Pogledaj Punu Verziju : Ујка Вања - Антон Павлович Чехов
Антон Павлович Чехов (рус. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Танганрог, 29. јануара
1860—Баденвајлер, Немачка, 15. јула 1904) је био руски новелиста, приповедач и
драмски писац.
Прве приче је објавио да би могао да се издржава у току студија медицине.[1] У
књижевности се појавио кратким хуморескама, сажетог израза и карактеризације,
затим је прешао на новеле и приповетке, где се његов тужни хумор постепено
претворио у резигнацију и очај. Исту тематику обрађивао је и у драмама, у којима
нема ни традиционалног заплета ни расплета, као ни правих јунака или јаких страсти,
него је у њима наглашена лирским елементима сугестија атмосфере у којој се одвија
живот његових јунака. Сматра се, уз Мопасана, навећим новелистом европског
реализма, док је својим драмама извршио, а и данас врши, јак утицај на европско
позориште.
википедија
Стремљење и клонућа Чеховљевих
јунака у драми ,,Ујка Вања“
Шта тера тело да дубоко клоне, да клоне до дна? Да ли су то други људи или су то
пак осећања скривена дубоко у нама? Због чега људи осећају трему страст,
мржњу, срамоту, љубав....? Човек је, донекле најсавршеније биће на Земљи,
али опет греши. Која ствар или било шта, било ко, да ли постоји то савршенство.
То нико сазнати неће.
Да ли то зна ујка Вања, да ли зна Сања, Астров? Када немаш нешто што други има,
и то желиш свим својим моћима, чулима до те мере, да би урдио све, па чак и да
убијеш, то осећање је похлепност љубомора. То коље срце, убија душу и тело.
Зато човек треба да је задовољан оним што има и да срећу у радост тражи у
другим људима и у љубави. Али љубав је превртљива. Када се људи због тога
убијају, питам се, да ли ту има спаса.
Да све ово зна Иван Петрович не би га ништа навело да убија друге људе, људе
њему блиске. Рекла бих, да је бог створио љубав с намером да одржи живот и
ведрину, али да је и он негде погрешио, јер не би постојала реч- ,,сломио
ми је срце“ и ,,он сада воли другу“. За све постоји граница, златно ограничење и
златна средина. Када је ,,онај што гледа с неба“ видео да је погрешио, створио је
ове ствари, тако да до убиства, мање него обично, долази. Али ту је и
непрецизност и случајност, а Бог контролише све. Шта ли је натерало Ивана да
промаши, ко га је то омео? Он је човек заслепљености, огорчен од сопствене
похлепе љубоморе и пламеног беса и мржње који по рођењу почиње да гари и
тиња, и тиња и онда на крају се распламса и ствара буктињу и пожаре у којој
страдају ,,велике“ шуме, дивно и невино дрвеће. Такав један човек ,,убија“ око
себе, наноси другима бол и патњу, долазећи до виских литица где престаје све.
Неко каже ,,Човек је човеку, вук“, а неко да је човек по природи мало, слатко
медено маче, али га околина претвори у вука. ,,Дрво се на дрво ослања, а човек
на човека“. Али на шта да се ослониш кад су око тебе све трња и камење.
Како показати једном онаквом човеку прави пут, кад он не зна или неће да зна, да
му треба помоћ, да му недостаје љубав, праштање и топлина, која кружи око тебе,
мене, њега, њих, сваког, свачег, око цвета, дрвета, животиња, птица(симбола
слободе), у ваздуху, око планете, у свемиру, у бескрају.
Опет кажем љубав тера ,,свет“ да се окреће, сунце да сија, кишу да дарује, траву
да расте, човека да прашта и храни.
Неки огњеви се и угасе!
Зорица Ћулум 3/5
Ujak Vanja
Na kazališnome oglasu naslov drame i posebno dodatak Scene iz života na selu..., upucuje nas na neku idilicnu ili realisticku pricu iz života sela. Pisac nas je zavarao. Radnja se odvija u zabiti ruskih prostranstava u selu na imanju Serebrjakova. Ista drama mogla se odigrati u provinciji bilo kojeg drugog gradica, bilo koje zemlje ili kontinenta. Rusko selo samo je okvir zbivanja, istina jako utjece na protagoniste, ali pisac samo marginalno prikazuje rusko selo.
cehov nam je satkao lirsko-psihološku dramu koja se temelji na oslikavanju morbidne atmosfere jedne porodice. Na unutrašnjoj dramaticnosti anti junaka otkrivamo zamorni i promašeni život glavnih likova.
