtava se sa tolikom preciznošću i evidentnošću da ju je nemoguće ne primetiti: otac — Aćim Katić — despot i gospodar porodice; stariji sin Đorće — onaj koji radi i stiče, uvećava bogatstvo, ali ne uspeva da stekne naklonost oca, ni ljubav i porod žene; mlađi sin Vukašin očev ljubimac, ali otpadnik: odlazi u grad, školuje se u inostranstvu, izneverava oca i nade koje je ovaj polagao u njega i očeve političke ideale; i Simka, Đorđeva žena, matica porodice, ovaplođenje čulnosti, ali ne i ljubavi. U romanu Koreni nema ljubavi, jer to delo ne izlazi iz istorije i biloško-socijalnih uslovnosti koje njime vladaju, ne dopuštajući nikakav intimniji ton i zvuk: tako ni Simka nije ljubav, ona je oruđe, ona je sredstvo, ona je — po sociološkoj shemi — samo nužnost koja treba da obezbedi porod; i sluga Tola Dačić — naposletku, koji svoje gazde i mrzi i voli, i niti mrzi niti voli, jedan iz legije bogatih sirotan, veselih, zlehudih nesrećkovića koji podnose svoju sudbinu i o kojima je naša klasična realistička književnost svojevremeno govorila sa gotovo istim sentimentom.

S druge strane gledamo, pisac u Korenima kao da odustaje od tzv. slikanja karaktera (iako niko ne poriče da je Aćim karakter, izrazita figura u romanu, autentična poetska kreacija, kao što i u Đorđevom defektu i mučenju, u njegovim patnjama i samorazdiranjima postoji kob i sudbinska obeleženost), jer ti njegovi karakteri, bilo da fasciniraju ili ne, služe piscu uglavnom zato da se uputi u suštinskije slojeve ljudske prirode, u ljudsko kao totalitet, da bi globalno, ali ne i manje intenzivno, dao dramu i značenje ljudske pustolovine koja se zove život, egzistencija, da bi iz nje izvukao bedu i užas postojanja (neizvesnost i netrpeljivost, mržnja, bogaćenje i prevara, nasilje, ubistvo) i najzad ništavilo, smrt i pomor kojima se Koreni završavaju.

tamaram
27-09-2011, 18:13
Ali porodica ostaje. Gotovo svi konflikti u romanu dati su u odnosu prema porodici kao celini. Kad goropadni, robustni Aćim Katić, radikal, demagog, opozicionar, kaže kako je, kad je trebalo, skresao kralju u oči sve što je hteo i što mu se nije sviđalo, on ističe svoju političku doslednost i svoj politički ugled koji mu je potreban ne manje i zato da istakne ugled svoje porodice. Kad se odriče sina koji je, ženidbom, prešao u suparnički politički tabor, on, strasni, nepomirljivi i nepodmitljivi političar, ne može ipak da ga preboli, jer ne može da preboli rasturanje porodice. Kad je celog života kivan na starijeg sina Đorđa, on je ponajviše kivan zato jer ovaj ne odgovara njegovom modelu i tipu borca i branitelja porodičnog imena i interesa. Pisac ipak porodicu ne fetišizuje, niti je protkiva sentimentalnom patrijarhalnom ornamentikom. On samo poetski verodostojno evocira jednu istorijsku istinu i istorijsku neminovnost kao fundamentalnu, suštinsku strast za opstajanjem i trajanjem, mučnu i gorku, često ponižavajuću, ali vitalnu, upornu i neuništivu.

Koreni su simbol i formula jednog sveta uspostavljenog na vetrometini istorije, simbol i formula nagona za postojanjem, težnja da se dokuči i sazna šta sadašnjost duguje prošlosti.

tamaram
27-09-2011, 18:13
To istorijsko vreme u Korenima sažima i predaje budućnosti jedna porodica: koncepcija ovog istorijsko-porodičnog romana kao žanra izdvaja se, donekle, iz sheme sličnih dela utoliko što njegov junak nije samo jedna ličnost, pojedinac, niti nekoliko generacija, već jedna porodica čiju prošlost roman retrospektivno evocira i čiji potomci, kasnije, u romanu Deobe, dopiru do naše ne tako mnogo odmakle sadašnjosti. Ono u čemu se Koreni zadržavaju u sferi književne konvencije jeste tradicionalni sukob oca i sina (Aćima Katića i Vukašina) i sinovo izdvajanje od matičnog, porodičnog i seoskog jezgra. To nije samo kontrast otac—sin, već sukob i kontrast generacija, životnih shvatanja i ambijenta (grad—selo). Ali ako je time već morala da bude zadovoljena jedna književna konvencija, onda je bar i sociografska komponenta romana istinitija i kompletnija.

