Pogledaj Punu Verziju : Епске песме покосовског циклуса
Покосовски циклус је циклус песама српске епске поезије, који опева догађаје
непосредно после Косовског боја, односно, последње отпоре Отоманском царству,
које су пружали српски деспоти и банови, кнезови и војводе из моћних феудалних
породица: Јакшића, Бранковића, Црнојевића. Најчешће су то песме пуне страдања
и пораза, личних и општих трагедија. У њима опеван је појединачан отпор
последњих владара кад се организованом војском није располагало, па је крајњи
исход такве борбе унапред био познат. Именица смрт без иједног вокала сама по
себи наглашава трагедију, и главни је мотив у овим песмама. Последњи отпор
плаћа се животом; гине се храбро и поносно; у смрт иду и жене иако би биле
поштеђене од окупаторске војске - неће да живе у срамоти.
Најпознатије песме овог циклуса су: „Смрт војводе Пријезде“, „Смрт војводе
Каице“, „Диоба Јакшића“, „Болани Дојчин“...
Истакнуте личности
* Болани Дојчин
* Бошко Рајчевић - Бошко Рајчевић
* Влашић Радул
* војвода Кајица
* војвода Пријезда
* војвода Рајко
* Големовић Ђура
* Грчић Манојло - Грчић Манојло
* Дојчетић Вук
* Змај-Огњени Вук - Вук Гргуревић (1459-1485), племић из династије Бранковића
* игуман Светогорац Васо - игуман манастира Хиландар
* Јовица Ресавац
* Каица Радоња / Каица војвода
* краљ Ђурађ
* Облачић Раде - Облачић Раде
* Сибињанин Јанко - Јанош Хуњади (1387-1456)
* Стојан Степојев
* Шајновић Дамњан
Стране личности
* Алил-ага
* Геција - бан тителски
* Иштван - бан сланкаменски
* Маџар-Јанко
* Мина од Костура
* Муса Арбанас / Муса кесеџија
* Немеш - бан вршачки
* Ћуприлић-везир
* Усо Арапин
* Цар Мемед - султан Мехмед ИИ
* Цар Појазет - султан Бајазит И
* Цар Сулеман - султан Сулејман И
* Црни Арапин
Мање истакнуте личности
* Ђак Исаија - ђак манастира Хиландар
* Перо налбантин
* слуга Голубан - слуга Марка Краљевића
Песма Диоба Јакшића припада кругу покосовских песама. Ова песма говори о
Јакшићима који су према историји потомци Јакше, војводе Ђурђа Бранковића.
Браћа Стефан и Митар прелазе у Угарску да би се борили против Турака. Јакшићи
су јунаци народних песама старијих времена. За њих су најчешће везиване теме о
братским и породичним односима са баладичном нотом (деоба, искушавање љуба).
Pošto su podelili očevinu stariji brat Dmitar smatrao je da mu kao starijem pripadaju konj
i soko, a mlađi brat mu je to pravo odlučno osporio. Epski pesnik je pronašao rešenje da
zavadu braće u pesmi prikaže iz najobjektivnije perspektive. Učenici imaju zadatak da
pronađu stih u kojem epski pesnik ocenjuje sukob braće beznačajnim.
''O malo se braća zavadiše,
da oko šta veće ni oko šta:
oko vrana konja i sokola''.
Posredstvom porodičnog sukoba ukazuje se na apsurdnost sličnih odnosa na širem planu.
Zaslepljen gnevom zbog Bogdanove nepopustljivosti Dmitar naređuje svojoj ženi da mu
ona otruje brata.
Surovost i prenagljenost Dmitrove naredbe osobito su izrazite u poređenju sa duhovnim
svetom plemenite Anđelije. Anđelija neizvršava naredbu već poklanja Bogdanu zlatnu
molitvenu čašu.
Anđelija je pokazala obojici braće lepotu nesebičnosti i poštovanja.
Pesma ukazuje na stranputice na kojima se može naći čovek rukovođen gnevom, ali i na
duhovne visine do kojih ga mogu uzvisiti plemenitost i ljubav.
