PDA

Pogledaj Punu Verziju : Јован Дучић



Ometač
30-07-2011, 20:44
Песника Јове надахнуће
Соња Ћирић


http://razbibriga.net/clear.gif
Дучић снимљен 1895. године у Билећи

Ometač
30-07-2011, 20:44
Јован Дучић био је човек који привлачи пажњу. Где год се појавио, постајао би тема
о којој се прича и нагађа. „У Београду, спомиње вас цео свет”, написала му је једном
Исидора Секулић. Чиме је Дучић то заслужио?

Пре свега својом поезијом. Једни су је величали, други ниподаштавали, да би се на
крају сви сложили да је баш Јован Дучић тај који је српску поезију уздигао на висину
на којој никада дотле није била. Већ као млад песник увидео је да без упознавања
других култура не може много тога да се учини. Отишао је у Париз и Женеву, тамо
дипломирао права и после десет година вратио се с поезијом пуном природе и
љубави. Кад је постао дипломата, јавност је помно пратила извештаје о сусретима,
пријемима и осталим Дучићевим пословима које је као представник државе обављао
готово тридесет година у Истанбулу, Софији, Риму, Атини, Каиру, Мадриду,
Лисабону, Будимпешти, Букурешту - где је био први југословенски амбасадор. Из
Сједињених Америчких Држава, где је отишао уочи Другог светског рата, стизале су
вести да је на челу организације српске дијаспоре, што се није допало власти. Свему
набројаном треба додати да се Дучић истицао и својом појавом и понашањем
господина па је био радо виђен гост на забавама угледних породица.

Ometač
30-07-2011, 20:45
Па ипак, без обзира на сву заинтересованост јавности за Дучићев живот, о њему се
не знају многе основне чињенице. На пример, не зна се да ли је рођен у Требињу
(данашња Босна и Херцеговина) 5. фебруара 1871. године, годину дана касније, или
можда 1874. године као што је сам тврдио. Чак није сасвим сигуран ни дан и месец
рођења, зато што се помињу и 15. јун или 15. јул.

Не зна се са сигурношћу ни о Дучићевим љубавима, извору и разлогу његових
стихова. Претпоставља се да је Магдалена Николић била највећа и једина права
Дучићева љубав. Међутим, и све остале, а није их било мало, оставиле су траг у
његовим песмама.


http://razbibriga.net/clear.gif
Јован Дучић у Женеви
Госпођице Маго!

Ometač
30-07-2011, 20:47
Госпођице Маго!

По једној верзији, Јован Дучић је упознао Магдалену Николић у јесен 1894. године на
балу у тек саграђеном хотелу „Дрина” у Бијељини и већ се почетком новембра тајно
верио, а по другој, њихов први сусрет збио се на забави поводом славе Свети Сава,
на којој је Магдалена рецитовала Змајеву песму „Светли гробови”. Дучић је тада био
млади амбициозни учитељ и песник, а Магдалена је тек завршила Трговачку школу.

Била је лепа, из угледне семберијске породице, а о њој се старао деда Перо
Живановић па је зато у њеном имену уз очево презиме додато и дедино. Али, кратко
су били заједно. Већ 10. јула 1894. године одлуком Земаљске владе у Сарајеву
Дучићу је забрањено да ради као учитељ у српским школама у Босни и Херцеговини
јер су у преметачини његовог стана нађене две песме које нису биле по вољи
аустроугарској власти: „Отаџбина” и „Ој Босно”. Дучић је морао да оде из Бијељине.
Једини посао који је могао да нађе био је у школи манастира Житомислић код
Мостара.

Ometač
30-07-2011, 20:47
Одатле готово свакодневно пише Магдалени. Жали се на усамљеност међу
манастирским келијама и не скрива љубомору: „Гђице Маго, оканите се друштва.

Само тако ћеш ме одбити и нећеш чути за ме више. Поред Бијељине бих прошао а не
би ти се свратио. Одговори ми ко вам је још у кући. Је ли онај апотекар?”
Покушавајући да се извуче из манастирске изолованости, заноси се мишљу да
студира филозофију у Грацу или Бечу. Школовање траје четири године, али, иако би
то за њега била „највиша срећа”, како објашњава својој Маги у писму, студира само
једну годину како би што мање био удаљен од ње. Пита је: „Можеш ли ти чекати
мене, или желиш ли поћи за другог, то ти знаш. Заклели смо се једно другом, па
заиста ја осећам да бих био проклет да погазим ријеч.” Међутим, у новембру јој пише
да је био у Мостару код својих и да се добро провео на забави Српског пјевачког
друштва: „На забави сам сједио до једне госпође, одавде, Мостарке. А помисли ко је
то био? Она што је на слици била, она Даринка, она лепотица. Сјећаш ли се оне
слике? Ето, до ње сам сједио. Мој стари севдах. Али каква је данас да је видиш.
Промијенила се, омршавила, ослабила. Она два ока ко двије свјетиљке, које тек што
се нису угасиле. Али је још увијек лијепа, мила.”

