PDA

Pogledaj Punu Verziju : Milutin Milanković



причалица
21-07-2011, 07:56
Ne verujem da u svetu postoji nacija koja zaboravlja na svoje najveće naučnike. Nažalost takav je slučaj sa Srbijom. Pre 2 meseca je bila godišnjica rođenja našeg najslavnijeg naučnika svih vremena, a da mediji tome nisu dali nikakv značaj, kao i politički vrh. U znak neke vrste protesta napisana je ova priča o životu i delu Milutina Milankovića.

http://razbibriga.net/clear.gif

причалица
21-07-2011, 07:57
Detinjstvo i školovanje

Milutin Milanković je rođen 18. maja 1879. godine Dalju, na desnoj strani Dunava u Panonskoj niziji. Potiče iz stare srpske porodice koja se krajem 17. veka preselila sa Kosova i Metohije.

Njegov otac Milan je bio veoma vredan i uvažen građanin, ali je nažalost umro kada je Milutinu bilo 8 godina. Milan je imao veliko imanje, tako da je Milutin rođen u bogatoj porodici i njegovo detinjstvo je iz tog razloga proteklo bezbrižno, iako je očeva prerana smrt na njega ostavila traga.

Nakon ovog događaja, pored majke Jelisavete, staranje o njemu je u velikoj meri preuzeo njegov ujak Vasa Muačević. Vasa ga je pomagao tokom čitavog života, podsticao, savetovao u svemu, a posebno da istraje na putu nauke i stvaralaštva.

Milutin je stekao kućno osnovnoškolsko obrazovanje, tako da je veliki deo znanja stekao od privatnih učitelja, ali je i samostalno savlađivao određene lekcije. S obzirom da je još kao mali imao slabačko telo koje nije bilo predodređeno na fizičke napore i takmičenje sa ostalom decom u sportu, bio je više upućen na duhovni svet. Od samog početka njegovog obrazovanja Milutin je pokazivao koliko je bistar i nadaren učenik. Uspešno je završio osnovnu školu, zajedno sa svojom braćom i sestrama.

Na očevom imanju u Dalju je živeo do svoje desete godine. Obožavao je tada da sedi na obali Dunava i da posmatra suprotnu obalu, prema Bačkoj. Međutim, najviše je voleo da posmatra zvezdano noćno nebo. Još u najranijoj mladosti se okretao ka nebeskim prostranstvima posmatrajući planete i zvezde uživajući u njihovom sjaju.

причалица
21-07-2011, 07:58
nastavak:

Nakon osnovne na red je došla srednja škola. U njegovo vreme postajale su dve vrste gimnazija: klasična i realna gimnazija. Svaka od njih je pripremala učenike za određene vrste studija. Tako je Milutin 1889. godine u Osjeku započeo svoje srednjoškolsko obrazovanje u realnoj gimnaziji koja je pripremala učenike za buduće studije tehnike i poljoprivrede, po želji njegovog oca, koji se nadao da će njegov sin završiti poljoprivredni fakultet i vratiti se u Dalj da održava porodično imanje. Na nesreću porodice on to nije učinio, ali na sreću Srbije i njihovih stanovnika oni su dobili jednog od najvećih i najcenjenijih svetskih naučnika svih vremena.

http://razbibriga.net/clear.gif
Slika: Rodna kuća (preuređena)

Po prvi put je krenuo u javnu školu i ubrzo uvideo nedostatke koje je imalo njegovo dotadašnje privatno obrazovanje. Primetio je kako ostala deca dosta bolje čitaju od njega, kako su im rukopisi lepši, računanje bolje…jer su u svemu imali praksu.

Međutim, on je imao izvanredno pamćenje tako da je većinu gradiva savlađivao na času, a imao je od početka sposobnost da lekcije ponavlja sopstvenim rečima, bez “bubanja”, što su njegovi profesori posebno cenili. Na taj način veoma brzo je stigao do mesta najboljeg učenika na kome je ostao do kraja školovanje u realnoj gimnaziji, bez velike brige da bi neko mogao da mu ugorzi tu poziciju. Pored toga je uvek rado pomagao drugovima oko gradiva i izvežbao je šaputanje što mu je dodatno podiglo ugled među drugovima.

Svedočanstvo o završenoj gimnaziji je dobio 29. maja 1896. godine koje je upotrebio samo jednom u životu – za upis na Bečku politehniku.

причалица
21-07-2011, 07:59
nastavak:

Studije i posao

Pošto ga poljoprivreda (očeva želja) nije zanimala, dugo je razmišljao šta da studira. Odlučujuću ulogu u odabiru vrste studija odigrao je njegov profesor u realnoj gimnaziji, koji je odmah zapazio Milankovićev talenat za matematiku. Međutim, studiranje matematike nije bilo isplatljivo koliko studije tehnike. Na to mu je skrenuta pažnja, pa je pored matematike želeo da studira elektrotehniku čiji smer nije postojao na Visokoj tehničkoj školi u Beču, pa je na kraju odlučio da to bude građevina.

Na odseku za građevinu je bilo dosta dobrih profesora, ali se posebno isticao profesor matematike Emanuel Čuber koji je kasnije igrao bitnu ulogu u Milankovićevom životu. Upravo kod ovog profesora je došao do izražaja Milankovićev talenat . Znanje stečeno kod profesora Čubera je bilo od presudnog značaja za Milutinovu naučnu karijeru.

Baš u vreme dok je studirao u Beču, austrijskim visokim školama je dato pravo da mogu dodeljivati doktorske titule, a to je navelo Milankovića da žrtvuje jedan deo očevine i da provede još koju godinu u tom gradu.

Mladom i situiranom studentu nisu bile strane ni mnoge druge radosti života koje pruža jedna velika i stara prestonica. O svojim ljubavnim vezama pisao je diskretno i nenametljivo, ali se sa posebnom pažnjom osvrnuo na vezu sa Alisom, koja je poreklom iz Italije. Veza nije uspela, a on je do kraja te veze ostao praznih džepova, jer je Alisa bila devojka koja nikako nije bila od onih skromnijih. Ipak, takav kraj jedne veze ga je obradovao, jer je mogao da se vrati nauci.