ПЕСМА „ДЕОБА ЈАКШИЋА“
Песма „Деоба Јакшића“ почиње сукобом између звезде Данице и Месеца, сукобом
између браће Дмитра и Богдана. Браћа су се завадила око поделе очинства. Све су
равноправно поделили осим коња и сокола. Дмитар је сматрао да он има
старешинство и да он треба узети и коња и сокола, док је Богдан сматрао обрнуто.
Када је Дмитар полазио у лов рекао је својој жени:
„Анђелија, моја вјерна љубо,
отруј мени мог брата Богдана!
Ако ли га отровати нећеш,
не чекај ме у бјелу двору!“
На овај начин је Дмитар заповедио својој жени. У то време мужевљева заповест се
морала испунити. У таквој ситуацији се она нашла међу завађеном браћом,
окружена себичношћу, завишћу и мржњом, а потом и између Бога и људи. Постој
страх од божије казне и страх од реакције људи. Анђелија је, не пристајући да
живи са грехом, покором и срамотом, смислила начин на који да спаси и девера и
своју душу. Отишла је код девера са чашом коју невеста чува као најдражу
успомену, наточила је вином, и клањајући му се молила га да му да коња и
сокола. Девер је до тог тренутка био себичан, непопустљив и озлојеђен, али
дирнут пажњом, добротом, молбом и разнеженошћу, поклања јој оно што она
тражи. Дмитар је ловио цео дан, али ништа није уловио. А када је на језеру
наишао на утву златокрилу, догодила се несрећа јер је утва сломила крило
његовом соколу.
Упитао је сокола како му је, соко одговара:
„Мени јесте без крила мојега
као брату једном без другога.“
У овом треба тражити поруку песме: брат брату мора бити близак и мио, и да је
човеку без брата најтеже јер брат је тај који ће разумети, помоћи и заштитити, а
то је и основни смистао братства: имати свог блиског, имати љубав. Схватајући
речи сокола, Дмитар се досетио шта је наредио жени јер га је соколова несрећа
освестила. Узјахао је вранца, али је и њега задесио несрећни случај. Сломиле су
му се предње ноге. Ова дешавања су учинила обрт у Дмитровим осећањима.
Песма се срећно завршила. Анђелија саопштава покајаном Дмитру:
„Нијесам ти брат отровала,
веће сам те с братом помирила.“
У томе и јесте то ‘’чудо велико’’ које је звезду Даницу занело и учинило да заборави
на себе. Доброта, човештво и љубав према ближњем супроставља се братској
себичности, сујети, грамзивости и мржњи као мрачној страни човековог бића и
односе победу. Тако Анђелија израста у лик патријархале жене коју одликују
побожност, мудрост, доброта, оданост, снисходљивост, љупскост и човекољубље.
Својим поступком, она је три добре ствари учинила: спасла је један живот, мужа је
ослободила греха и сачувала своју душу.
Јелена Станковић 7/2
Диоба Јакшића
Мјесец кара звијезду даницу:
"Ђе си била, звијездо данице?
Ђе си била, ђе си дангубила?
Дангубила три бијела дана?"
Даница се њему одговара:
"Ја сам била, ја сам дангубила
Више б'јела града Бијограда,
Гледајући чуда великога,
Ђе дијеле браћа очевину,
Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане.
Лијепо се браћа погодише,
Очевину своју под'јелише:
Дмитар узе земљу Каравлашку,
Каравлашку и Карабогданску,
И сав Банат до воде Дунава;
Богдан узе Сријем земљу равну,
Сријем земљу и равно Посавље,
И Србију до Ужица града;
Дмитар узе доњи крај од града
И Небојшу на Дунаву кулу;
Богдан узе горњи крај од града
И Ружицу цркву насред града.
О мало се браћа завадише,
Да око шта, веће ни око шта:
Око врана коња и сокола:
Дмитар иште коња старјешинство,
Врана коња и сива сокола,
Богдан њему не да ни једнога.
Кад у јутру јутро освануло,
Дмитар узја вранца великога,
И он узе сивога сокола,
Пак полази у лов у планину,
А дозива љубу Анђелију;
"Aнђелија, моја вјерна љубо!