Porodicni odnosi na plakatu daju naslutiti zamršenost koja može dovesti do dramaticnosti. Jer tada su zajedno na imanju profesor u penziji Serebrjakov i njegova mlada žena Jelena od 27 godina, te profesorova kcerka Sonja iz prvoga braka,pa Marija Sonjina baka i onda Vojnicki Sonjin ujak, pa još Telegin kao propali spahija te lijecnik i osebnjak Astrov, ta zabitist karaktera u uskom prostoru razlicitih interesa može dovesti samo do sukoba. U toj nepovoljnoj rodbinskoj i krvnoj strukturi likova u zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj nacin svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmjene.
Naši su slabici samo drhtaji, osu|eni ne umrijeti nego na umiranje, ne živjeti nego vegetirati. Ne mogu pobjeci od sebe ni iz sebe, ne mogu se pomaknuti iz buke gdje su se nasukali i sada trunu kao olupine dok se ne raspadnu.
Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj inteligenciji koja živi na zabacenom imanju okružena provincijalizmom, primitivizmom i zaostalošci ruskoga sela i sredine. Sredina ih je skrhala kao individue i preobrazila u prosjecnost u kojoj se krecu. Bježeci od malogra|anštine na kraju se utapaju u njoj. U podmaklim godinama, oko pedesetak i više, kada prave invebturu svoga života shvacaju da su ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživjeli, da su ga utrošili uzalud, a najtragicnija je spoznaja da ce i ostatak života provesti besmisleno, besciljno, dosadno, ubitacno dosadno cekajuci smrt kao jedinu mogucu promjenu.
Kada se tih šest nesretnika na|u zajedno svjesni svojih promašenih života i kada pokušaju pronaci krivca za svoje stanje, cehov nam razotkriva njihove psihloške drhtaje, ugo|aj trule atmosfere, a sve to ukomponirano u lirskom ruhu. Nema retorike, nema fabuliranja, nema dramskih zapleta i efekata umjesto zbivanja u drami imamo raspoloženje.
Pisac ne ocjenjuje postupke likova, pa iz dijaloga ne upoznajemo sve njihove osobine. cehov ne opravdava niti otkrivljenje razvoj ili razmišljanje svojih junaka. Ulazi u njihovu psihu i neutralno je razotkriva. Upoznajemo nemire i osjecaje junaka a vanjsko kretanje i zbivanje sporadicna su.
Skucenost i ogranicenost vanjskih zbivanja dramski je opravdano zbivanjem u jednom danu i nocu na verandi i u sobi imanja Serebrjakova.
Dramsko književno djelo Ujak Vanja slojevito je, umjetnicki virtuozno i spada u antologijske klasike. Redatelj mora biti samo oprezan da u kazališnoj izvedbi necim ne pokvari vrijednost književnog djela.
Drama nosi naslov Ujak Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki, Ivan Petrovic. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje uzaludnost svoga života. Dvadesetipet godina radio je na imanju profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naucnim radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni strucnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on Vojnicki utukao svoj život za jednu obicnu ništicu.
Vojnicki: Ti si za nas bio više bice, a tvoje smo clanke znali napamet...Ali sad mi je puklo pred ocima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umjetnosti, a ništa ne razumiješ u umjetnost! Svi tvoji radovi koje sam ja volio ne vrijede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!” (str. 45.)
“Vojnicki: ... Ti si upropastio moj život.” ( str. 45.)
“Sad je on u penziji i sada se vidi cijela bilanca njegova života: poslije njega nece ostati nijedne stranice iz njegovih djela, on je potpuno nepoznat,on je - nula ! Mjehur od sapunice!” ( str. 25.)
-------------------------------------------------
Vojnicki je nesretan on se ne može pomirita sam sa sobom, svojim stanjem.
-------------------------------------------------
“Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!” (str.23.)
-------------------------------------------------
Iako nemocan i izgubljen u svojim mislima Vojnicki jednom progovara muški, odlucno. Kada profesor želi prodati imanje a njega i Sonju izbaciti na ulicu kao stari kufer, Vojnicki reagira elementarno ljudski i pokušava u efektu pištoljem ubiti profesora. Njegov je cin završio ocajno i sramotno, promašio je profesora.