причалица
21-07-2011, 08:00
nastavak:

Doktorirao je 3. decembra 1904. godine na Velikoj tehničkoj školi u Beču sa raspravom pod naslovom “Teorija linije pritiska”. Na odbrani svog rada je briljirao. Na taj način je Milutin Milanković postao prvi Srbin sa doktoratom iz tehničkih nauka.

Nakon odbrane doktorske teze odlazi u Beograd na odmor, a ubrzo nakon toga dobija i posao u poznatoj bečkoj građevinskoj firmi. Na tom poslu je došla do izražaja njgova stučnost, znanje i poznavanje matematke i mehanike. Ostvario je šest odobrenih i štampanih patenata od velikog značaja i na taj način dobio priznanje i kao izumitelja. Svojim radom je brzo stekao ugled u Beču, ali i u celoj Austrougarskoj monarhiji.

Ipak i pored svih njegovih poslovnih uspeha on je želeo da radi i stvara u Srbiji, ali je morao da sačeka da se neke stvari tamo srede. Najzad, 1909. godine dobija pismo iz Beograda da je izabran za vanrednog profesora. Tako je 1. oktobra 1909 godine konačno napustio Beč i otputovao za Beograd. O tome je napisao sledeće: “Tog dana završio se trinaestogodišnji period mog živovanja u bivšoj Habzburškoj monarhiji, a i doba moje mladosti. To sam jasno i bolno osećao, valjda i zbog toga što na mome putu poče promicati prva, laka, jesenja kiša”.

причалица
21-07-2011, 08:00
nastavak:

Profesor i akademik

Započeo je svoju profesorsku karijeru 3. oktobra 1909. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trebao je da predaje tri predmeta: primenjenu matematiku, nebesku mehaniku i teorijsku fiziku. Međutim, na studijama nije slušao kurseve iz nebeske mehanike i teorijske fizike i za predavanje je morao samostalno da se priprema. To je radio veoma uspešno.

Ova kombinacija predmeta koje je morao da predaje su bili odlučujući da Milanković započne izgradnju svoje teorije o osunčavanju Zemlje i drugih planeta.

Na samom početku prvog svetskog rata se oženio Hristinom Topuzović – Tinka sa kojom je, na katolički božić 1915. godine dobio jedinog dete, sina Vasilija. Međutim, na svom prvom bračnom putovanju u rodni Dalj počeo je prvi svetski rat, a pošto je on 1910-te postao državljanin Kraljevine Srbije biva zarobljen.

Uz pomoć njegove žene Tinke, koja je na sve moguće načine pokušavala da oslobodi svog muža, oslobođen je 1914. godine. Nakon oslobađanja uspeo je da se preseli u Budimpeštu, a u tome su mu najviše pomogli ujak Vasa i njegov nekadašnji profesor matematike sa Visoke škole u Beču Emanuel Čuber.

причалица
21-07-2011, 08:00
nastavak:

Vreme provedeno u Budimpešti Milanković je maksimalno iskoristio za rad na svojoj teoriji klimatskih promena. Imao je na raspolaganju bogatu i raznovrsnu literaturu Centralnog meteorološkog instituta u Budimpešti. Vrlo brzo je počeo da objavljuje naučne radove, ali on je želeo da sve to zaokruži u jednu konačnu matematičku celinu.

Sa porodicom se konačno vratio u Beograd u martu 1919. godine. Iste godine je unapređen i postavljen je za redovnog profesora na Beogradskom univerzitetu. Plata mu je bila velika, ali se to usled inflacije zbog rata nije mnogo primećivalo. Ipak, uz pomoć njegovog izvanrednog poznavanja građevinske tehnike bio je angažovan na mnogim projektima širom zemlje u obnovi ratom porušenih gradova.

Već 1924. godine postaje redovni član Srpske akademije nauka čiji član je bio preko tri decenije i dao veliki doprinos njenom ugledu u svetu. Tri puta je biran za potpredsednika Srpske akademije nauka i jedno vreme je bio direktor opservatorije u Beogradu. Bio je i član Jugoslovenske akademije nauka, a važio je kao ugledni pripadnik mnogih značajnih naučnih ustanova i društava u poznatim svetskim metropolama.

причалица
21-07-2011, 08:02
nastavak:

Osunčavanje planeta

Četri egzaktne oblasti kojima se Milankovć bavio na početku izgradnje svoje teorije su: sferna astronomije, racionalna mehanika, nebeska mehanika i teorijska fizika. Ove oblasti su mu dale mogućnost da u širokom rasponu zapazi niz zajedničkih problema i da nađe odgovarajuće područije svog naučnog rada.

Njutnov zakon opšte gravitacije predstavlja osnovu nebeske mehanike i kada bi se planete samostalno okretale oko Sunca za njih bi važio jednostavan oblik zakona gravitacije. Međutim, kako na svaku planetu utiču i ostale planete, dolazi do poremećaja utvrđene putanje. Takođe i sateliti planeta utiču na planete oko kojih se okreću. Ipak, vremenom se primena nebeske mehanike na planete i satelite dovela do velike svršenosti, ali to nije bio slučaj sa delovanjem i rasprostiranjem Sunčevog zračenja po okolnim nebeskim telima. Upravo je to podstaklo mladog naučnika da odabere naučno područije kojim će se baviti čitavog života.

причалица
21-07-2011, 08:03
nastavak:

Ovde bi trebalo da se ukaže na nekoliko bitnih astronomskih pojava koje su bitne za osunčavanje planeta.

Precesija je “ljuljanje” ili tačnije klaćenje Zemljinih obrtnih polova. Otklon Zemljine obrtne ose od centra iznosi danas 23,5 stepeni, a vreme punog obrtanja iznosi 26000 godina. Ovaj ugao je ustvari odstupanje Zemljine obrtne ose od normale na ravan ekliptike. Taj ugao varira u granicama od 22,1 do 24,5 u periodu od 41 000 godina.

http://razbibriga.net/clear.gif

Nutacija daje sinusoidnu krivu za precesioni krug sa periodom od 19 godina.

Najbliža tačka na putanji planete od Sunca naziva se perihel, a najudaljenija tačka naziva se afel. U zavisnosti od položaja tačke prolećne ravnodnevnice u odnosu na ove dve krajnje tačke zavisi i dužina godišnjih doba. Zanimljivo je da je kod nas zima kada je Zemlja najbliža Suncu, a to znači da temperatura na zemlji uglavnom zavisi od ugla upadnih Sunčevih zraka.