Отруј мени мог брата Богдана;
Ако ли га отровати не ћеш,
Не чекај ме у бијелу двору.""
Кад то зачу љуба Анђелија,
Она сједе брижна, невесела,
Сама мисли, а сама говори:
"Што ће ова сиња кукавица!
Да отрујем мојега ђевера,
Од Бога је велика гријота,
А од људи покор и срамота;
Рећи ће ми мало и велико:
Видите ли оне несретнице,
Ђе отрова својега ђевера;
Ако ли га отровати не ћу,
Не см'јем војна у двору чекати."
Све мислила, на једно смислила:
Она оде у подруме доње,
Те узима чашу молитвену,
Саковану од сувога злата,
Што је она од оца донела,
Пуну рујна наточила вина,
Пак је носи својему ђеверу,
Љуби њега у скут и у руку,
И пред њим се до земљице клања:
"На част теби, мој мили ђевере!
На част теби и чаша и вино,
Поклони ми коња и сокола."
Богдану се на то ражалило,
Поклони јој коња и сокола.
Дмитар лови цијел дан по гори,
И не може ништа уловити;
Намјера га пред вече нанесе
На зелено у гори језеро,
У језеру утва златокрила,
Пусти Дмитар сивога сокола,
Да увати утву златокрилу,
Она му се не да ни гледати,
Него шчепа сивога сокола
И сломи му оно десно крило.
Кад то виђе Јакшић Димитрије,
Брже свлачи господско од'јело,
Пак заплива у тихо језеро,
Те извади сивога сокола,
Па он пита сивога сокола:
"Како ти је, мој сиви соколе,
Како ти је без крила твојега?"
Соко њему писком одговара:
"Мени јесте без крила мојега,
Као брату једном без другога."
Тад' се Дмитар бјеше осјетио,
Ће ће љуба брата отровати,
Па он узја вранца великога,
Брже трчи граду Бијограду,
Не би л' брата жива затекао;
Кад је био на Чекмек-ћуприју,
Нагна вранца, да преко ње пређе,
Пропадоше ноге у ћуприју,
Сломи вранац обје ноге прве
Кад се Дмитар виђе у невољи,
Скиде седло с вранца великога,
Пак заврже на буздован перни,
Брже дође граду Бијограду,
Како дође, он љубу дозива:
"Анђелија, моја вјерна љубо'
Да ми ниси брата отровала?"
Анђелија њему одговара:
"Нијесам ти брата отровала,
Веће сам те с братом помирила."
Смрт војводе Пријезде
Честе књиге иду за књигама:
Од кога ли, коме ли долазе?
- Од Мехмеда, од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде, војводе сталаћка:
"О Пријезда, војводо сталаћка!
Пошљи мени до три добра твоја:
Прво добро, сабљу навајлију,
Која сече дрвље и камење,
Дрво, камен и студено гвожђе;
Друго добро, Ждрала коња твога,
Који коњиц може прелетити
Засобице и по два бедема;
Треће добро, твоју љубу верну."
Гледи књигу војвода Пријезда,
Ону гледи, другу ситну пише:
"Цар-Мехмеде, турски господару!
Купи војске колико ти драго,
Под Сталаћа кад је теби драго,
Удри Сталаћ како ти је драго,
- Ја ти добра не дам ниједнога;
Ја сам сабљу за себе ковао,
А Ждрала сам за себе хранио,
А Љубу сам за себе довео;
Па ти не дам добра ниједнога!"
Диже војску турски цар Мехмеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ три године дана,
Нит' му одби дрва ни камена,
Нит' га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро уочи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедема малена Сталаћа,
Па с бедема у Мораву гледи;
Ал' Морава мутна испод града.
Па бесједи Пријездина љуба:
"О Пријезда, драги господару,
Нас ће Турци лагумом дигнути."
Ал' бесједи војвода Пријезда:
"Мучи, љубо, миком се замукла!
Гди ће бити лагум под Моравом?"
Потом дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву,
И Божју су службу одстајали;
Кад господа изишла из цркве,
Тад бесједи војвода Пријезда:
"О војводе, моја десна крила,
Крила моја, с вама ћу летити!
