PDA

Pogledaj Punu Verziju : Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola



kojica
27-05-2011, 17:26
DANI NAŠE MLADOSTI SU DANI NASE SREĆE

Sve u životu je prolazno. Mi provodimo nas život u isčekivanju: čekamo da odrastemo, da završimo
škole, da stvorimo svoje porodice, ali šta nam na kraju ostaje? Ostaju nam lepe uspomene na koje sa
osmehom gledamo i koje bismo ponovo rado proživeli. Ostaju nam lepa sećanja na dane nase
mladosti.

Mladost je prelepa. Ona zraci toplinom i radoscu. Mladost je prvo poglavlje velike knjige koja se zove
život. Vreme prolazi, a mi toga nismo ni svesni dok proživljavamo naše bezbrizne dane. Mi
sesusrećemo sa ljubavlju, srećom, tugom... Sve teškoce uspevamo da prevazidjemo uz pomoc
naši hprijatelja i voljenih osoba. Prijateljstvo i ljubav čine temelj mladosti. Nisam ni sanjao koliko ću biti
blizak sa nekim ljudima. Ovde, u ovoj skoli, mi smo sazreli, postali ljudi. Prožziveli smo zajedno i lepe i
ruzne trenutke. Sada na sve to gledam kao na vec daleku prošlost. Tužno je kada cela mladost stane u
samo jedan album za slike. Odlazimo, a medju ovim školskim zidovima ostavljamo deo sebe.
Ostavljamo nase lude dane pune radosti i bezbriznosti. Na njih cu uvek gledati sa osmehom. Vec sada
mislim da smo tada samo bili deca koja nikada nisu htela da odrastu. Mozda cemo se jednog dana
ponovo sresti, ali to necemo biti mi, bice to neki starci koji kao da se nikada nisu poznavali.

Na kraju svega ostaje mi samo nada, nada da cemo se jednog dana ponovo okupiti ipokusati da
ozivimo makar neke od nasih uspomena. Do tada ostaje mi uzivanje i prisecanje na sjajnedane nase
mladosti.

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
27-05-2011, 18:18
KORACAM U BUDUCNOST, STREPIM I NADAM SE

Vreme neprestano teče. Postajemo zreliji i naš život više nije onako bezbrižan. Susrećemo se sa
novim izazovima i teškoćama. Mi koračamo u budućnost, završava se jedan deo našeg života.
Sigurnim koracima otvaramo novo poglavlje u našim životima.

Odlazimo iz ove šskole, a medju ovim zidovima ostavljamo deo sebe. Ostavljamo uspomene na lepe
školske dane, na sjajne dane naše mladosti. Sa strepnjom iscekujemo novi dan koji ce nam doneti
nova iskušenja i izazove. Više nije tako lako kao što je bilo. Postajemo sve samostalniji, a samim tim i
odgovorniji za svoje postupke. Strepimo za svoju buducnost i nadamo se. Zivimo u veri za bolje sutra,
za lep zivot i ispunjenje svih naših želja. U susretu sa teškoćama sa osmehom se prisecamo ljepih
skolskih dana punih radosti i srece i poželimo da se vratimo, maker na kratko, u one iste školske klupe
u kojima smo proživeli toliko lepih trenutaka. Poželimo da ozivimo maker neke od naših uspomena
kada smo bezbedno uživali u čarolijama mladosti. Umesto toga, sada koračamo u tu nepoznatu
buducnost. Nadamo se da cemo u njoj proživeti iste one lepe trenutke.

Ako je sadašnjost suvoparna i maglovita, a buducnost neprozirna, onda sav sjaj i bogatstvo sveta
pociva u sećanju na proslost. Koracam u buducnost, strepim. Verujem u ispunjenje svihsvojih snova,
zivim u nadi za bolju buducnost.

LEKTIRA (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
27-05-2011, 18:27
ŽIVOT JE JEDAN NEDOSANJANI SAN I U TOME SE KRIJE NJEGOVA LEPOTA

’Ono što je proslo, vise ne postoji; ono sto će biti, jos nije doslo. Pa šta onda postoji?
Samo ona tačka u kojoj se sastaje prošlo i buduće. Eto u toj tački je sav nas život.’’-
Tolstoj. Život je veličanstvena lepota i treba ga ceniti jer je dragocen, jer je jedan.

Život je večita borba. To ide u proces od rodjenja, preko odrastanja, sazrevanja,
starenja pa do smrti. Kada bi neko znao da da definiciju savršenog zivota, taj bi
verovatnorekao da su to zdravlje, ljubav, sreca, novac i blagostanje. Vi svi znate da
tako nešto retko postoji. Postoji mozda na filmu ili u nekoj lepoj knjizi, ali u životu ne, to
ne postoji. Najveca mana zivota je ta što on nijes avrsen. Kazu da ako zelite da vam
život bude ugodan treba da ga zivite umereno ali to nije pravo uputstvoza dobar život.
Nema tog uputstva koje bi naš život ucinio savrsenim. Možda cesto cujete kako ljudi oko
vas kritikuju zivote drugih ljudi, nazivaju ih besmislenim, ali ko su oni da sude o tome
kakav život mi vodimo. Svako ceni život na svoj način. Svako vrednuje drugačije stvari
u životu. Ljude različite sitnice čine srećnim. Zivot je onakav kakvim ga mi napravimo, mi
ga stvaramo, mi mu dajemo smisao. Mnogi ljudi shvataju zivot kao čekanje na nesto
nikada nece doci dok drugi ljudi zele da iskoriste i lepo prozive svaki njegov trenutak. On
nam donosi lepe i ružne trenutke. Dozivljavamo razočarenja, bivamo povređeni, ali onda
pomislimo na sve lepote koje nas okružzuju, na sve ljude koje volimo, stvari koje nas cine
srećnima i shvatamo da je zivot lep. Licno smatram da treba proziveti svaki trenutak kao
da nam mje poslednji jer će jedan zaista biti. Kažu da nije pametno govoriti: zivecu- jer
ce sutra mozda biti kasno, nego: zivim danas! Zivot treba dobro iskoristiti.

Život jedan nedosanjani san i zato je on tako velicanstven. Postoji mnogo recepata za
dug život, oni nam govore kako da se hranimo, ponasamo kako bi održavali svoje telo
i omogucili sebi dug i lep zivot. Ne verujem nesto posebno u to. Mi sami tvorimo svoju
sudbinu. Naš život će biti dobar ako u svemu pronadjemo radost i lepotu, ako mu damo
smisao i ako nadjemo kompromis izmedju idealnog i mogućeg. Život je vrhunska umetnost
ako je pun sreće i lepote.

MATEMATIKA (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/111-Matematika)

kojica
27-05-2011, 18:36
KAD COVEK IMA LJUBAV NEMA STRAH

Postoji mnogo stvari koje čoveka čine srećnim, to su ljubav, novac, prijatelji i razne
sitnice. Mi se u životu susrećemo sa raznim problemima, doživljavamo razočarenja,
bivamo povređeni, ali onda pomislimo na sve lepote koje nas okruzuju, na sve ljude koje
volimo, stvari koje nas cine srećnima i shvatamo da je život lep.

Ljudi često bivaju iznevereni, često padaju u tugu i razočarenja. Kada u svom životu
imaju ljubav, ljudi uvek imaju podršku i siguran oslonac. Ljubav donosi mnogo lepih
stvari. Postoje nekoliko tipova ljubavi. Tu su ljubav izmedju muskarca i zene, ljubav
između roditelja i dece, prijateljska ljubav, ljubav prema stvarima koje nas čine
srećnim... Svaki znak pažnje i dokaz ljubavi čine nas srećnim. Biti voljen jedno je od
najvećih bogatstava ovog sveta.

kojica
27-05-2011, 20:24
Стварност

Док у врата наше савести удара бол који из часа у час све јаче куца, оно мало
нас што остаје, бори се за љубав, истину и правду. Претварајући прах у злато,
верујемо у добро, ма колико га мало постојало. И када се загледамо у будућност,
осетимо мало дашка ветра који нас у исто време и расхлађује и повређује.
Да, то смо ми. У очима пуним суза, осећамо нежност која нас води ка једном новом
свету, пуном маште и воље и прати наш сјај и води нас у небо.
Људи смо и водимо се за оним што познајемо. Водимо се за срећом која нас чека и
за пламеном који нас пече, али и примамљује.
Заклопимо очи и водимо се за светлуцавом маглом која нам праши очи. О, како је
лепо видети све сјајно и нестварно! Али, да ли је стварност заиста тако сјајна и
бескрајна? Да ли је она заиста тако светлуцава и нежна? И шта ће се десити ако
се та прашина скине са очију?

kojica
07-06-2011, 12:24
АХ, ТАЈ СВИЈЕТ

Сунчан је дан. Негде у даљини чује се цвркут и жубор. Повјетарац
њише лагане влати траве. Гледан кроз прозор. Све је тако мирно и
спокојно. Нема брига, нема журбе. Чује се смијех деце с оближњег
игралишта. Њима је тек лако. Облаци се сањиво вуку плаветнилом,
као да желе да све буде још лагодније. Сат показује да је поподне
на измаку, спушта се мрак. Одједном игралиште је зашутило. Деца
и људи који су до малочас уживали у прекрасном дану, сад су однесени
оним истим повјетарцем у велике зграде. Сунце је давно отишло. Можда
су га облаци повели са собом. Нема више ни жубора, ни лахора, утихнуо
је цвркут птица. Мрак је. Мрак!
Након таме увијек долази свјетло. Али то више није оно свјетло од
неки дан. Нешто је тамније. Сунце не сија исти м сјајем. Далеко су
онај поток и птице. Повјетарцу сметају суморне зграде у којима сада
не живе опуштени и скромни људи. Сад сви трче да би нешто створили.
За себе! Није их брига за друге. Себични су. Заједништво ишчезава.
Влада журба. Сат је скроз убрзао. У зраку се осјећа напетост. Стишће
нас грч мањка времена и ствари које бисмо хтјели имати. Само ријетки
стрпљиво раде и труде се да би остварили своје замисли. Не разумију их.
Нико никога не разумије. Свијет jе постао велика позорница, а они
на њој све се теже сналазе. Тешко је мијењати ситуације, још
је теже мијењати људе, готово немогуће! Данашњи свијет и не вриједи
мијењати јер људи нити воле, нити желе промјене, а када се за
њих одлуче ваља им да промијене себе. Тада ће и свијет постати
другачији. Само треба чекати. До када?


Сузана Павловић, 2. разр.
Српска православна општа гимназија
„Кантакузина катарина Бранковић“
Загреб

kojica
07-06-2011, 23:23
БУДУЋНОСТ ПРИПАДА ОНИМА КОЈИ СЕ НАЈДУЖЕ И НАЈДАЉЕ СЕЋАЈУ ПРОШЛОСТИ

Мисао, реч и дело су три исконска драгуља који не одбијају лепршаву Сунчеву
светлост, већ остављени и најгушћем мраку који се збија око њих и магли им
бистру и јединствену, глатку површину, бљеште и кидају га на парчиће који се
урушавају сами у себе, правећи велове тмине који се проспу по тлу попут праха,
као да их је нека чин држала повезане у застор мрака, али само ако у том драгом
камењу букти жар који се храни оним што је било, а осветљава оно што ће бити
показујући на каткад кривудави, стрми и трновити пут ка томе.

Неми сведоци свих времена прошлих и могућих су сјајне небеске искре чији нас
безгласни шапат непрекидно позива да станемо на трен и препустимо се опојном
мирису увелог лишћа које ветар носи незнано откуд, незнано коме, али који опет
стиже до нас.

У том часу, бескрајна васиона се сажима у крхко биће човеково да би му указала
на оно што њена збирна свест жели да каже, а што нећемо разумети ако јој се
потпуно не подредимо и не допустимо да нас води у смеру у коме је наумила. И
ако укључимо себе у најдивније и највеће несагледиво савршенство, ако излијемо
своје тајне и размишљања, своје мисли и осећања у ту сферу чији је центар свуда
а површина нигде и која се покорава законима који представљају струне на
којима почива и по којима се управља све постојеће, а који су несхватљиви због
своје превелике сложености или запањујуће једноставности, наш поглед ће се
изменити и својим ћемо духом обухватити оно што прожима свет и његово
устројство- време.

kojica
07-06-2011, 23:23
Наша чула ће се збунити, јер нећемо њима опажати оно што ће нам се показати, а
у духу ће синути огањ сједињености са вечном реком без извора и увира која тече
кроз нас, а у чијем ћемо шуму распознати имена некада моћних држава и народа
којима се Сунце клањало, под којима је земља јечала, који су својом силом и
снагом наликовали морском таласу који попут коња у галопу, преливен крвљу
умирућег Сунца, удара својом суштином и целим бићем и телом у хрид изнад које
се тек назире бледо и уплашено Месечево лице, и ломи се у напону снаге док
кишу капљица разноси ветар свуда око нас као да носи нежне пахуљице снега.
Тек када нам нека падне на усне,осетићемо да је то био пепео, и да нам је
показано згариште историје.

Јединствени час пролази јер је провиђење, урезавши се у нашу душу и оставивши
своју слику да нас као усијано угљевље пече до краја века, отишло. Горчина
обузима душу и поставља питање: зашто нас време уништава распарујући ткање
наше младости, вере, снаге, једући читаве народе и државе иза којих остане само
име којег се тек неко само некад сети?

Зашто неки појединци, а и читаве заједнице, вечито остану у тренутку када
будућност, дивна и многомогућна свиће мамећи својом непознатошћу, и зашто их
њени зраци развеју као да су ноћне авети које се на дневној светлости
расплињавају и остављају за собом само крик који пригуши зора својом светлом и
белом руком?

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
07-06-2011, 23:24
У том размишљању не треба рећи да је човек честица на овом свету, без значаја и
улоге, јер је то мерило неког од нас вишег бића које нас оставља нашим
способностима , и ако по њему судимо, увек ћемо видети мање од оног што бисмо
могли да видимо, а више од оног што можемо да схватимо. У одговарању на
питање треба казати: прошлост сваког народа и тиме целог људског рода пуна је
дивних ствари које су вековима, трошећи своју снагу и свој живот, градили и нама
даровали песници, људи који служе свима робујући себи, и сви научници које је
непознатом водила жеља за откривањем новога која је усађена у ову врсту, али и
поред свега сјајног у прошлим временима, мрачна и зла дела остају уграђена у
повест и привлаче нас својом природом, а то су ратови који изопаче и униште
читаве животе и народе, издаје и преваре које остављају горке ране на срцу које
се тешко затварају, и зле мисли, речи и идеје које, нажалост, као неком чаролијом
привлаче масе и натерају их на дела којих се цео људски род стиди и грози, као
што је нацизам, творевина болесног духа која је захтевала жртве чије се
последице осећају и данас. Гледање у будућност је утиснуто у сва покољења
људи, и зато је будућност наш једини циљ, оно за шта нас прошлост спрема, а за
шта радимо у садашњости, непрестано осећајући да никада, ма колико далеко у
будућност гледао, човек неће ни назрети крај тог пута којим се ходи, а који сви
зовемо време, несвесно прихватајући да оно постоји одувек, и не размишљајући о
томе да га можда ни не би било без нас. Тако нас прошлост учи и томе да се
ствари не одвијају онако како мислимо да је природно, па тако победници у рату
могу и да изгубе као што је наш кроз векове измучени народ поносно стајао на
победничкој страни на крају Балканских ратова чији је вихор отерао задах
болесника са Босфора који је гушио потлачене хришћане, и на крају Првог
светског рата у коме је Србија жртвовала преко милион душа од чега се никада
није опоравила да би се ујединила са народима који су се склонили иза њеног
победничког и милосрдног сјаја а онда заборавили да их је он спасио од казне
великих сила и продужења грцања у хабзбуршком ропству, а и на крају Другог
светског рата, после преживљеног грађанског рата и револуције, носећи окове
идеологије која је обележила, али не и преживела превртљиви двадесети век.

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
07-06-2011, 23:24
Прошлост је пуна грешака које опомињу и успеха који зову да се понове и буде
жељу за још већим достигнућима, и зато се тих ствари, утканих у пирамиду
човечанства, морамо сећати и посматрати их заједно, у садејству, јер би
заборављање грешака значило прављење још већих, а занемаривање добрих
страна губитак вере у добру природу човека.

Историја је пуна примера за нас. Моћни Рим нестаје када су Римљани личне
интересе ставили изнад државних и када је жеља за моћи и владарском палицом
постала важнија од добробити народа. Социјализам као друштво једнаких пропада
јер је био исувише напредан за време у коме је постојао, јер су појединци владали
као диктатори у име народа, заборавивши да пропагирање слобода значи и
поштовање и неонемогућавање супротних и противничких идеја у чему греши и
садашња демократија која је у суштини, олигархија, владавина неколицине који
представљају народ. Прави смисао речи демократија, што нам древни Грци
поручују из прошлости, јесте да сваки грађанин има једнак глас са другима и да
сваки члан друштва има право и обавезу да одлучује о важним питањима и гласа
тако да донесе што већу добробит своме народу. Да ли је човечанство, а самим
тим и Срби, сазрело да поуке, које нам прошлост нуди, и искористи?

Кажу да смо на прагу новог доба и новог човека, у коме ће узнапредовала
технологија човеку пружити оно што он сам себи није могао – сигурност. Кажу да у
свету увелико траје нови хуманизам који ослобађа дух заточен од предрасуда и
погрешних уверења. Али цело човечанство и поред тога пропада, све више и више
тоне у порок, у зависност од дроге и алкохола, у лажи, издаје и безочност, а
гладни милиони и даље гладују кунући сите и пресите вичући до неба и до бога на
небесима. Зато они који ово схвате морају да, без обзира на жеље или страх,
постану вође свог народа, али и целог човечанства, и отклоне опасност делима и
непризнавањем пораза, јер њихова слабост неће бити изговор који ће прихватити
бог уништења када својом руком буде разбијао овај свет. Нека се интелигенција
пробуди и својим примером порази онај део друштва који нас вуче у пропаст, а
који опстаје иако је малобројнији јер остали не смеју да се побуне. Тако је ова
гимназија створена као светионик који води српски народ, а да би то и остала
мора да од својих ђака направи не само учене људе, већ пре свега људе који неће
уништити другог за свој циљ и неће пустити да их мане друштва промене и неће
само стајати по страни и критиковати и гледати пропаст тешећи се и смирујући
своју савест тиме да сами нису могли ништа да учине.

kojica
07-06-2011, 23:25
Древна је порука урезана у наш грб : само слога може спасити Србе. Прихватимо
је и изградимо доба слободног човека, јер носимо обавезу и према онима који су за
то боље време дали свој живот, и према онима који ће доћи после нас. Не
завидимо једни другима и не узимајмо оно што неком другом припада зато што смо
љубоморни на њега и што желимо његову славу и његове способности, нека свако
нађе своје место и нека са њега учини колико може за напредак човечанства,
користећи поуке из прошлости.

Ова истинита мисао и речи које су вам је пренеле неће бити испоштоване и
уважене и ништа више од златног праха који сија само када га Сунце обасја, ако
ви и ја од њих не створимо три драгуља који сијају својом поруком, тако што ћемо
заједно прећи на дело на које нас позивају и тиме им дати унутрашњи сјај који ће
им омогућити да неким другим људима у будућности који се буду сећали прошлих
времена пренесу исту поруку, и исту, само јачу, поуку из прошлости.



Милош Симић III8

kojica
07-06-2011, 23:52
Збогом, идем да оздравим

Жар је горео цигаром... Филтер се одвојио од њених усана, између којих поче да
се пробија густи, желатинасти дим који се необичним облицима увијао око себе и
мешао са недостижним слојем. Слојем „великог дима“, који се таложио по плафону,
као слој душа по небеским сводовима, које су се из масе цепале и трзале...
И тај метак је могао бити мој... и сваки тамни тутањ, тешке црне земље који је
одзвањао у дубини, док су ноге трчале мојим телом... ка рову. Рову, испред кога и
у кога падају тела, чији ће он гроб радо бити. Стропоштао сам се у њега преко
крви, меса и ужасног задаха распадања. Био сам сигуран... као коцка шећера која
је полако, рубом њених прстију, клизила ка тамној пропасти свеже скуване кафе.
Јак звук се протегао ваздухом разарајући моја чула. У којима је једно остао усечен
мирис свеже спpженог меса и укус крви која се шеткала, по рубу мојих усана и
кaо црна кап се растопила у ноћи... ноћи без наде.
Обукла је црвено, иако сам јој рекао да сам, омрзео, ту боју. Нога... нога је
садржала вриштећи бол предат од забијених парчића метала, док ме је непознати
војник вукао ка бункеру. Преживели смо ноћ... Сутрадан је војска пробила
фронт... док је на рубу њених усана био трзај осмеха, a поглед говорио милионима
песама. Видех своју душу у њеном погледу, пуну ожиљака и таме...Устао сам и
рекао:
„Збогом.“
„Куда ћеш?“
„Идем...идем да оздравим...“


Никола Бајић III 8

kojica
08-06-2011, 01:08
Две собе

Рођење... Почетак стварања света. У почетку једна празна
соба, јако мала да би се у њу могло ући. Али, како године пролазе,
соба се повећава. У њој се налазе мале ствари, битне и небитне. Све
је испретурано, измешано и збуњујуће. Са годинама све их је
више и више. Осећам да их се морам ослободити, на неки начин
учинити да нестану заборавом, или их негде одложити, потиснути,
да би пуком случајношћу, или жељом, изашле. Дакле, твој простор
је сада већи, многе ствари морају се одложити, тако да се у
соби стварају двоја врата. Иза тих врата, простиру се још две собе.
Једна соба са небитним ствари ма, људима и догађајима, које желимо
да заборавимо, али нисмо успели, па смо их одложили, закључали
врата. Са друге стране собе налазе се друга врата, са нама
важним стварима: мислима, осећањима, догађајима и људима,
који су нама драги. Наша првобитна соба, која се створила рођењем,
остаје празна. Ту су само бели зид, столица и лампа. Седимо ту сами,
препуштени себи и размишљамо: о одлукама и ономе што бисмо
могли радити и супротно. Испред свега налазе се два пута: прошлост
и садашњост. Још не излазимо из собе док не одлучимо јесмо ли
спремни. Хоћемо ли отворити врата са неважним стварима и пустити
их да попадају у нашу собу, измешане и испретуране? Повести
их путем прошлости да нас преоптерећују. Хоћемо ли допустити да
стојимо у месту и прошлост учинимо садашњошћу и будућношћу,
иако знамо да ћемо стајати ту, немоћни, и мислити да је тако најбоље?

kojica
08-06-2011, 01:08
Или ћемо пак кренути путем будућности, оставити све те неважне
ствари за собом, закључане у соби, и повести оне важне, нама драге
ствари и људе са собом, јер смо одлучили да наставимо даље. И
будућност има своје потешкоће, јер никада не знамо шта она доноси,
а прошлост је много гора, јер радимо ствари које смо већ доживели
и задржавамо се ту, изнова и изнова. Лакше је направити грешку и
прећи преко ње, него вратити се у прошлост, мислити о њој непрестано
и онда је поново несвесно направити. Као што време иде даље,
тако се и живот наставља. Време... Исувише широк појам.
Незаустављиво, неухватљиво, не можемо га видети, а оно је ипак
ту, увек. Али док не одлучиш и не размислиш добро у празној соби,
немој још излазити из ње, остани ту.
У животу се све заснива на одлукама, добрим и нажалост лошим.
Путеви су различити, пуни кривина и непроходности. Наша
воља ће одличити хоћемо ли се пробити, или ћемо само стајати
пред проблемима и говорити да не можемо, да нисмо спремни. Када
је човек сам, препуштен је самом себи. То не смемо дозволити. Човек
је друштвено биће. Мишљења су различита, и увек ће нам бити
потребан неко ко ће нам живот учинити вредним и ко ће нас натерати
да верујемо. Наравно, само посебне особе (оне нама драге) ће
нам показати прави пут. То су особе којима верујемо и због којих
ћемо учинити многе ствари, и због којих ћемо бити ту. Остале особе,
које нам загорчавају живот, нису нам потребне, па бивају закључане
у собу са неважним стварима. Зашто се преопте рећивати њима?

kojica
08-06-2011, 01:09
Како године пролазе кренућемо својим путем, било прошлошћу
или будућношћу, али не смемо дозволити да се ти путеви укрсте, јер
ћемо скренути с пута и кренути погрешним путем. Добро је ако
пожелимо да изађемо из прошлости и наставимо ка будућности,
али никако не смемо дозволити да наша будућност крене путем
прошлости. Борба. Разочарења. Успони и падови. Туга, срећа. То је
живот. Само храбри опстају. Ка ко године пролазе и док ми проналазимо
свој пут и размишљамо где ћемо кренути, собе ће се по већавати.
Никако не смемо дозволити да собе са важним и неважним стварима
постану једно. Ис претураће се, а онда ћемо и ми бити из гу бљени,
као на почетку. Свет је једна јако чудна и непредвидива појава,
зато морамо размислити о сваком потезу који ћемо повући. Као у
шаху: Или ћемо ми победити, или ће нас свет срушити. Ми смо фигуре,
крећемо се белим или црним пољима. Краљ смо ми, краљица
особе које волимо, и које су увек уз нас. Ловац је нешто чему тежимо,
коњ је мисао која нас покреће, а топ нас пробија.
Ка мало боље размислимо. Живот је игра, зар не? Само морамо
наћи праву улогу, а до тада... Морамо играти и пробијати се даље,
бити јачи од свега. Време је живот, а ми водимо игру.

Јована Андоновска II1

kojica
08-06-2011, 01:19
Моје мисли и осећања ових дана

Газећи уплаканим асфалтом, док су капљице кише попут суза квасиле
све око себе, полако и неприметно, око мене све је горело. Бледило
замућених мисли ковитлало се том брзином да ниједна чиста мисао
није могла да се избори и изађе на видело. Све мисли звучале су као
шуштање лишћа на ветру, превише неразумне да би касније чак биле
одуване. Монотонија јесени. Толико много осећања, која се сме њу ју
тако брзо да је јако тешко размишљати чистог ума.
Превише је питања, а премало одговора. Најгоре питање, и најтеже
од свих на које још нисам нашла одговор јесте: „Ко сам ја?!” Чини ми
се да стојим у месту, незаинтересована за било шта око себе. Будућност
је широк појам, пун изазова и препрека, и не успевају сви да се изборе
са њима. Мучи ме незаинтересованост ка новим стварима и ка стварима
које волим. Налазим се у мрачном кругу, тражећи врата иза којих
је светлост, и не успевам. Мали пораз враћа ме на почетак. Због тога
се осећам тако малом и тако бе значајном. Али, онда се јави она мисао
да изгубљена битка не значи изгубљени рат. Тако да увек устајем и
крећем даље. Знам да нисам сама, да имам некога ко ће ме увек
подржати у свему, шта год да одлучим. Неко ко ми даје снагу да наставим
даље, и ко однесе све лоше мисли и енерију попут ветра. Смешим се.
Више не постоје бриге, а ни круг.

kojica
08-06-2011, 01:20
Правац је и даље мутан, али временом ће се појавити чиста слика. После
пораза ћу пасти, али ћу се свакако опоравити и кренути даље крупним
корацима. Да бих нешто добила, морам приложити нешто једнаке
вредности. То је закон природе. Зато ћу незаинтересованост заменити
трудом.
Свако тежи ка савршенству, можда је то немогуће, али је нешто од
чега смо почели. Можда још увек не знам ко сам, и ко ћу бити, шта ћу
радити, хоћу ли успети, али задатак сваког од нас јесте да пронађе
портрет себе. Искуство, а знање се стиче искуством, и пријатељи најбоље
описују. Најгора је лоша слика о себи, колико год тешко било, реалност
мора бити при хва ћена. Понекад је се бојим. Али, страх је прво
осећање које се јавило код човека, тако да је нормално плашити се. То
доказује да не желимо да будемо поражени.

Капљице кише полако осликавају портрет на прозорском платну.
Падам у сан...

Јована Андоновска II1

kojica
08-06-2011, 01:22
КЊИГА КОЈА МЕ ЈЕ ОДУШЕВИЛА

„Точак времена“
Циклус епске фантастике Роберта Џордана

Тачније, књиге које су ме одушевиле! Циклус епске фантастике
Роберта Џордана под називом „Точак времена“ је итригантна, мистич-
на, драматична прича, која се одликује нереалним ситуацијама.
Циклус се састоји од осам књига, од којих су стилски најбоље
написане прве три (бар по мом мишљењу), и то: „Зеница света“,
„Велики лов“ и „Поноворођени змај“. Обележјe ових књига је, у
ствари, оно што ја волим код књига. Књига је, за мене, карта до неког
другог света у коме је читалац неми посматрач или један од ликoва.
Своју улогу у књизи бирамо сами кроз своје подсвесне жеље.
Ја верујем у магију. Једна реченица и ова књига постаје стварна!
Непредвидиве ситуације у неочекиваном времену, уверљива фабула
и концизна реченица стварају савршенство вредно пажње.
Радња овог епског циклуса романа смештена је у неки други свет,
нову димензију, и одликује се немогућим догађајима који су остваре-
ни уз помоћ магије, у коју морате да верујете уколико читате ове или
сличне романе.

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
08-06-2011, 01:22
Разлог мог одушевљења је управо та нестварност, тајанственост,
мистичност магичних људи и њихова занимљива реалност. Симболич-
ност одређених догађаја се провачи кроз ове романе и све ово даје
драж романима и оставља утисак.
Роберт Џордан приповеда о главном јунаку Ранд ал Тору, који је
на почетку приче обичан сељачић, али низом даљих догађаја он от-
крива, да је самим тим што је рођен, испунио пророчанство о Последњој
бици. Рођен као Поноворођени змај, предодређен да се супротстави
Мрачном. Самим тим што је мушки Аес Седаи, суђено му је да по-
луди и умре. Да ли ће успети да остане жив до Последње битке? Да
ли ће дух последњег Поноворођеног змаја, који је мртав, престати да
му се јавља у мислима? И на крају, да ли му је потребна помоћ Сто-
тину садругова да би победио? Све ово се сазнаје кроз овај необичан
циклус епских романа.

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
08-06-2011, 01:23
Аутентичност назива рoмана „Точак времена“ означава појам који
се појављује на почетку сваке од осам књига. Точак времена се окреће.
Покреће га вода Истинског извора. Доба се мењају, а древни симбол
Аес Седаи поново се вијори у виду заставе на тмурном небу.
Симболи и њихова древност се преплићу кроз целу причу и они
су још један разлог моје наклоњености овом циклусу. Они означавају
давнашњу прошлост коју нико не зна, а то је оно што је мене при-
вукло и заинтересовало.
Сазнање да сам нешто открила, да сам успела да створим
ретроспекцију свих догађаја и да могу јасно да их искажем. Најбоље
од свега је то што могу илузијом да створим све, а маштом потпомог-
нем Стварање.


Ирена Тошић, II2

kojica
08-06-2011, 01:25
У НОВОЈ ШКОЛИ

Искрено, бојала сам се како ће ми бити у новој школи... A све је испало
много боље од оног како сам замишљала.
Уписала сам Техничку школу у Књажевцу, смер архитектонски техничар,
и уопште се не кајем због тога. Брзо сам схватила да је ово била права
одлука! Свиђа ми се смер и моје одељење (први један). У одељењу нас
је двадесет четири – седам девојчица и седамнаест дечака, и за сада се сви
лепо слажемо. Професори су добри према нама, лепо и јасно предају,
труде се да што боље схватимо градиво и не траже много од нас. На часо-
вима нам никада није досадно јер сви воле да се шале, свако има неку своју
особину по којој је посебан и другачији од осталих. И професори су такви, али
наравно, увек постоји и неко ко је строг.
О школи се прича да је прво била рударско надзорничка школа, па бол-
ница, а сада је школа која прима сваког ученика који би хтео да научи и сазна
обиље нових ствари.
У новој школи је одлично: обнављамо и проширујемо градиво из
основне школе, а из стручних предмета радимо нешто сасвим ново, нама
непознато и занимљиво и зато се трудимо да у томе будемо што бољи.
Ученици старијих разреда нас саветују како треба да се понашамо на
одређеним часовима, а помажу нам и око неких домаћих задатака. За сада
ми се једино не допада то што се настава одвија у две смене, мада... у томе
има и неких предности...
Мислим да никада нећу променити мишљење о својој садашњој школи, о
професорима и школским друговима. У почетку ми је било тешко да се
уклопим у нову средину, али сада осећам да сам део ње. Срећна сам и
задовољна ту где јесам.

Милена Ивановић, I1

kojica
08-06-2011, 01:28
Волеле бих да те речи никада нисам изговорила

Живот је велика позорница. Ми, мали и велики глум-
ци, ходамо под светлима рефлектора, испод и често иза за-
веса, пролазимо једни поред других, мимоилазимо се,
осмехујемо, поздрављамо, сусрећемо нове глумце, али че-
сто не познајемо довољно једни друге. Као и прави глум-
ци, не скидамо маске са лица, кријемо своја права осећања.
На животној сцени више нас интересују туђе судбине од
наших.
Тако је било и у мојој породици. Била је зима. Цео град
обучен у бело. Ја онако сањива будим се за школу. Неко
покуца на врата, била је то моја бака Мира. Улази она уну-
тра и каже: „Знаш шта је било јутрос када сам била до про-
давнице? Видим како нека жена седи на улици... кад оно,
наша комшиница Мира. Пала је, хахаха…” Ја питам: „Шта
је толико смешно, зашто се смејеш туђој несрећи? Ко зна
шта би она сада мислила о теби? Да идеш одмах да јој се
извиниш”. Моја бака је одмах стала, широко отворила очи
и рекла: „Молим?” Онда сам схватила да су је увредиле
моје речи. Одмах је изашла из собе, очију пуних суза. Во-
лела бих да те речи нисам изговорила и схватила да сам и
ја поступила као и она. Сама себи понављала сам: „Не
чини другима оно што не желиш да они теби чине.

kojica
08-06-2011, 01:29
Одувек је тако. Неискреност, дволичност, лицемерје –
вековима живи и живеће. Живи не само између корица ро-
мана, бајки, прича, она је ту, присутна у свакодневним, ма-
лим животима. Можете је срести свуда: на пијаци, продав-
ници, али је веома болно када смо то ми сами и наши
најдражи и најближи.
Ја сматрам да се увек треба учити на туђим грешкама,
а не на својим. Зато научимо себе да се боримо против
лажи иза којих се цео свет крије.
„Чуваћемо оно што волимо,
волећемо оно што разумемо,
разумећемо оно што сто смо научили”.
Довољно сам велика да схватим реченице моје мајке
која често понавља:
„Плачи искрено – то показује величину твог срца”.
„Слушај себе и друге – то је снага мудрости”.
„Мисли – то је кључ за будућност”.
„Сањај искрено – то је извор среће”.
„Живи часно и поштено – јер време иде брзо – и никад
се не враћа”.
„Воли искрено и несебично – то је вечна тајна младо-
сти”.
„Искрено се смеј – то је музика за срце”
Читај књигу мудрости!

Марија Веселиновић, II2

kojica
08-06-2011, 01:30
У новој средини

Лето се лагано ближи крају, сунчеви зраци постају све краћи, а
ноћи хладније. Моје мисли о безбрижном и лагодном детињству
прекидају мисли о почетку предстојеће школске године.
Нова средина, нови град, нова школа, ново друштво... Са зебњом
у срцу размишљам како ћу се уклопити у нове оквире током настав-
ка школовања.
Дошао је и дуго очекивани први септембар. У школи ми је било
све непознато – почев од радног простора, преко ученика из одељења,
до разредног старешине.
Била сам повучена и ћутљива све ме помало плашило.
Наредних дана уследили су контакти са друговима и другари-
цама из одељења и одељенским старешином, која нам је објаснила
све у вези са занимањем машински техничар за компјутерско
конструисање, који смо уписали.
Сазнала сам да у школи постоји и мноштво секција, што ме је
пријатно изненадило и определила сам се за новинарску.
Убрзо смо почели и да сређујемо кабинет новинарске секције у
коме сада спремамо нови број школског листа „Идеја”.
Дани су се лагано низали један за другим, а ја сам почела да от-
кривам све чари нове средине. Без страха сам склапала нова
познанства,како у школи, тако и ван ње. Све што ми је у почетку
изгледало недостижно и збуњујуће,сада ми је било пријемчивије.
Схватила сам да ако редовно будем похађала наставу, која је у овој
школи активно оријентисана (што ме је посебно обрадовало и из-
ненадило), уз додатно залагање код куће, моћи ћу да постигнем
успех какав желим. Прво полугодиште се ближи крају и ја сам по-
стала сигурна да ме је нова средина лепо прихватила и да сам се
изборила за своје место у њој.

Вучић Весна, I3

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
08-06-2011, 01:33
Пријатељство

У животу је веома важно имати праве пријатеље, јер постоји много
ситуација које не можемо да превазиђемо сами. Потребан нам је неко
ко ће са нама делити добро и зло, неко ко ће нам бити пријатељ не
само због себе, већ и због нас самих.
Правом пријатељству неопходно је поверење. Поверење које се
дуго гради, али и дуго памти. Не можемо сматрати неког за пријатеља
ако му не верујемо у потпуности. Пријатељство је вредно великих
одрицања и жртви. Њега треба одржавати, неговати, и не дати му да
се распадне. Јер уколико се распадне, имамо осећај да смо изгубили
оно најдрагоценије.
Многи људи прођу кроз наш живот. Заварају нас правећи се да су
нам прави пријатељи, али чим се појави најмањи проблем, они се по-
влаче. Тада схватамо да само правипријатељи остају уз нас.
За многе сам мислила да су ми прави пријатељи, да ће ми се наћи
када ми је заиста потребно, али ту сам погрешила. То нису били пра-
ви пријатељи. Они не окрећу леђаономе коме су у тренутку слабости
заиста потребни. Допустили су даостанем сама.

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
08-06-2011, 01:34
Али не, нисам остала сама.Појавиле су се особе за које нисам
ни претпоставила да могу бити моји пријатељи, особе којима могу да се
поверим, испричам све своје проблеме, и све ствари које ме муче у
том тренутку. Особе које су ми пружиле руку пријатељства, помогле
ми да наставим даље, показале су да су заиста прави пријатељи, пријатељи
за цео живот.
Како године пролазе људи се мењају и заборављају на битне мо-
ралне вредности, и теже ка остваривању других циљева. На основу
тога, схватила сам да се искрена и права пријатељства стичу док смо
млади и неискварени.
Људе који су нам пријатељи не можемо тако лако заборавити. Они
су ту са нама чак и када нису физички присутни, ту су да нас подрже.
Људи са којима нисмо ни у каквом сродству, а опет се осећамо као да
јесмо.
Морамо да научимо да ценимо сваки племенити поступак и савет
како бисмо били достојни правог пријатељства.

Мартина Ивковић, II2

kojica
08-06-2011, 01:36
Чаробан је свет у коме живим

Затворите очи само на тренутак, само на један
мали делић секунде. Видите ли тај мрак? Осећате
ли тај страх од мрака и тог ништавног црнила око
вас? Верујте ми да ако само замислите неког себи
драгог пре него што склопите капке, верујте да це
мрак нестати, а страх избледети. Појавиће се дуга.
Бљештави свод нијанси љубави, радости, снаге
и повезаности и запечаћено је жигом бескраја. Сада
кад вам је дуга пред оцима , кад вам све чини тако
једноставним и лакшим,тако простим сада отворите
очи и угледајте слободу. Надајте се сваком
новом јуту, сећајте се свих оних осмеха и радости,
свих оних веселих лица… Нeка вам се појави онај
добро знани сјај у очима. Пустите своју машту
напоље, ослободите је страшних окова немира и
својих проблема данашњице. Важно је да желите.
Не то да ли можете или смете, важно ја желите и
волите да сањате. Да сањате са паперјастим облацима
и клизите ка свом сну. Сада замислите широке
валове једне простране равнице, сав тај зелени оклоп
који је краси, чујете сопствено дисање, то благо
струјање ваздуха, осетите сваку кап крви која тече
вашим венама, сваки део свога тела.

kojica
08-06-2011, 01:36
Удахните слободу. Небитно да ли се налазите у саобраћају,
у школи, на послу или било где да се налазите а не би
желели да сте ту, само одустајте на трен. Снагом
својих мисли покрените се, створите пусто острво,
створите себи слику Нијагариних водопада или
можда...можда неког места знаног само вама. Поента
је да све ви то можете. Овај свет је сувише
празан и сив да би био чаробан, сувише је некако
озбиљан и нестваран, видљив али неухватљив.
Звездани сјај ноћног неба, благи одсјај месечине која
се огледа у реци или можда неки тихи звук лепршања
листова. То је оно што овај свет чини чаробним,
магичним и толико стварним да нам дозвољава да
га обликујемо и улепшавамо нашим сновима. Ослободите
старе успомене прекривене прашином, започните
нови живот и дајте пример другима. Не
треба све време стајати на чврстом тлу, допустите
себи мало одмора, мало лебдења и маштања.
Станите на врх неког кањона, посматрајте божанствени
свод боја који залази иза неког огромног
камена, зачујте како тихо упловљава у неки други
свет, ослушните одјек сопствених мисли и осетите
како ваша машта час понире, па се уздиже. Само...
само затворите очи.

Ирена Тошић, I2

kojica
08-06-2011, 01:37
Пред једним уметничким делом

Да је књижевност уметност која несумњиво пружа
најбољи ужитак потврђује моје омиљено књижевно дело,
тачније роман Дена Брауна ,,Да Винчијев код“.
Тај роман сам почео да читам док сам имао упалу
плућа, па је мој комшија сматрао да ће ми бити досадно
и донео ми је књигу.
На први поглед књига и није деловала као нешто што
је могло да ми задржи пажњу све док нисам упловио у
свет завера, превара и убистава које трају преко хиљаду
година. Тачније од када су Витезови Темплари пронашли
благо испод Соломоновог храма. Задивила ме је историјска
подлога романа која баца други поглед на религију. Књига
је писана по бестселеру ,,Света крв, свети грал“ у којој
су наведене чињенице о Крсташким ратовима, Темпларима
и хришћанству у целини, књига која је уздрмала
темеље хришћанства. Роман ,,Да Винчијев код“ говори
о научнику који је бачен против своје воље у свет лажи и
превара и који се труди да реши мистерију везану за
Свети грал. Радња књиге се дешава у Француској, Енглеској
и Италији. Сложеност којом је књига написана задивила
би сваког. Шифре, личности и дешавања су усклађени до
савршенства. Ко прочита ову књигу после ње ће увек
имати другачији поглед на свет, на живот и на људе.

kojica
08-06-2011, 01:37
Црква је ову књигу осудила јер се коси са њеним учењем, али
то се и могло очекивати јер ко једном уђе у тај свет тешко
излази из њега. Један од снажних утисака који је роман
оставио на мене је то да Свети грал није био путир из кога
је Христ пио вино, већ тајна о љубави Христа и Марије
Магдалене коју црква не признаје. Тајна о Христовом
јеванђељу у коме се верује да пише, да ако човек жели да
верује у Бога не мора да иде у цркву јер је Бог свуда око
нас. Стални покушаји убиства професора и његове
пријатељице Софи од стране цркве доказују да ту има
нечега за шта црква не жели да се сазна. Црква је протерала
жену из свог учења као нешто грешно. Али, не
значи да због једне јабуке треба да пате све жене до краја
света. Такође што је привукло моју пажњу је то да је пре
патријархата постојао матријархат где је жена била стуб
сваке породице. Књига не демантује да је Христ постојао,
само каже да је можда живео другачије од онога што црква
приповеда. Такође не демантује да људи треба да верују
у бога ,,Веруј у бога, али веслај ка обали“.
Ова књига је најлепше дело које сам икада прочитао.
Књига оставља снажан утисак на читаоца и моје мишљење
је да је можда требало да добије Нобелову награду за
књижевност, али ја нисам довољно стручан да о томе
коментаришем.

Јовановић Александар, III2

kojica
08-06-2011, 01:38
Пре него што пођете да тражите срећу,
проверите – можда сте већ срећни?

Кроз живот сваког човека прође милион различитих ствари и осећања.
Нека изазивају бес, мржњу, тугу, разочарање, а нека и оно најлепше,
срећу.
Свако би волео да се у њему рађа само осећање среће, али у реалном
животу то није увек могуће.
Ипак, пре него што пођемо да тражимо срећу и више од живота, треба
да се запитамо да ли смо срећни или не, и да ли се можда понашамо себично
и нескромно тражећи велике ствари.
Хиљаде људи на свету нема оптималних услова за живот, за рад. Хиљаде
деце нема сопствени кров над главом, храну, услове за један нормалан
живот, рад, образовање, а никоме се не жале, задовољавају се, и оним за
некога, јако малим стварима.
Ја увек тежим ка нечему бољем, тежим ка нечему вишем и тражим
пуно, па неретко будем незадовољна. Ипак, некад застанем и размислим.
Можда сам тражила много, а то није могло да се оствари. Покушавам тада
да пронађем све ствари због којих сам срећна. Све ствари, мале и велике.
Пре него што човек пође да тражи праву срећу, треба да се врати у
садашњост, да завири више у свој живот и сагледа шта уствари има у
животу.
Када упоредим свој живот са животом појединих особа, схватам да
уствари имам оно што желим, односно оно што би требало да има свака
особа за нормалан живот, и схватам да се у животу све стиче на овај или
онај начин.
Неке ствари су пролазне, неке трају сувише кратко и пролазе јако брзо,
баш када нам је најлепше. Због тога треба да уживамо у ономе што имамо,
па макар то биле и ситнице, јер кад – тад схватимо да често нисмо
били у праву и да смо и сами криви за одређене моменте
незадовољства.
Човек се учи док је жив, често и на грешкама, туђим и сопственим. Ја
учим да у животу ценим мале ствари, јер како кажу – ситнице живот
чине.

Трифуновић Андријана, II2

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
08-06-2011, 01:40
Воља и напор претходе успеху

Седим крај прозора... Мисли ми лутају... а сузе навиру. Поново
ме је поразила људска неправда. Дозволила сам им да ме прегазе.
Пустила сам их да ме убију, да испију сваку кап моје снаге. Показала
сам им своје слабости, веровала наивно да ће ме уздићи. Спустили
су ме на само дно.
Склапам очи. Одмахујем главом питајући се у неверици да
ли је све то могуће. Коме сам згрешила да ме живот кажњава на тај
начин? Падам у искушење да поново отворим очи и да наставим...
Изненада, као да се у мени буди давно угашена ватра. Рађам се из
пепела, као феникс. Ширим крила и освајам нове хоризонте. Знам да
не желим место међу безвољнима. Желим да осетим укус победе. Моје
место је са првацима. У мени има превише истрајности да бих се тек
тако предала. Ко сам ја да бих се предала у овом окрутном свету, када
се сви боре за живот? Птић шири први пут своја крила, упоран у томе
да полети, деца чине прве кораке пуна наде да ће их ти кораци одвести
у боље сутра. Тражим нове разлоге да се борим. Сваки од њих подстиче
ватру да се не угаси.
Грабим крупним корацима ка бољем сутра. Осећам ветар у коси.
Могу ме газити, сећи моја крила, али ја ћу увек устати још јача. Живот
је мој, а ја не желим да га стављам у туђе руке. Знам да ће сутра Сунце
поново изаћи, да ће дан бити лепши од овога и да ја желим да будем на
слици тог дана...

Кристина Митић, III2

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
08-06-2011, 01:43
Пријатељство је највеће богатство

Када се каже богатство, људи одмах помисле на новац, јер се њиме
све може купити. Али, постоји нешто што се новцем не може купити,
што се мора заслужити, a тo je пријатељство.
Сви имамо пријатеље који су уз нас само у добру, a у злу нам одмах
окрену леђа... али то нису прави пријатељи. Право пријатељство је
када је пријатељ уз нас и у добру и у злу, у срећи и у несрећи, када
знамо да се увек можемо ослонити на њега и да нам никада неће
окренути леђа и изневерити нас. Пријатељство је као звезда која небо
краси, коју морамо чувати да се не угаси, јер ако се угаси... остајемо
потпуно сами са тугом у срцу и души. Време са собом носи срећу и
несрећу, радост и бол, али се уз помоћ правих пријатеља све лакше
преброди и заборави. Велико је богатство имати пуно пријатеља, али
оних пријатеља, који су заиста прави, који су увек ту за нас. Пријатељи
су заиста као звезде које сијају, али ако су праве, сијаће и изнутра, а
неће имати само спољни сјај.
Тужно је немати пријатеља, јер онда нећемо имати са ким да по-
делимо своје велике и мале тајне и све оно што нас чини и срећним и
тужним. Ако смо прави пријатељи, онда морамо то и доказати, морамо
поштовати своје пријатеље. Морамо им узвратити сву љубав и
разумевање које нам пружају. Ако имамо пријатеље онда никада
нећемо бити сами, имаћемо на кога да се ослонимо. Нећемо се сами
радовати, већ ћемо сву радост поделити са њима и заједно се радовати
и сијати као звезде у ноћи.
Много је важно имати правог пријатеља, али њега не можемо купи-
ти већ га морамо заслужити, а када га заслужимо морамо га и негова-
ти и бринути о њему као о нечему најлепшем и најсветлијем у нашим
животима.

Маја Драгићевић, II2

kojica
08-06-2011, 01:47
СУТРА ЈЕ НОВИ ДАН

Дуга је улица којом ходамо кроз живот, пунa је успона и падова,
добрих и лоших ствари које нам се догађају из дана у дан. До данас
много пута сам се разочарао, а највећи број тих разочарења су била у
људе, и то у оне од којих сам то најмање то очекивао. Туга која се
осети након тих разочарења разликује се од свих других тужних
ствари. Тада желино да се негде затворимо, негде где нас нико неће
повредити, где ћемо се осећати безбедно и мирно. У тим тренутцима
треба да будемо храбри и да наставимо даље. Многи се варају мислећи
да је храброст одсуство страха, али то није тачно, јер је храброст воља
да и поред страха наставимо да се боримо, да идемо даље...
Треба бити паметан и никада не скренути са улице коју нам је
живот наменио. Они који крену странпутицом ретко се врате на
прави пут. Колико год се осећамо слабо и чини нам се да је улица
предугачка, да изгледа као неосвојива тврђава, треба наставити даље,
јер нема неосвојивих тврђава! Понеки људи говоре да се не треба
освртати, већ само гледати напред. Та мисао је делимично тачна.
Поставимо само себи једно питање: „ Ако заборавимо прошлост, да
ли уопште постојимо?“ Све потиснуто се увек враћа да нас прогони.
Да би то стало морамо се суочити са стаховима и разочарењима. Цела
природа функционише по принципу среће и несреће, добра и зла,
живота и смрти... Ништа не може да наруши ову равнотежу, јер када
би се то догодило, црно би постало бели, дан би постао ноћ, а постојање
– непостојање...Како старимо постајемо мудрији, заборављамо лоше
и идемо у сусрет новом дану.
Када мало боље размислим, могу да закључим да када паднемо ,
увак треба да устанемо и кренемо даље. Оно што нас не убије само
нас ојача. Шта је живот без борбе – чиста монотонија.

Јовановић Александар II2

kojica
08-06-2011, 01:47
ОЧИ - ОГЛЕДАЛО ДУШЕ

...Кажу: „Очи су огледало душе“, продреш ли у њихову суштину
видећеш особине многих. Зато често тражиш дубину нечијег погледа,
хоћеш да се погледи сретну, да се укрсте жаришта, да осетиш врели-
ну… Врелину која ти допире до срца и даје му снагу да куца. Тада се
обично заљубиш, више се не осврћеш на мишљење туђина. Саветују
те да се осврнеш, да застанеш, да размислиш, али за тебе не постоје
препреке, трчиш у непознато, обузима те сета... И све то само због
једног погледа!
Често људи скривају свој поглед гледајући у земљу, не допуштају
ти да их погладаш у очи и видиш шта мисле о теби. Они тада сами
себе открију упрљавши чистоту искреног погледа. Тада и сам знаш
шта мисле о теби, говоре ти иза леђа, подсмевају ти се, омаловажавају
те...
Очи су украс лица, али и издајице мисли и осећања!

