Pogledaj Punu Verziju : Како је краљ Дарије изгубио царство
КАД ВЛАДАР ПОСТАНЕ КОЧИЈАШ
Никола Керавица
У самом средишту персијске војске сви су видели усхићеног Александра. Персијског
великог краља нико није видео. Био је то преломни тренутак битке код Иса.
http://razbibriga.net/clear.gif
У лето 336. године пре наше ере устоличен је нови владар Персијског царства.
Преузео је управу над царством које се простирало од пустиња Либије, у северној
Африци, до подножја Хималаја, у Индији. Више од два века Персија је била
најмоћнија држава познатог света.
Величанствени дворац у Сузи, једној од престоница, чији зидови су били
украшени сликама лавова, бикова, орлова и златним плочама исписаним подвизима
славних претходника, био је мали да прими поданике који су дошли да се поклоне
новом краљу краљева. Име му је било Арташта.
Као рођак великог краља Артаксеркса III учествовао је у рату који се водио против
Кадузијанаца, народа који је живео југозападно од Каспијског језера. Током
одлучујуће битке, један од кадузијанских првака који је, према описима, био прави
див од човека, позвао је на двобој било кога од Персијанаца. Само Арташта се
усудио да прихвати изазов, јер „међу Персијанцима није било већег јунака”. У
двобоју је персијски ратник надвладао противника и тиме стекао велико поверење и
захвалност Артаксеркса III. Као награду за јунаштво, добио је 340. године пре наше
ере Јерменију на управу. Овом племенитом Персијанцу судбина је наменила главну
улогу у предстојећим догађајима.
Годину дана пре његовог устоличења, неколико важних сатрапија (великих области),
укључујући и пребогати Египат, побунило се против персијске власти. Побуну у
Јерменији предводио је Арташта као њен намесник, с титулом сатрапа. Стекавши
подршку већине осталих сатрапа, повео је војску на Сузу. Тамо је евнух Багоа,
отровавши Артаксеркса III и поставивши на престо његовог немоћног сина Арсеса, већ
две године владао из сенке. Багоа је био принуђен да се покори новом претенденту на
престо. Према неким изворима, Арташта је по преузимању власти уклонио овог
незгодног противника натеравши га да попије отров њему намењен. Сада, као нови
краљ краљева, узео је титуларно име Дарије (перс. Darayavahush – Онај који подржава
добро) и био је трећи владар који је с тим славним именом владао Персијским
царством.
Отворен пут
Антички писци га описују као човека „мирног и благог” и „праведног и милостивог”.
Велики краљ Дарије III одмах је показао да има искуства у управљању и владању.
Повратио је мир унутар царства умиривши побуне, а почетком 334. године пре наше
ере победоносно је завршио поход на устанком уздрмани Египат. Причало се да се на
престолу налази достојан наследник великог краља Артаксеркса III. Ипак, највећа
претња царству долазила је са запада. Македонски краљ Филип II успео је да покори
и уједини Грчку с намером да нападне Персију и припоји Малу Азију својој
краљевини.
http://razbibriga.net/clear.gif
Новчић с ликом Александра Македонског
Али судбина се сурово поиграла с македонским владаром. Убијен је на свадби, а
завереници никад нису откривени. Многи су, не без разлога, сумњали да је убиство
било плаћено персијским златом. Дарију и његовим саветницима чинило се да је
Филиповом смрћу решена озбиљна претња. Али у рано лето 334. године пре наше
ере на азијску обалу Хелеспонта искрцао се млади Александар, син Филипов, нови
краљ Македоније, предводећи очеву војску која је требало да донесе слободу грчким
малоазијским градовима. Рат који је уследио заувек је променио ток историје и
будућност Персијског царства.
Иако је Дарије био обавештен о искрцавању Македонаца, сатрапи који су
управљали западним делом царства нису имали јасна наређења шта да предузму и
како да се поставе према непријатељу.