причалица
21-07-2011, 08:04
nastavak:

Pored zakona nebeske mehanike Milanković je morao da koristi i zakone zračenja, odnosno prostiranja i apsorbovanja prispele energije. Posao su mu olakšali američki astrofizičari koji su 1913. godine izračunali vrednost solarne konstante. U svojim veoma zahtevnim proračunima Milanković je uzeo sve astronomske uticaje.

U svojim proračunima je uveo pojmove kao što su kalorična polugodina, (letnja: 23. mart – 23. septembar i zimska: 23. septembar – 21. mart), pojam kaloričnog ekvatora i pojam solarne klime kako bi malo olakšao i onako previše složene račune.
Da bi matematički povezao i usaglasio mnoge faktore i parametre, Milanković je bio prinuđen da razvija svoju specifičnu matematičku teoriju. Širina i celovitost njegove njegove teorije dala joj je racionalnost i dugovečnost, bez obzira na kasnije novootkrivene činjenice i parametre.

причалица
21-07-2011, 08:04
nastavak:

Ledena doba

U direktnooj vezi sa Milankovićevim matematičkim proučavanjem klime bilo je i pitanje redosleda nastanka i dužine trajanja pojedinih ledenih doba. Kada su se upoznali sa prethodnim radom našeg naučnika, naučnici Vladimir Kepen i njegov zet Alfred Vegner su se povezali i sprijateljili sa Milankovićem i imali odličnu i dugu saradnju. Radili su zajedno na pitanju promene klimatskog režima u geološkoj prošlosti Zemlje.

Pozvali su Milankovića da im se pridruži u pisanju velikog i stručnog dela “Klimati Zemljine prošlosti”. Milanković je trebao da svojom matematičko-fizičkom metodom ispita vekovne promene osunčavanja Zemlje tokom poslednjih više stotina hiljada godina

причалица
21-07-2011, 08:06
nastavak:

http://razbibriga.net/clear.gif

Započeo je svoja izračunavanja, a posebnu pažnju je poklonio klimatskim promenama duž paralela na sledećim geografskim širinama: 65º, 70º i 75º, za proteklih 650 000 godina. Grafička izlomljena linija je bila gotova 1923. godine i odmah je objavljena.

Kada je delo “Klimati geološke prošlosti” izašlo iz štampe 1924. godine, izazvala je veliku pažnju. Keper je uporedio Milankovićeve matematičke rezultate i rezultate nađene na terenu i uvideo da se oni odlično poklapaju. To je bio dokaz ispravnosti njegovog rada. Jasno je pokazano da je u poslednjih 650 000 godina bilo 11 ledenih doba i isto toliko međuperioda.

Prema Milankovićevim računima, precesioni ciklusi imaju veći uticaj na pojavu ledenih doba na nižim nego na večim geografskim širinama, dok je obrnut slučaj sa nagibom zemljine ose. Za sve svoje rezultate je napravio precizne tablice i tako dao slikovit prikaz i jasnu predstavu klimatskih tokova tokom poslednjih milion godina Zemljine prošlosti.

причалица
21-07-2011, 08:06
nastavak:

Svoj rad Milanković je zaokružio svojim životnim delom: “Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba”. “Kanon” u bukvalnom smislu znači spis o nečemu što mora biti tako i nikako drugačije.

Ta knjiga je neverovatnom srećom sačuvana, jer je nekoliko dana nakon što je predata, 29 marta 1941. godine, Srpkoj akademiji nauka, počelo bombardovanje Beograda, baš kada je knjiga data na štampanje. Knjiga je kasnije pronađena ispod ruševina štamparije gde je pretrpela neka oštećenja, ali je sadržaj srećom u potpunosti sačuvan.

причалица
21-07-2011, 08:06
nastavak:

Pomeranje Zemljinih polova

Zašto u Evropi ne postoje tragovi ledenih doba koja su se desila u dalekoj prošlosti? To pitanje je mučilo mnoge tadašnje načnike, a posebno je zanimalo Vegenera koji je imao svoju teoriju o tome. On je smatrao da su se u dalekoj geološkoj prošlosti svi kontinenti nalazili u jednoj celini, a da je tek kasnije izdeljeno na one delove koje mi danas poznajemo. Iz takve pretpostavke je proizilazilo da se obrtna osa, odnosno njeni polovi, nije menjala, ali su se kontinenti pomerali. Tako je u doba karbona Zemljin ekvator prolazio preko Evrope, pa samim tim nije ni moglo biti takvog osunčavanja koje bi dovelo do pojave ledenih doba.

Ovakva teorija je zahtevala i odgovarajuću astronomsku teoriju sa matematičko-fizičkom podlogom. Iz tog razloga se Vegener obratio Milankoviću, tada već čuvenom naučniku na polju kosmičke klimatologije i problema izmena Zemljine klime, i zamolio ga da se posveti tom problemu. Pošto su bili kolege i dobri prijatelji Milanković je to rado prihvatio i 1925. godine započeo rad na tom pitanju.

S obzirom da je Milanković bio uvek temeljan, morao je prvo da dobro prostudira problem na kome će raditi. Bio je to veoma složen problem koji je zahtevao dosta vremena i dosta napora.

причалица
21-07-2011, 08:07
nastavak:

Milanković je nakon dosta truda dobio rešenje u obliku, sada već, čuvene diferencijalne jednačine. Posebno mu je žao što Vegener nije doživeo da vidi rešenje problema za čije rešavanje je on bio inicijator. Vegener je poginuo (smrzao se) na Grenlandu prilikom svoje treće ekspedicije. Bio je strastveni istraživač i njegova smrt nije rastužila samo Milankovića već i čitav tadašnji naučni svet.

