PDA

Pogledaj Punu Verziju : Epistemologija



Filozof
09-08-2011, 19:35
Epistemologija
Milan Uzelac

Ovde će najviše biti reči o filozofiji nauke koja se, kao grana savremene analitičke filozofije, bavi istraživanjem nauke s pretenzijom na naučnu zasnovanost svojih rezultata; veliki rezultati do kojih je u poslednja dva stoleća došla nauka imali su za posledicu da i sama nauka postane predmet filozofskog istraživanja; pitanja kao što su: kakva je razlika između nauke i mita, koji je smisao nauke, koja je njena vrednost, kako se ona razvija, koje su njene metode - jasno ukazuju na to da je nauka posebna sfera ljudske delatnosti i da filozofija nauke, kao poseban smer savremenog mišljenja, ima puno opravdanje. Ako se govori o istoriji filozofije nauke, treba reći da je teško odrediti kad ona počinje; o specifičnosti naučnog znanja i naučne metode govore već Bekon i Dekart; svaki filozof novog doba bavi se i teorijom saznanja i na ovaj ili onaj način postavlja pitanje nauče metode; premda se dugo nauka razmatra u kontekstu gnoseoloških analiza, sa Kontom, Milom i Mahom naučno saznanje postepeno postaje glavni predmet teorije saznanja da bi, nakon njih, A. Poenkare, P. Djugem i B. Rasel počeli intenzivno da se bave strukturom nauke i njenih metoda. Činjenica je da je tek logički pozitivizam razdvojio naučno i obično saznanje proglasivši nauku za jedinu oblast ljudske delatnosti koja se bavi istinskim znanjem; tako je izučava-nje nauke odvojeno od opštih gnoseoloških problema.

Filozof
09-08-2011, 19:36
Da bi mogao da se bavi istraživanjem nauke i naučnog znanja, svaki naučnik prethodno već treba da zna šta je to ljudsko saznanje uopšte, kakva je njegova priroda, kakvu ima socijalnu funkciju i kakav je njegov odnos s društvenom i proizvodnom praksom. Odgovore na ova pitanja daje filozofija, a različiti filozofski smerovi daju različite odgovore na ova pitanja te je stoga svaki filozof nauke prinuđen da se oslanja na određene filozofske stavove. Imajući u vidu razvijenost savremenih nauka jasno je da svaki istraživač može uzeti za predmet svog razmatranja samo neki od njenih momenata i stoga je njegovo razma-tranje uvek parcijalno; budući da filozofi nauke pripadaju različitim filozofskim orijentacijama, jasno je da oni imaju i razne predstave o nauci a to vodi uvidu u postojanje različitih metodoloških koncepcija. Nije stoga nimalo slučaj-no što su krajem XIX i početkom XX stoleća najveću popularnost imale koncepcije austrijskog fizičara i filozofa E. Maha, francuskog matematičara A. Poenkarea i francuskog fizičara P. Djugema, da su sredinom XX stoleća najveći uticaj imale koncepcije predstavnika logičkog pozitivizma, a da su u drugoj polovini XX stoleća dominantni postali stavovi K. Popera, T. Kuna, I. Lakatoša, S. Tulmina, P. Fajerabenda i mnogih drugih filozofa i naučnika koji nisu mogli a da u nauci kao nauci ne vide filozofski problem. Bez obzira na razlike, svim ovim koncepcijama je zajednički predmet izučavanja: savremena nauka i njena istorija; svi oni polaze od činjenice da postoji istorija nauke i svi polaze od savremenih naučnih teorija.
Kada je nakon smrti E. Maha na čelo katedre za filozofiju prirode u Beču došao Moric Šlih 1925. godine grupa mladih naučnika, u kojoj pored ostalih behu i R. Karnap i O. Nojrat, postavili su sebi zadatak da reformišu nauku i filozofiju. Tako je nastao tzv. "Bečki krug" filozofa čiji je vođa bio Šlik. Nakon dolaska nacista na vlast predstavnici Bečkog kruga i njihovi istomišljenici iz Berlina, Varšave i drugih mesta porobljene Evrope rasuli su se po svetu, ali je to imalo za posledicu porast uticaja njihovih ideja u zemljama u kojima su se obreli, posebno u Americi.