Они су одлучили да прихвате изазов и почетком јуна 334. године пре наше ере
одиграла се битка на реци Гранику. Персијска војска потучена је до ногу, многи
великодостојници су погинули и Александру је био отворен пут за покоравање Мале
Азије. Он је према становништву освојених подручја поступао благо, било да су били
у питању Грци или Персијанци, што је допринело да се бројни градови лако предају
новом господару. Али отпор царства није сасвим утихнуо.
Мемнон, Грк пореклом с Родоса, полемарх (грч. polemarchos – војсковођа) „славан
по својим заповедничким способностима, човек изузетне храбрости и вешт стратег”,
како га је описао Диодор, озбиљно се супротставио младом освајачу. Био је човек од
највећег Даријевог поверења. Иако га је Александар озбиљно поразио код
Халикарнаса, Мемнон није био неко ко се лако предавао. Намеравао је да рат
пренесе у Грчку и тако натера македонског војсковођу да се врати одакле је дошао.
Али судбина је, по ко зна који пут, ишла Александру наруку. Током опсаде Митилене,
на острву Лезбосу, Мемнон је изненада умро, подлегавши непознатој болести,
почетком 333. године пре наше ере. Његова смрт натерала је краља краљева Дарија
да пређе из удобности удаљене престонице Сузе у топли и спарни Вавилон. Ту је
одржан низ саветовања шта да се предузме да би се зауставило даље Александрово
напредовање.
На ратном савету дошло је до сукоба две супротстављене струје. Персијски
великодостојници очекивали су од великог краља да сâм поведе војску и лично порази
Александра. С Даријем на челу наши ратници храбрије би се борили, говорили су и
сатрапи и заповедници „једнаких”. На другој страни, Атињанин Харидем, заповедник
грчких плаћеника, саветовао је персијског владара да не ставља царство на коцку,
излажући се ризику да изгуби битку и погине. Дарије је био у недоумици, чинило се да
је био склонији да прихвати Харидемов предлог, али су се томе жестоко супротставили
персијски великодостојници оптуживши Атињанина да само чека повољну прилику не
би ли предао персијску војску Македонцима. Неправедно оптужени Грк бранио се
називајући окупљене Персијанце незналицама и кукавицама. Оптужити племенитог
Персијанца да је кукавица била је највећа могућа увреда. Разљућени Дарије,
непромишљено и исхитрено, наредио је да се Харидем погуби на лицу места.
ВОЈСКА ПЕРСИЈСКОГ ЦАРСТВА
Главни ослонац моћи персијских владара била је њихова војска. То је била велика
и сложена организација, створена и развијена у складу с устројством самог царства.
Војску је предводио сам краљ краљева или је, по потреби, постављао једног или
више овлашћених високих заповедника из редова сатрапа или блиских сродника
самог владара. Сатрапи су, по правилу, командовали јединицама мобилисаним у
својој области, али су им понекад повераване и веће војске.
Језгро војске чиниле су јединице личне гарде великог краља. Хиљаду коњаника
„једнаких” бирано је из племенитих персијских породица и они су се борили уз
самог владара. Једино је њима било допуштено да размене обредни пољубац с
великим краљем, што је био персијски начин поздрава међу једнакима по
друштвеном положају. Друга гардијска јединица такође је бројала хиљаду ратника,
овог пута пешадинаца „копљоноша”, такође пробраних из персијских племићких
породица. Гарда је увек и свуда пратила великог краља и била је под његовим
заповедништвом.
Ратници најелитније јединице персијске војске нама су познати као „бесмртници”,
по имену које су им дали Грци. Име је водило порекло од обичаја да се пуна
бројност јединице одржавала, независно од губитака у борбама, увек и
непроменљиво на 10.000 ратника. „Бесмртници” су били одлично увежбани борци,
храбри и фанатично верни великом краљу. Остале пешадијске јединице биле су
мобилисане по потреби и одражавале су етнички састав царства. Било је ту Курда,
Скита, Индијаца, Египћана, Арабљана, Етиопљана и припадника многих других
народа и племена. Херодот наводи имена 29 различитих народа који су попуњавали
ове јединице.