Ipak, Milankovića je tešilo to što je njegov tast Kepen prihvatio rešenje i predstavio ga čitavoj naučnoj javnosti. Takođe pokazao da se rešenje poklapalo sa ranijim nalazima do kojih se došlo proučavanjem geološke prošlosti Zemlje.
Evo kako je sam Milanković objasnio pomeranje Zemljinih polova:

“Iz poznatih zakona racionalne mehanike i njenih stavova sledi da će pomeranje Zemljine ljuske imati sasvim neznatan uticaj na orijentaciju Zemljine ose u prostoru, koja podleže samo svom precesionom i nutacionom zaošijavanju. Zato možemo, vodeći samo o njemu računa, orijentaiju Zemljine ose u prostoru smatrati nepromenljivom, nedodirnutom vekovnim pomeranjem Zemljine ljuske. Posmatrajući tu pojavu iz planetskog prostora, možemo reći da se Zemljina ljuska pomera preko Zemljinih polova rotacije. Posmatrajući tu pojavu sa Zemlje, možemo reći da se polovi pomeraju, polagano po Zemljinoj ljusci, a to pomeranje želimo da ispitamo i opišemo…”

причалица
21-07-2011, 08:07
Izabrana dela

Izabrana dela Milutina Milankovića su izašla u 8 tomova:

Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledelih doba 1
Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledelih doba 2
Nebeska mehanika, Istorija astronomske nauke
Kroz vasionu i vekove, Kroz carstvo nauka
Spisi iz istorije nauke
Članci, govori, prepiska
Uspomene, doživljaji i saznanja
Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba (prevod na engleski)

причалица
21-07-2011, 08:08
Starost

O svojim poslednjim staračkim danima Milanković kaže:

“Teško je pojedincu da pravilno oceni svoje duhovne sposobnosti. I budala sebe smatra pametnim. O sebi mogu kazati, otprilike, ovo. Logika mojih misli i pravilnost njihovih zaključaka još je tu, ali se misli kreću tromije, kao da su im se otrcala krila. Ipak, odblesne u njima po koja orginalna značajna ideja.

Fiziološkom procesu starenja pridruživao se i psihički. Duša mi je izgubila svoju vedrinu, polet, i samopouzdanje. A i to ima svojih uzroka…”

Milanković je umro 12. decembra 1958. godine u 80. godini u Beogradu gde je i sahranjen, ali je ostavio oporuku da njegovi posmratni ostaci budu prebačeni u Dalj. To je učinjeno 1966. godine.

Svoju zaostavštinu na naučnom i uopšte stvaralačkom radu je ostavio Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U ovoj ustanovi se čuva i radna soba Milutina Milankovića.

причалица
21-07-2011, 08:09
Zanimljivosti o Milutinu Milankoviću

- Napravio je najtačniji kalendar do sada. Dužina tropske godine iznosi 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi, dok je Milanković postigao tačnost od 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 48 sekundi. Samo 2 sekunde duže traje godina po najtačnijem kalendaru.

- Milanković nikada nije prihvatio Ajnštajnovu teoriju relativnosti, ali je to tada bio slučaj i sa mnogim drugim naučnicima tog vremena.

- Dobio je krater sa svojim imenom na daljoj strani Meseca veličine 34 km, zatim krater na marsu prečnika 118 km i asteroid pod nazivom 1605 Milanković.

- NASA ga je uvrstila u 10 najvećih naučnika koji su se bavili proučavanjem Zemlje.

- Za razliku od Nikole Tesle ili Mihajla Pupina, svetsku slavu nije stekao u najvećim svetskim centrima, već se svojim naučnim teorijama bavio u sobici u Kapetan Mišinom zdanju, na Beogradskom univerzitetu, koristeći samo papir, olovku, šiber i logaritamske tablice.

- Milanković je glavni “krivac” koji je dokazao da na Marsu ne može postojati civilizovan život, jer je svojim proračunima pokazao da su tamo temperature previše niske da bi život u takvom obliku postojao.

- Evropsko geofizičko društvo je 1993. godine ustanovilo medalju Milutin Milanković.

- Bio je jedan od najboljih poznavalaca istorije astronomije i nauke uopšte, a to dokazuje u nekoliko svojih dela.

- Najcitiraniji je srpski naučnik svih vremena.

причалица
21-07-2011, 08:10
Dodatak:

- Još smo u ledenom dobu

Do naglog i ledenog zahlađenja na našoj planeti došlo je pre 25000 godina. Tada je došlo do formiranja “ledenog kontinenta” koji zahvatao veći deo severne polulopte, a i sve planine kako na severnoj tako i na južnoj Zemljinoj polulopti. Uništen je sav biljni i životinjski svet ili je bio primoran na selidbu tamo gde lednici nisu dospeli. Ovaj period je nazvan kvartarno ledeno doba. Ovakvih perioda je na Zemlji bilo više puta, a razlog za to je javljanje temperaturnih kolebanja. Dokazi za ova kolebanje naučnici nalaze na svakom delu planete.

Milutin Milanković je pojavu poslednjeg ledenog doba objasnio uticajem egzogenih faktora. Značaj je pripisao osunčavanju Zemlje, brzini rotacije, uticaju kosmičkih tela, morskim strujama i mnogim drugim atmosferskim činiocima. Za praćenje temperaturnih kolebanja za poslednjih 600000 godina, uvedeni su termini : toplotni maksimumi i minimumi na severnoj polulopti.

Zasluge se pripisuju, naravno, Milankoviću. On je na osnovu ovih termina napravio prvi kalendar Zemljine prošlosti.

Klimatska kolebanja ukazuju na to da poslednje ledeno doba nije isteklo, već da je Zemlja u trenutnoj fazi kada je došlo do izvesnog porasta temperature, a to je rezultiralo povlačenjam ledenih masa ka plovima. Intenziviranje ledenog pokrivača, prema prognozama klimatologa, će nastupiti za nekoliko hiljada godina (ovo sam pročitao u više naučnih članaka), da bi kasnije ponovo došlo do porasta temperature. Nakon 57000 godina iza tog ponovnog otopljavanja nastupiće još jedan hladan period.

Iz ovoga se vidi da se Zemlja nalazi u fazi trajanja kvartarnog ledenog doba, a ovaj period povišenja globalne temperature je samo njegova faza.

tekst je preuzet sa sajta SVEMIR

kojica
26-07-2011, 23:15
Izvor: politikin zabavnik

Даљани далеко стигли

Малобројне су српске породице чија би генеалогија сезала даље од породичног
памћења. Наш познати научник Милутин Миланковић потиче из једне такве. О овом
нашем прослављеном астрофизичару и математичару писали смо у више наврата,
последњи пут пред крај прошле године, али треба подсетити да је његово име дато
једном планетоиду и по једном кратеру на Марсу и Месецу, чиме му је и светска
наука одала посебно признање

http://razbibriga.net/clear.gif
Милутин Миламковић у униформи аустроугарске војске

У породици Миланковић чува се турски јатаган, дар последњег мухафиза Али Риза-
паше, команданта Београдске тврђаве 1867. године, чува и печат војводе Стевана
Шупљикца, првог Србина који је одликован француским орденом Легије части, а
чуван је и несачуван златни џепни сат с почетка 19. века, лични дар Наполеона
Бонапарте. Већ и ова три насумице побројана предмета, сваки за себе, део су не
само породичне него и наше националне историје.