Time ujedno pozadina dela, ili fundiranost romana Koreni pokazuje dvostruko efektivan pokret: u socijalnom aspektu, kao slika društva, roman sadrži, iako donekle shematizirane, autentične elemente i značenja; u subjektivnom aspektu, roman takođe otkriva autora koji se menja, razvija i preobražava, koji postaje drukčiji i kao umetnik sazreva.

U dramskoj kompoziciji i strukturi Korena uvod i završetak, prolog i epilog, romana koji čine monolog letopisca Nikole i njegov solilokvijum imaju posebnu funkciju u delu. Najpre je to specifično dramska funkcija — da informiše, da najavi ili nagovesti ono što će se dešavati i one koji će u tome sudelovati, da govorim o sebi — kako to čini Nikola — poveća napetost i interesovanje za one koje on na početku samo ovlaš pominje; to je u prologu; a u epilogu — kao u klasičnom tipu romana — dobijamo "odjavu" komentar i zaključak ipak što u Korenima kraj ne znači počinak, definitivno smirenje nego i jedno novo, iako možda samo uslovno i simbolično, otvaranje prema beskraju i neizvesnosti života.

tamaram
27-09-2011, 18:14
Najmarkantniji lik je Aćim Katić, radikalski prvak, nadaleko čuveni političar i seoski gazda. On je, pored ostalog, poslužio piscu da se dotakne teme o velikoj snazi kolektivne uobrazilje, koja čini suštinu nacionalne mitologije. "Ličnost Aćima Katića izrasla je kao gromada u Srbiji, jake su radikalne žile u njoj koje joj daju osobenu gospodarsku ćud. Aćim Katić nagonski želi potomstvo koje će biti dolično njegovoj muževnoj naravi i krvi... Čvornovat je u svome prkosu i sili koja je nabubrela od osvojene zemlje... na svome velikom posedu on je odmetnik. Ima u njemu elementarnog prkosa i inata, muževne snage, starinskog vremena... Liči na dud koji prkosi vremenu, koreni su mu kvrgavi i žilavi." On nosi u sebi nešto od mentaliteta srpskih ustanika, pa se na momente izjednačuje sa tipovima junaka iz narodne poezije. Nacionalni ponos u njegovom osećanju narodnog dostojanstva izražava se pre svega u veri da je njegov narod, sa svojim etničkim osobenostima, izuzetan. Skoro tragičan u svojoj nacionalnoj isključivosti, on šalje Vukašina u Pariz, uveren da će tako od njega stvoriti školovanog narodnog tribuna koji će prihvatiti i boriti se za ideje radikalskog pokreta, ali u gunju i opancima, sa osobinama hajdučkog harambaše. I kad iz Pariza bude stigla Vukašinova fotografija koja ga predstavlja kao evropiziranog mladog intelektualca, Katić će iskreno, skoro očajnički, kao da nariče za mrtvim sinom, kriknuti: "Evropa mi upropasti sina." Aćimova ličnost se formirala na epskim tradicijama, u kojima se svakim stihom, sa ponosom isticala nacionalna čistota kao vid duhovne nadmoći nad osmanlijama. On se formirao prema jednom mitskom modelu, prvenstveno modelu hajdučkog harambaše, kakav je bio prvi muž njegove majke, Karađorđev četovođa Vaslije, koji intenzivno živi u porodičnim legendama. Sa takvim karakteristikama, borac po krvi i temperamentu, Aćim Katić je morao postati i borac protiv domaće despotije i pustahiluka, iako je u svojoj porodici patrijarhalni despot. Kao zagovornik kultova nacionalne mitologije, on će uzaludno pokušavati da te vrednosti razvije u Vukašinu.

tamaram
27-09-2011, 18:14
lizak Aćimu je i Nikola, jedan od najzagonetnijih likova Ćosićevih Korena, neka vrsta mitskog podzemlja Srbije. "Ima u njemu nečega drevnog, mitskog, arhaičnog, ćutljiv je i opasan, ovaj starac liči na sveca, govori kao prorok, a deluje kao zli volšebnik i kao sentimentalni hajduk u isti mah." Učesnik u retkim ratovima protiv Turaka, on je učesnik i u čestim bunama protiv domaće despotije.