Права снага и ударна песница персијске војске била је коњица. Херодот каже да су
мали Персијанци од своје пете године учени трима стварима: „да јашу, гађају из лука
и говоре истину”. Опрема коњаника није се много разликовала од опреме
пешадинца. Јахачи су ретко носили оклоп или шлем, док штитови уопште нису
употребљавани. Појединци племенитог порекла носили су испод тунике грудни
оклоп, по узору на „бесмртнике”. Снажније наоружање и оклоп имали су поједини
скитски најамници, а вероватно и коњаници пореклом из Бактрије и Лидије.
Никад доста
Саветовање је тако нагло прекинуто и Персијанцима је остала само једна
могућност – велики краљ морао је лично да поведе војску у сусрет Александру.
Антички писци говорили су о огромном броју персијских ратника. Аријан је записао
да их је било преко 600.000, Диодор око 500.000, док је Курције Руф забележио да
их је било 300.000, што је у сва три случаја велико претеривање. Персијска војска
није премашивала 100.000 људи, при чему су велики део чинили робови, слуге и
остало помоћно особље.
После марша од скоро три месеца, војска се улогорила у околини града Соха, у
подножју Аманске планине, која је сиријску равницу делила од киликијског приморја
и била озбиљна препрека за сваку тадашњу војску. Равница која је окруживала град
одговарала је Персијанцима који су све наде полагали у многобројност пешадије и
увежбаност коњице. Дарије је одлучио да ту сачека појачање које му је послао
заповедник персијске флоте Фарнабаз. Он је, поштујући наређење, искрцао највећи
број својих грчких најамника, њих више од 10.000, који су се, предвођени
Тимондом, прикључили персијској војсци. Време је пролазило, али противник се
није појављивао. Александрова војска као да је нестала. Македонска армија била је
много ближе Персијанцима него што су ови то могли да замисле.
http://razbibriga.net/clear.gif
Скулптура Александра македонског међу остацима античких грађевина на Криту
Александар је послао Пармениона, искусног Филиповог заповедника, да заузме град
Ис и извиди два планинска пролаза, Аманска врата, североисточно од Иса, и нешто
јужнија Сиријска врата. Парменион је с лакоћом заузео Ис који су Персијанци
напустили и сазнао да се противник налази на два дана хода северно од Сиријских
врата, у Соху. Одмах је послао гласнике да о томе обавесте Александра. Македонски
краљ није губио време, оставио је рањенике и болесне у Ису, сматрајући да су ту на
сигурном, и похитао с главнином војске. За само два дана прешли су око сто
километара и придружили се Парменионовој претходници. Убрзо су стигли нови
извештаји извиђача: ни трага од персијске војске.
Александар и његови заповедници нису могли да претпоставе да је Дарије ратнике
повео преко севернијег пролаза, Аманских врата, и да се сада налазио иза леђа
македонске војске. Тек кад су у логор пристигли ретки преживели из Иса, околности
су постале јасније. Дарије је, говорили су, освојио Ис и на окрутно побио већину
тамо остављених болесника и рањеника. Персијски велики краљ намамио је
Александра у клопку и сад је држао једини пут за снабдевање који је преостао
Македонцима.
Александар је одмах наредио још један усиљени марш, овог пута на север, истим
путем којим су већ прошли. За време кратких одмора војницима није било
дозвољено да напуштају колону, нити да се одвајају од оружја. Напред је ишла
пешадија, коњица је остала у заштитници, у случају још горих вести, да се
Персијанци можда налазе и иза леђа македонске војске. По изласку из теснаца на
равницу прешли су у борбени поредак, тако да су брда била на десном, а море на
левом крилу фронта. Река Пинар била је тек нешто више од десет километара одатле.
Њене обале биле су покривене појасом неправилног, крупног шљунка. На појединим
местима речни ток био је усечен у стене висине око седам метара. Међутим, било је и
делова на којима је обала била нижа и омогућавала је лакше прелажење. Како се
река приближавала мору, обале су постајале ниже и песковите.