Па какав је био и какав је уистину историјат грађанске породице Миланковић из
Даља, коју је у својим успоменама приказао др Душан Миланковић обухвативши
раздобље дуже од три века?

kojica
26-07-2011, 23:17
Почев од родоначелника Миланка, по коме је и стечено породично име,
Миланковићи су се више бавили сточарством него земљорадњом и највише
трговином крупном стоком. Затим, већ у трећој генерацији Миланкови потомци
стекли су највише, универзитетско образовање. Изгледа да би се понајпре у тој
чињеници и могао наслућивати одговор.Онај први Миланковић, Тодор (1769–1841)
који је у Бечу стекао диплому правника, вратио се у завичај, у Даљ, да би као
управитељ патријаршијског властелинства помагао своме народу.

Тодор је имао шесторицу синова од којих су петорица прионула на науке и на
универзитете. Урош, Тома и Георгије определише се за правне науке. Тома је по
завршетку школовања био „фишкал дијецезе пакрачке и главне пожешке вармеђе
присајединитељ” и доцније поджупан у Славонској Пожеги. Георгије се находио
као „славног доминијума у Даљу рентмајстор и адвокат”. Његов млађи брат Марко,
монах и учени теолог, постао је епископски протосинђел, „члан чесне
конзисторије” и професор Богословије у Сремским Карловцима. Умро је у чину
архимандрита манастира Ораховице не дочекавши, што му је било намењено, да га
хиротонишу за владику.

Најстарији Тодоров син Урош и најмлађи Димитрије заслужују посебан осврт.
Урош је по завршетку права стекао високо филозофско образовање. Своје
филозофске расправе писао је и објављивао на немачком и на српском језику.
Захваљујући њему, како је приметио др Миодраг Поповић, први пут су на српском
језику изложени принципи дијалектике. Његов савременик песник Сима
Милутиновић Сарајлија сматрао је да је дело Уроша Миланковића
достојно „словенске филозофије”.

kojica
26-07-2011, 23:18
http://razbibriga.net/clear.gif
Мајка Милутинова, Јелисавета, рођена Муачевић

И најмлађи међу браћом, Димитрије, школовао се, иако не на универзитету него у
војној академији. После завршене Терезијанске војне академије у Винер Нојштату
пред њим се указивала изгледна официрска каријера у богатој Хабзбуршкој
монархији, уређеној војсци и у једној од најкултурнијих држава Европе. Шта га је
навело да све то напусти и да, као двадесеттрогодишњи официр, пребегне из Беча
у Београд, може се само нагађати. Тај његов корак, који је проглашен
дезертерством, његова породица морала је да пропрати јавним одрицањем „преко
новина”.

А он? Најпре је у престоници вазалне кнежевине био писар у Управи града
Београда. Али под патронатом Илије Гарашанина и поготово од доласка на престо
кнеза Михаила напредовао је, корак по корак, све до положаја начелника Военог
попечитељства, професора Војне академије и начелника Ђенералштаба. Према
породичном предању помињу се и његове заслуге за развој оружарства у
Крагујевцу, па и то да је у Србији увео војну музику.

kojica
26-07-2011, 23:19
Каријеру му није омео ни породични удес када је остао удовац. У другом браку
ородио се с породицом Шупљикац и постао зет пуковника Јована, чији је рођени
брат био српски војвода Стеван Шупљикац, исти онај витез коме је лично
Наполеон Бонапарте указивао почасти за потврђено јунаштво.

На себи својствен начин Димитрије Миланковић био је личност која импонује. С
много разлога. Он је умео да задобије поверење већ остарелог књаза Милоша онда
када је важан државни посао успешно обављао између Београда, Беча и Брисела;
умео да буде десна рука Илије Гарашанина у смутним и надеждним временима; да
утеши бискупа Штросмајера жалосног што Хрвати немају своју историју; да буде
пријатељ и кореспондент песника Симе Милутиновића Сарајлије док се налазио у
Петрограду; да с последњим турским командантом Београдске тврђаве Али Риза-
пашом пријатељује делећи истоветно истанчан музички укус; поштовали су га као
команданта града Београда и ђенералштабног официра на коњу; као господственог
Србина на ладовању у Ројчу (Рогашкој Слатини), затим као најомиљенијег рођака у
загребачком дому „пресвијетлих” племића Мошинских; па да нарочито нагласимо:
као мудрог саветодавца свог синовца Милутина Миланковића, што му овај никад
није заборавио.

Можда првенствено зато што му је живот Димитрија Миланковића био толико
привлачан и занимљив, Милутин Миланковић му је у својим „Успоменама”, у
издању Српске академије наука и уметности, посветио једно значајно поглавље с
наглашеном благонаклоношћу.

kojica
26-07-2011, 23:19
Међутим, изгледало је да Милутин није баш рођен под срећном звездом. Од
најранијег детињства остао је сироче. С непуних осам година. Уместо са оцем
Миланом, живео је са Змајевим стиховима на његовом споменику. Запамтио је
ујака и поочима Васу Муачевића како га као добри дух прати и подржава све док
није докторирао у Бечу. Можда је и Димитрија Миланковића, свога деда Миту,
онолико заволео зато што је и сам, и на сличан начин, напустио Беч да би
наставио живот и каријеру у Београду, добро знајући као Србин где му је место.
Памтио и Дунав, као судбину, и свој Даљ, као неугаслу љубав, чувајући бар
успомену на родитељски дом који је неумитно ишчезавао. Вратио му се најзад,
последњом опоруком, да би почивао тамо где је највише волео и уз оне које је
толико волео. Први Србин бечки доктор техничких наука, пројектант, градитељ и
изумитељ, пионир у градитељству новим преднапрегнутим бетоном, коме је
указана и таква част да обнови зграду Политехнике у Бечу у којој је студирао;
затим математичар и астроном. Милутин Миланковић имао је кротку и мудру нарав
лулаша. Страсну иначе као што је уобичајено имају они који на тај начин уживају
дуван. Страсно је волео и музику. Обожавао оперу. И слава и научни успех. Али
шта све то значи у дану кад се роди син? Милутин Миланковић као да је само
чекао дан рођења свог јединца, и то зато да би му дао име Василије. Дао, дабоме,
по своме ујаку из Осијека Васи Муачевићу захваљујући коме је и успео да
постигне у животу све што је наумио и да се у науци, којој се посветио, вине
високо, толико можда и тако наизглед као да је до звезда.

