PDA

Pogledaj Punu Verziju : Sastavi iz srpskog jezika - osnovna škola, od V do VIII



Strane : [1] 2

kojica
13-09-2011, 20:22
Једно јутро ме је подсетило на тебе

Свануло је још једно јутро, мирисно и топло од снова. Тако је мирно и топло јутро
у овој соби пуној чежње. Осећам на лицу зраке сунца који се пробијају кроз
намницу. Нежне и благе као мелем, греју ми душу, тело и прелазе њиме као благи
поветарац. Купам се у тој слаткој чежњи и не желим да отворим очи.

Желим да задржим овај тренутак јутарње тишине. Желим потрчати зеленим
пољима, желим овај цели дан за себе и драге људе. Потребно је само довољно јако
желети, променити стварност и све би нестало попут магле на овом јутарњем
сунцу, јер је све можда само сан, а можда се након ове ноћне море настави још
један досадан дан. Можда, можда... Не. Ја ипак знам, то само заноси чежња. За
слободом, за миром, за њом..

Осећам мирис пролећног јутра и сећам се. Сећам се првог пролећа са њом, када
сам заволео та ока два – као два језера. Сећам се црвених макова, првих
љубимица и њеног првог погледа. Имао сам осећај да се купам у тим језерима око
којих је све било зелено, а природа се буди и први цветови на трешњи се
појавили. Било је нечега тако тајанственог и тако умирујућег у том тренутку и тако
опојног у њеном погледу.

Сваке године када дође прво пролећно јутро, ја из свог кревета кроз малени
прозор погледам природу око себе и размишљам о њој – о нама.


Далибор Матејевић 8/2

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
13-09-2011, 20:23
Истина ми је донела мир

Сан или јава? Седим у полумрачној соби и посматрам последње кишне капи како
се сливају дуж прозорских окана.

Размишљам. Да ли је људски морал достигао границе примитивизма, рурализма и
осталих свакодневних појава које круже као струја у отвореном колу. Више бих
волео да је садн.

Шта је живот? Када размишљам реално човек је највећа несрећа света. Никада му
није доста и увек би хтео више. А онда дође зима живота, схвати да мале и
основне ствари које су свуда око њега, а које он заправо ретко примети, чине
његов живот лепшим. Чине смисао живота. Шта је цео људски живот него нека
врста комедије у којој људи играју, сваки под својом маском и сваки своју улогу,
док их редитељ одведе са позорнице??

А онда често једном истом глумцу даје различите улоге, тако да онај који малочас
представља краља, одједном постаје роб. Све на свету је провидно, па се ни
живот не изводи другачије. За срећу је потребно тек неколико корака.

Понекад се деси да те срећа погледа право у очи, али исто тако зна да ти окрене
леђа. Е сад, ако си мангуп, окренеш и ти њој уместо да идеш на доле, тако
окренут корачаш на горе тим степеницама и понекад намерно испустиш гас, чисто
да зли људи виде да си више зао од њих. То је цела поента. Треба веровати у
себе. Свако од нас може да постигне све оно што хоће уз само мало борбе за своја
права.

Иако сам мала, веома реално гледам на свет. Рођена сам када су сви плакали, а за
то време сам апсолвирала животни факултет који значи – истина! Бунтовно сам
опредељена, имам смелости да погледам истину у очи и да кажем: ''Шта је?''


Маја Стојановић 8/2

kojica
13-09-2011, 20:24
Чезнем да ти кажем

Већ дуго времена размишљам како да искажем чежњу за нечим важним што желим
да кажем. Нешто што се не исказује само речима већ осећањима. Много сам
размишљала како да вољеној особи кажем: ''Чезнем да ти кажем''. Изабрала сам
посебну особу којој могу то да кажем, а да ме није страх. То је један дечак који се
зове Младен.

Младен ми много значи. Нисам то ни знала док није отишао у иностранство са
родитељима пре пар година. Била сам увек одсутна и тужна. Сви су ми говорили да
сам се заљубила. Ја у то нисам веровала. Стално ми је био у мислима. Са њим сам
провела део детињства, са њим сам радила домаће задатке, учила и научила сам
доста тога што ће ми бити потребно. Сваки слободан тренутак бих користила, тако
што бих размишљала о томе да му кажем да ми недостаје и да сваким даном више
чезнем да му то кажем. Чезнем да му кажем да сам се променила и да су се моја
осећања према њему променила. Чезнам да му кажем пуно тога, за шта ће ми бити
потребна читава вечност, јер за неколико година издешавало се пуно тога што
желим да му испричам.

Сваки пут када угледам ствари које ми је он дао, помислим на њега и на то да ми
много недостаје.