Filozof
09-08-2011, 19:36
Postalo je uobičajeno da se filozofska koncepcija Bečkog kruga označava i kao logički pozitivizam, odnosno neopozitivizam (treći pozitivizam) jer su se njegovi predstavnici inspirisali kako koncepcijama Konta i Maha, tako i Rasela i Vajtheda; neopozitivisti su u logici videli instrument koji je trebalo da bude osnovno sredstvo filozofsko-metodološke analize nauke. Polazište svog istraži-vanja neopozitivisti su našli kod ranog Vitgenštajna, ali na mesto ontologije njegovog Traktata oni su pošli od nekoliko novih gnoseoloških teza; smatrali su da (a) svako znanje jeste znanje o onom što nam je čulno dato, da (b) to što nam je čulno dato možemo znati s apsolutnom pouzdanošću i da se (c) sve funkcije znanja svode na deskripciju. To je za posledicu imalo odbacivanje tradicionalne filozofije, odnosno "metafizike" i to je odbacivanje postala jedna od bitnih karakteristika njihovog učenja. Dok je ranija filozofija uvek nastojala da kaže nešto o onom što se nalazi iza oseta, da zađe izvan granica psihičkih doživljaja, logički pozitivisti su smatrali da iza sveta čulnih opažaja ništa ne postoji, a ako nečeg i ima o njemu se ne može ništa reći. U oba slučaja filozofija više nije bila neophodna i jedino čemu još može koristiti jeste logička analiza naučnih iskaza. Tako se filozofija počela poistovećivati s logičkom analizom jezika. Odbacivanje filozofije vodilo je pomirljivom stavu prema religiji, shvatanju da se o svetu kao celini može govoriti sa stanovišta religije ali ne i nauke i naučnog saznanja, budući da je vera privatna stvar pojedinca.

Filozof
09-08-2011, 19:37
Iz činjenica da je svet skup čulnih doživljaja i nepovezanih činjenica, svet ne može imati istoriju jer su sve promene posledica kombinovanja činjenica a ne nastajanja jednih iz drugih. Znanje, kao opisivanje činjenica, raste i ništa se ne gubi ali razvoja nema; antiistorizam imao je za posledicu da se neopozitivisti nikad nisu obraćali istoriji nauke. U osnovi nauke po njihovom mišljenju leže pro-tokolarni sudovi koji izražavaju čulna osećanja subjekata; ukupnost istinitih protokolarnih sudova čini osnovu nauke. Zadatak naučnika je da utvrdi protokolarne stavove i da nađe način uopštavanja i objedinjavanja tih stavova. Nauč-na teorija je shvaćena u obliku piramide na čijem se vrhu nalaze temeljni pojmovi, definicije i postulati, dok se u osnovi nalaze svi protokolarni sudovi. Progres nauke sastojao bi se u izgradnji takvih piramida u različitim oblastima znanja što treba da dovede do univerzalnog sistema – jedinstvene unificirane nauke.
Upravo ovaj model nauke stvorio je niz problema s kojima su se sreli logički pozitivisti u izgradnji svoje metodologije. Prvi sporovi su nastali oko prirode pro-tokolarnih stavova: Karnap je smatrao da oni mora da se sastoje od reči koje se odnose na čulne predmete, Nojrat je smatrao da je za te iskaze najvažnije ime protokolarnog lica, dok je Šlik govorio o "konstatacijama" koje su, imajući u sebi izraze ovde i sada, imale smisao samo u konkretnim situacijama. Sve te razlike počivale su na tome da ne postoji "čisto" čulno iskustvo i da ga je nemoguće izraziti u jeziku pa je tako bila dovedena u pitanje teza o tome da se nauka oslanja na čvrstu empirijsku osnovu koja bi sledila iz logičko-gnoseoloških pretpostavki. I danas neki filozofi nauke veruju u postojanje empirijskog jezika koji bi bio nezavisan od teorije i kao takav jezik obično se uzima običan jezik. Druga teškoća s kojom su se sreli logički pozitivisti bila je u nemogućnosti da se formuliše kriterijum razgraničenja (demarkacije) nauke i drugih formi duhovne delatnosti (filozofija, religija, umetnost); ako se nauka razlikuje od filozofije i mita u čemu se sastoji ta razlika? Pokazalo se da je nemoguće postaviti oštru granicu između nauke i ne-nauke i da je svako razgraničenje veoma uslovno i istorijski promenljivo.