Борба за живот
Војска персијског великог краља распоредила се нешто јужније од Иса, према
унапред договореном плану, дуж северне обале Пинара. На крајњем десном крилу
била је постављена готово сва коњица под заповедништвом Набарзана, предводника
„једнаких”. Песком покривена равница речног ушћа требало је да буде погодна за
кретање коњице. Средину и лево крило персијског фронта заузела је пешадија.
Непосредно уз Набарзанову коњицу били су одреди кардака, лаке пешадије
наоружане дугим копљима, њих око 10.000. У средишту је био краљ краљева Дарије
III у бојним двоколицама, окружен гардом „бесмртних” и „једнаких”. Лево и десно од
њега распоређена је фаланга од 12.000 грчких хоплита под заповедништвом
полемарха Тимонде. На крајњем левом крилу било је постављено још 10.000 кардака
којима је командовао Аристомед, а испред њих, уз саму реку, бројни стрелци.
Остатак пешадије наоружан, како је писао Курције Руф, „моткама ватром
зашиљеним”, остављен је у позадини, с очигледном намером да уопште не учествују у
бици.
На другој страни, Александар је у близини реке зауставио војску и дозволио својим
ратницима неопходан предах. Само једно одељење лаке пешадије потпомогнуто
коњаницима напало је и поразило персијске трупе које је Дарије оставио у заседи.
Било је касно поподне, али Александар није имао намеру да чека сутрашњи дан да
би почео битку. Према првобитној замисли, на македонском левом крилу била је
само грчка савезничка коњица, док је Александар на десно крило повео већи део
остале тешке коњице. Међутим, пошто је уочио несразмеру у персијском коњичком
распореду, наредио је да се сва тесалска коњица пребаци с десног на лево крило, уз
море.
Да би заварао противника, упутио је Тесалце дужим путем, иза већ постројене
фаланге пезетера и хипасписта. Тако је Парменион на левом крилу под својом
командом имао пелопонеску и тесалску коњицу, односно нешто мање од 3000
коњаника. Испред крила постављени су критски стрелци, илирски чаркаши и пеонска
лака коњица. У позадини, као резерва, била је распоређена фаланга грчких хоплита,
плаћеника и савезника Коринтског савеза. Средину је чинило шест одреда фаланги
пезетера којима су заповедали Коин, Пердика, Кратер, Мелеагар, Птолемеј и Аминта.
Уз фаланге, на десном крилу, распоредио је три одреда хипасписта које је поверио
Никанору.
Коњицу на десном крилу чинило је 2000 хетера које је предводио Филота, уз још 800
лаких коњаника. Сасвим десно били су распоређени Агријанци, грчки пелтасти,
македонски и трачки чаркаши. Као и код битке на реци Гранику, левом половином
војске заповедао је Парменион, а десном Александар, предводећи агему, краљеву
коњичку гарду.
Пред саму битку, македонски војсковођа пројахао је испред своје војске храбрећи
ратнике. Узбуђени ратници одговарали су да не одуговлачи, него нека их одмах
поведе преко реке у напад. Уз бојне покличе обеју војски, битка је почела. Први су
до обале реке стигли коњаници предвођени Александром. Док су чекали да им се
придруже фаланге тешке пешадије, нашли су се у домету персијских стрелаца с друге
стране реке. Мноштво стрела раздражило је и коње и јахаче па је Александар
изгубио стрпљење и одлучио да македонску коњицу поведе у јуриш. Он је био
толико силовит да је персијске стрелце одмах натерао у паничан бег. Бежећи, они су
ударили на кардаке постављене непосредно иза њих, изазивајући неред и процепе у
пешадијској линији. Као бесне фурије Александрови пратиоци бацили су се на
Персијанце разгонећи све пред собом, па „ниједан хитац копља ни ударац мачем
није био неуспешан, јер је гомила ратника увек пружала готову мету. Многи су зато
добили бројне ране спреда и падали, али су се до последњег даха очајнички борили
и живот их је напуштао пре храбрости”. Отпор Персијанаца на левом крилу брзо је
сломљен и Александру је био отворен пут за напад на самог Дарија, што је и био
његов главни циљ, јер он није „тежио обичној победи над Персијанцима, већ таквој
за коју ће лично бити заслужан”.