kojica
26-07-2011, 23:20
И да се још нешто не заборави. Радости у његовом родитељском дому највише је
доприносила дечија граја његових двеју сестара – Милене, његове близнакиње, и
Видосаве, као и четворице браће – Љубише, Владана, Војислава и Богдана.
Тројицу браће је, нажалост, још у младићству однела онда неизлечива
туберкулоза. Остао му је само најмлађи Богдан (1885–1966).

Богдан Миланковић је на свој начин био особена и занимљива личност. Иако је у
Бечу окончао студије докторатом из романистике, у енциклопедијама уз његово
име пише да је био и музиколог и градитељ виолина. Изгледа да су његове
разнородне и вишеструке даровитости и определиле његов животни пут. Био је
професор у музичким школама у Сарајеву, у ком је живео, био и један од оснивача
Сарајевске филхармоније, музички критичар и аутор књига о музици. Осим тога
дугогодишњи управник Земаљског музеја у Сарајеву и дописни члан Српске
академије наука и уметности у Београду.

Имао је две кћери. Убавка Миланковић-Јањић (1922–1995) посветила се балетској
игри и кореографији, па је у Сарајеву основала и прву балетску школу. Старија
кћер Јелисавета Миланковић-Илић (1917–2003) била је један од најбољих
познавалаца грађанске баштине породице Миланковић и најбољи приповедач о
њиховој даљској постојбини.

kojica
26-07-2011, 23:25
http://razbibriga.net/clear.gif
Стефани, Милутинова праунука, последњи нараштај с презименом Миланковић.

У породици Миланковић уочљива је и извесна самосвесна својеглавост, као нека
породична одлика. Она, изгледа, није мимоишла ни Јована Миланковића (1869–
1936). Овај дипломирани правник и српски дипломата од каријере био је син
Димитрија Миланковића и Јелисавете, рођене Шупљикац. Иако је послат у Беч на
припрему доктората из своје струке, правних наука, своје усавршавање, па можда
делом и дипломатску каријеру, подредио је својој највећој страсти. Била је то
музика. Свирао је виолину. Као аматер завршио је „мајсторску” за виолину на
Бечком конзерваторијуму. Пријатељевао је и из свог задовољства музицирао с
многим музичарима у Бечу током дванаестогодишњег службовања у дипломатији,
па у Паризу и у Минхену, а у Варшави му је лично чешки композитор Јозеф Сук
доводио свој гудачки квартет да би музицирали у српском посланству.

kojica
26-07-2011, 23:26
Иако му живот није био песма, очигледно да је музика, на свој изазован и чудесно
привлачан начин, била изразито културно обележје дипломатске каријере Јована
Миланковића.

Јованов син др Душан Миланковић (1914–2006), завршивши правне науке на
Београдском универзитету и одбранивши докторску дисертацију из области
међународног саобраћаја и васионског права, између два рата и непосредно после
Другог светског рата био је у дипломатској служби да би се доцније окренуо својој
ужој, правној струци.

Уман, али изразито скроман, он је на концу својих сећања у књизи под
насловом „Моји Миланковићи из Даља” приложио и краћу биографију. Негде при
крају сасвим је кратко навео да „има две кћери и два унука”. А могао је навести,
али није, да је млађа кћер Вера композитор и професор на Музичкој академији у
Београду. Старија кћер Марија, која живи у Великој Британији, професор је
информатике на Универзитету Мидлсекс у северном Лондону. Удата је за Мајкла
Аткинсона, пројектанта информатичких система који се користе како на берзама
злата тако све до депоа петролеја. Марија и Мајкл имају двојицу синова: Хенрија-
Душана-Едварда, који је лекар специјалиста ортопед, и Џорџа-Јована-Милутина,
који је адвокат. Млађи Џорџ-Јован-Милутин ожењен је Београђанком Јеленом
Предић, доктором биохемије.

kojica
26-07-2011, 23:27
http://razbibriga.net/clear.gif
Породица Миланковић у башти куће у Даљу


Још би се штошта могло додати о потомцима Миланковићевих из Даља који су
данас и у Аустралији, и у западној Европи и другде по свету.


Змајева песма на споменику
Милану Миланковићу у Даљу

Стан’, путниче, стан’, човече,
Да му души даш
Један оченаш!

Стан’, путниче, стан’, Србине,
Спомену му дај
Један уздисај!

А молитва с уздисаји
Нек се здружује.

Ко је многим био много
За род дел’о све што је мог’о

То заслужује.

Ometač
28-07-2011, 15:30
ПУТНИК КРОЗ ПРОСТОР И ВРЕМЕ
Дарко Стојановић

http://razbibriga.net/clear.gif


„Наш разговор очима постаде све срдачнији и интимнији. Она је у својим дивним очима
имала недостижну емисиону станицу за такве телекомуникације, а ја у свом срцу
осетљиву пријемну антену”, изјавио је познати научник

Ometač
28-07-2011, 15:31
Описивали су га као Србина из Даља, „путника кроз васиону и време”, али опет,
ретко ко је успео да угледа или схвати величину његовог дела. Радио је као
грађевински инжењер, професор небеске механике и теоријске физике на
Београдском универзитету, потпредседник Српске академије наука и уметности, био
је научник светског гласа који је математички објаснио настанак ледених доба; био
је творац нове методологије у климатологији, отац климатског моделирања, први
Србин доктор техничких наука. Али, био је и много више од тога.