Сања Ђорђевић 7/2

kojica
13-09-2011, 20:24
Да ли то заборавити

Био је 18. септембар, вашар. Наравно, изашли смо. У селу је била гужва. Неко
време смо шетале, али смо убрзо пошле да испратимо Јовану. Било је касно.
Јованина улица је веома мрачна, па се због тога бојала ићи сама. Идући зачуле
смо лавеж паса, али се нисмо много обазирале на то. Можда смо ипак требале да
се причувамо, јер иза нас се појавио пас који је лајао, јурећи према нама. У
транутку нисам знала шта да радим или где да кренем. Поред себе више нисам
видела Јовану и Зорану, већ само мрак и пса који је неуморно јурио ка мени.
Уочила сам да су се обе попеле на ограду. Нисам имала другог избора него да је
прескочим, мада сам била у уским фармеркама и чизмама дугим до колена.
Пребацивши једну ногу преко ограде, осетила сам да пропадам. Ограда се срушила
заједно са нама. Упале смо у двориште неких људи. Било је касно, па нас на срећу
нису чули и изашли напоље иако смо биле веома бучне. Мотку наслоњену на зид
куће, узела сам у намери да отерам пса који је и даље стајао на п уту испред нас,
као да је једва чекао да изађемо. Након одређеног времена пас је отишао. Изашле
смо из дворишта и кренуле ка селу, плашећи се да опет не сретнемо бесног пса.
Смејале смо се без престанка. Све то јесте било смешно, али сам ипак имала
осећај кривице зато што смо недужним људима срушиле ограду. Након пар дана
сам кренула код Јоване у намери да погледам у каквом је стању ограда. Видевши
да је поправљена, осећала сам се много боље. Договориле смо се да ово никоме
не испричамо, да остане међу нама. Да ли све ово заборавити?!


Кристина Крчмаревић 8/1

MATEMATIKA (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/111-Matematika)

kojica
13-09-2011, 20:25
Јутро у мом селу

Јутро је. Све је тихо, мирно. Једино улицом прође по неки човек.

Стидљиво сунце полако почиње да извирује иза модрих планина које се у даљини
појављују иза ретке измаглице. Намргођени сиви облаци лете небом у правцу
ветра. Хладно је. Сеоска речица у свом кориту тихо жубори. Дрвеће тихо, тужно и
мирно стоји. Одатле капне по која кап која је остала на гранама током синоћне
кише. Чује се који цвркут веселих птичица. Напуштени путеви и путање протежу
се кроз цело село. Млада трава пуна јутарње бисерне росе њише се у ритму
ветра, који шири опојан мирис влаге и свежине. Стари рудник обасјан сунцем
гордо и поносно стоји на брду.

Постаје топлије. Дуги праменови магле дижу се и нестају у висине, а са њом и
јутро полако ишчезава.

Кристина Крчмаревић 7/3

kojica
13-09-2011, 20:25
Испричаћу вам нешто смешно

Било је топло лето. Памтим и сад, вружина велика, нигде трага ни гласа од живота.
Ноћ лагано пада, а ја седим поред базена у дворишту.

Посматрам сиво црвенкасто небо које се прелива у различите нијансе. Таласасти
зраци месеца преливају се по води. Тихо сам удисао свеж ваздух. Била је то права
ноћна свежина. Гледајући у п розор, нестрпљиво сам чекао да се светло у соби
мојих родитеља угаси, али узалуд. Седећи на ивици базена, размишљао сам да ми
ова ноћ буде незаборавна и да смислим нешто ново. Видео сам да се светло у соби
моје сестре угасило и да већ дуго спава. Лагано сам улазио у њену собу, са белим
чаршафом на глави, који сам покупио са полице у ходнику одмах при улазу у њену
собу. Одједном се чуо врисак тако снажан да се пробудио цео комшилук. Да мама
не би наишла, потрчао сам ка вратима и излетео напоље. Нисам ни приметио да
сам промашио степенице. Било је веома страшно зато што сам упао у базен. Не
знајући да пливам, почео сам да млатарам рукама. Убрзо је на балкон изашла
мама, ухватила се за главу и повикала: ''Црно дете, шта радиш ту ноћу?'' Смејао
сам се и сав мокар изашао из базена. Било је лудо, али хвала богу моја сестра је
добро. Све се добро завршило.


Трујановић Дејан 7/3

kojica
13-09-2011, 20:25
Испричаћу вам нешто смешно

Сећам се, било је то у првом разреду основне школе. Били смо на екскурзији.
Обилазили смо Београд. После ручка долазио је најузбудљивији тренутак за нас
прваке, Зоолошки врт. Ушли смо. Пошто међу нама увек има радозналих ђака,
један такав се изгубио. Застали смо код самог улаза чекајући да наставници нађу
Владана. Око нас су били кавези са птицама. Док смо се ми дивили њима и
њиховом шепурењу, Дејана изненађено викну: ''Миљана, види велика гуска!'' Сви
су праснули у смех укључујући и учитељицу која је остала са нама. Радило се о
ноју. Ој је био ''велика гуска''. Сузе су ми потекле од смеха, а и он је узнемирено
махао крилима, као да је и њему смешно.

Сада када погледам Дејану, сетим се прве екскурзије 'велике гуске'' и увек се
слатко насмејем. Дејана, Дејана!


Миљана Степановић 7/3

kojica
13-09-2011, 20:26
На крају стазе дуге осам година

Ускоро ће и крај нашег осмогодишњег дружења. Како је само брзо прошло наше
другарство, као трептај ока. А сећам се као да се десило јуче: наших лудорија,
групног бежања са часова, провокација, наших срећних и тужних тренутака.
Слагала бих када бих рекла да ми је свеједно.