Да ручамо, да се напијемо,
Да на граду врата отворимо,
Да на Турке јуриш учинимо,
Па што нама Бог и срећа даде!"
Па Пријезда љубу дозиваше:
"Иди, љубо, у пивнице доње,
Те донеси вина и ракије!"
Узе Јела два кондира златна,
Па отиде у пивнице доње.
Кад госпођа пред пивницу дошла,
Ал' пивница пуна јањичара:
Папучама пију вино хладно
А у здравље Јелице госпође,
С покој душе Пријезде војводе.
Кад то виде Јелица госпођа,
Та кондиром о камен удари,
Па потрча у господске дворе:
"Зло ти вино, драги господару!
Зло ти вино, а гора ракија!
Пивница ти пуна јаничара,
Папучама пију вино хладно,
А за моје здравље намењују,
А тебе ми жива сахрањују,
Сахрањују, за душу ти пију."
Онда скочи војвода Пријезда,
Те на граду отвори капију,
Па на Турке јуриш учинише,
Те с бише и секоше с Турци,
Док погибе шездесет војвода,
Њих шездесет, хиљаде Турака!
Тад се врати војвода Пријезда,
Па за собом затвори капију,
Па потрже сабљу навалију,
Ждралу коњу одсијече главу:
"Јао Ждрале, моје добро драго,
Та нека те турски цар не јаше!"
Преби бритку сабљу навалију:
"Навалија, моја десна руко.
Та нека те турски цар не паше!"
Па отиде госпођи у дворе,
Па госпођу прихвати за руку:
"О Јелице, госпођо разумна,
Или волиш са мном погинути,
Ил' турчину бити љуба вјерна?"
Сузе рони Јелица госпођа:
"Волим с тобом часно погинути,
Нег' љубити на срамоту Турке;
Нећу своју веру изгубити
И часнога крста погазити."
Узеше се обоје за руке,
Па одоше на бедем Сталаћа,
Па беседи Јелица госпођа:
"О Пријезда, драги господару,
Морава нас вода отхранила,
Нек Морава вода и сахрани!"
Па скочише у воду Мораву.
Цар је Мемед Сталаћ освојио,
Не освоји добра ни једнога.
Љуто куне турски цар Мемеде:
"Град-Сталаћу, да те Бог убије!
Довео сам три хиљаде војске,
А не водим него пет стотина."
Zidanje Skadra, pesma koja mi se svidela više od ostalih.
To je narodna pesma, pripada pretkosovskom ciklusu i govori o tome kako trojica brace
Mrnjavčevića, Uglješa, Vukašsin i Uroš zidaju Skadar. Oni su njega zidali 3 godine i
nikako nisu uspeli da ga sazidaju jer vila sve srusi. Ona se jednom prilikom obraca
Vukasinu i kaze mu da nadje blizance Stoju i Stojana i da ih uzida u temelj grada. Njegov
sluga je trazio brata i sestru 3 godine, al' ih nigde ne nadje. Posle sluginog povratka, vila
rece Vukasinu da u temelj uzidaju jednu od svojih ljubi. Oni se dogovore da ce to biti
ona koja sutra donese radnicima rucak i da nijedan nece nista reci svojoj zeni, ali
Vukasin i Uros prekrsise obecanje. Ugljeseva zena dodje na Bojanu. Ona je imala sina
Jovu od godinu dana i kad ju je video Uros se rastuzi, a ona a upita cemu takav izraz
lica, na sta joj on odgovori "Ubrao sam zlatnu jabuku, al' mi danas upade u Bojanu" ovo
je po meni najlepsa recenica u pesmi. Ona je izrecena u metafori, da Uroseva zena ne bi
saznala pravu istinu pre vremena. U mojoj glavi ta recenica zvuci ovako "Nasao sam te,
zavoleo te, moja ljubo draga, ali sada te gubim. "Moguće je da sam ja samo zbog ove
recenice i izabrala ovu pesmu, jer je njome sve receno. Da sam ja pisala ovu pesmu, kraj
ne bi bio ovakav, nju ne bi zazidali u temelj Skadra, vec bi je Uroš spasao, posvadjao se
sa bracom. Pobegli bi daleko, daleko i ziveli srecno"
Болани Дојчин
Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал' му не да остарила мајка:
"Не, Илија, луда аџамијо!