Filozof
09-08-2011, 19:37
Polazeći od toga da je naučno znanje opis čulnih datosti i rukovodeći se analogijom s ekstenzionalnom logikom u kojoj se istinitost molekularnih iskaza utvrđuje s obzirom na istinitost atomskih iskaza, logički pozitivizam je za kri-terijum demarkacije uzeo proverljivost (verifikacija); neki stav je naučni samo u slučaju ako se može proveriti, ako je svodljiv na protokolarne iskaze i ako se njegova istinitost može proveriti posmatranjem; ako se stav ne može verifiko-vati, on se u tom slučaju nalazi izvan granica nauke. Sami protokolarni iskazi nisu podložni verifikaciji jer čine čisto čulno iskustvo i empirijska osnova su za verifikaciju drugih iskaza. Logički pozitivisti otišli su i korak dalje time što su smatrali da verifikacija nije samo kriterijum demarkacije no i kriterijum smislenosti, budući da po njihovom shvatanju samo proverljivi iskazi imaju smisao dok su svi ostali besmisleni. Prema tome: ako se neki filozofski stavovi ne mogu proveriti, oni su i besmisleni. Na taj način nije bila ugrožena samo filozofija već i veliki deo nauke jer su se svi naučni iskazi i termini koji su se odnosili na idealizovane ili čulno neopažljive objekte pokazali besmislenim što je imalo za posledicu da su i mnogi zakoni nauke morali biti proglašeni za besmislice. Ali, šta je zapravo nauka ako je lišena svojih zakona?
Model koji su predložili logički pozitivisti bio je toliko daleko od realne nauke i njene istorije da je metodološka koncepcija na kojoj je on počivao počela da se raspada odmah nakon njegovog nastanka; taj raspad nije bio prouz-rokovan spoljašnjim već unutrašnjim činiocima pa logički pozitivisti nikad nisu ni dospeli do realne nauke i njenih metodoloških problema budući da svoje metodološke konstrukcije nikad nisu ni videli kao odraz realnih nauka i saznajnih procedura već kao ideal kojem bi nauka trebalo da teži. Usled slabljenja krutih metodoloških standarda dolazi do postepenog pomeranja težišta istraživanja sa lo-gike na realnu nauku i njenu istoriju; metodološke koncepcije se više ne porede s logičkim sistemima već s realnim teorijama i istorijskim procesima razvoja naučnog znanja; od tog trenutka na metodološke koncepcije počinje da utiče istorija nauke pa se menja i problematika filozofije nauke te se analiza jezika i statičnih struktura potiskuje u drugi plan.

Filozof
09-08-2011, 19:38
Važnu ulogu o tom obratu odigrao je Karl Poper (1902-1994) koji je nakon diplomiranja na Univerzitetu u Beču neko vreme predavao fiziku i matematiku na Bečkom Pedagoškom institutu; i sam blizak logičkom pozitivizmu, kako po stilu mišljenja, tako i po problematici koju je obrađivao, Poper je već 1934. u knjizi Logička istraživanja izložio osnovne ideje jedne nove metodološke koncepcije koja je dovela do prevladavanja logičkog pozitivizma. Godine 1937. Poper je emigrirao na Novi Zeland odakle se 1946. preselio u Englesku gde je do kraja života predavao na katedri za filozofiju, logiku i naučni metod na Londonskoj ekonomskoj školi.
Poperova metodološka koncepcija dobila je naziv falsifikacionizam jer se kao njen osnovni princip javlja princip falsifikacije. Imajući u vidu da su logički pozitivisti nauke nastojali da utemelje polazeći od principa verifikacije, dakle polazeći od njihovog utemeljenja uz pomoć empirijskih datosti, i da se do toga može doći ili induktivno ili oslanjanjem na empirijsko iskustvo, a što se pokazalo nemogućim, budući da opšte iskaze ne možemo dokazivati pojedinačnim već ih samo osporavati, Poper je falsifikacionizam istakao kao osnov svoje metode.