Можда речи да хоћемо што пре да одемо су само маске које скривају нашу бол и
тугу, а нико не зна да се иза тих маски крије наше цело детињство, проведено
заједно у добру и злу. На истом месту, у истој школи где смо се састали, ту се и
растајемо, сада не за време летњег распуста, него за сва времена. Стари орах иза
наше школе је последњи пут променио своју одећу, од беле бунде до пролећне
јакне. Мислим да не постоје речи којима бих описала ову тугу у мом срцу која ме
из дана у дан све више гуши и броји сате од нашег последњег сусрета. Најтеже ће
ми пасти растанак од моје сестре и најбоље другарице из школске клупе која ми је
увек помагала када бих се нашла у некој невољи или проблему, али не бих слагала
када бих рекла да сам и ја њој помагала. Али тешко ће ми пасти одвајање и од
осталих другова и другарица. Никада их нећу заборавити, памтићу их заувек, јер
пријатеља као што су они има мало на оваом, помало чудном свету.

Свако ће изградити своју будућност, имаћемо успоне и падове у животу, али надам
се да ће свако од нас изаћи на прави пут и бити оно у чему је најбољи, јер ми
градимо своју судбину, а не она нас. Наравно, да не заборавим наставнике који су
нам увек помагали и испуњавали барем део онога што би их замолили. Хвала им
што су успели да се изборе са нама свих четири година.

На крају додајем ове стихове:
''Заједно смо били
Неколико година
И када је сунце сијало
И када је много суза пало,
Били смо једна нација
Били смо и остали најбоља
93 генерација'', јер мислим да ови стихови говоре више од хиљаду речи.


Милена Трујановић 8/2

kojica
13-09-2011, 20:27
Растајемо се, памтићемо

Пролази и последње пролеће мог осмогодишњег школовања, пролазе и нестају
школски дани у овој школи за које ме веже много лепих успомена.

Осећана се непрекидно смењују као дан и ноћ. Шта се то заправо збива у мени и
око мене. Зашто се туга и срећа смењују као годишња доба, само много чешће?
Зашто? Одговор је дубоко у мојој души у мом срцу. Сама помисао да се растајемо
са својим друговима и другарицама, да једно моје велико пријатељство лагано
ишчезава у неповрат, а заједно са њим одлази и део мог детињства, доводи ме до
суза. Да, до суза које се лагано котрљају низ моје лице. Четири године проведене
заједно у истој клупи, у истој школи, памтићемо свако на свој начин. Сачуваћемо
лепе тренутке, што смо заједно доживљавали, незаборавне екскурзије, излете па и
по неку препреку између нас. Дани тако брзо пролазе, а ја сам све више тужан.
Растаћемо се ускоро, а у срцу носићемо лепе успомене и доживљаје које смо
заједно провели. Биће ми жао када се будем растао од својих другова и другарица.
Сећам се свега као да је јуче били, када смо први пут у школу пошли. Све нам је
било чудно, непознато, али убрзо смо се спријатељили. Од нас деветнаест свако
ће кренути својим путем као кликери када их баците низ степенице. Осам година
прохујало је брзо, за трен и свако на своју страну иде. Схватили смо да време
пролази и да на своје поступке морамо пазити.

Али када одете у неку нову средину, сетите се лепих дана нашег заједничког
школовања.


Александар Кришановић 8/2

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
13-09-2011, 20:27
Растајемо се, памтићемо

Једна мала девојчица хода стеновитим путем. Спотакне се и опет се подиже.
Стиже до једних старих врата, отвара их и угледа свој пут посут латицама ружа.
Додирне једну белу ружу, убоде се и мало заплаче. Хода и даље том стазом у
недоглед.

Чим се пробудих схватих да је то био само сан, али не и обичан. Схватила сам да
је готово са мојим детињством, са луткицама и малим медама, са преписивањима и
са љубавним писамцима, да је све то готово. Само заклапам очи, пуштам да слике
пролазе поред мене и све нестаје као магла око поднева. Другови су ми постали
као породица, наставници као фамилија. Тешко ми је да не заплачем, гуше ме
сузе, понека и кришом склизне, али је брзо обришем да нико не примети. Нема
више добацивања и маштања у недоглед. Све је то избрисано. Радо ћу се сетити
свега, јер ме све усхићује, осмех моје другарице, поздрав мог друга. Знам да ћу
упознати све људе, али никада неће бити као пре. Тишина празне учионице ме
убија. Бриге ме савладавају, свака реч мојих другова ме радује. Покушавам да
уживам али не могу, превише је сећања за ових осам година. Расућемо се као
шљиве када их мој деда стресе за ракију. Неки ће бити заједно, а неки не. Осећам
да ми у грлу стоји превелико парче меса и да ме гуши. Поток суза ме надвладава.

Све ће ми остати у сећању, Молим бога да их видим, да се опет нађем с њима.
Збогом мојих четрнаест година.