"Тебе хоће Арап преварити,
"Те ће ми те луда погубити,
"Оставити саморану мајку."
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Ал' га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад' се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
"Двори моји, огњем сагорели!
"А каде ми брже прокапасте?
"Да ми није умријети с миром."
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болестан Дојчине!
"Нису твоји двори прокапали,
"Но су сузе Јелице сестрице."
Тад' говори болестан Дојчине:
"Што је селе, ако Бога знадеш!
"Ал' је вама љеба нестануло?
"Али љеба, ал' црвена вина?
"Али злата, ал' бијела платна,
"Немаш чиме на ђерђефу вести,
"Немаш чиме, ал' немаш по чему?"
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болани Дојчине!
"Доста имам љеба бијелога,
"А још више вина црвенога;
"Доста злата и бијела платна,
"Имам чиме на ђерђефу вести,
"Имам чиме, и имам по чему;
"Ал' да видиш и друге невоље:
"Јест дошао Усо Арапине
"Под Солуна у поље широко,
"Од Солуна иште заточника,
"Да изиђе њему на мејдана;
"У Солуну не има јунака,
"Да изиђе њему на мејдана;
"А кад виђе црни Арапине,
"Он удари порез на Солуна:
"Све на двора по дебела овна,
"По фуруну љеба бијелога,
"И по товар црвенике вина,
"И по кондир жежене ракије,
"И по двадест жутијех дуката,
"И по једну лијепу ђевојку,
"Ја ђевојку, ја невјесту младу;
"Сав је Солун порез изредио,
"Редак дође на твоје дворове:
"Ти не имаш брата никаквога,
"Да саставља порез Арапину,
"Но смо јадне саме састављале,
"И ми јесмо порез саставиле,
"Ал' га нико однијети нема,
"Јер га Арап приватити не ће
"Без Јелице баш твоје сестрице;
"А чу ли ме, болестан Дојчине,
"Ја не могу љубит' Арапина,
"Чу ли брате, за живота твога."
Таде рече болани Дојчине:
"Хеј Солуне, огњем сагорео!
"Ђе у тебе не има јунака,
"Да изиђе Арапу на мејдан,
"Но ми не би умријети с миром.
Па дозива љубу Анђелију:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Јел' ми јоште у животу доро?"
Проговара љуба Анђелија:
"Господару, болестан Дојчине!
"Јесте тебе доро у животу,
"И добро сам угојила дора."
Тад' бесједи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Иди узми дора дебелога,
"Те га води моме побратиму,
"Побратиму Петру налбантину,
"Да ми кује вересијом дора,
"Хоћу исти Арапу на мејдан,
"Хоћу исти, ако доћи не ћу."
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
"Снахо моја, танка Анђелија!
"Зар је мене побро преминуо,
"Те ти водиш дора на продају?"
Ја говори дилбер-Анђелија:
"Мој ђевере, налбантине Перо!
"Није тебе побро преминуо,
"Но се тебе побро поздравио.
"Да му кујеш вересијом дора,
"Да он иде Арапу на мејдан;
"Кад се врати, да ти потков плати"
Проговара налбантине Перо:
"Анђелија, моја снахо мила!
"Ја не кујем коње вересијом;
"Да ми дадеш твоје оке чарне,
"Да их љубим, док се побро врати
"И док мене потковицу плати."
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Јел' ми побро дора потковао?"
Писну Анђа, како љута гуја:
"Господару, болани Дојчине!
"Бог убио твога побратима!
"Он не кује коња вересијом,
"Но он иште моје очи црне,
"Да их љуби, док му потков платиш;
"Ја не могу налбанте љубити,
"Та, Дојчине, за живота твога."
Кад то чуо болестан Дојчине,
Он говори вијерници љуби:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Оседлај ми дора дебелога,
"Изнеси ми копље убојито."