Vojnicki je zaljubljen u prelijepu mladu Jelenu ali mu ona ne odvraca ljubav. Tragedija je Vojnickog kao i Sonje kada shvate da ce još živjeti a da ne znaju zašto i za koga i da im je buducnost besmislena
“Vojnicki: ... Meni je cetardesetisedam godina; ako budem živio, recimo do šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako cu proživjeti tih trinaest godina? [to cu da radim, cime cu ih ispuniti? ” (str.51.)
-------------------------------------------------
Vojnicki bi želio nemoguce, novi život.
-------------------------------------------------
“Vojnicki:...Poceti nov život...Reci mi, kako da pocnem...od cega da pocnem?”
(str. 52.)
-------------------------------------------------
Astrov odgovor izgorio je Vojnickove želje u hip, bez okolišanja.
-------------------------------------------------
“Astrov: Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj, bezizlazan.” (str.52.)
-------------------------------------------------
Sonja je nesretna žena, zaljubljena u lijecnika Astrova koji je ne voli. Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi. Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobune, primorana da prihvati svoju nesretnu sudbinu. Sonja je neiživljena i nikada nece ni živjeti. Nikada nece biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.
“Sonja: ...Nismo mi jeli kruh zabadava! Ja ne govorim što treba reci, ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumjeti tata. Treba biti milostiv!” (str. 47.)
-------------------------------------------------
Kada spoznaje da joj je sudbina okrutno zaprcacena ocekujemo njen jauk. Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno kršcansko otkupljenje i spas. Tko je patio na ovome svijetu, a do tog kraja mora se strpljivo raditi.
Sonjinim dijalogom tocno završava drama:
-------------------------------------------------
“Sonja: ..., a kad nam do|e naš sudnji cas, pokorno cemo umrijeti i tamo, na onom svijetu, reci cemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško i bog ce se sažaliti na nas; onda cemo, ujko, mili ujko, vidjeti drugi život- svijetli, divan, lijep, radovati cemo se i na sve sadašnje naše patnje pogledati cemo ganuto, s osmjehom- i odmoriti cemo se.” (str.59.)
-------------------------------------------------
Astrov je lijecnik u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi. Odre|enu simpatiju cehov poklanja Astrovu iako stidljivo. Možda je uzrok tome što je i cehov bio lijecnik. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga života. Astrov više ne vjeruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:
-------------------------------------------------
“Astrov: ... Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji covjek s velikim brkovima i malim sposobnostima...To sam ja.” ( str. 14. )
Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao postojati kao covjek, jer ne vjeruje više u ljude i nema više osjecaje, ne može voljeti.
-------------------------------------------------
“Astrov:... Ja za sebe više ništa ne ocekujem, ne volim ljude... Odavno vec nikog ne volim.” (str. 28.)
-------------------------------------------------
Jelena Andrijevna, mlada žena staroga profesora u žabokrecinu ljudskih duša unijela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu , a narocito u Vojnickom. Jelena postaje žena fatum.
Jelena je nesretna žena koju svoju najvecu nesrecu prima sa manje emocija donekle racionalno.
-------------------------------------------------
“Jelena Andrejevna: I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju mog muža, svi me gledaju sa željenjem: nesrecna žena, ona ima staroga muža! To je sauceše pram meni - o, kako ga dobro razumijem” (str.17.)
-------------------------------------------------
Jelena mrzi muža, ali zna da mora živjeti sa njime.
-------------------------------------------------
“Jelena Andrejevna: ]uti! Ti si me ubio!” (str. 20.)
Jeleninoj vjernosti filozofski i lirski razmišlja Vojnicki.
-------------------------------------------------
“Vojnicki: Zato što je ta vjernost neprirodna i izvještacena od pocetka do kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Iznevjereti starog muža kojega ne možeš podnijeti- to je nemoralno.” (str.11.)
-------------------------------------------------
Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuje ga i mrze njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega prihvaca kao nešto prirodno.
Profesor je star i bolestan i ljubomoran je na mladost. U biti je umišljena velicina koja u zimi svoga života ocekuje od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki bolno secira.
“Vojnicki: covjek punih dvadesetipet godina predaje i piše o umjetnosti, a nimalo ne razumije umjetnost.” (str.10.)