Александра Јовић 8/1

kojica
13-09-2011, 20:28
Догодило се


Ћириловац је крај на коме су се некада златили чувени смедеревски виногради. У
позну јесен ширио се мирис зрелог грожђа и воћа. То је испуњавало сваки делић
ваздуха. Златно брдо. На њему сунце као да топлије и дуже греје природу и људе.
Крај, који својим изгледом, положајем, ту у близини велике реке, очарава и
зауставља пролазнике, како би уживали у лепом богатом и необичном крајолику.
Неки ће заувек остати. Али, тек пре неколико година, ова земља, по којој је цео
крај познат открила је тајну, људску, уобичајену, али ипак тајну. На месту
некадашњих винограда, дубоко у земљи, лежао је вековима сакривен мали
антички саркофаг, која је на светлост дана изнео огроман захуктали ровокопач.
Његови оштри шиљци пробили су стране оловног саркофага, који је вековима
одолевао зубу времена. Нама је откривена дуго чувана тајна овог места. У њему,
девојчица пристигла из једног далеког времена, непознатог света. Као познаник и
неочекивани гост, али као неко кога смо можда и ишчекивали, а нисмо знали да ли
ће и када стићи. Записано је име Аурелија. На саркофагу урезани су ликови
римских богова, од којих је најупадљивији најлепши лик бога сунца. То свакако
говори о лепоти ове девојчице, њеном златном имену. Аурелија или Златица –
Злата. Вековима су је чували ови златни виногради, скривали њену тајну,
услишујући вољу богова, вољу бога сунца. А када је тако ја помислих: ''Можда
само спава.'' Изненада ми се учини као да су виногради нестали, као да цео овај
крај има другачији изглед. Постало ми је некако самотно, без сунца, без живота.
Без Аурелије. И тајне почињу да се рађају. Роје се питања, све мање одговора и
све више маште. Као да је одједном постала наш савременик, сведок наших дана и
наше стварности. Зато опет помислих – можда ипак само спава!


Далибор Матејевић 7/2

kojica
13-09-2011, 20:46
Један мој племенити поступак

Било је то неколико дана пре Нове године. Снег је нападао и било је хладно.
Кренуо сам до продавнице, када сам испред капије наишао на куче, које тек што је
било рођено.

Дрхтало је на хладноћи, а снег скоро да га је прекрио. Нисам се двоумио, одмах
сам га узео у наручје и понео са собом. Гледало ме је уплашеним и тужним очима.
Узео сам старо ћебе и ставио у кутију за ципеле. Сместио сам га у ходник куће,
нисам смео да га унесем у своју собу, јер сам се плашио да ће се мама љутити.
Дао сам му млека. Мама је брзо схватила шта желим да урадим и пристала је да га
унесем у собу, али наравно, прво сам морао да га окупам. Куче је било неколико
дана код нас. Хранио сам га, играо се са њим и било нам је баш лепо.

Пуфницу, како му је мама дала име, дали смо пријатељима после недељу дана, јер
они нису имали куче, а ја сам већ једно имао у дворишту. Сигуран сам да смо
усрећили наше пријатеље и Пуфницу.

Ненад РАДОЊИЋ, 5/5

kojica
13-09-2011, 20:47
Повређено штене

Био је сунчан, пролећни дан. Ивана и Каћа су одлучиле да прошетају. Договориле
су се да оду до оближњег парка. Дрвеће је почело да листа. Ливаде су биле
препуне мирисног цвећа. Птичице су весело цвркутале. Одједном је до њих
дотрчало штене. Имало је густу, браонкасту длаку. Девојчице су приметиле да је
повређено. Нежно су га узеле и однеле ветеринару који им је објаснио да повреда
није озбиљна. Превио му је рану и рекао им како да брину о њему. Одвеле су га
кући, окупале, нахраниле и пазиле га. Како је време пролазило штене је изгледало
све боље и боље. Трчкарало је и рана му је зарасла.

Приликом једне шетње, штене је зацвилело, недостајала му је мајка. Прошетали су
до парка и тамо наишли на његову породицу. Потрчали су ка њему, почели да се
мазе, њушкају и лижу... Били су пресрећни, подсећали су на људе који се дуго
нису видели, а сада су се напокон срели. То значи да и животиње имају осећања.

Девојчице нису разумеле зашто неки људи одбацују своје кућне љубимце!

То нису могле да схвате, али су биле пресрећне што су помогле псићу и учиниле
племенит поступак.

Катарина ТОКАЛИЋ и
Ивана СТОЈАНОВИЋ, 5/5

kojica
13-09-2011, 20:48
Особа којој се дивим

Особа коју поштујем и којој се дивим је мој нови друг Александар Ристић. Аца
живи на Косову и Метохији, у Грачаници. Дошао је са својом школом у Београд да
прослави малу матуру.

Александар је био гост у мојој кући. Упознали смо се у школи када је стигао.

Александар има петнаест година, висок је, браон очију и браон косе. Приликом
нашег првог сусрета приметио сам да је племенит дечак. У његовим очима видео
сам много туге, топлине и страха. Једне вечери ми је причао о свом животу на
Косову. Из те приче сазнао сам како и деца могу тешко да живе. Док је био код
мене, сву пажњу сам му посветио како би се осећао слободно и живео без страха.
Желео сам да буде потпуно срећан. Уживали смо у заједничком дружењу. Како се
ближио његов повратак, био сам све тужнији.

На дан његовог повратка у очима сам му видео тугу, али и радост што се враћа
кући, јер свако воли свој дом.

Поштујем га и дивим му се зато што је са Косова и зато што је добар дечко.