Радосављевић Стефан , II2

naki
08-06-2011, 01:50
Bravo za Stefana :)1

kojica
08-06-2011, 01:51
Zbogom, mojih šesnaest godina

Dok kroz stakleno okno mog prozora posmatram kišu, razmišljam o sebi, svojim
godinama. Kišne kapi nestaju...
Odlaze u nepovrat, baš kao i godine, kao mladost. Još uvek živim vođena prošlošću, jer
ona mi daje snage da prebrodim teške trenutke. Zato, po ko zna koji put otvaram kofer
uspomena i sećam se.

Sećam se svega... sve ono već jednom proživljeno kao da bljesne iznova. Sve se to
završilo, da bi se sada kao bumerang vratilo. Na tom putu sećanja sustiže me strah,
strah od sudbine, realnosti i nepovrata. Lete dani, godine... Prolazi život i ostavlja nam
samo sećanja na neke prošle dane, uzdahe, i još otvorene rane, uspomene koje nikada
neće izbledeti. Sve se vrti u krug, danas ja, sutra Vi, prekosutra neko treći. Sreća
svakog obiđe makar jednom u životu. Negde ostane, negde proleti... Nekada nismo ni
svesni da je tu. Bavimo se nekim nevažnim stvarima, gubeći se u mnoštvu besmisla,
tražeći suštinu stvari, pokušaj za beg i spas. Svakodnevno pokušavamo da izbegnemo
surovu realnost, idući u zagrljaj mašti, iluziji, prolaznosti. Nekada je bolje živeti u
snovima, vođeni lepim uspomenama, zaboraviti da svakog od nas čeka drugačija
sudbina.

kojica
08-06-2011, 01:51
Po prvi put nisam osetila kada je prva pahulja pala i dodirnula zemlju, a pri tom nestala
na relaciji između dve planete – devojčice sa igračkom u ruci i devojke sa pregršt
neostvarenih snova. Nižem godinu za godinom i tražim početak. Uvek sam bila samo
svoja, radila ono o čemu su drugi samo sanjali. Putovala, imala sve što sam poželela...
Ne kajem se ni zbog čega jer sam mnogo toga naučila iz svojih poraza, koje sam ponela
sa sobom i svrstala ih u svoju kolekciju srušenih i zgaženih snova.

Kako odrastam, imam osećaj da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno da
savladam samu sebe, svoju nemoć, svoju nepokretnost. Ne znam kako da opišem taj
osećaj, taj mamurluk duše, taj strah od prolaznosti, odrastanja, taj instikt, strepnju,
lutanje. Kako rastem, rastu i moja osećanja, moja ljubav, moja tuga. Postajem ozbiljnija,
smirenija, osetljivija. Bol i tugu prihvatam sa osmehom i suzama, sa iskrom u oku i
nostalgijom u glasu. Polako učim život, navikavam se na prigušene uzdahe i zaustavljene
suze, izveštačene poglede i lažno podignutu glavu. Godine su preda mnom... Nova
osećanja, nove uspomene... Ispraćam šesnaestu godinu sa nadom da će mi naredna
doneti mnogo lepih stvari.

Toliko reči mi se mota po glavi, a tako malo bih sada mogla da kažem. I, još hiljadu reči
znam ali, nedostaje mi baš ta jedna kojom bih opisala svoje godine. To je sve za sada,
za jedan život, jedan delić drevnog vremena u kojem se obnavljaju sve moje tuge i sve
moje radosti... Zbogom, mojih šesnaest godina!

Milica Videnović, II2

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
08-06-2011, 01:52
Maštanje i snovi jedne petnaestogodišnjakinje

Potrčala sam poljima detinjstva. Na kraju livade postoji staza odrastanja. Treperi mi
srce. Kakav je taj svet odraslih? Ja bih kao ptica da poletim. Ja bih da preletim sva
kolebanja nesigurne mladosti.

Ja hoću sve i odmah. Da osetim razdraganost mladosti u kosi na vetru. Da veselo
skakućem tepihom života. Na rukama treperi nestrpljiva nada, puno naručje želja. Šetam
gradom. Od izloga do izloga ogledam svoj lik. Na ulicama puno namrštenih, ozbiljnih lica
odraslih. Gde im je osmeh? Da li odrasli moraju imati tako ozbiljno lice? Oči ne svetle
istim sjajem. Ja se bojim tog svetla odraslih. Ja hoću svet veselih lica.

Zadovoljstvo mi ozari lice. Moji vršnjaci i ja stvorićemo novi svet. Sve će biti lepše i
veselije. Ja tako zamišljam moje sutra, da mi dani budu puni osmeha i veselosti. Da nema
oblaka nesreće da mi pomuti dan sunca. Da ne vidim prosjaka sa ispruženom rukom na
ulici. Da ne čujem plač nesrećnih. Ne bojim se sveta odraslih jer mi smo mladi, jaki,
rešeni da promenimo svet. Želimo da živimo u zadovoljstvu i miru, slozi i ljubavi, da nebo
bude uvek vedro i plavo. A sutra kada nas ponese reka života, mahaćemo pticama,
raširenih krila prelećemo sve nedaće života. Mi smo deca sutrašnjice, mi smo novi svet.


Jelica Stojović, I3

kojica
08-06-2011, 01:52
Moja razmišljanja o sudbini i položaju čoveka u svetu

„Tako je ljudski život udešen da uz svaki gram dobra idu dva grama zla, da na ovoj
zemlji ne može biti dobrote bez mržnje, ni veličine bez zavisti; kao što nema ni
najmanjeg predmeta bez senke.”

Da nam život uzvraća ono što mi drugima dajemo, ne može važiti, bar ne danas s
obzirom na svet u kome živimo. Od kada je sveta i veka ljudi su jedni drugima „podmetali
nogu”, zavideli, ogovarali se međusobno i uzajamno mrzeli. Kao odraz međusobne mržnje
i netrljivosti među ljudima jesu mnogobrojni ratovi, razaranja i smrt. Ponekad mi se čini
da je jako teško biti srećan. Ipak, ako pokušavaš da ne obraćaš pažnju na dešavanja i
zle ljude oko sebe, ako se okreneš sebi, svojim principima i idealima, za tebe ipak ima
nade.

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
08-06-2011, 01:53
Preko dosadašnjih iskustava koje sam doživela i padova koje sam iskusila, uspela sam da
se podignem jača i snažnija i čini mi se još samouverenija i odlučnija da ostvarim svoje
snove i suprotstavim se nedaćama oko sebe. Smatram da su svi ljudi koji imaju nesrećan
život, ili ga bar smatraju za takav, u stvari sami krivi za to. Sreća je svuda oko nas,
samo je treba spoznati. Sreća se nalazi u malim stvarima koje čine život. Kada čovek to
shvati i prihvati činjenice onakve kakve zaista jesu, može da deluje u menjanju i
oblikovanju svog života onako kako on to želi. Ako želimo da promenimo nešto pogrešno
u ono što je ispravno, ne treba zaboraviti da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samima,
prvu i najvažniju. Moramo pronaći svoj cilj i poći odgovarajućim putem ka njemu. Pronaći
način da se od sebe pobegne umesto da se u sebe pogleda, najlakša je stvar na svetu.
Ako je život put koji treba da se pređe, onda on vodi uvek uzbrdo. Treba gledati pravo
ispred sebe, a ne iza sebe, treba ići napred i ne zaustavljati se ispred prepreka i poraza.

„Mi mnogo volimo da imamo, ali ne umemo da živimo od onoga što imamo. Ništa što
imamo ne može nas učiniti toliko srećnim, koliko nas može učiniti nesrećnim ono što
nemamo.” Uživajmo i proživimo svaki dan koji nam je Bog podario.


Milica Dimitrijević, III3

kojica
08-06-2011, 01:53
Tajne mog detinjstva

Moje detinjstvo je ostalo sakriveno u osmehu leta, u glasu proleća i jeseni, u kesi punoj
klikera zabačenoj u nekom uglu.

Ja volim i pamtim taj svoj svet detinjstva. Vidim pegavog i smeđokosog dečaka kako trči
ulicom i zamišlja da je u društvu nindža kornjača dok majka uzaludno pokušava da ga
pronađe po kući. Rado se sećam svega... Još uvek ispod starog drveta stoji nečija lutka
i sivi kamion crvene boje. Bio sam nestašno i bezbrižno dete okruženo ljubavlju roditelja
koji su se večito svađali oko problema da li je neko dete meni slično. To doba
zašećerenog mleka je prošlo za tili čas.

Pošao sam u prvi razred. Bože, kao da je bilo juče. Na sunčanim obalama detinjstva
milovala su me leta i jeseni, proleća i zime. Smenjivala su se godišnja doba nošena
brzinom vetra, a ja sam iz godine u godinu kupovao cipele za broj veće od prethodnih.
Sa setom se sećam prvih patika i svog prvog gola. Sećam se nečijih plavih očiju koje su
me podsećale na more. Sećam se svega što je vezano za moje bezbrižne godine.

Danas sam na „stopu” odraslih. Nadam se da ću putem koji odaberem koračati kroz ceo
život. Zvaću se mladost, prkos i snaga, ali u duši ću ostati jedno dete koje se uvek seća
svog detinjstva, svojih najlepših godina.


Miloš Stanojević, I3

kojica
08-06-2011, 01:54
U svetu prijateljstva

Kada se kaže bogatstvo, mnogi ljudi pomisle na novac, kuće, zlato... Ali ima mnogo
stvari koje se novcem ne mogu kupiti - kao sreća, zdravlje, ljubav... Neke stvari se
zaslužuju, kao na primer prijateljstvo.

Veliko je bogatstvo imati puno drugova i drugarica. Tada se osećaš kao da si okružen
zvezdama koje sijaju srebnim sjajem. Ali ako joj okreneš leđa, sjaj će nestati i zvezda će
pasti... Bez nje ćeš ostati... Ako zvezde sijaju i iznutra, znači da su prave... Tada će
one sijati uvek, biti uz tebe bez obzira na mesto i vreme, da li to bilo u po noći ili dana,
na nebu ili zemlji, oko meseca ili sunca. Sa njima možeš deliti sreću i tugu, i suze i smeh,
male i velike tajne. Od njih možeš zatražiti pomoć i dobiti je u svakom trenutku, a kad
zatreba, uzvratiti je. Nećemo se radovati sami, nego u društvu sijati zajedno.

Tužno je nemati prijatelja. To se dešava sebičnim osobama koje misle samo na sebe,
koje svoju sreću dele sa sobom. Ako si pravi prijatelj,onda moraš poštovati svoje
prijatelje. Uzvratiti im za svaku podršku koju ti pruže, za svaku pomoć, prijateljsku reč,
deliti sa njima i dobro i zlo.

Prijatelja treba zaslužiti, a prijateljsto treba negovati kao cveće u bašti... Kao kap rose
na gorkom listu orahove krošnje... i videćeš... Bićeš uvek punog srca!!!


Željko Ristić, I3

kojica
08-06-2011, 01:56
Uskliknimo s` ljubavlju

Pre dve godine, boravila sam nekoliko dana u Beogradu u poseti kod prijatelja. Predložili
su mi da posetim Hram Svetog Save na Vračaru. To mi je i bila želja. Još sa Slavije,
ugledala sam između visokih, sivih beogradskih zgrada pozlaćenu kupolu. Kako smo se
približavali, pred mojim očima se otvarao širok i prostran plato, na čijem se uzvišenju
uzdizao velelepni hram zavidnih dimenzija. Zadivio me je svojim spoljašnjim izgledom i
veličinom. Ostavlja lep utisak i osećaj u duši kad ga čovek ugleda.

Ušli smo u crkvu. Osećala sam se sićušna u onom ogromnom prostoru. Šteta, još iznutra
nije završen, ali kada budu oslikane sve freske, i kad bude završen oltar, mislim da će
hram biti ponos Beograđana. Zavidim im što se takav hram nalazi u Beogradu. Ali nije
slučajno baš tamo. Na Vračaru.

Podsećam se malo istorije. Godine 1594. Turci su po naređenju Sinan-paše preneli mošti
Svetog Save iz Mileševe u Beograd i spalili njegove ostatke na jednoj poljani na Vračaru.
Tu se danas uzdiže Hram.

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
08-06-2011, 01:57
Pitam se, zar se Sinan-paša i njegova silna vojska, koji su inače muslimanske vere,
uplašio mrtvog pravoslavnog sveca? Zar je i mrtav Sveti Sava mogao njima nešto da
smeta? A izgleda da jeste, čim su se rešili na taj nedoličan i nečuven postupak:
spaljivanje moštiju čoveka koji je mrtav više od trista godina. Uplašili su se od duhovne
snage koju je on i mrtav davao srpskom nadoru. U mraku turskog ropstva on je bio
svetlost.

Za svoga života, učinio je Sveti Sava mnogo za srpski narod: izdejstvovao je
nezavisnost srpske pravoslavne crkve i postao njen prvi arhiepiskop. Podigao je zajedno
sa ocem manastir Hilandar – hram srpske srednjevekovne kulture. Podigao je mnoge
manastire i škole po Srbiji, i pomogao opismenjavanju srpske dece. Otvarao je i prve
bolnice koje su bile pri većim manastirima.

Bio je neumoran u putovanjima po Srbiji u obavljanju svojih dužnosti. Zbog svojih
neprekidnih putovanja i iscrpljenosti, u poznijim godinama, uhvatila ga je bolest na
teritoriji Bugarske, u Trnovu, gde je umro 1237. godine, 27. januara. Prenesen je zatim u
manastir Mileševa.

kojica
08-06-2011, 01:57
Narod ga je voleo i osećao strahopoštovanje prema njemu i za života, a i posle smrti. On
je postao jedno od snažnih duhovnih uporišta Srba u teškoj borbi za vreme turskog
robovanja. Narod je verovao, jer je hteo da veruje da Sveti Sava nije umro, da je živ i
da stalno obilazi sva mesta gde žive Srbi. Putuje u liku starca sa bradom i svojim
čudotvornim štapom.

Zato su nekada žene po selima strahovale kada u dvorištu ugledaju nepoznatog starca
sa štapom. Uvek bi ga sa poštovanjem uslužile. Jer, kažu da je umeo da se naljuti na
nerad, na sebičluk. Postoje mnoge priče o Svetom Savi u kojima on uči narod kako da
ore, seje, mesi hleb, tka i plete i sve drugo što je potrebno za život, kao pravi otac.

A srpski narod se svom svecu odužio tako što slavi njegov dan, 27. januar. I to je
postala slava svih Srba, a posebno škole i đaka. U znak zahvalnosti narod mu je ispevao
i himnu.

„Sunce mira, ljubavi, da nam svima sine.
Da živimo svi u slozi, Sveti Savo ti pomozi.
Počuj glas svog roda, srpskoga naroda.”
Jer dok duh Svetog Save živi u srpskom narodu, postojaće i srpski narod.


Branislava Urošević, II2

kojica
08-06-2011, 01:58
Uskliknimo s` ljubavlju

Pre više od osam vekova u Srbiji se rodio jedan mali princ. Zvao se Rastko Nemanjić. Bio
je bogat i lep i pred njim su bila otvorena sva vrata slave. A on, vođen božjom rukom,
pobegao je od roditelja i svih zemaljskih uživanja na jedno pusto mesto, u ruski
manastir, gde se zamonašio. Uzdao se u Boga i svojima je poručio da ne brinu, već da
se mole i da mu se pridruže.

Vremenom, roditelji mu sve oprostiše i ponosiše se svojim plemenitim sinom koji je na
Atosu sagradio tri nove crkve radeći zdušno i predano. Sava je na Svetoj Gori živeo u
miru, ali burni događaji u njegovoj Srbiji nisu mu davali spokoja te se dosta zalagao da
zaustavi ratove i nesreću i da braću izmiri.

Sava je rano ušao duboko u svest širokih narodnih masa. Postao je jedan od
najpopularnijih junaka i vekovima kasnije postao oteleotvorenje jedistva u borbi srpskog
naroda za slobodu. Ostao je istorijska ličnost, duhovni i svetovni vođa Srba. Njegov lik
prešao je granice naše zemlje. Moštima ovog sveca klanjali su se čak i Turci.

Njegovim imenom počinje istorija srpske književnosti i našeg književnog jezika. Pisao je
Sava naše prve literalne sastave, crkvena pravila, biografije, poeziju i pisma.
Najznačajniji rad mu je „Žitije Svetog Simeona”, biografsko delo sa mnoštvom istorijskih
podataka.

kojica
08-06-2011, 01:58
Dok je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve, uspeo je da stvori čvrstu crkvenu
organizaciju, što joj je omogućilo viševekovno postojanje. Prolazile su godine i decenije,
srpska zemlja postajala je snažnija, a o Savi su se pričale legende i pisale pesme. Kada
se srpska država raspala pod najezdom Turaka, Sava i crkva koju je ostavio našem
narodu bili su oslonac i vera u opstanak. Spaljivanjem njegovih moštiju Turci nisu uspeli
da srpskom narodu otrgnu ono što mu je drago – već su samo ojačali duh jednog
naroda.

Zbog svega ovoga još od osamnaestog veka Srbi slave dan smrti Svetog Save kao
školsku slavu. Ljubav i divljenje Srbi su najlepše opevali u „Himni Svetom Savi” koju
prenose s` kolena na koleno sa željom da se sačuva najdraži srpski lik i duh. Zato mu
kliču s` ljubavlju, slave ga i žele da se kao i u toj himni sva srpska srca ujedine i žive u
slozi.

Tako su Srbi uspeli da pomognu, s` najvećom ljubavi prema svom svetitelju, da se u
Beogradu, na Vračaru, izgradi Hram Svetog Save. A on, stasit i odlučan kao i sam Sveti
Sava, stoji nasred srpske prestonice da večno traje za pokolenja.


Ana Pavlović,II2

kojica
08-06-2011, 02:01
Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави

Поново моја колена додирују хладну земљу. Заробљена у црнилу овог света,
поново тражим помоћ... и спас. Видим само небо и тишину своје душе коју гуше
туђи гласови и не дају јој да се ослободи. А ја зовем тебе:
„Свече, спасиоче, Саво. Ти си мој отац, мој брат, мој сан. У овој тами ја зовем
твоје име. Да ли чујеш моје неме речи? Васкрсни их, јер оне умиру још на мојим уснама.”
„Да, пусти ме да осећам. Твоји дланови нежно додирују моје прсте. Склапају их.
Гледам твоје топле очи, али не могу да издржим тај снажни поглед. Жмурим. Да ли
ме чујеш? Да ли осећаш моју молитву? Ово су речи само за тебе. Спасиоче, дај ми
снаге. Помози ми да издржим у овом суровом свету. Помози ми да, попут тебе, боса
корачам преко трња, а да моје ноге не крваре. Дозволи ми да певам, да свима
докажем да имам вере; верујем у себе, верујем да могу. Подари ми храброст да се
супротставим хладном муку. Покажи ми како да волим!”
„Осећам твој хладни прст на мом врелом челу. Ова молитва била је тешка. Чујем
твоје речи, осећам благослов у срцу. Осећам снагу. Брате, оче, хвала ти...”

Марија Стаменковић, IV3

kojica
08-06-2011, 02:02
Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави

27. јануар. Хладно и снежно зимско јутро. Са оближњег
звоника разлеже се уједначен, блажени звук. Мирис
тамјана, упаљених свећа и побожни жамор у црквеној
порти буди у мени носталгију за старим временима.
У школама весеље, разиграност. Слави се школска
слава! „Зар се само на данашњи дан слави Савино име?
Зар није право пред Богом и људима да га се стално
сећамо, да се трудимо да макар мало живимо живот
сличан његовом? Зар су узалудне жртве које Сава принесе
за спасење целог српског рода, те смо посустали и
застранили на стази праведног и човечног живота!? Где
нам је нестала људскост и брига о другима?”
„ Свети Саво, помози! Помози српској деци да израсту
у честите и поштене људе какав си и ти био! Подај нам,
Саво, мало твоје мудрости и човекољубивости, твоје
дарежљивости и братске љубави, твоје способности да
мириш завађену браћу и народе, чуваш наше Српство и
волиш све људе: несрећне, болесне, сиромахе, племиће,
владаре, старце и децу - све подједнако! Покажи нам,
наш духовни вођо, прави пут! Покажи нам пут истине и
правде, пут знања и одрицања, пут братства и слоге!
Просветли наше животе и огреј нам срца топлим зрацима
Хиландарског сунца! Врати Српство тамо где су његови
корени и духовни темељи! Подај нам још Жича, Студеница
и Милешева! Описмени неписмене, излечи болесне,
подај вид слепима и онима који не желе да виде,
смекшај најтврђа срца, усрећи несрећне као што си много
пута за свога живота! Уједини православце, католике,
муслимане и Јевреје, све твоје поштоваоце, као некада
када се поклањаху твојим моштима у Милешеви! А српском
роду подај мира, слоге, знања, љубави, порода и
среће.”
Много је векова, буна, недаћа и стрепњи прошло од
Савиног рођења и много ће их још проћи, али његов лик
и дело остаће први, прави и једини источник српске
државе и духовности.


Александра Петровић, I2

kojica
08-06-2011, 02:04
ЛЕПЕ СУ ОВЕ ГОДИНЕ У КОЈИМА ОТКРИВАМО СВЕТ ОКО СЕБЕ


Ех, тих осамнаест година... не знам само из ког разлога их сматрају
прекретницом? Зашто су то године у којима цео свет гледа у нас неким
другим очима? Зашто баш оне? Толико питања, наизглед простих и
очекиваних, а ја и даље, са мојих пуних осамнаест година, не знам
одговор...
На тренутак сам поново осетила како ми се усне развлаче и поглед
добија неки чудан сјај... срце ми је залупало и поново сам се нашла, по
ко зна који пут, на почетку краја. Да, да, тај осми разред! Када сваки
поглед у одељењу изазива једно лепо сећање. Сва она граја, седење у
клупи са симпатијом, први изазови, назови „озбиљнијих последица”...
али све то је ипак било праћено неком дозом туге и припреме за оно што
следи... крај основног школовања.
У једној вечери је осам година пролетело пред нашим очима. Толико
исплаканих суза, а затим... нови почетак.
То играње у стомаку, осећај неизвесности, збуњености, мислим да се
никада неће поновити, барем не таквог интензитета... сусретали смо се
само погледима, а речи нигде. Ново окружење, нови начин рада, нова
очекивања... Мислим да ћу се увек сећати оног бетонског блока на коме
сам седела када сам први пут закорачила у двориште средње школе.У
суштини, све је било исто, а тако различито. Сви смо ми били незрели
клинци којима је на памети била само шала, али и по неко
заљубљивање.

MATEMATIKA (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/111-Matematika)

kojica
08-06-2011, 02:04
Године су се низале, сваки нови дан доносио нам је нова искуства.
Лепа, као и она која то нису. Оно што је било болно, јесте што нико од
нас није то преживљавао у складу са нашим годинама, незрело и
разиграно.За нас су, мислили смо, то претешки задаци за наше младе
године. А шта смо могли? Стегнемо зубе и уз нечију помоћ, или,у најгорем
случају, сами, кренемо даље, знајући да је то само почетак онога што нас
очекује у животу. После кише долази сунце, зар не? То је био наш мото
у том бурном периоду сазревања.
Ха, ево опет оног безобразног смешка... Све се дешавало тако брзо да
сам умела да погубим конце. Разочарења, нове победе, разочарења,
срљање главом кроз зид, разочарења, нове љубави... Све је то било део
нашег одрастања. Једно ми никада неће бити јасно, када овако резимирам
свој живот: зашто мора да се одрасте? Зар не можемо заувек бити клинци
који немају проблема, које ту и тамо протресе по неко разочарење, које
захваљујуће младости брзо превазиђемо. Боли ме сазнање да, кроз пар
година, неће бити ни оних лептирића у стомаку, ни оне граје из основне
школе, ни сећања на слике из средње школе... појешће то живот, проблеми...
људи!
И поново сам на почетку, али можда са неком дозом предострожности
и вољом да ме ове године науче најлепшем, истинским вредностима. А
оне ситне, лоше ствари – нећу да им дозволим да од мог живота направе
марионету за сопствено позориште.

Бобана Беатовић, IV2

Megi
08-06-2011, 02:32
Svaka čast gde si bila kad meni trebalo ovo....:huh:

kojica
08-06-2011, 07:46
MOЈ СУСРЕТ СА НОВОМ СРЕДИНОМ

До петнаесте године живео сам у Злоту. То је сеоска средина, сасвим другачија
од ове у којој сада живим. Са својих петнаест година, са поласком у
први разред средње школе, дошао сам у сасвим нову средину, град Књажевац.
Није ми било тешко да се снађем у овом граду. Књажевац ми се одмах допао,
јер је неописиво мирно и лепо место са добрим људима. Школа коју похађам
је веома добра. Презадовољан сам смером који сам изабрао, грађевинарством,
што се и видипо мојим резултатима.
У новој средини има много нових и занимљивих ствари, али, ако се време добро
распореди, све може да се постигне.
У мом одељењу нема пуно ученика, добри су другови, мада се понеки још увек
детињасто понашају. Смештен сам у Дому ученика, у коме ми је добро, и у коме се
надам да ћу остати до краја свог школовања. Стекао сам нове пријатеље,
а неке још увек упознајем.
У новој средини научио сам и неке нове, занимљиве ствари - билијар, стони
тенис... Ту је и кошарка, којом се бавим и играм је веома добро. Волео бих да је
тренирам и заиграм за неки тим. Још један спорт, који као кошарка прати цео
мој живот, јесте рибарење. Оно ми пружа спокој и сређује моје мисли.
Волим да пецам у Књажевцу, уживам у томе, мада засад немам баш успеха.
Страствени сам читалац, и зато сам члан градске библиотеке, од како сам у
Књажевцу, а највише волим да читам научнофантастичну литературу.
Волим и да пишем, за сада песме за децу и заљубљене, а можда ћу некада да
напишем и своју животну причу.
Иако је прошло мало времена од мог доласка у Књажевац, мислим да сам се
доста променио. Надам се да ће ми и моје даље школовање донети пуно
нових и лепих искустава, која ће ми помоћи да постанем боља особа и добар
стручњак.


Дино Дједовић, I1

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
08-06-2011, 07:51
Ко не уме да слуша песму, слушаће олују

„...Живот је удешен тако да уз сваки грам добра иду по два граме
зла...” У животу не постоји срећа без несреће, радост без туге, верност,
без невере... Ко што не постоји ствар која иза себе не баца сенку, тако не
постоји човек који са собом не носи неко бреме. Каже се: „Чаша жучи
иште чашу меда, смијешане најлакше се пију.” Али шта ако је на ваги
живота тас са лошим стварима тежи од оног другог и ако у животу има
више жучи него меда па је њихова мешавина више горка него слатка?
Човек идући путем живота среће различите људе. суочава се са
разним ситуацијама и подноси терет неправде. Понекад ти се деси нека
ствар коју не можеш тако лако преболети и заборавити. Скоро увек
си суочен са неким ситуацијама које за собом повлаче низ питања на које
ти немаш одговор. Колико се пута свакоме од нас деси да га изда нека
особа за коју би смо ми руку у ватру ставили? Иза издаје увек следи
разочарење које понекад зна више да боли и од саме издаје. За издају
треба тако мало времена. У једном трену ти се може срушити цео свет.
Али после долази период бола и патње за оним што је неповратно
изгубљено. Када доживиш неко разочарење пред тобом се поставе
два пута и ти мораш изабрати којим ћеш путем поћи. Путем опроштаја
и добра или путем огорчености и јада. Зашто је некима лакше не
опростити и сео свој живот провести у паклу који су они сами створили?

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
08-06-2011, 07:52
Треба знати опростити. Јер опроштајем човек растерећује свој ум,
чисти душу од злобе и наставља да иде даље кроз живот уздигнуте главе
и постаје достојан живота. Искушења на која нас овај живот ставља
увек носе неку поуку. Не будите кукавице. не бежите од искушења и
добро читајте знакове поред пута. Како време пролази све више
увиђам оно што већ одавно слутим... данас је све мање љубави међу људима.
Људи су неспособни да воле икога, а исто тако су и онемогућени
да примете и приме љубав. Љубав је нешто што се не да описати и рећи
речима. Њу треба осетити. Она јури телом попут струје, тече венама и
загрева нам тело, почива у срцу и доноси мир и спокој души. Они који
чују тактове њене песме никада нису сами. Оне који ме мрзе ја не
могу мрзети. Опраштам својим душманима јер моје срце је велико и
испуњено је песмом живота. У њему нема места за олују мржње коју
доносе ветрови са стране. Не дам им да ме промене и узму душу. Она није
њихова, она је Божија, Ја волим да волим и онда када ми љубав није
узвраћена. Волим људе, јер волим и живот.
Престаните од свог живота да правите пакао. Отворите очи и погледајте
свет око себе. Зар није диван? Својом неисквареном добротом
и људскошћу учините га још лепшим. Ослушните оно што вам срце
има рећи и идите тамо где вас оно води. Ако боље ослушнете чућете
и песме других срца. Ко зна можда вам се нечија посебно допадне.
Изађите из мрака, јер вас на крају сваког тунела увек очекује светлост.
Тако мало је потребно за срећу. Осврните се око себе, потражите
је и немојте престајати са потрагом док је не пронађете. А када је нађете
чувајте је и не будите себични већ је поделите са другима. Живите
животом, а не његовом илузијом.


Милица Димитријевић, IV2

kojica
08-06-2011, 07:52
* * *
Хоћу да плачем... Сада овог проклетог трена. Хоћу, али не знам како
да натерам сузе да потеку. Да, ја не знам да плачем. Они ми никада
нису дозволили да научим ту обичну ствар. Обасипали су ме лажним
речима, неискреним комплиментима, гледали ме подругљиво, смејали
се лицемерно. Кад год сам желела да заплачем, они су се јављали и
говорили ми да не смем, да то није у мојој природи. Говорили су ми:
˝Хеј, да ли ти знаш ко су ти који плачу? То су кукавице и слабићи,
неспособни да се суоче са својим страховима, са недаћама које носи
живот. Њихове сузе одраз су њихове немоћи. Свет је пун таквих, не
треба им још један. Ти ниси као остали, ти си нешто друго, ти се
разликујеш од њих. Откуд ти та идеја да можеш да плачеш? Смири се,
избаци те глупости из главе, седи ту и ћути.˝
Е, доста је, не желим више да вас слушам. Доста сте ме спутавали
и стављали ми тешке оковратнике, доста сте ме држали и каменили
ми срце, узимали душу, стискали уз себе. Никада ме нисте похвалили
када урадим нешто чему сте ме ви научили, само сте знали да ме
кажњавате шаљући ми кривицу која ме је гризла и цепала на ситне
комаде. Због вас сам оваква каква сам... Када погледам иза себе, све је
црно, немам ничег лепог чиме могу да се тешим, немам никога на кога
могу да се ослоним. Склоните се од мене, пуцам по шавовима које сам
годинама уназад крпила, бежите од мене, не трујте ме више. Пустите
ме да живим без устезања и правила, пустите ме да осетим немоћ свога
бића, да осетим месо на костима, крв у жилама, срце у грудима, пустите
ме да дишем, да певам, да волим, да се радујем сваком новом јутру што
осване, пустите ме да вратим искру у очима, срећу у погледу, пустите
ме да вратим осмех отужнелом лицу, жељу и наду, спокојство и мир.
Молим вас, отворите ми врата овог златног кавеза, вратите ми моју
слободу. Пустите ме да раширим крила, да се винем у небо и осетим
топли поветарац и мирис пољског цвећа. Дозволите ми да летим високо,
највише. Вратите ме небу- моме дому. Мени није суђено да живим
живот у заробљеништву. Не режите ми крила, волела бих да се за вама
и не осврнем у лету.

Милица Димитријевић, IV2

kojica
08-06-2011, 07:56
Лепота речи

Народна изрека гласи: „Лепа реч и гвоздена врата отвара.“ Али да ли се
данас, с обзиром на време у којем живимо, можемосложитистим? Мислим
да не.
У овом „модерном свету“, начин живота нам кроји све развијенија ин-
дустрија, техника и технологија. Свакодневно нас бомбардују преко
медија и штампе разним стварима, које ми прихватамо здраво за готово.
Силом смо одвојени од стварног живота и уведени смо у неку, унапред,
нереалну димензију. Натерани смо да одбацимо и да заборавимо на праве
човекове вредности, да се дистанцирамо једни од других, да заборавимо
да мислимо својом главом,... Понекад ми се чини да више и нисмо људи већ
марионете подлегле утицају живота.
Да, ми смо дрвене лутке уместо срца имају амбис у грудима. Заборавили
смо да се радујемо првом јутарњем зраку, цвркуту птица, мирису цвећа,
заласку сунца, људима,... Заборавили смо да исказујемо и пружамо љубав
једни другима.
Данас се све више осећа отуђеност људи. Људи се све мање друже, све
мање разговарају, још мање једни другима упућују лепе и добронамерне
речи, речи од срца. Ушли смо у монотонију живљења и бесмислену и грубу
свакодневицу штетну и рушилачку по човечанство.
Зато треба отворити очи и пробудити се из дубоког сна, и погледати у
небо и потражити спас и наше место под Сунцем. За промене је потребно
мало воље свих нас. Почнимо већ од данас. Упутимо данас некоме лепу реч
и отворимо врата његовог срца.


Милица Димитријевић, IV2

kojica
08-06-2011, 08:31
Боје, мириси и звуци мог детињства

Спокојни, безбрижни дани, сваког од нас, остају попут капи јутарње
росе на листовима белог слеза. Кап по кап те росе лагано, али сигурно
ишчезава под зрацима све упорнијег сунца, а дан је, још увeк, неизвe-
стан.
Читајући Бранкову збирку приповедака „Башта сљезове боје”, се-
тила сам се свог детињства. Заправо нисам га ни заборавила, још је ту,
али све блеђе. Губи се пред заслепљујућом белином будућно сти.
Да ли је то белина светлости и топлине коју доносе нови дани? Или је
то она застрашујућа празнина без маштања, несташлука, опуштених
предаха, вечери проведених у наручју родитеља, који би ме пробуди-
ли пре спавања и пустили да сањам ту чувену будућност. Сатима би ми
причали, а ја пажљиво слушала лекцију морала, доброте, по штења и
опет бих пожелела још. Након сваке одслушане лекције, сматрала сам да
сам спремна да искорачим из детињства, мислећи да постоји нешто
лепше од тога.
Тек што сам се пробудила и обрисала очи, нови је мрак кога доноси
1999-та година. Тада сам изгубила мноштво веселих боја из своје пале-
те спокоја. Тог пролећа су све сеоске трешње, сочније и пожељније него
икада, остале нетакнуте. Вечери су биле пусте, није се чуло шуштање
тек олисталих крошњи дрвећа, где се крио неки малишан и који би, не
тако ретко, испао из крошње, бивао ухваћен и следећи жмурио.

kojica
08-06-2011, 08:32
Поново се разданило, полако се вратилаведрина у дечји живот и
јавиле су се нове идеје и нове дилеме. Једна од тих дилема заједничка је
Бранку и мени. Да ли остати из малу, тиху, али сигурну и стварну ватрицу
кућног огњишта, ону што је грејала и досад? Или поћи за том далеком,
великом, златножутом и сјајном месечином?
Месец плови изнад брда и лукаво мами да пођеш за њим, а подсвесно
знаш да га не можеш стићи и ухватити. То је вечита потрага за нечим
нестварним и неизвесним. Ваљда је у томе смисао живота. И вреди по-
кушати, некада је мањи пораз ла кши, него поражавајућа чињеница да ни-
смо ни покушали. Али полако... јер ме плаши помисао да ћу једног дана
попут Бранка и ја стајати крај свог потопљеног детињства и питати се
куда и зашто сам журила? Шта сам пронашла, а шта све изгубила?
Лагано пакујем препуну кутију драгоцености и искустава и упорно
се трудим да је што касније затворим и оставим у тајном и скровитом
кутку на неком тавану. Ту исту кутију прекривену прашином и упле-
тену паучином наћи ће нека де војчица која ће у мојим успоменама
пронаћи себе, а чије ћу снове, надања, планове и очекивања ја добро
разумети.

Љубица Костадиновић, IV2

kojica
08-06-2011, 08:35
Лепота је видљива, али недоступна и незадржива

Она је свуда око нас. На тренутaк тако близу, на дохват руке, а већ
следећег тренутка ишчезне, као да је није ни било. Удишемо је као ва-
здух, узимамо као храну и пијемо као воду... па ипак је не можемо до-
такнути и задржати.
Плови светом као бели локвањ усред баре, плута заједно са обла-
цима, певуши са птицама и крије се међу нашим сенкама. Створенa
људ ским умом, уобличенa животом и саткана од невидљивих нити свет-
лости. Пада као вео на цео свет и даје нам прилику да осетимо усхи-
ћење и одушевљење када је угледа мо. Небитно да ли је то физичка или
духовна лепота, независно од тога да ли је сви могу видети или само
неко, она је ту, да нас прати као ветар у јесен, као светлост по дану или
месец по ноћи. Не зна се у ком све облику може бити, можда као роса
на успаваној латици руже, као нечији осмех, као буђење сунца или
бројање звезда... Створи се ниоткуд, покаже нам свој значај и нестане.
Може бити осликана бојама, дочарана речима, праћена музиком и
ритмом...Тихим и меканим корацима шета око нас и понекад нам до-
зволи да је углeдамо на тренутак, само на тренутак. Као лепршајућа
свила на голом камену показује нам да када она нестане, када је однесе
лагани поветарац, да ће камен ипак остати камен и да му то што је на
тренутак био прекривен свилом неће тада уопште помоћи. Не до-
зволимо да, због тога што имамо ту лепоту свиле на себи, сада, забора-
вимо да онај камен претворимо у мед, јер када лепота буде нестала
оно што нам остаје јесте тај мед или камен.
Створeна је да влада и опчињава, ствара завист и надменост. Док је
имамо мислимо да је центар света, aли неретко видимо колико она ма-
ло значи људима. Све зависи када и где је стварана... приказана је на
много начина, па ипак толико мало знамо о њој.
Човек је створио ту жељу за недоступним и недодирљивим и са-
мим тим вечно себе осудио да је тражи и да тугује када је изгуби.
Али, ако смо само довољно зрели и паметни, делић те физичке лепоте
која нестаје можемо сачувати у себи као нашу, само нашу унутрашњу
лепоту, која пружа благи одсјај светлости и заувек остаје.

Ирена Тошић, I2

kojica
08-06-2011, 08:47
ТО САМ ЈА!

У овом мору истих лица, сличних поступака, једва различитих
мишљења, у овом безличном свету који је само део бескрајног универ-
зума, ја сам само једна од многих сличних мени. Сличних. Не истих.
Оно што мене издваја од свих тих сличних, замагљених лица, је оно
што сам ја уствари. Све моје особине чине ме баш таквом каква јесам,
чине мој карактер другачијим од осталих. Моја размишљања,
схватања, моје жеље и снови, наде, амбиције, целокупна моја личност
чини ту једну тачку другачијом и оригиналном поред милијаду других.
Српкиња. Балканка. Књажевчанка. Ученица Техничке школе.
Све ово сам ја на први поглед. Свој изражен јужњачки темпера-
мент, ту српску способност да терам по своме, без обзира на
све, не скривам и показујем свакодневно. Поред свих ових
карактеристика, ја сам, пре свега, сестра, ћерка,
унука, тетка, братаница и најбоља другарица.
Неописиво ми је драго што сам одувек била окружена оним
што волим. Још битније је то што око себе имам људе који
ме воле и подржавају у свему. Лично мени, као особи, не-
опходно је да будем у друштву и окружена расположењем, јер сам и
сама веселе природе и сматрам да је боље употребити седамнаест
мишића да се насмејем, него педесет и шест да се намрштим.

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
08-06-2011, 08:48
Најбитније у животу је имати циљ пред собом. Циљ који желите
да постигнете по сваку цену. Поред циља, мора постојати и амбиција.
Амбиција је оно што, уствари, помаже да освојите врхове, оборите
све рекорде и достигнете циљ. Своје школовање сматрам јако
важном ставком у животу. Ја само не желим да останем без могућности
да успем у животу. Не желим да будем без прилике у којој ћу показа-
ти да могу и колико уствари могу.
Доказивање је нешто за чим тежим одмалена, нешто што
ми је потребно како бих нахранила своју амбицију. Одувек сам желела
да ово мало времена што нам је додељено, које иначе зову живот-
ни век, искористим како бих пробала све. Свој авантуристички
дух све више испољавам а једна од највећих жеља ми је да се
опробам у падобранству и параглајдингу.
То су спортови најближи летењу, појму који је човеку непознат.
Својом лошом особином, због које често испаштам, сматрам то
што сам јако подложна туђем утицају и често верујем у све што ми се
каже.
Блага нарав и моја способност да сматрам да су сви људи добри
нису ми нешто много помогли у животу. Многи су ми људи рекли, из
њиховог искуства, да се доброта ретко награђује.
Без обзира на то њихово мишљење, наставићу да у свима видим
оно најбоље и све то због оног осећаја победе који се појављује када
схватим да сам некоме помогла, да сам му помогла да извуче оно
најбоље из себе.

Ирена Тошић, II2

kojica
08-06-2011, 08:51
ИГРА ОБЛАКА, ВЕТРА И СУНЦА

Пролеће је полако ушетало у наш крај. Лагано попут пахуљица,
унело је много разнобојних цветића, зеленила и наравно – љубав.
Седела сам покрај прелепог језера, слушала гласове природе. Ах,
прелепо је... Не знам како могу то речима описати. На том плаветнилу,
осим разиграних рибица, гордих и отмених лабудоба, играло се сунце.
Та сјајна звезда, заслепила ме је на тренутак. Излетео ми је уздах...
Безброј кристалића пресијавало се на таласима воде. У том малом
бескрајном рају одсјај воде изгледао је као мноштво малих дуга. На
тренутак, учинило ми се да ме неко зове... А не, то је само ветрић, који
приповеда своје приче баршунастим гласом. Пробијао се кроз велике,
понекад чини ми се, бесмртне борове и јеле. Тај звук је прелеп, тако
умирујућ. На ливади, прошараној цветићима, скакутали су лептирићи
раширених крила. Приметила сам једну бубамарицу на својој руци.
Запевала сам јој песмицу: „Бубамаро лет, лет...“, лагано сам дунула и
послала бубамару у тај „шарени лепи свет”. Деловало ми је то помало
смешто, али ипак, прелепо је бити дете и уживати у тој бескрајној срећи.
Опустила сам се, ушетала у сан. Заспала сам.
Пробудио ме је талас, који ми је заpљускивао ноге. Брррр... баш је
захладнело. Облаци попут пене, прекрили су безбрижно сунце. Сунце
је кренуло свом починку. Тада сам се сетила да је касно и да би требало
поћи кући. Устала сам и одлучила да напустим овај рај. Док сам одла-
зила, дозволила сам себи да „бацим још један поглед“ према води и том
прелепом месташцу. Блистави сунчеви зраци, који су се пробијали иза
брда, обасјали су језеро. Од тих златних боја језеро је деловало као из
сна, из неке далеке земље пуне магије...
Одлазила сам лаганим корацима ка својој кући, маштајући о том
пропланку на коме је остало моје срце. Знам, вратићу се једног дана да
посетим мој пропланак и уживам у бескрајном и беспрекорном рају.


Јелена Милијић, I2

kojica
08-06-2011, 08:57
Будућност је преда мном. Шта од ње да очекујем?

Будућност... Будућност звучи као празнина, неизвесност, тишина. Без
обзира на све сви ми размишљамо о њој, али понекад са страхом шта
она доноси.
Кроз живот сваког човека прође милион различитих ствари и осе-
ћања. Некоме је будућност као што замишљамо, срећна и са пуно радо-
сти, а некоме тужна и пуна бола. Не знам да ли треба да се о њој увек
размишља и нада за нечим бољим или препустити све судбини. Неки
људи кажу да срећу у будућности човек сам тражи и бира. Можда је
то и тачно, али свака сутрашњица за човека представља и једну вели-
ку мистерију, коју ретко ко може открити. Преда мном је моја будућност,
нејасна али стварна, а иза мене само успомене. Свако би волео да се у
њему рађа само осећање среће, али у реалном животу то није увек
могуће. Да бисмо остварили своје циљеве скрећемо са утабане стазе
којом смо раније пролазили и тако откривамо неке нове животне ста-
зе. Ипак, пре него што пођемо да тражимо срећу и више од живота,
треба да се запитамо да ли смо ми срећни или не, и да ли се, можда,
понашамо нескромно и себично тражећи велике ствари? Зато се мо-
рамо потрудити да се прилагодимо оном што нам живот и будућност
доносе. Када упоредим свој живот са животом појединих особа, схва-
там да, у ствари, имам оно што желим, односно оно што би требало
да има свака особа за нормалан живот и схватам да се у животу све сти-
че на овај или онај начин. Хи љаду људи на свету нема оптималних
услова за живот, хиљаде деце нема сопствени кров над главом, храну,
задовољавајуће услове за живот. Да, бојим се своје будућности. Сваким
даном све више ћутим и дрхтим попут ластавице. Желим да овај страх
нестане, желим, желим што лепшу будућност!
Свесна сам да могу пуно да добијем, али још више могу да из-
губим. И имам свој циљ, своју чежњу и жељу, зацртане путеве...
Својом вољом и вером ћу успети да себи створим што бољу будућност.
Сигурним корацима ка бољем сутра...


Катарина Цветковић II2

kojica
08-06-2011, 08:59
Мој есеј о љубави и мржњи

Најплеменитије и најдрагоценије осећање подарено човеку је љубав. Никакво зло
не може се изродити из искрено неговане и чисте љубави.
Та емоција плени, ствара и уздиже нас до висина, а и како бисмо другачије летели
да није крила љубави? Али, чак и ова лепа емоција има своју супротност, звану
мржња. Сурова подела. Иако се истински трудим, нисам у могућности да схватим
шта значи мрзети. Кажу да је граница између љубави и мржње танка и да се у
одређеном моменту лако прелази. Ја не делим то мишљење, ако некога волиш на
прави начин, како га некад можеш мрзети? Никакви поступци, изговори и разлози
не могу оправдати онога ко мрзи.
Ми само заборављамо на све лепе тренутке које смо провели, захваљујући тој
истој љубави због које смо спремни да мрзимо. Човек све носи у себи и са собом.
Зашто узимати отров и горчину, а толико је слатких нектара свуда око нас. Сви
смо жедни и жељни љубави. Треба само наћи извор, росу у трави, капљицу на
листу.
Све што је добро на овом свету долази од љубави, она је покретач, она је вођа,
она увек зна прави пут. Мржња спутава, манипулише, уништава, гура нас на дно.
Снага љубави разграђује камена срца, руши границе. Најлепши стихови, романи,
песме, написане су на тему љубави. Ниједно дело није засновано на темељима
зла и мржње. Ако волимо можемо да стварамо, да напредујемо, да све
превазилазимо, да се боримо и да побеђујемо. Мржња је сувишна и непотребна
емоција у нашим животима. Зар ћемо своје постојање подредити и условити нечим
за шта смо сигурни да није вредно?
Мржња је до те мере, до те мере негативна да је тешко о њој и писати. Мржња је
болест коју треба лечити љубављу.

Милица Ристић, II1

kojica
08-06-2011, 12:13
Први утисци у новој средини

Први утисци о мојој средњој школи... Па на ту тему има доста тога рећи. Пре него
што сам је уписао слушао сам разне коментаре о мојој будућој школи, почевши од
тога да је најгора школа у Републици Српској, да се само ту уписују лоши ученици.
Једноставно речено! Тексас у малом. Мислим да у том периоду нисам чуо бар 10%
позитивних ствари о њој као о једној образовној установи што је било и јако
чудно.Међутим, када сам кренуо у школу први дан је бар нешто изгледао другачије
од оних прича које сам раније слушао. Није била ни једна туча нити било шта
слично.Ја сам биомало повучен у себе јер су ми многи говорили да би такво
понашање у таквој школи било најбоље. У одељењу је било јако мало оних које
познајем тако да је ситуација са понашањем била иста као у вани. Имао сам
осећај да и други имају такво мишљење јер су својим понашањем говорили исто
као и ја. У једном америчком филму један лик је рекао „Гради цео свој живот на
постављеним основама у средњој школи ма каква она била“.Сада већ видим да је
то истина. Моја школа можда и није из снова, али она је полазиште за оно чиме ћу
се ја можда бавити једног дана у групу људи која ће четири године одрастати са
мном.

Никола Остојић Iе2

kojica
08-06-2011, 12:14
Први утисци у новој средини

Како сам растао и прелазио у више разреде почело ми је све чешће да се
поставља питања „Шта ћу уписати кад завршим осми разред“? Прво што ми је пало
на памет било је то да се упишем у најближу школу. Пошто сам био одличан ђак
наставници и другови су ми саветовали да упишем медицинску или економску у
Лозници јер су се ту уписивали одлични ђаци, а и школа је била на добром гласу.
Али мене није занимала медицинска или економска, већ нешто у вези са
рачунарима. Најближа школа која је имала смер Tехничар рачунарства била је
ТШЦ Зворник у Каракају. Када сам одлучио да ћу се уписати наставници су почели
малтене да ме одвраћају од моје одлуке. Говорили су ми да је школа у Каракају
једна од најгорих у околини. Да се у њу уписују само најлошији ученици. Да се у
школи за двеста-триста евра може проћи са 5.00. Онда да се сваког дана у школи
дешавају организоване туче, да се чак и цели разреди туку. Рекли су ми да школа
има и надимак „Тексас“. После свих ових прича почео сам и ја у себи да се питам
у какву се ја то школу уписујем. Али су ми све те недоумице разбили моја браћа,
која су ми рекла да те приче нису истините и да школа уопште лоша, чак би се
могло да је супер. Тако да сам се и ја упркос тим причама уписао у Каракај и
нисам се покајао.

Милан Којић Ie2

kojica
08-06-2011, 12:15
САМО ЉУБАВ

Љубав . . . то је најљепша ствар у нашим животима, не битно када се догодила,
она је природна, али у исто време и необјашљива, неочекивана и изненадна. Многи
људи мисле да љубав не постоји, али тачно је да већина људи који имају такво
мишљење, о љубави, уствари себична. Ја лично не мислим тако, јер онај ко
доживи праву љубав он чак не зна ни шта то значи. Многи од нас пате због
такозване „забрањене“ љубави. Такође, особе којима љубав није узвраћена, мисле
да је “смак света“, и затварају се, што је скроз супротно мом мишљењу. Ја мислим
да је најбитније уживати у томе, борити се за ту љубав и ту особу, јер је
најбитнија нада и стрпљење. Ипак када се надаш и бориш за нешто што ти је
драго, на крају га обично и добијеш. Када га добијеш све твоје патње, слутње и
надања падају у воду, а долази оно неочекивано, љубав! Моји вршњаци, бар
већина њих, се разочара у љубав, мисле да се никада више неће заљубити …
Такво мишљење нас чини затвореним за комуникацију са другим особама. Чак
говоре да су ружни, и не разговарају о својим јадима, патњама, чежњама,
слутњама … Ја лично мислим да је свако леп на свој начин !!! Ипак, треба имати
пријатеља који ће ти пружити љубав и подршку у твојим авантурама, неко ко ће
нам помоћи да се извучемо од злих мисли и дела. Самоћа и туга су велики
пратиоци љубави, ѕато су нам потребне подршке. Али морамо бити оптимисте, јер
сваки дан је занимљив на свој начин, на сваком кораку може да нас задеси нека
нова љубав! Волети некога је исто као и читати неку лепу књигу, роман, ићи у
биоскоп … Али, најбитније је да та особа коју волите, воли вас. Јер како људи
кажу: „Волите некога и тај неко ће кад-тад заволети вас!“. Наши животи били би
безвредни или празни и неиспуњени без љубави. Маштања, праштања, слутње,
чекања, чежње … Али ипак се слажем: „живот је чудан, када особа коју волите
није ту', и када живис међу толико људи, а мислиш на ону која не мари за
тобом !!!“. Живети за љубав има смисла, не важно да ли је то пријатељска љубав
или искрена љубав између мушкарца и жене, јер они који се воле, богати су.
Љубав је богатство !!! Као што сваки осмех улепша дан, тако и једна мала
ситница, као што је љубав, улепша цео живот !!!