Године 1941, у шездесет трећој години, крунисао је свој животни пут, свој
целокупни рад на математичарској теорији климе и написао дело „Канон осунчавања
земље”. Тиме је, после 25 година рада на једној јединој теорији, престао да се бави
науком објаснивши да је сувише стар, те да велике теорије напросто не расту на
дрвећу. Својевремено од многих несхваћен, понекад и оспораван, снагом својих
научних радова, снагом своје воље и бистрином свог јединственог ума, Миланковић
је крчио пут кроз сваки отпор и на крају, кад се опростио од свих, свет је покушао да
му се одужи на једини одговарајући начин. По његовом имену названи су по један
кратер на Месецу и Марсу, као и једно небеско тело, а од 1993. године Европско
геофизичко друштво додељује медаљу „Милутин Миланковић” као велико признање
за достигнућа у области климатологије и метеорологије.

Иако је његов научни рад признат, о његовом личном животу мало се зна.

Ometač
28-07-2011, 15:32
Картање

Милутин Миланковић био је и геније. Рођен је 28. маја 1879. у Даљу и још од
детињства та ретка дубина ума била је јасно видљива. И, попут других великих
генија, и он је имао легенду о раном детињству која му је уцртала или, боље рећи,
обасјала пут. По узору на омиљено дело „Емил”, његов отац се трудио да га васпита
по свим правилима и начелима Жан-Жака Русоа. Међутим, за разлику од
Русоовљевог здравог и крепког Емила, Милутин је био слабашно и болешљиво дете,
страшно зимогрожљиво, ни налик на своју браћу и сестре. И тако, док су се они
играли у дворишту, на ливадама или се зими клизали по леду, док су вежбали на
гимнастичким справама и јачали своје тело, Милутин је, дрхтећи сам у дубини
спаваће собе, вежбао своје вијуге. Читао је бројне књиге, градио своје кућице,
решавао ребусе. А кад би наступила ноћ и кад би сви отишли на починак, ни тада се
његов ум није смиривао. Док је гледао у таваницу, у његове очи сливале би се слике
неких далеких, непознатих предела, дубине васионе, знање далеко и тешко докучиво
и он је размишљао како да то одгонетне. Та гимнастика мозга, како ју је назвао, више
него ишта помогла му је и развила способност памћења, расуђивања, апстрактног
размишљања које красе све великане. То су били извори његове духовне снаге,
дубина његовог младог ума. Али, још дуго је лежао по собама и бивао болестан
размишљајући о свачему, не знајући којим би путем желео да крене.

Онда је, сасвим случајно, дошло до коначног преокрета. Једне вечери, пошто није
могао да заспи, отац се сажалио и, у намери да га успава, научио да игра карте. Већ
следећег дана Милутин је победио старије у тој вештини.

– Јао, наопако! – зајаукала је мајка, убеђена да ће јој син постати ништа друго до
опаки картарош. Међутим, отац није био забринут. Штавише, то га је само нагнало на
размишљање да треба да научи сина да броји. Непун сат му је објашњавао
децимални бројни систем, фантастичан свет непоколебљиве законитости. А кад је
завршио, у Милутиновом животу више ништа није било исто. Хиљаде му нису више
биле стране. Ни милиони, ни милијарде нису му више били непознаница. Од тог
тренутка математика је ушла у његов живот и више никада није изашла.

Ometač
28-07-2011, 15:33
Љубав

Милутин Миланковић је имао и романтичну душу. Године 1902. завршио је студије на
Техничком факултету у Бечу, а већ 1904. постао први Србин доктор техничких наука.
Међутим, прави живот тек га је чекао.

Док је радио у Бечу у грађевинској струци његово име је први пут заблистало.
Пројектовао је вијадукт у Алпима, водовод и канализацију у разним градовима широм
Аустроугарске монархије, а пословни успех пратиле су и одличне материјалне
погодности. Кад би му дошло да се мало одмори од напорног дана, да пусти у срце
опојна осећања, одлазио би у оперу или уживао у чарима монденског бечког живота.
Да, вредно је радио, али се и лепо проводио. Излазио је у ресторане, у приватне и
јавне салоне, а где год би крочио, ко год би имао прилику да упозна његову
романтичну природу, образовање, свима би одмах било јасно да у његовим очима
сија другачији сјај и да, кад бог дели даровитост, неки добију и репете. Девојке су га
салетале као да је најдивнији паун, а мајка га је у својим писмима непрестано
молила да се не ожени Швабицом. Он то никада није крио, мада се увек трудио да
остане прави џентлмен:

„И зато нећу крити да сам, нарочито у мојим младим годинама, био лако поводљив,
несталне а и заљубљиве природе. Због тога је моје младићко доба било
испреплетано разним странпутицама. И о њима ћу говорити у оној мери у којој се та
тема сме претресати у озбиљном делу које, истина, не тражи да буде уврштено у
животе светаца, но ни не жели да личи на мемоаре авантуристе.”

Па ипак, живот му је био права правцата пустоловина прожета осећањима и тајнама
науке, љубављу која му је засладила бројне тренутке. С њом се први пут срео у
старијим разредима реалке. Звала се Ђулијета, а само изговарање њеног имена
звучало је као симфонија. Без сумње, од првог погледа на њену лепоту био је
начисто омађијан. Све књиге које је прочитао, богата знања која је имао, све то
одједанпут је ишчезло и више му није могло помоћи. Онда је нашао нови дар –
писање. Своје сећање на њу изразио је речима:

„Наш разговор очима постаде све срдачнији и интимнији. Она је у својим дивним
очима имала недостижну емисиону станицу за такве телекомуникације, а ја у свом
срцу осетљиву пријемну антену”.

Ometač
28-07-2011, 15:34
И тако, они су се месецима гледали. Једног дана, после једне такве „изјаве” и после
дубоког продорног погледа, Милутину је изненада прокључало срце. Дах му се
прекинуо, а зенице се рашириле. „Затрептах под његовим топлим зраком и осетих
блаженство које се не може речима описати.”

Али, у дубини срца више није стрепео. Доживео је оно што је одувек сањао и
сматрао највећом срећом. „Под дејством тог осећања заборавих на све остало.
Мислио сам само о Ђулијети, дању и ноћу, у кући, на улици и у школској скамији.”
Из тог дивног сна који је непрестано трајао и треперео у његовим мислима као
звезда, тек понекад би га пробудио глас неког ученика који се налазио пред таблом
и замолио га да му шапне одговор.

Срећа није дуго трајала. Љубав је сама избрисала трагове свог постојања. Недуго
затим, Милутин је једног поподнева приметио у трамвају како поглед његове драгане
прелази с њега на месаревог сина. Срце му се одмах скупило и отишло у пете. Али,
после тог разочарења, схватио је да је његова „антена” подешена да хвата разне
фреквенције. Љубави су се ређале, а његово велико срце је волело и било вољено,
патило или је изазивало патње.