Милош ЦРНОБРЊА, 6/5

kojica
13-09-2011, 20:48
Знам да ће увек бити утехе за сваку тугу

Сви знамо да је највећа српска туга и рана – Косово и Метохија. Али данашњи
Срби се не боре као њихови преци. Надам се ипак да ће будуће генерације донети
утеху небеским, косовским јунацима који су пали за Крст Часни и Слободу Златну.
Једино слога и Бог нам могу помоћи да савладамо ово велико искушење.

Мој једини сан је да се српска тробојка опет вијори на Газиместану и да се широм
Косова чују наше народне песме. Да осетимо додир старог српског платна и спокој
причешћа у Самодрежи. Нека једини плач буде плач новорођеног детета, а једине
сузе мајке која жени сина.

Можда сам могао да кажем нешто боље и мудрије, али искреније нисам. Утехе ће
бити, у то сам сигуран, али када... То само Бог зна.

Ранко РАДОВИЋ, 7/3

kojica
13-09-2011, 20:49
Женски лик из косовског циклуса

Од свих жена које су пропатиле због губитка најмилијих издвојићу ону чије је срце
од туге препукло – Мајку Југовића.

Рат доноси патњу, бол, страдање. Сазнање да је рат из дома однео све, од
најмлађе до најстарије мушке главе, девет синова, младих Југовића и десетог
старог Југ Богдана, ни најснажније срце не би могло поднети. Храбра да се суочи
са истином на лицу места, а да сузу не пусти. Јаких осећања да пред удовицама
својих синова не попусти, не јаукне. То може само она која их је изнедрила. Дубок
бол носи у себи, али га не исказује, као да не признаје њихово бесповратно
одсуство. Дивим јој се због јаког карактера. Спремна је да достојанствено поднесе
очај, не преда се. Издржљива све док није видела отргнуту руку сина свога, и тек
тада је туга, непријатељ

срца, савладала. Света и нечујна кад живот даје и кад се са животом растаје.

Њено величанство Мајка буди спокој, снагу, једину искрену љубав и патњу.

Дијана ДОНЧИЋ, 6/2

kojica
13-09-2011, 20:49
Женски лик који у мени буди осећај за лепо и племенито

Било је хиљаду триста тридесет и пето лето Господње. Мирис грожђа сазрелог на
падинама родног краја мешао се са хуком пролазећих река досежући до обала
двеју Морава.

На двору одјекује смех као сребрна звона док свуда се разлива раскош, сјај и
лепота. Родила се господару девојчица. И наденули јој име Милица. Да сваком
буде мила. Да милост око себе шири, и, „да живи у милости Божијој―, рекао је
њен отац. Њен отац је био војвода Вратко. Са пореклом или без њега, Милица је
увек ширила љубав и доброту. Расла је и постала велика госпођа. Тако лепа и
млада удала се за Лазара Хребељановића, српског кнеза. Родила је три сина и пет
кћери. Најстарији син Стефан требало је једног дана да преузме престо. Била је
најбоља мајка, мајка мајкама. Желела је само једно! Срећу својој деци, своме
мужу и Србији. Знала је да влада поред кнеза, свог мужа. Била је верна. Али, коме
верна? Србији, Господу, мужу, срцу, савести. Мајка српских синова.

Ипак, није дуго уживала у срећи. Дошао је дан када је мужа отпратила у Косовски
бој. Срце јој се стегло, а хладноћа увукла у душу. Испратила је и браћу своју и
многе српске јунаке. Срце јој се слама, душа топи, свет руши. Милица ипак остаје
храбра. Црни дан освану и вратише јој мужа посеченог, мртву браћу и мртве
српске јунаке. Опет Милица остаде храбра. Преузела је престо и владала сама
неколико година. Може ли се описати таква жена? Замислите, морала је да уда
своју кћер за турског султана Бајазита да би одржала мир у Србији. То је била
рана за њу, непреболна рана која је крварила до краја њеног живота. И док је
корачала према манастиру Љубостињи, мислила је на Србију.

Анђели је понесоше на крилима својим, у сусрет своме мужу, да гледају заједно
Србију одозго.

Димитрије СТОЈАНОВИЋ, 6/2

kojica
13-09-2011, 20:50
Опраштамо се

Збогом другари! Збогом наставници! Збогом основна школо!

Збогом наставници. Хвала вам што сте нас трпели. Хвала вам и због свих искрених
и добродушних саветима којима сте нас храбрили и помагали нам да идемо даље и
да не застајемо пред првим препрекама у нашем животу. Осам година одрастања и
заједничког живота ће проћи. Све то ће прекинути школско звоно које ће нам
наговестити да нас чека ново поглавље нашег живота. Многа лепа, а и ружна
сећања ме везују за моју школу. Били смо мали и желели смо што пре да
закорачимо у свет одраслих. Мислим да смо ту много погрешили. Сада бих желела
да се вратим својим играчкама, луткама и дружењима у парковима. Сећам се свих
оних кула које смо правили у песку. Сећам се и свих оних наших заједничких
школских екскурзија и рекреативних настава. Некако ми је све теже јер се ближи
крај школске године, али не могу рећи ни да ми није драго јер ме ипак у средњој
школи чекају нова познанства, нови пријатељи, иако мислим да ћу их тамо теже
наћи него у основној. Иако ће ми се путеви са многима раскрстити волела бих да
се поново укрсте и да се опет дружимо као некад. Надам се да ћу у средњој
школи имати добре и искрене пријатеље као у основној које никада нећу
заборавити, са којима ћу, надам се, остати у добрим односима и са којима ћу се и
даље дружити.