Удари и бежи
У самом средишту поретка македонске фаланге суочили су се с великим тешкоћама
приликом прелаза Пинара. На њиховом делу фронта обала је била стрма и
местимично покривена крупним шљунком. То је условило да се фаланга креће много
спорије и дошло је до кидања јединствене линије њеног поретка. Македонски
пешадинци зато су изгубили додир са својом коњицом која је много брже
напредовала. Поред природних препрека, они су се суочили с равноправним
противником, грчким хоплитима. Заповедник најамника Тимонда уочио је невоље
Македонаца и наредио својим ратницима да нападну баш тамо где је противничка
фаланга била највише растројена. Уследила је немилосрдна и бескомпромисна борба
по свему равноправних противника. Грци су се трудили да надвладају Македонце,
док су их ови нападали с фанатичном жестином, јер нису желели да „заостану за
очигледним Александровим успехом, те да сачувају непомрачену славу фаланги, које
су већ тада сматране непобедивим.”
http://razbibriga.net/clear.gif
Лик заробљене Статире, Даријеве супруге и предмет из његове ризнице
Уз морску обалу водио се ништа мање важан сукоб. Главнина персијске коњице прешла
је реку и готово прегазила један истурени одред Тесалаца. Парменионова коњица
узвратила је јуришем, да би се одмах потом повукла. Персијски коњаници, међу којима
је било мноштво тешко оклопљених, имали су озбиљних мука у маневрисању због
влажног песка у који су упадала копита коња. Покретљивији тесалски коњаници
наставили су да их нападају, служећи се својом познатом тактиком „удари и бежи”, све
док Парменион није довео појачања из резерве и успешно успорио напредовање
Персијанаца.
Жртве панике
За то време македонски краљ, потпуно поразивши противничко лево крило, дошао
је у близину Дарија. Неустрашиви коњаници „једнаких” одмах су се бацили на
македонске хетере у намери да заштите свог владара. Даријев брат Оксијатро
предводио је најхрабрије од њих у нападу на самог Александра. Борба је била
толико немилосрдна да је „око Даријевих двоколица брзо настала гомила лешева”. У
тој борби и Александар је био лакше рањен у слабине или бутину. Према неким
изворима, ранио га је копљем сам Дарије, толико се македонски краљ приближио
свом противнику. Ово је, можда, призор који приказује чувени мозаик нађен у
Помпејима. Коњи упрегнути у краљевске двоколице били су потпуно подивљали од
страха и задобијених рана, могуће је да је и краљевски возар побегао, био рањен
или је погинуо. Због тога је Дарије морао да занемари достојанство свог положаја и
„прекрши древни обичај који у Персији важи за краљеве”, те да преузме управљање
двоколицама.
Било како било, призор усхићеног Александра окруженог хетерима у самом
средишту персијског поретка могли су да виде готово сви борци обеју страна.
Персијског великог краља Дарија није видео нико. Ово је био преломан тренутак
битке. До тада, изгледало је као да битка никад неће престати, а онда одједном, као
неким чудом, испред Александра је био празан простор и маса погрбљених леђа
непријатеља који су се међусобно газили, трудећи се да што брже и што даље
побегну.
Млади македонски краљ није дозволио да му тренутак личног тријумфа помути
разум. Фаланга пезетера и даље је била у неповољном положају ухваћена у жесток
обрачун с грчким хоплитима. Привремено одустајући од гоњења Дарија, Александар
је издао наређење хетерима и хипаспитима да нападну Грке у бок и с леђа.
Жртава на обе стране било је много. У македонској војсци погинуло је око 500
ратника и преко 120 угледних Македонаца. Рањених је било много више, чак
неколико хиљада, јер је битка била тешка и огорчена, водила се прса у прса.