Nikola jeste tip čoveka hajdučkog mentaliteta. Ali čitavo Nikolino biće ispunjeno je tragikom života u ropstvu pod Turcima. Njemu su u mutnom sećanju ostale pojedinosti očeve smrti, koga su Turci, posle pada prvog srpskog ustanka, nabili na kolac a seljacima zabranili da ga skinu i sahrane, pa je Nikolina mati morala da sedi kraj mrtvog muža da ga ne bi psi unakazili. Na tim doživljajima lične i kolektivne nesreće formiran je Nikolin mentalitet. U njegovoj svesti često se roje vrlo zagonetne slike, nastale svakako na osnovi narodnih legendi o stradanjima i borbama u toku robovanja pod Turcima. Ćosić je Nikolu, čoveka bez prezimena, bez mesta rođenja, bez mesta i datuma smrti, neukorenjujući ga nikako i nigde, podigao do simbola i pokazao da čovek ovog tipa predstavlja dotrajavanje jedne mitske vrednosti.

tamaram
27-09-2011, 18:14
Vukašin, Đorđe, Tola, Simka i Aćimov sluga Mijat pripadaju onom kolenu koje se formiralo u XIX veku, ali će svi, sem Simke, dosta duboko zakoračiti i u XX vek.

Vukašin je zamišljen kao tip novog, građanskog intelektualca, koji pokušava da raskine sa patrijarhalnom arhaičnom svešću i Srbiju okrene Evropi. Istina, Vukašin je u mladosti mislio očevim mislima i živeo u njegovim idejama, ali je njegovo odmetanje od očeve radikalije bilo nužnost. Ali Ćosić je svestan da se ličnost čije se formiranje začelo, i dobrim delom ostvarilo u jednoj patrijarhalnoj etničkoj i etičkoj sredini, sa arhaičnim moralom i arhaičnim načinom života, ne može tako lako da izmeni obrazovanjem. Zato će Vukašin dugo biti raspet, kao na krstu, između svojih novih uverenja i arhaičnih naslaga u sebi. Kad je pošao iz Beograda u očevo Prerovo, čvrsto ubeđen da će raskinuti sa ocem, on je svakog trenutka hvatao sebe u mreži koju ispreda tradicija. Stojeći u svojoj sobi, u očevoj kući, osećajući miris suvog livadskog cveća u venčićima na zidovima, on "odjednom sav opijen nečim što se ne određuje u svesti, nečim što je van nje, izgubljen i rasut u trajanju dužem od pamćenja, dugo ostade tako."

tamaram
27-09-2011, 18:15
Đorđe, drugi sin Vukašina Katića, je izvanredan posednik, u njemu je nagon za posedništvom i smisao za sticanje bogastva razvijen do vrhunca, postaje neka vrsta umetnosti. S te strane Đorđe imponuje i snagom volje, i poslovnom veštinom i smislom za posao. Ali on je, istovremeno, zamišljen kao tip impotentnog i sterilnog muškarca, što je u romanu dublje i analitičnije prikazivano. U Đorđu je veoma jaka čežnja za porodom, nagon očinstva, nagon za produženjem porodice: on u tome vidi smisao življenja. Strah da će ostati bez poroda rađa u njegovoj svesti stravične slike pustoši na katićkom posedu. Ovaj strah dobija skoro patološke razmere i snagu, Đorđe se opija, tuče svoju ženu, pa je, u časovima dubokog pijanstva, nagovara da mu rodi naslednika, makar ga začela i sa slugom. A kad se to i desi, kad mu Simka gasle petnaest godina jalovog braka rodi sina, počinju nova Đorđeva stradanja zbog sumnji da li je on zaista otac tog muškog deteta, Katićkog naslednika. Na kraju romana vidimo ga razjedenog i upaničenog od straha da u strašnom epicemičnom pomoru Prerovaca ne ostane bez naslednika, ali i veštog da tuđe nesreće iskoristi da bi uvećao bogatstvo svome detetu.