И сада док седим овде у школској клупи, тужно чекам то последње звоно у овој
основној школи и сасвим сам сигурна да ће ми све ово јако недостајати и да ћу се
свега увек врло радо сећати.

Јелена ВУКОСАВЉЕВИЋ, 8/5

kojica
13-09-2011, 20:51
Опраштамо се

Прелиставам странице свог дневника и застајем код имена која ме сећају на
другарство, школске дане и драге успомене. Сећам се својих првих ђачких
туговања, када сам због изгубљене свеске и заборављеног домаћег страховала од
јединице. Увек су постојали и они други тренуци када је побеђивало другарство и
искрено пријатељство. О тим тренуцима је најтеже писати јер се они доживе и
дубоко урежу у свест тако да никада избледе.

Другарство у основној школи има два периода. Један, по мени мање интересантан,
је онај до четвртог разреда, а други од петог до осмог. Овај други део је снажнији,
искренији и носи више лепих успомена. Све је пролетело тако брзо да смо ето у
осмом разреду постали прави, искрени другови. Лице правог другарства се увек
покаже на екскурзији, или на заједничким окупљањима у граду. Мени су
унутрашњи немири и разочарања били најјачи када се разочарам у друга или
другарицу. Тада схватим да другарство тражи малу жртву. Понекад морамо своје
ставове да променимо и прихватимо критику. Сећам се да је другарство у осмом
разреду ипак чвршће и искреније. Ако се осврнемо на тренутке наше матурске
екскурзије, онда схватимо да нисмо заједно провели осам година. Памтићемо те
дане најлепше.

Успомене на „дежурне свеске― из којих смо преписивали домаће задатке из
математике, физике, хемије, или дане када смо једни другима радили контролне,
увек ће остати део нашег детињства. О растанку нико не жели да говори.


Јелена МАРТИНОВИЋ, 8/5

kojica
13-09-2011, 20:52
Будућност је преда мном, шта да очекујем?

Бићу искрена. Никада до сада нисам размишљала о будућности, о томе шта бих од
ње могла очекивати. Зато сматрам да ми је ово добра прилика да то откријем. У
последње време ми је само једна ствар на уму – музика.

Знам да сви моји другови око мене желе да имају каријере правника, економиста,
спортиста, фризера... Каријере сасвим обичних људи. Ја не желим тај једноставан,
монотон, досадан живот. Од њега желим да побегнем. Ја желим да се посветим
музици. Осим што ме она сама привлачи, такође ме привлачи живот са њом. Живот
музичара.

Желим... Желим да осетим ту узбуђеност кад станеш на бину и знаш да су сви ти
људи дошли само због тебе. Да знаш да има још хиљаде оних који деле исто
мишљење као и ти. Да их твоја музика чини срећнима. Кроз њу можеш да опишеш
своја осећања и да учиниш да их други осете. То је оно што ја желим. Узбудљив
живот испуњен авантурама, догађајима и новим искушењима. Желим да упознам
мноштво интересантних особа... Наравно, музичара. То би била савршена прилика
да упознам четири дечака за којима „лудим― већ скоро три године. Да правим
музику и да инспиришем друге да је праве. Као и они.

Тако ја видим себе у будућности и тако желим да проведем живот. Претпостављам
да ми то неће успети, али док не пробаш, никад нећеш знати. А ја, за једно десет
година, не желим да помислим шта би било кад би... Него хоћу да будем поносна на
себе и да знам да сам покушала... А не да се кајем до краја живота. То нико себи
не би могао да опрости. Зар не?!

Т. В.

kojica
13-09-2011, 20:52
Електрика наших срца

Сви смо ми доспели на овоземаљску башту која се зове живот. Стазе којима
ходамо су различите, преплићу се и разилазе, ми течемо као време, радујемо се,
смејемо се, патимо, болујемо, и што је најважније – волимо.

Тако сам и ја заволела. Брзо, непромишљено, тотално блесаво... Заволела сам
тако лако, а тако ми је тешко било то да покажем. Можда је то мана, а можда моја
највећа врлина. Можда ћу баш због тога успети да сачувам срце „у комаду―, а то
није лако у овом свету у коме се често лаж сакрива под велом истине. А ипак,
човек без љубави није ништа друго до неколико случајних имена и датума.

Љубав је као струја, чудна појава. Унесе светлост у твој живот па и ми ушушкани
у својој љубави сијамо од задовољства. Без ње – мрак. Не видимо више ону светлу
страну живота, сви лепи тренуци нестају, а у нама остаје једино осећај горчине,
усамљености и необјашњиве туге... Да ли је онда наше срце вредно жртве због
нечијих лепих плавих очију?