Синиша Филиповић IIIe3

kojica
08-06-2011, 12:16
ЉУБАВ ЈЕ

Нада и светлост су један од правих нечина да човек опстане у овом свету
суровости, и да при томе не остане на губитку !!! Без обзира на то кије смо вере и
националности ми морамо мењати места, људе, проналазити нове пријатеље …
Траба да носимо свежину живота која представља основни мотив живота, а то је
љубав !!! Ово прелепо осећање сваки човек искуси бар једном у животу. Али осим
тих осећања јављају се патња, туга и бол! Зашто је тако? Зашто људи пате?
Патити може свако, лаи схватити баш и не … Због тога људи губе разум, тј. осећај
за реалност! Понекад љубав представља неизбежно везивање особа. Везивање се
своди на један простор, на сусрете са истим особама. Марамо то да схватимо и
разумемо на време, и да побегнемо од бола. Али највећи проблем је у томе што ми
млади не успемо на време да побегнемо! Људи који су заслепљени неком особама
не значи да су заљубљени. То је само навика коју треба уклонити! Сви ми на овој
планети треба да волимо, јер свако ко воли, на крају буде вољен. Сви морамо
такоже знати да се извуцемо из болних и тужних тренутака. Јер иза сваког ћошка
може да наиђе нова особа, неко ново познанство, ко зна, можда и особа коју ћемо
заволети … Безазлено звучи: „Љубав“, тако мала реч, а тако пуно значи !!!

Синиша Филиповић IIIe3

kojica
10-06-2011, 00:12
Маштам о својој будућности

Снови и машта... Те две речи казују много, мада, када боље размислимо, схватамо да су те речи безвредне,
односно, да не представљају ништа све до тренутка када о њима размишљамо. Свака особа има свој сан,
нешто о чему дуже време машта и што би желели да се оствари. Наравно, и ја спадам у такве особе што
пуно размишљају, стварају сасвим други свет у својој глави и желе да се замишљено оствари. Оно о чему
бих ја волео да причам кроз ову тему је шта желим да будем кад порастем. Мишљење се често мења,
маштања су сваким даном другачија и понекад се у тим сновима изгубим. Оно о чему дуже време маштам,
и верујем да ће се остварити, јесте управо фудбал. Желим да будем професионални фудбалер, да заиграм у
најбољем могућем клубу и да будем део Србије што се спорта тиче. Пошто тренирам фудбал, и у томе сам
заиста одличан, поставио сам себи циљ који мора бити превазиђен. Када затворим очи на тренутак
замишљам да сам у некој страној држави која је у сваком смислу лепа, на пример Енглеској, јер волим
клубове из те државе. Замишљам да ми сви прилазе, да је око мене велика гужва коју чине ватрени
навијачи и који би желели на сваки начин да ми приђу. Маштам о томе како обилазим цео свет, упознајем
многе људе са различитим обичајима, језиком...заиста, волео бих да знам пуно језика, јер кажу да човек
зна онолико колико језика зна да говори. Оно о чему највише сањам је да будем у фудбалском тиму
Србије. Стално кад гледам фудбал, размишљам о томе. Постоји толико тога о чему ја размишљам и шта
замишљам, али ово је сасвим довољно. Све се може кад се хоће. Верујем у ту пословицу. Трудићу се да
оно што замишљам и маштам остварим.

Алекса Ђорђевић 3.р.

kojica
10-06-2011, 00:14
Како сам провео летњи распуст

Лето смо тако дуго чекали, а ево сада већ пролази. Распуст је
прошао, а књиге су већ спремне да их узмемо у руке.
Море је остало да ме чека да га посетим идуће године.
Посећивао сам базене и највише пливао у базену у Забели. У
врелим данима ми је тако пријало, да сам ронио и ронио. Ипак
сам цело лето устајао рано и одлазио на тренинге. Није ми било
тешко, јер из моје витрине, поздрављају ме још две нове
медаље. Нешто је ипак, овог лета, остало тужно у мом срцу.
Моје село је остало исто, али њега више нема. Стари храст на
улазу села је изгорео у пепелу. Разнео је ветар прегршт
успомена које је чувао овај стари храст, који је био саставни
део нашег села. Нема више ко да ме дочека на улазу села, са
мојих турнира и мојих путовања.
Прође још једно лето. Поново су школске клупе пуне, а ја једва
чекам своју прву петицу из четвртог разреда. Ко зна, можда ћу
је баш сада и добити.

Никола Киселовски 4.р.

kojica
10-06-2011, 00:15
ЛИЦЕ НА ПРОЗОРУ

Блиставе капи кише су клизиле кроз ваздух и падале на влажно тло. Свјет-
луцави кругови су се појављивали на површини зелене ријеке, баш као да се
небо играло са водом повлачећи и бацајући невидљиве коцкице на ненацр-
таној, бескрајној, воденој шаховској плочи. Брзо ће зима. Ваздух већ полако
постаје хладан и сув. Храпав и безличан. Брзо ће заледити ону шаховску
плочу и брзо ће нестати топлине његовог даха. Снијегом ће покрити град и
бациће бијеле пахуље на један прозор...
Једно ће лице тужно погледати у њих, додирнути их руком и вратити се у
хладну собу у којој је ватра у камину тек почела да пуцкета. Лице ће успорено
узети покривач и сјести у стару фотељу пресвучену карираним платном. Спо-
којно ће склопити очи и покушати да се утјеши неким давним сјећањем. Да
угуши сав бол и све безнађе...
Сјетиће се свог старог краја, блиставе, мирисне кише, првих сњегова, житних
поља. Сјетиће се брижног лица своје мајке и опојног мириса дједовог воћњака.
Сјетиће се укусног бакиног хљеба...
Ватра ће се разгорјети. Топлина ће пружити своје ватрене руке и додирнути лице у
фотељи. Оно ће прогледати. Биће опет бачено у овај свијет. У празну собу, хладну
од тишине и поред ватре. Ништа њега угријати не може. Схватиће да је сам.
Потпуно сам и напуштен... Тада ће опет склопити очи и покушати да чује своје
изморено, рањено срце. И слушаће га мирно. Бројати откуцаје. Један, два, три,
четири... А онда више неће чути. Коначна тишина... Погледаће у своје беживотно
тијело с висине. Заплакаће и помислити: Хоће ли видјети да ме нема? Да ли ће на
мене помислити и пустити сузу за мном? И снијег је загрлио град. Једно тужно лице
је погледало у пахуље на прозору и додирнуло их остарјелом руком...

Индира Незиревић, IV4

kojica
10-06-2011, 00:18
ПУТНИЦИ

Зима. Све је око мене прекривено снијегом. Њежне пахуље се леде на
мом лицу. Осјећам, стигла је. Окрутна појава која ми неће дати да без-
брижно прелазим планине. А дуг је мој пут. Веома дуг. Протежу се око мене
горе и врлети, уздише вјетар који ми тјера пахуље у очи. Тишина око мене
километрима. Чује се само лагани корак мојих пратилаца, који иду поред
мене у својим старим, отрцаним капутима. И они уздишу. Али иду све
даље и даље. Не предају се...
Око нас је биједа и пустош. Угледах једног дјечака поред себе и спазих глад на
његовом лицу, у његовим покретима. Извукох из своје испуцале торбе не-
колико залеђених риба и дадох му их.
- Узми! – рекох. – И једи сваки дан по једну, јер другачије нећеш преживјети ову
тешку стазу коју морамо прећи. Он ме погледа њежно. Схватила сам да је хтио
да се захвали, али знам да није имао снаге за то. Учинило ми се да видим осмијех
у угловима његових усана. Као да сам видјела осмијех...
Ми и даље корачамо, јер друкчије се не може. Шкрипи и пуца бијела подлога под
нашим ногама. Навече нас, онако уморне, хвата сан, али за нас нема спавања. Ми
морамо даље, јер знамо, онај ко заспи, остаће за нама и већ до јутра (а можда и
прије) биће мртав. Знамо да морамо даље. И идемо...
Корачамо тако, а испред нас се појављују путеви који су, чини нам се, све дужи и
дужи. Али, живот се наставља. Под бескрајним небеским сводом плове по бијелој
пучини изгубљени путници бројећи откуцаје свога срца. Јаки смо и успјећемо,
сигурна сам. Наш циљ је ту, иза брда... Знам, чак га и видим...

Дајана Бакал, I7

kojica
10-06-2011, 00:18
САМОЋА

Што се више повлачим у себе,
све је више отрова у мени...
Чедо Ђурђевић

Гледам кроз прозор. Непрегледна бјелина је свуда. Снијег пада већ
данима. Напољу је хладно и нигдје никог нема...
Моја самоћа постаје већа у оваквим данима, хладним, празним...
Ноћима је још теже. Више ми ни књиге, ни филмови, не могу помоћи.
Све ми је теже и теже бити сама. А мислила сам да ћу моћи, да ми нико
није потребан. О, како сам се преварила! Самоћа и немир у грудима
расту и више ме не напуштају. И у маси људи, и док сам са пријате-
љима, они су ту. Као да нисам дио овога свијета. А што је најгоре,
одавно је тако...
Људи су ме давно разочарали и с њима сам покидала готово све везе.
Временом, мој презир према људима је све више и више растао. Отуђе-
ност је тешка, али изгледа да је то терет који морам да носим, јер и да
желим, не бих се могла промијенити, никада не бих могла опростити љу-
дима то што су такви какви јесу. Не бих им могла опростити њихове се-
бичности и подлости, никада им не бих више могла вјеровати – толико је
горчине у мени. Али, упркос томе, никада не бих могла повриједити
ниједно људско биће...
Знам, због свега тога, осуђена сам на самоћу...

Јелена Боњаш, I7

kojica
10-06-2011, 00:19
РУЖИН ПАД

Камена грађевина. Стољећима мирно стоји,
увијек на истом мјесту, усамљена и већ упола
распаднута. Стољећима небитна и потпуно забо-
рављена. Живот око ње лагано тече, све се
мијења, све стари, долазе нека нова лица, неки
нови људи са новим сновима и жељама... А она,
опет, стоји, непомична, неважна, постоји да би
другима представљала симбол нечега.
Данас стојим испред дрвених, масивних
врата њеног сјеверног улаза и замишљам себе како
сједим на једном каменом блоку, горе високо, и
како посматрам птице које су до малоприје биле
стотињак метара удаљеније од мојих стаклених
очију, пуних суза, које их сада посматрају неким
необичним жаром.
Замишљам себе како у неком слатком, страс-
ном, опијајућем трансу пружам своју бијелу руку,
како опипавам суви, топли ваздух и склапам очи
удишући дубоко.
Гледам у једну згажену ружу пред вратима.
Гледам њене латице и њено беспомоћно, жуто, рас-
паднуто срце. Гледам и трудим се да, у својим
мислима, полако премотам клупко времена уназад,
да опет вратим живот њеним црвеним латицама,
како би њена крв прострујала танким нитима што
се лијено протежу кроз њено танко, зелено тијело
пуно оштрог трња. И овдје се, пред мојим очима,
у мојој глави, враћа један изгубљени живот.

kojica
10-06-2011, 00:19
Полако, опрезно, једна по једна, латице се враћају
жутом срцу и лијепе се за њега, црвена боја крви
се у њих пресипа, оживљавајући црвену главу на
врху зелене стабљике. Она више није сломљена.
Споро је исправљају нити које дозвољавају соко-
вима да протекну кроз њих. Ружини, сада већ
чврсти листови, се испуњавају, и она цијела,
сјајећи се на сунцу, устаје, подиже се од земље
и почиње да лебди. Иде према горе, ка врху ка-
мене грађевине. Одлази сваког трена све љепша и
све сјајнија, сва моћнија и сва одважнија.
Гледајући зид иза ње, то сиво камење не-
равних ивица, свакојаких облика, између којих
ту и тамо никне понека зелена травка, чини се
како он том својом мртвачком бојом доприноси да
жива, ватрена ружина црвена боја изгледа још па-
косније. Погледом пратим ово уздизање оживљене
биљке све до врха тврђаве.
А тамо горе, стотињак метара ближе пти-
цама, видим другу себе како са сузама у очима
желим да бацим једну прелијепу црвену ружу доље,
пред дрвена, масивна врата сјеверног улаза у
грађевину, баш на мјесто гдје сада стојим,
одакле ћутке посматрам ту другу, тужну себе...

Индира Незиревић, IV4

kojica
10-06-2011, 00:20
Којим су језиком говорили први људи?

Да ли сте се икада запитали којим су језиком говорили први људи? Овопитање
мучило је многе, како данас, тако и у античко доба.Сам Херодот је записао како је
египатски фараон Псамтик I у VII в. п.н.е.покушао да открије ову мистерију водећи
један научни експеримент.Искористивши апсолутну моћ коју је имао над својим
поданицима, одвоjиоје двије бебе од родитеља, да би учествовале у његовом
експерименту. Бебеје дао једном пастиру, рекавши му да их мора одгојити у
потпуној изолацијии да им се нико не смије обратити. Псамтик је желио да открије
којим ћејезиком проговорити ако буду препуштене самој себи и сматрао је да ће
топредстављати исконски језик људског рода.Након двије године, пастир је чуо
како дјеца непрестано понављају ријеч``бекос``, што на фригијском значи хљеб.
Тада је фараон закључио да је језикФригијаца, народа који је у то доба живио у
централној Турској, најстарији насвијету. Данас мало људи вјерује у Псамтиково
откриће, неки чак сматрају да судјеца само имитирала начин оглашавања оваца
којима су била окружена,али упркос годинама које су прошле, још нико није дошао
до бољег.

Соња Ђурић 2/2

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
10-06-2011, 00:22
ГОСПОДСКА УЛИЦА
Улица најљепших дјевојака

Ма како да се звала, Господска улица је била и осталасрце града Бањалуке. То је
мјесто на којем почиње причао Српском пјевачком друштву „Јединство“ и гдје
сеуглавном одвијао културни живот града.Симбол Бањалуке несумњиво је
Господска улица.Она је и данас знак распознавања овог града. Име једобила 1879.
године, пред сам улазак аустроугарске војскеу Бањалуку. Тада је Томо Радуловић,
богати трговац, углавној улици која се до тада звала „Пивара“ прикачиотаблу на
којој је својеручно написао „Госпо(д)ска улица“.Господска улица је и данас центар
скоро свихзбивања у граду. Неколико година грађани су улицомпролазили
кроз „тунеле“, направљене од дрвене грађе, докније завршена обнова, којом је у
одређеној мјери улици„враћен“ пријашњи изглед.Вјероватно није било посјетиоца у
Бањалуци који сеније прошетао Господском улицом. Неки од њих чак
кажуда „помало“ личи на београдску Кнез Михајлову улицу...Бањалучанима
вјероватно прија када овако поредењихову улицу. Старији, сјећајући се, причају
онекадашњем изгледу, а знају и да се наљуте када се овдјеговори о модерним
архитектонским захватима, јер тонарушава њену душу. Млађи то другачије
посматрају. Онисе прилагођавају њој, а она њима, али и за једне и за друге,она је
увијек била и биће ГОСПОДСКА.

Дијана Мирковић, II2

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
10-06-2011, 00:23
Моја улога у стварању мирољубивог света

Моја мама има неку теорију да нам Бог на рођењу да одређену количину памети и
снаге и пусти нас у живот. Почињем задњих година да схватам ту њену теорију.
Заправо, мислим да сазревам.
Осећам то! Снагом свог здравог разума прихватам добро, а одбијам лоше, а снагом
своје чисте, младалачке душе чиним добро и покушавам да поправим лоше. Време
неумитно тече и све се брзо мења у свету око мене. Неке ме ситуације плаше.
Ухватим себе да сам немоћна пред налетом силе и агресије, али се не предајем.
Све што осећам бацам на папир и пишем. Радује ме да још има оних који читају, па
ће ваљда и ово моје искрено размишљање неко прочитати. Можда ће покушати и
да разуме...
Да, моја душа пати, али уме да пева и снева. Ја свој револт према лошем
исказујем на један сасвим обичан начин, а ипак тако суптилан.
То чиним кроз музику, цртање, писање и кроз безграничну количину љубави
према својим најдражима, према другим људима и свему што ме окружује.
Ослушкујем своје, али и туђа срца. Покушавам да изградим споне међу људима,
попут неуморне ткаље ткам ћилиме разумевања и љубави.
Неко ће рећи: „Младалачки занос!” Можда, рећи ћу ја, али када занос прође
остаће дела иза мене.
Људи се памте не по томе што јесу, већ по ономе што чине. Снагом свога ума
чиним добро и огрнута својим уметничким плаштом љубави борим се против зла. А
под мојим плаштом, верујте ми, има много места.

Милена Стевановић II1

kojica
10-06-2011, 00:24
Моја улога у стварању мирољубивог света

Одрасла сам слушајући приче о старој Југославији. „То је било некада”, говорили
би одрасли, са уздахом и замагљеним погледима у даљину, као да из те
загледаности покушавају да призову некадашњу срећу, мир и благостање о коме
често причају.
Рођена сам 1993. у години кад већ увелико није постојала Југославија, дивна
земља које се многи сећају. Прошло је 17 година од тада, а њихове успомене и
сећања не бледе. Жал за прошлошћу, њеним сенкама и мирисима не престају. Није
ми јасно шта се то деси у појединцу, људима, па из мира и среће, преко ноћи, уђу
у потпуно уништење? Покушавала сам да схватим. Шта је то што разјари мржњу у
човеку, па пожели да уништи друго људско биће? Како се одједном одрекне
комплетне среће, душевне смирености и физичког мира, и већ сутрадан мрзи све
оно што га је до тада чинило срећним?
Мислим да алавост и бахатост владају модерним човеком, који је заборавио ко је,
одакле потиче и где су му корени. Почео је изненада да се дели на беле, црне,
жуте, црвене. Ако не према кожи, онда по вери, на православце, католике,
муслимане, протестанте. Ни то му није довољно,па се дели по нацији. Докле?
Човек је решио да нађе оправдане разлоге за своју мржњу, заборављајући да сви
потичемо из истог језгра, да имамо једнака права у животној борби и да нас Сунце
истом лепотом греје. Нећу да будем део те велике помућене свести и жеље за
уништењем! Не желим да улетим у временску машину, која прождире све што је
вредно постојања! Мој избор је Љубав! Прихватам све људе и волим онаквим
какви јесу, са свим њиховим врлинама и манама. Толерантност нас приближава и
даје нам шансу да се разумемо срцима, а не ослањамо само на оно што видимо
очима.
Највећи допринос у стварању мирољубивог света може да да само чиста љубав
коју пружи сваки човек, без промисли.

Андреа Шкундрић III2

kojica
10-06-2011, 00:25
Моја улога у стварању мирољубивог света

Живот је једна велика авантура, пустоловина. Опасност вреба свуда.
Свакодневица је испуњена страхом, болом, муком, онолико колико је и среће,
забаве, ужурбаности, љубави и многих драгих стварчица у њој. Сваки живот је
један специфичан лавиринт. Сви крчимо пут кроз њега застајкујући, правећи
грешке, падајући,али и чинећи добра дела. Залутамо, стижемо до ћорсокака, али
успевамо да се извучемо и пронађемо ону праву и наизглед, безбедну путању.
Свако од нас је јединка која учествује у стварању овог света. Чинимо да он
постоји и буде баш овакав. Улепшавањем сопственог живота, утичемо и на
сређивање околине. Не можемо променити оно што је било, нити можемо рећи да
се ово или оно неће догодити. Свет не можемо преобразити, већ га само можемо
побољшати као и сопствени живот. Знамо да лоше особине, дела, мисли изречене
или не, шаљу негативне вибрације другима, док унутрашњи мир, хармонија,
смиреност и благост, јесу први кораци ка побољшању живота. Тако и љубав, лепа
реч, искреност, вера, шаљу околини позитивне таласе и окрепљују не само
људске душе, већ и биљке и животиње, које нам не могу рећи шта им смета.

kojica
10-06-2011, 00:25
Верујем да стварање мирољубивијег света заправо и није претежак задатак.
Довољно је да свако од нас бар једном дневно искрено некоме пожели здравље,
упути топлу реч, изостави псовку и увреду, не шутне куче и не ишчупа цвет.
Сваког дана понављајмо у себи да љубав, вера и нада побеђују. Уложимо у
стварање лепшег света и живота само мали напор. Најпре средимо неред,хаос и
помраченост у нама самима,па тек онда пређимо на рашчишћавање света.
Ослободимо се прљавих мисли, злих дела, несугласица, туча у кућама и школама.
Схватимо да је уређивање планете велики посао којим сносимо одговорност. Сви
морамо бити стрпљиви и вредни, јаки, карактерни, како бисмо се ослободили
зависти, порока, љубоморе. Учествујемо у угрожавању планете и сносимо део
одговорности за њено разарање, уједно заслужујемо и ситна признања за
племенита дела, преданост и озбиљност које уносимо у посао којим побољшавамо
живот и своје окружење. Пред многима је свакодневна дилема хоће ли поћи овим
или оним путем, приморани су да праве избор, ризикују, одлучују. Долазе у
незавидне ситуације и тешко проналазе прави пут. Али, живот и свет који смо
створили сами, уз помоћ Бога, природе, јесу пустоловине и авантуре. Живот јесте
замршен и тежак, али свако од нас може да улепша другоме дан, размрси проблем
и само једним осмехом придобије нечије срце, а то је већ много.

Стефана Арсић III3

kojica
10-06-2011, 00:26
Разочарала сам се

Одувек сам веровала људима, сматрала да сви они који су увек били поред мене
кад смо излазили, док смо се дружили, били неозбиљни и нисмо имали велике,
праве проблеме, бити ту и када одрастемо и схватимо да живот није баш лак.
Брзо сам се везивала за људе и често са трудила да не видим њихове мане. Али,
све се то променило пре три године када се у мој крај доселила једна, сада већ
девојка. Веома брзо сам се спријатељила са њом, а још брже је успела да ми улије
поверење. Била је уз мене када је требало да јој помогнем да се што боље уклопи,
да упозна неке нове људе, али када год имам неки озбиљнији проблем, она или
није имала времена за мене или би увек скретала са теме, а ја сам, не знам зашто,
увек осећала потребу да морам да је саслушам, па ако знам на који начин, и
помогнем. Никада ни од кога, па ни од ње нисам тражила ништа, осим тога да ме
бар саслуша када ми то треба, а она ми је, наводно, била најбоља другарица. Иако
су ми сви говорили да сам се променила, нисам хтела да поверујем у то, веровала
сам њој. Трпела сам то две године и на крају „пукла” због ситнице. Тада сам се
разочарала и у себе, а почела да сумњам у људе. Али, сви они који су ми
говорили да сам се променила, били су ту. Упознала сам и нове особе које су опет
у мени створиле позитивне мисли, али убедили ме и поступцима да ће увек бити ту
за мене. Свима њима сам захвална, јер сам уз помоћ њих почела да савршено
процењујем људе.
Много пута сам се разочарала, али из овога сам највише научила, и сада више
ценим мишљење људи до којих ми је стварно стало и који су успели да ме убеде
да ће увек бити ту.

Јована Стојчевић I2

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
10-06-2011, 00:27
Посматрам, запажам, бележим...

Уторак је, обичан, кишни, радни дан. После дана проведаног у школи, трчим и
успевам да стигнем на аутобус. Гужва.
Као и увек, не успевам да пронађем слободно место. То могу само они
најсрећнији. „Бацам” поглед на људе који седе. Не примећујем неку посебну радост
због тога што имају једно место, и то само за себе. Већина њих спава, главе су им
ослоњене на прозоре, са чије спољне стране лије киша. Неки од њих имају
слушалице у ушима. Много им завидим, јер је моја батерија празна. У аутобусу
влада тишина. Чује се само бучно брујање мотора и отварање аутобуских врата.
На једној од многобројних станица у аутобус успевају да се прогурају две девојке.
Лепо су обучене и одударају од средине. Њих две разбијају тишину која већ дуго
влада. Држећи се за шипке изнад својих глава, бучно разговарају и смеју се.
Мислим да су пробудиле некога. Средовечна жена са рајфом у коси одваја се од
прозора и преврће очима. Међутим, веселе девојке убрзо напуштају аутобус. Али,
чудно је то да сада и без њих нема тишине. У позадини се чују звуци нечијег
мобилног телефона. Жена са рајфом вади мобилни из торбе и започиње разговор.
Кроз прозор не могу да видим ништа. Замагљен је и успевам да видим само улична
светла која, једно по једно, остају иза мене.
Аутобус стаје. Осврћем се око себе и схватам да треба да изађем. Полако ширим
руке и, гурајући различите особе, тихо говорим: „Само мало.” Пробијајући се,
осећам разне мирисе људи поред мене. Под је мокар, од мокрих и блатњавих
ципела. Ко зна колико их је прошло овуда. Излазим. Врата се, шкрипећи, затварају.
Опет почињем да трчим, јер кишобран нисам понела. Људи се склањају и сви су
ужурбани. Прљаве баре су на све стране. Високи младић који трчи, борећи се са
кишом, гази у једну бару и почиње да псује. Мислим да има и горих ствари од
неналажења слободног места у аутобусу.

Биљана Врањеш I3

MATEMATIKA (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/111-Matematika)

kojica
10-06-2011, 00:36
Ћутим и слушам. Желим да и мене чују!

Сваки дан исто. Долазим из школе, почиње дневник. Вести сваког дана постају све
лошије. „Људи остају без посла, отац убио дете, девојчица силована,
десетогодишњак наркомански зависник...” Лоше вести нижу се једна за другом. А
шта наша, вољена нам држава, ради по том питању? Шаље празна и ветром
однесена обећања! У ствари, ради нешто по том питању, али не нешто што је
исправно. Јавна је тајна да су људи из државног врха бескрупулозни лопови,
лажљивци, мафијаши најгорег кова. А због чега је то тако? Зна се да је новац
највећи покретач света. Али не могу да схватим зашто су им битнији „шушкавци”
него народ који живи на ивици сиромаштва, гладује и који се тренутно налази у
безизлазној ситуацији? „Докле више овако?!”, питам се. Често пожелим да на један
дан прошетам са нашим драгим госн. Председником. Пожелим да се на тренутак
претварам да смо обични људи, да он није бољи од мене или од било кога другог.
Желела бих да искрено разговарамо и да му поставим пар питања о њему и
његовом животу, а да му потом „пљунем” у лице животне приче народа, кога он
чува. Желела бих да ми искрено каже да ли му је уопште стало до људи које
представља у своје име и да ли има вољу и намеру да им живот учини лакшим и
лепшим? Али наш драги госн. Председник и ја никада нећемо отићи у ту шетњу.
Никада од њега нећу добити одговоре на жељена питања. Када мало боље
размислим, можда ми и не требају. Дела су та која најбоље показују и доказују
љубав према некоме.
Мождa ће, једног дана, доћи неко ко воли, коме је стало, који је предодређен за
тако тежак, али племенит задатак, да чува и поштује своје људе. Време је да дођу
дани без убистава, свађа, глади и очаја. Време је да дођу дани у којим ће вечну
таму одагнати најбљештавије светло испуњено добротом, смехом, искреношћу и
вечним миром.

Ива Цвјетићанин III2

kojica
10-06-2011, 00:37
Симболи око мене

Свуда су. Ти симболи по којима распознајемо некога или нешто. Желим да пишем о
нечему што све више и више захвата женску популацију, наравно у различитим
годинама.
Девојчице од 13 – 14 година, па све до оних озбиљнијих, у нешто каснијим
годинама, постају исте. Не бих да наводим, али зна се како изгледају те прототип
девојке. Све су сличније једне другима. Раде и опонашају ствари које пре тог
времена нису могле да смисле. Мрзеле су девојке које су такве а сада, када се
погледају у огледало – исте су.
Узори су им познате звезде наше и стране естраде, што из сапуница што из света
музике. Срећа би била да су те особе природне (колико је то могуће), него што
пластичније – то боље.
Поред изгледа, то не би било то, да се бар мало не опонашају и особине тих звезда
лепотица, које су, наравно, не баш за узор.
Поред њиховог сувише оскудног, натегнутог и сувише неприродног изгледа,
иритантно је њихово понашање. Труде се да доминирају у мушком друштву, јер се
тако одевене, само у њему крећу... И испуњење илузија су за њих... Наравно, све
док не проговоре, јер се тек тад заправо види знање.
Драге моје даме, не бих да вас вређам... Али, ствари тако стоје. Лепота је
пролазна – памет не!

Јелена Миловановић III3

kojica
10-06-2011, 00:38
„Сањам ли? Ил би ово јава била” - Алекса Шантић

Плаво небо. Светлост. Неки непознати људи смеју се око мене, не знам ко су.
Почињем да корачам. Полако. Тихо. Преплашено. Шта они желе од мене? Где сам
то ја? Неко ми се приближава из даљине. Видим лик кроз маглу, изгледа ми познат.
Лаганим корацима ми прилази, да, то је он. Мој деда.
Поново се смејемо. Исти је као што га памтим. Бела коса, најлепши осмех на свету
и тај смирујући глас. Грли ме својим снажним рукама, љуби ме нежно, као што је
само он знао. Када би само знао колико ми је недостајао све ово време,
размишљам. Једна немирна суза ми се отима из ока, клизи низ образ. Он је брише.
Говори да не плачем, да је он ту и да ће све бити у реду. Смејем се, колико сам
само желела да чујем те речи. После дуго времена, срећна сам, онако истински.
Окрећем се око себе, људи се смеју, ово као да је град осмеха, све је чисто. Лепо.
Бело. Пита ме како су мама и тата. Тихо одговарам да су се развели, да „није
ишло“ и да „нико није крив“. Као да не верује својим ушима, баш то није желео да
чује. Покушавам да променим тему, али не дозвољава ми. Пита за баку, како је,
шта ради? Спуштам поглед, још тише одговарам да га и после оволико времена није
преболела, да плаче кад год га неко спомене и да јој неизмерно недостаје. Сада је
он тај који обара поглед. Подижем му главу, мамим један осмех, најлепши од свих,
онај који желим да памтим цео живот.
Мрак. Отварам очи. Окрећем се. Нигде никога, седам на кревет и почињем да
плачем. Тихо, да ме нико не чује. Љута сам. Бесна, ни овај пут нисам стигла да се
опростим са њим, да му кажем да га волим највише на свету. И после осам година
боли исто, али време не лечи ране, учи нас да живимо са њима.

Дијана Марковић III3

kojica
10-06-2011, 00:39
Само је један кутак свемира који можете променити, а то сте ви сами

Мислиш, размишљаш и упорно се трудиш да разумеш ствари које се дешавају око
тебе, а не примећујеш да је највећи проблем у теби.
Зашто? Зато што сам себи треба да будеш први и једини тачан одговор. Због чега?
Јер кад схватиш сам себе, схваташ и друге. Како? Лако, чисте мисли су извор свих
решења. Због чега је све то важно? Важно је јер ти својим добрим поступцима
постајеш узор и пример другима. Да ли некад погрешим? Наравно, људски је
грешити, али и учити на својим гршкама. Како имам снагу да наставим даље? Имам
вољу да научим, и имам много добрих примера који ми говоре да ја то могу и да не
посустанем. Да ли некад изгубим наду? Не! Нада последња умире. Да ли се некад
разочарам? Да, највише кад схватим да сам се борила за нешто што се само кад
слепо гледаш чини праведним. Како се понашате кад погрешите? Никад понизно,
били сте недовољно информисани, али увек постоји друга шанса. Како пронаћи
проблем? Проблеми се не проналазе, они сами долазе. Шта тад радити? Ефикасно
решити препреку. Ако делује нерешиво? Увек има решење, само га треба пронаћи
колико год то било тешко. А кад се промене правила? Правила се мењају као и сви
ми и све што нас окружује. Како то? Новине у свету нас терају да размислимо и
схватимо нове изворе, разлоге и чињенице. Увек има нешто ново. Шта ако се
крене лошим путем? Не гледај више у слепило, отвори очи, дубоко удахни и крени
да се бориш за бољу будућност.
Какве ово везе има са темом? Има, јер ако схватате сами себе и своје циљеве,
онда видите да ли вам је потребна промена или не. Људи који не схватају да се за
све у животу треба борити никад неће ни схватити у чему и због чега се треба
мењати.
Промена је потребна, али треба прво да се промени много других ствари да бисте
се ви почели мењати и несвесно утицати на мењање других. Кад све ово схватите
и прихватите, тек онда сте се променили.

Сања Трикић IV4

kojica
10-06-2011, 00:40
Зона без дроге

Јесења измаглица вукла се градом. Тужно сивило прекрило је и лица људи и
оголела стабла. У мојој души тиха сета. Корачам улицом у којој сам одрасла... У
њој данас окупљени неки други клинци, одрастају у духу времена у којем живимо –
за мене тешком за разумевање и тужном попут јесењег сивила.
У групи голобрадих дечака запазих „девојчицу“ дуге плаве косе. Неприкладно
одевена за кишни, јесењи дан, неприродно се кикотала нагињући се дрско над
двојицу дечака. Стресла сам се. То је Тамара, дете из моје улице које познајем од
рођења. Мала, слатка тринаестогодишњакиња. До стана сам размишљала шта се
дешава са овим дететом, да ли њени родитељи знају како се понаша, да ли је то у
реду или ја нисам из „ове приче“? Превише питања, а са мојих усана оте се тихи
уздах.
Чим са, ушла у собу, испричах сестри шта ме запањило: „Сад сам на улици видела
Тамару.“ „Па?“, упита она незаинтересовано. „Није ми јасно шта се дешава са том
девојчицом.“ Моја сестра је и даље играла игрицу и не погледавши ме рече: „Е,
свашта се прича. Мала више није `мала`.“ Устукнула сам пред овим речима и
начином којим су изговорене, као да смо причале о сивом кишном облаку који ће
отпловити даље. Желудац је почео да ми завија од глади, од муке, од туге, од
немоћи. Размишљам у себи, када се догоди тај моменат који живот олако претвара
у пакао? Где је та невидљива граница за коју не требају никаква документа, јер
најчешће одатле нема повратка?

kojica
10-06-2011, 00:40
Наслоњена на зид поред прозора, као да сам је у мислима призвала, поново
угледах Тамару. Мазила се као мачка око неког високог „лика“ који је своје шаке
на њену задњицу. Згадио ми се. Изненада одгурну Тамару од себе, даде јој неки
пакетић, уђе у ауто и оде. Она је стајала још пар минута и као да је постала
свесна да је неко посматра, подиже главу у правцу мог прозора. Осетила сам се
као уљез схвативши да све то није требало да видим, али ето, опет сам само неми
сведок. Подигла је руку и махнула ми. Нисам одмахнула. Цело моје тело било је
укочено од новог сазнања, туге и немоћи да било шта урадим. Можда сам и могла
већ сутрадан, али речи су се цепале у грлу, а сузе немоћи текле су и пекле као
жеравице. Видела сам је на школском степеништу. Пушила је и гасила се полако
као и цигарета у њеним рукама. Без сјаја у очима, без жеље да се бори, предала
се старијем мушкарцу са којим је отишла негде. Као муња опекла ме је она
сестрина реченица: „Свашта се прича.“
Размишљам опет у себи, јер више немам коме да кажем – ко је све ово започео,
шта је у њеној глави, шта раде родитељи, школа, друштво... Шта ја радим, осим
што плачем и размишљам? Страх да ћете бити одбијени већ вас чини слабим. Ја
нисам ништа урадила! Можда је ово начин да се искупим. Тамара је умрла у
Ургентном центру. Нашли су је пред улазом у њену зграду, још је давала знаке
животе. У мојој улици живот тече даље. Смењују се генерације. Времена нам
доносе скупе забаве. Цена је превисока, зове се МЛАДОСТ.

Милена Стевановић I1

kojica
10-06-2011, 00:41
Момци с београдског асфалта

Како отворим очи, већ знам да ме чека нова борба. Пут се претвара у улицу, а она
у више улица које чине место у коме живимо - Београд. Једно је сигурно, те су
улице немилосрдне, не знају за бол, патњу и смех, већ неумољиво сваког дана
узму једног од нас. Колико год да си на страни доброг и бориш се за то, кад
изађеш напоље угледаш праву реалност живота, и њоме разочаран се бориш као
да си у води до гуше, а сваки потез је слаб и спор. Искрено, и ја сам прошао све
то, био један од тих, назови, жестоких момака. Маштати о лаким парама, свима
нам је то у глави, али то су само улични снови. Посматрајући себе са стране,
угледавши пут којим умало да кренем, осетих се веома незрелим. Све је у твојој
глави, и колико ћеш себи допустити, и да ли ћеш победити себе самог у том
изазову, а кад успеш, постајеш прави Човек. Данас, кад слушам особе које се
хвале тиме што су некога „изболи“, искрено ми их је жао. Диче се нечим за шта
немам речи. Никад нећу „дати на себе“. Нико од тих „жестоких“ није фактор у мом
животу да би судио хоћу ли и докле да постојим! Једини меродавни су моја
породица и Бог. Многе људе наведе на криминал и сама држава, али причање о
томе је губљење времена и трошење оловке. Када се клинци определе за другу
страну закона, остају само сећања на први пољубац и прву љубав, али тада нема
повратка. Одавно су далеко позади. Најбитнија им је тада моћ, а слава им „удари у
главу“, јeр се о њима прича у граду. Верујем да би свако требало да се понаша и
размишља у складу с реченицом: „Што не желим себи, нећу учинити ни другима.“
Многи то заборављају, зато сам и споменуо. Дошло је време да не смеш мирно
проћи неким крајем, улицом, а да ти не приђу мрачни момци с обавезним
питањем: „Одакле си?“ У том адреналину тражиш непостојећи одговор, а знаш шта
те све једном чека. Размислите, човеку треба хиљаду степеника до врха, a само
један једини до дна! Многи се уморе на првом и - одустану. Док сам пливао водама
криминала, заробљен у вировима који су ме вукли ка дну, стално сам враћао филм
на прошле дане када сам био срећан, иако нисам имао паре и нисам био
окружен „лаким девојкама“. Посматрајући се у огледалу говорио сам: „Жестоки
момче, имаш новац, имаш „рибе“, али не знаш шта је то волети и бити вољен“.
Љубав је оно што испуњава човека, а не мржња. И тада сам угледао светлост…
Кренуо сам ка њој испружених руку…и успео сам, ухватио сам је… Трудим се да
заборавим ружне ствари и да никада више не допустим тами да ме обавије. На
себе не дам и увек ћу бити, уз Божју помоћ, на страни доброг. И зато кажем
свима - ја јесам жесток момак, али по доброти, а не по пиштољу.

Данило Алексић III7

kojica
10-06-2011, 00:42
Шта животу даје прави смисао

Већина људи заборавља смисао властитог живота. Не кажем да сви морамо имати
исти циљ, смисао. Свако има своју звезду водиљу, па људи не треба да сањају
живот, већ да живе свој сан.
Свако дубоко у себи зна шта је за њега смисао живота. Мудар човек види смисао
живота и у лету лептира.
Родим се, школујем, запослим се и оснујем породицу, на крају умирем. Делује тако
бизарно и мало. Како у ових пар речи наћи смисао живота? Лепо, у смеху је срећа,
ситницама. Лепе и драге ситнице. Нечији смех је испуњен топлином. Мада, кад
размислим, смисао живота је сам живот. На људима је да раде, мисле, плачу и
смеју се, да живе. Довољно је то што им је пружена та могућност – проживети га
што боље.
Увек се боримо за бољи успех у школи, на факултету. Боримо се да нађемо добар
посао, будемо са вољеном особом, имамо децу, да њима пренесемо све оно што је
најбоље. Трудимо се да квалитетно искористимо сваки секунд живота, све да
запишемо негде у најбољој књизи нашег ума, све догађаје, сва сећања. Кад
остаримо и када ту књигу отворимо и погледамо, треба да видимо колико смо
успели. Проживели живот, најбоље што смо могли. Ако смо имали грехе, њих смо
искијали. Тада ћемо схватити смисао живота и бићемо задовољни.
Ја вам нећу рећи или наметати став о томе шта је мој смисао живота, можда га још
увек тражим. Сами ћете га већ пронаћи.

Сања Јанковић IV2

kojica
10-06-2011, 00:43
Људски је суочити се са ралношћу колико год да је тешко

Сањам. Сањам лепе ствари, замишљам диван живот, живот пун онога о чему сви
сневају. Где рајске птице на рамену ми стоје и анђеоску песму ми поје. Где љубав
испијам вечно као најслађе црвено вино. Беше ми лепо, али чим оно престаде моју
душу тешити, почиње опет немилосрдна реалност. Уместо рајских птица вране ми
око куће креште, а душмани се туђом крвљу сладе. У мом врту не цвета више
цвеће, живот ми горку тмину даде. У реалност се човек увек треба вратити,
борити се за боље, а не узалудно патити. Да ли Бог тражи од нас покајање? Због
гордости наше овакву нам реалност даје. Крваву сузу проливам, јер реалност није
лака, тежину своју има сваки човек, свака сврака. Сваки мој написани стих лоше
приказује и сурова реаланост овде се показује.
И не трубите трубе царске, јер цареви ваши лажне су маске. Своју сте храну
продали за рану, а изворе свеже ошурили воде вреле. Зар се ваша вода може
пити?
Безбожје бесни, страдају невини.
Бог је тај што све то види.

Јелена Радојковић II10

kojica
10-06-2011, 00:43
Пишем ти

Пишем ти колико се овај свет променио. Да знаш, пријатељу мој невидљиви, у каквој се
брзини народ сам против себе побунио. Кочије су заменили аутомобили, ливаде и природу су заузеле
зле творевине људи, које свој отров шаљу у бесконачни космос.
А они и даље нису свесни шта раде, мислећи да чине добро свету, а у ствари само одмажу.
Старо је заменило модерно, далека будућност је сада тако близу, куца нам на врата.
Људи су почели да гледају сами себе, не марећи за природу, друге и сва жива бића.
А ја и даље ходам кроз град и гледам, гледам као су људи изгубили смисао живота, осећај за оно
што је добро, а што је лоше. Постали су црна мрља на лепој слици, а то је, мој пријатељу, због
тога што је ум завладао, а душа занемарена.
Ум, тело и душа су три света, као и Месец, Сунце и Плутон. Људи су кренули да раде умом,
занемарујући душу. Дозволили су да нам животиње и сва жива бића буду изложене глади и
страху, стварима којима разуман човек никада не би могао замислити.
То препуштање уму је толико велико и слободно да је прешло границу сваког разума.
Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како је свет на ивици трпљења.
Како се плашим да не постанем таква, јер ту црну страну имам у себи и свесна сам је.
Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како се плашим да ћу попустити и изгубити битку коју
водим сама против себе, а онда ћу као и све ове мрље, људи који су изабрали да буду такви, или
нису били јаког карактера, постати попут њих.
Онда, пријатељу мој, нема сврхе живота.
Цитираћу једног астролога, за којег имам велико поштовање: „Ми смо сами себи најосновнији
проблем.”
Пријатељу невидљиви, када прочиташ ово, знај, и даље ходам улицама посматрајући свет и
препуштајући се меланхолији.
Живот је чудо, и треба га поштовати.
Људи су превазишли границе живота, заборавили су на старост времена и прешли у будућност.
Сада, људи праве ружну слику на планети. Постали су црна мрља на лепој слици.

Андреа Васић II10

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
10-06-2011, 00:46
Пишем ти

Да ли ће наћи ово парче хартије пут до тебе, пут до твога срца? Да ли ће те ганути
ова суза којом размазах мастило? И ако га добијеш, да ли ћеш га прочитати?
Молим те јави ми се хоћу да осетим живот. Превише поноса имаш. Спери са себе
горчину коју годинама носиш.
Пружи ми неку утешну реч. Ни то не мораш, нека то буде макар и горка реч, али
значиће ми, јер ту реч ти изусти.
У таму се затворих од када оде, лишавајући се свих земаљских добара. Ризнице су
ми постале празне, а хоризонти исувише кратки. За љубав постадох слепа од када
ме напусти. Смех сам видела, али не и осетила, ваздух удишем, али живота немам,
светлост видим, али ме она не обасјава. Васкрснуће чекам, драги, чекам да ми
дођеш. Грешке прависмо обоје, али ти ми опроштај не даде. Само ми мисли на тебе
остадоше, и љубав туђим блатом испрљана.
Помислиш ли некада на мене, па макар и гневне ти мисли биле?
Од када ти оде, памет не слуша, нит` живот истински имам.
По вољи Божијој нека буде.

Јелена Радојковић II10

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
10-06-2011, 09:14
Rijeĉ je ĉarobna ludost...

Kažu ljudi da rijeĉ zna da te miluje a i biĉuje po zasluzi. Ljudi kažu i ovo: oĉi su ogledalo
duše. Možda, ali ipak mislim da su rijeĉi jedno ogromno ogledalo naše unutrašnjosti,
našeg srca. Zar ima boljeg pokazatelja našeg ja, nego rijeĉ? Kao što je Meša Selimović
rekao svaka osoba treba pronaći svoju ludost, pronađite je i vi. Dajte ljudi da rijeĉi budu
naša ĉarobna ludost. Zar niste primjetili da sve što je na zemlji, prolazno je, samo je
rijeĉ trajna, mogu reći vjeĉna. Kada se poseĉemo, prvo je otvorena rana, zatim se
stvara kora, posle kvrga ispod kože a ubrzo ne ostane ništa od onog silnog bola, kore
niti kvrge. Rana nestaje. A kad nas rijeĉ pogodi nešto kao biĉem zapeĉe u duši. Ni nakon
prvog, trećeg, sedmog, tridesetog dana, rana ne nestaje. Ona se uvukla negdje duboko
u srcu i pustila korijene tu. Nema tu ni kvrgi, ni ĉvrgi, ni kora. To je samo živa rana za
vazda. Ipak... postoje i one lepe, nežne rijeĉi. Melem za dušu i srce. Od njih bolesnik
ozdravi, a zdrav poleti. One su tako opijajuće. Zalutaš negdje, u sedmom svetu gdje je
jedina kraljica baš ona-reĉ. Takve reĉi sjedinjavaju srca, spajaju nespojivo, stvaraju
veĉni mir i zadovoljstvo. Takvu su reĉi kao tanka nit među ljudima. Tanka ali jaka. Da
ima tih rijeĉi malo više, ratova ne bi bilo. Niti bilo kakvih sukoba među ljudima. No ipak,
ovo je realnost. Zaboravljamo na njih. E, pa onda koristite one lijepe, opijajuće rijeĉi. Jer
će i one u suprotnom zarđati.

Aneta Popović II-1

kojica
10-06-2011, 09:16
Kod ĉovjeka je ljubav tako velika da se zbliži i sa onima koje
nikada pre nije video

Sjećam se… To je bilo prije pet godina ali kao da mi je sad pred oĉima, jasno kao suza.
Tmuran dan, gusta magla se spustila, jedva se diše. Smog mi pritiska grudi. Zadihana
trĉim i osjećam kako mi ivice kofera stvaraju masnice po nogama. U daljini majka mi
dobacuje : `` Poţuri, otići će nam voz.’’. Ţurim, dajem sve od sebe, ali kofer kao krvnik
sapliće mi noge i osjećam kako gubim ravnoteţu i moje lice doţivljava bliski susret sa
trotoarom.
Ne znam koliko sam leţala tu, minut, dva, moţda tri – ko će ga znati. Vidim samo crnu
priliku, kao avet, stvori se tu niodkuda. Pruţa mi ruku, a lijevom me hvata za nadlanicu i
podiţe. Za trenutak osjetih trnce ali sve me proĊe kad joj ugledah lice, bijelo kao snijeg,
njeţno kao pahulja i dva oka, dva mala badema. Na usnama joj zaiskra osmijeh i pokaza
svu toplinu njene osobenosti, toplinu koja se ne iskazuje rijeĉima, već se osjeti srcem.
Pomilovala me lagano, baš kao što Sunce miluje orošenu krošnju trešnje. Uĉini mi se da
se vrijeme razvedri. „Ništa strašno, proći će.“ – rekla je, skidajući mi kamenĉiće sa
obraza, lagano, plašeći se da me ne povrijedi. Nešto je u njoj bilo ĉudno, ne znam kako
to da objasnim, ali tako je. Znate kad jednostavo vam nešto iznutra govori, upućuje
vas, osjećate da je tako, i kad bi vas neko pitao: „Zašto tako mislite?“ – vi biste mu
samo kratko odgovorili: „Ne znam.“ Pogledala sam u nju i ubrzo shvatila da je posmatram
kao osmo svijetsko ĉudo. Malo glupo, znam. PostiĊeno sam mu skrenula pogled i ustala
zahvalivši se. Koraknula sam naprijed i naglo se okrenuvši na petama pitala: „Zašto ste
tuţni? Zar niste premladi da bi Vam se tolika tuga ogledala u oĉima? Istog momenta sam
se pokajala vidjevši joj suze u oĉima koje zatreperiše kao blagi talas usred velikog
okeana. „Ţivot kćeri, ţivot me ranio...“ – rijeĉi su se gubile u jecajima. Utihnule su. Sva
ta crnina, pa naravno, kako mi nije palo na pamet. „Ko sam ja da diram po tuĊim
oţiljcima? Ko sam ja da otvaram tuĊe rane?“ – prekorijevala sam se u sebi. Zagrlila sam
je kao majku i poljubila, i zadnji put joj rekla – hvala. Ĉula sam njeno: „Ostaj mi zbogom
kćeri...“ Suze su mi navrle kao plima i nisam ţeljela da ih zaustavim, pustila sam ih da
teku...
Ĉuo se pisak lokomotive u daljini. Ţurno sam potrĉala. Kad sam se osvrnula, iza mene
nije bilo nikoga. „Ona je stvarna“ – rekoh sebi. Majka se odjednom stvori ispred
mene: „Gdje si ti do sad?“ „Duga priĉa,majko...“

Tamara Bandović III-1

kojica
10-06-2011, 09:17
Oni koji se vole ţive od praštanja

"Praštanje je samo miris ljubiĉice, koji ostaje na peti onog ko je zgazi." ... Svi oni koji
vole, reći će vam da nije tako, jer kada volite srce oprašta mnogo prije nego što vi samo
shvatite. U tome leţi magija, to je veliĉina svakog od nas. Kada kaţem svakog od nas
svjesna sam da to sve zavisi od osobe i koliĉine ljubavi koju osjeća prema onome kome
ţeli oprostiti. Oproštaj je jednako blagoslov i za onog ko oprašta i za onog kome se
oprašta. Toliko je lako, koliko je teško.
Ĉesto se pitamo šta je to ljubav i koji su njeni pravi pokazatelji? Šta nas to u ljubavi
tjera da praštamo i prelazimo preko svog ponosa i svojih stavova. Moţda je ljubav
stvarno slijepa i moţda niko i ne zasluţuje naš oproštaj, a oni koji ga stvarno zasluţuju,
nikada ne bi uradili nešto što će nas tako povrijediti.
Postoje razliĉite vrste ljubavi, prema razliĉitim ljudima, pa tako postoji i mnogo naĉina
njenog iskazivanja. Moţda neki ljudi iskazivanje svoje ljubavi vide u praštanju. Velik je
onaj koji ima snage i hrabrosti da oprosti, s tim se u potpunosti slaţem. Jes samo se iz
ogromne ljubavi raĊa oproštaj.
Iako svi teţimo ka nekom savršenstvu niko od nas to ne moţe dostići. Svi griješimo i
bivamo poput biljke usaĊene na besplodno tlo povrijeĊeni od strane onih koje volimo,
misleći da nemamo snage da nastavimo dalje niti oprostimo. Ali oni koji vole ţive od
praštanja, jer tek kada preĊete preko nekih bolnih stvari, znate da tu osobu volite. U
suštini ta hrabrost da oprostimo satkana je u svima nama, i kad ispliva na površinu tek
tada postajemo sjesni da je griješiti sasvim ljudski, a da je praštanje uzvišeni ĉin.
Ono u šta sam potpuno sigurna je to da ne trebamo dopustiti da nas ponos nadjaĉa. Zar
da dozvolimo da naš unutrašnji nesklad uništi sve ono što se gradilo tokom vremena? Da
zbog toga nestane svaki munut ljubavi i njeţnosti, svaki dan poštovanja i mjeseci
uzajamnog osjećanja pripadnosti? Nikako! Trebamo biti slobodnih shvatanja, puni
razumijevanja i tolerancije. Jer to je ono što ljubav odraţava.