-------------------------------------------------
Ono što ubija profesora i cini ga nesretnim je starost. citav je život bio sebican, a sada život ostavlja drugima, mla|ima.
“Serebrjakov: ... Prokleta, odvratna starost. \avo da je nosi! Otkako sam ostario, gadim se samom sebi. A i svima vama, vjerovatno, gadno je da me gledate.”
(str.20.)
-------------------------------------------------
Likovi drame su slabici i malenkonicni tragicari. Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje.
Vojnicki koji je na tren reagirao ljudski i pobunio se pretvara se ponovo u bezlicnu sjenu spreman da sa Sonjom propati ostatak života.
Pristati svjesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa cinjenicom da si živ zakopan u zaostalosti riskog sela i da ceš tu lagano umirati, cini likove drame drasticno tragicnim. Oni nemaju moc ni umrijeti brzo. U takvoj atmosferi života cehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje. Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke ili poruke pisca. Prikazano je stanje duša u odre|enom prostoru i vremenu iz kojega nisu mogli pobjeci.
ANTON PAVLOVIČ ČEHOV: UJKA VANJA
Beleške o piscu:
Anton Pavlovič Čehov (1860. – 1904.), ruski novelista i dramatičar,
po zanimanju lekar. Započeo je književni rad kritikama humoreskama,
nastavlja novelama u kojima obrađuje izgubljene i otuđene likove.
Čehov ne donosi u svojim novelma događaje i velike
izrazite ličnosti koje nastupaju u društvu glasno i bučno. Fabule su vrlo
jednostavne. Zbog toga je Čehov uvek sažet, a odlično se služi i pejsažima i lirskim digresijama. Ni u drame Čehov ne unosi veće dramske zaplete, nego je sav u stvaranju
scenskih raspoloženja i onoga neuhvatljivog ugođaja u kojima se likovi
očituju kao živi i neposredni ljudi. U tome je Čehov velik majstor i s
potpunim opravdanjem nazvan je osnivačem ruske impresionitičke drame;
njegove se drame uzimaju kao primer tzv. lirske drame.
Beleške o delu:
Naslov drame i posebno dodatak „Scene iz života
na selu“ upućuje nas na neku idiličnu ili realističku priču iz života sela.
Pisac nas je zavarao. Radnja se odvija u zabiti ruskih prostranstava u selu
na imanju Serebrjakova. Ista drama mogla se odigrati u provinciji bilo
kog drugog gradića, bilo koje zemlje ili kontinenta. Rusko selo samo je
okvir zbivanja, istina, jako utiče na protagoniste, ali pisac samo
marginalno prikazuje rusko selo.
Čehov nam je satkao lirsko-psihološku dramu koja se temelji na
oslikavanju morbidne atmosfere jedne porodice. Na unutrašnjoj
dramatičnosti antijunaka otkrivamo zamorni i promašeni život glavnih
likova.
Porodični odnosi naslućuju zamršenost koja može dovesti
do dramatičnosti. Jer tada su zajedno na imanju profesor u penziji
Serebrjakov i njegova mlada žena Jelena od 27 godina, te profesorova
kćerka Sonja iz prvoga braka, pa Marija, Sonjina baka, i onda Vojnicki,
Sonjin ujak, pa još Telegin kao propali spahija i lekar i osebnjak
Astrov, ta zabitost karaktera u uskom prostoru različitih interesa može
dovesti samo do sukoba. U toj nepovoljnoj rodbinskoj i krvnoj strukturi
likova u zabiti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj
način svoj propali i izgubljeni život. Naši su junaci svijesni da su prokockali
smisao svoga života i da nemaju izlaza da sa poprave, a kamo li izmene.
Naši su slabići samo drhtaji, osuđeni ne umreti nego na umiranje,
ne živeti nego vegetirati. Ne mogu pobeći od sebe ni iz sebe, ne mogu
se pomaknuti iz buke gde su se nasukali i sada trunu kao olupine dok se
ne raspadnu.
Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj
inteligenciji koja živi na zabačenom imanju okružena provincijalizmom,
primitivizmom i zaostalošći ruskog sela i sredine. Sredina ih je skrhala
kao individue i preobrazila u prosečnost u kojoj se kreću. Bežeći od
malograđanštine na kraju se utapaju u njoj. U poodmaklim godinama,
oko pedesetak i više, kada prave inventuru svoga života, shvataju da su
ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživeli, da su ga utrošili uzalud,
a najtragičnija je spoznaja da će i ostatak života provesti besmisleno,
besciljno, dosadno, ubitačno dosadno čekajući smrt kao jedinu moguću
promenu.