Filozof
09-08-2011, 19:46
Poper polazi od objektivnog postojanja fizičkog sveta i čovekove težnje da svet opiše na istinit način, ali on odbacuje kriterijum istinitosti koji bi nam omogućio da istinu izdvojimo iz skupa naših ubeđenja, čak i kad bismo naišli na isitnu mi ne bismo mogli reći da je to istina. Neprotivrečnost kao i oslanjanje na empirijske datosti nisu kriterijumi istine. Svaku fantaziju moguće je izložiti u njenom neprotivrečnom obliku a lažna ubeđenja često nailaze na potvrdu. Ljudi stvaraju hipoteze i teorije ali ne mogu reći da su one i istinite; sve što mogu učiniti jeste da utvrde njihovu lažnost čime se zapravo i jedino mogu pribli-žiti istini. Ovo vodi u ograničeni skepticizam. Naučno saznanje kao i filozofija oslanjaju se na dve temeljne ideje: na ideju da je nauka sposobna da nam da istinu i da ona to i čini i na ideju da nas nauka oslobađa od zabluda i predrasuda. Poper je prvu ideju odbacivao dok mu je druga omogućavala da učvrsti svoju metodološku koncepciju.
Kada je reč o pokušaju da se razgraniče empirijske nauke od matematike, logike kao i metafizičkih sistema, Poper je pošao od široko rasprostranjenog shvatanja o tome da se nauka odlikuje primenom induktivnog metoda, a što je bilo prihvaćeno od vremena Bekona i Njutna, a to shvatanje po kojem induktivna metoda počiva na posmatranju, konstatovanju činjenica i njihovom uop-štavanju prihvatali su i logički pozitivisti dvadesetih godina XX stoleća. On je odbacio indukciju i verifikaciju kao kriterijume demarkacije nauke; smatrao je da se potpuna evidentnost u nauci ne može dosegnuti a da parcijalni dokazi ne mogu razgraničiti nauku od ne-nauke. Veliki empirijski materijal ništa ne dokazuje a na osnovu toga što se može potvrditi sve što se hoće još uvek se ne dobija kriterijum naučnosti. Zato Poper kao kriterijum demarkacije uzima princip falsifikacije, tj. empirijsku opovrgljivost i kaže da za empirijski naučni sistem treba da postoji mogućnost da bude opovrgnut iskustvom.

Filozof
09-08-2011, 19:46
Naučne teorije su samo nagađanja o svetu, nedokazane pretpostavke u čiju istinitost nikad ne možemo biti uvereni; svi zakoni su kao i sve teorije privremeni; njih ne možemo potvrditi već samo podvrći proveri koja može ukazati samo na lažnost pretpostavki. Tako je dovedena u pitanje induktivna metoda na šta je među prvima ukazivao već Hjum a pitanje je glasilo: kako se od pojedinačnih iskaza dolazi do opšteg? Poper je odgovorio negativno tvrdnjom da je indukcija mit i ona nije ni psihološka činjenica, ni činjenica običnog života ni činjenica koja sledi iz naučne prakse.
Istupajući s tezom o jedinstvu naučnog metoda na kongresu u Tibingenu 1961. (koja je izazvala oštru reakciju25 Teodora Adorna), Poper je istakao kako se metod društvenih nauka, kao i prirodnih, sastoji u pokušajima da se reše problemi; društvenim naukama kao i prirodnim zajedničko je da polaze od problema. Dokazi mogu voditi prihvatanju ili pobijanju; ljudi se uče na greškama i svaka teorija koja je opovrgljiva nije potpuna time što neki događaj objašnjava iz određenog aspekta, pa je objektivnost teorije ekvivalentna tome koliko je nju moguće kontrolisati ili opvrgavati. Objektivnost kao činjenica društvene kontro-le atribut je teorije dok nepristrasnost može biti svojstvena samo ličnosti.