Aleksandra Alagić IV-2

kojica
10-06-2011, 10:10
КАКО ЈОЈ ЈЕ ИМЕ

Ново јутро, нови дан, али, као и обично, љетња врелина пржи. Устао сам
нерасоложен и нервозан. На лијеву ногу. Прво... уобичајене... устаљене... јутарње...
егзибиције... Да ми је да се нешто промијени! Али за то – потребне су паре. Нови
проблем!
Исцрпљен корачам. Вучем ноге за собом. Осјећам: стари под воза убрзо ће се
сурвати пода мном, јер сам и самом себи тежак. Тражим слободан купе. узалуд!
Коначно! Старо, излизано, сједиште, пуно устајале прашине. Остављам торбу
и без поздрава заузимам своје мјесто. Некултурно јем знам, алли није ми до
приче. Није ми ни ди чега. Пролазе станице, ваздух у купеу је све лакши. Сами
смо: дама и ја. Изгледа пристојно, мада та хаљина коју носи некако је... Наравно
да не узимам цигарету коју ми нуди, ни марамицу такође. А она – упорна: сјела
до мене и ставља руку на моје кољено! Аууу! Као гром из ведра неба!
Јежим се од људи чији су животни мото паре. Не знам , можда зато што их
никад немам! Али сигурно знам: и сиромаштво, када имаш с ким да га подијелиш,
постане слатко.
Удала се због новца, жељела је лагодан живот; добила је старца, и бригу о туђем
дјетету. Од те приче постајало ми је све теже. Устао сам да средим амбијент око
себе. Прво – избацити кроз прозор стари похабани шешир! Грчевити стисак ми је
зауставио руку: ,,То је моје!“ Морам да се искупим! Мало фолирам и правим се да
ме њена прича занима. Сав сам се претворио у уво! помињала је слугу, нотароша,
љубоморног мужа, а ја сам само климао главом као коњ на врућини. Ех, па да!
И запамтио сам да је помињала коње, само не знам да ли су се ождријебила два
коња, или су угинула.
Ноћ... Чуо сам да се ноћу дешавају чудне ствари. Части ми, ни данас не знам
како крај ње легох. Срце је лупало у ритму њене косе, која се таласала на промаји.
Плашио сам се да вјетар не науди њеном прамену, ни једној њеној власи! Јутро...
нестала је! Од ње ни трага ни гласа!
Не желим да мислим о њој. Нема ни говора о томе да се заљубим. Из торбе
узимам неку танку књижицу. Свеједно коју. Морам да заборавим! Отроваћу се
као Ромео! Зашто да не? Испушићу цијелу кутију цигара! Док вучем посљедњи
дим прве цигарете, већ ми је мука. Прилазим прозору... Мирис кочења. Воз нагло
стаје. Из руке испада књига. Стигао сам да прочитам да је главни лик нека Јуца...
Дивно име, зар не?

Немања Балетић, II f

kojica
10-06-2011, 10:13
ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Ја, Никола Војиновић, теби у далекој земљи ево пишем, што ти поручити
имам, не бих ли те овеселио и приближио земљи својој из туђине далеке.
Најприје знај да сам, хвала милостивом и свемоћном Богу, здрав и весео,
како ја, тако и брат мој и мајка моја и отац мој. Ово још да ти кажем: да
и теби и сестри твојој и оцу твојему и мајци твојој желим исту такву
крепкост да вам Бог подари.
Познајући твоју љубопитљивост и знатижељу твоју, познах да те школа моја
највише интересује, па да ти понајприје неколико слова рекнем да се
љубопитљивост твоја ублажи. Ево неколико времена нићу не заспах као
дијете, коме је благи Бог, који свијем чудесима управља, наложио да спава
ноћу, јер кљиге многе прочитати ваља. А старјешине моје и учитељи
многе ствари од мене захтијевају да их спознати морам, па како бих удовољио
учитељима реченим, без сна много ноћи пробдјех.
Но не бих волио да те све речене ствари обеспокоје и опечале, јер је све и добро
и лоше од Бога дато, пролазно, па ће и ова мука проћи ваљда.
А сви напори моји показаху се незнатним, јер ме драги Бог кажњава за све
зле примисли моје и за недостојна дјела моја, у виду рђавих биљежака у дневнику
школском, особито из предмета главнијех, као што су из рачунице и језика ми
матерњег. А та дјела моја незнатна и биљешке лоше жалосте и печале матер мону
брижну и, особито, оца мојег старог, који ,р прекорима излаже сваки Божји дан,
јер му све ово речено не допушта да безбрижан буде, а има и зашто. И још ме
кажњава, даје ми помало за трошкове моје новца звекећег, а не даје ми новца
папирног. Али имам тврду вјеру да ће све ово опет на добро изаћи.
Од других ствари да ти кажем да се тјелесно васпитавам и тијело своје
напорима излажем, а све због тога да бих се лакше носио с друговима мојим и
недаћама разним, а речено је да је у тијелу крепком и дух крепак.
Немам те што упитати за тебе, јер знам како ти је у земљи туђој, гдје ријеч
нашу нико прозборити не умије, и гдје велики жаропеци владају, а у мору риба
зубата, тако да се ни окупати не можеш. Но се врћи што прије овамо, да се опет
састанемо, и претресемо све што се претрести даде, и да нам као прије буде.
Твој друг и доброжелатељ,

Никола Војиновић, I k,

kojica
10-06-2011, 10:14
ЖИВОТ ЈЕ КРАТАК, А НЕШТО ГА СТАЛНО ОМЕТА

Никада овако нисам размишљала о жени. Али Де Вегина пјесма ми се свиђа.
То је, ваљда, питање ,,искрености“, или надахнутости, или чега год што се може
осјетити у пјесми па да буде ,,увјерљива“. Или барокног духа у коме је пјесник
створио, а који је наметнуо и тему и однос према њој – жена као јединство добра
и зла.
Мотив дуалистичке природе жене дат је већ у првој строфи. У осталим трима
се развија. Смрт и њен симбол отров, живот и његов симбол – крв стоје једно
поред другог у четвртом стиху прве и првом треће строфе. У другој строфи
добра женска страна исказује се метафором неба, као израза у очима кад се у
жени буде нова осјећања, симболиком раја. Контраст јој је превара, подла ћуд,
ријечју – пакао. Дивљењу и уважавању због материнства супротстављена је њена
промјенљивост од анђела до змије – у трећој строфи. И четврта је сва од мотива
израженог контрастима: жена је плаховитих осјећања од љубави до мржње, у
миловању на корак од тога да смрви; она је вјечна енигма за мушкарце, ризик
раван распрострањеној медицинској методи тога доба – пуштању крви, ,,што
каткад спаси, а каткад убије“.
И док ми је при првом читању дјеловала строго и театрално, касније ми се
открила као љубавни исказ разочараног мушкарца који је схватио да у равнотежи
са жениним даром мора стајати и ,,зло“.
У класицистичкој пјесми ,,Уживао сам“ у четири стиха стао је живот, елегија
доживљене старости. Пролазност живота као тема слаже се од мотива уживања,
прохујале младости, незаустављивог протицања времена и очајања које доноси
старост. Тијело је сувише слабо да оствари жеље духа, који је млад, а полисиндет
истиче да је вријеме господар човјеку, коме остају само сјећања и жал. Краткоћа
пјесме асоцира на сумирање живота из перспективе кад човјек спознаје како више
нема могућности да доживи нешто ново, јер је садашњост мучна и празна.
Прва је изазвала емоције, друга одвела у размишљање о непријатној чињеници да
је вријеме у ком је могуће уживати на овом свијету врло кратко. Утисци се, чини
ми се, спајају у реченици: ,,Живот је кратак, а стално га нешто омета“ – неопходне
и свеприсутне, а ,,опасне“ жене, или старост, која као да наступи одједном.

Зорана Драговић, II h

kojica
10-06-2011, 10:14
MERSO I JOZEF K.

Čovjek je lijepa stvar ... Ako je čovjek ... Na pozornici gdje svako igra svoju
ulogu, stoje Merso i Jozef K. čekajući da padnu izlizane maske nemilosrdnih sudija koji
su toliko uporne u otkrivanju tuđih slabosti, pronalazeći u tome veće zadovoljstvo od
bilo kakvog sopstvenog uspjeha. Ali, oni pokušavaju ostati izvan toga. Jozef K. i Merso
silaze sa te pozornice i postaju jedini posmatrači predstave. I umjesto da kao i svaki
gledalac nekog bezveznog filma o propalom sistemu, ljudskoj ološi i sitnom ogovaranju
koje je postalo svakodnevica u društvu u kome živimo, umjesto da daju kritiku, oni
bivaju kritikovani, iako je prosto nemoguće kritikovati bezazlenog posmatrača. Zbog
svoje volje da ostanu van izvrnutog sistema koji postaje sve više moćan i veoma uticajan
na svakog pojedinca koji ne zna sam da korača svojim životom i sasvim nesvjesno
postane dio te gomile, oni, Jozef K. i Merso, bivaju osuđeni. Zločin, gori od bilo kog
drugog, biti različit. Biti drugačiji i pokušati da se odupreš nečemu što je izgleda u
ovom slučaju neizbježno, a to je izokrenut sistem. Jozef i Merso svoj život ispunjavaju
mrvicama radosti, svojim navikama za koje smatraju da ih ne treba mijenjati, da su
dobre takve kakve jesu i da ni iz kog razloga ne treba da budu bolje. Ono što ruši njihov
po mnogima dosadan i neispunjen život, po njima sasvim idealan, jeste sila koju niko
ne može razumjeti. Tom silom upravlja sistem koji traži prilagodljive osobe, a Jozef i
Merso to svakako nisu. Ukoliko ne prate pravila tog sistema, ukoliko se ne povinuju
i ne prihvate to što taj sistem nalaže, završiće na loš način. I sami svjesni apsurdnosti
svog postojanja, Merso i Jozef ni u jednom trenutku ne mijenjaju svoje ponašanje.
Situаcije se ne mijenjaju, riječi se ne mijenjaju, njihov položaj koji su imali se mijenja,
ali oni, oni ostaju isti, onakvi kakvi jesu. Ravnodušni prema životu i prema onome
što ih čeka. Sve što radi Jozef jeste potraga za nevidljivim demonima koji ga progone
iz njemu nepoznatih razloga, neprekidno preispitivanje po njemu sasvim opravdanih
sopstvenih razloga...
Ono što Merso radi jeste razmišljanje o životu i da li je na neki način mogao biti
drugačiji, iako ni u kom trenutku nije bio zainteresivan da ga promijeni. Obojica su
nevidljivi na sopstvenom suđenju. Kao da iz prikrajka posmatraju optuženog i slušaju
njegovu apsurdnu priču, loše postavljena pitanja advokata i teške osude pređašnjeg
života od strane ljudi u sudnici. Razlika je jedino u tome što je Merso počinio ubistvo
i zbog toga je uhapšen. A Jozef ne zna i neće saznati razlog hapšenja. Ono po čemu su
slični jesu različitosti od društva u kojem žive. Ono što ih povezuje jeste i tragičnost
njihovih sudbina, koje prihvataju na hladan način. Obojica su, u suštini, optuženi iz
razloga što su svjesni svoje apsurdnosti i svega što im se događa, ali nisu tipovi ljudi
koji bi se borili protiv toga. Po njihovom mišljenju, glavno je da čovjeku nikad ne bude
previše stalo, jer sve je već odlučeno i prije nego je počelo.

Katarina Janković, IV j

kojica
10-06-2011, 10:21
ŽENA I LJUBAV U DUČIĆEVIM I RAKIĆEVIM PJESMAMA

Filozofi antike su prepoznali dvije vrste ljubavi i dali su im imena svojih bogova
: Eros i Agape. Fizička privlačnost ili ljubav prema tijelu i „apstraktna“ ljubav,
oslobođena tjelesnog, ljubav prema idealu. Na taj način možemo odvojiti i Dučićev i
Rakićev opus – prvenstveno Dučićevu „Pesmu ženi“ i Rakićevu „Iskrenu pesmu“.
U svojoj „Poslanici mladim piscima“ Rilke je snažno preporučio svakome ko
želi pisati pjesme – da se kloni ljubavne poezije. Možda zato što je baš ljubav, od svih
osjećanja, najteže izraziti. Ova dva pjesnika su se oglušila o taj savjet i svoj su „posao“
maestralno odradili.
Jovan Dučić, majstor stila i forme, pisao je ne o „svojoj“ ženi , niti o „nekoj“ ženi,
već o ženi, ženi – idealu ljepote. Njegova „Pesma ženi“ ima formu najdublje i najiskrenije
ispovijesti. Njegova ljubav prema njoj je oslobođena tjelesnog i ovozemaljskog, on je
lišava svega što je fizičko, nesavršeno i prolazno – a samim tim i ljudsko, i uzdiže je na
nivo boginje. Kako sam kaže, u njegovoj „mašti i tišini“ ona je svedena na apstraktno
mu osjećanje. Vječno i bezvremeno osjećanje – ljubav.
Milan Rakić, čiji je stil „grublji“ i neizbrušeniji, posmatra ženu kao biće od krvi i
mesa – ovozemaljsko, nesavršeno, spremno da povjeruje u laži... Pjesnik čija se poezija
odlikuje i erotskim elementima govori o čulnom zanosu i o „božanskoj prirodi ljudske
ljubavi“. On nije, poput Dučića, obožavalac apstraktne ideje, već ljubavi, koja samim
tim što je ljudska, mora biti i tjelesna. Po Rakiću, čulni zanos je način da se spozna
„apstraktno“ osjećanje ljubavi. I poput nepoznatog autora „Pjesme nad pjesmama“,
spontano izražava svoj eros. On je svjestan prolaznosti, ali hedonistički uživa u trenutku.
Iako su oba pjesnika oslikali dvije strane ljubavi, dva odnosa prema ženi i
ženskom principu, nisu oslikali dva različita osjećanja, već jedno – ženu, ili njen sinonim
– ljubav.

Feđa Pavlović, IV j

kojica
10-06-2011, 10:21
AKVAREL

Svaki talas udari o greben, sve duše dobiju svoj trenutak.
Trudeći se da raskrče svoj put posut ružama, jedinke se stapaju u jedno. To je
jedini način da budu primijećene. Gube svoj identitet, staju iza tuđih riječi, boreći se
za tuđu ideologiju. Sa dušom veličine zrna pijeska, probijaju se kroza svijet, stiču moć
i prosipaju lažne ideale. Na drugoj strani hrida su duše koje predstavljaju ideologiju,
oni koji su postali ideali. Teško prave razliku između sebe i drugih, jer druge i ne vide
– vide samo sebe.
Dođe trenutak u kome naslikana slika sitnih duša izblijedi, a veće duše vaskrsnu
iz svih svojih reprodukcija. To je trenutak kada valovi zapljusnu tek završeni akvarel sitnih
duša. I šta ostaje ? Gomila boja koje se dave, grčevito se držeći za platno u pokušaju
da daju neki smisao slici, ali kasne. Sve je razliveno. Sve su samo ostaci ničega. Gola,
isprazna osovina koja je željela biti „neko“.
Velikim ljudima i velikim dušama ostaje da grle vječnost, a mali su osuđeni da
pomjeraju kičicu na palanačkom platnu svoga vremena, čekajući na svoj trenutak.

Milica Popović, III h

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
10-06-2011, 10:23
„RECITE VATROGASCIMA
DA SE NEŽNIJE VERU PO SRCU ZAPALJENOM“
MAJAKOVSKI

Po ivicama ispucalih duša kao nekakva mutna vodurina što se danima vukla po ulicama,
proticale su suze. Proticale su tako brzo kao da jure do onih još netaknutih duša,
zastaju, a onda nastavljaju svoj surovi put... Ostavljaju trag na čovjeku, ostavljaju trag u
čovjeku kao žig utisnut na tijelu neke životinje. Obilježavaju ga. I bole. Bole toliko jako
da sve kosti u tijelu podrhtavaju...
Kako riječi mogu da povrijede čovjeka kad padnu sa otrovnog jezika, a njihov eho
odzvanja kroz već otanjene zidove srca. I misliš proći će, a ne prolazi ... Srce poput
nekoliko puta zalijepljenog stakla krhko, lomljivo. Jer čovjek je preslab kad udarac
primi, nejak da ga vrati. A treba ostati čovjek, treba nositi težinu postojanja. Treba u
vremenu i prostoru odolijevati svemu što dolazi.
On postoji. I to više nije ON. Ne može lomljivo srce da nosi toliki teret. Razočaran,
stoji zaključan u sopstvenom staklenom satu . Kazaljke i dalje stoje. A on čeka... Čeka
da neko dođe i ugasi njegovo od bola zapaljeno srce, ali niko ne dolazi, a vatra je sve
veća i veća . Ljubav ? Zar postoji ? Sreća - precijenjena je ! Sve se misli pod naletom
vatre lagano pretvaraju u pepeo. Sve čežnje, nadanja, ljubavi gore kao na gomili zapaljene
knjige..
- Recite vatrogascima da se nežnije veru po srcu zapaljenom – reče, gledajući
Mariju kako baca zadnju žibicu ...

Katarina Janković, III j

kojica
10-06-2011, 10:31
НЕОБИЧНО ОБИЧАН ДАН

Сјећање, преспавана туга. Далека и већ заборављена љубав. Ходајућа магла,
што од јутра стрепи, пробуди ме својим хладним шапатом. Неповјерљива тишина
на мјесту стоји. И чека на трептај ока мога да глуву хармојину наруши.
Кријући се од сунца, тог ђаволег посланика, вучем пун џак несреће. А оно, као
да сам једина у овом туђем дану, тим ватреним очима помно прати моје покрете.
Моје лице, очи, руке.. Игра се, премјешта свој огњени задах пакла, са једне стране
на другу. Полако, преузима моје тијело. Прожима га и шири хибрид простора и
времена коме ја не припадам; који нису моји, али који ме опет тако неодољиво и
неодбрањиво вуку к себи. Меланхонија. Опијеност. Црнина. Да, данас глумим ту
наметнунуту, неизбјежну црнину у својој једииној нијанси. И чекам... Било кога
да ту црнину позове на плес. Кораци су већ смишљени, у нади да ће ме негдје
одвести. Можда до неке напуштене веранде под мјесечином. Или крај набујале,
мутне ријеке што немилосрдно тече. А ја чекам. И тражим те. У тим тамним
очима сто изазивају страх. Тумарам путевима којим се рјеђе иде. Као одбачено
биће на простору оаза, страхујем у кожи изгубљеног дјетета.
Још увијек чекам. Да се тама, небо и земља поистовијете. Да звијезде као сваке
ноћи промијене своје одоре. Сумпорним погледом тражим те на длану сунца. Јер,
ја сањам колико ми снови допусте .

Розина Радончић, III e

kojica
10-06-2011, 10:32
МИР

Дан мира. Са вама, са њима, са свима. И свугдје. Докле год сеже наша мисао и
наша нада. Гдје год је крочила људска стопа и опстао људски дух. Овдје, у Црној
Гори, на нашем дијелу планете. Тамо, далеко, на обалама бучног Амазона, на
подножју и врховима Килиманџара, у сјенци Кеопсове пирамиде, на ужареном
афричком пијеску, тамо гдје наши вршњаци још гладују, на далеким обалама
Колумбовог Новог свијета, у трошном, сламнатом дому једног палестинског
дјечака чије су сузе проливене на насловној страници Тајмса, у скромном
јеврејском дому чистих мисли и тихих ријечи .У државама са или без парламента,
у државама оваквих или онаквих влада, или без њих, тамо гдје се има превише
или тамо гдје нема се ништа, у храмовима свих вјера и свих патријарха. Свугдје
гдје је патња, страх и безнадје. У свима њима - мир. И свима њима мир.
И мир у нама. У теби и мени. У нашим плућима и душама. И у нашем уму,
дакако. Јер тамо све почиње. И мржња и нетрпељивост и презир и неразумијевање.
Неприхватање другог и другачијег. Због имена, језика, боје коже или очију, због
граница којима неразумно, али страсно, дијелимо и цијепамо једину планету
коју имамо. Због ко зна чега. Ни због чега. И сви ратови, ни због чега. Јер, да
прафразирам Бенџамина Френклина, никада није постојао добар рат или лош
мир.

kojica
10-06-2011, 10:33
На истом мјесту, тамо, у нашим срцима и уму, све ово и завршава. И тамо,
једино тамо, можемо пронаћи и открити шарено, прекрасно поље размијевања,
прихватања, толеранције, различитости и љубави. Надјемо ли мир у себи и
са собом, наћи ћемо га и у другима и са другима. Зато вас позивам да данас,
на свјетски дан мира, прво, и за почетак, пронадјемо мир у себи. Да га потом
подијелимо са својим другом из клупе, пријатељем или тек првим случајним
пролазником на којег наидјемо. Нека додиром, погледом, осмјехом и стиском руке,
прво шапатом, а онда све гласније проструји порука мира. Биће незаустављива и
силна. Ни краће ријечи ни раскошнијег ватромета за празник читаве планете.
А онда, онда ће наши уџбеници из историје коначно постати досадни! Јер
неће бити ратова. Биће мир. А у њему се пишу само пјесме!

Маша Радуловић, IV a

kojica
10-06-2011, 10:47
Зимина тужбалица

Валкире што јашу преко небеса, шум бијелих крила, сиве ледене очи иза облака и
сумрак што прождире боје и тонове... На згрчену земљу пала је пахуља...
затим још једна... затим још једна... Сав рај смрзнутих херувима је заплесао над леденим
паклом слабости и мржње. У тихом, лаганом валцеру, дјевичански лептири плачу за
нама. Окрећући се по древном такту, пјевају сјеверњачке тужбалице, па изнемогли од
борбе са судбином, неумољивом владарком наших истина, падају у амбис нијеми од плача.
Ваздух је испуњен треперењем као кад наричу виле...
Све је окружила пјесма, страшна, моћна, чаробна... Блистави глас чаробнице
испод сивог плашта одзвања под затвореним сводом. У сваки јој је тон уткана по једна
суза. Бијели лептири играју око ње, посрћу али играју, па онда слијећу на блиједе образе,
умиру јој на рукама само да би чули још мало – умиру да би живјели у њеној коси, у њеним
очима, у њеној пјесми. И пјева чаробница, та ледена Лорелај лишена својих заспалих
морнара; пјева и каје своје ледене, замрзле снове одбачене од свих, недосањане, искидане,
потргане, обезглављене – од њих је сашила хаљину. Њен глас је зауставио ријеке, њихове
нимфе оковао мразом; убио је мале птице дошавши им до срца и испунивши им погледе,
ал’ њихове душе и даље лебде у облацима, немоћне да оду на југ док пјесма не престане
и не васкрсне умрли Аполон.
Још увијек пјева уклета чаробница – пјева и сјећа се. Пјева о изгубљеним надама,
гријеховима предака, недореченим бајкама и неиспјеваним пјесмама; о болу дубоком,
страшном, неизмјерном, о сивом сумраку и још сивљим зорама, о увелим ружама неких
давних љубави... Пјева о свом леденом усуду, о тужној бесмртности без наде у спас, пјева о
смрти на бијелом одру и глас јој се покида у безброј комадића леда.
Скиде уморну копрену и пође несрећна вила, а за њом се подиже рој бијелих лептира.
Прође испод лука својих обневидјелих сјећања и, у исти мах, сломљена и горда, изгуби се у
даљини, у сивилу сопствене душе. Иза ње је ишао рој малих пахуља...
Валкире су давно прешле небо, вјетар је, у својој обијести, растргао шумове бијелих
крила и бацио их себи у лице, туге су испиле сиви ледени поглед и попримиле боју сњежних
облака... Само је сумрак остао да прождире боје и тонове, али и он ће проћи, као и све, кад
стигне проклета и коначна тама...

Слободан Бркљач, III-1

kojica
10-06-2011, 10:48
Топлина тишине

Сваке ноћи док платинаста светлост месечине обасјава уздрхтало вече, тако тихо
и стидљиво, као зрно песка скотрљаћу се низ падину твојих мисли. Небо ми пружа руку и
води ме кроз глуву тишину тужних призора. Као модре сенке потоњих величина, сећања
теку, полако, смерно...Жеље се гомилају као звезда рој...и у речнику живота траже
значење нераскидиве везе што љубав је...и плави лептири блистају попут поларне ноћи.
Као пахуље снежне, мале и нежне, меки су додири вечерњег поветарца. Багремови бели,
мирисну певају песму, што на танку светлост лагано пада. Звуци божанских харфи лутају
бескрајним крајолицима...
Отварам капије раја и врата пакла, покушавајући да ухватим ненадану наду.
Тихо јој шапућем речи плаве и зовем је, али не прилазим...Јер побећи ће у пећину
своје самоће...спустиће параван који скрива топлину тишине и тајну живљења...Кап
по кап, топе се моји снови и теку као сузе праведника, разапетог на крсту судбине.
Магична прашина клизи по стазама лавиринта, а исконски сјај трепери одајама
мојих мисли...
Слеђени понос ме гуши као изненадни страх, и траг нежности нове, буди стари
мрак...

Наташа Гајић, III-1

kojica
10-06-2011, 14:39
MOJ TATA HEROJ

Ljudi kažu da o životu najviše znaju starci i deca, i da je život oštar kao sečivo. Idući po
takvoj ivici čovek je zver kada mora, melem kad ume, a junak kad sme. Život je pun
izazova, junaci su tu među nama. Oni ne govore o sebi, o njima govore njihovi postupci i
dela.
Bila je to ona nesrećna, devedeset deveta. Sa sedam godina nisam znao šta je rat, ali
sam svuda oko sebe osećao zebnju i strah. Oca danima nisam viđao. Ponekad bi naišao
da obiđe sestru, mamu i mene i uvek je bio ozbiljan i nosio je šlem i pušku. Govorio je da
će sve biti u redu i da se ne bojimo. A onda je neizvesnost prešla u stradanje. Bombe su
bile tako stvarne i padale su blizu nas. Drugo veče bombardovanja...
Ništa se ne čuje od aviona i silnih eksplozija. Svi ćutimo i čekamo. Čekamo da to jednom
prestane. i ne pomišljamo da nešto može da nam se desi. A onda odjednom sve se
zatreslo i sve je zasvetlelo. Goreli su rezervoari u kasarni. Avioni su otišli, vatra se širila
ka kućama u selu i zgradama oko rezervoara. Iznenada je u kuću ušao moj otac. Sećam
se da je bio bled i da je na brzinu rekao majci da je jedva izvukao živu glavu. Izašli smo
napolje i videli razbuktalu vatru. Bilo je tu dosta ljudi i vojnika. Pogledao sam u oca i prvi
put video kako mu se suze slivaju niz lice. „ Gori naša zgrada“, tiho je rekao vojnicima. A
onda se kroz noć prolomio njegov odsečan glas: „ ko je dobrovoljac da idemo da gasimo
vatru?“ nije tu bilo razmišljanja, kolebanja. Svi vojnici i starešine su kao jedan poleteli u
kamion i otišli u vatrenu noć. Vodio ih je moj tata.
Dugi sati čekanja. Vatra se stišavala, gotovo je nema više. Da li je moj otac živ?
Počinjem da plačem, a onda čujem zvuk kamiona. Izlazi moj otac, crn, čađav, ali živ. I
ostali su živi i nepovređeni. Čuo sam vojnike kako pričaju da je moj otac uleteo u vatru
da iznese aparate za gašenje požara, da su mislili da se neće vratiti živ iz vatrene
stihije. A on evo ga živ ispred mene stoji sa opekotinom na obrazu i u ruci drži sliku nas
četvoro i mali drveni bager, poklon od jednog vojnika. Skroman kao i uvek, rekao je da
to nije ništa.
Počelo je da sviće. Tatin kamion je otišao prema planini. Nešto u meni je htelo da pukne
od radosti, hteo sam da viknem, da plačem, da se smejem. Hteo sam celom svetu da
kažem da je moj otac heroj. Posle nekoliko dana moj otac je otišao u Beograd da pravi
položaje za odbranu grada. Sa jednog njegovog položaja oboren je čuveni „nevidljivi“.
Srećan sam što je moj otac takav, skroman i hrabar. O njemu govore njegova dela i
postupci i jedna mala crvena kutija koju moja majka čuva na posebnom mestu. U njoj se
nalazi orden za hrabrost koji je dobio za zasluge u odbrani zemlje.


Nikola Milenković I-1

kojica
10-06-2011, 16:09
Пријатеље ствара срећа, а несрећа проверава

Као кад зароним до дна мора, згрнеш само каменчиће у длан, тако отпочну нова пријатељства. После
детињства шта се све мења? Опет се рађају снови и снови. Између звезда и камења, јастук
судбине кроз живот и даља плови. Такав је човек мање сања, а више спава. не умеш да пронађеш нове
светове, главне пријатеље и издигнеш се у небо. Као мали сањам о великој кући, колима, а не знамо да
то ниеј главни „ услов “ да би живели срећно и лепо. Мислим да срећу у животу доносе праве пријатељи,
које је тешко наћи. Они који ће нам помоћи у свему, бити ту у срећи и несрећи. Само тако успевамо да се
приближимо, свом животу и схватими да не шетамо сами кроз мрачне тренутке на обој земљи. Имала
сам доста пријатеља. Била сам јако узвишена, пуна себе и најмоћнија. Временом, неки су се изгубили,
отишли од мене, кад су ми били најпотребнији. Прави су остали ту и увек су ту уз мене… Ваља имати
неког где можеш да се винеш, станеш и добро погледаш и размислиш. Јер, људска срца су ниска,
засађена као јагоде. кад кренеш у свет, никада не заборави да се користи! Опасно је, као туга, ако се
теби престане да куња и шуња, твој почетак. Отуђен си само, ако можеш самоћу да издржиш, ако себе
убедиш да у овом „маштању“, векови ужасно касне и да ћеш пронаћи „једног ал` вредног“ пријатеља.
Зато види свет „читај“ људе длановима и табанима и види челом и телом, види
до дна невидљивога, сагледај своју судбину. Целу снагу препознаћеш по томе колико си у
стању да препродиш тренутак, јер он је тежи и страшнији и дужи од времена и вечности.
Онда отуђеност, без правих пријатеља, више неће бити твоја судбина.

kojica
10-06-2011, 16:10
Моје импресије са школског распуста

Распуст је као сан, баш кад је најлепше, нађе се неко да нас пробуди и све то прекине,
али нам остају сећања на њега као нека утеха и нада да то није заувек изгубљено и да ће се
опет десити. А та сећања су можда и најлепши део света, јер у њима нема оног ружног и
непристојног што се можда догодило... Она су присутна, а и помало лажна... Почињу гласовима.
... Брано! „ Ево ме!“ , а на гласове се надовезује и слика. Покрети, простор, време... Поново све тече.
Док идемо на центар схватам да више нисмо они исти клинци, који причају вицеве и глупирају се, не
свесно, корачамо кроз живот. Гласни смо и људи се окрећу за нама, а чујемо и неки коментар, не баш леп,
вероватно добронамеран (-ха). Ипак стигнемо некако и до центра, седнемо у школско двориште, на хладне
бетонске степенице и натсавимо са причом. Људи нас чују, а не виде и то је најлепше од свега. Лепше и до
семенки, чипса и сока, који безвољно довучемо, а сложно поједемо и тако свако вече. Увек иста прича, у век
друштво, исти сок, исти чипс и сваки пут лепши смех и никад не досади.
Тако све тече до сеоске славе, а онда дођу рингишпили, лицидери, кокице и шећерна вуна. Али у овогодишње
сећање о слави, умешала се и једна балерина. Не мала и слатка балерина, у розој хаљини и малим сатенским
балетанкама. Не ова је велика и страшна и због ње деца вриште када почне своју игру. Покушали су
је укроте и да не вриште, али није им успело. Покушала сам и ја. Села сам јој на сукњу, затворила се
и храбро сачекала да крене. Полако је почела да се окреће и да се подиже, није било страшно, пустила
сам руке и почела да се смејем, онда је она чула мој смех и осетила да је се не плашим и почела брже да
се окреће, да цима, напред, назад, заустављала се, па опет почињала да се окреће. Била је страшна.

kojica
10-06-2011, 16:11
Док сам силазила са балерине, изнад школског дворишта је почео ватромет,
најављивао је почетак концерта ЈУ групе. Сећам се само музике, али не и њих, они су мало
мутни, насупрот осећањима која су изазвали о нама, насупрот оној срећи и узбуђењу које је
владало у публици, с које се повећавало са сваким новим тактом који су остварили.
Али и из тог сна смо пробуђени. Ипак сам успела поново да заспим и почела сам да сањам, још један
другачији сан... „ Брано! “, „ Ево ме! “. Стојим на мосту,испод протиче речица, пуно кључева који су
парови убацивали у њу пошто би закључали своју љубав, катанцима на мосту. Срце ми је као
шећерна вуна, спремно да се истопи, а ја сам спремна да му то допустим, али морам даље.
Испред мене се развио парк. Високо, старо дрвеће, чини да се осећам малом, поређеном његовој
величини. Долазимо и до извора лековите воде, они уништавају сва досадашња осећања. Непријатан мирис,
се шири из просторија у којима су извори, баца га у сенку све лепоте, које је у мени пробудила Врњачка
бања. Још их осећам! А онда падне ноћ и време је за провод. Дискотека је мала али пуна. Музика је гласна.
се не виде, од разнобојног светла, која се гасе и пале, у ритму музике. Све је другачије од оног што сам
навикла. Следећи пут одлазим у пицерију. Опојан мирис, свеже испечене пице, буди сећање на Пећинце.
Враћамо се кући. Седишта у аутобусу су тврда и не могу да спавам. Поред
нас пролазе куће, села, градови, поља...
И тако се се завршио још један распуст... Попут сна, који се растопи као
мехур од сапунице. Леп и краткотрајан.

Бранислава Трифуновић

kojica
10-06-2011, 16:49
ЉУБАВНО ПИСМО

Као да сам позван да учиним нешто велико и трајно. Као да сам с твојом љубављу
спреман да савладам себе самог, своју немоћ, свој страх и своју непокретност.
Да ти кажем да сенке које ме прогоне ове вечери имају твоје лице, и оне које су
живе, и оне које су мртве, и оне које су ми наносиле бол, и оне које су ми
доносиле радост.
Сенке неких мојих живота препознајем, а жељан сами их као што сам жељан твоје
љубави, додира, постојања. Волим те, значи тражити смисао, бити спреман и
отворен. Волим те, значи живети истину и дрхтати при помисли на тебе. Захваљујем
ти се на свему ма колико то трајало. Љубави, сиромашни су они који никада нису
волели! Ја не желим да те учим већ да те волим, то је виши степен сазнања. Тако
ће љубав и живот бити једно. Волим те, заиста те волим. Плашим те се, желим те
и бојим се тебе, мрзим те и убијам те свакодневно, јер ти си мој страх и моја
грозница и моје немање, моја ограниченост, и моја тупост и све моје глупости.
И сва моја дела. Ти си истина, и она духовна осама из које пролазе речи чудесне
као путовање. Кад кажем волим те помислим на оно што чини та реч, на све оно
што си живео, што живиш и што ћеш живети. Колико само може да недостаје
задовољство, миловање, нежности... Волети у времену многобројних живота значи
победити смрт, значи наду и смисао живота, путеве ка теби...

kojica
10-06-2011, 16:50
Можда је садашња љубав у овом животу начин да научим патњи. Овај свет је
понекад суров, понекад нисам у стању да разумем, понекад га прихватам, не
волим ништа да знам. Предосећам да ћеш отићи, да ће те токови живота одвући од
мене. Што нам вреди трагање за собом ако се изгубимо пре него што смо себе
пронашли. На путевима живота не постоје пречице. То је јасна светлост сазнања.
Могу. Одлазим од тебе. Спашавам те мог присуства, моје компликованости, мојих
несаница и превелике љубави која ти је прешла у досаду. Она је увек нешто друго
од оног што тренутно мислим да јесте. Од моје љубави могу очекивати више. Зашто
желимо да је ослободимо? Зашто ме обузима туга и радост, два различита
осећања истовремено? Знам, одлазим од тебе, али не и од љубави моје. Разумеш
њену дубину и мој бол. Овај одлазак није смртна пресуда за нашу љубав. Понекад
желим да ти предложим да кренеш са мном да делимо живот који је остао.
Али осећам да бих погрешио и уплашио те. Ја не сумњам у твоју исреност, у све
што си ми подарила за ово време љубави. Сад знам одакле извире та љубав
и са том спознајом могу да одем на пут знајући да ћеш заувек бити уз мене, у
леденом трајању без бола, патње. Једном трајању које не искупљује блажене, али
и не кажњава грешне. То је све за сада, за један живот, за делић древног времена
у којем се обнављају све моје радости и све моје туге. Ти си заиста моја љубав за
сва времена!

Милан Миливојевић II Е2

kojica
10-06-2011, 19:21
U ŽIVOTU JE KAO NA MASKENBALU:
KADA SVI SKINU MASKE, VESELJE PRESTAJE

Jako se plašim mraka. Kada sam u zatvorenoj tamnoj prostoriji ili mračnom mestu, obliva
me hladan znoj od straha da bi se iz crnila iznenada mogao pojaviti vampir i napasti me.
Tada se setim filmova u kojima likovi koriste ogledala protiv vampira, jer se vampirov lik u
njima ne vidi. To ogledalo kao da otkriva istinu o njima, da su prazni iznutra a strašni i
nemilosrdni spolja.
Tako i ljudi. Ne kažem da su ljudi nemilosrdni kao vampiri, već da imaju drugo „ja“ zbog
sredine koja ih okružuje. Mali, veliki, debeli, žgoljavi, pa čak i oni idealni poput filmskih
zvezda, svi oni imaju maske iliti svoje drugo „ja“. To drugo „ja“ ne mora uvek biti loše
već može skrivati mane. Deo ljudi, možda i većina, koristi drugo „ja“ iz straha da neće
biti prihvaćeni od sredine. Smešno je to što i ta sredina može takođe posedovati strah
koji vešto prikriva. Život je lep. Ne zbog filmova i izreka, već zbog mirisa i boja koje ga
dekorišu. Čovek se plaši da će možda predstaviti kontrast svemu tome i zato teži da
iztraži ono najboqe. Često u tome posustane, razočara se, povuče se u sebe i svoje
orginalno „ja“ sakrije. Zato uzima identitet druge osobe koja mu možda biva idol. Ali i ti
idoli glume i to više od svih ostalih, jer su svi ljudi isti. Skidajući svoju masku, možemo
pretrpeti odbacivanje od strane ostalih, ali možda i ne! Možda samo treba da budemo
u određenoj meri iskreni i pošteni, jer su to najvrednije stvari koje se cene.

kojica
10-06-2011, 19:21
Malo je takvih ljudi. Zašto? Zato što postoji uzajamni strah od zlih ljudi koji mogu to da
iskoriste. E, takvi ljudi imaju zle maske, razočarani životom sa ogromnim teretom i bolom
na leđima, ukratko, razočarani samim sobom. Jako me nervira kada čujem da neko
očekuje neku nagradu za dobro delo, jer ako je to dobro delo radjeno iz namere da se dobije
neka nagrada onda to nije dobro delo. Ovo se može svrstati i u sebičluk „dajem da daš“.
Ovakvi ljudi spadaju, po mom mišljenju, u najgoru kategoriju. Draži su mi zli ljudi sa
najodvratnijim i najnemilosrdnijim maskama, jer oni to ne kriju. Drugu kategoriju
zauzimaju licemeri, fini na izgled, a loši iznutra, e njima treba jedno veliko ogledalo!
Sa druge strane, za dobre i naivne ljude ostali kažu da su glupi, pa kako onda i da ne
nose neke maske?! Zato život podseća na maskenbal u kome su svi isti likovi. Ponekad
kada stane muzika i svetla se pogase istina izađe na videlo, ali ne mora da znači da je
ona toliko loša, kao ni toliko dobra. Uvek postoji neki balans. Dokle god bude ljudi, biće i
maski jer koliko god da su slični, toliko se ljudi i razlikuju. A da bi se prilagodili jedni
drugima, ljudi moraju malo da se promene. Možda te promene prerastaju u maske, a
možda i ne. Važno je da pokušamo da se dovoljno upoznamo, tj. da pokušamo da se
stavimo na mesto ogledala, a da li će biti lika... ma uvek će ga biti!


Sofija Ostrašanin

kojica
10-06-2011, 19:33
NE DIRAJ TUĐE RANE AKO IH NE ZNAŠ ZLEČTI

Praskozorje svečnog jutra..., čvek žvi danas za sutra. Jutro sviće, a noć odlazi, a sunce se
povija iznad i opet zalazi. Na poljima rosa, bistra i sveža, zora budna i spremna.
Čovekova rana na srcu, kao osušena krv, ne može se oprati ni izbrisati, i tako iz dana u
dan. Ona je kao tugom okovana za čovekovo srce. Ne uveravajmo sebe da se rana ne
može zaceliti, jer kad izbije mlada, fina koža, zaboravlja se na staru. Nemojmo da
sami u sebe rasplamsavamo vatru koja drugog neće dohvatiti, a kamoli opariti. Ne vredi
pokušavati menjati tok reke navike, jer nas može lako poplaviti. Zato i ne valja dirati
tuđe rane ako ih ne znaš izlečiti, ako ne znaš kako pomoći. Čovek je nemoćan da se bori
protiv sila prirode. Svako biće ima svoju sudbinu, onako kako mu je zapisano da živi, a
od njega zavisi da li će izabarti pravi put... jer nekad postoje dva puta, a na čoveku je
da odluči kojim će krenuti. Isto tako mora da snosi posledice za svaku grešku u svom
životu. Ponekad se pitamo zašto čovek gubi voljeno, zašto kasno shvata koliko vredi
izgubljeno, zašto rane ne možemo zaceliti, nego nas peku, dugo godina, ostavivši trag u
našim životima. Često se trudimo da pomognemo i razumemo druge, ali nije to lako. Ne
možeš razumeti nekoga ako nisi doživeo slično, ako nisi dotakao dno života, ako misliš
samo na sebe. Moraš da se spustiš na zemlju, da se staviš u drugi položaj, da sagledaš
delo srušenog života te osobe. Malo je osoba koje to razumeju, koje mogu pomoći...
Zato ne diraj tuđe rane ako ih nećeš izlečiti, ako ne znaš kako da pomogneš. Ne
sažaljevaj osobu jer joj time nećeš pomoći, jer je ključna stvar razumevanje. Ipak, čak i
ako nekog upotpunosti ne razumeš, a želiš da mu pomogneš, pruži mu podršku, budi tu u
blizini kada mu zatrebaš, njoj ili njemu, bilo kojoj osobi, jer srce je jako da dosta toga
izdrži ali ne i da se opet bori na istom polju, sa osveženim starim ranama. Ne može
čovek da dobije dva puta istu bitku u ratu, kao ni da se suočava sa istim tragičnim
događajima u životu. Ako uspeš da sagledaš razoreno delo ljudskih života, bićeš jedan
od retkih razumnih osoba, moći ćeš da pomogneš. Nije potrebno biti pametan i bogat,
bitno je biti relan i imati veliko srce, da pružiš ljubav i podršku, jer su to dva ključna
elementa osećaja.

By: Mirchy

kojica
10-06-2011, 19:43
LJUBAV JE OSNOVA ŽIVOTA I STVARALAC ENERGIJE

Ljubav? Ljubav je jedina stvar u životu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.
Ona se ne može opisati jednom rečenicom, stihom, pesmom, ona je uvek nešto više!
Mlada sam, imam 18 godina, mladost raširenih ruku koja želi da zagrli svet, ljubav koja me
čeka, koja mi daje energiju da istrajem i izdržim, ljubav za koju se treba boriti! Ponekad je
ona veoma čudna. Uprkos tome iz mojih grudi otme se po koji uzdah, zbog prve
neprospavane noći, uzdrhtalog srca, uhvaćenog pogleda... prve ljubavi. Nekada osetim
gorčinu života, sav moj polet i sjaj gasi se i nestaje, ali ubrzo zatim ponesena krilima
ljubavi, ustajem i idem dalje. Kažu da se dobro ne meri onim što se dobija, već onim što
se daje... Svesna sam da me kroz život čeka mnogo toga. Oslanjajući se na ljubav
koja me vodi, na pozitivnu energiju koju ona u meni stvara, znam da ću uspeti, da ću
ostvariti svoje sne i dostići svoju zvezdu vodilju. Po prirodi sam takva da se veoma brzo
vezujem za ljude. Kada nekog zavolim to u meni ostaje za ceo život... Možemo reći da je
sve u životu prolazno, ali ljubav prema bratu, roditeljima, najboljoj drugarici, to su ljubavi
za ceo život, i ljubavi koje čine osnovu životu. Mi, mladi ljudi, ne treba da dozvolimo da u
našim srcima nestane ljubav i zavlada mržnja. Ne treba kap gorčine u nama za sve one
teške trenutke koji nas tek čekaju u životu da nas navedu da posrnemo i padamo, već
naprotiv, da ustanemo i istrajemo zbog te ljubavi koje nas čeka i koja je u nama.
Skupimo snage, oterajmo umor i tugu i pružimo ruke životu punom ljubavi koja je
stvaralac naše energije, naše sreće.

Danka IV-4

kojica
10-06-2011, 20:02
KAKO TREBA ŽIVETI?
ŽIVI ŠTO LEPŠE, ALI TAKO DA TE NE BUDE STID

Život je buktinja i beskrajno prostranstvo, koja sa sobom nosi mnogo toga, uzima i daje.
Ne može se živeti van stvarnosti, sadašnjosti, kako mnogi zamišljaju, skrenu sa životnog
puta, padnu u provaliju i nikada se, na žalost, ne oporave. Svet je okrutan, surov,
korumpiran, nezdrav. Zašto ući u svet narkomanije, alkoholizma, kriminala? Zašto?
Jednostavno, život je lep sam po sebi, mi ga možemo učiniti lepšim, a ne mračnijim,
surovijim. Danas su ljudski umovi potpuno uništeni. Možda je za to kriva današnjica,
društvo a možda i mi sami. Razmislimo.
Život treba živeti punim plućima, udisati samo zdrav vazduh, a ne supstance koje nas
čak mogu odvesti u smrt. Zašto je svet tako nezdrav? Zato smo krivi mi, i samo mi.
Život se rađa čist, a mi ga krojimo prema nama. Živimo lepše, igramo za život! Pitam se;
Zašto u našoj zemlji nema više sportista, humanih, srećnih, ispunjenih, zadovoljnih ljudi?
Upravo zbog nas. Zašto se ne baviti nekim sportom, putovati po svetu, istraživati nove
životne mogućnosti, živeti kao da je svaki dan poslednji? Čovekova duša biće
ispunjenija, prozročnija, bistrija, toplija, a život će buktati, biće lepši. Na uglu svake
ulice leži neki maloletnik u alkoholisanom stanju. Zbog čega sve to? Pa taj isti maloletnik
će sutra biti roditelj, davače nekome primer, učiti ga zdravom životu, davaće savete!
Kako kada je njegova mladost uništena, utopljena alkoholom! Naravno, stideće se svojih
postupaka, ali tada će biti kasno. Sve više učenika konzumira cigarete, tone u svet dima
samo da bi ispao „faca“ u društvu. Pa zbog čega sve to, zašto uništavati čist,
neiskvaren život koji nam je dat? Naravno, ima mnogih surovih, istinitih i intrigantnih
priča koje ruše kulu karata života. Na žalost, sruši li se jedna životna karta, sa sobom će
nositi i drugu u provaliju. Živimo pre svega zdravo, napunimo svoja pluća čistim
planinskim vazduhom, a ne dimom cigareta.
Živimo za nas, a ne za druge. Sklanjajmo se iz okrutnog društva zaobilazeći taman svet.
Otisnimo se u svet okeana, mora, beskrajnog plavetnila, prepustimo se zdravom
okruženju, prirode zvezdama. Malo nam treba da život učinimo lepšim. Svaka sitnica je
dovoljna, jedna latica ruže, jedan sunčev zrak. Nije okrutan svet, već smo okrutni mi
sami, sebi nepoznati. Otisnimo se u životne lepote, prepustimo se pesmi ptice, dečijoj
igri i osmehu, talasima mora i okeana. Udahnimo vazduh punim plućima, živimo za
sadašnjost i budućnost, za pesmu i igru, smeh, živimo za sebe, a ne za druge!


Iva Drašković III/2

kojica
10-06-2011, 20:26
MOJA ZADUŽBINA

Dugo nisam mogla da pronađem pravi smisao ove teme. Uporno sam se vodila činjenicom
da je moja zadužbina ona koju mi je neko ostavio, a ljudi oko mene su govorili da je to
ono što ću ja ostaviti nekome.
Saznajem da je zadužbina dobrotvorna ustanova ili fond kojima se neka imovina
namenjuje izvesnoj svrsi, obično humanitarnim, kulturnim i prosvetnim ciljevima, koja se
može osnovati za života ili testamentom osnivača a onda pokušavam da se setim svih
zadužbina meni znanim. Prva i ona koja mi je najbliža je Bogavčeva zadužbina u mom
gradu - to je zgrada ostavljena omladini grada Kraljeva na korišćenje. Zatim tu su
mnogobrojni manastiri (Žiča, Studenica, Ljubostinja, Gradac, Sopoćani, Đurđevi
stupovi...). Ove a i mnoge druge zadužbine ostavljene su budućim naraštajima, a njih su
ostavili ljudi koje su krasili osobine moći, bogatstva, koji su imali viziju, dobrotu, koji su
bili velikodušni...
Koliko su bili moćni ovi ljudi? Koliko je trebalo vremena izgraditi svaku od navedenih
zadužbina? Da li i danas ima ljudi koji svoje vlasništvo ostavljaju kao zadužbinu? Čini mi
se da ih je sve manje. Ono što me navodi na razmišljanje jeste to da su ljudi ranije živeli
mnogo siromašnije nego danas, a ipak među njima je bilo više zadužbinara nego što ih je
danas. Šta danas prosečan čovek može da ostavi kao zadužbinu: svoj nalog
na „facebook-u“ ili pak svoju internet adresu??? Današnje zadužbine su izmenile formu.
Čini mi se da su savremene zadužbine manje vredne u odnosu na one koje su nam
ostavljene. Razmišljam: Smem li sebi da postavim cilj Imaj i ti svoju zadužbinu. Da li bi i
ti mogla da ostaviš nešto što će biti vredno pomena, nešto što će prevazići krug moje
porodice? Ne mora korist od zadužbine da bude ogromna, dovoljno je da „moja
zadužbina“ bude među ljudima i da ona živi i posle mene.
Smatram da ako uspeš da se u nekom domenu izdvojiš iz proseka i kad uspeš da se
izvisiš iznad mnogih oko tebe, da tada, i baš tada, moraš nešto da stvoriš, ne za sebe,
nego za druge. Verujem da takvo delo čini da budemo ponosni na sami sebe. Dok
svakodnevno težimo nekom cilju, kao da osvajamo poen po poen u utakmici krećemo
se ka osvajanju konačne pobede. Zadužbina je veliki cilj. Ima li moja generacija želju,
snagu, volju da stvori nove zadužbine?

Ivana Dukić III-5

kojica
15-06-2011, 18:58
Господ је светлост живота мога

Господе, свеобухватна хармонијо, вечна доброто и правдо, послушај моју молитву. Царе небески, који си
људима дао сва добра света, који си људе створио за спасење, а не за погибију, знам да чујеш моју молитву.
Ти, којем није до тога да људе упропастиш, него да их пробудиш, опоменеш, научиш и спасеш, обистини моју
молитву.
Обраћам Ти се, јер се знам да увек чиниш исправно, у корист људскога рода. Молим се Теби, који си први зрак
сунца после кише у животу мом. Без Тебе као заштитника на овом свету, била бих као сламка испуштена у речни
вртлог. Не само ја, него цео људски род. Кад помислим да не могу даље, охрабри ме разговор са Тобом. И када се све
чини изгубљено, Ти ми докажеш супротно. Стога се молим Теби, који си нам показао шта је љубав створивши нас, који
си послао сина свог на земљу зарад нашег спасења. Творцу свега уништивог и неуништивог. За мене си цвет који цвета
усред зиме. Светињо, која си ми помогла да распознам добро од зла. Дај ми снаге да у невољи помогнем људима,
који су према мени поступали лоше. Даваоче живота, обасјај својом светлошћу грешнике који зло чине. Помози
им да препознају прави пут, на којем си Ти вођа и мени да на њему останем. Дај здравља свим људима, мајкама
и очевима да трају својој деци, и деци, јер представљају радост родитељима. Срећу свима који ти служе и воле.
Бура и невреме се стишају када помислим на тебе. Небо се разведри, хладноћа нестане. Сачувај моју душу и душе
добрих људи од свега што их трује. Спаси свет од насиља, глади. Оче, Сине и Свети Душе, помози напаћенима. Тама
се надвија над земаљским небеским сводом. Много је људи кренуло странпутицом. Својом руком склони таму,
као што је склањаш из живота мога. У мојој души завлада мир при мислима на Тебе. Чуваш ме и ја то осетим. Молим
те, сачувај људски род.
Да на земљи не буде боли, мржње и зависти. Да људи помажу једни другима, да се воле и пазе. Молим се
Теби, јер си помогао мени и помажеш ми и даље. Свет ће постојати док је доброте на њему. Свевишњи, услиши моју
молитву. Ти си светлост живота мога.