Можда су у праву они који мисле да срце ипак треба оставити да чека оно које
куца у истом ритму. Неизвесност се онда претвара у љубав и када би све било
лако и очигледно љубав вероватно не би била то што јесте. Да ли су људи
полудели или још не схватају да је срце оно без чега ништа нема смисла. Не треба
се опирати Аморовој стрели, не треба се стидети електрике нашег срца.

Путеви људи су веома чудни и саткани од безброј тренутака. Сваки је посебан и
непоновљив. Сваки проживљени дан и свака преспавана ноћ само су делићи
универзума. Никада се један проживљени тренутак неће поновити и зато треба
волети и бити вољен у сваком тренутку овог кратког и несавршеног живота у коме
ти се пружа прилика да љубављу дотакнеш тренутке вечности.

Катарина ПОПОВИЋ, 7/2

kojica
13-09-2011, 20:53
Моје писмо

25. 5. 2008.
Драга моја мама!
Пишем ти да не би бринула. У путу сам добро прошао. Било је мало вруће, али је
возач често стајао па смо се расхлађивали. На море смо допутовали у раним
јутарњим часовима. Море је изгледало предивно. Светлуцало је на сунцу и мамило
нас да се окупамо. Хотел у ком смо смештени је уредан и леп. Моја соба је са
погледом на море. Са друговима сам добро, слажемо се и слушамо наставницу.
Неће тебе обрукати твој Мики!
Поздрави бату и тату.
Пуно те воли твој син
Милош
Милош СТЕФАНОВИЋ, 5/5

kojica
13-09-2011, 20:53
Моје писмо

19. 5. 2008.
Драги Филипе,
Волео бих да се боље упознамо па ћу ти написати шта највише волим да радим
лети.
Током лета волим да идем на наш сплав на реци Сави. Идем тамо скоро сваки дан,
а понекад и преспавам. На околним сплавовима имам другаре. Наша омиљена игра
је скакање у воду. Кад сви заједно скочимо, вода у ситним капљама лети на све
стране.
На сплаву је увек весело. Слуша се музика, прави роштиљ, купамо се, пецамо и
возимо чамцем. Време брзо пролази.
У близини сплава мој стриц има сојеницу. Чамцем често идемо код њега.
На реци су најлепше ноћи. Док седим на тераси, сплав се лагано љуља и
успављује ме. Чују се птице, цврчци и жабе. Патке пливају до самог сплава
тражећи храну.
Волео бих да дођеш у Београд, да заједно са мном одеш на сплав. Верујем да би ти
се свидело.
Пиши ми како ти проводиш лето.
Поздрав
Алекса
Алекса ДАВИДОВИЋ, 5/1

kojica
13-09-2011, 20:54
Планета Земља

,,Крекну жаба – сунце се помрачи
паде клупче – земља се потресе.
Старац кресну – море се осуши.
Баба кину – небо се провали...’’
Ј. Ј. ЗМАЈ

Ови наизглед шаљиви стихови дечије песме покренули су ме на размишљање, како
је све у нашим животима повезано и да свако од нас зависи од најмање
животиње, биљке, бубице.

Живот који имамо, као и планета на којој живимо јединствени су и незаменљиви.
Ништа не добијамо поново, друга шанса не постоји. Пут којим се крећемо и оно што
чинимо остаје за нама и ствара или уништава шансу онима који долазе после нас.

Отровни гасови, отпадне воде, брдо смећа притиска нас све више и затвара
животни простор. Нестајемо, тихо, али сигурно.

Да ли смо хумана бића? Да ли више волимо своје задовољство од живота наших
унука и праунука? Не знам,

али чини ми се да је тако. Бахати смо према природи, размишљања су нам тако
кратка, само да нам је добро сада, а за сутра нас није брига. Све што је природа
стварала вековима створила је складно. Хармонија би владала да ми,
најинтелигентнија бића, нисмо смислили како да срушимо ту равнотежу.

Да ли ја као појединац могу да учиним нешто што би прекинуло ову трагедију?
Могу, али чини ми се веома мало. Покретање мојих другова из школе да покупимо
смеће у нашем окружењу кап је у мору, али ипак је неки почетак. Подстицање
људи да размишљају на тему очувања природе за будуће генерације исто је један
од видова борбе.

Они који имају највише могућности да нешто учине врло су пасивни и апел упућен
њима је један од начина да се било шта више учини.

Ред је да се нешто коренито промени, да нам реке теку чисте, да дишемо пуним
плућима. Било би дивно да се то деси и да поново осетимо диван мирис шума и
чујемо најлепшу песму птица.

Само кап разума потребна је да живот победи. Само кап труда потребна је да
стану ледени брегови и ваздух поново постане прозрачно чист. Исцедимо ту кап из
себе, учинимо тај последњи напор и спасимо планету Земљу.


Јованка СТАНКОВИЋ, 7/5

kojica
13-09-2011, 20:55
Браним човека

(илити – веће потребе, више загађења)

Човек се, од свог настанка, страховито променио. Ум му је развијенији, потребе су
му веће, продукти његовог ума су све компликованији, и имају све веће
последице.

Загађење... Огромно и тешко за неутралисање, али човек се труди – уградио је
филтере на фабрике, вози електрични ауто и користи енергију воде и Сунца...
Зашто није отпочео радове против уништавања планете раније? Просто, није знао.
Нису се све сфере његовог ума развиле тако брзо као загађење.