Filozof
09-08-2011, 19:47
Zato jedini prihvatljiv naučni metod morao bi po Poperu počivati na pokušajima i greškama; taj metod je svojstven svakom živom biću, i Ajnštajnu i amebama, i to nije samo metod svakog saznanja no i metod svakog razvoja i na taj način deluje i sama priroda. Nauke se ne razvijaju; postoje samo promene, postoje problemi s kojima počinje nauka a ne s posmatranjem ili teorijom.
Tako je Poper došao do zaključka da progres nije u nagomilavanju znanja već u produbljivanju i rešavanju problema i da filozofija nauke treba da se okrene istoriji naučnih ideja i koncepcija. Ako je njegovo učenje još uvek počivalo na logici i određenim matematičkim teorijama, prvu metodološku koncepciju koja je postala široko popularna, a koja se oslanjala na istoriju nauke, formulisao je američki filozof Tomas Kun (1922-1996) koji je studirao na Harvardu i u početku se bavio fizikom a pred kraj života kvantnom mehanikom; uočivši kako predstave o nauci i njenom razvoju nisu saglasne s realnim istorijskim materija-lom, on je posebnu pažnju posvetio istoriji nauke i razvio originalnu koncepciju nauke koju je izložio u knjizi Struktura naučnih revolucija (1962). Najvažniji pojam u njegovoj koncepciji jeste pojam paradigme; iako sadržaj tog pojma nije najjasniji može se reći da Kun pod njim misli ukupnost naučnih dostignuća koje prihvataju svi naučnici u određenom vremenskom periodu. Paradigmu čine jedna ili više teorija koje uživaju opšte priznanje i koje određeno vre-me usmeravaju naučno istraživanje. Primeri takvih paradigmi jesu Aristotelova fizika, Ptolomejeva geocentrična teorija, Njutnova mehanika i optika, Lavoazjeova teorija o ki-seoniku, Maksvelova elektromagnetna teorija, Ajnštajnova teorija relativiteta ili atomska teorija Nilsa Bora. Paradigme u sebi sadrže nesporno, opšteprihvaćeno znanje o istraživanju pojava u prirodi u jednoj određenoj epohi.
Paradigma ne podrazumeva samo neku teoriju već mnogo više, budući da njen tvorac (ili tvorci) istovremeno rešava(ju) i nekoliko važnih naučnih problema i time daju primer kako probleme treba rešavati.

Filozof
09-08-2011, 19:47
Rezultati na osnovu kojih je stvorena neka paradigma ulaze potom u udžbenike i na osnovu njih se stiču potom naučna znanja. Paradigma daje primere naučnog istraživanja i to je njena najvažnija funkcija. Dajući određeno tumačenje sveta ona istovremeno određuje i krug problema koji imaju smisao i rešenje; sve što u to ne spada ne zaslužuje pažnju pobornika paradigme. Paradigma utvrđuje metode koje su dopuštene u rešavanju tih problema i tako određuje činjenice koje mogu biti dobijene u empirijskom istraživanju (ne konkretne rezultate, već vrstu činjenica).
S pojmom paradigme (kao određenim pogledom na svet) tesno je povezan i pojam naučne zajednice kao grupe ljudi kojima je zajednička vera u jednu paradigmu; član neke naučne zajednice može biti neko samo ako usvaja određenu paradigmu; svi oni koji odbacuju vladajuću paradigmu nalaze se izvan granica naučne zajednice. Za razliku od Popera koji je smatrao da naučnici neprestano sumnjaju u osnove svojih teorija nastojeći da ih opovrgnu, Kun zastupa tezu da u realnosti naučnici nikad ne sumnjaju u osnove svojih temeljnih stavova i čak ne postavljaju zahtev za njihovom proverom. Istraživanje u okvirima neke paradig-me uvek je usmereno na razradu teorija koje paradigma pretpostavlja.
Razrada paradigme obično vodi pojavi anomalija (problema koje paradigma ne uspeva da reši) i kad se njihov broj uveća toliko da dolazi do nesklada paradigme i činjenica, obično usled usavršenosti instrumenata merenja, nove teorijske pretpostavke počinju da ugrožavaju deduktivnu strukturu paradigme i vera u nju nestaje. Nesposobnost paradigme da reši novonastale probleme do-vodi do krize i naučnici traže sve nove i nove teorije koje bi mogle uspešnije da reše nastale probleme. Tada polako nestaje paradigma koja je naučnike povezivala, naučna zajednica se raspada na manje grupe od kojih jedni nastavljaju da veruju u još vladajuću ali poljuljanu paradigmu dok drugi nastoje da izgrade novu.