Kada se tih šest nesretnika nađu zajedno svesni svojih promašenih života
i kada pokušaju pronaći krivca za svoje stanje, Čehov nam razotkriva
njihove psihloške drhtaje, ugođaj trule atmosfere, a sve to ukomponovano
u lirskom stilu.
Pisac ne ocenjuje postupke likova, pa iz dijaloga ne upoznajemo sve
njihove osobine. Čehov ulazi u njihovu psihu i neutralno je razotkriva.
Upoznajemo nemire i osećaje junaka, a spoljna kretanja i zbivanja
sporadična su.
Skučenost i ograničenost spoljnih zbivanja dramski je opravdana
zbivanjem u jednom danu i noći, na verandi i u sobi imanja Serebrjakova.
Dramsko književno delo Ujka Vanja slojevito je, umetnički virtuozno i
spada u antologijske klasike. Redatelj mora biti samo oprezan da u
pozorišnoj predstavi nečim ne pokvari vrednost književnog dela.
Analiza likova:
Vojnicki
Drama nosi naslov Ujka Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki,
Ivan Petrović. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje
uzaludnost svog života. Dvadeset i pet godina radio je na imanju
profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti naučnim
radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni
stručnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on potrošio svoj
život za jednu običnu ništicu.
Citati:
“Vojnicki: Ti si za nas bio više biće, a tvoje smo članke znali napamet.
Ali sad mi je puklo pred očima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umetnosti,
a ništa se ne razumeš u umetnost! Svi tvoji radovi koje sam ja voleo
ne vrede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!”
“Vojnicki: Ti si upropastio moj život.”
“Sad je on u penziji i sada se vidi ceo smisao njegovog života:
posle njega neće ostati nijedna stranica iz njegovih dela, on je potpuno
nepoznat, on je nula! Mehur od sapunice!”
Vojnicki je nesrećan, on se ne može pomiriti sam sa sobom i svojim
stanjem.
“Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!”
Iako nemoćan i izgubljen u svojim mislima Vojnicki jednom progovara
muški, odlučno. Kada profesor želi da proda imanje a njega i Sonju izbaci
na ulicu kao stari kofer, Vojnicki reaguje elementarno ljudski i pokušava u
efektu pištoljem da ubije profesora. Njegov je čin završio očajno i sramotno,
promašio je profesora.
Vojnicki je zaljubljen u prelepu mladu Jelenu ali mu ona ne uzvraća
ljubav. Tragedija Vojnickog ,kao i Sonje, je kada shvate da će još živeti
a da ne znaju zašto i za koga i da im je budućnost besmislena.
“Vojnicki: Meni je četardeset i sedam godina; ako budem živeo, recimo do
šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako ću proživeti tih
trinaest godina? Šta ću da radim, čime ću ih ispuniti?”
Vojnicki bi želeo nemoguće, novi život.
“Vojnicki: Početi nov život... Reci mi, kako da počnem... od čega da
počnem?”
Astrov odgovor osujetio je Vojnickove želje - bez okolišanja.
“Astrov: Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj, bezizlazan.”
Sonja
Sonja je nesrećna žena, zaljubljena u lekara Astrova koji je ne voli.
Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi.
Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobunu,
primorana da prihvati svoju nesrećnu sudbinu. Sonja je neiživljena i
nikada neće ni živeti. Nikada neće biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju
žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje.
“Sonja: Nismo mi jeli hleb zabadava! Ja ne govorim šta treba reći,
ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumeti tata. Treba biti
milostiv!”
Kada shvata da joj je sudbina okrutno zapečaćena očekujemo njen jauk.
Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno hrišćansko otkupljenje i spas. Sonjinim dijalogom završava drama:
“Sonja: ... a kad nam dođe naš sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo,
na onom svetu, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo
teško i bog će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugi
život - svetli, divan, lep, radovaćemo se i na sve sadašnje naše
patnje pogledaćemo ganuto, s osmehom - i odmorićemo se.”
Astrov
Astrov je lekar u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi.