Па дозивље сестрицу Јелицу:
"О Јелица, моја мила сејо!
"Донеси ми једну крпу платна,
"Утегни ме, селе, од бедара,
"Од бедара до витих ребара,
"Да се моје кости не размину,
"Не размину кости мимо кости."
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедард до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват.
Окрену га Дојчин низ чаршију,
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал' говоре Солунски трговци:
"Вала Богу! вала јединоме!
"Од како је Дојчин преминуо,
"Није бољи јунак проишао
"Кроз Солуна града бијелога,
"Ни бољега коња пројахао."
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине,
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
"Ој Дојчине, да те Бог убије!
"Јоште ли си, море, у животу?
"Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
"А прођи се кавге и ђавола,
"Џаба тебе порез од Солуна."
Ал' говори болани Дојчине:
"Изиђ' курво, црни Арапине!
"Изађи ми на мејдан јуначки,
"Да јуначки мејдан дијелимо,
"А ласно је пити рујно вино
"И љубити Солунске ђевојке"
Вели њему црни Арапине:
"Богом брате, војвода Дојчине!
"Ти се прођи кавге и ђавола,
"Но одјаши да пијемо вино,
"Џаба тебе порез од Солуна,
"И џаба ти Солунске ђевојке;
"Кунем ти се Богом истинијем,
"Да ти овђе никад доћи не ћу."
Кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина,
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио.
Кад да видиш чуда под шатором!
Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с' Дојчин оканити не ће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
"Удри курво, црни Арапине,
"Удри прије да ти жао није."
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал' се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га хопље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арадове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
"Изиђ', побро да ти потков платим,
"Што си мене коња потковао,
"Потковао вересијом дора."
Проговара Перо налбантине:
"Побратиме, болани Дојчине!
"Нијесам ти дора потковао:
"Ја се, брате, мало нашалио,
"Анђелија љута и проклета,
"Она плану, како ватра жива,
"Па одведе некована дора."
Њему вели болесан Дојчине:
"Изиђ' амо, да ти потков платим."
Он изиђе пред свога дућана,
Ману сабљом болани Дојчине,
Налбантину одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Извадио очи налбантину,
Очи зави у јаглука танка,
Главу баци на мермер-чаршију,
Право оде двору бијеломе,
Пред двором је дора одсједнуо,
Па он сједе на меку ложницу,
Па извади очи Арапове,
Те их баци својој милој сеји:
"Ето, селе, очи Арапове,
"Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
"Селе моја, за живота мога."
Па извади очи налбантове,
Те их даје љуби Анђелији:
"Нај ти, Анђо, очи налбантове,
"Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
"Љубо моја, за живота мога."
То изусти, а душу испусти.
Болани Дојчин је један од најоригиналнијих и најреволуционарнијих ликова
читаве наше народне епике. Изможден деветогодишњом болешћу, утегнут платном
од бедара до витих ребара да му се не размину кости мимо кости, са копљем у
руци, на бесном дорату испод чијих копита искаче камење и збуњује солунске
трговце, он је отелотворена жудња за осветом угњетених и понижених маса. Он не
може да умре, нема права да умре док на свету постоји такав крвник као што је
Усо Арапин и такав нитков као што је Петар налбантин. У светској књижевности
нема таквог лика као што је Дојчинов. Њега је могао да створи само народ који је
столећима војевао против намета, увреда и бешчашћења.
Песме које припадају покосовском циклусу:
Орао се вијаше над градом Смедеревом (Најстарији сачувани запис српске
народне песме 1497. године)
Болани Дојчин
Диоба Јакшића
Ђурђева Јерина
Женидба Ђурђа Смедеревца
Женидба Поповић Стојана
Кад је Вук Огњени умро шта је наредио на самрти (В. Богишић, Народне пјесме
из старијих, највише приморских записа, књ. прва, Београд 1878, бр. 16)
Маргита дјевојка и војвода Рајко
Облак Радосав
Ослобођење Беча од Турака
Порча од Авале и Змајогњени Вук
Смрт војводе Кајице
Смрт војводе Пријезде
Смрт Максима Црнојевића
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.