Filozof
09-08-2011, 19:48
Tada samo istraživanje zamire, nauka prestaje da funkcioniše i samo u tom trenutku naučnici počinju da proveravaju hipoteze i teorije koje jedna drugoj konkurišu. Kriza prestaje kad jedna od hipoteza uspe da odgovori na većinu pitanja i na svoju stranu privuče većinu naučnika; u tom trenutku dolazi do smene paradigme koju Kun naziva naučnom revolucijom. Nakon toga dolazi ponovo do uspostavljanja naučne zajednice. Prihvativši novu paradigmu naučnici vide svet na nov način; pobornici raznih paradigmi žive u različitim svetovima, govore različitim jezicima i ne mogu međusobno da komuniciraju.
Prelazak na novu paradigmu nije uslovljen logičko-metodološkim već često religioznim, filozofskim ili estetskim razlozima i nadom da će ona biti udobnija od prethodne; konkurencija među paradigmama ne može se razrešiti strogom argumentacijom. Progres u nauci moguć je samo u vreme vladavine određene paradigme; sa njenom smenom, naučnom revolucijom, odbacuje se sve što je bilo postignuto u prethodnom periodu i rad u okvirima nove paradigme počinje na praznom mestu; na taj način razvoj nauke pokazuje se diskretan: postoje periodi progresa koji se smenjuju lomovima koji otvaraju prostor novom progre-su.
Bez obzira koliko se teoretičari slažu s Kunom da postoji progres u istorijskom razvoju nauke, činjenica je da je on na najtemeljniji način postavio pitanje naučnog progresa; sporna je slika po kojoj jedna grupa naučnika predaje znanje drugoj koja ga dalje umnožava; moguće je da dođe i do gubitka znanja pa se postavljaju pitanja: šta i u kom obliku stara paradigma predaje novoj, kako se ost-varuje komunikacija među predstavnicima raznih paradigmi, da li je moguće poređenje paradigmi?

Filozof
09-08-2011, 19:48
Tako su pod uticajem Kuna a nakon Popera filozofi nauke počeli još više da se okreću istoriji naučnih ideja i da u njoj postavljaju temelj svoje metodske građevine pa se istorija pokazala čvršćim metodološkim temeljem no gnoseološke, psihološke ili logičke koncepcije, ali se istovremeno dogodilo da je ovo okretanje istoriji dovelo do brisanja metodoloških shema, pravila i standarda, do realtivizacije svih principa filozofije nauke i do napuštanja nade da ona može da opiše strukturu i razvoj naučnog znanja.
Sve ovo dovelo je do stanja koje je Paul Fajerabend (1924-1997) nazvao epistemološkim anarhizmom; on je studirao u Beču istoriju, matematiku i astronomiju, u Vajmaru dramaturgiju a u Londonu i Kopenhagenu filozofiju. Godine 1958. preselio se u Ameriku i do kraja života predavao je na Berkli univerzitetu u Kaliforniji. Njegovi najpoznatiji spisi su: Protiv metode (1975), Nauka u slobodnom društvu (1978) i Zbogom, razume! (1987). Fajerabend smatra da je anarhizam posledica dva principa: principa proliferacije i principa nesamerljivosti. Saglasno prvom principu treba stvarati i umnožavati teorije i koncepcije koje su nespojive s vladajućim teorijama, a to znači da svaki čovek, svaki naučnik može da stvori svoju koncepciju bez obzira koliko je okolina smatra apsurdnom i neprihvatljivom; drugi princip kaže da se nijedna teorija ne može zaštititi od spoljašnje kritike od strane drugih koncepcija; ako neko stvori i zastupa čak i najfantastičniju koncepciju, nema načina da se ona ospori; ta koncepcija se ne može osporiti važećim, opšteprihvaćenim teorijama samo zato što sa stanovišta vladajuće teorije izgleda apsurdna. Ne može se zastupniku takve teorije zameriti narušavanje zakona logike jer se on koristi sasvim drugačijom logikom. Autor fantazije stvara nešto nalik kunovskoj paradigmi, neki u sebe zatvoren svet i sve što ne spada u taj svet nema nikakvog smisla.