Ometač
30-07-2011, 20:51
Идуће године Дучић ће прећи у Мостар - добио је место учитеља - и наставити да се
дописује с Магдаленом. Она је тада и сама писала песме. С временом, њихова љубав
се расплинула. Дучић се није никада женио, а ни Магдалена се није удала. Зарекла
се да никад више неће изаћи из куће. Живела је од успомена и једине срећне
тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела. Како је и
желела, на њеном надгробном споменику пише: „Мага Николић-Живановић,
1874-1957, сама пјесник и пјесника Јове Дучића прво надахнуће”. Тако је Магдалена,
барем натписом на гробу, озваничила своје место у Дучићевој поезији.

http://razbibriga.net/clear.gif

Ometač
30-07-2011, 20:52
Уочи Нове 1902. године, Јован Дучић је у Паризу упознао Берту. Састали су се „пред
кафеом као и обично”. Дучић је успео да је уведе у своју мрачну собу „без много
наваљивања”. „Ја је чврсто загрлих и пољубих, спремајући се да скочим и сломим
њен отпор. Тражила је да упалим лампу, али чим то учиних, силом је бацих на
кревет. Одупирала се на такав начин да ме је то још више храбрило. Ипак, на крају
схватих да је била чврсто решена да се не да. Чак ме је вређала како бих је пустио.”
Растали су се пола сата пре поноћи заказавши састанак за сутра, а Дучић је затим
отишао код пријатеља на дочек Нове године. Да ли је Берта девојка због које је у то
време написао стихове:

„Када је познах, небо беше мутно./ Врти су мрели с болним нестрпљењем.”

Госпођицу Сизиемску упознао је децембра 1904. године у Женеви. На основу
његових дневничких записа, сазнаје се да је тада имала двадесет година а Дучић
тридесет или тридесет три (зависи кад је рођен), да је била Јеврејка и да је похађала
хемијску школу.

Ometač
30-07-2011, 20:53
Пољупци Зизиеме

О првим данима у јануару идуће године читамо у Дучићевом Дневнику:

„Она је постала моја потреба, мој сан, мој циљ. Осећам поред ње младост, страст,
чежњу за никада невиђеним ноћима и пољупцима. Воли ли ме? Можда не.” Неколико
дана касније, након њене неузвраћене љубавне страсти, Дучић записује да је „њена
пасивност била одвратна”. Па ипак, шаље јој поклон - јастук од злата. Нешто касније,
да ли због поклона или нечег другог, Дучићева упорност је награђена: „Вечерас
лежим носећи на устима још влажне пољупце Зизиеме. Како сам богат и како чувам
лакомо и љубоморно то неочекивано благо.” Једног од наредних дана дошла је код
Дучића, први пут, по подне после школе. Уживали су уз чај, колаче и бомбоне -
послужење које је припремио заљубљени Дучић.

„Празник моје љубави. Она ме љубила у чело, ја сам је љубио у уста.” Међутим,
крајем марта Зизиема је открила да воли другог, па је Дучићу вратила поклоне:
златни јастук, свилену мараму с његовим именом, писма и фотографије.

„Она ме није волела. Она никог не воли”, тешио се остављени Дучић.

Ometač
30-07-2011, 20:54
http://razbibriga.net/clear.gif
Јован Дучић као амбасадор (у белим панталонама)


На светосавској забави 1908. године вајар Симеон Роксандић и географ Јован Цвијић
упознали су Дучића с Јованком Јовановић, супругом инжењера Танасија Тодоровића
и мајком трогодишњег дечака и једногодишње девојчице. Јованка је била изузетно
лепа. И, без обзира на то што је двадесет година старији Танасије није испуштао из
вида, родила се љубав између ње и Дучића. Трајала је наредне две године, болна и
страсна. „Тајна”, једна од песама надахнута том везом, завршава се стиховима:

Ometač
30-07-2011, 20:56
„И тако две наше љубави очајне,/ Огрнуте лажју вечитом и ниском,/ Стоје немих уста
у дну наше тајне / Два црна пауна на зиду старинском.”