Јелена Мишура КТ II

kojica
15-06-2011, 19:01
ДРВЕЋЕ ЈЕ ВЕЧИТИ ПОКУШАЈ ЗЕМЉЕ ДА РАЗГОВАРА СА НЕБОМ

Сами људи су као дрвеће. Са једне стране дубоко укорењени у земљу, немоћни да
се помере, да учине корак који ће их издвојити од осталих, а са друге стране
су вечне тежње човека да стреми ка висини, тежи ка идеалима, тражи границу,
покушава да додирне небо.
Када се човек нађе пред тајанством природе, почиње да схвата да је и сам мали
делић ње. То сазнање буди немир, слутње и страхове, али уједно и тежње сваког
од нас. За нас све што сија и додирује светлост чини се божанским. Један зрак
светлости мера је и цена свих ствари. Све што је у тами и што макар једном не
засија и не гледа у висине, обележено је проклетством. То само значи да остајемо
празни изнутра, без снова, без идеала, без наде за боље сутра. У нашој природи
је да се стално мучимо, али и да верујемо у снове, да одржавамо контакт са нама
до сада непознатим делом света. Да покушавамо да завиримо у небеска
пространства и додирнемо ту нашу звезду. Проблем је што често завршавамо у
средини, ни на земљи, ни на небу. Превише поносни да се вратимо доле, а превише
немоћни да дођемо до врха. Али и онда завршавамо са високо подигнутом главом,
испруженим рукама и оном изреком: “Можда ипак једног дана“.
Ми, као и дрвеће, стално смо на истом. Ноге нас вежу за тло, а мисли и жеље за
небо. Жеља да изађемо из мрака и самоће оличенa је у сталном покушају да идемо
у висине. То је, у ствари, симбол избављања, настављања трајања,
бесконачности ...
Можда сматрамо да ћемо тиме успети да пређемо границу смрти, да ћемо успети
да победимо живот... Јер, то очекујемо. А ни сами не знамо шта се то налази горе.
Нечега сигурно има, јер то нас нешто, у ствари, привлачи. Да ли је то место где се
остварују сви снови, место надања, или место где нас чека ново разочарање? Не
знамо, али је битно да верујемо. Док имамо веру, сваки сан је могућ. Због тога тај
вечити покушај разговора са небом. Због тога тај вечити покушај остваривања
снова!

Јелена Мишура КТ II

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
15-06-2011, 20:20
Љубавно писмо

„Ништа се не чини за љубав, ако се за њу не учини све.“
Да, решила сам да учиним све. Требало ми је много времена, али и храбрости да
се одлучим на овакав корак. Борим се са буром осећања сваки пут када угледам
твоје очи, када чујем тај, помало груб, али свакако мени драг глас. Јутром, док
моје снено око буди зрачак сунца, док ми свежина сеоског ваздуха испуњава
собу, обузета сам мислима о теби.
Сећам се сваког оштрог, неодољивог погледа који си ми упутио док сам те
посматрала не желећи да будеш тога свестан. Сва затреперим када осетим твој
мирис, који ме опија. Сигурност и одмереност твога корака дуго ме остављају
непомичном сваки пут када прођеш поред мене. Иако се свим својим бићем трудим
да не поклекнем сваки пут када ми се осмехнеш, не успевам да одолим тим
гестовима.
Али не каже се узалуд да је љубав бол и да све друго није љубав. И сама помисао
на то да не осећаш ништа према мени баца ме у очај. Мом бићу ти диктираш
годишња доба. Када смо заједно, када се смејемо и радујемо, у мени је пролеће,
док ме твоје игнорисање и равнодушност толико погађа, рањава, да у мени завлада
зима, хладноћа ми обузима тело и душу. „А ноћ је увек била зло време мога
живота“, каже Иво Андрић. Све непроспаване и немирне ноћи...Знај да си једини
господар мојих снова, мојих мисли, а ја роб који се покорава свакој твојој
заповести. Роб љубави...
Пишем ти јер не желим да гушим осећања. Не желим да се изгубим тражећи те.
Надам се да, кад осетиш да си вољен, нећеш постати суров. Немој ме сломити и
направити окрутно чудовиште од мене! Не постоји реч, ствар, која би барем
делимично описала јачину љубави коју осећам према теби. Да, рекох љубав!
Храброст ће реализовати моју мисао, желим из свег гласа да ти кажем: „ВОЛИМ
ТЕ“... Упркос свему, В О Л И М Т Е !

Јелена Мишура КТ II о

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
15-06-2011, 20:38
Толеранција је када...

Сви људи су различити, било по својим уверењима, религији, боји
коже, косе, очију, боји заставе испод које стоје или чак боји јакне и
мајице коју носе.
Од памтивека су људи ратовали због различитих ствари. Некада је то
било због територије, некада због уверења, али ја мислим да је то био
само недостатак толеранције, неуважавање неког ко је другачији
од тебе. Према свима трабе да будемо отвореног ума и срца, толерантни.
То значи да морамо поштовати туђе одлуке, другачија мишљења и веру,
исто као што би тај други требало да испоштује нас. Без толеранције
настају само проблеми, насиље и хаос. Кад боље размислим, толеранција је
када комуницирамо. То је само добра комуникација међу људима, ништа више,
није то тако страшно и тешко.

Филип Милер IV1

MATEMATIKA (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/111-Matematika)

kojica
02-07-2011, 12:13
Плес ситних демона

Ово дело представља сам почетак Видојковићевог стваралаштва. Иако мање
познато од каснијих бестселера „Канџе“ и „Све црвенкапе су исте“, овај роман је одредио
правац његовог даљег стваралаштва.
Радња романа се одвија по разним деловима Београда. Година дешавања је
1991/92. што би јасно требало да одреди тематику, рат је само периферно праћен и
нема утицај на радњу.
Главни лик Бобан Шестић, петнаестогодишњи панкер, са свим могућим
проблемима, које један тинејџер може да има. Но, вратимо се на почетак. Бобан је
одличан ученик правнобиротехничке школе, алкохол никада није пробао, а девојку још
нико у друштву није имао. Са почетком друге године све се променило, почео је да
се дружи са озлоглашеним људима и трудио се да изгледа што одвратније. Носио је
поцепане мајице, фризуру је правио пивом, пљувао девојке,... На сву његову несрећу,
заљубљује су у Ану, пропушта прилику за романсу и постаје њен најбољи друг,
са чим никада није могао да се помири.
Почетком другог полугодишта редовно се опија и гута по кутију апаурина (таблете
за смиривање) на дан. Био је први човек у Београду који је носио чироки фризуру, која
је уз његово оболело лице чинила, да изгледа још одвратније. Сви су га избегавали, сем
његове екипе. Ану никада није преболео, а крајем године, неочекивано, нашао се
у вези са најбољом девојком у школи...
Ако будете читали ово дело, сигуран сам да ћете се препознати у бројним ситуацијама.
Само будите опрезни, јер књига има хипнотички ефекат, може вам се десити, да
се изненадите колико почињете да личите на Бобана.
Срећно ...

Марко Видојковић

kojica
02-07-2011, 12:14
Те очи...

Седим у соби пуној тишине. Свуда око мене је мрак, само један део светлости који
уморно трепери од нагореле свеће даје осећај живота. Уморни капци жуде да се споје, али,
остало је много тога нерешено. Овај уморни пролећни дан, дуг као година,
још се није завршио. На многа питања још требе да се одговори, само је потребно мало
више воље. Хм...воља, да ли је уопште има и да ли је постојала свих ових година? Много
тога се десило...Све је помало чудно, цео овај живот...Питам се од чега се он састоји,
која је његова сврха?
Чује се затупео ударц гране о прозор. Гледам у свећу. Остало јој је још мало живота.
Пламен се лагано љуља и као дух уноси мир у мрачну собу испуњену мислима... Плима
осећања навире...Опет тај тупи бол у души који ме немилосрдно раздире. У овој чудној
тишини може се чути њено јецање за једним очима које су нестале једне суморне вечери.
Питам се да ли те очи понекад помисле на мене и сете се прошлих дана? Чудно је како
неки људи оду без поздрава...Бол у грудима се чује до васионе. Свећа и даље гори.
Прилазим јој и једном дахом се опраштам од ње.
Покривам се паучином јутра и полако тонем у дубоки сан...говорећи себи да морам
остати јака, јер ко зна шта носи нови дан...

Марко Видојковић

kojica
02-07-2011, 12:17
Свашта умем, стварно умем, само себе не разумем

Сви смо ми доспели у овоземаљску башту, која се зове живот. Стазе којима ходамо су
различите, преплићу се и разилазе, ми течемо као време, радујемо се, смејемо, патимо,
болујемо и најважније... Волимо.
Тако сам ја заволела...брзо, непромишљено, тотално блесаво... Заволела сам тако лако,
а тако сам тешко знала то да покажем... Можда је то моја највећа мана, а можда и
највећа врлина...можда, управо због тога ћу успети да сачувам срце у једном комаду,
што ретко коме полази за руком у овом свету пуном лажи, превара и неискрених љубави.
Човек без љубави је само ствар. Данас је све лепршаво и лепо, и ми ушушкани у својој
љубави сијамо од задовољства, а сутра... шок... Угледамо ону страну стварности, ону
страну живота коју јуче нисмо познавали. Сви лепи тренутци испаре, а у нама остаје само
осећај горчине, усамљености и необјашњиве туге. Да ли је онда наше срце вредно да га
жртвујемо, због неких лепих смеђих очију? Очију, које су ту уз нас, бодре нас, прате кроз
живот, и онда одједном нестану као да никада нису ни постојале, а наше срце остане само и
напуштено. Очигледно да јесте. Данас се срца поклањају тако непромишљено
и брзо, да је готово немогуће сачувати их. Да ли су људи полудели или не схватају да
је срце највредније што поседују? Можда су људи ипак у праву... Можда срце ипак треба
ставити на коцку и чекати да наиђе срце, које ће куцати у истом ритму. Можда је ипак та
неизвесност оно што у ствари чини љубав. А када би све било очигледно и лако, љубав не
би била то што је сада.
Путеви љубави су веома чудни и саткани су од безброј тренутака. Сваки је посебан и
непоновљив. Никада се један проживљени тренутак неће поновити и зато треба волети
и бити вољен у сваком тренутку, током овог кратког и несавршеног живота. Прво бих
требало да научим себе...

Лејла Имамовић, 1/1

kojica
02-07-2011, 12:19
Све било је музика

Љубав ће се моја остварити, када се будеш препознао у мом стиху, у мом тону... када
схватиш да си ме сломио, окидањем жица гитаре...попео ме високо на завидне висине.
И ту застанем, удахнем дубоко, па пожелим да се нађем у твојим рукама. Сањам да...
прелазиш прстима по мом врату, нежно додирујеш моје тело, певушиш песму, само
за моје уши... Ја сам твој спас, твој најбољи пријатељ. А онда се пробудим и схватим
да не могу себе заблудом лечити, али могу желети. А ја, ја бих желела да сам твоја
гитара. Слушам у позадини твоју песму. Одакле та музика долази? То само ја чујем,
то је само наше, ту музику производи оркестар наше љубави. То је снага коју ми
шаљеш, да не бих умрла у тишини... А када избледим оставићу ти анђеле, мој
глас, моју песму...да певамо заједно, да се чујемо преко свих мора и планина, преко
свих брда и долина.... Тада ћеш схватити да си ме волео, загрљен мојом песмом
полетећеш високо до мене, на други крај васионе.

Маја Лукић, 2/2

kojica
02-07-2011, 12:47
Размишљања... и хтења

Ова тема није могла доћи у бољем тренутку. У последње време много размишљам
о животу, шта је значај, због чега живимо?
Као што почетак теме гласи: живот јесте несхватљиво чудо. Како и када ћемо да
продремо до највећих тајни живота, нико не зна. Да ли је то уопште могуће? Која је сврха
живљења када би све знали? По мом мишљењу ми смо створени и живимо
са неким задатком, па добро, не задатком, него сном и тежимо да испунимо тај
сан. Ттај сан називам Личном легендом ( П. Куељо „Алхемичар“). Верујем да многи
људи губе своју Личну легенду веома брзо. Сви ми сматрамо да је живот хладан и
бездушан, али верујем да нам Бог намерно поставља препреке и замке кроз
живот из два разлога: први је Лична легенда, а други разлог је да би ценили добро
живота. Да није добра, не би знали шта је зло. Да није зла, не би знали шта је
добро. Постоји и постојаће увек равнотежа. Запитао би се неко: зашто морам бити
добар и поштен током целог шивота када ћу на крају да умрем? Због чега? Тбог кога?
а се исто тако питам! Али када сам видео део живота као што су љубав,
родитељство, другарство, Лична легенда...?
Мислим да људи некад превише озбиљно схвате живот, а некад превише олако.
Када би сви мало сели, запитали се о животу, можда би тад било другачије...
Добро ће увек владати, а зла ће увек бити. Ми смо само тачкица на радару, мрав
у мравињаку, зрно песка у пустињи...али, да није тачкице, не би било радара, да
није мрава не би постојао мравиљак, да није зрна песка, не би постојала пустиња.
Сви смо заначајни овом свету, и када би схватили, ценили бисмо живот више.
Људи су сви исти, али на другачији начин размишљају, другачије гледају на свет и
наравно другачије изграђују своју индивидуалност.

Младен Кесић, 405

kojica
02-07-2011, 12:49
Размишљања... и хтења


Живот је несхватљиво чудо, прожет борбом добра и зла, како је рекао Миодраг Павловић
Живот је највећа мистерија космоса, прва авантура за свакога од нас, за неког казна, за
неког највећи могућ благослов.
Живети, значи радовати се, патити, желети, волети, мрзети и праштати. Живот је веома тежак,
али и препун избора! Иако су нас учили у школи, аи наши родитељи, да треба бити поштен и частан,
многи то нису, него гледају да на било који, и веома нечастан начин дођу до жељеног циља. Сад сам
одрастао и полако схватам свет.током свог детињства доживео сам много неправди, али не губим наду у
боље сутра. На вестима и преко штампе сазнајем о свакаквим трагедијама, о издаји, превари, људској
пакости, али и о невероватној људској милости, великом хуманизму, разном несебичним делима и
љубави и често се запитам шта значи живети? Живот је невероватно бојно поље између
сила добра и зла, свакоме од нас се дешавају разне лоше и добре ствари. Признајем, асложићете се и ви,
да зло тренутно влада светом, али тек понека честица добра, то неко добро дело, буди у нама заборављену
истину, да је живот леп плод љубави, да је то пут који свако од нас прође, авантура коју ће памтити
наши потомци.
Да бисмо били успешни у животу, морамо бити упорни, али не смемо окаљати свој образ, а
успели смо ако живимо кроз наша дела. Треба имати у виду да је свако од нас борац, ратник својих идеала
и да је наша дужност да свет нашој деци оставимо бољи, да их изведемо на прави пут, јер је живот
вечита борба између добра и зла.

Мирослав Стрицки, 401

kojica
02-07-2011, 12:55
Анђели и демони

Ово дело представља светски бестселер америчког писца Дена Брауна који је због
својих жустрих критика упућених католичкој цркви оштро осуђиван од исте.
Покушавајући да кроз ово дело докаже да је настајање универзума могуће и без
бога, Браун је имао помоћ великих светских институција као што је CERN, највећи
светски истраживачки центар.
Радња дела се одвија у 4 града кроз које Роберт Ленгдон познати симболог и
главни лик овог дела, пролази током само једног дана. Њега једне ноћи буди
звук телефона и он сазнаје да се догодило убиство за које је наводно одговорно
древно братство научника прогнано од цркве почетком ХVII века под називом ‘’
Илуминати, за које је Роберт веровао да више не постоје. Након што прекида везу
стиже му факс на којем се види беживотно тело непознатог човека чије
груди су биле жигосане перфектно симетричним натписо ‘’Илуминати’’. Тада већ
потрешен он одлеће у Женеву савременом летелицом CERN-a коју му је послао сам
директор Максимилиан Колер чији је глас чуо преко телефона. Упознавши се са
њим Колер га је повео до стана Леонарда Ветре, брилијантног научника чије је
тело видео факсу. Максимилиан му је објаснио да су он и његова ћерка Виторина
радили на стварању антиматерије која има огромну енергетску вредност (један
грам антиматерије има снагу много већу од атомске бомбе). Када је Виторина стигла
откривају даје највећа честица анти материје украдена и да имају времена до
поноћи да је пронађу. Колер добија информацију да се анти материја налази у
Ватикану.

kojica
02-07-2011, 12:55
Тада Ленгдон и Виторина одлазе у Ватикан а Колер због здравствених
проблема остаје у Женеви. У Ватикану сазнају да су нестала 4 кардинала а да
се на тај дан бира нови папа. Непознати саговорник им јавља да ће бити убијени на
сваки сат времена у неким од цркава Рима. Коморник Вертруска им дозвољава да
претраже архиву и налазе књигу у којој је скривена мапа илуминатског пута
просветитеља. Успевају да пронађу те цркве, али им убица за мало измиче,
заробљава Виторину и одводи је у древно састајалиште Илумината. Тамо их
проналази Ленгдон и заједно убијају Хашишанина, који је убијао кардинале и
жигосао их дневним симболима. Кроз тајни тунел ‘’Il pasato’’ долазе до Ватикана где
сазнају да је Колер жигосао коморника. Колер на самрти даје касету Ленгдону, на
којој се види да је Коморник сам себе жигосао и наредио убиство кардинала, а сам
је убио Леонарда Ветру. Носећи коморника у болницу, препуним тргом св. Петра он
устаје и одлази до гробнице св. Петра где налази антиматерију, улази у хеликоптер
са Ленгдоном. Далеко изнад Ватикана коморник искаче падобраном, и оставља
Ленгдона са антиматеријом и без падобрана. Роберт искаче и уз помоћ платна
успева да ублажи пад у Тибар. Након што се освестио одлази у Ватикан и
обелодањује снимак пред кардиналима. Сазнајући то коморник се жив спаљује
пред свима. Изабрира се нови папа, а Ленгдон и Виторина почињу заједнички
живот.

kojica
02-07-2011, 12:55
Читајући ово дело покушавао сам да предвидим шта ће се даље одвијати, али
писац ме је стално терао да одбацујем могућа решења једна за другим.
Једноставно је немогуће предвидити шта ће се десити кад окренем страницу.
Трансформација коју писац показује навело ме је да се запитам да ли је стварно
све сам писао, и одакле му толико надахнуће. Једног тренутка сам сигуран да је
писац атеиста, а већ у следећем ми се чини да читам папину аутобиографију.
Можда му је било то разумевање ‘’противника помогло да добије теорије старе
вековима. Равнодушност је нешто што нико неће осетити читајући ово дело, па чак
и највећи варници ће се запитати шта је истина. Емоције које навиру су ме држале
чврсто држале ‘’ закованог ‘’ за књигу, и кад сам помислио да престанем да читам
пробудила се знатижеља и књига се опет налазила у мојим рукама. Нисам веровао
да књига може да подигне адреналин, да ме у толикој мери обузме и удаљи од
стварног света око мене. Као да време стоји.
Ако вас занима вечити раздор добра и зла, религиозности и атеизма, пакла или
раја. Прочитајте ‘’Анђеле и демоне’’ јер свакако нећете протраћити време.

Немања Воркапић 3/6

kojica
02-07-2011, 13:04
Мотиви пролазности живота у поезији песника

Мотиви типа усамљености, очаја, виђења нова, мотиви смрти и пролазности живота, главна су
подршка песницима при писању поезије. На основу тих мотива, наши песници, Алекса Шантић, Јован
Дучић, Милан Ракић покушали су што више да нам приближе различите теме из песама „Претпразничко
вече” , „Јабланови”, „Искрена песма” и „Долап”. Усамљеност и очај песника у песми
„Претпразничко вече” у мени буди велику жељу за даљим разоткривањем његових осећања. Ту
усамљеност песник описује на јако леп начин, иако нико не би пожелео да се осећа као тај момак. Светла
из кандила, звук старог сата, пуцкетање пећи, само су неки од детаља који на кратко одвлаче мисли али
ипак, то му не представља велики проблем да се опет увуче у себе и размишља о прошлости. Како песник
каже , њему време неосетно тече и тако представља још један вид затворености. Присећа се среће из
прошлости и дружења са осталом децом, мисли на оца и мајку. Присећа се звука алке на вратима који све
у кући подиже на ноге и, како он каже, у њима буди невероватну радост. И све те мисли, драга лица и мили
догађаји, крију се далеко у прошлости и песниково срце чине празним. У тој заблуди често се запита да
ли сања или је, ипак, све то јава.
Ја знам да је то виђење снова јер замишљене птице које му педстављају породицу, кроз песму му
говоре да оне здружују душе свих људи, па чак и оне мртве са живима. Звук сата враћа га у стварност, он
“склапа очи и од среће плаче“.
Исти вид усамљености осећа се и у песми „Јабланови”, али овог пута усамљена и очајна особа
чуди се јаблановима који му изгледају суморно и како он каже,”чудно шуме“. Није ни чудо што се тако осећа
кад говори да се боји сам своје сенке. „Искрена песма” представља негацију
љубави човека према жени. Човек прижељкује да остане сам јер мисли да ће у тој самоћи пронаћи
свој мир. Понижава жену речима „бедна жено” , ,,ја у теби волим себе сама”. Помињући „заспале њиве”
покушава да јој објасни нестанак његових осећања и пролазност живота.
„Долап” је типичан приказ тешког живота једног човека који је био пун снаге и воље. Тешила га
је нада да ће бити боље ал’ ропство које га је задесило довело је до тога да га други жале. Он је био свестан
својих последица али други то нису могли да прихвате јер мука која је њега снашла више је болела њих
него њега. И баш због тога што он то не заслужује прижељкују и теше га речима да ће му за награду
„небо дати мрачну, добру раку и вечити мир.”
У суштини, мотив пролазности живота био је главни ослонац за стварање овако искрених, помало
болних песама које су наши песници на различите начине приказали.

Мирослав Миличевић 301

kojica
02-07-2011, 15:42
НЕПРЕБОЛНА ЉУБАВ ЛАЗЕ КОСТИЋА

Лаза Костић је романтичар али по оном што је српској поезији донео, он је и зачетник српског
модерног песништва. Рођен у Ковиљу 1842. године. ‘’Santa Maria della salute’’ написана је 1909. године. Да
бисте ову песму доживели требало би да се подсетимо интимне драме кроз коју је Лаза Костић пролазио.
Лаза Костић је ову песму чувао у себи док није добила потпуни сјај. Основни мотиви су лепота
и љубав. На почетку песник тражи опроштај од мајке, тражи опрост од Госпе. Усхићен лепотом цркве он
жали за све речи које је изговорио против цркве. После овог долази до заокрета и писац почиње да исповеда
своју душу. Ленка је за њега као ‘‘златно воће’’, његова унутрашња милина. Изговара хвалоспеве за
њену лепоту, диви се њеној личности. Она је његово просветљење, његова вила. Ту се стварају проблеми,
јер су се његова старост и њена младост нашли у време кад једно искључује друго. Код песника се
ствара сукоб између разума и срца. Разум побеђује љубав и страст. Када је песник опевао своју љубавну
катаклизму, враћа се асоцијацијама на цркву и нешто свето. Он у том храму види свој храм успомена. Преко
храма се успоставља веза са Ленком. Његов сан се све више приближава јави. Постоје само она, само сан и
она у њему. Осећа да су све ближи и ближи. Његова љубав је космичка, небеска и пространа. Он се радује
рају и узвишеној љубав са Ленком.
Лаза Костић је песник слободног духа, широких схватања и мисаоности. Кроз своје песме
прожима страст, љубав, надахнуће. Уводи нас у фантазију у осећања зрелих људи. Због тога је и данас
актуелан и зато његове песме буде она најфинија осећања, зрелост, љубав која краси двоје заљубљених
и њихову везу.

Борис Пуђа, 2/4

kojica
02-07-2011, 15:46
„ЖУТИ ЛИСТ“ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
(КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ)


Бранко Радичевић потиче из чиновничке породице, коју је пратила
тада, неизлечива болест, туберкулоза, и покосила Бранкову мајку, брата и
сестру. Бранко умире у двадесет и деветој години живота. Сахрањен је у Бечу,
а кости су му пренесене на Фрушку Гору и сахрањене на Стражилову изнад
Сремских Карловаца, 1883. године. Ту је подигнут и скроман споменик са
урезаним епитафом: „Млого хтео, млого започео, час умрли њега је понео“.
Песма „Кад млидијах умрети“ настала је у исто време када и поема „Туга и
опомена“ (1845), али није објављена у првој књизи песама (1847). Тема
песме је мисао о смрти и мотив растанка са животом.
Ова заокупљеност растанком живота није песничка проза, мотив је проистекао из
породичне трагедије. Песма настаје након смрти мајке, сестре и брата Стевана
1845. године. Све то је условило, да песника обузме предосећање смрти. У првој
целини се налазе две песничке слике које се налазе у напоредном
односу. Једно означава природу, оно што је изнад лирског субјекта. То је слика
природе и умирања, лисје жути, губи животне сокове, постаје безживотно и пада
– мртво је. Друга целина слика стање у коме се налази лирски субјекат. Сада је
успостављен паралелизам стања природе и стања песника. У природи је умирање
и нестајање живота, а лирски субјекат је сломљен болешћу. Ритам ових стихова
одражава слабост тела, спори дах болесног човека, лагано нестајање снаге.
Све то појачава предосећање смрти и води закључку: „Дође доба да идем у
гроба“. Тај закључак подстиче песника да се врати у прошлост свога живота и
поново сагледа све оно што је било лепо и вољено. Песник се опрашта од зоре,
света, данка. Светлост и живот су права тема певања Бранка Радичевића. Он не
пева о ноћи, тами мраку као темама. Он је окренут светлости и животу, јер живот
изузетно воли. У његовој поезији има тужних тонова који су проистекли из животне
трагедије, али нема песимизма. У трећој поетској целини он се опрашта од
стваралаштва. Опрашта се од својих песама, које доживљава као своју децу.
Хтео је да „дугу са неба свуче“, да их „дугом шареном обуче“, да их „накити“
најсјајнијим звездама, да их „обасја“ сунчевим лучама. Али, “Све нестаде што вам
дати справља у траљама отац вас оставља!.“

Милосав Батало, 2/2

kojica
02-07-2011, 15:49
МОТИВ СМРТИ И СТРАХ ОД СМРТИ У
‘‘ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ МРТВИХ’’


Немојте веровати у њега, јер он не постоји! Његова чуда нису чуда, то су само
илузије! Саопштава Симон чудотворац у овом делу. Објашњавају да ОН као такав
не постоји, да су многе душе страдале од стране оних који, слепо верују. Пећина,
вода која капље по стенама, стварајући туп заглушујући звук, тама и хладноћа,
самоћа и крај. Страх који ови елементи стварају језивији је од било чега што
људски ум може да замисли. Смртничка укоченост, тренуци када сте још увек
свесни себе, а опет већ мртви и непостојећи као особа, отац, мајка сестра, брат...
као неко ко је годинама живео и сваког јутра устајао сасвим свестан себе.
Загробни живот, каквим га приказује црква, наишло је на осуду у делу
‘‘Енциклопедија мртвих’’. Објашњено је да за нама остају наша дела, деца, али опет
то нисмо ми. На фотографијама, забележени смо у делићу тренутка, а већ следећег
нисмо ту. Сећају нас се као нешто што је било, волело и живело, али не као,
некога што јесте, тренутно или треба да буде. Симон Чудотворац, верујући у то да
је ‘‘он’’, Бог, само измишљотина, умире у делу да би доказао то што говори. У њему
не може да се наслути страх од смрти, али наравно, он мора постојати. Мотив
смрти се провлачи кроз све приче у делу, поткрепљујући га бедом, тугом,
опраштањем, болом и кајањем, јер се није све учинило. Тек када одемо, неко ће
се сетити и рећи: ‘Ех, само да сам.... док је живео’’ или живела. Најлепше речи, оне
из срца долазе : -Када највише боли и -Када је касно!
Кроз дело се провлачи доза самосвести оних који више нису међу нама, нејасно, а
ипак чврсто и лагано круже око нас. Бар , једном је свако од нас, на врату
осетило онај топли удар ветра. Наравно! Говоримо о оном са чиме природа нема
везе. Налет топлине и језе, када сте сигурни да сте сами у просторији, али
се ипак осврнете око себе, јер просто знате, да је ту још неко. Као ‘‘неуморни
спавачи’’ , бићемо укочени и мирни, када за то дође време. Осврнућемо се око
себе, бити сигурни да долазе по нас и гледаћемо светлост, а онда следећег трена,
око нас само тама и тишина испретлетане у утроби земље, далеко од погледа оних
који тек долазе за нама...
Веровати, значи живети. Док верујемо- живимо, а када престанемо да верујемо,
остаје нам надање. Кажу да нада умире последња...

Саша Тркуља, 4/4

kojica
02-07-2011, 15:52
ЈЕДНО ПРИЈАТЕЉСТВО ИЗ ПРОЧИТАНЕ КЊИГЕ


Као љубав и мржња и широки комплекс других најјачих емоција, још једно чудо
човечанства, које су давно назвали пријатељство, је саставни део неке
свакодневнице (као и сваког дела). И оно је једно од творевина које нас разликује
од других и даје важну црту карактеру.
Оно се појављује изненада и траје заувек. Некад као да се шуња, па га морамо
сазнати на тежи начин. Једино што може да му стане на пут је мржња, али љубав
и њу надјача. У доба мачева и оклопа, ратова, немира и части, два народа су
крваво растављена љутом оштрицом мржње. Стене и радници највештијих ковача
гледају испод обрва на шуму и ливаду најлепших и најграциознијих бића. Али
потребно је још веће зло, да посвађано помири. Заједно се патуљак неустрашивих
и вилењак племенитог рада спојише и никада се више не раздвојише. Кроз многе
битке чували су један другоме живот, један поред другог. Постали су једно биће,
један ум. Непобедива машина која крчи себи пут до ултимативног циља, општег
мира и слободе. То се може достићи само правом пријатељском љубављу.
Раздвојени мржњом, издајом и предрасудама, мрзели су се и грозили. Али шума не
може без стене, као што ни стена не може без шуме. По том принципу
изродило се једно од највећих пријатељстава у свету књижевности као пример
појеве која се заснива на љубави, поверењу и поштењу – пријатељство.

Никола Аџибаба, 4/2

kojica
02-07-2011, 15:54
ПРИЈАТЕЉСТВО ЈЕ...

Најдивнија ствар на свету, описана и опевана у стиховима и хиљадама књига је свакако љубав. Да ли
се може волети, а да се пре тога није доживело право пријатељство? Да бисмо осетили чар љубави, морали
смо проћи кроз искрено осећање, које се нуди свакој особи. Свако од нас је у свом раном детињству имао
пријатеља и стекао тај дар поштовања и љубави. Пријатељство се рађа невино, са сваком датом
играчком, са сваком подељеном ужином и скриваном тајном. Оно се мора неговати као нежна влат траве
на олујном ветру живота. Ако се запусти и остави по страни, човек постаје сиромашнији за једно дивно
искуство које нуди пријатељство. Живот пружа разна искушења, а човек носи многе слабости.
‘‘У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци’’, речи су великог нашег песника.
Да ли је и сам осетио горчину издаје и сласт дивног пријатељства, када је такву мисао изрекао? Остаје
питање као и мисао, да је пријатељство тајна о самом човеку. Тајна прожета свим људским осећањима,
ломљена издајама, огорчењем, љубављу, осећањем за правду, страхом и болом, али и поверењем, снагом,
искреношћу и даривањем.
Пријатељство је одувек и заувек. Само такво право пријатељство може постојати и опстати. Срећан
је човек, који има правог и искреног пријатеља. Као искра у мраку, која вечно сија, јавља се пријатељство.
Оно полако прераста у вечни пламен који се тешко гаси и који се годинама разбуктава у нашим срцима.

Никола Јовановић 1/5

kojica
02-07-2011, 15:58
ПОГЛЕДАЈ СВЕТЛОСТ
У ТВОЈОЈ ДУШИ

Тек кроз патњу постаћеш човек, заволећеш неког, патићеш знај, схватићеш моје сузе тек кад дође крај.
Схватићеш да нико не воли док не почне да губи. Схватићеш како је тешко када срце љуби.
Да си суза у оку мом, не бих никада заплакала од страха, да те не изгубим. Да сам ја суза у твом оку,
полако бих склизнула низ твоје лице, да умрем на твојим уснама.
Љубав почиње са осмехом, наставља се пољупцима, а завршава сузама!!!
Пролазим кроз тамне улице које пре су биле светле. Улице тамне као и моје срце... кад ниси ти крај мене.
Живот је кратак за само једну љубав, али обично једна љубав чини живот.
Кад ме сретнеш са њим, не гледај га као супарника, већ га гледај као биће које није имало среће, јер је узео
девојку која га никада волети неће.
Ако ме желиш ти ћеш се борити за живот, ја не знам да ти ласкам, да ти песме пишем, ја те желим и због
тебе дишем. Осећај исти, због дечка патимо, преоклете нека су све због којих не можемо да их вратимо.
И докле год поред таквих гадова остајемо, све боље рибе постајемо. Доћи ћу вечерас на крилима сна, без
и једне речи, али знаћеш да сам то ја, пољубићу те нежно и нестати у ноћи. Мислићеш на мене кад
отвориш очи. Лаку ноћ. Отвори границе душе и воли без страха. Погледај светлост у твојој души. Покажи
и Богу да знаш да волиш, ако не верујеш у Бога покажи мени.

Драгана Топић, 4/6

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
02-07-2011, 16:02
НЕ ДОЗВОЛИ ДА ТЕ
СЛОМЕ ОСЕЋАЊА...

У невиној и наивној младости очекивања су велика! Очекивања обично падну у воду, тону дубоко, до
самог дна и претворе се у разочарење. Сусретнеш се са болом, сузама, патњом... осетиш љубав и опет се
разочараш. Убија те самоћа, сломе те лутања дугим, широким, пустим улицама. Као да живиш у пустињи,
без иједне капи воде. Као птица сломљених крила која је изгубила небеска плава пространства и пропустила
последњи лет. Тако и ти изгубиш своја веровања, а жеље, надања и маштања постану нешто јуче што
данас не постоји. Некад је лепо живети у сновима, ићи до бескраја лепих ствари... али ето, то су само снови, а
ако бар на тренутак постану стварност, брзо нестану, ишчезну. Јер, већ је познато да „све што је лепо кратко
траје.“ Најбоље је да живимо у стварности, иако ћемо често падати, иако ћемо се хиљаду пута спотаћи
на препреке и ствари које нам се нађу на путу. Упорност их може победити. Некад ћемо тонути као
мала барка са искиданим једрима, која се затекла на сред плавог, огромног пространства, бистрог океана.
У близини нема острва, нити другог брода... нема никакве помоћи, тад ти недостаје самопоуздање. Зато
веруј у себе и и изронићеш.
Немој се поредити са звездом падалицом која неће више сијати, немој се разочарати у живот.
Не дозволи да свенеш као црвена ружа, која је тек процветала и чека да буде убрана, не дозволи да те
сломе осећања.

Маријана Козомора, 1/2

kojica
02-07-2011, 16:06
ОДРАСТАЈУЋИ, СВЕ ЧЕШЋЕ РАЗМИШЉАМ О
ЉУБАВИ

Па... то баш и није истина, јер откад знам за себе излаз из свега видим у љубави. У почетку,
када сам била мала, био је довољан мамин осмех или загрљај, па да опет све буде у реду. Временом,
симпатисала сам једног дечака, па сам једва чекала да га видим како игра фудбал. Мада, да сте
мене питали, да ли га само симпатишем, одговарала бих грубо, да га ја стварно волим и да никада
нећу волети ни једног другог дечака осим њега, и нисам схватила како ме нико не разуме и зашто
мисле како ћу ја волети још много момака.
Након много, у ствари мало година, свесна сам да временом сазревам и да гледам на све другим
очима, па тако и на љубав. Сада ми није довољно само да гледам неког дечка како игра фудбал,
већ желим, да и он мене примети.
...Још увек су осећања дечија. Када видимо вољену особу, срце нам као лудо закуца, очи засветле,
а дах успори. Живимо за тај тренутак углавном краткотрајне среће, јер временом
у једној особи ишчезну осећања, а друга остаје да пати.
Наравно, патимо стварно и озбиљно, дубоко смо повређени, док се не појави нека друга особа која
ће узбуркати крв. Са 17 година сматрам, да особе од 12 година не могу да се заљубе и да је то само
неко допадање и да копирају, нас старије... А опет, вероватно и ми копирамо зреле људе, који су
прошли и преболели многе љубави, а можда су и они и даље у трагању за оном правом, вечном
љубављу. Да ли она постоји или је то само још једна илузија за људе, која нам помаже
да преживимо данашњи сурови свет? У неким тренуцима се кајем што гледам
романтичне филмове и што више гледам „Титаник“, све више плачем, убећена да права, несебична и
обострана љубав постоји и да ћу је и ја као и свака особа на овом свету, доживети. Мора бити тако, мора
постојати то осећање да би владала равнотежа, јер ако бисмо били непрестано нервозни, љути, огорчени,
не би било света.
Постоји љубав и можемо је осетити, јер она је свуда око нас. Она је главни покретач свега. Због
ње настају песме, приче... кроз које покушавамо да дочарамо наша осећања. Због љубави увиђамо и
волимо, све оне ситнице, које су око нас и саставни део нашег живота, ако је не ценимо довољно. У том
заносу схватамо лепоту зоре, месеца, потока, који жубори као да је заљубљен.
Због свега ниједна песма, бајка, па ни састав о љубави не може да се заврши, јер са љубављу све
почиње.

Марија Богданов, 3/6

kojica
02-07-2011, 16:08
НИШТА НИЈЕ ТАКО БЕСПОВРАТНО КАО
МЛАДОСТ


Већина младих људи није свесна шта значи младост. Требало би да се угледају на
природу, на цвет који, када његово семе падне на земљу, користи сву снагу да би
израстао. Сву своју снагу и вољу треба да усмеримо на живот, уживање и
стварање. Чудно је када млади као зомбији шетају и не знају свој циљ, а
камоли како да дођу до њега. Дишемо пуним плућима. Користимо сваки дан, сваки
сат, сваки минут и секунд за живот. Знамо шта је слобода, не треба мислити
само на ону физичку, него и на менталну слободу, слободну вољу. Када се ова два
фактора споје онда човек може да има све. Младост која се заноси бајкама,
филмовима и осталим лимунадама, жуди, маштања и надокнађује непостојеће,
спутавају своју личност, биће.
Желим да кажем другима, овим овде људима, да послушају себе и да учине нешто
како би им се испуниле оне најдубље жеље. Станите и размислите да ли су добре
за вас или друге и све ће бити у реду. Ето, још нешто, не брже од живота, јер
ништа није тако бесповратно као младост.

Лука Кукић, 4/4

kojica
02-07-2011, 16:18
САМОАНАЛИЗА

Налазим се у преломном моменту свог живота, када бих требао да постанем одрастао, да
упишем факултет, да оставим иза себе дане детињства, који су ми толико драги.
Речи: “Ово је први дан, остатка твог живота”, али одбијам да пођем даље. Иако ми је осамнаест
година, и даље сањам снове, које сам сањао као дете, и живим у нестварном свету, који је много
лепши од истине. Сви ми говоре да се тргнем из сна, али ма колико ја то желео, враћам се уплашено
у свој мали свет маште. Све што ме везује за стварност, школа, пријатељства, новац, трудим се да
урадим што боље, да бих се срећан вратио машти, сањаријама.
Нешто између маште и стварности, заузима почасно место између два иста света, јавља се
неочекивано и најлепше осећање, љубав. Она је оробила велики део моје пажње и времена. Многи не
верују да постоји, ја верујем, јер када се девојка нађе између стварности и мог тајанственог малог
света где пре тога није било никог осим мене, то је љубав. То сам ја! Човек који машта, који сања,
који воли, човек који мора да буде слободан као птица, да би показао своју праву страну, скривену
далеко од суровог света. То сам ја, дете заробљено у телу осамнаестогодишњака,
никад схваћено до краја...

Бојан Митровић 4/4

kojica
02-07-2011, 16:55
ЖЕНА

Жена је божанско биће. Због ње су се водили ратови, ради њеног срца нестајали најхрабрији, због
њеног погледа многи падали. Она је оличење лепоте, грациозности и нежности, а зна да буде и немилосрдна,
непоколебљива и одлучна.
Пред њом мушкарац пада на колена, утапајући се у њеном погледу, крстарећи њеном душом тражећи
потврду њене љубави. Стална је гошћа у њиховим сновима и сурова стварност новог дана. Покретима свога
тела мами погледе и уздахе многих мушкараца. Она је вечита инспирација многих писаца и песника, најлепше
приче и песме написане су само за њу. Најлепши комади накита прављени су да би је учинили драгоценијом.
Њеним дражима су опчињени и потчињени и човек и ванљудска природа. Њена снага и одлучност прелази
преко свих препрека . Женско срце представља вечиту тајну за мушкарце, нешто попут свемира, тако лепо,
сјајно и привлачно, али с друге стране далеко и мрачно. Све што је недоступно представља оличење лепоте
и дражесности. Жена својом лепотом и шармом створена је да влада мушкарцима. Мекоћом свога гласа и
дубином деколтеа има могућност да замрзне, па чак и да одмрзе најтврђе срце. Послата је од бога да влада
мушким срцима, али и због своје одлучности да траје и истраје.
Жена као најлепше и најнепосредније оличење живота има почасно место, односно вечито место у
срцу сваког мушкарца.

Петров Деaна 2/5

kojica
02-07-2011, 16:57
Свети Валентин

Постоји неколико верзија порекла Светог Валентина, чије име хришћани католичке вероисповести
славе 14. фебруара.
Сматра се да је Валентин био Римљанин који је одбио да се одрекне хришћанства и стога је био заробљен и
мучен.Легенда каже да је ћерки тамничара, с којом се у међувремену спријатељио, оставио опроштајну поруку:
„С љубављу од твог Валентина“.
По другој причи, Валентин је био свештеник римског храма за време Клаудија II.
Император је забранио младим мушкарцима да се жене јер је веровао да су мушкарци без жена и породице
бољи ратници. Валентин се супротставио Клаудију и наставио да венчава младе парове у тајности. Када су га
открили, био је осуђен на смрт.
Данас католици обележавају дан његове смрти 14. фебруар 269. године, а праву причу о пореклу Светог
Валентина тешко је спознати. Ипак временом , његово име је постало чврсто повезано с љубавницима,
заљубљеним паровима , срећним браковима ...
Поред заљубљених, Св. Валентин је такође заштитник пчелара, путника и младих људи уопште.
На сликама се представља птицама и ружама.

Божана Ковачевић 2/6

kojica
02-07-2011, 16:58
Дан заљубљених

Шта је то уопште љубав? Неко необично осећање које нас чини нервозним и помало изгубљеним или
само илузија , како би свет изгледао лепше и веселије?
Верујем да нико не зна да да прави одговор на ово питање, али једно је сигурно-љубав је прелепа.
Идеш улицом, сретнеш вољену особу и одједном ти се појаве неки лептирићи у стомаку, очи ти засијају, образи
порумене а колена заклецају. Одједном заборавиш да ходаш а све око тебе изгледа насмејано и срећно.
Љубав нас покреће, и постоји ли бољи разлог да се 14. фебруара слави у целом свету?
За Дан заљубљених кажу да је више народни него црквени празник и да је, по неким мишљењима , последица
глобализације.Има и оних који иду даље, те га сврставају у сасвим нову категорију-комерцијалних празника.
Све у свему, традиција и обичаји су сачувани. Дан заљубљених се најчешће обележава слањем љубавних порука
у стиховима, једноставним поклонима као што су цвеће и бомбоњере, које шаљемо особама које су освојиле
наше срце.Осим тога што је обојен у црвено, овај дан је испуњен срцима, понеким цветом и прошапутаним
нежним речима.

Марија Богданов 2/6

kojica
02-07-2011, 17:06
Љубав је стварност, али и илузија

Данас је разбио огледало. Седео је на поду, у ‘’турском седу’’, одсутно спајајући оштре делиће.
Посекао се. Крв са његовог кажипрста је каптала по образу његовог лица на комаду стакла. Опсовао
је себи у браду и затворених очију подигао главу ка плафону као да проклиње. Огледало? Свој живот?
Почео је лаганим погледом, прелази по соби. Просторија је била уредна и чиста као и
остатак стана. Једна полица са књигама, компјутер крај прозора, а лево од њега кауч изнад кога је на
зиду окачен дрвени крст. Некада је веровао. То се променило када је Јелена престала да посећује његово
мало царство на седмом спрату ове трошне зграде. Живео је са њом пет година и мислио је да је она
та права. Варао се. Варала је и она. Кривио је себе. Омаловажавао свој живот. Није јој пружао довољно
љубави? Устао је са пода и сада је стајао крај отвореног прозора са крстом у руци. Испустио га је и отишао у
спаваћу собу. Из малог креденца крај кревета извукао је напуњени пиштољ. Сео је на столицу крај прозора
и упутио последњи поглед граду који се пружао у даљину. Прислонио је цев уз горње непце и зажмурио.
Неће нигде стићи, изгубио је веру у те ствари. Али једно је знао.
Биће гласно. Мрднуо је дрхтавим прстом, а потом нестао.

Горан Фишер 3/5

kojica
02-07-2011, 17:08
Разројавање мисли у лепотама оствареног склада душе
и тела у љубавној поезији Дучића и Ракића

Јован Дучић наш први европски песник велике културе, широког
образовања . Своју културу изграђивао је на наслеђу античке Грчке,
ренесансне Италије и модерне Француске. Њега засењују боје, заносе
звуци, заводе жене... По њему песма мора да постоји због лепоте, да
одушевљава складом звука и ритма, као и тајанственошћу песничког
света. У песнички пејзаж унео је тишину и обиље прозрачности,
сенки и светлости, увек загледан у оно што је иза видљивог.
У песми ‘’Залазак сунца’’ песник сањари о непознатој жени. На
почетку песме даје нам слику заласка сунца који постаје повод за
једну песничку сањарију усамљеника. Тренутак заласка сунца
дочаравају контрасне боје – слика бакарног неба које распаљено сија
и чија се боја прелива на реку, слика сунца које се нашло иза горе
са утиском да тамо избија пожар, слика воденог цвета заспалог над
таласом, а сликом воденичког точка који хукти, песник је остарио
већу пуноћу у опису природе. Песник замишљен, обузет страстима и
у самоћи иде даље, негде далеко, преко три мора где види смарагдне
горе, златно небо, вртове са фигурама две сфинге које стражаре на
улазу у вртове, пред којима се пружа океан. Ту је и јато голубова
и бокори мртвих доцветалих ружа који окружују непознату жену,
која је бледа и бледих усница, обдарена невероватном лепотом али је
замишљена, тужна, пуна чежње за њим тако далеким и непознатим.
Иако је то леп али далек и недостижан сан, песник жели да верује у
тај сан, јер сан је лепши од јаве, а сањарење је највећа лепота нашег
трајања. Милан Ракић је био врло учен, интелектуалан и музички
образован. Био је човек тишине и самоће, никада сувише речит и разметљив.
У ‘’Искреној песми’’ мешају се љубавна осећања, наглашена је сензуалност,
рефлексија о жени, о страстима и њиховој пролазности, о односу мушкарца
према жени. Она почиње обраћањем жени у тренутку када су осећања најјача,
када су пред величанством природе, у загрљају, потпуно сами само
мушкарац и жена. Од ње тражи да ћути, јер била каква реч може да помути
те силне осећаје. Мушкарац изговарајући речи љубави и нежности уствари
лаже, и жена слушајући речи нежности и ласкања, верује у личну срећу и
испуњење свог сна. Искрена песма казује да мушкарац воли само своју жудњу,
себе у тој жудњи
и речи, које су упућене њој, само су привидан израз љубави. Крај песме као да
казује чему речи и зашто изговарати речи у тренуцима заноса и страсти, зашто
кад и онако ништа неће рећи.

Анита Куља 3/5

kojica
02-07-2011, 17:09
Љубав је стварност, али је љубав и илузија

Љубав је као бесконачан свемир са милионима звезда и галаксија потпуно непозната и неистражена за
нас.
Љубав као и друга осећања има своје две стране. Некада лепота, узвишеност, испуњава нас најдивнијим
осећањима, открива и најскривенија осећања и тајне наше душе и тела. Страст, која у нама гори не може да
се угаси или да се притаји. На свет гледамо потпуно другим очима, очима среће, испуњености снагом која све
више буја у нама. Из нас излазе речи као и осећања за које нисмо ни знали да постоје. Све што је лепо има и крај,
па тако и љубав. Исто као што нисмо знали да долази, не знамо ни кад одлази. Поред све те среће и благостања
нашег тела и душе, долази бол, ништавило и туга, све разара у нама. Све оно што је цветало у нама само вене,
вене као ружа која је у пролеће била јарко црвена, радосна, весела и срећна, бујала из дана у дан, а с јесени вене,
гасне, сасушена, вене сам у тишини танке и страшне јесење ноћи. Свет око нас се руши невероватном брзином.
Све нестаје и пада у бескоајну таму и очај. Људи кажу да време лечи све ране, тако ће и ово нестати заједно са
особом која ће нас увести у нови љубавну екстазу и која ће испунити сва наша очекивања.
Љубав ће опет ући у наше животе и учинити нас да се осећамо узвишенима, Љубав је била и увек ће
бити нешто лепо, али и сасвим слепо.

Деана Петров 3/5

kojica
02-07-2011, 17:16
Сада је на нас двоје ред

Сат откуцава, сасвим смирено и полако, као да време није битно, као да није пролазно.
Чини ми се да је сваког тренутка све битније. Да ли је то само моја варка или неким случајем
покушавам себе да подсетим, да ће и на мене доћи ред да испуним свој животи век и да
лагано, са својим животом сачекам тамни, бучни воз који ће нас одвести у непознато којег
се сви бојимо, а које је неизбежно. Не знам колико је још откуцаја остало, док воз не
огласи своју сирену и тако нас обавести о свом доласку, али знам да време које ми је
остало морам што више и што боље да искористим, јер то је све што имам и што нисам
искористио. Од кад сам се родио, чини ми се, време је пролетело као метак. Нисам
ни приметио, ни схватио колико је брзо прошло, а колико мало сам остварио. Зато
морам да се саберем и да схватим шта све морам и могу да учиним док са
својим животом чекам на великоме перону времена.
Радост, туга, срећа, слобода, љубав... све је то саставни део мене, које што са горчином
или сладом морам да окусим. Биће ту радости, смеха, бола, плача, све ћу то пребродити.
На крају, када чујем продорну помало тужну трубу воза у који ћемо сви једнога дана сести,
рећи ћу своме животу: “Сада је на нас двоје ред, друже мој.’’

Дарко Зечић, 2/5

kojica
02-07-2011, 18:00
НАЈДРАЖА

Eво, поново ме муче исти непреспавани сни, исте старе чежње, исте слике пред очима... муче ме сећања
на тебе, И звук тишине коју бојажљиво ослушкујем не би ли негде, у даљини, зачуо твој смех...
Мислио сам... мислио сам, најдража, да ћеш желети да чујеш, ето, понеко слово о мени откада ме
нема... Надао сам се... Знаш ли да ме још врелина твога додира греје у самотним ноћима, када хладна
постеља друге жене није довољна да запали моју давно угашену жеђ... а тебе... тебе ћу заувек
остати жељан...
У цвету младости сам, а венем. Видиш, ни време ми више није друг... и оно заборавља... старим. Дане сам
назвао твојим именом, јер сви су проклето исти од када те немам...
Да ли и ти видиш ово сивило око нас? Видиш ли и ти оне тамне облаке што доносе зло? Бојиш ли се? Ја не,
више ништа не осећам... ни радост, ни тугу, ни страх... само празнину што ме испуњава...Некада... живео
сам за твој осмех. Боже, како си била лепа... У твојим очима када суза се слила, видео сам то, и живот сам
био спреман да дам, да не кане... Твојим уснама... оставила си неизбрисив траг , ону искру што пали
велике ватре и пожаре у леденој души. Као човек без ума, понекад покушавам да досегнем до тебе у мрак...
И да те пољубим... макар још једном...
Да ли ти људи кажу колико често питам за тебе? Мислиш ли да знаш??? Тражио сам те синоћ, Ниси
чула? Дозивао сам те божанским именима и певао ти дивне риме љубави... Тражио сам, и све је изгледало
тако стварно... све до зеленог дна флаше вина... Тражио сам те јутрос. Нису ти рекли? Зору сам чекао
уз вино , цигане и тамбуре на мразом залеђеном Дунаву... Тражио сам те у њиховој песми... о, зар је
свака тужна песма посвећена теби?! Ох, па... зар је не чујеш..? Чуј... у њој су саткане све дивне ствари које
сам чезнуо да ти кажем... а нисам смео...