Određenu simpatiju Čehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome
što je i Čehov bio lekar. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od
Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga
života. Astrov više ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže:
“Astrov: Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim
brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.”
Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao da postoji kao čovek,
jer ne veruje više u ljude i nema više osećaje, ne može voleti.
“Astrov: Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već
nikog ne volim.”
Jelena Andrijevna
Jelena Andrijevna, mlada žena starog profesora, u žabokrečinu
ljudskih duša unela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naročito u
Vojnickom. Jelena je nesretna žena koju svoju
najveću nesreću prima sa manje emocija, donekle racionalno.
“Jelena Andrejevna: I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju
mog muža, svi me gledaju sa željenjem: nesrećna žena, ona ima starog
muža! To je saučešće meni - o, kako ga dobro razumem”
Jelena mrzi muža, ali zna da mora živeti sa njim.
“Jelena Andrejevna: Ćuti! Ti si me ubio!”
Jeleninoj vernosti filozofski i lirski razmišlja Vojnicki.
“Vojnicki: Zato što je ta vernost neprirodna i izveštačena od početka do
kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Iznevereti starog muža
kog ne možeš podneti - to je nemoralno.”
Stari profesor
Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuju ga i mrze
njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega
prihvata kao nešto prirodno. Profesor je star i bolestan i ljubomoran je
na mladost. Ustvari je umišljena veličina koja u zimi svog života očekuje
od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki
bolno secira.
“Vojnicki: Čovek punih dvadeset i pet godina predaje i piše o umetnosti,
a nimalo ne razume umetnost.”
Ono što ubija profesora i čini ga nesretnim je starost. Čitav je život bio
sebičan, a sada život ostavlja drugima, mlađima.
“Serebrjakov: Prokleta, odvratna starost. Đavo da je nosi! Otkako sam
ostario, gadim se samom sebi. A i svima vama, verovatno, gadno je da
me gledate.”
O likovima:
Likovi drame su slabići i malenholični tragičari.
Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje.
Vojnicki koji je na tren reagovao ljudski i pobunio se pretvara se ponovo u
bezličnu senku spreman da sa Sonjom propati ostatak života.
Pristati svesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa činjenicom da si
živ zakopan u zaostalosti ruskog sela i da ćeš tu lagano umirati, čini likove
drame drastično tragičnim. Oni nemaju moć ni brzo da umru. U takvoj
atmosferi života Čehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz
dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje.
Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke pisca. Prikazano je
stanje duša u određenom prostoru i vremenu iz kojeg nisu mogli pobeći.
Veoma vazna pojava u ruskoj literaturi Anton Pavlovic Cehov,zakonit
naslednik tzv."velikog realizma" Gogolja,Tolstoja i Dostojevskog.Liniju
koju obnavlja,osvezava i povezuje sa novim pokolenjima;sa
simbolistima,sa generacijom koja se pojavila u oktobarskoj revoluciji,a
zatim sa mladjima.Trajna opsesija ruske i sovjetske literature,pisci se
stalno vracaju na Cehova ugledaju na njega,nadahnjuju se njime.Kraj 19
veka naziva se prelaznom epohom,ili epohom "sitnih stvari".Teska kao
olovo ona je pritiskivala ljude u Rusiji,a inteligenciju dovela do
izgubljenosti.
Ono sto Cehov pruza upecatljiva je vizija coveka i sveta.Ona nam ne
kazuje kakav treba da bude svet,niti sta bi smo radili u njemu,vec nam
daje jednu svojevrsnu sliku stvari.Slika koja se radja iz suocavanja sa
stvarnoscu koje je veoma trezveno,otvoreno,nepostedno.Sta nalazi covek
koji je posao u zivot sa izvesnim predrasudama i iluzijama?
Zbivanja koja
imaju drugaciji izgled od onog koji oni hoce da nam nametnu,stvarnos
koja nije nimalo lepa.Pokazujuci nalicja,Cehov ljudima skida maske sa
pravom jer ume da vidi i lepa,dobra i postena lica bez maski.Autoriteti
koji se smatraju neprikosnovenim,pred Cehovom padaju na najjadniji
nacin.Zivot se neverovatno isitni,premrezi gadnom paucinom,koncima i
konopcima.To su okolnosti,birokratija,teror,vlast,pravo jaceg i
bogatijeg,sila gluposti,neznanja;lazna,nicim stvarnim zasluzena vaznost u
drustvu.Covek sam,bez obzira na sposobnosti koje u sebi oseca,uzalud se
pracaka,nece uspeti dotle da se pokaze covekom,pasce negde uz
put,ugusice se,opustice se,potonuce.Cesto je oklop neprobojan,apsurdni
krug gotovo zatvoren.Sve podseca na bolnu smejuriju.Cehov je ne oprasta i
ne miri se sa tim.Jer njegovi ljudi ipak se oko necega trude,rade i
pate,sa nadom i ubedjenjem da mora doci do promene.