Тачно је да љубав увек некако измиче нашој вољи. Међутим, да није било тих дивних
дечачких снова, да га хладне дунавске воде поред којих је одрастао и које је
особито волео нису пратиле и привлачиле целог живота где год да се налазио, у
Бечу или Београду, да му није вечито недостајао тај топли женски загрљај какав је
био и његове гувернанте Зорке која га је научила шта су екватор, полови и
меридијани, можда никада не би жудео да одгонетне тајне ледених доба.

http://razbibriga.net/clear.gif
Миланковићев кратер на Месецу, пречника 46 километара

Ometač
28-07-2011, 15:36
Случај једног гусана

Пре свега, Милутин Миланковић био је сасвим обичан човек. Он није био некакав
луди научник или неуравнотежена егоистична личност која гази путевима успеха не
осврћући се за собом, гледајући на друге с висине. Томе у прилог говори и његово
искуство у Бечу кад је радио на патентима. Намах је схватио да је свет пун оних који
живе од туђег зноја и, како то није могао да издржи, окренуо се науци која је за
њега имала неискварен, општи значај за човечанство.

Сви су се чудили кад је изјављивао да су рад и доколица једно исто. До бесвести су
трљали чела кад би га затекли како се излежава на отоману или у баштенској мрежи,
питајући се како успева да заврши толико тога а да се стално одмара. Други су се,
пак, смејали. Кад би видели његово уснуло лице поред хрпе довршених страница,
говорили су да је све то само добро смишљена шала којом жели да прикрије и
забашури свој тајни, даноноћни рад. Милутин би им на то узвраћао да он одиста
много ради за столом, али да је све то само рачуница, обичан рутински рад,
математика која му је одувек добро ишла од руке. Али оно главно, она искра која у
уму запали идеју, јавља се само у лежаљци и на отоману.

С подсмехом је гледао оне који су његове теорије називали случајним открићима,
док је њему успевало да тумара небеским пространствима кад су падале бомбе, или
да лута прошлошћу, или одгонета будућност шћућурен у тмини затворске собе у којој
је провео кратко време на почетку Првог светског рата. Да, није разумео оне који су
сматрали да се идеје рађају случајно или мешањем божје силе, него да су плод
мукотрпног рада. А да ли се он одвијао за столом или на неком другом месту, то је
већ била дужа прича.

Ometač
28-07-2011, 15:37
И можда се шалио кад је говорио да се стално одмара. Али, да којим случајем
Милутин Миланковић није толико уживао да лежи на отоману или у лежаљци, да се
неке од његових теорија нису родиле док се шетао авлијом у пратњи свог љубимца
гусана, можда математичка теорија настанка ледених доба никада не би угледала
светлост дана, а ми никада не бисмо могли да се дичимо да је један научник светског
гласа у ствари наш рођени Србин из Даља.

Но, свет му је подарио кратере на Месецу и Марсу, небеско тело и медаљу „Милутин
Миланковић”, док код нас, осим бисте у САНУ и Геомагнетском заводу, недавно
именованог булевара у Новом Београду, не постоји већа улица или достојан
споменик, али пре свега не постоји достојно сећање. Постоје једино људи у
удружењу „Милутин Миланковић” захваљујући којима је овај текст и написан.

Али, нек се заврши његовим давно изговореним речима од којих можемо доста да
научимо:
„Своје детињство проживех безазлено, своју младост лакомислено, али сада гледам
на своју прошлост критичким наочарима. Сва је срећа што их онда нисам натицао на
нос, то би ми загорчало много лепих часова”.

причалица
05-06-2013, 11:46
http://www.nationalgeographic.rs/thumbnail.php?file=images/2013/06/upoznajte_bolje_zivot_i_rad_milutina_milankovica_9 37034861.jpg&size=article_large


U Pop Lukinoj ulici broj 1 u Beogradu otvorene su prostorije Udruženja „Milutin Milanković“

Udruženje „Milutin Milanković“, koje se bavi očuvanjem nasleđa Milutina Milankovića, zvanično se uselilo u novi prostor u Pop Lukinoj ulici broj 1 u Beogradu na dan rođenja svetski poznatog naučnika, 28. maja, uz podršku Centra za promociju nauke.

U prostoru od 200 kvadratnih metara postavljena je multimedijalna izložba o čuvenom naučniku. Udruženje za cilj ima promociju naučnih dostignuća Milutina Milankovića, a u svojoj stalnoj postavci, koja je sada dostupna najširoj publici, ima predmete vezane za život ovog naučnika.

Milutin Milanković, astronom, geofizičar, klimatolog, matematičar, inženjer, pronalazač, doktor tehnike, univerzitetski profesor i književnik, pođen je u Dalju, 28. maja 1879. Posle studija građevinske tehnike, Milanković 1904. godine postaje doktor tehničkih nauka. Od 1905. do 1909. radio je kao građevinski inženjer u nekoliko bečkih firmi. Primenom njegovih šest patenata izgrađeni su brojni objekti na području tadašnje Austrougarske monarhije.

Pred sam početak rata u Jugoslaviji, 1941. je završeno štampanje njegovog najznačajnijeg dela ”Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba“, u kome je obradio problem klimatskih promena na našoj planeti. Ovaj Milankovićev rad izazvao je veliko interesovanje u svetu nauke i bio proučavan kao tema koja zadire u više naučnih disciplina. U svom bogatom stvaralačkom životu Milanković je predložio, između ostalog, i reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara (Milankovićev kalendar). Ova reforma, koja je jednoglasno usvojena 30. maja 1923. godine u Carigradu, i pored svih svojih prednosti, kasnije nije primenjena.

Prostorije udruženja otvorio je predsednik SANU Nikola Hajdin, a otvaranju su prisustvovali i predstavnici brojnih institucija, organizacija i medijskih kuća koji su do sada podržali rad udruženja.

Centar za promociju nauke pomogao je opremanje prostorija Udruženja, pružajući podršku očuvanju nasleđa ovog svetski poznatog naučnika.

http://www.nationalgeographic.rs/vesti/1153-upoznajte-bolje-zivot-i-delo-milutina-milankovica.html