Filozof
09-08-2011, 19:49
Spajanjem ova dva principa dobija se metodološka osnova anarhizma: svako je slobodan da stvori svoju sopstvenu koncepciju koju je nemoguće porediti s drugim koncepcijama jer nema osnova takvom poređenju. Iz toga sledi da je sve dozvoljeno i sve opravdano i to je princip koji se može braniti u svim etapama razvoja čovečanstva.
Argument u korist anarhizma Fajerabend je našao u istoriji nauke: nema nijednog metodskog pravila koje u ovom ili onom vremenu nije osporio neko od naučnika; istorija pokazuje da su naučnici često postupali protiv postojećih pravila a to znači da se umesto postojećih mogu usvojiti njima suprotna pravila pri čemu ni jedna ni druga nisu univerzalna. Zato nauka ne treba da teži izgradnji pra-vila naučne igre.
Epistemološki anarhizam se razlikuje od političkog anarhizma: dok politički anarhist ima određen politički program i teži da sruši određenu društvenu organizaciju, epistemološki anarhist može da štiti neku formu nemajući prema njoj ni osećaj afiniteta ni neprijateljstva, jer on nema nikakav čvrst program budući da je protiv svih programa. Svoju koncepciju gradi pod uticajem određenog raspoloženja ili sa željom da izazove određen efekt. Da bi ostvario svoj cilj on deluje kao usamljenik i nije član neke grupe; pri tom koristi um i emocije, ironiju ali i ozbiljnost – sva sredstva koja čovek može da stvori. Ne postoji toliko apsurdni stav koji se ne bi mogao razmatrati kao što ne postoji metod koji bi bio apsolutno neprihvatljiv. Jedino protiv čega on istupa su univerzalne norme i zakoni, univerzalne istine i ideje kao što su istina, razum, pravednost, kao i ponašanje uslovljeno tim normama.

Filozof
09-08-2011, 19:50
Fajerabend dolazi do zaključka da nauka nije racionalna kao što to veruje većina naučnika; ako je to tako, ako je ona iracionalna, i ako stalno narušava zakone uma, čime se ona onda razlikuje od mita ili religije? U suštini, ničim, odgovara on. Mit se karakteriše dogmatizmom, monizmom, fanatizmom, neprihvatanjem kritike; nauka prihvata pluralizam i nastoji da bude tolerantna, spremna da prihvati i drugačija mišljenja da poboljša svoje stavove. Ali, to je odviše optimističko shvatanje. Fajerabend kao i Kun smatra da nauku jednako toleriše i dogmatizam i netrpeljivost. Fundametalna shvatnja se ljubomorno brane a odbacuje se sve što protivreči prihvaćenim teorijama; autoritet tvoraca paradigmi pritiska naučnike kao autoritet vračeva i sveštenika kad je reč o mitu. I u čemu je onda prednost nauke nad mitom?
Mogući izlaz Fajerabend vidi u odvajanju nauke od države kao što je od države bila odvojena religija; nauka u obrazovanju treba da ima isto mesto kao religija i mitologija; obrazovanje mora biti svestrano kako bi pojedinac mogao da načini svoj sopstveni, slobodni izbor između različitih ideologija i delatnosti, jer je samo sloboda izbora koegzistentna s humanizmom i samo ona može da obezbedi slobodan razvoj svakog člana društva. Jedina moguća lozinka epistemološkog anarhizma je: nikakvih ograničenja u oblasti društvenih delatnosti, nikakvih pravila i zakona obavezujućih za sve, potpuna sloboda stvaralaštva.

Filozof
09-08-2011, 19:50
Savremena analitička filozofija nauke nalazi se u krizi. Srušena je paradigma koju je stvorio logički pozitivizam i u prvi plan je izbilo mnoštvo alternativnih metodoloških koncepcija, no nijedna od njih ne uspeva da reši zadate pro-bleme. Sa Fajerabendom analitička filozofija nauke došla je u situaciju da odbacuje samu nauku i istovremeno opravdava različite forme iracionalizma. Pri tom, ako se gubi granica između nauke i religije, između nauke i mita, ako je došlo do kraja fundamentalnih nauka i nauke postoje samo u svom ironičnom smislu, kao estetičke teorije budući da je većina teorija nedokazivo; i da imaju isti status kao i umetnička dela tada gubi smisao i sama filozofija nauke kao teorija naučnog saznanja. Bez obzira na doprinose filozofiji nauke autora kao što su Imre Lakatoš, Lari Laudan, Džon Votkins, u poslednjih desetak godina nema nijedne nove i originalne koncepcije i interesovanje većine istraživača sve više počinje da se pomera ka sociologiji nauke i hermeneutici.