"Tri sestre","Visnjik","Ujka Vanja".Drame bez jakih sukoba i radnje,nude
atmosferu otuzne praznine,smeha i grcanja,bede i ciste vere,sazdani od
najfinijih pokreta ljudske duse.Po stilskim
karakteristikama,predstavljaju datum u istoriji dramske knjizevnosti.
Cehov ima i duze prozne tekstove ,tako reci romane:"Paviljon
6","Stepa","Dama s psetancetom","Dusica","Kastanka","Vetropirka".I
nedostignuto do sada u literaturi,kratka prica,specijalna cehovljevska
novela.Proza po kojoj za vecinu ljudi Cehov i jeste Cehov:skrt a
potpun,mek a neumoljiv,dubok a jednostavan.to je najpopularniji vid ove
proze,koja obuhvata neke njegove maksimalne i opste poznate domete- od
"Ujka Vanje" do "Cinovnikove smrti".Njegova proza,narocito kratka,tako
je majstorska i specificna da se u njoj nesme nista pomeriti,gotovo ni
rec.Svakodnevica kojom se bavi,gotovo prosecni ljudi i situacije osnovna
je razlika izmedju njega i klasicnih rukskih realista,koji se u svojim
romanima hvataju u kostac sa gromadama ruskog drustva i sa ljudima
velikih strasti.Cehov je u malom stvorio veliko.
U istoriji knjizevnosti Cehov se odrejuje kao realisticki pisac zato sto
teme uzima iz svakodnevnice, a i hronoloski pripada toj epohi. Ipak, u
njegovim delima nema socijalnog angazovanja, pa nije apsolutni realista.
Cehov se vise osvrce na dozivljaj i psiholizaciju junaka nego na sam
dogadjaj, a tim osobinama se priblizava ekspresionizmu (blisko Ibzenu i
Strinbergu). U kritikama se cesto svrstava u simboliste, prvenstveno
zbog dramskog stvaralastva, aluzija i metafora koje se tamo nalaze (npr.
galeb kao simbol unistavanja tudjeg zivota).
Obelezeja njegovih
novela su kratkoca , sto je odvaja od romana, a zblizava sa bajkom,
basnom i anegdotom; jedan dogadjaj koji vodi do preokreta, dominacija
radnje nad psiholoskom analizom, dogadjaj koji je neobican i koji treba
da iznenadi, da zacudi. Gete odredjuje novelu kao ''dogadjaj koji se
dogodio neocekivano''. Medjutim, novela u realizmu se usresredjuje na
svakidasnjicu, dok se Cehovljeve price samo isecci iz zivota, gde se
dogadjaj psiholoke prirode ne razresava, vec se samo produbljuje.
Cehov
je cesto optuzivan da je njegova prica odredjenje bez dogadjajnosti i
upravo ta bezdogadjajnost je bitna odlika Cehovljeve novele.Ona je
uslovila neke nove pojave u knjizevnosti novog doba. Novela je sada
sacinjena od vise scena koje imaju simbolicko znacenje i pocivaju na
utisku koji su odredjeni dogadjaji proizveli. Vaznost se daje detaljima,
pragmentarnosti. U prvi plan se stavlja psiholoska karakterizacija
junaka. Kroz nagovestaj i nedorecenost, Cehov cesto govori mnogo vise
nego sto bi to ucinio na eksplicitan nacin.
Sto se tice drame
''Ujka Vanja'' likovi koji se u njoj nalaze su takodje uzeti iz
svakodnevnog zivota. Na struktralnom i sadrzinskom planu, pocetak i kraj
se izmiruju. Kod Cehova, drama se u prvom cinu polako izdvaja iz
bezbrojnih sitnica svakodnevnog zivota, prelazi sledeca dva cina u nesto
u nesto napetijim zbivanjima i u cetvrtom cinu se ponovo utapa u
svakodnevnicu iz koje je potekla. Poslednji cin nije klasican rasplet.