Миодраг Грујичић 3/2

kojica
02-07-2011, 18:08
“Ћуд је женска смијешна работа, стотину ће променити вијера да учини што јој
срцу драго”

Никад не можемо да схватимо ту комплексност, зашто је то тако? Зашто је све тако, од саме женске ћуди
и ума, променљиво, недостижно, неразумљиво? Већим делом ван домашаја мушког схватања, женска ћуд,
заједно са умом, је нешто са чиме се већина мушкараца хвата у коштац.
Библија нам говори да је Бог направио прву жену, Еву, да буде друштво Адаму. Колико год смешно било,
тешко да могу да поверујем у то. Жена као индивидуа личи на креацију пре Ђавола, него на Бога – лепа,
заводњива, привлачна, али испод те пуке спољашности, која нас опија својом једноствношћу и дивотом, леже
дрскост, превара и зло. Можда сам отишао предалеко, чак и да није тако, да ли је кобна змија имала дух жене у
себи? Вероватно. Ко год да ју је створио, створио ју је недостижну, а привлачну, дрску а вољену, и на крају, са
најкомплекснијом и најнесхватљивијом ћуди.
Ипак, желели то ми или не, морамо јој се повиновати и прихватити је, јер смо опчињени њом, ма колико
она, некад смешна била. Заправо, у свему томе има дозе мазохастичког – не можемо без ње, а не можемо ни
са њом.

Иван Јанковић, 2/6

kojica
02-07-2011, 18:09
Чезнем да ти кажем речи најдубље...

Нећу почети своју причу речима...Седим сама у сутону ноћи или сама сам у тишини своје собе. Нисам
сама, јер имам љубав, велику, страсну, неизмерну љубав која покреће сва моја чула, љубав која окупира сваки
атом мог младог бића. Читала сам пуно књига у којима се помиње љубав, туга, растанци, бол.
Али нису рекли, да док ходаш улицом чујеш многа имена, али само једно, твоје име шапућу птице, ветрови,
капи кише. Сунце милује моје лице, а ја мислим да су то твоји прсти. Мислим или желим сасвим је исто, јер
ти си увек ту у мојој коси, челу,погледу... За твој осмех дала бих три пролећа свог живота, то је осмех који
говори уместо речи, осмех који шапуће уместо даха, који мирише уместо цвета.
Ноћас сам гледала звезду како пада, и пожелела само једну жељу: да те видим. Да ураним у топлину
твојих очију и тамо заувек останем. Да осетим боју твога гласа и чујем како изговараш моје име. Уствари,
кад боље размислим то и није само само једна жеља. Имам их безброј, а свска од њих у себи садржи твој лик
и потребу да те видим. Желим да будем вољена, да осетим све чари једне велике љубави. Желим да ми се на
поглед одговори погледом, на осмех осмехом, а највише од свега желим да то будеш ти! Ти са својим осмехом
и браон очима, и када се само сетим твојих погледа на себи, осетим неку лаку језу, срце почиње да удара све
јаче, а у мени се буди нада.
Колико ће ово трајати зна моја срећа, она је сада ту и не да да се врати нека залутала суза на мом
лицу, нека туга у мом оку. Не дозволи Немања, да нам неко прекине нит ове чаролије, бљештавило чаролије
које је тако изненада, а ипак тако нежно и тихо ушло у мој живот. Учини срећо, да живим у машти својих
седамнаест година, и пусти да никад не одрастем и не осетим горчину, страх, разочарење, и разбијене
илузије.
Не дај срећо да потонем у амбис стварности!
Не дозволи да поглед твој одлута тамо где нисам ја. Не дозволи ветру, да скине моје име са усана твојих,
да те повуче са собом, неким стазама дугим.
Зато допусти да те у машти прати мој осмех кроз тужне часове и крајеве далеке !

Познан Јована 3/4

kojica
02-07-2011, 18:10
Мелодија мог детињства одјекује у духу детета-
не желим да порастем

Азурно плави таласи милују топли песак неке далеке обале, негде кокосов орах зри и голишава деца
раздрагано трче кроз белу пену бесконачности.
Још једна зима, пахуље падају, а мојим телом струје извори живота. Посматрам раздрагану децу,
посматрам пахуље како падају на просторе мога детињства. Стојим на невидљивим степеницама које ме
воде у неизвесност.
Хтео бих да задржим тренутке који опијају као нектар, али моје бродоломно детињство полако одлази.
Тонем у вртлог снова и јаве и упорно покушавам да вратим коцкице мозаика и вратим хармонију у моје
постојање.
Хтео бих да задржим детињство... Али хтео бих да изађем испод стакленог звона које ме штити од
стварности, болова и стрепњи. Љут сам и беспомоћан пред невидљивим часовником који тако брзо откуцава.
Љут сам на невидљивог диригента који удара такт и време цури, и осећам долази олуја.
Плашима се лавиринта у који ћу закорачити, плашим се отопићу се, не знам на коју обалу да кренем.
У телу ми вртешка, а ја бих хтео да уроним у своје снове, у мир, да сачувам поглед радозналог детета.
Осећам да се руше мостови, да умиру сунцокрети, да лебдим у простору растрзан од ишчекивања новог и
покушаја да задржим свој свет.
А у том свету су сва моја дружења, моји вршњаци и одртастања.
Знам да више нећу бити исти али и даље ће бити зиме, пролећа, расцветалог кестена, лепоте, љубави.
Свитаће неке нове зоре у којима ћу наћи своје место, и радоваћу се и веровати у оно што долази.
У дубини душе остаћу увек дете, а мелодија мог детињства струјаће у мојим венама, заувек.

Милан Мајкић 2/5

kojica
02-07-2011, 18:11
Љубави, само дела остају

Човек се роди, проживи живот и једнога дана нестане. У неспорној пролазности живота одговор на питање да
ли ће нестати заувек или ће живети кроз своја дела зависи од тога шта је урадио за живота.
Неко проживи живот у егоизму, свађи и чињењу зла другима, неко допусти да живот прође поред њега не
чинећи ни добро ни зло, а неки који схватају смисао живота чине све да учине сретним људе које воле, чинећи то са
мером која приличи човеку, без надметања али и без подилажења.
Живот проживљен у чињењу зла, као и човек сличан животу листа у току реке којег матица и таласи бацају куда
они желе, живот је без смисла и без дела које ће оставити печат. Безличне људе други забораве чим више нису близу
њих и никада их се више не сете. Зле, пакосне и самољубиве, труде се да што пре забораве како им не би кварили
лепоту стварања.
Само људе који ствари у животу раде из љубави, који се буде са осмехом, радују сваком новом дану и свом
учешћу у њему, који више воле да поклањају него да им се поклања, смао такве људе други људи памте. Радост и
топлина тока живота којим ти људи плове, њихове пбале увек спремне да приме насукане бродове туђих судбина,
заувек остају у срцима оних којима су давали. Њихова способност да очисте своју реку живота коју понекад замути
вода притоке на које нису могле утицати, као и њихова способност да приме у своју реку чисте пенушаве и веселе
притоке и од њих потеку још топлији и чистији, учи и васпитава друге око њих дајући им пример тога да је у животу
све могуће и да никада није све добијено нити изгубљено. Даје ли им снагу Бог или они сами налазе у себи, није
важно.
Мало је мишљења о животу после живота у којима се слажу и религиозни људи и атеисти. Једно од њих је, да
када човеков живот прође његово материјално тело споро, али неумитно, престаје да постоји, али да дела, и то добра
дела, заувек остају да живе у сећању.
То сећање је подсетник другима да, ако желе да оставе нешто по чему ће их памтити, а нико не жели да буде
заборављен, то треба да буду дела љубави јер ће и онда сећање на њих бити пуно љубави.

Тома Ивор 4/4

kojica
02-07-2011, 18:45
‘‘Ко слободу хоће- мора сам да
јуриша и својим рукама – је отети‘‘

Слобода као појам, који ми познајемо је крајње релативан. За роба, појам слободе је
јасан, као и за затвореника, али ипак људи у друштву причају о слободи, не схватајући
заправо шта то значи и о чему говоре.
Слободни смо, али оковани. Невидљиви,али ипак нераскидиви ланци наш су терет
током целог живота. Обично их не видимо, али они су ту, пред нама само у другачијим
облицима. Човек као индивидуа константно тежи за вишим циљем, за коначном слободом.
Ипак, тај подухват је базнадежан колико и препливавање океана. У овом случају тај
океан је друштво, ишчашено својим нови начелима, моралима који и нису морали.
То је једна борба без изгледа за победу, кроз коју јуримо до краја живота. Од тренутка
када се родимо и започнемо стазу Живота у Смрт, сваким уздахом смо све ближи крају,
као и наша вечна борба за слободу. Оковани се рађамо, оковани умиремо. Сваки човек
тежи за слободом, а то нам измиче. Људи у својој глупости, слепилу гуше један другога
у својој борби и зато она постаје безнадежна, без изгледа за победу. Слободни смо, а заробљени.
Слепи смо, а видимо паклени круг не престаје и човечанство је осуђено на њега.
Слобода је једна од клетви људи, многи је траже и боре се, а ретки је досегну и освоје.
Човек има жељу за опстанком што повлачи и жељу за слободом. Горди смо и кроз живот
јуримо, али чврсто стиснутих песница у сусрет тиранима.
Велика армија, али свако јури за својим циљем, неосвојиви зидови оружја моћи, које
исто друштво поставља појединцу, подсећају нас да ипак живимо оробљени у хладном
и варварском времену.
Цео живот се своди на успоне и падова, на покушаје дизања и јуришања. На крају,
када све нестане, можда ћемо досећи ону жељену слободу, а до тада морамо схватити,
да смо сами и да морамо сами јуришати за својом слободом и голим рукама је отети.

Иван Јанковић 2/6

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
17-09-2011, 18:35
ИЗ ЖИВОТА НАШЕ ШКОЛЕ

Наша школа је обележје једне епохе, која сведочи о људима и
њиховим животима, чија је прошлост записана на страницама са мноштвом
прецртаних редова и измењених речи, рукописа.
Постоје важни догађаји у историји наше школе, који су за нас црвеним
словима исписани. Они се памте и трају, чине нашу прошлост и
садашњост, иако су протутњали, прохујали, остају у нама осмишљени.
У времену у коме живимо у времену буке, савремених аутомобила,
компјутера и облакодера, тражимо свој мир и налазимо га у школи.
Живот наше школе заснива се на очувању природе, традиције,
интелектуалних вредности, спотрског духа, ... Све захваљујући
разним секцијама, које воде наши професори заједно са нама. Често смо
домаћини и гости разних културних манифестација, семинара, утакмица,
... Упознајемо нове људе, склапамо нова пријатељства, али љубав је
неизбежна реч. Љубав је инспирација, мотивација, циљ младих, оно што
уздиже до звезда, а покопа испод океана, оно због чега добијамо
добре или лоше оцене, оно због чега верујемо и што одузима веру,
оно што чини живот наше школе, испреплетена заједно са одморима
између часова, добром музиком, неоправданим изостанцима, добрим
проводом...
Дозволите да млади граде, чувају душу школе, како би остала најлепша
и највећа установа, не по величини и моћи већ по доброти. Овој школи је
увек потребна младост, јер су млади градитељи новог света, јер једино за
њих је срећа када виде дугу на небу, ласту у лету, вољене очи боје летњег
неба, једино они могу учинити бољим живот наше школе.


Ивана Срећковић III5

MATEMATIKA (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/111-Matematika)

kojica
17-09-2011, 18:36
ИЗ ЖИВОТА НАШЕ ШКОЛЕ

Колико деце толико и прича,колико само тајни и првих љубави крије
једна школа, крије једна клупа. Живот у школи је један час и један одмор,
новa сазнања и нова дружења и једно успутно сазревање.
Ту, под тим кровом, спајају се различити карактери, удружују се све разлике
јер разликујемо се само у дневнику. Живот у школи је и прва мала лаж, али
она безазлена која не сме да порасте, прво разочарање које нас уводи у свет
одраслих, али и прво право искушење које нас учи да сами доносимо одлуке.
Врата школе не воде само у учионицу, ни прозор не гледа само у школско
двориште. Воде нас у будућност, а са знањем које смо стекли у њој отвориће
нам се многа врата, кроз прозор гледаћемо у свет.
Генерације се смењују, одлазе и долазе, али свака остави траг, део себе дубоко
уреже у зидове школе. У њој заувек остају успомене из младости којих се
са чежњом сећамо кад крочимо у нови живот.

Јован Поповић I/3

kojica
17-09-2011, 23:28
МОТИВАЦИЈА У ПРОЗИ ПЕТРА КОЧИЋА

Из дана у дан нам се дешава да доносимо закључке напречац, не сагледавајући све чињенице, не
трудећи се да допремо до оних о којима судимо и откријемо шта се то заправо крије иза наизглед
чврстих оклопа.
Читајући Кочићева дјела откривамо како је живот вјечити маскенбал са промјенљивим зва-
ницама, које својим маскама настоје да заштите себе од других или пак друге од себе. Тајанствени
лик проте буди нашу знатижељу и тјера нас да истражујемо мотиве његове параноичности. И
што више улазимо у тај лик, више препознајемо себе, толико пута изневјерене од других, некада
толико усамљене и доведене до суза. Јер, шта се може очекивати од човјека који је изгубио вје-
ру у све и свакога, који је толико пута био повријеђен да су његова осјећања отупила или су
усмјерена ка јединим правим човјековим пријатељима, животињама. Одакле нам онда право да
судимо када смо ми допринијели „страдању” других, њиховој пропасти. У касне ноћне сате, када
ми сањамо слатке снове, ти људи, као и наш прото, на својој кожи осјећају муке промашеног
живота ускраћеног за било који вид радости, забаве. Људи – судије, најокрутније занимање
које младе и лијепе људе као што је Мргуда, тјера да живе у сталном страху. Оно чувено: ,,Шта
ће људи рећи?’’, представља њену једину мисао. Завист ,,поштене’’ околине толико је боли, али
и истовремено побуђује њен пркос који није у стању да се носи са туђим „погледима”. Чему још
може да води потискивање осјећања, бјежање од оног што је у нама и што сваког часа може изаћи
на површину!
Борба против нас самих имаће још погубније посљедице, јер ми не треба да узимамо улоге веће
од оних које нам припадају.


Неда Черкета, III2

kojica
17-09-2011, 23:28
„СВЕ ЈЕ САМО СИМБОЛ ШТО ТИ ВИДИ ОКО”(В. ИЛИЋ)

Симбол, знак који се флуидно прелива преко свог основног значења. Као сјенку осјећамо,
видимо, чулно спознајемо и доживљавамо, али сваки пут другачије, изнова. И тада та спознаја,
пролазећи кроз вртлог наше неукротиве душе, долази на крај тунела, који бљеском одзвони у
нама. До бити, суштине, до почетка краја.
Цвијет, земља, небо, планета, универзум, све је само оруђе кроз које се гледа, кроз које је Артур
Рембо долазио до „водених суноврата”, „величанственог хаоса”, „вртлога и струја” да би дошао до
„азурних обала”. Јер: „Песник постаје видовит помоћу другог, огромног, смишљеног растројства
својих чула. Свим облицима љубави, патње, лудила он истражује сам себе.” (Из писма А. Рембоа
свом професору књижевности, 1871) Пјесник, као посредник, износи истине из себе, из свијета
само њему знаног. Он се бори против стерилног духа оних који имају само један циљ. Слобода,
неукротив прохтјев, као птица лети међу црним облацима у нади да ће доћи до Сунца, до оза-
рености. Албатрос који „малочас величанствен и прекрасан”, сад је „смешан и јадан”. Он, као
пјесник, са висине гледа на морнаре на палуби. Јер, висина је та која омогућава да докучи спознаје
које морнари „с глувљим мозгом него детета” не схватају. Али оно што је за дивљење, у свијету
људском, малограђанском као „мраз јалов”, спутава га, чини смијешним и издвојеним. Све је у
ствари само варљива пјесма која може да извуче нит тананих осјећања прекривајући тако, као
вео, наш израз лица, ту „чудну шминку”. Јер све што видимо и што наше људско око опази, само
је „шума симбола” исткана као огледало кроз које гледамо и осјећамо, као храм на чијем олтару
се налази сјај и суштина ствари: „Јер бог је помало све што зари.”


Милица Чвокић III5

kojica
17-09-2011, 23:31
НЕКАД ДАВНО

Нијема сам. Зборим тишину, али је нико не разумије. Боле ријечи које нису изречене. Отварам уста, али глас се губи.
Губи се на путу од уздаха до усана, до пресудног трена када их препуштам васиони и стављам вјечити жиг (Колико
смо ми вјечни?) на своју личност.
Слијепа сам. Непомично очи прихватају слике, али оне не гледају да би видјеле. Не, оне су већ формирале слику
коју треба да препознају. И за најмању сличност очајнички се хватају кô несрећни путник који умишља обалу. А мој
брод тоне. Али ја до краја остајем на њему, јер ја сам савјестан капетан који тек када осигура спас својих путника и
сам напушта брод. Ако капетан уопште може напустити свој брод! Јер, ипак, то је његов брод. И негдје, на дну мора,
у одсуству свјетлости, леже олупине тог брода. И са њима нешто од капетана. Нешто неповратно. Сви смо некад
капетани брода усред олује. И свима је нешто потопљено у мрачним дубинама у којима чудне звијери пливају и то
присвајају.


Жељана Тунић, IV8

kojica
17-09-2011, 23:36
Ја знам твоја и своја права


Добила сам опет твоје писмо... Кажеш да
си добро, али да си мало тужан, јер ми нисмо
заједно. Шта да ти напишем, шта да ти поша-
љем, када знаш...
Да ти на иста питања поново одговарам,
нема смисла! Пролазиће као и увијек дани,
вртјеће се као луд, тај блиједи непрозирни
круг... бићеш ми и бићу ти све даљи и даљи друг.
Али оно што стварно почиње да брине, то је
како да дођем до истине?! Очигледно твоје очи
не виде оно што писма не могу, изгледа да твоје
срце не зна оно што писмо не признаје!
На овом листу хартије пишем ријечи љубав-
не и шаљем ти сигнале нехајне, притиснуте
печатом душе заљубљене.
Вољела бих да те видим и погледам у очи...
да ти кажем да ће ми у души владати тама све
док ти дрхтајем трена не смислим, кажем, па
можда и слажем своја и твоја права.
Имам право да ти мрсим косу, имаш право
да ми бројиш пјеге на носу. Имам право да
ти плашљиво помилујем руку, имаш право
да оставиш трачак топлоте на моме струку.
Имам право да крадем слатке тајне из твога
џепа, имаш право да пребројиш све власи мог
смеђег репа. Имам право да исплетем њежност
око твога врата, имаш право да звуке љетње
кишице пошаљеш на моја врата. Имам право
да са тобом ћутке размјењујем мисли. Имаш
право да ме волиш, да од силне радости и че-
жње полетиш и у ниском лету да ме њежно
пољубиш...
По који пут ти причам исто? Вољети, схвати,
вољети и бити вољен значи осјећати се чисто!
Погледај око себе, још увијек има љубави на
овом свијету. Нису толико слабе њене нити ако
се пуним срцем весело и храбро плету.
Чекам први дашак вјетра да ти покушам
послати оно што ми срце већ дуго таји. И про-
лазиће дани поново, сад дуго више нећу знати
ни шта је код тебе ново...
Да ли сад због већ снажног вјетра нема твог
писма, нема ни поштара? Узалуд ћу тако чекати,
на истој страни као и ти спавати, ни о чему
осим о теби мислити, понекад плакати... чешће
вољети.

Николина Грбић

kojica
17-09-2011, 23:36
Ја се ноћас бојим себе

И онда дође ово осјећање и потопи ме. Мрзим га из дна душе. Затворена сам између четири тешка камена
зида. Кроз те блокове не улази ништа, излази само бијес, пријекор и немоћ. Не осјећам више ситнице које
су ме обично радовале. Не, за мене су оне сад зрнца сумње у себе, која дебљају тврду пустош. Све је равно и
беживотно, мучно једнако као и јуче и дан прије тога. Не могу да се радујем за друге. Њихове сретне тренутке
доживљавам као инат и пркос мојој боли и немоћи. Сваки осмијех чујем као птицу ругалицу, чији глас не
јењава.
И даље ме мучи. Ја нисам ово изабрала. Покушавам се у то увјерити. Није тешко, јер је увијек неко други
крив за моју бољку. И опет, свјесна ироније у тој мисли, ја потајно о пакости коју осјећам због туђих погледа,
туђих живота, туђих битисања!
Какво сам ја биће? Закопана у своје незадовољство, не желим живјети својим биједним животом. И у немо-
ћи да тај живот претворим у нешто боље, достојно живљења, ја претурам по прљавом вешу других тражећи
начина да на скали јада себе спустим још ниже. Али, онда слиједи нешто још горе...
Сад схватам шта заправо јесам, пакост ишчезава... Њено мјесто заузима празнина... Са пакошћу унутар
зидина сам још била човјек. Блокови су постали транспарентни, сада видим шта је са друге стране.
Ништа, пустош... Меланхолија и монотонија безбојног ништавила... Више се не осјећам нелагодно, у ствари,
не осјећам ништа. Не видим друге људе. Питам себе у шта сам се претворила без трачка бриге и нервозе.
И сада плутам... Заправо, не... Јер ја немам више себе.


Соња Маличевић

kojica
17-09-2011, 23:39
Тринаест звездица

Кажу да кад умиремо видимо неки тунел и свјетло...
Тај тунел вјероватно представља пут до раја. Такође
кажу да кад се гушимо и умиремо видимо све слике
живота који смо проживјели. А шта је са дјецом која
умру? Који живот они виде?
Август ‘92. Недостатак кисеоника због црног плашта
рата који нас је завио. Црни плашт смрти. То су биле
најгоре године наших живота, а најтужнији и задњи
дани њихових живота. Дванаесторо дјеце, дванаест звјез-
дица, дванаест капи бола. На срећу, још једна је остала
— тринаеста.
На срећу или, боље рећи, нажалост?! Четрнаест годи-
на бола, патње и туге. Бола који је несношљив. Али борила
се до посљедњег тренутка и ћутала је. Звуци бола, јецаји
су се чули само онда када је превише бољело. Храброст
и ријечи утјехе оца су у тим тренуцима надвладавали бол.
Покушавала је живјети животом среће, животом који су
друга дјеца живјела и живе. Пропустила је најљепше
дијелове дјетињства.
Живјела је борећи се и то је врло мали број људи
примјећивао. Међу њима смо и ми, али не нашом криви-
цом, већ кривицом државе. Државе... (смијех). Не видим
је, али у реду, ако се тако каже...
Послије тешких четрнаест година, више није могла
да се бори. Њено ситно и изморено тијело је показивало
да је у њеном животу било превише бола. Али покушала
jе живјети своје дјетињство без обзира на све што се
десило. Није се обазирала на државу, јер јој никада нису
ни требали. Требали су јој само пријатељи којих је имала
велики број. Знала је да постојимо и ми, и вјеровала је да
смо ту за њу. Били смо.
Ове године и она је отишла путем свијетлог тунела.
Отишла је на пут без повратка. Придружила се осталим
звијездама и сад заједно са њима даје сјај мрачном
небу.


Тијана Бјељац, III10

kojica
17-09-2011, 23:40
МОСТОВИ КОЈИ ПОВЕЗУЈУ МЛАДЕ

Ходам непознатим путевима бесконачне маште. Раз-
гледам све око себе и, као да погледом тражим
нешто одређено. Осјећам необичну усамљеност,
тако честу појаву код младих људи. Усамљеност која ме
гуши. Покушавам да их задржим, али узалуд; слане сузе
клизе низ моје жалосно лице.
Погледам лијево и угледам вијугаву, смарагдно зеле-
ну ријеку. Изненада зачујем вриску и дозивање. Погле-
дам на другу страну ријечне обале, и угледам неке људе
како ми машу. Не, нису то одрасли људи! Никада нисам
видјела одрасле људе да са толико љубави и енергије
машу непознатој особи. Били су то моји вршњаци. Они
и даље вичу и машу, и говоре неким, мени непознатим
језиком. У том тренутку схватам колико је то небитно. Јер
они, баш као и ја, желе да се дружимо, склапамо пријатељ-
ства. Повезује нас језик без ријечи. Тим невидљивим
језиком, оним безазленим и наивним пуним љубави,
они желе да пређем на њихову страну. Желе да будемо
пријатељи. И ја то желим, свим својим срцем.
Направих корак напријед, али се нагло зауставих.
Ухвати ме паника, јер схватих да не могу пријећи ријеку.
Између великог пријатељства стоји ријека заборава која
носи све пред собом. Једина могућност да је пређем јесте
мост. Мост који повезује младе. Затворих очи и пожељех
да се тај мост створи испред нас. Да упознам своје вр-
шњаке. Отворих очи и угледах га онако величанственог,
изграђеног од повјерења и разумијевања, љубави и
доброте. Дозивао ме нечујним гласом. Са друге стране
— мук. Секунд, два зачу се бат убрзаних корака. Они што
су ме дозивали, трчали су ка мени. Од радости потрчах
им у сусрет. Срели смо се негдје на средини. Дуго смо се
насмијани гледали и причали језиком без ријечи. Није
важно; постали смо пријатељи. А послије?
Нисам сигурна, јер је убрзо свануло и некакав сат
је зазвонио. Мада, онај исти мост, понекад залута у моје
мисли у сну. И даље спаја удаљене обале и младе људе. И
даље је тако стваран. А затим одлази даље; не љутим се.
Знам да ће једном ипак да се врати и споји ме са старим
пријатељима. А можда и са неким новим.


Ана Родић, II7

tamaram
28-09-2011, 09:36
“Covjek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje"

U prirodi svakog coveka nalazi se jedno isto-zelja da bude bolji od drugih i da se dokazuje. Covek nikada ne sme misliti da sve zna, vec se uvek mora truditi da ucini nesto vise i za sebe i za druge.
“Kako cu je na fakultet, vec mi je dvadeset devet godina”, rece mladic i zurno krenu ka vratima. “Pa kakve to ima veze”, rece covek, “ pogledaj komsiju Dragana, vec mu je cetrdeset, a jos studira” . “Znam , ali ja vise nisam mlad, a i ...” , rece mladic . “Eh , sine moj, covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”, rece covek i mirno iza|e iz sobe. Mladic je seo na krevet i poceo da razmislja. Duboko se zaneo i razmisljao o ocevim recima. Shvatio je da je ipak mlad i da moze jos mnogo toga da uradi.
Da, ova prica i ima takav cilj, da nam ukaze na to da nikada nije kasno da se nesto zapocne. Sve dok u nama postoji zelja da nesto uradimo, postojace i mogucnost da se to uradi. Narovno, ne treba zapoceti toliko stvari a da se posle nista ne zavrsi. Preda mnom je jedno veliko iskusenje, da li ici dalje u skolu ili ostati samo na srednjoj. Ipak sam odlucio da idem dalje jer je to najbolje za mene. Mladi ljudi su i sposobni ljudi, oni mogu sve da urade.
“Znam da je bolje ici dalje, ali sta ako budem izgubio voju, ako sve krene naopako”, upita mladic oca. “Sine, dovoljno si odrastao i mozes sam da zakjucujes neke stvari, ako imas motiv da zavrsis zapocetu stvar, ti ces je zavrsiti. Ako pak nemas neku zelju, onda nemoj ni zapocinjati”, odgovori otac i sede. “Odluka je, sine , na tebi. Ali ja ti samo savetujem. Pogledaj mene, kada sam bio tvojih godina tako|e sam razmisljao kao ti i vidi gde sam sada, radim za sest hiljada”, rece otac pomalo zalosno. U njegovim recima se osetila neka drhtavica koja je jasno dolazila do sinovljevih usiju. Otac iza|e iz sobe i zalupi vrata za sobom. Zastao je u hodniku, a kada su suze pocele da klize niz lice, izgubi se u pravcu kupatila. Mladic je dugo sedeo i razmisljao. Odlucio je da ide dalje jer je dobio sjajan motiv, zelju da bude bolji od oca, coveka od koga je naucio da zivi. Izisavsi iz sobe, s blagim osmehom ode do terase. Tamo nai|e na oca. Onako srecan nije ni obracao toliku paznju na oca pa nije ni primetio zasijale oci oca. Obuvsi se, okrete se prema ocu i rece: “Vidimo se posle fakulteta. Zbogom”. Otac je kroz prozor posmatrao sinov odlazak i odjednom se one suze koje su ga podsetile na ranu mladost pretvorise u suze radosnice.
Slusajuci ovu pricu o mladicu shvatio sam da je veoma bitno u zivotu ostvarenje cilja. Dao mi je podstrek i nadu da cu sutra biti i bolji od njega.
Proslo su dve godine. Evo studiram na Ekonomskom fakultetu. Prica o mladicu mi je u tome mnogo pomogla. Lepo mi je ovde. Na fakultetu imamo odlicnog dekana. Jednom prilikom je svojim studentima ispricao pricu o upornosti. Prica je ista kao i sa mladicem. U stvari , mladic iz price nije niko drugi do dekan fakulteta. Jos uvek je onako mlad, kao u prici, jer kao sto rece njegov otac:”Covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”.

tamaram
28-09-2011, 09:37
“Svjet je pun zamki kada si bez oslonca”
Mesa Selimovic

Svojim dolaskom na svet, covek upada u jednu veliku zamku, zamku koja se zove zivot, a koja se ogleda u mnogim nevoljama i preprekama na koje covek tokom svog zivota nailazi.
Vecina ljudi na ovom svetu savladava prepreke na koje nailazi, a to uspeva samostalno ili uz pomoc prijatelja ili nekog drugog u kome pronalazi oslonac. Nazalost, postoje i oni koji ne uspeju da prebrode nevolje vec zauvek ostaju zarobljeni u njenim kandzama. Jedno od najvecih zala danasnjice jeste droga. Mnogo ljudi je sa njom imalo problema, neki su je prevazisli a neki ne.
Mladic od dvadeset dve-tri godine upao je u svet droge zahvaljujuci svojim (ne)prijateljima. Bio je to dobar covek, ali i previse dobar da bi odoleo nagovaranjima svojih drugova. Na kraju je popustio i usao u beli svet sa potpuno progresnom predstavom. Zanemario je posao, roditelje, brata. Svakim danom su mu zivci bili seve slabiji. Me|utim , Bog se smilovao i poslao nju. Ona ce mu pomoci i pruziti mu samopouzdanje i potreban oslonac.
Jednog dana, vracajuci se kuci, mladic je presao ulicu ne gledajuci okolo. U trenutku kada je prelazio, sa desne strane je naisao automobil i udario ga. Automobil je stao a iz njega , sva zajepurena je izasla devojka koja je odmah pozvala pomoc. Naravno, odmah se tu skupilo mnogo znatizeljnih ljudi. Dvojica su joj pomogla da mladica ubaci u auto i odveze u bolnicu. Dok je vozila mladica ka bolnici, pred ocima joj je bio onaj strasni trenutak. Kada su mladica smestili u bolnicu, utvrdili su indentitet i pozvali njegovu porodicu, koja je odmah pristigla.Svi su se molili za njegov zivot. Posle nedelju dana oporavio se. Devojka mu je svakog dana dolazila u posetu i donosila voce i sokove. Polako su se sprijateljili. Kada je izasao iz bolnice, pozvao ju je u svoj stan. Tamo jeoj je ispricao za svoj problem sa drogom, a ona je resila da mu pomogne. Danima se borila da ga ubedi da ode na lecenje. Mnogo puta bi posle razgovora sa njim , nemocna da bilo sta uradi sedela u sobi i tiho plakala. Bol koju je osecala pojacavala je i njena ljubav koju je prema njemu svakim danom osecala sve vise i vise. Na kraju, posle toliko ube|ivanja, on je pristao. Ovo ube|ivanje je trajalo duze nego kada su ga (ne)prijatelji ube|ivali da im se pridruzi.
Prosle su tri godine. Prekjuce sam mladica i devojku video u parku, setaju dete. Bio sam srecan sto je u njemu prevagnula zelja za zivotom. Naravno, za sve to je najzasluznija bila devojka u kojoj je pronasao potreban oslonac za prevazilazenje prepreka. Pitao sam ga gde su mu (ne)prijatelji, a on je odgovorio: “ Nisu imali srece”. Bio je u pravu. Oni nisu nasli oslonac koji im je bio potreban, ali se za razliku od njega nisu ni trudili da ga nadju.
Sta reci posle ovakve price? Nista drugo osim toga da nijedan covek ne bi trebalo da kroz zivot ide sam. U svemu sto radi potrebno je da ima neki oslonac , jer bez tog oslonca, “Svjet je pun zamki” !

tamaram
29-09-2011, 10:11
Laza Lazarević, Sve će to narod pozlatiti
Pojedinac u modernom društvu

Ovom pripovijetkom pisac nas uvodi u svijet junaka bliskih običnom čovjeku, ukazujući tako na problem samih temelja društva.
U priču nas Lazarević uvodi prikazujući iščekivanje broda od strane dvojice likova. Starca, naizgled uvjerenog u dolazak sina, koji svaku svoju sumnju u drugačiji ishod odbacuje hvatajući se za svaku slamku spasa koja mu je pri ruci. Drugi lik, mladi kapetan, sa strepnjom iščekuje ženu i dijete. On stoji u potpunoj opoziciji starcu. Šuteći skriva sve svoje sumnje, gaji nadu te se suočava sa svakim mogućim ishodom. Obojicu ih povezuje strepnja i strah, ono što ljude u stvari čini najranjivijima i tjera ih da odaberu bilo koji način bježanja od realnosti ne bi li zaštitili svoju psihu od surovosti koju ona donosi.
Napokon, nakon što su stigli putnici, s njima dolazi i realnost koje su se pribojavali. Mladi kapetan dočekao je ženu, a starac sina. No ne onakvog kakav je bio. Mladić je kao vojnik u ratu izgubio nogu i ruku te ga otac vidjevši takvog ne prepoznaje. Ocu i sinu tako od prijašnjeg života ostaje samo razočaranje ,tjeskoba i bezizlaznost. Ne mogavši prihvatiti istinu, koja je ujedno i njegov najveći poraz, te nepovratno stanje stvari, otac novi izlaz pokušava naći oslanjajući se na pomoć okupljenog naroda. Primajući pomoć, sitnice, od ljudi, mladić odjednom pogleda u nebo shvata da mu to u stvari neće pomoći. Njegova je situacija i dalje bezizlazna, a on je osuđen na život pun besmisla jer je ostao potpuno sam, odbačen od okoline koja ga je upravo i osudila na stanje u kojem je. Svi njegovi snovi bili su najednom uništeni kad je shvatio da se borio ni za što. Riječi njegova oca : " Sve će to narod pozlatiti, „ i : " Sve će to Bog pozlatiti , „ postaju samo floskule koje će služiti kao utjeha i nada očajnika te beskoristan epitet koji će ga obilježiti do kraja života i davati mu do znanja koliko je u stvari nemoćan i nevažan kao pojedinac pred bilo čime.
Osnovna misao koja se proteže kroz djelo je prepuštenost pojedinca samome sebi bez obzira na stanje s kojim je on primoran nositi se. Ono čime svatko može doprinijeti razumijevanju tog problema je njegovo uočavanje i trajna svijest o postojanju problema iz koje bi trebala da proizađe potreba za njegovim rješavanjem.
Ljiljana Vukmanović, 3.r.

tamaram
29-09-2011, 10:11
Problematika društva
- nekad i sad
Milovan Glišić, pisac u doba relizma- književnog pravca 19. veka, stvara delo Glava šećera. Realizam je pravac koji se osvrće na bitne probleme društva i pojedinca uronjenog u društvo. Teži se moralnijem preoblikovanju društva ukazujući na mane, nedostatke društva.
Glavna tema Glave šećera je pohlepa Kapetana, iskorištavanje neukih, naivnih seljaka koji nemaju moć, a do pravde ne mogu doći jer Kapetan predstavlja vlast. Problemi tadašnjeg vremena slični su današnjim, samo mnogo manji. Uloga Kapetana u sadašnjosti nije se promenila. On i dalje predstavlja vlast koja mu danas omogućuje raspolaganje većom „glavom šećera". Posledica takvog oblika vlasti je loše stanje u svetu koje obeležava veliki broj socijalno ugroženih ljudi, nezadovoljstvo naroda, glad i još prisutna nepismenost u nekim delovima sveta. Svet se brzo razvio i svuda se odvija surova borba za preživljavanje. Većina teži ka položaju Kapetana ne uviđajući da time čine najveću grešku. Preziru Kapetana, a povode se za njim, postaju njegove marionete.
Poboljšanje stanja izgleda neostvarivo. Ljudi su zaboravili prave vrednosti, a time izgubili titulu čoveka. Oni su vrsta bez svesti, morala i zajedništva. Probudite se! Stanje se neće samo od sebe poboljšati!
Nataša Vrga, III a

tamaram
29-09-2011, 10:12
O VREMENU, REALNOM I NEREALNOM U ROMANU
PROLJEĆA IVANA GALEBA
Desničin je stil vrlo precizаn, nа svoj nаčin objektivаn, vrlo uverljiv i pre svegа originаlаn. Ipаk, književni postupci korišćeni u oblikovаnju pričа u ovom romаnu svojom izrаžаjnošću mogu čitаteljа podsetiti nа ekspresionizаm. Pа ipаk, jednа od vаžnih osobinа Desničinog stilа jeste i nekа mirnoćа u pripovedаnju i izlаgаnju, kojа je povremeno i u suprotnosti sа uznemirujućom prirodom onogа o čemu se u romаnu govori.
Gde trebа stаviti grаnicu između reаlnog i nereаlnog? Dа li je tа grаnicа strogo određenа ili se onа pomerа u odnosu nа vreme npr? Obа pitаnjа zаuzimаju neverovаtno vаžno mesto u аnаlizi ovogа romаnа. Desničino delo podstiče čitаocа nа promišljаnjа, а teoretičаre i kritičаre nа nov pristup u tumаčenju ovogа delа, koje je u trenutku pojаvljivаnjа predstаvljаlo prаvo osveženje prаvo osveženje nа regionаlnoj književnoj sceni. Bez obzirа nа prividnu infаntilnost u opisivаnju periodа detinjstvа, u epizodi sа Bućkom аutor prikаzuje moć irаcionаlnogа, koje tаko često uzimа odrednicu mrаčnogа i fаtаlnogа. Ipаk, Desnicа prvenstveno ističe fаktičnu moć koju irаcionаlno poseduje... Sаdа kаdа smo bespovrаtno prihvаtili ovаj dokаz, sledeći udаrаc nа sliku strogo uređenog reаlnog svetа zаdаće Desnicа time što će uprаvo grаnicu između dvа svetа učiniti nedovoljno jаsnom, а što se iščitаvа u priči o smrti i sunčаnom dаnu. Sаdа se tu otvаrа još jedno izrаzito bitno pitаnje, а to je pitаnje vremenа. Koliko gа god držаli zа pouzdаno i reаlno, već i vrlo površnim promišljаnjem to možemo dovesti u pitаnje. Zаnimljivo je koliko je sаmo vreme nesigurno sа svojim mestom u reаlnosti, jer sve što je bilo više nije reаlno i ovde. Čovek je sigurаn sаmo u prethodne dogаđаje, dok ono što živi uprаvo u ovom nаjkrаćem mogućem trenutku postаje osvešćeno tek kаdа postаne prošlost. U isto vreme, budušnost tek trebа dа postаne. Ipаk, ne dаjte dа vаs ovаkve stvаri nаvedu nа pesimizаm, evo vаm zа to podsticаj reаlnosti vrlo poštovаnog Ničeа koji kаže sledeće Štа znаči pesimističnа umetnost? Nije li to kontrаdikcijа? Dа... Nemа pesimistične umetnosti... Umetnost potvrđuje. Desnicu ne trebа promаtrаti kаo tvorcа nekog depresivnog umetnikа nа sаmrti, pre gа trebа doživeti kаo tvorcа psihički superiornog junаkа koji zаhvаljujući spoznаji (opštoj, аli i spoznаji svih strаnа vlаstite ličnosti) prevаzilаzi grаnice reаlnog i vremenа. Zаprаvo, on čini još i više stvorivši novi svet uređen po njegovim prаvilimа i onog koji će gа osloboditi.
Anаlize, (kаo i pisаnje), nikаdа ne mogu biti gotovi, аli ne zbog nedovršenosti nаpisаnog već zаto što se аnаlize mogu konstаntno nаstаvljаti, а rezultаti su novа pitаnjа. Svаko pitаnje zаslužuje promišljаnje i poglаvlje, а grаnice togа mogu biti sаmo grаnice nаšegа umа.
Mirko Sаvković
IV. rаzred

tamaram
29-09-2011, 10:16
PROBAJ

Život nas čini dovoljno velikima da shvatimo da imamo velike probleme, a ipak, nedovoljnim da ih riješimo.
Čitav život je tu, a kao da se sad probudila. Svjetlost koja se presijavala na lednike tek joj je tada otvorila oci... Ne previse iznenađena, koračala je. Osjećala je hladnoću, koja je oduvijek bila tu. Polako je hodala, pokušavajući da shvati što se desilo, ne pridajući mu veliku važnost. Led ispod nje se činio tako neprobojan, težak, i bolan. Nije shvatala zašto tako bosa, koračajući tuda hiljadama godina, tek sad osjeća led. Ne samo da ga osjeća, polako joj prodire u vene putujući do unutrašnjosti, pržeći njene živce. Borili su se za opstanak. Kao da je sve moguće toga svijeta, otputovalo baš tu, do njene glave, stvarajući ogroman pritisak. Kuda sada? Kako je išla, led joj je smrzavao noge, a ona je plakala. Plakala je, ne znajući kuda i kako, a kao da je neka svjetlost, neka tačka nade dopirala do nje, ali je to već predugo bila samo tačka. Oči su joj se sklapale. Činilo joj se da su joj noge utrnule i da više ništa ne osjeća. Pomislila je kako je to sjajno, barem se više neće mučiti. Ipak, poslije nekog vremena, jedan novi udar hladnoće zalijepi se za njena stopala. Opet isto. I svaki put kad bi pomislila da ne osjeća ništa, to se dešavalo, probijajući je, vrišteći. Onda je shvatila, mora da počne da se ledi, da je to jedini izlaz. Pa dobro, uspjeće, boreći se sa svojim nervima, koji su goreli pod ledom, pokušavajući da ih smiri. Opustila se. Dopustila je ledu da dođe do nje, da sasvim lagano prođe njene puteve, do nje same, da je ne boli, da ga voli. Užasan bol je prolazio kroz njene vene, a onda ga nije ni primijetila, ništa. Mislila je da ne osjeća led, ali ne, osjećala ga je, samo nije bila sigurna ni u što. Užasna hladnoća, koja joj ne smeta, ta hladnoća, koja je ledila kožu, prijala je kao ništa do tad. Nije mogla opisati taj tako dobar užitak dok joj se spoljašnost ledila. Polako, prolazeći kroz njene prste, noge, ruke, čitavo tijelo, glavu. Kosa. Opet je otvorila oči. Ali ovoga puta, stvarno. Znala je, jer je bila zadovoljna. Konačno. Postala je ledena kraljica.



Lagator Sandra I3

tamaram
29-09-2011, 10:16
Putovanje u svijet mašte

Stigla sam. Konačno. Nakon nekoliko sati lutanja nebom konačno sam je našla – zemlju svojih snova – zemlju vječnog djetinjstva. Na samom ulazu čekala me je ona. U haljinici od jorgovanovog lista, sva nasmijana, sićušna, trepereći krilima brzinom svjetlosti, srdačno mi je požekljela dobrodošlicu. Uzela me je za ruku i krenule smo.
Uskim puteljkom popločanim grubo klesanim kamenjem povela me u šumu kod svojih prijateljica. Priroda bješe tako lijepa, netaknuta. Grane su se lagano njihale, kao da su plesale uz glasno ptičje cvrkutanje. Imala sam osjećaj kao da je sve to u moju čast. Kako smo se približavale njenom domu, šumom je odjekivao smijeh malih šumskih vila. Ubrzo zatim, ispred sebe ugledah ogromno hrastovo stablo, ukrašeno mnogobrojnim otvorima i šupljinama u kojima su stanovale. U svoj svojoj sreći izvodile su neku vrstu plesa u letu , propraćenu durskom melodijom šumskih muzikanata. Sve je bilo okupano uzdasima veselja, harmonije, smijeha, potpuno supotno od mjesta sa druge strane neba, mjesta sa kojeg dolazim. Shvatila sam da je vrijeme da krenem dalje sama. Prateći taj isti put došla sam do malog raskršća. U svim pravcima izgledalo je lijepo i primamljivo i koji god da sam izabrala vjerovatno ne bih pogriješila. Iz neznanih razloga, krenula sam desno. Hodajuči tako, ubrzo sam stigla do kraja šume iznenađena ogromnim prostranstvom koje sam ugledala pred sobom. Na samoj ivici puteljka stajala je drvena tabla na kojoj je zelenim starinskim slovima bilo napisano „Dobrodošli u Nedođiju“. Nekoliko minuta sam stajala u mjestu fascinirana prizorom koji sam vidjela. Bilo je prepuno djece. Dječji kikot i veselje bojili su mi dušu u crveno. Sreća je bila, gotovo opipljiva u vazduhu. Polako sam zakoračila u taj svijet radosti. Odmah sa svoje lijepe strane ugledala sam šareni kamion ispred kojeg se nalazio štand. Tu je sladoledžija dijelio beskonačne količine sladoleda uzbuđenim klincima. Čitav grad je ispunjavao gromoglsan grohot djece. Nekoliko desetina metara ispred mene nalazila se glavna atrakcija. Veliki ringešpil u čijem se središtu nalazio „roller coster“ sa brijegovima koji su nadvisivli oblake. Odatle su dolazili uzvici straha pomiješani sa uzbuđenjem i smijehom. Neko vrijeme sam samo razgledala tu zemlju snova, ljubavi i nevinosti, osluškivajući dječji smijeh koji je jako prijao mom uhu. Moram priznati da sam pomalo i zadvidjela. Iznenada osjetih snažan udarac u leđa. To je bila gumena lopta koju je mali dječak nenamjerno usmjerio ka meni. Ljubazno je zamolio da mu je dobacim. To sam i uradila. Očajnički sam poželjela da im se pridružim. Ali nažalost za njih sam bila samo slučajni prolaznik. Gotovo da sam čula glas u sebi koji mi je ponavljao „Ovo nije tvoj svijet, ovdje ti više ne pripadaš.“ Ispunjena osjećajem tuge, a istovremeno i radosti zbog mogućnosti da opet, makar polovično, proživim svijet koji je iza mene, prisjećala sam se prelijepih trenutaka provedenih u svijetu, nešto nalik ovom. I onda sam se upitala – Zašto? Zašto je tako brzo prošlo? Zašto moram da odrastem? Zašto ne mogu da im se pridružim? Sva ta pitanja vodila su jednom odgovoru – to je život. I ja moram da se pomirim sa time. Suza je lagano klizila niz obraz dok me neka viša sila vukla nazad u svijet pohlepe, zlobe, krvoprolića – u realnost. I tako sam osluškivala poslednje zvuke radosti koji su polako nestajali u daljini i molila se da te note zauvijek ostanu u mom sjećanju.
Pri izlazu iz kapije Nedođije lagano mi je prošaptala na uho „Dođi nam opet!“ Zahvalna sam životu na ovom prelijepom putovanju koje mi je omogućio i bez sumnje ću reći „ Vratići se, opet“.


Dušanka Belada I-3

tamaram
29-09-2011, 10:17
Proces (Franc Kafka )
JU Gimnazija Cetinje
Esej
Franc Kafka – Proces





Datum : 06.02. 2011. Ime i prezime: Damjan Pejanović
Cetinje
Govoriti o Procesu je nemoguće, a pritom ne pomenuti Kafkinu kompleksnu ličnost,kao glavnu osovinu njegovog stvaralaštva. Pokušaću da njegovo djelo pojednostavim i razložim na pojedinosti koje ce ga učiniti shvatljivijim,koliko je to,naravno,moguće. Mislim da se djelo suštinski ne može poznavati ako se prethodno ne upoznamo sa nekim segmentima iz života pisca. Kafkina ličnost je veoma komplikovana i kontraverzna. Često se njegova osjećanja sudaraju i stvaraju emocionalni haos,koji se da naslutiti u njegovim djelima. Još od djetinjstva Kafka je bio ćutljivo i introvertno dijete,što saznajem čitajući njegovu biografiju. Od samog početka nije pripadao svijetu u kojem je živio,tačnije , svijetu u kojem je postojao. Kafka je živio samo u očima svog oca. Očeva ruka je birala njegov životni put po sopstvenom nahođenju. Tako,Franc završava pravni fakultet radi kao činovnik, po želji njegovog oca, dok je istovremeno zapostavljao želju da bude pisac. Ta želja se gušila u njemu, ujedno ga pritiskajući sopstvenom težinom. Izgubljen u tuđim riječima,Kafka se povlači u sebe. Ostaje dio svijeta samo formalno,u granicama koje su njegovog oca činile zadovoljnim. Bez imalo samopouzdanja piše knjige koje,većinom, za života nisu objavljivane. Njegova različitost se nije mogla sakriti,koliko god se to njemu činilo potrebnim. Plašeći se da napravi samovoljan korak na sopstvenom putu,Kafka degresivno živi u unutrašnjoj paranoji. Prijatelja gotovo da nije imao,sem izuzetka Maksa Broda ,koji nije ispunio njegovu poslednju želju posthumno objavivši njegova djela. Čitajući Kafkine knjige upadam u jedan mracan i konfuzan svijet, gdje se dvije kontraverznosti sklapaju savršenu harmoniju. Otkrivam svijet koji je postojao samo unutar Kafke ; jedini svijet gdje je pisac uistinu pripadao. Većinu svog života Franc je proveo po sanatorijumima,gdje je i umro. Poznate su njegove poslenje riječi koje svjedoče da se nisam zagubio u haosu Kafkine ličnosti. Pisac je htio pobjeći iz svijeta kome nije pripradao,ali prosto nije imao hrabrosti. Često vidi cilj,ali nikad ne ide do kraja,već se nemoćan zaustavlja na prvoj prepreci. To je,po meni , njegova najupečatljivija osobina. “Ubijte me, ili ste ubica” su rijeci kojima pisac bukvalno preklinje da okončaju njegovo konfuzno postojanje i time prekinu njegove unutrašnje strahove i frustracije. Kafkinu ličnost sam ispitivao smišljeno,zalazeći duboko,jer mislim da je neophodna da bi Proces imao puno značenje. Naime, u Procesu pisac govori o svijetu u kojem je samo dio slagalice. Svijetu koji funkcioniše van njega. Živi nemoćan da se izbori za sebe. Ostaje mu samo da se pomiri sa onim dijelom ljudske sudbine na koji nikako ne može uticati. U knjizi Kafka je uzeo obličje glavnog junaka, Jozefa K. On je svo vrijeme svjestan kružne putanje uzaludnosti po kojoj se kreće. On hoda naprijed,ali ipak zna šta ga čeka na kraju. Njegov proces se odvija van njega,van njegove moći. On korača u susret dželatu nadmeno i gordo,prkoseći totalitarnom sistemu birokratskog društva i sudstva,koje će ,na kraju,izvoljevati još jednu pobjedu nad bijednim ljudskim životom. Kafkin proces je nepromjenjiva sudbina jučerašnjeg,današnjeg i sjutrašnjeg čovjeka. Živimo u svijetu, a van njega. Krećemo se po već iscrtanim putanjama. Svako od nas ima svoj krug uzaludnosti iz kojeg ne može izaći. Kafka je smrću Jozefa K. dozivio poraz,a ujedno i odnio pobjedu nad birokratskim društvom tog vremena. K. je ostao kao dokaz koji prevazilazi sve granice zabranjenog. Iako već odavno mrtav,on živi, van vremena i van svih pravila. Čist,a najvažnije – slobodan .
Kafku su kritičari pokušali objasniti na najrazličitije načine. Njihova mišljenja se negdje sklapaju u jedno, a sa druge strane široko mimoilaze. Ja kažem da je ovaj pisac najbolje objasnio svoje djelo kroz sopstvenu pripovjetku koja se zove “Mala basna” i koju sad prilažem kao corpus delicti.
- “Ah” reče miš,”svijet se svakog dana sve više sužava. Isprva je bio tako širok da me je bilo strah,trčao sam i trčao i osjetio sam sreću kad sam konačno,desno i lijevo, u daljini vidio zidove,ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a ondje , u kutu, čeka klopka u koju ću utrčati.”
-“Trebaš samo promijeniti pravac trčanja.” Reče mačka i pojede ga.
Kafka je svjesno trčao u svoju klopku... Da li će ova knjiga učiniti da ljudi promijene pravac trčanja ? Ne.

tamaram
29-09-2011, 10:20
Razocarenje i bol odvode misli u proslost

Mnoge stare uspomene su obrisane u nasim sjecanjima,ne tako znacajne,ne tako bitne,ne tako jako poduprete nekim emocijama.Da li stvarno svaki covjkek ima svoju tacku samokriticnosti prilikom sjecanja nekog loseg dogadjaja koji je ostavio dubok utisak na njega?
Da li se kroz ovaj nas ,,stepen razvoja” ,dok postajemo zrelije osobe,treba osvrcati na davne periode u kojima smo se osjecali nesigurno i nezasticeno pod njihovim kontuiranim uticajem?Jedno je sigurno:protkana nit kroz samu ,,paukovu mrezu” u koju smo nekada upali,predstavlja podsticanje na postojanost tih tmurnih misli.Tmurnih u smislu samog razocarenja i bola koji potapaju,razocaraju,ruse sve ono sto je bila jasna slika u ogledima nase duse.
A ja?
Ja sam dozivjela duboko razocarenje samih cinioca moje slike o ljudima...pojedinim ljudima...Lomljenja samog leda koji je bio tako tanka granica dva misljenja o jednoj osobi.Povreda je duboka...onoliko koliko moze biti za mene,ovo moje 95. godiste kad nesigurno koracam u taj tajni svijet.Moje misli gradile su sliku vatre kao simbola zivahnosti,radosti,osobine ove licnosti kao avanturiste.Vatra na koju ce se mozda sama ta osoba jednom opeci zbog svog karaktera a ne ja koja sam smatrala da te iskre predstavljaju iskrenost,povjerenje,dobrotu na neki nacin i zrtvovanje kao prijatelja.Ali tako i treba kada svoje povjerenje dajem na dlanu osobama koji su samo varka u izgledu dok je ogledalo duse odavno polomljeno.Sama nepostovanost mojih postupaka,necijenjenost moje pomoci u svakom trenutku,ismijavanje mojih gresaka daje mi jasnu tacku samokriticnosti u vidu prevarenosti karaktera same te osobe.Ne koseci se sa ,,oblacima” realnosti koji nisu ipak tako visoko i cuvaju se od svakog vjetra kao od najvece kobi.Ne znam na kakve cu sve probleme naici...ja ovako mlada kao nezasiceno dijete u ovom velikom svijetu.Nepovjerenje u ljude i dalje traje.Mozda nisam u pravu ali i dalje me misli vode u proslost...Medjutim ja nikad vise necu dotaci to dno surovog bola i razocarenja i dozivjeti te besane noci stalnog kritikovanja sebe kao osobe.