Из ове романсе родио се син Јовица. Танасију ништа није било сумњиво чак ни после
лепоречивог говора који је Дучић одржао на првом рођендану свог сина. А онда се
једном Танасије пре времена вратио с пута, и од гувернанте сазнао да му његов
млади пријатељ не избија из куће и да је управо с лепом Јованком у шетњи. Уследила
је паклена расправа и - Јованка је са сином напустила мужа. О томе је 12. децембра
1910. године известио београдски лист „Мали журнал” у тексту „Дучићева љубавна
авантура”. У поднаслову је писало: „Јован Дучић, чиновник нашег посланства у
Софији, завео је жену једног вишег инжињера, мајку двоје деце, и са њом отпутовао
у Софију.” У закључку текста пише да „цела варош и јавно мнење најоштрије осуђују
г. Дучића, што је тако морално ниско пао да једну жену, која је дотле била честита и
жена и мати, одваја од свога мужа и своје деце.” Дучићеву дипломатску каријеру
спасла су његова два пријатеља, Богдан Поповић, један од највиђенијих професора
Београдског универзитета, и писац Вељко Петровић, који су заложили свој углед код
председника владе и афера је била заборављена. Убрзо након тога Дучић и Јованка
су се растали. Она је постала глумица у Загребу и преудала се. Дучићев и Јованкин
син Јовица завршио је глумачку школу и у наступу нервне кризе извршио
самоубиство пиштољем.

Ometač
30-07-2011, 20:58
http://razbibriga.net/clear.gif
Дучић и Милан Ракић

Тајанствена А.

Дучићева наклоност према лепим девојкама и женама још једном је довела у питање
његову каријеру. По наговору Милутина Јовановића, његовог претходника у српској
амбасади у Женеви који је премештен у Берн, извесна госпођа Фогел послала је
писмо Министарству иностраних послова у коме тврди да је Дучић завео њену
деветнаестогодишњу кћи, и да одбија сваку одговорност због тог чина. Дучић је све
решио једним писмом Министарству. Запитао је како је могуће да „једна маникирка
пише онако у стилу наше званичне кореспонденције, види се лако из којег места у
Швајцарској иду конци ове литературе.”

Ometač
30-07-2011, 20:59
Нижу се љубави. Из Дучићеве седме деценије, у Дневнику је остао траг о А. У јануару
1937. године пише да је на великом пријему у римском хотелу „Палас Орсини” играо
„са А. Која је била пажљива али расејана.” Након једног од заједничких излета пише:

„За половину је А. млађа од мене. Све што ја немам, она има: највеће име, највеће
богатство, највећу попустљивост према животу. Она мени завиди на имену које сам
лично створио као писац и дипломат, на положају који ми даје богато провођење, на
непопустљивости и тврдоглавој борби са животом.” Крајем фебруара за рођендан јој
поклања мали будилник:

„Нема дражег поклона него што је сат који жени коју волите непрестано куца о вама,
који је увече опомиње кад треба заспати и ујутру закуца нови дан.” Следећег дана
записао је да је А. отишла у Напуљ с мужем пошто су обоје у свити принцезе.
Наредних месеци се дописују. А онда се постепено губи траг лепе А. у Дучићевом
Дневнику.

Првог априла 1943. године песник се разболео од шпанске грознице. Умро је 7.
априла. Сахрањен је у Герију, у америчкој држави Индијана, где је живео последњих
година. Његова жеља да буде сахрањен у родном Требињу испуњена је 22. октобра
2000. године.

naki
24-12-2012, 20:34
"Ljubavna pesma"

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja rec u sumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
simbol svih tastina, porazan i leden.

A ti ne postojis, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

J. Dučić

dreamer
24-12-2012, 20:45
Kraj

Hoću u tvom srcu, posle tamnih jada,
Da ostavim jednu nostalgiju dugu;
Pa sve kada prođe, da se sećaš tada
Sa bolom na sreću, s radošću na tugu.

Hoću moja ljubav, kad sve jednom padne,
Da u tebi umre, kao u dan sivi
Što mre grmen ruža; miris koji dadne,
To je bolna duša koja ga nadživi.

I kad ovi dani za svagda prohuje,
I kad opet htedneš čuti moje ime,
Hoću da se ono u tvom srcu čuje,
Ko šapat poljupca i uzdisaj rime.

Jovan Dučić

LonČe
11-01-2015, 17:39
Песма Жени


Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
Моја реч у шуму; мој корак, и блудња;
Само си лепота колико си тајна;
И само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека —
Јер је сан о срећи виши него срећа.
Буди бесповратна, као младост; нека
Твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева;
У великом болу љубав своју мету;
Истина је само што душа проснева;
Пољубац је сусрет највећи на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,
Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;
Ти беше мисао моја очарана;
Символ свих таштина поразан и леден,

А ти не постојиш нит си постојала;
Рођена у мојој тишини и чами,
На сунцу мог срца ти си само сјала:
Јер све што љубимо створили смо сами.