Персијски губици били су много озбиљнији. Антички извори претерују с бројем
жртава на персијској страни, исто као што су претеривали с бројношћу војске
великог краља. Тачан број жртава је непознат, али се сигурно радило о хиљадама
погинулих и рањених. Током битке највећи број погинулих Персијанци су имали у
самом средишту, око места где се налазио краљ краљева. Ту је погинуо Реомитра,
заповедник персијске коњице у бици на реци Гранику, сатрап Египта Сабак и многи
други виђенији Персијанци. Највише Персијанаца пало је пошто је битка била
окончана, као жртве панике и немилосрдног македонског гоњења.
Пресудно за исход битке било је Даријево повлачење из борбе које су грчки
историчари, необјективно, описали као кукавичко бекство. Мада је за племенитог
Персијанца било најчасније да херојски погине на бојном пољу, велики краљ Дарије
морао је да зна да би његова смрт изазвала сукоб разних супарника унутар Персије
који би се сигурно претворио у крвави грађански рат. То би Александру омогућило
да готово несметано освоји подељено и ослабљено царство. Зато се Дарије, поред
осталог, одлучио на повлачење, оставивши своје поражене ратнике на милост и
немилост противнику.
Ноћ после битке, Александар је провео у тек заузетом противничком логору, у
шатору великог краља. Окружен незамисливом раскоши, тек тада је схватио какво
богатство је пратило персијског владара у рат. Међу заробљеницима била је и
Даријева породица, његова мајка Сисигамба, прва међу супругама Статира,
шестогодишњи син Охо, и две кћерке, Барсина и Дрипета. Александар се сажалио
над њиховом судбином и окружио их је послугом и краљевском части на коју су
навикли, обећавши да ће се побринути да „не доживе ништа недостојно своје раније
среће”.
Далеко на истоку, велики краљ Дарије, предводећи остатке персијских трупа,
упутио се према Вавилону. Послао је македонском краљу писмо у коме је понудио
откуп за ослобођење своје породице из ропства. Александар је то надмено одбио,
називајући у одговору себе, први пут, краљем Азије. Пошто је добио недвосмислен
одговор, Дарије је почео припреме за наставак рата прикупљајући нову персијску
војску. Једну истину ипак није могао да сакрије – млади македонски краљ био је
врхунски војсковођа и неустрашиви ратник који је постигао све што је намеравао кад
је пошао у рат против Персије. Пред Александром је била, готово надохват руке,
примамљива и жељена награда – круна неприкосновеног владара Азије. На другој
страни, персијска војска била је поражена и десеткована, а краљ краљева Дарије био
је потучен и понижен на бојном пољу. Будућност Персијског царства била је књига
са само још неколико неисписаних страница.
ВОЈСКА МАКЕДОНСКЕ КРАЉЕВИНЕ
Грчки историчар Диодор са Сицилије дао је детаљан опис војске коју је предводио
Александар приликом искрцавања код Хелеспонта: „Од пешадије пребројано је
12.000 Македонаца, 7000 савезника и 5000 најамника којима је заповедао
Парменион.” Македонска тешка пешадија била је подељена на шест одреда с укупно
9000 пезетера и три одреда од по 1000 хипасписта, док су велику већину од 12.000
грчких савезника и најамника чинили хоплити.
Диодор даље спомиње: „7000 Одриза, Трибала и Илира…” Ово су били лаки
пешаци пореклом из Тракије и средњег Балкана, оштри и сурови борци, навикли на
тешке услове ратовања. Хиљаду стрелаца и исто толико Агријанаца, припадника
савезничког трачког племена, служили су као чаркаши.
„Коњицу је чинило 1800 Македонаца под заповедништвом Филоте, 1800 Тесалаца
под заповедништвом Кале, 600 из остале Грчке под вођством Еригија и 900 трачких и
пеонских продромоа које је водио Касандар.” Елиту коњице чинило је 1800 хетера,
„садругова”, који су били најбољи коњаници свог времена.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.