Borozan Marija I2

tamaram
29-09-2011, 10:21
Ispovijesti

Primicala se tako polako, a tako jako. Osjećala je njene korake. Svaki sa još većim obećanjem da će je zgaziti, da će ugasiti i tu najmanju trunu zračka. Nade više nije bilo. O čemu da misli? To je najiskreniji trenutak u životu. Ništa nije bilo tako realno, tako sigurno, tako jako, tako cisto, tako u redu. Nije se ni mogla maći. Taj strah, svaki je trenutak bio presrećan što je došao. Ta ogromna čežnja za životom. Sve se to kao neka ogromna složena slika prelivalo u njenim očima.
Bez svoje volje sam prisustvovala u crvenoj sobi. Ni jedna priča nije bila nalik tome. Ni žeđ, ni oslobađanje, ni kajanje, ni želja, ni saosjećanje, ni volja. Sve je bilo tako bezvrijedno. Samo neopisivo ogroman strah. Jedino je on zasluživao počasno mjesto u tom trenu, u toj sobi. U bilo čijem srcu. Tada su svi bili isti.
Svjetlost je već probijala rupice. Što je predstavljalo veći bol, život, ili san? Uprkos naizgled savršenom životu, htjela sam da se vratim košmaru. Ne znam više što da radim. Ni jedno razmišljanje, ni jedna nada, ni jedna promjena, ni jedan osmijeh, ništa nije bilo vrijedno. Kada imaš sve, što ustvari, iskreno imaš? Što je život, osim pusto vjerovanje, pusti san, kojim koračamo? Čemu da koračam? Ja već u svemu plivam. Što bi mi moglo pružiti veću sreću od ove? Nemam čime da se zadovoljim, rođena sam sa srećnim stvarima.
Plivaš u blatu. Ogromna čežnja. Život. Svaki udah koji postaje sve veći, svaki korak koji ide sve bliže, punimo se. Kada izađemo, siti smo, siti sreće. Čime da se ispuniš kada si već napolju?
Da li da čekam, ili da krenem u potragu? Krenuću u potragu. Postoji samo jedan odgovor u koji sam sigurna. Ljubav.


Lagator Sandra I3

tamaram
29-09-2011, 10:21
Vječiti rebus

Svi se sjećamo priča pred spavanje ranog djetinjstva.Cipelica pristaje Pepeljugi.Žabac se pretvara u princa.Snježana se budi poljupcem.”Nekada davno”,i onda,” I živjeli su sretno do kraja života.”Bajke,stvari snova.Problem je sto se bajke ne obistinjuju.A tu su i one druge priče,koje počinju u tamnim olujnim noćima i završavaju u neizrecivom.To su noćne more koje izgleda kao da se uvijek pretvore u realnost.
Nažalost,naš život je u većini trenutaka sličniji košmarima u kojima beznadežno pokušavamo da trčimo i pobjegnemo od problema,ali ne možemo da natjeramo tijelo da se kreće dovoljno brzo.Sabijeni u slijepoj ulici,ponekad smo prinuđeni da se suočimo sa svojim strahovima ,bilo da oni imaju oblik loših ocjena,svađe,bolesti ili čak smrti.Teško je.Neizdrživa sila nam pristiska grudi,izbijajući nam vazduh.Tražimo rešenje,ali krv nikako da nađe svoj put kroz vene.Pokušavamo da budemo smireni,ponašajuci se kao da se ovo ne događa.Ozbiljno.OVO SE NE DOGAĐA…Naravno da se događa.Neizbježno je,ali mi smo ti koji pišu dalji tekst scenarija.Mi smo ti koji stavljaju tačku na izgubljenost u koju padamo povučeni nadolje težinom sopstevenog bola.Život je čudo,taman kada nađemo sve potrebne odgovore,promijene se pitanja.Znala sam samo da je sreća stanje ka kojem moramo težiti.Tama je stanje bez svjetlosti,vakuum bez vazduha,tako da i bol nije ništa više do naša reakcija na stanje oskudno srećom i ispunjenošću.I svjetlost i vazduh su svuda oko nas,kao i sreća.Na nama je samo da je prigrlimo.Nekada davno.I živjeli su sretno do kraja života.Priče koje idealizujemo su samo odraz snova.Bajke se ne ostvaruju.Stvarnost je burnija,tmurnija I jezivija.Ali stvarnost je mnogo zanimljivija od življenja sretno do kraja.

Marijana Markovic I-3

tamaram
29-09-2011, 10:22
Tragična sudbina Hasanaginice i Antigone-paralela

S nastankom patrijarhalnog drustva,primarni zadatak zene bio je odgajanje i vaspitanje djece. Za sve ostale poslove,ukljucujuci i izdrzavanje porodice bio je zaduzen muskarac.Ovo je vrijeme kada je zena bila prikovana za kucu i kada joj je jedini cilj bio-dobra buducnost svoje djece.
U patrijarhatu, zene nisu imale slobodu misljenja i govora.Upravo zbog toga,rijetko su govorile,a i te izrecene rijeci bi se smatrale laznim.Smatrane su nesposobnim da se brinu o sebi a kamoli da ucestvuju u bitnim pitanjima vezane za drustvo u kojem su boravile. Jednostavno na toj drustvenoj ljestvici muskarac je bio na vrhu a zena uvijek ispod njega. Jedina uloga u drustvu bila je:"pokoravati se muskarcu,slusati njegove naredbe i ici iza njega".O ovom vremenu kada je "na vlasti" bio patrijarhat,znamo nesto vise zbog jedne zene i djevojke cije smo sudbine saznali iz knjizevnih dijela.Rijec je o Hasanaginici i Antigoni. Dvije zenske osobe koje je zadesila tragicna sudbina a izvoriste te tragedije bili su upravo strogi obicaji patrijarhalnog drustva-Da bi utvrdili razlike,tj slicnosti izmedju dva zenska zivota,dvije patnje i dvije zenske sudbine moramo opisati pa makar i ukratko sto se sve to desilo i zbog cega su izvukle tragican kraj. Hasanaginica,zena Hasan-age nije imala mogucnosti da iskaze svoju ljubav i osjecanja prema muzu.Nije smjela pokazati da i nju bole "njegove ljute rane",da misli i brine o njemu i da mu zeli doci u posjetu,i time dokazati da ga voli.Ali,kako?To je bilo nemoguce.Iskazati najiskrenija osjecanja prema svome muzu,posjetiti ga u satoru,za patrijahalno drustvo je sramota,necast.
Upravo sada slijedi glavna osobina,razlika izmedju Hasanaginice i Antigone.Hrabrost! Hasanaginica nije imala hrabrosti da prekrsi pravila drustva.Osjecala je strah koji joj nije dozvoljavao da zanemari sve te norme i da pokaze muzu da joj je on i njihova ljubav iznad svega.I zbog tog straha,zbog nedostatka hrabrosti,Hasanaginica biva odbacena od svog muza, odvojena od djece...Slicnost sa Antigonom je motiv zbog kojeg obije padaju u dublji vir. Ljubav!Antigona je isto zivjela pod pravilima drustvenog zivota ali ih je pregazila i nadmasila svojom ljubavlju prema bratu.Zapovjest kralja je glasila:"Ne smije se sahraniti neprijatelj drzave",ali taj neprijatelj je bio Antigonin brat.Sestrina ljubav je potisnula taj zakon.Njena hrabrost je izasla na vidjelu.Mlada,hrabra djevojka svjesna svojih posljedica i rizika toga sto radi,uporno slusa svoje srce,prati put sestrinske ljubavi i krsi zapovjest kralja Kreonta.Znala je da joj slijedi najgora kazna-smrt,ali ipak je ispostovala svog mrtvog brata.
SLicnosti izmedju ove dvije zene je velika.Motiv ljubavi,vezanost za porodicu,period patrijahalnog drustva...ALi razlika je jos veca.Antigona ima hrabrosti,bori se protiv svih, upornost i ljubav je dovode do tragicnog kraja,ali bar ostvaruje svoj cilj dok Hasanaginica pracena strahom odustaje cak prije nego dobije zelju i da pokusa,predaje se,stavlja norme drustva na prvom mjestu a ljubav ostaje samo u njoj,potisnuta i neiskazana.

Lopicic Jelena I-2

tamaram
29-09-2011, 10:24
Ja mislim drukčije

**************************
* * * Ja mislim drukčije * * *

Sjedi i ćuti!Zasto?!Zašto uvijek da se pokoravamo negativnim autoritetima?! Da li čitav život moram da živim po pravilima većine i moram li razmišljati na način na koji svi oni razmišljaju samo zato što ta većina nema hrabrosti da bude građanski naposlušna i da se bori za svoja prava.
Strah.Mislim da je strah odgovorna za sva ta pitanja.Strah od nečeg višeg,strah koji vam zatvara oči.Upravo zbog tog straha,ljudi se boje da misle, sami na svoj način.
Svi smo mi različiti,individue,svako za sebe,ali opet svi smo rodjeni pod istim suncem i suviše slični da bi pravili ovolike podjele.Da li je bitno da li se klanja ili se moli, da li voli isto što i ja volim, da li priča isto kao i ja. Ne,meni je samo bitno da je on čovjek i dovoljno jaka ličnost da umije da brani sebe od drugoga,kao i da posjeduje dovoljnu dubinu da zna odbraniti drugoga od sebe.Suviše nas nevolja spaja, da bi na osnovu razlika , sudili jedni od drugima , jer samo zajedno možemo ispuniti svoje snove i maštu pretvoriti u stvarnost.
Zivot je suviše kratak,da bi ga prodali : ’’za šaku dolara’’. Borba je ono jedino što nam ostaje,borba da zauvijek ostanemo neiskvarena djeca koja maštaju i misle na svoj način.

tamaram
29-09-2011, 10:35
Albatros



Pesma predstavlja simbolički prikaz sudbine pjesnika - odnos pjesnika i svijeta izražena kroz suprotnost između mornara i albatrosa.
U ovim književnostima ptica albatros je imala vrednost simbola neshvacene i ismijane velicine, a Bodler joj je dao sasvim novo znacenje: u palom albatrosu, razlici između onog pre, kad je bio "car azura", i sad kad je bedan i jadan, on docarava prolaznost i promjenjivost sudbine poslednjom strofom celokupnu simboliku vezuje za sudbinu pesnika, koji se "carem" oseća u visinama, ali "na tlo prognan, gde ga svet sa porugom gura, od divovskih krila ne može da hoda". Ono sto mu je u njegovom svetu, u visinama, fantasticno orudje koje ga cini carem, oborenom albatrosu predstavlja teret, porugu i smetnju. I ovde smo svedoci totalnog dozivljaja sveta u kojem se spajaju lepota i strava, ljubav i smrt. Pesnik kaze da se sa burom druzi i munjom poji oci - nebeske visine-visine uma!A na tlu, gde zivi ljudski svet kome pesnik kao da ne pripada, vec je kreirao svoj i uziva u svojoj fikciji, i sam kaze da je na tlu sputan i zemlji nevican. Zavrsava stihom divovska mu krila smetaju da kroci,sto ce reci da njegovi atributi kojima je bio u svom svetu veliki...ovde ga unizavaju..i od njih ne moze nikuda jer je ne shvacen!
Albatros predstavlja pesnika dok stvara, bez ograničenja, bez sputavanja, slobodu u svom svetu. Ali I takodje predstavlja pesnika sputanog u stvaralaštvu, grubo prekinutog u trenutku inspiracije, predstavlja neshvaćenost pesnika u društvu koje samo osuđuje...

tamaram
29-09-2011, 10:35
Lik gospa Nole



Ova pripovetka počinje opisom grobnice Lazarićevih i krstačom gospa Stanojle(Nole)Lazarić,koja se nalazi iznad svih drugih.
Odmah na početku možemo shvatiti da se Isidora pozabavila jednim motivom koji je oduvijek mučio i zanimao mnoge stvaraoce.To je motiv prolaznosti koji je u ovoj priči o gospa Noli dominantan i koji se nalazi iznad svih motiva.
Sve je obuhvaćeno motivom sveopšte prolaznosti i uzaludnosti,pa i sam Nolin lik.
Isidora često govori o snažnim ličnostima koje se bore i snalaze u životu,ali nakon smrti padaju u zaborav kao da nikada nisu postojale.Takva je i gospa Nola.
Isidora je svoju junakinju obdarila nizom pozitivnih osobina koje se svakim danom još više razvijaju.Nola je plemenita, humana, istinoljubiva, jednostavna, skromna, hrabra, poštena, ozbiljna, stabilna, vrijedna, darežljiva...Njene osobine je lako uočiti.
Još u ranoj mladosti Nola se izdvajala od ostalih djevojaka i pomagala ocu u kući.Izdvajala se i po svom fizičkom izgledu,jer je više podsjećala na muškarca nego na ženu.Mladiće nije zanimala kao žena,ali se družila sa njima i bila im najbolja prijateljica.
Tošu je očarala svojim karakterom i stavom,pa ju je zato uzeo za ženu.Kada se udala nije se uopšte promijenila.Nastavila je sa svojim navikama i postala još vrijednija i plemenitija.Pomagala je crkvi,sirotinji,svojim radnicima...
Gospa Nola je cijeli svoj život posvetila drugima i proživjela ga za njih,ali joj niko nije vratio istom mjerom i niko se nije žrtvovao za nju.To se najbolje ogleda u odnosu Nole i njene usvojene djece.Ona im je omogućila sve i brinula se za njih kao da su joj rođeni,a niko od njih nije pronašao svoj pravi životni put i postigao nešto u životu vrativši joj za uloženi trud.Jedino je Švaba Hans djelimično pronašao svoj put.
Ova pripovijetka nam govori o prolaznosti koja ne može da poštedi nikoga,pa ni takve ličnosti kao što je gospa Nola.»Groblje je hronika grada,a grobari su vrsta lokalnih novina»,rekla je jednom prilikom gospa Nola izražavajući svoju misao o životu i prolaznosti.Ova priča o «Gospa Noli» će uvijek biti aktuelna,jer kroz univerzalni motiv prolaznosti govori o čovjeku i životu uopšte.

tamaram
29-09-2011, 10:36
Proces


Cudesni svet izmedju sna I jave


San je sam po sebi sreca. Kada sanjamo nesto lepo srecni smo sto smo to sanjali, a ako sanjamo nesto ruzno opet smo srecni jer je to bio samo san. Da li su I Kafkini snovi sreca?
Proces je metafora sveta u kome čovek ne predstavlja neku vrednost, nego je samo marioneta društvenih sila, nečega što se ne može dokučiti, ali koji uništava sve ljudske vrednosti i čoveka. Kafka predočio viziju ništavila i besmisla koje zahvataju civilizaciju.
Kafka govori o izgubljenom čovekovom poverenju u čoveka, u stvari u boga. Svet je tuđ predeo a život pokušaj da se nadživi nepoznato. Kafka je ocrtao otuđeni svet koji pojedinostima postiže da se abnormalnost čini kao nešto svakidašnje, a svirepost kao zakon. Njegov metod izrasta iz njegovog bića. Nije tuđ i nedokučiv samo svet nego i sopstveno ja
Izvor usamljenosti i otuđenosti, koji dominiraju u Procesu, nalazi se u piščevom osećanju izdvojenosti i usamljenosti kao pripadnika jevrejskog naroda u nejevrejskoj sredini.
Čitajući Kafku, pogotov proces, često čitatelja iznenađuju neobični događaji pa se često ima utisak kao da se sanja. Događaji se nižu kao u snu i često se čine neverovatnim I u svakom trenutku se ocekuje da ce se K. probuditi onako sav znojav kao iz nekog strasnog kosmara, ali su istovremeno uvjerljivi I verodostojni.
Ta čudnovata smesa sna i jave je ustvari Kafkina vizija svijeta. To je poseban svijet u kojem djeluju posebni zakoni, sve je izvrnuto naopako, ali ne može se reći da je mistično i proizvoljno. To je svijet u kojemu vlada logika, čvrsta i neumoljiva, poput logike zdravog razuma.
Osećajući obruč koji se sve čvršće steže oko njega, Jozef K. ne prestaje da sanja o tome da je ipak moguće zaobići ga, živeti izvan tog prstena, uzaludno se nada da je moguće kod suda nešto postići posredovanjem žena, koje su, prema Kafki, veza između ljudskog i božanskog, putem slikara-prosjaka koji naizgled ima veze u sudu.
Nestavrno je tako duboko utisnuto u stvarno da plodovi mašte postaju nešto što je samo po sebi razumljivo
Sva iskusenja, sva ispastanja I sve patnje u zivotu mogu se meriti snagom I duzinom nesanica koje ih prate.

tamaram
29-09-2011, 10:36
Jama - Ivan Goran Kovacic



U delu ce biti dominantna tri elementa: krv, svetlo i tama. Prva rieč je "krv" - ovde simbol zverstva, zločina, uništenja jer se prosipa, otiče i donosi jezu. Ona je i "svjetlo" kao izvor života, ali, vidimo, sa njom ide i "tama" koja dolazi nakon svetla. Tama odnosi pobedu nad svetlom i život postaje gusti mrak, završava u mraku: zločinac, oštrim vrhom kame, žrtvama vadi oči da bi, na kraju svih muka, žrtve završile u tami duboke jame. Sam čin vađenja očiju izaziva grozu i jezu. Jeza izvire iz slika grozomornih detalja: krv se iz praznih očinjih jama sliva niz lice, krvava krvnikova kama... Užasavajući prizori se uvećavaju naradbom dželata da žrtva- svaka od njih- zgnječi svoje oči. To je ta jeziva slika. Žrtva više nema oči, vid je izgubljen, ali ne i sećanje na jednu raniju svjetlost, životonosnu svetlost koja simboliše lepotu života i zadivljujuće prizor sveta. Mučenja se nastavljaju, i sva ta mučenja imaju za cilj da čovjek što više obezvredi i ljudsko biće poništi: onesvešćene mokraćom sveste, probadaju im uši, bičuju ih, kroz uši im provlače žicu. Radnju prate zvučne slike koje su zamjena za čulo vida: jauk i plač mučenika prati obesni smijeh, cerekanje, grohot i neumesne šale zločinaca:"eh, jednu malu vidio sam danas." Patnje zrtve se produbljuju, jedna žena završava u ludilu; neko je pokušao da pobegne i taj je bio ubijen. Pored nanošenja fizičkpg bola, javlja se i psihičko mučenje- uvrede: "Dupljaši", "ćore", "lubanje mrtvačke". Krik žrtve sada prelazi u urlik, a put jedini je do jame. Žrtva biva dovedena do jame, a onda slijedi jedan udar kame u grlo, drugi u pleća. Krike i zapomaganja žrtava u jami ućutkuje prasak bombe. Tada se gasi i poslednji "jauk", "jecaj" i priklano "ciktanje" žrtve u jami. Stravični put do jame , bolje reći do pakla naci ce i stradalnik koji kazuje o zločinu.

tamaram
29-09-2011, 10:36
Bora Stankovic - U noci


Bora Stanković je građu za svoja djela crpio iz priča drugih ali i neposrednog doživljaja
Ta topla noc , tup I metalni zvuk motike, micanje ljudskih senaka s tamnim fenjerima, a to je I ono sto Cvetu jos vise potrese, ispuni strahom I slatkim secanjem.
Оно што видимо је само пука случајност и игра живота. Ако се у животу предамо само оном телесном, одали смо се великом пороку.
Чула су та која нас обмањују. Зато сваког човјека треба упознати и тек онда просудити о његовим моралним цртама
U djelu Borislava Stankovića čovjek je izložen ne samo sukobu sa okolinom, već I sukobu sa samim sobom, sa svojim nagonima, potvrđujući često svoju ljudskost u više ili manje prigušenoj ljubavnoj žudnji

tamaram
29-09-2011, 10:37
Ceznem da ti kazem najdublje reci


Ceznem da ti kazem da te volim ....ali plasim se da cu izgubiti ono najsvetije sto imam ..a to je tvoje prijateljstvo...Nocima sanjam te i muce me osecanja prema tebi...Nemam hrabrosti da si moja radost,da mi sacinjavas mladost i cinis me srecnim...Posmatram te i pozelim da vrisnem snazno i da celom svetu kazem da te neizmerno volim,ali bojim se da bi mi se smejla...Neznam da li i ti mene volis i da li bi mi uzvratila ljubav koju cuvam samo za tebe...u trenutku sve bih ti rekao al me muci crv sumnje da ce moja bol tvojim odbijanjem postati jos veca...Bojim se da te ne izneverim i nerazocaram...Nedostaje mi hrabrosti jer me plasi pomisao da cu biti duboko povredjen. Zato svoja osecanja iznosim na ovo parce lista i svoj bol i tugu cuvam samo za sebe...Mozda jednog dana kada prodju ove lude godine i skupim hrabrosti i sve ti kazem...do tada cu uvek ceznuti da ti kazem volim te...al mozda tad vec bude kasno....Ceznem...da sednem pored tebe i da te posmatram...mogoa bih tako danima i satima...al plasim se da ne bih izdrzao...Mislim da ce ova moja ljubav prema tebi trajati bar onoliko koliko traje ovaj moj tuzni zivot...a mozda i duze...Voleo bih da ti kazem koliko te volim,koliko mi znacis...Cujes li?Oslusni samo malo,molim te...Cujes li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te...Ceznem da ti kazem sta jos osecam,ceznem da me samo jednom poslusas,zar trazim previse?Zelim da placem,a suze mi na lice ne naviru...Onda pozelim da se smejem,a osmeh nije cuo za mene...Pozelim da patim,ali ne mogu jer je to nesto sto sada osecam...Pozelim zivot,ali ti nisi tu....a moj zivot si ti...I tako zelim jednu zelju za drugom,sve dok ne shvatim da si svaka moja zelja,moj bol,moj osmeh,moja patnja,moja suza..

tamaram
29-09-2011, 10:37
Tema: Moja omiljena ličnost

Nikola Tesla


Бог рече нека буде светлост и би Тесла!
Никола је рођен у Смиљану крај Госпића од оца Милутина, православног свештеника, и мајке Георгине,
Он је био висок 180 цм, а осим тога и врло витак. А ипак је И поседовао огромну телесну снагу. Његове руке су врло велике, а његови прсти необицно дугацки, сто указује на високу интелигенцију. Равну црну косу, готово да се не мозе замислити тамнија и сјајнија црна коса, носи зацесњану строго уназад, сто јос висе нагласава обрисе његовог лица. Јагодицне кости су високе и изразене, сто је карактеристика Словена. Његове упале оци су плаве и сјаје попут ватре. Цини се као су у њима светлуцале исте оне необицне искре које светле из његових уређаја. Његова енергицна глава сузава се према бради, а брада изгледа готово само као тацка.
Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима измолио је очево обећање да га уместо на богословију упише на студије технике, a to je I najverovatnije ono zbog cega je Tesla ostao u zivotu.
Од 1893. до 1895. године он истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио таласа. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара.
Tеслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди.
Имао је више од 700 заштићених патената и иновација
Многи данашњи обожаваоци Тесле су склони веровању да је он „човек који је изумео двадесети век“ и називају га „Прометеј двадесетог века“.
Спава веома мало - свега четири сата дневно - и све слободно време проводи у учењу. Испите je полagao са највишим оценама.
Чита све што му дође под руку. Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Говорио је много језика - српски, енглески, немачки, италијански, француски, чешки, мађарски, латински и словеначки.

tamaram
29-09-2011, 10:37
Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, Sve radnje i postupke koje je ponavljao morali su da budu deljivi sa tri i ukoliko bi pogrešio, bio je prinuđen da sve počne iz početka, čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati.. Poznato je da se nikada nije rukovao, ali to nije činio iz higijenskih razloga, već zato što je imao fobiju od statičkog elektriciteta. Brojao je korake u šetnji i izračunavao zapreminu tanjira za supu i šoljice za kafu i zalogaja hrane, jer kako je objašnjavao, drugačije nije mogao da "uživa u jelu".
Mислило se да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило његов углед.
Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела8. јануара 1943. године у 87. години живота.
На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија“, а онда нашу песму „Тамо далеко“. Jedan od njegovih citata je :” Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да je то дело једног Србина.”
Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће

tamaram
29-09-2011, 11:49
Pred jednim umetnickim delom

Ustala sam rano da ukradem suncano jutro letu,kojem se blizi kraj.Nebo je bilo vedro bez ijednog oblačka,sunce se probijalo kroz ogromne krošnje.Koračala sam krivudavom stazom osluškujući cvrkut ptica.Ništa drugo sem tog nestašnog hora nije remetilo moje misli koje su neumorno lutale prošlošću.
Osećala sam kako sa izuzetnom lakoćom osvajam breg.Iza krivine sam ugledala crkvu svetog Teodora kako blješti okupanim jutarnjim suncem.Pozelela sam da zakoračim s one strane gvozdene ograde I u miru se predam molitvi.Ali vrata su bila zaključana.Razočarano sam se okrenula razmišljajući kuda dalje,kad spazih ljupku kućicu blizu crkve.Neodoljivo je podsećala na pribivaliste junaka iz bajke.Mozda na onu u koju je svratio pinokio,gde ga je lutka ucila lepim manirima.
Onda ugledah taj stočić koji mi je privukao pažnju.Bio je mali,okrugao od betona,na jednoj nozi.I ne bi bio nista posebno dam u duh nije udahnuo slikar Bora Subić..Stajala sam ispred kuće I netremice ga posmatrala.Vlasnik me je primetio I posao mi u susret.I on je ranoranilac poput mene sto se ne bi moglo reci za stanovnike ostalih kuca.Ljubazno me je pozvao da pogledam njegovu izlozbu.Sve slike su mozaici.Portret Nikole Tesle,Mona Lize,novi grb grada Vrsca I druge.Cika Bora mi je osvakoj posebno kao objasnjenje sta predstavlja,kad je I kako nastala.
Ali najlepsi utisak na mene je ostavio onaj njegov ljupki stocic.Pravi stocic na pravom mestu.Tezak pedesetak kilograma,stajao je pred kucom prkoseci Kosavi.Ona se dobro namucila ne bili ga oduvala,ali uzalud.Ma koliko se trudila nije ga pomerila ni milimetar.Njegova okrugla ploča kao I nogica bile su oblozene raznim kamencicima u boji.Svaki od njih cika Bora je farbao tako sto je mesao krec,ulje I boje.Stvarao je mozaik.Ta mesavina odolevala je I kisi I snegu.
Zato je malecki sto stajao godinama ne menjajuci izgled.Ako mi ne verujete uverite se sami.Kada sam krenula cika Bora mi je poklonio ruzu iz svoje baste I par sarenih kamencica.Osecala sam se kao Alisa u zemlji cuda jer me je stocic podsetio na onaj iz pomenute bajke.Samo sto nije stakleni.A umesto kolacica na kome pise “pojedi me” na njemu su stajale dve kafe kojom me je slikar posluzio.Dok sam pila I caskala sa umetnikom razmisljala sam o njegovom delu.I zakljucila da je uspeo da stvari magicni predmet kojim se ulazi u bajku.Stocic je toliko mocan,da verujem da cu sledeceg puta kraj njega zateci Alisu,Sesirdziju I Belog zeca kako sa cika Borom piju caj.

tamaram
29-09-2011, 11:49
''Moje novo drustvo''

Dosao je i taj dan,nova skolska godina,novi profesori,nova skola,a sto je najbitnije i novo drustvo. Nije mi bilo sve jedno u ponedeljak 3.septembra kada sam se sa sveskom i olovkom u ruci uputio ka svojoj novoj skoli. Iz prica sam saznao da je skola manje vise dobra,profesori korektni,ali ono sto nisam znao je novo drustvo. Hodao sam polako ka zgradi skole,u prvi mah nisam osetio kada je moje srce pocelo brze da pumpa krv,ali u usima sam cuo ravnomerne odjeke lupanja. Osetio sam na ramenu neciju ruku.Trebao mi je samo trenutak da se vratim u sadasnjost i da shvatim da ispred mene stoji jedan moj stari poznanik iz osnovne skole. Nismo se bas nesto puno druzili,nase drugarstvo je bilo samo uzajamno pozdravljanje na hodniku kada se sretnemo. Nismo se bas nesto dobro podnosili ali sada mi je bilo drago da ga vidim. Bar jednu osobu poznajem. Bilo mi je malo lakse.
Obojica smo usli u ucionicu (pa broj odeljenja npr. prvog osam). Odmah sam zapazio grupicu slatkih i simpaticnih devojaka, ali nasuprot njima stajali su neki tipovi. Pomislio sam da necu moci da se sprijateljim sa njima,da me nece dobro primiti,da se mnogo razlikujemo ali sva ta pitanja i desavanja u glavi prekinuo je jedan od njih.Prisao mi je, pruzio ruku i jasno rekao svoje ime,zove se (e sad lupis neko ime od ortaka),stegao sam njegovu ruku. Secam se kroz maglu da sam rekao svoje ime...Ostala imena nisam uspeo da popamtim. Sve je bilo tako brzo.Suvise brzo za mene u tom trenutku.
Na prvom casu sam sedeo sa (ime nekog ortaka),ali sam ubrzo shvatio da imamo neke zajednicke teme naprimer kao sto su kola,devojke i formula 1. Neverovatno je kako iz cele price nista nije krenulo naopako, nisam imao probleme prvog dana ali ni kasnije. Kada bi mi neko sada rekao da ce sve ispasti dobro kao sto je i ispalo,samo bih se nasmejao i rekao nma sanse.Ali desilo se. Svoj prvi dan,svoj prvi kontakt sa postorijom punom novih,nepoznatih ljudi pamticu po osmehu koji sam imao kada sam se vracao kuci i kasnije kroz pricu o svom prvom danu u novoj skoli i novom drustvu.

tamaram
29-09-2011, 11:50
Strah

Hajde,reci mi čega se plašiš...Ne,ne želim da te povredim,samo me zanima koji su tvoji najveći strahovi.Zbog čega me to zanima?Pa,želim da vidim da li je tvoj strah isti kao kod svih ostalih,ili se bar malo razlikuješ od drugih...Naravno,za uzvrat ćeš i ti spoznati moj najveći strah.Serviraću ti ga kao na tacni.Eto,zamisli da smo u restoranu.Tvoj strah biće specijalitet kuće,a ja ću biti tvoj počasni gost.Dakle,postoji više strahova...Oh,pa to je super,zasitiću se jednom za svagda!Šta imamo danas na meniju?Paukovi...?Mrak...?Visina...?Dragi moj,shvataš li da ja umirem od gladi?Ne,naravno da se nisam zasitila!Pa,pošto sam još uvek gladna,moraću da se zasitim svojim strahom.Slušaj me pažljivo...
Svake noći plašim se da idem na spavanje...Ne zato što me ispod kreveta čeka neko,ili zato što će me mrak pojesti,već zbog sna.Plašim se da zaspim,da opet sanjam ono što me muči i što me izjeda iz dana u dan.Sanjam...sanjam sebe kako sedim u uglu mračne sobe.To nije moja soba,niti je to ova prostorija,to je sam pakao!Sedim sama,zgrčena i bespomoćna,dok se u meni smenjuju osećanje tuge,bola,sreće i razočarenja.Jedno vreme vidim sebe kako očajnički plačem,a kasnije vrištim od smeha.Zidovi su oblepljeni slikama mojih prijatelja...Kada dotaknem bilo koju sliku,iz nje poteče krv,i čujem srceparajući vrisak,koji me tera da poludim!Želim da ta galama prestane,ali protiv svoje volje kružim po sobi,prelazeći rukama preko slika,i gledajući kako slike nestaju u reci krvi.Ubrzo shvatam da se davim u toj reci,i da mi niko ne može pomoći.
Kada se probudim,znoj obliva celo moje telo,a mišići na telu se grče i opominju da mi se strah uvukao pod kosti.Štipam se po telu,želeći da oteram taj strah,a nisam ni svesna da je upravo otišao-sa onim snom...Molim Boga da usliši moje molitve,i da više nikada ne sanjam takve stvari!Međutim,shvatila sam da taj san ima neko značenje...Kada bi mi kroz glavu prošle sve one slike,i kada bih se setila da posle svakog sna na onom zidu ima sve manje slika,došla bih do neverovatnog zaključka...U snu sam sama,zar ne?Na zidu ima sve manje slika,zar ne?Na slikama su moji prijatelji!Shvataš li?Taj san...nije on moj najveći strah...Tačno je da se plašim krvi,mračne prostorije,čak se plašim i same sebe!Međutim,te stvari me ne mogu zaplašiti kao što me plaši činjenica da...da polako gubim sve prijatelje...Da li sada razumeš?Svaka slika,svaka kapljica krvi označava po jednu osobu u mom životu.Prva slika koja je iščezla sa onog zida je Lenina.Znaš li šta se desilo sa njom?Jednog dana je spakovala kofere,bez ikakve najave i objašnjenja,i zauvek otišla u Australiju,na drugi kraj sveta...Znaš li šta se desilo sa Suzan,Niki i Meri?Pre mesec dana poginule su u saobraćajnoj nesreći!Ah,tako se plašim!Kako da sprečim gubitak mojih prijatelja?Kako da vratim sve one slike koje su otišle u nepovrat?Znam da vreme ne mogu vratiti unazad,ali mora postojati način da se stvari promene.Mora da postoji neki način...
Ti drhtiš...Za trenutak si zaboravio sve paukove na ovom svetu,i na sve visoke građevine,zar ne?Naravno da si zaboravio...Shvataš li sada da je veći strah upustiti se u jedan moj san,nego pustiti leglo paukova da gmižu pa tvom telu?Priznaćeš,ni za šta na svetu ne bi poželeo da se nalaziš u mojoj koži.San u kome živim je zastrašujući,pun strepnje i neizvesnosti,ali java je još gora.Očekivati svaki dan poziv smrti,gledajući kako najbolji prijatelji odlaze,jedan po jedan,u beznađe,užasna je stvar.Pa,današnji obrok bio je veoma obilan,mora se priznati...Ako u skorije vreme ne vidiš svog omiljenog gosta na vratima restorana,znaćeš šta se desilo.Igra je završena.

tamaram
29-09-2011, 11:50
Sanjam…

Snovi i stvarnost... Različiti pojmovi, isprepletani i lako stavljeni u centar jedne neraskidive opne... Oni su deo našeg života.
Nekada ni sama nisam sigurna sta je san, a sta su moja razmisljanja...stvarnost.
Nekada sam sigurna da me u snu ocekuje neki novi, drugi, bolji svet. Svet stvoren samo za mene. Svet u kome je svako novo jutro lepo i u kome ne postoji ono sto nije moguce.
Nekada se osećam usamljeno, tužno, nemoćno, daleko, prazno… Tada zelim da pobegnem, da nestanem. Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da dišem punim plućima, da idem kuda hoću…
Tada sanjam.
Sanjam da letim daleko, do zenice Sunca i tada vidim sve. Razmisljam o nebu, Suncu, pčeli, oblaku, ljubavi, smehu,o velikom, o malom, razmisljam… i nema kraja.
Onda, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze... Mogu, ali samo na tren. U san.
Onda, gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec…


Ovaj trenutak je stvarnost, zar ne…?! Trezveno gledam ispred sebe, cvrsto resena da i budna sanjam. Sve one iste, lepe stvari.
Evo, sutra cekam zoru. Cekam novo rađanje Sunca kao da je prvi put. Ja cu ga docekati sa osmehom na licu. Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem... Sutra, moj zivot kao da ponovo pocinje. Ja sam srecan covek.

tamaram
29-09-2011, 11:51
Tu je…

Krstarim mislima po bespucu vecem od svemira i ljudskog uma,trazeci nesto sto mi pripada, nesto sto sam izgubio, ko zna gde i ko zna kad.
Skoro je nemoguce pronaci nesto tako malo, ali tako vazno – kao magnet privlacno u ovom ambisu snova i neistinitih zelja. Osecam se tako mali. I pronasao sam, sasvim slucajno, uspomene od kojih sam do sada bezao, naviru snaznije nego i sam zivot. Ostao sam sam, zvezdama i mesecinom sakriven od tvojih pogleda. Put koji se nazirao iz upijenog neba u mojim ocima ostao je bez tebe. Kada je trebalo da mi kazes istinu, ja sam lutao u svetu bajki, spoticuci se u magli pesama, knjiga i reci. Bio sam kao bez ociju. Kao neko kome je potreban prijatelj, mozda i nesto vise. Lutao sam po mracnim poljima ljudske mrznje i pohlepe, istine i lazi. Da znas samo, kako sam zeleo zameniti mesec i citavo ovo bespuce, za samo delic sunca, ali ga niko nije hteo. Trazio sam te u prostorima snova, u melodiji vetra. Trazio sam sebe i dozivao te u kapima kise, u vrtlogu besanih noci.
Ti si negde daleko. Mozda drhtis zbog ponovnog susreta. Ili se mozda plasis da cu ti pruziti deo slomljenog meseca iz svog detinjstva… tu je… jos uvek ga niko nece. Moje su zime i sada tako bele i svetle i zvezde jos uvek istim sjajem bdiju na nebu. Ali ne mogu o tebi da sanjam kad sam i sam jos tako daleko u zbrkanom lavirintu misli iz kojeg nema izlaza.
Mozda cemo se jos sresti. Svet je mali. Mozda je i bolje tako. Ti ces za mene biti samo neki stranac, neko ko nije iz moje galaksije, neko ko je dosao iz mog detinjstva, i jos uvek stoji u onom bespucu sa komadicem sunca koji mi nisi dala.

tamaram
29-09-2011, 11:51
Jesen u mom gradu

Dok sam se vracala s' letovanja nazad kuci, znala sam da je u moj grad vec zakoracila ona mracna jesen, i jednostavno deo mene je zeleo da se vise nikada ne vratim. Ali sta je tu je, moramo da se vratimo svojim obavezama, navikama, radu.
Jutro je,budim se, al' u Priboju; i posle mesec dana ponovo sam u svom krevetu na koji nikako da se naviknem. Sunce se stidljivo probija kroz zavesu,kao da i ono govori da ne voli jesen. Sve je uobicajeno za ovo doba godine, tiho.

Posle odredjenog vremena otisla sam da prosetam gradom. Bilo je suvo i pomalo hladno vreme. Nisam sigurna koliko dugo sam setala, onako izmorena od same sebe i od jesenje tmurnosti sela sam na klupu pored reke. Ona je bila u svojoj punoj snazi, mutna, brza i silna. Sada je njeno vreme, ona je sada najbucnija i najmocnija. Pored mene prolaze zaljubljeniparovi,koji su bez obzira na vreme srecni, nasmejanji sa prepoznatljivim sjajem u ocima koji samo ljubav moze da stvori. Magla grli okolna brda i ceo prizor deluje tako nestvarno. Grad kao da se odmara od leta, Sunca i vrucine i sada pocinje vreme harmonije, mira i tisine. Svi se polako zatvaraju u porodicni krug, u toplinu svojih domova, u prijatnu atmosferu stvorenu ljubavlju ukucana i svi prkosimo hladnoci. Sedimo u svojim domovima i punimo srce. To je moj Priboj! Kao sto u malim domovima ima najvise ljubavi,tako u malim gradovima ima najvise harmonije,koju po svemu sudeci donosi jesen.

Mozda je jesen tmurna, siva, hladna, ali za moj grad ona znachi ljubav, toplinu, trajnost. A sta ima lepse od ljubavi, pa makar to znacilo mokre ulice, hladnocu i maglu?!

tamaram
29-09-2011, 11:52
Prijateljstvo je rod koji se po dusi izabere

U zivotu postoji mnogo stvari kroz koje ne mozemo prolaziti sami,a sve i da tih stvari postoji mnogo manje, lepse ih je proziveti s'nekim. Mnogo ljudi prodje kroz nas zivot, uzme sta im je potrebno, i odu, ali ostaju oni koji su tu zbog nas, a ne zbog sebe, oni koji daju a ne traze nista za uzvrat.

Ono sto sam ja naucila kroz zivot jeste da se prijateljstvo ne bira, ono biva ko zna zbog cega, kao i ljubav, a ljubav je valjda jedina stvar koja nema definiciju, koju ne treba objasnjavati i traziti joj razloge. Prijateljstvo,u stvari, znaci ljubav. Sve drugo moze da se prevari ali to ne moze! Sve drugo moze da se izmakne i ostane nedoreceno ali to ne moze jer zavisi od nas. Ne mogu da kazem : "Budi mi prijatelj!" ali mogu reci: "Bicu ti prijatelj!"
Prijatelj ne moze biti svako, i njih ne moze biti mnogo. Prijatelj ima mana i nije tu samo da sa tobom podeli dobro, vec je tu da kaze ono sto misli, da nas svojim kritikama natera da preispitamo neke odluke i uputi nas na pravi put, misleci i zeleci nam samo dobro i samo najbolje! Za prijatelja se vezujemo vremenom, on postaje deo nas, njegova razmisljanja su povezana s' nasim i osecamo sve sto i on oseca. On moze biti posve razlicit od nas samih, kako po izgledu tako i duhom, jer pravo prijateljstvo ne trpi predrasude. Prijateljstva nisu trajna ako jedna strana daje sebe, a druga se stedi. Moramo znati da cenimo svaki plemenit postupak, svako saosecanje sa nasim bolom, nasom tugom, svaki savet i toplu rec. Nikada se ne smemo zapitati zasto mi to cinimo,jer ako se preispitujemo onda to nije ono iskreno, iz srca. Tada prestajemo biti prijatelj! Danas su prijateljstva povrsna: tajne vise nisu tajne i skoro je isto da li je ispricala celom svetu ili samo jednoj osobi. Sve manje je zrtvovanja, zalaganja, darivanja drugima i za druge. Sve vise je ljudi koji zele da menjaju ljude, a ne da ih prihvataju onakvim kakvim jesu.

Ja sebe smatram srecnom, jer imam prijatelja kog nisam birala valjda su se duse same privukle. Dovoljno mi je da znam da bih joj se uvek nasla i u dobru, i u zlu a srce mi je jos ispunjenije kada znam da je ona za mene vec mnogo ucinila i da me prihvata ovakvu kakva jesam. Hvala prijatelju!

tamaram
29-09-2011, 11:52
Sva moja ljubav pod ovim Suncem

Dok smo mladi, sanjamo o tome da volimo i budemo voljeni. Zelimo da ostvarimo sve zelje odmah, i ne pomisljajuci na odricanja i zrtve. U vecini slucajeva, nekim cudom, uspevamo u tome. Osecamo se kao da imamo krila, osecamo se uspesno, zadovoljno, ispunjeno.

U mladosti covek voli ludo, bezrezervno, celim svojim bicem u zelji da oseti i dozivi pravu ljubav. Cesto zbog te predanosti biva povredjen, i ne moze da se izbori s' tim u prvi mah. Ali posle svakog pada licnost postaje jaca, snaznija i spremna za nove polete. Ljubav je zaista sila koja pokrece svest! Ona se oseca svuda: kada pogledam zaljubljene ovih dana, na minus deset u setnji, dok posmatram baku kako simpaticno grdi deku u prodavnici, do onda kada gladna kao vuk dodjem kuci a mama me doceka sa osmehom i sto je vaznije toplom vecerom. Volim da osetim ljubav u svojoj blizini. Ona me ispunjava, ljude cinim srecnim cak i onda kada je povrsna, platonska. Postoje razlicite vrste ljubavi: prema otadzbini, prijateljima, roditeljima, simpatije prema nekom decku/devojci...Sve su razlicite,a tako iste. Bude u nama uvek pozitivna osecanja, cine nas srecnim i ispunjenim. Najbolja stvar kod ljubavi je to sto mogu da volim sve te ljude od jednom, u meni ima dovoljno ljubavi za sve, ne moram da biram. To osecanje ne opterecuje vec u nama radja polet, daje nam moc da prastamo. Kada volimo, nebo je plavlje, Sunce lepse sija...cula su nam izostrenija svaki miris osecamo jace, dodir dublje. Pronalazimo inspiraciju za nove pohode, vise cenimo sebe, imamo vere, nadamo se. Lice nam krasi biser ljudske duse - osmeh, kada covek voli na njemu se to vidi. Pa cak i tako-zvani ljubavni jadi su slatki, izmame osmehe razumevanja, a kod starijih uzdah prisecanja na dane prvih ljubavi. Ljubav izgradjuje coveka, radja ili gusi u njemu ambiciju, stvara impresiju o zivotu.

Ljubav je Bogom dana. Volite jako, duboko, iskreno i bez predrasuda! Samo tako cete osetiti potpunu car ljubavi!

tamaram
29-09-2011, 11:53
Stvarnost je surova, iluzije slatke.Opredeljujem se za zivot

Zivot je za mene uvek predstavljao neobicnu, jezgrovitu i mnogoznacnu zagonetku. U njemu nije uvek crno i belo.Nekada su nasi putevi trnoviti, a nekada sa lakocom zanjemo uspehe. Za neke stvari jednostavno nemampo obrazlozenje a od starih sam cula da to nazivaju 'nafaka'. Ja to objasnjavam da je zivot zacinjen dobrom ili losom srecom...

Zapravo, smatram da od zivota treba uzeti maksimum. Trebamo iskoristiti svaki trenutak, svako sada! Naucimo da cenimo male stvari, da im se radujemo ali i uvek tezimo ka visem. Na neuspehe ne treba gledati kao na poraze, vec kao sansu da nesto naucimo, ispravimo, u buducnosti ne ponovimo! Greske se moraju desiti kad - tad i one se desavaju s' razlogom. Kada coveku lose ide, sklon je da idealizuje stvari, da masta i kreira sopstvene iluzije. To je kao odbrambeni mehanizam coveka, njegov beg od stvarnosti i od stvari koje ga cine nesrecnim i koje ruse njegovo samopouzdanje. Smatram to dobrom psiholoskom terapijom, jer pravi zivotni izazovi tek predstoje, Usponi i padovi u zivotu se smenjuju kao dan i noc, jer svaka strana ima svoju kontra - stranu.Najbolje je kada zivotni balans dovedemo u ravnotezu.
Ljudi se trude da od zivota uzmu najbolje i u sto vecoj kolicini. Ponekad zaborave da je potrebno i sebe davati isto tako nesebicno kako se i nama sam zivot daruje. Za srecu i zadovoljstvo su potrebna odricanja i zrtve. Sto su zrtve vece, to su odluke teze, ali i uspesi sladji.
Zivot delim u 3 neraskidive celine... Proslost - koju treba ostaviti tamo gde je, nikako je ponovno ne prozivljavati, samo se ponekad setiti lepih momenata, osvrnuti na greske, ali ne da bi se kajali vec da bismo ucili... Sadasnjost za koju treba da zivimo, koristimo svaki njen tren, uzivamo jer vreme ne mozemo da vratimo. Od nje zavisi nasa buducnost...

Zivite zivot punim plucima! Posvetite se sebi, ali i drugima. Negujte hrabrost, plemenitost, iskrenost... Radujte se, ali i obradujte! Volite, ali i zasluzite da budete voljeni... Ostavite svoj trag, svoj pecat...jer to je zivot! Ja biram da zivim, a vi?!

tamaram
29-09-2011, 11:54
"Niko u starosti ne bi smeo da ostane sam"(Hemingvej - Starac i more)

Zbog covekove iskonske potrebe za ljubavlju, toplinom, on se kroz zivot trudi da bude okruzen ljudima koji ce ga voleti, koji ce mu se diviti, a samim tim i biti njegov oslonac i podrska. Zato covek gradi prijateljstva, osniva porodicu.

U mladosti mnogi ne razumeju pravu vrednost zivljenja.Misle da su sami sebi dovoljni. Jurcaju za karijerama, materijalnim osloncem, a ljubav i porodicu guraju u stranu. Vode se mislju " Mlad/a sam, imam vremena za te porodicne stvari! " Medjutim ne retko se desava, da kada to davno gurnuto u stranu pozelimo realizovati, kada pokusamo najlepsu lutku podsvesti oziveti, bude kasno. I nestigavsi se osvrnuti vec nas je docekala starost, ali sto je najjezivije - U SAMOCI! Najstrasnija je samoca u poznim godinama, tada covek nema izbora vec da se smireno preda poslednjem snu. Tuzno je da sve sto je stvarao, nema kome ostaviti, a to silno bogatstvo prestaje da ispunjava. Srecu, ali onu istinsku, covek je pomesao sa lagodnim zivotom punim uzivanja, samocu pokusava nadoknaditi novim stanom, automobilom i najtuznije pokusava kupiti ljubav! Danas, veoma je tesko spojiti u celinu srecnu i bogatu mladost, sa srecnom i ispunjenom staroscu. Zivot iziskuje mnoga odricanja, ali svako ko se zarad porodice odrekao ugledne i visoke karijere, nije se pokajao. Kada vide svoju decu ili unuke, srce im obuzme toplina, a starost im je ziva i ispunjena, STAROST IM JE MLADA!
Za primer nesrecne starosti, uvek uzmem svoju komsinicu sa prizemlja, koja nije imala nikoga osim svojih crnih macaka, zivela je sama. Niko je nije posecivao, niti je ona kuda isla. Svaki dan je sedela na ulazu, sa starim olinjalim mackom razgovarala, dok joj se on lenjo motao oko nogu ili pospano predeo u njenom krilu, dok ga je milovala svojim koscatim rukama. Kada bih prolazila kraj njih, nazivala bih joj dobar dan, ali mi se vise cinilo da mi macak klima glavom, a ne ona. Za njom se u vazduhu osecao miris sivila, a hladnoca je dugo lebdela nad njenim tragom. Bila sam jako mala, ali jos tada sam imala zelju da nikada ne budem tako sama, da moj zivot ne bude tako promasen, vec da ostavim svoj trag; da imam srecnu starost, kao sto sam imala detinjstvo, kao sto sada imam mladost.