Sve bitne stvari u radnji izgovaraju likovi sto je razlicito od
tradicionalne drame, gde se javljaju glasnici koji izvestavaju o bitnim
dogadjajima.
Cehov nam prikazuje sta se u jednoj sredini dogadja,
isto kao sto cine Ibzen i Strinberg, ali tim dogadjajima ne dodaje nista
kako bi ih na vestacki nacin ucinio dramaticnijim nego sto to jesu i
tako ih priblizio modelima klasicne dramaturgije. Cehov se ponasa kao da
ga nezanimaju neobicno i dramaticno. Njemu nije potrebna klasicna prica
- sa pocetkom, sredinom i krajem, vec samo jedna zivotna okolnost u
kojoj ce se sve licnosti drame naci na okupu, da bi se na kraju razisle,
vodjene ne toliko zahtevima raspleta, koliko zahtevima te okolnosti
koja ih je dovela na jedno mesto. To je jako jednostavan okvir u kome se
odvijaju sve Cehovljeve drame.
Vreme je jedan od najvaznijih
elemenata njegove dramaturgije. Kod Cehova svi govore o vremenu, svi
primecuju da je ono proslo, da prolazi, da ce proci. ''Ujka Vanja''
pocinje u jedno letnje popodne, a zavrsava se jednog jesenjeg
septembarskog dana. Leto je doslo i proslo, uskovitlane strasti se
polako stisavaju, a zivot se nastavlja spremajuci se za spori ritam
zime.
Prostor je bitan sam po sebi. Mesto zbivanja se premesta
iz dvorista u trpezariju i sobe. Prostor se ovde koristi za
karakterizaciju likova, pa se tako i citav zivot Vojnickog krije u opisu
njegove sobe u kojoj ce se zateci kavez sa cvorkom, kartu Afrke. Sav
svoj zivot Vanja je posvetio brizi oko imanja i zato je najintimniji
prostor njegovog zivota istovremeno i prostor iz koga se upravlja
imanjem.
Zaplet ''Ujka Vanje'' sazdan je na jednostavnom obrascu
posete : profesor Serebrajkov i njegova zena Jelena dosli su na imanje
profesorove prve zene sa namerom da one koji tu zive nagovore da
prodaju imanje i tome rese problem u kome su se nasli, posle
Srebrjakovog odlaska u penziju. Tako se zaplet razvija na dva plana :
- na prvom koji je vezan za profesorovu nameru prodaje imanja
-na drugom, u kojem njihov dolazak na selo proizvodi tri intrige :
Vojnicki voli Jelenu, ali ne i ona njega; Sonja voli Astrova, ali ne i
on nju; Astrov voli Jelenu, koja iako nije ravnodusna, ipak ne moze da
mu uzvrati ljubavlju.
Sliku postepenog propadanja, na
najopstijem planu, Cehov je smestio u 3. cin drame, neposredno pre
kulminacije sukoba izmedju profesora i Vanje. U toj sceni Astrov
objasnjava Jeleni geografske karte na kojima je prikazano nestajanje
suma. Slika postepenog izumiranja konkretizovana je u slici
individualnog propadanja, a to je starenje.
____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'
Zaplet “Ujka Vanje” - A. P. Čehov (1860-1904) - sazdan je na jednostavnom obrascu posete: profesor Serbrjakov i njegova žena Jelena došli su na imanje profesorove prve žene s namerom da one koji tamo žive nagovore da prodaju imanje i time reše materijalni problem u kojem su se našli posle njegovog odlaska u penziju. Sem toga, na drugom planu taj njihov dolazak proizvodi tri erotske intrige: Vojnicki voli Jelenu, ali ne i ona njega; Sonja voli Astorova, ali ne i on nju; Astorov voli Jelenu koja, iako nije ravnodušna prema njemu, ipak ne može da mu uzvrati ljubavlju.
Pošto u drugom i trećem činu propadaju i ljubavne želje i snovi a takođe i profesorov plan da proda imanje, u četvrtom činu posetioci mogu još samo da se pozdrave i odu, a domaći nastavljaju da žive kao ranije. Tako je na oba plana zapleta “Ujka Vanje“- erotskom i materijalnom - ishod neuspeh i propast.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.