Simka je u mnogo čemu originalan lik seljanke, i to ne samo u srpskoj književnosti. Po temperamentu i vatri svojih čula dosta podseća na Sofku Bore Stankovića, ali je Simka bogatija i složenija priroda. Najmanje je slična likovima seljanki, patrijarhalnih žena koje poznajemo iz srpske seoske realističke proze. Kći seoskog nadničara, koja u strahu od siromaštva, pristaje na brak sa gazdaškim sinom iako je u tom braku ne očekuje lična sreća, ona već nagoveštava specifičnu psihologiju. Istina, ona ima i karakteristike patrijarhalne žene iz seoske sredine: pokorna je svome mužu kome nepisani patrijarhalni moral daje neograničenu vlast nad ženom. Ali, očigledna je i njena mnogostruka superiornost nad Đorđem ne samo po vitalnosti nego i po ukupnoj duhovnoj konstituciji.

tamaram
27-09-2011, 18:15
Ćosić je u opisima tužnog Simkinog života u braku, u postelji sa Đorđem, isticao i snagu materinskog nagona i snagu njenih čula. Ima Simka treperavih groznica u pustoj bračnoj postelji i strasnih sagorevanja u čežnji za muškom snagom. Neugasla lepota i neistrošena snaga vode u zanos i čežnju, pa se od toga neizmerno pati u slatkim maštanjima. Ali iznad svega u Simki gospodari snaga volje i razuma. Takva Simka jeste tip patrijarhalne žene, ali to je samo jedna strana njene ličnosti. Simka se užasnula kad joj je mati pomenula da bi sa drugim čovekom mogla da nastavi katićevsku porodičnu lozu.

Iako je Simka uspevala da nagone svoje krvi obuzdava, ipak saznanje da se može ponovo vratiti u nadničarsku bedu i za sobom slušati kikotanje svojih dojučerašnjih nadničara bilo je jače od patrijarhalnih zakona. Ali i onda kad se odlučila da pogreši, više je bila majka nego žena, više se brinula da svome detetu potraži oca nego što je sebi tražila muškarca.

tamaram
27-09-2011, 18:15
Tola Dačić je tip poslušnog seoskog sluge i nadničara. On prati gazdu pri obavljanju poslova, obrađuje mu zemlju, kosi livade, ubira letinu, diže mu bune, i nikad se glasno ne buni protiv takvog gazde. Ipak, njegovo mirenje sa siromaštvom nije izraz njegove klonulosti pred kapitalističkim zakonima. On nije očajnik i inferiorac. On se po nečemu oseća superiornijim od gazde, iako to osećanje superiornosti snagu crpe iz onih načela koja mu je u svest usadila crkva. "Ni bog nije svog sina kad mu se rodio, uvio u svilu i kadifu. Rodio se u toru, kažu. Da nije bilo magaraca i ovaca da ga zagreju, ako ne lažu, dete bi moralo da skaplje iako je božji sin." Toli nisu nepoznati ni trenuci ispunjeni nejasnom mržnjom na gazde i moćnike. Gorčina siromaštva katkad preraste u osetniju mržnju, ali to stanje ne traje dugo i nikad se ne pretvara u jasno saznanje o socijalnoj nepravdi i lošem ustrojstvu ljudskog društva niti u svest da bi se nešto možda moglo i da izmeni. Njegova intimna pobuna javi se samo onda kad život koji mu, inače, nikad nije naklonjen, pokaže svoju još ružniju stranu. U trenutku kad mu je jedan od blizanaca umro, kraj već ugaslog ognjišta Tola vodi dijalog sa Bogom, bez trunke hrišćanske skrušenosti pred veličinom božanstva: "A ti, Bože, tako, sve na Tolu Dačića: i sirotinju i bolest. Ni ti ne smeš na gazde da udariš." Onda se ipak uteši Đorđevom nesrećom: "Kod Đorđa Katića nemaš šta da uzmeš. Jalov je kao crn jasen. Dukati tebi ne trebaju. Tamo kod tebe na nebesima nema dućana."

Dušanka Bajić