Zaista, nesto najtuznije je docekati starost u samoci. Tesko je prilagoditi se i boriti se sam, uvek je lakse ako uz sebe imamo nekog kome je stalo da se zajedno radujemo svakom novom danu, da zajedno prizivamo dane mladosti, obojimo staracke dane bojama leptirova. Da nikada ne budete sami, vec da oko vas bude mreza srece kojom ste povezani sa drugim ljudima!!!

tamaram
29-09-2011, 17:05
NE NAP UŠTA ME OSEĆAJ DA VREME U KOJEM ŽIVIM NIJE MOJE

Život. Šta je život? Da li neko uopšte može da da definiciju života? Zašto je tako težak, a opet
tako dragocen? Život je prolazan, kap koja se polako ali sigurno spušta kao okeanu... Život je
kao pisac koji iz dana u dan piše poglavlje nove knjige. Često se zapitam zašto se taj roman tako
teško čita, zašto je ponekad monoton, pun razočarenja, ali i iznenađenja. Svakog dana tragam
za pravim odgovorom... I taman kad pomislim da sam na posletku traganja, on opet otkrije
čari koje me podstiču na nove pustolovine! Nisam zamišljao da će moj život biti trnovit i pun
uspona i padova. Zamišljao sam da će sve ići lako – završiću osnovnu, srednju školu, fakultet
i zaposliti se u firmi, ali izgleda da neka viša sila remeti snove i maštu. Umesto da mi, mladi,
brinemo o stvarimo koje su prikladnije našim vršnjacima u drugim zemljama, mi brinemo kako
da pomognemo roditeljima da skrpe kraj sa krajem. Ali krivci za to nisu naši roditelji, niti ljudi
na vrhovnim funkcijama Krivi smo mi, mi, kao narod koji živi za neke ideale... Posledice se vuku
i osećaju svakim danom sve više. Ponekad mislim da bi mi bilo bolje da sam rođen i živim u
neko drugo vreme, ali pokušavam da proživim život najbolje što umem. Znam da je život jedan
i svestan sam činjenice da će doći i moj kraj. Znam da život treba iskoristiti i da je svaki dan
neponovljiv. Zato se svakog dana budim sa osmehom na licu i idem u krevet sa osmehom jer
sam zahvalan što sam živ i zdrav i što sam tu, gde jesam.

Milan Ponjaušić III – 5,

tamaram
29-09-2011, 17:17
Sa svima u miru živim,
sa sobom se stalno borim

Od najranijeg detinjstva roditelji su me naučili lepom ponašanju. Da
poštujem starije, da volim svoje drugove i ne pravim razliku između njih.
Da se lepo slažem sa braćom, sestrama. Jednom rečju, da budem ČOVEK .
Kada nešto steknem još od detinjstva onda ti to nije teško primenjivati i
kroz ceo život.
Ali u životu uvek postoje oni trenuci kada se u tebi prepliću razna
osećanja. Kako sada postupiti? Šta reći a da se taj neko ne oseća prozvanim?
Da li poslušati onaj glas koji ti govori da to uradš, kažeš, da je to ispravno,
ili ipak poslušati onaj drugi koji ti kaže da je to krivi put, da ne slušaš druge,
da misliš samo na sebe? U takvim momentima svako poželi da izađe iz svoje
kože i želi biti u koži nekog drugog čoveka koji svoj život živi mirno, koji
nema problema. Sve su to samo maštanja. Da budemo iskreni, takvi ljudi
ne postoje, ili ih barem ja nisam susretala. Od problema se ne može pobeći,
to je činjenica. Svako od nas će u životu mnogo puta nailaziti na razne
raskrsnice. Nećeš moći stajati na sredini raskrsnice i stajati tamo jer ćeš
pasti, pregaziće te veliki broj ljudi koji koji imaju svoj cilj i hitaju ka njemu.
Moramo u sebi prelomiti to nešto i krenuti onim putem za koji mi mislimo
da je ispravan, da je to onaj pravi put. Jedino tako ćemo biti bliži ostvarenju
svog životnog cilja.

Ana Ivanković, 2/1

tamaram
29-09-2011, 17:17
RAZMIŠLJAMO O PRIJATELJSTVU...

Prijateljstvo se hrani poštovanjem, poverenjem, iskrenošću i razumevanjem.
U prijateljstvo ulažete poverenje. Ako ne veruješ osobi koja tebi veruje
i kojoj je stalo do tebe, prijateljstvo se polako ali sigurno ruši... Teško je
naći osobu kojoj u potpunosti možeš da se poveriš. Neko će tvoje poverenje
iskoristiti protiv tebe i onda ostaneš sam, okružen lažnim prijateljima. Pravi
prijatelj je osoba koja je uvek tu za tebe, koja te neće izdati, neće te ostaviti
samog u nezgodnoj situaciji... Osoba koja će te ispraviti kada grešiš, uvek
želeti da ti pomogne i podržati te. Prijatelj je potreban uvek, a najpotrebniji
je u sledećim situacijama: kada se sa nekim posvađaš, kada želiš da kažeš
dečku da ti se sviđa, kada dobiješ lošu ocenu... Prijatelj je tu da te teši kada
misliš da te niko ne voli... Naravno, ljubav i pažnju treba uzvratiti jer bez
toga prijateljstvo ne bi “funkcionisalo”.

Blanka Kele i Dorisa Crnković I-1

tamaram
29-09-2011, 17:17
SEĆANJE NA SINDI

Tužnim srcem se prisećam svog kućnog ljubimca, kuce koja me je verno pratila
i čekala da se vratim gde god da sam pošla… Zvala se Sindi, imala sam tri
godine kada sam je dobila za rođendan. Sećam se crvene mašne oko njenog
vrata... Bila je prelepa kuca sa dužom dlakom i blistavim očima. Bila je poslušna,
volela je da se igra sa mnom. Spavala je na terasi i svako veče smo stavljali flaše
sa vrelom vodom pored nje da joj preko noći ne bude hladno. Bila je član naše
porodice i jako smo je voleli. Ne mogu da opišem trenutak kada sam saznala
da Sindi više nema. Boli me to što više nikada neću moći da zagrlim i pomazim
psa koji je imao simbol labuda raširenih krila na glavi. Padao je sneg tog dana,
komšijin crni labrador je ušao u naše dvorište. Sindi se svim snagama borila, ali,
nažalost, izgubila je. Jako mi je bolno što se sve desilo neprimetno, u tišini, i onda
kada je cela porodica bila kod kuće. Kada sam saznala, već je bilo kasno… Tata
ju je sahranio u dvorištu. Na tom mestu gde smo je našli, ostali su samo krvavi
tragovi i otopljeni sneg… Često su me sustizale suze i jako mi je bilo žao što je
nisam mogla spasiti. Ovo je najgori način na koji smo mogle rastati, ali znam da
je nikada neću zaboraviti i da će u mom srcu živeti zauvek.

Beatriks Anuš III-2,

tamaram
29-09-2011, 17:25
LJUBAV
Pred nama, sa nama, u nama samima. Retko blago koje nas prati kroz ceo život, ne trošeći
se, ne gubeći na vrednosti. Sveprisutna, inspirativna, jednostavno divna ili divno jednostavna?
Kako god gledali na ljubav, prožima se kroz sve. Ljubav je stvorila prošlost, oplemenjuje
sadašnjost i daće budućnost.
To je onaj osećaj kada mislite da ste u ovozemaljskom raju. Kada vam jedna osoba daje
lepotu i požudu. Svaki zagrljaj vam uliva sigurnost i nadu. Svaki put kada poljubite te usne,
osećate potpuno savršenstvo. A, kada se od tih usana stvori osmeh vaš kompletan svet dobije
smisao. Svi za tim tragamo. Retki su oni koji ovakav raj i nađu, a još ređi oni koji ga sačuvaju.
Ljubav jeste jaka u smislu da utiče na nas radikalno. Menja nas iz korena. Potiskujemo sve
mane ne bi li sačuvali svoju ljubav od celog sveta. Pored voljene osobe mi gubimo sebičnost,
aroganciju, tuga nam postaje nepoznata reč, a ponos se počinje gledati kao nepotreban.
Postajemo bolji iznutra, a lepši spolja. Ali to nije sve.
Ljubav je ponekad i slaba, jer često ne vidimo mane naše voljene osobe. Da li se to treba
gledati kao pozitivno ili negativno? Da li možda iste te mane vremenom zavolimo ili ih
potiskujemo da bi naš ideal ostao kakvim smo ga za sebe stvorili? Neko ima taj ideal ceo život
pa samo traži osobu koja će da popuni kalup, ali češći su oni spontani susreti, pogledi, poljupci
koji zapečate 2 osobe u vremenu. Koji im pokažu put do sreće do koje dolaze na najlepši
mogući način. Taj put je pun prelepih reči, obećanja, dodira i osmeha.
U početku mi stidljivo i nežno spoznajemo u čemu smo. Cenimo to. Volimo to. Zaljubljenost
nam obuzima biće i na sve gledamo drugačije. Više imamo razumevanja, ozareni smo radošću
i nesvesno prenosimo pozitivnu energiju na okolinu. Vremenom naučimo da budemo malo
realniji, pa se trudimo da ne uzmemo zdravo za gotovo ono što imamo. Ponekad pomislimo i
da nismo dostojni takve sreće i da nismo to zavredili, ali prisustvo voljene osobe nas samo po
sebi uveri u suprotno i našoj sreći iznova nema kraja.
Takođe je opšte poznato da svi greše, zar ne? Da li vas je nekada vaša voljena osoba
izneverila, razočarala? Da li je pogrešila? Da li ste nekada vi pogrešili i učinili njoj/njemu
nažao? Mislim da na sva ova pitanja odgovor mora biti pozitivan, čast izuzecima. Zašto se to
dešava? Ako je ljubav tako savršena, zašto i u njoj moraju da postoje problemi? Odgovor je
jednostavan. Zato što mi nismo savršeni. Zato što smo mi ipak samo ljudi. Ljudi koji su bili te
sreće da dobiju priliku za nešto božansko poput ljubavi. Iskoristimo je.
Nemojmo grešiti tako što ćemo ljubav skrnaviti. Cenimo ljubav slaveći je. Ne zaboravite! Mi
možda jesmo nosioci ljubavi, ali ljubav će zauvek biti tvorac nas.
Valentina Tahiri
SEŠ „Bosa Milićević”, IV2

tamaram
30-09-2011, 18:25
Људи говоре: тачке гледишта

Људи говоре. Говоре просто, безначајно...
Ни путопис, ни роман, ни есеј, ни кратка новела, ни интервју. Ово дело представља фузију свега. Настаје у периоду између два рата и као такво исказује посебан однос према претходном и према предстојећем рату. Авангарда на делу. Долази до дефабуларизације, деперсонализације ''романа''. Важан је језик, важна је форма. Језик различит од Дучићевог и Ракићевог. Форма супротна од Скерлићеве идеје да дело мора да буде цело лепо.
Моћ говора је непроцењива, моћ да човек искаже оно шта осећа, жели.
Можда ово дело настаје приликом Расткових путовања, али то путовање нема везе са туризмом. Битна је спознаја страног човека. Наратор преузима улогу главног актера. Субјекат који је несталан и чије се тачке гледишта стално мењају. Субјекат који контролише судбине других, али опет је тако несигуран ''господар ничега''. Жели да створи нешто ново, савремено, непоновљиво, јединствено. Пореди писца са пчелама. Важна су познанства. Кратки дијалози су све што је потребно да би сазнали довољно о другим људима. У овом делу има елемената експресионизма, импресионизма, надреализма, лирских момената (највише на крају овог дела).
Док лежи у трави и посматра природу ослобођену човековог присуства схвата бесмисао живота, пролазност, празнину. Сам, изолован од других, дистанциран, једино тако може да уочи оно што пре није могао. Ноћ је та која му омогућава бољу перцепцију. А онда муња која осветљава стварност. Муња као претходница крика. Страховитог, усамљеног, оштрог, челичног, љубичастог, мириса на сумпор крика. Крик као гротескна тачка дела. Крик који представља везу између живота и смрти. Крик који га чини будним за своју стварност. Онај звук који долази из крви, бола, цепања и распадања тела. Страховити звук који означава или смрт или рођење. Овде можемо повући паралелу са песмом ''Тајне рођења'' која такође испољава елементе мистерије рађања.
Рођење детета подстакло га је на размишљање о сврси живота. Чему живот ако је смрт неизбежна? Зашто бити сведок овог бесмисла? Али опет проналази да је важно не понављати се. Бити јединствен. Сматра да је могућност за поновни почетак непотребан и бесмислен.
Ово дело које настаје спонтано, непланирано као такво је веома оригинално. Рстко оставља свој лични печат. Све оно апсурдно и безначајно добија своје значење. Обичне речи, дијалози, природа, све што нас окружује. Оно што занемарујемо, заборављамо то уствари представља суштину, срж живота. То је оно што је важно. Што је непролазно. Биће увек тако...

Милица Зељковић III8

tamaram
30-09-2011, 18:29
„Crni bivo“ u svakom od nas
vako od nas ima dane koje ne želi da deli sa drugima, dane
Skada se trudi da izbegne prijatelje kako ih ne bi povredio. Često smo nervozni, iznervirani, ljuti. U tim trenucima ne
znamo da se kontrolišemo i obuzdamo „bika“ koji besni u nama. Kao
pomahnitali „bik“ gazimo sve pred sobom, spuštamo na zemlju i
povređujemo ljude. Bodemo rečima i napadamo sve više i više. Na
trenutak „bik“ u nama staje, podiže glavu i protivnika gleda pravo u
oči. Nekoliko minuta stoji ukopan u mestu, premoren dahće i lagano
zatvara ogromne crne oči. „Šta se desilo?“, pitamo sebe. Kroz glavu
nam prolazi hiljadu reči, hiljadu pitanja, ali odgovora nema.
Zbunjeni pokušavamo da se setimo nečega, ali zbog prevelikog
adrenalina imamo amneziju.
Gotovo je – to je najbolje od svega, ali strah i ubrzani otkucaji srca ne
prestaju. „Bik“ je otišao, ali koliko vremena će proći dok se ponovo
ne sretnemo, dok ponovo ne shvatimo da smo izgubili kontrolu nad
samim sobom?!
Đorđe Milojković II-4

tamaram
30-09-2011, 18:29
„Srpska devojka“ nekada i sada
rpska devojka iz istoimene narodne pesme je skromna, lepa, pametna, ponosna i zna svoje
Smesto u društvu. A današnje devojke... pa, većina njih su lepe, pametne, za moral baš nisam siguran. U pesmi je momku trebalo mnogo vremena da sagleda oči devojke, a danas bi mu trebalo
malo vremena da uzme devojci broj telefona. Današnje devojke same sebe dižu u oblake, daju sebi
razne nadimke kao, na primer, mačkice ili tigrice, pa više ne znam da li su ljudi ili životinje. Naravno,
danas ima i kulturnih devojaka, ali u mnogo manjem broju od ovih drugih. I takve su danas naše
mačkice i tigrice, za moral baš i ne brinu, a posle njih svaki muškarac će mrzeti žene.
Devojkama, kao što je naša devojka iz pesme, takve
stvari ni u snu nisu padale na pamet. One su znale šta
smeju, a šta ne. Često sam sebi kažem: „Čoveče, vidi te
cure što nemaju poštovanja za starije!‟ jer se oko
današnjih devojaka ceo svet vrti. A ona devojka iz
pesme, šta je sve ona morala da trpi, da gleda u zemlju
po ceo dan samo da momak ne bi video njeno lice…
Doduše, i današnjim devojkama je teško videti lice jer
je često prekriveno tonom pudera.
Nadam se da ovaj tekst nosi sa sobom neku poruku za
sve one mačkice, tigrice… Ugledajte se malo na srpsku
devojku iz pesme!
Marko Milenković I-5

kojica
03-10-2011, 17:07
Lepota je vidljiva, ali nedostižna i nezadrživa

Lepota je kao savršenstvo, nešto za čime svi težimo. Lepota je tajna koja nas
opčinjava i privlači iznova. A mi, obični ljudi, kao da smo stvoreni da tragamo za lepotom.

Putevi do lepote su veoma čudni i često neprohodni, a svaki koji pređemo je
drugačiji od prethodnog. Naša najveća greška je što uporno pokušavamo da dođemo do
lepote jer to zasigurno nećemo uspeti. Lepota nije daleko što mnogi misle. Ona je tu,
krije se duboko u nama i čeka da je neko zasluži i shvati. Jer samo tada će razumeti
tajnu koju lepota krije i samo tada će moći da zadrži i oseti u potpunosti tu neprolaznu
lepotu. Načini shvatanje lepote su različiti, ali svi prihvatljivi i traženi. Od lepih prizora,
lepih ljudi, bića, detalja pa sve do lepote koju ne vidimo, već osetimo. Osnovna i jedina
razlika u lepoti je njena tajnost i samim tim postoje dve lepote- prolazna i trajna. Trajna
lepota ja prava lepota. Savršenstvo. Ne vidimo je očima, ali je osetimo srcem. Vrlo je
teško spoznati je i dosegnuti do nje. Krije se u ljudima, slikama, notama, knjigama,
prirodi, zvezdama, Suncu... Ova vrsta lepote hrani se bezuslovnom ljubavlju koju mi
gajimo prema njoj. Najveća lepota koju svi posedujemo je život-od njega sve polazi.
Često je podcenjen ali veoma poštovan. Život je jedina lepota koja je vidjiva i dostižna,
ali ne i dugovečna. Dugovečno je ono što ostaje za nama, lepota koju mi ostavljamo i
prenosimo na druge.

Lepota inspiriše, širi se svakim danom postaje veća i veličanstvenija, posebnija i
vrednija.

kojica
03-10-2011, 17:09
Lepota je vidljiva, ali nedostižna i nezadrživa

Svi tragamo za lepotom.To traganje je velika i neizvesna avantura jer je lepota tajna u
koju je nemoguce zaviriti.

Covek oduvek zeli da dosegne lepotu,da je priblizi sebi,da je spusti u svet svog
zivota.Svi je zele,od zemljoradnika,do umetnika,koji nosen mislju da dosegne
savrsenstvo,stvara svoju viziju.Traganje za lepotom je nevidjeni napor,hod kroz mracnu
sumu,,lutanje i neizvesnost,bezbrojne,nepremostive prepreke,koje se isprecuju ispred
coveka i cine ga nemocnim u njegovom pokusaju da se priblizi lepoti,da je osvoji,da je
poseduje.Cak ni najuporniji ne uspevaju u tome.Ali tako i treba da bude jer lepota i nije
za onog koji nije spreman da se za nju bori do kraja i ulozi svaki delic svoje snage,ali
ipak dovoljno je i sto postoji.Dat nam je ideal,dat nam je put kojim treba ici,ali taj put je
trnovit,neprohodan,no i pored toga,svaki covek sanjari o saznavanju lepote,otkrivanju
njenih tajni,obogacivanju sopstvenog zivota vrhunskom lepotom, i sto je
najvaznije,nikad ne gubi nadu da ce dostici do velicanstveno savrsenstvo.No lepota ne
moze pripadati pojedincu.Ona je dobro za sve.Ona se ne moze uzeti,prisvojiti,ona se
moze osetiti,videti,spoznati, i cak svi napori mogu biti uzaludni,jer lepota nam stalno
izmice.Nekad nam se cini da smo joj sasvim blizu,ali se vrlo brzo uverimo da smo se
prevarili,jer taman kad pomislimo da smo je spoznali,vidimo da je sve to bila samo
iluzija,san.

Lepota ostaje vecita tajna,nedostizna,nedodirljiva,nedokuciva.Iako svi to znamo,i
znamo da su staze do lepote nesigurne,sa puno prepreka,sa puno uspona i padova,mi
svesno zurno koracamo njima sa ceznjom i nadanjem da cemo dostici tu carobnu
lepotu,i uvek tragamo za novim nacinima da je osvojimo i obogatimo svoj zivot i duh.

San o neizmernoj lepoti,taj nedostizni ideal uvek ce postojati,ali ce postojati i velika
zudnja nadanje i teznja da se on dostigne.

kojica
03-10-2011, 17:11
Lepota je vidljiva ali nedostizna i nezadrziva

Putevi lepote su veoma cudni i satkani su od bezbroj trenutak,ali svaki je poseban i
neponovljiv.Svaki prezivljeni dan i prespavana noc samo su delici ogromnog mozaika. Svi
smo mi dospeli u ovozemaljusku bastu koja se zove zivot.Staze kojima hodamo su
različite,preplicu se i razilaze,mi tecemo kao vreme,radujemo se
smejemo,patimo,bolujemo i sto je najvaznije...Volimo...Krstarim mislima po bespucu
vecem od svemir i ljudskog uma trazeci nesto sto mi pripada,nesto sto sam izgubila,ko
zna gde i ko zna kada.Skoro je nemoguce pronaci tako malo ali tako vazno-kao magnet
privlacno u ovom ambisu snova i neispitanih zelja.Nikada se jednom prezivljeni trenutak
nece ponoviti i zato treba biti odlucan u svakom trnutku tokom svog celog,kratkog i
nesavrsenog zivota,zudeti i ceznuti za lepim i neuhvatljivim.Razliciti pojmovi, isprepleteni
i stavljeni u cenar jedne neraskidive opne.Oni su deo naseg zivota.Nekad ni sama nisam
sigurna sta je san a sta su moja razmisljanja...Sanjam da letim daleko,do zenice Sunca i
tada vidim sve.Razmisljam o nebu,oblaku, zvezdama,ljubavi, smehu, o velikom i
malom...A tek onda shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze.Mogu
ali samo na tren.U san.Onda gledam u nebo,gledam u zvezde,u Mesec.Ovaj trenutak je
stvarnost,zar ne...?Gledam ispred sebe cvrsto resena da i budna sanjam.Sve one iste i
lepe stvari.Uprkos svim preprekama jurim hitro dalje u nadi da cu dotaci nedostizno.Jurim
za lepotom,za najrumenijim ruzicama,za najsjajnijim suncem,najbeljim
snegom,najispunjenijim snom, za slavom...Posedovati tu lepotu znaci biti dostojan i
osvoiti je,biti odabran,pocastvovan.Danas je sve leprsavo i lepo,ususkani u svojoj ljubavi
sijamo od zadovoljstva,a sutra...Šok...Ugledamo onu stranu stvarnosti,onu stranu zivota
koju juce nismo poznvali,svi lepi trenutci ispare a u nama ostane jedino osecaj
gorcine,usamljenosti i neobjasnjive tuge... Evo,cekam zoru,cekam novo radjanje Sunca
kao da je prvi put.Ja cu ga docekati sa osmehom na licu.Dopusticu mu da me obasja
svim svojim sjajem.Sutra moj zivot kao da ponovo pocinje.

kojica
03-10-2011, 17:13
Lepota je vidljiva ali nedostizna i nezadrziva

Ne smatram sebe lepom a one koje smatram lepim su puno puta dokazali da nemaju
dusu.Bili su i bice prazni poput prazne caure,a lepota ce ih kad tad napustiti,jer leptiri
odlaze cim im se osuse krila.

Imam dosta poznanica koje se zabavljaju sa tipovima godina moga oca.Lepe su,mlade i
zarad njihovog novca,krpica,"ludih" provoda po diskotekama podaju i prodaju svoja
tela.Tu ljubavi nema,a ljubav je bozanska lepota koja se uzvraca ljubavlju.One su
lepe,mlade ali glupe.Zasto?Zato sto ce posle izvesnog vremena doci neka lepsa i
mladja,a one nece uvek biti tako mlade i tako lepe.

Decaci su na dobitku,mada vecina njih tako ne misli.Da bi smuvali,odvojili dobro parce
oni moraju da uce,zavrse skolu,nadju dobar,dobro placeni posao,da bi kad zadju u
tridesete,cetrdesete setali ono o cemu danas mastaju.Ako danas zapnu,ma kako
izgledali oni ce uspeti.

Ostajemo jos mi!Vecina nas rano prestane da masta o dvorcu,princu,kocijama.Realno
gleda na sve i zna da se u dobrom pakovanju krije pokvarena roba,a za dobru robu nije
vazno pakovanje.

Danasnje lepotice i njihovi bogatasi zivece i zive u strahu da ne izgube ono sto
imaju.Zar mogu,onda uzivati u lepoti?Jedni ce je izgubiti zbog godina a drugi zbog
nedostatka para.Mi uzivamo u nasij lepoti,jer smo lepi sa parama i bez njih,nasa
unutrasnja lepota isplivava na povrsinu.

''Lepota fizička, to je neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom, telesna
lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota, jer lepota nije nikad bila
osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizičkih lepota u istom
čoveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda.''
Jovan Ducic

bukeljajic
26-03-2012, 19:40
ima li neko temu osaoba kojoj se divim :)

bukeljajic
26-03-2012, 19:45
HITNO!!!

kojica
26-03-2012, 19:49
Imaš sigurno na temi takav sastav. :dada:

Bombaa
04-04-2012, 22:40
caoo da li moze neko da mi pomogne oko jednog sastava a tema je "Moj uzor" hitno je .. Hvala unapred :g:

Džandža
22-04-2012, 19:55
Da li neko ima sastav na temu ,,ceznja za daljinama"? :kojote:

jovankica
02-05-2012, 18:59
Da li mozete da mi napisete sastav na temu "kraj cetvrte godine" ili srednje skole? hitno mi treba.hvala unapred

jovankica
02-05-2012, 22:37
ljudi pomozite mi,hitno mi treba.....:(

kojica
02-05-2012, 22:45
http://razbibriga.net/showthread.php/3285-Sastavi-iz-srpskog-jezika-srednja-škola?p=152020&viewfull=1#post152020

evo ovaj sastav nema isti naslov ali govori na tu temu..

Potraži po temi, sigurno ćeš naći još neki.

jovankica
02-05-2012, 23:05
nije to to.mogu neki deo iz ovog sastava da iskoristim.a gledala sam i ostale teme,nema nista vezano za moju temu.

teamira
05-05-2012, 14:15
MOLIM VAS HITNO JE DVE TEME BILO KOJA OD NJIH
SVETLI LIKOVI NASE NARODNE EPIKE
ZENSKI LIKOVI NASE NARODNE EPIKE:huh:

LeaGaudium
09-05-2012, 18:42
MORAL NIJE SAMO DALEKI IDEAL

Izuzetno mi je drago sto mi se ukazala prilika da iznesem svoje misljenje na ovu temu, za koju verujem da je I dan danas pod velikim znakom pitanja. Iskoristicu ovu priliku da iznesem svoje stavove I ujedno apelujem na drustvo, da daju sve od sebe za ocuvanje moralnih vrednosti, jer upravo je to ono cime se razlikujemo od zivotinja, ono sto nas cini ljudima. Pretpostavljam da je svima poznato znacenje izraza moral, ali verujem da nece skoditi da se podsetimo jos jednom. I ako zatreba jos jednom, koliko god puta to bilo potrebno.
Moralna norma je nastala jos davnih dana, u prvobitnoj ljudskoj zajednici. Jos dok je covek ziveo u malim grupama, zapitao se kako se treba ponasati kako bi usrecio socijalnu zajednicu I na koj nacin se drustvo treba ponasati ne bi li se covek osetio srecnim. Pod pojmom moral se podrazumeva sistem normi ili pravila ljudskog ponasanja.
Moral jedne licnosti nam govori o stepenu razvitka te individue, o njenom uocavanju, rasudjivanju, ponasanju, navikama. Govori nam o ophodjenju pojedinca prema socijalnoj zajednici, a samim tim I o ophodjenju coveku prema samom sebi. Moralni sud coveka zavisi od emocionalne inteligencije licnosti. Objekat moralne ocene je uvek samo covek. Da li je moral daleki ideal???Da li je moguce prihvatiti sva moralna nacela I rukovoditi se njima tokom zivota, da li je moguce da zaboravimo na svoj ego I budemo pravi, istinski altruisti??
Po recima cuvenog psihijatra I oca psihoanalize, Sigmunda Frojda, covek u toku svog odrastanja uci o moralu, usvaja njegova nacela, ali ako uzmemo u predvid ljudsku nagonsku, impulsivnu prirodu, shvaticemo da harmonizacija moralne svesti, kao oblika drustvene cenzure, I svesti pojedinca je gotovo nedostizna. Ali ne ocajavajte, ne dozvolite da vas to obeshrabri, jer Moral je tvorevina koja sluzi ocuvanju ljudskog identiteta.I na nama je da ga ocuvamo, sto vise mozemo.
Zivimo tako reci, u drustvu gde cesto nailazimo na pojam moral, cesto stavljamo necije ponasanje na kantar I sudimo o dobrim I losim osobinama. Lepo je to sto uvidjamo razliku izmedju ta dva pojma. Ali sta dalje? Da li zaista postoji moral u nasem drustvu? Da li postoji moral u bukvalnom smislu te reci? Nekada smo se slobodno kretali ulicom bez straha da li ce neko iz cista mira da nas napadne, samo zato sto mu je dosadno. U danasnje vreme su takve pojave sve ucestalije, ali uprkos tome sebe nazivamo moralnim, kulturnim drustvom, koje je evoluiralo od doba primitivizma. Kakve li ironije. Svoju decu ucimo o moralnim vrednostima, govorimo im kako trebaju postovati druge, kako treba biti tolerantan I prihvatati razlike. Ali mi im samo govorimo o tome, dok dela pokazuju nesto sasvim suprotno. Kako je moguce jednog adolescenta odvojiti od televizora, novinarskih clanaka, jednostavno zatvoriti mu oci pred svim onim sto de desava u danasnjem drustvu? Adolescentske krize su iz svakog dana sve gore I gore. Ima li tome kraja? Ne pamtim da su ranije deca dolazila naoruzana u skolu, s namerom da ubiju, da usmrte nekoga.Da su se okupljali na tribinama s namerom da prebiju, osakate. Sta se to zaboga desilo sa nasim drustvom. Toliko pricamo o vrednostima, a uporno ih ignorisemo. Ne razmisljamo da treba poceti od nas samih. Prvo moramo razumeti sebe kao licnost, spoznati, pa promeniti, a tek nakon toga mozemo misliti o drustvu. Ali krenimo od nas samih, to je najveci doprinos koji mozemo pruziti ovom drustvu.
Nemojte se vredjati, molim vas. Verujem u ljudsku dobrotu, verujem da ima jako puno ljudi koji cene prave vrednosti zivota, ljudi koji se rukovode dobrotom, ljubavlju, humanoscu. Ali ako zelimo da ovo drustvo napreduje, moramo se jos vise potruditi. Moramo one “uspavane” podsetiti cemu zaista sluzi moral. U nasem drustvu zaista postoji veliki problem, koji se rasprostranio poput epidemije. Covek je zapostavio duh I duhovne vrednosti. Vise niko ne cita Platona ili Konfucija. Spinozu, Kanta. Upravo oni su pokusali da probude nasu dusu, da ucine nesto za covecantsvo, da izazovu saosecajnost, ali nazalost, sve je otislo u drugom smeru, umesto saosecajnosti dobili smo licemerstvo. Ponasamo se kao da smo centar sveta, sve oblikujemo po svojoj meri. Isto se desilo I sa moralom. Postao je amoralan. Umesto da tezimo savrsenstvu, mi samo pricamo o njemu. Rukovodimo se svojom neuroticnom fikcijom, identifikujemo se sa svojim alter egom, a zaboravljamo na svoje pravo “Ja”. Sudimo svima, ali ne zelimo nama da se sudi. Ne prihvatamo kritike, idealizujemo sebe, svakog jutra oblacimo pazljivo odabranim kostim I pripremamo se za nastup na pozornici zivota. Mozda sam isuvise kriticna, ali zaista mislim da smo mi klovnovi koji glume u svom teatru. Sta bi se desilo kad bi te maske spale? Da li bi onda mogli nastaviti pricu o moralu I moralnim vrednostima?? Izopacili smo moral, postao je vid manipulacije. Smeskamo se, fini smo I kulturni, samo radi licne dobiti. Naivni se plase proracunatih, saosecajni se plase licemernih. I upravo zbog tog straha I ciste duse pocinju da glume, da se pretvaraju, iz straha da ne bi bili povredjeni, iskorisceni. Nazalost, pojam dobro je dobio I svoju drugu stranu, korisno, svrsishodno.
Ne kazem da smo mi jedna izopacena, egoisticna nacija. Slobodno mogu reci za sebe da sam jako altruisticna I upravo iz tog razloga me toliko pogadja ponasanje veceg dela naseg drustva. Veliki sam optimista, veliki covekoljub, puna sam nade I verujem da ce se nase drustvo izmeniti, da cemo poceti da cenimo I druge vrednosti zivota. Ne retko sam bila povredjivana, ali to me nije obeshrabrilo, necu dozvoliti da postanem marioneta izopacenih, sebicnih, amoralnih manipulatora.
Nadam se das am maker delimicno ukazala na primenu morala u danasnjem drustvu. Naravno da posedujemo neke od moralnih vrednosti, ali trebamo poraditi na njihovom ocuvanju, kako moral ne bi postao samo rec I nista vise. On je tu, u nama, prisutan, ali ne smemo ga zapostaviti zbog nase okupiranosti sobom. Molim vas, nemojte me pitati kako vi sami mozete protiv svih, kako bi vi kao jedinka mogli nesto da promenite u ovom drustvu. Jer to je samo izgovor. Upravo su jedinke te koje rukovode drustvom. Pa zasto ne bi ste mogli I vi? Ne gubite nadu, verujte, dajmo svoj doprinos ocuvanju moralnih vrednosti, ako ne zbog nas, onda barem zbog iducih pokoljenja.

LeaGaudium
10-05-2012, 12:18
SVE SE MOZE IZMERITI, SEM LEPOTE LJUDSKE DUSE

Noseni brzom rekom zivota, borimo se protiv ogromnog kamenja koje nas sputava. Grabimo korak po korak u buducnost. Nase ruke su punhe vremena koje nas sustize i vetra koji nas moze uhvatiti. Ali toj nasoj buducnosti prilazimo kao zreliji i odlucniji sa jasnije sagledanom stvarnoscu.

Od trena kada prvi put ugledamo svetlost, tezimo ka ispunjenju zelja i ciljeva, upoznajemo se sa carima zivota i koristimo ih kako bi osetili zadovoljstvo. Spremni smo sve da zrtvujemo kako bi postali vlasnici neceg najlepseg, najdrazeg od cega zastaje dah. Tezimo i sanjamo o savrsenstvu. Ponekad duboko u sebi, razmisljamo o jednoj izuzetnoj ljudskoj osobini koja zanosi i zari srca, o lepoti. Ona je tajna, tajna duboko skrivena u ljudskoj unutrasnjosti. Tajna scucurena u nama koja strpljivo ceka da bude otkrivena. Za njom treba tragati i pronaci je. Ona je kao zrak sunca koji stidljivo proviruje kroz oblake, posle prolecne kise. Zrak koji iako nedostizan i neuhvatljiv obasjava i dotice svojom lepotom. Sa lepotom se susrecemo svaki dan, vise sa onom fizickom, jer nju je lakse prepoznati nego duhovnu. Ali upravo ta duhovna lepota je ono sto je bitno, ono sto se racuna. Nju je teze uociti. Potrebna je jaka, iskrena zelja ne bi li nam se prikazala lepota nasih dusa.
Dusa je posebna supstancija koja je razlicita od tela i telo sluzi dusi da bi se se preko njega manifestovala. Ona je duhovna i individualna supstancija koja cini nasu pokretacku snagu.


Covek nije najsavrsenije bice-(materija), ali u zavisnosti koliko zali da upozna i spozna sebe, toliko ce upotrebljavati i gospodariti svojom dusom.
Čovek se nadje u tom svom težištu, ali brzo odatle iskoči. Razlog za to je što potpada pod uticaj sopstvenih zabluda, sitnih zadovoljstava, svojih slabosti, potpada pod uticaj zemljine teže, oseti se umoran i tezak i kao da ništa nije vredno truda, lakše je tako, uzmeš litru alkohola i život postaje lepši, zaborav je lep, najgore što čovek zaboravi da to mesto uopšte postoji i gde se nalazi i kako je na tom mestu sve jasno kao dan.
Put do ljudske duse nije komplikovan, vec mi sami cnimo da tako bude.Zapravo od nas samih zavisi koliko zaista zelimo da zavirimo u svoju dusu, koliko duboko da zakopamo ne bi li je otvorili i koliko smo zapravo spremni na to na sta naidjemo kopajuci po njoj. Dok god to sa sobom ne razcistimo , grebacemo po njenoj povrsini.
Kada bi covek mogao da upravlja sobom,svojim osecanjima,psihom,dusom,
savrseno i bez greske,onda covek ne bi bio ono sto jeste.Nase slutnje,radoznalost prema
neispitanom navode nas na nova istrazivanja kroz koja ucimo,saznajemo,dalje se razvijamo.
Covek jeste najrazvijenije i najslozenije bice ali ne mislim da je savrsen.Mi uporno tezimo ka tom savrsenstvu i svakim korakom kako smo mu blizi tako bezimo sami od sebe.U onom momentu kada budemo savrseni i imali "sve na dugme"bicemo toliko
udaljeni od prirode,da se ni ljudima necemo moci zvati.
Zasto se uporno trudimo da objasnimo postojanje duse?Dovoljno je da je osetimo.
Dusa je nista. Kao svetlost pojavi se u ovom delu svemira i za cas utrne. U tome je jedina njena lepota, jer sve oko nje je vecno i tamno, i besmrtno.

Vise se nikad nece pojaviti, ali ce svojim prolaskom obasjati druge duse. Ona je plamen koji ponekad zapali druge, kao neugasiva baklja ljubavi.

I zato je odlazak svake duse tako bolan. Vise se nikad nece pojaviti i nigde nece otici, sem u secanje.
. Ako budemo malo vise cenili tu unutrasnju lepotu, postacemo bolji ljudi, zivecemo u jednom lepsem svetu.

Micyyy
10-05-2012, 19:10
moze li tema: U zivotu je bolje koristiti usi nego jezik ili Neminovna su lutanja na putu mojih snova.. hitno mi trebaaa

LeaGaudium
10-05-2012, 20:35
Imam nesto na temu Neminovna su lutanja moja na putu do snova, ali bi trebalo da se izmeni malo.

LeaGaudium
10-05-2012, 20:55
moze li tema: U zivotu je bolje koristiti usi nego jezik ili Neminovna su lutanja na putu mojih snova.. hitno mi trebaaa

Ovaj sastav sam pisala pre nego da se upisem na psihologiju, videces vec, treba doraditi, nesto promeniti....

Kakva je razlika izmeju snova i stvarnosti i da li uopste postoji neka bitna linija razdvajanja medju njima? Ono sto im je sigurno zajednicko jeste prozivljavanje i dozivljavanje tvorevina snova i tvorevina stvarnosti.
Moji snovi... Razliciti pojmovi isprepleteni u centru neraskidive opne. Oni su sastavni deo mene, mog zivota, oni su moja pokretacka snaga, moja motivacija. Oni pruzaju smisao mom zivotu, daju mi snage da produzim, da se borim sa zivotnim preprekama i da ih savladam. Neki se ticu moje buducnosti, neki od njih sluze kao bekstvo od realnosti, kao psihicka relaksacija, oni su moje male nerazotkrivene tajne. Neki od njih predstavljaju moje zivotne prioritete, moj buduci zivot, profesionalnu orijentaciju.

Pored majke koja je dugo radila na grupnoj terapiji, na odeljenju psihijatrije, imala sam priliku da iz njenih prica saznam sa koliko se problema ljudi susrecu tokom zivota i kako se to odrazava na njihovu psihu, koliko im je strucni rad pomogao da te iste probleme sagledaju i rese. To je kod mene ostavilo jak utisak i dalo mi smernicu za moje buduce opredeljenje.
Danas kada se susrecemo sa sve vecim brojem problema u svim zivotnim sferama, covek ne moze ostati imun i dolazi do raznih psihickih poremecaja. Ima li vece nagrade za coveka da moze da ih razume, objasni, predvidi, promeni, a samim tim unapredi ponasanje pojedinca i drustva u celini?
Zelim da ih naucim da zive sa problemima, jer oni su sastavni deo zivota Da im omogucim da budu svesniji i da uzivaju u svakom momentu zivota, da zavole sebe, da im ulijem poverenje i samopouzdanje kako bi ostvarili svoje potencijale. Da ih naucim da na svet gledaju iz pozotivnije perspektive, a negativne emocije da ne potiskuju, vec da ih kanalisu. Da spoznaju cari promena i s lakocom ih prihvate.

Ovaj san bi radije nazvala jednom veoma vaznom i odgovornom zivotnom odlukom, koja u meni stvara kolebanje, radja strah, nesigurnost... Psihicko zdravlje drugih bi bilo u mojim rukama.

Sedim... Razmisljam.... Dopustam bujici misli da me ponese. Posmatram sebe, svoj zivot, svoje ciljeve, zelje, snove... Pokusavam da ih izanaliziram, da ih sagledam iz drugih aspekata. Trudim se da budem objektivnija, kako bi preispitala ispravnost svojih stavova, da bi uvidela da li sam odabrali pravi put, da li su moji snovi realni, vredni truda i napora. Mozda previse razmisljam, previse analiziram i time izbegavam da nacinim prvi korak. Mozda samoanaliza sluzi kao bekstvo, ne zelim sebi da priznam da se plasim. Mozda treba pratiti svoj instinkt, a razmisljanje ostaviti po strani. Mozda svo osecaju strah kada se nadju pred necim novim, stranim, nepoznatim.
Da li tim putem poci? Da li je to pravi put ili stranputica? Mozda ce me odvesti do novih zelja i ciljeva, do novih snova i interesovanja. Mozda...
Izgleda da je jedinstvena konstanta zivota relativnost.
Neminovna su lutanja moja na putu do snova.

P.S. Nadam se da ce ti koliko toliko pomoci. :)

admira
16-05-2012, 09:51
da li mozete da mi napisete sastav " cinjenica da imamo neprijatelja dokazuje dovoljno jasno da imamo i zasluge "
.. ljudi pomozite hitno mi treba :( hvala unaprijed

SandraEnciklopedija
20-05-2012, 14:59
Treba mi HITNO Jovan Ducic Zalazak sunca,Tamnica Dis analiza i prepricavanje. Hvala unapred:stidljiva:

Marko Cvetkovic
20-05-2012, 22:32
Hitno mi treba sastav na temu ''Ljubav prema majci'' ili tema ''Kajanje'' :kojote: Pomozitee. :ququ:

VASELA
24-05-2012, 01:23
Da li neko moze da mi napise sastav, treba mi hitno... sutra imam pismeni iz srpskog jezika. Unapred Hvala
@Tema je: Lepotu celog sveta kriju u sebi misli moje.

Bota97
24-05-2012, 12:13
Treba mi tema 'Moje odrastanje' hitno!

icf1996
29-05-2012, 10:59
Video sam X broj sastava na temu ljubav, ali koji sastav bi bio najbolji na temu "Sta ljubav moze ona to i sme"?Ima li neko sastav "Zene i ljubav u Petrarkinoj poeziji?Treba mi za sutra ujutru molim vas pomozite mi!!

Treba mi pomoc :)
01-06-2012, 00:43
Trba mi hitno temaaa !! Naslov je nesto u vezi epskih zena.. molim vas,hvala unapred!!

daninoc
03-06-2012, 16:20
Da li neko ima sastav na temu ,,vatra se ne gasi vatrom kao sto se i zlo ne gasi zlom" :kojote:

vladacorsa
09-09-2012, 16:16
Ako moze tema "Jedna moja impresija" sto je hitnije...
Ko prvi postavi temu nek ostavi i podatke,saljem 300gr.MILKU :rile:

Martinaaa
11-09-2012, 23:45
Treba mi sastaw iz srpskog na temu KULTURA ( STA JE KULTURA I KAKO JE DOZIWLJAWAMO) ??

kojica
13-09-2012, 11:09
Jedna moja impresija

Dok se polako i sasvim nečujno u svom izbledelom i pokislom kaputu kao stara skitnica prikrada jesen i ogromna jata ždralova šalje na jug, zajedno odlazi sa njima jedno leto i pakuje svoje kofere u kojima ostaju uspomene, snovi i sećanja na prohujale i vrele dane ispunjene neobaveznim šetanjima, slučajnim susretima, spontanim pogledima, doživljajima i strasnim impresijama.

A jesen obično nezvana dolazi u goste i da je htela to mine dok ispraćam jedan voz kojim odlazi avgust, dočekujem sa tužnim pogledom i veštačkim osmehom na licu, sa nekom potajnom čežnjom i setom u crcu, sa osećanjem koje me uvek prati kada od mene odalzi neko drag.



Ovog puta imam razloga za to jer minuli dani u spomenaru mojih dragih uspomena ovog leta su ispisali jednu nezaboravnu stranicu mog života. I sada dok koračam ulicam ovog sumornog grada i dok me rana jesen gleda pravo u oči, uhvatim sebe kako razmišljam o jednom letnjem danu, na jednoj usamljenoj obali beskrajno plavog i uzburkanog mora, dok prvi suton nečujo pada i dok se svetionici lagano pale.



Jedna moja impresija, do sada možda najiskrenija i najača pripada upravo ovom već skoro prohujalom letu, jednom divnom poznanstvu i jednom nezaboravnom zalasku Sunca koji sam ostao da pamptim još dugo, zaista dugo, čak možda zauvek. A sve se dogodilo tako iznenada i spontano, baš kao u nekom starom filmu ili romau čije je stranice isto tako iznenada zatvorio prvi septembarski vetar.



Sreli smo se slučano na jednoj istoj obali, isto tako slučajno se upoznali, jedno leto je zavolelo nas, a mi zavoleli jedno drugo. Spojio nas je jedan zalazak Sunca a razdvojilo jedno pozno avgustovsko svitanje koje je neminovno moralo da svane i koje je sve naše zajedničke snove pretvorilo u iluzije. Te večeri more je bilo mirno, horizontom se prosulo na hiljade zvezdi, a nas dvoje smo stajali kao dve senke zagledani u zalazeće

Sunce i u usplamtali svod koji se rasplamsavao ispred nas. Bili smo zagrljeni i nismo razmišljali ni o prošlosti ni o budućnosti, samo smo želeli da zauvek ostanemo tu gde jesmo, da se držimo za ruke dok se i poslednja iskra ne izgubi u beskraju, tako mirne i zauvek prozračno modre pučine.

Ipak sam znao da će mi sutrašnji dan doneti rastanak i to saznanje me je u jednom trenu duboko zabolelo negde u duši. Učinilo mi se kao da su dve, od hiljadu zvezdi polako počele da gube svoj sjaj i to baš one naše pod kojima smo se navodno „slučajno“ sreli, navodno, jer znam da u životu ništa nije slučajno



Nisam imao hrabrosti da joj kažem da odlazim, nisam želeo da pokvarim romansu o kojoj sam maštao, iako sam znao da će sa novim jutrom svako od nas morati da otpočne novi život koji po nekom nepisanom pravilu jednostavno mora da ide dalje.



Tog jutra pisak jednog voza slomio je gluvu sumračnu tišinu, prekinuo jednu ljubav i ostao mi zauvek urezan negde u sećanju, da odjekuje i da me prati kao zla kob, ma gde god da krenem da mi slama crce kad god prodjem pored neke pruge i da me podseća na jednu impresiju čiji ću rob da ostanem, još dugo, zaista dugo, možda zauvek.



Stamenković Marko, napisao: 2oo4.god.

kojica
13-09-2012, 11:13
http://www.dodaj.rs/f/a/gQ/1uqY2ygI/photo-004.jpg

http://www.dodaj.rs/f/33/9z/3FmSNXYp/photo-005.jpg

kojica
13-09-2012, 11:18
Jedna moja impresija


Ustao sam. Oči mi još behu umorne od zadovoljenja večeri. Sama pomisao da me drugovi cekaju na »basketu«, vraćala me je u krevet. Međutim, pogled na krevet, na taj ogavni ugao moje sobe, na buđ koja je izbijala iz zida, sve to me je ipak nateralo da izađem iz sobe.




Doručak bese krajnje skroman, jučerašnji hleb sa nesto tvrdog i neukusnog sira. Jeli smo isto već treći dan i prigovorih nešto majci. Pogledom mi je rekla sve i ja sam ućutao. Bio je to pogled jadnika, pogled koji je kazivao da joj nije ni do čega. Kada sam završio, osećao sam potrebu da se izvinim mjci, ali sve je palo u vodu kada sam joj prišao. Umesto onoga što sam planirao da kažem, samo sam joj rekao da idem u grad. Nije ništa rekla i bio sam tužan jer nisam osećao da mi je majka već neko koga samo poznajem.




Otišao sam do ormana za obuću i pogledao u donju pregradu, koja je bila namenjena meni i mom bratu. U njoj se nalazilo par pocpanih patika, par lakovanih cipela koje su mi već odavno bile male i par papuča. Dugo sam zamišljen stajao nad tom pregradom dok najzad ne rekoh u sebi : »Šta ću kod moram njih.« Uzeo sam papuče i lagano ih obuo na bose i prljave noge. Danima već nije bilo vode, pa sam odlučio da operem noge u bari na izlazu iz zgrade. Prethodne večeri padala je kiša, iako je vec poodmakao mesec jun...




Umočio sam nogu u baru sa sve papučom, ali kada sam je izvadio noga je bila jos prljavija, a sada se i papuča isprljala. Impresioniran prljavom papučom, umočio sam i drugu nogu da bi bile jednake.




Autobuska stanica bila je puna kao i obicno. Bila su to sumorna, izgužvana lica ljudi koji su već ko zna koji dan isto prozivljavali. Dosao je autobus isto tako pun kao i stanica i sa istim ljudima kao i na stanici. Bilo mi je mrsko da gledam te zalosne figure koje su se gurale da bi ušle ali, ne znam ni je zasto, uđoh u taj autobus...




...Išao sam polako prema terenu za košarku i gledao u svoje noge. Blato na nogama i paučama je već bilo tvrdo od toplote u autobusu. Na terenu je bilo 5 mojih drugova. Igrali su košarku, ali kad se ja pojavih oni postupiše baš onako kako ja nisam ni slutio i onako kako sam zamišljao da se sigurno neće desiti. Odjednom presta igra i poceše grohotom da se smeju, naravno meni. »Ajde dobro, preživeću smeh« pomislih. Svi redom pokazivaše prstom vrlo nepristojno na moje noge. »Kako je buđav« cuo se jedan meni dobro poznat glas koji u tom trenutku nisam ni mogao da razaznam. Bio sam maksimalno potišten. »E stvarno je buđav« povika drugi.«Malo su ti prljave noge, ali nema veze. Pa drugovi smo ti!« uzviknu opet neko i ponovo svi pukoše od smeha. Skupih hrabrost i rekoh glupu stvar: »Pa zar baš morate.«




Počeo sam da se branim i to je bilo njagore što sam mogao da učinim. To im je dalo povoda da nastave šale na moj račun. Bio je to dan kada sam dobio nadimak. Da, svi su me od tada zvali buđavi.

milica.velickovic98
23-01-2013, 19:52
moze li sastav na temu "Sveti Sava kao knjizevnik i prvi srpski biograf"? Treba da bude inspirisan njegovim "Zitijama Svetog Simeona Nemanje"?:g:

Man
23-01-2013, 20:07
Житије светог Симеона Немање :) си мислима :blenta:

martina1234
20-02-2014, 21:44
imaaa li neko sastav na temu 'Jedan moj rastanak'?

Tasa97
19-03-2014, 20:42
Jel moze sastav na temu Snovi lako umiru HITNO!!