Готово сву кривицу за загађење можемо пребацити на човека. Ми, мали, обични
људи, кривимо велике фабрике, индустрију, а баш ми, ти мали људи, бацимо
десетак пластичних кеса – да, кеса које се разграђују за око хиљаду година –
недељно! Шта ми радимо да бисмо сачували планету?

Рециклирате ли? Не, заправо, не морате да рециклирате. Да ли, барем, бацате
своје отпатке тамо где би требало? И, онда се усуђујемо да кривимо фабрике.

Да закључим.

Прекините да кривите димњаке на фабрикама за сваки свој јутарњи кашаљ, и, ако
већ не можете (из било којих разлога) да се учланите у неку организацију за
очување околине, бацајте своје ђубре тамо где је то предвиђено, престаните да
користите дезодорансе који испуштају фреоне и, људима који загађују околину,
скрените пажњу да заправо штете себи.

Милена МАРИНКОВИЋ, 7/5

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
13-09-2011, 21:18
МЕЊАЈМО СВЕТ – ЗАУСТАВИМО НАСИЉЕ

Мењајмо свет – зауставимо насиље. Питам се како са мало речи створити чаробни
напитак који решава тако велику ствар. Колико је тешко бити мало осећајан, па то
бацити на папир. Са оловком у руци, прстом на челу и пуног срца почињем да
пишем причу, не баш толико срећну.

Гледам кроз прозор. Видим људе и децу. Тек неколико њих задовољно скакућу,
али једно стоји по страни. Замишљено гледа своје другаре, заробљено у своје
мисли о несрећној породици и топлини. Не чуди ме. Има данас пуно такве деце.
Поглед ми лута даље, све до једне старице која рукама пуним кеса покушава да се
прихвати за гелендер и безбедно стигне до стана. Узалудан покушај. Нико се не
осврће, упућује поздрав, а камоли да ко приђе и понуди јој помоћ. Тужна
настављам даље. Чујем плач. Отац вуче дете за уво, док га оно милим и сузним
погледом моли да престане. Видим насиље свуда, а знам да може да се
заустави, и знам да звезде не пишу судбину.

Па замислите када бисмо шамар заменили пољупцем, тучу загрљајем, ружну реч
бомбоном. Кад бисмо старици пружили руку, дете примили у игру, били бољи ђаци
и послушнији нашим родитељима.

Сипам мало чаробног праха у своју причу и видим два другара како деле
ужину, другарице како деле тајну. То је оно што моје срце воли. Поглед ми иде
даље, срце брже лупа. И као да ме је неко чуо. Одједном нема више детета на
клупи. Сад га видим како се игра. Бакица је на тераси, захваљује се деци и залива
цвеће, отац грли дете, а оно му обећава да ће бити добро.

Ето, то је доказ да свако у себи носи нешто добро, нешто лепо и неискварено. И
сада знам да је овде мојој причи крај, исто као што знам да је ово почетак једне
наше заједничке жеље, зар не? ДА МЕЊАМО СВЕТ И ЗАУСТАВИМО НАСИЉЕ!!!

Тамара СТОЈАНОВИЋ, 7-2

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
13-09-2011, 21:18
Два друга

Путовала два друга. Путем су говорили како треба добро да се слажу, да помажу
један другоме, да штите један другога.

Обећали су да један другога неће никада изневерити, ни у којој прилици. Тек што
су то рекли, наиђе медвед. Чим га један угледа, заборави на своје речи и на свог
друга и попе се на дрво. Док је други гледао како овај бежи, медвед му се
приближио. Није му преостало ништа друго него да падне на земљу и прави се
мртав. Медвед му приђе и поче да га њушка. Али он престане да дише и медвед,
мислећи да је стварно мртав, остави га и оде у шуму. Кад је медвед отишао, сиђе
онај са дрвета и запита свог друга
- Кажи ми, молим те, шта ти је то медвед шапутао?
- Рекао ми је да више не путујем са таквим другом, који ми је само на језику
пријатељ, а кад дође до невоље, само се за себе брине...

Тијана БУРИЋ, 7-4

kojica
13-09-2011, 21:19
Слобода

Биће кише... рекох у себи, седећи сама на клупи, у празном парку, размишљајући
и листајући филм уназад.

Особа коју чекам никако да дође, а ја постајем све нестрпљивија. Нервозно вртим
кључеве по рукама, присећајући се како сам уопште доспела овде...

Све је почело, као и увек, мојим размаженим понашањем.

Већ дуго сам била заљубљена у најнемирнијег и увек спремног на све Немању, али
та љубав ми никада није била узвраћена. То ме није пуно погађало, али сам се
веома обрадовала када сам наишла на

црвено писмо у мом ранцу на ком су писале две речи које сам дуго жудела да
прочитам, и мени добро познато име – Немања.

Почела сам да се хвалим унаоколо, правим важна, али моје другарице су се
загонетно смешкале и нису биле баш одушевљене. Сваки дан сам добијала по
писмо, била сам срећна и мислила сам да боље од овога не може бити. Хтела сам
да полетим. Моје весеље трајало је све док ме једног дана Немања није позвао у
ћошак и почео да се смеје. И мени је постало смешно док није проговорио:

- Па да, наивна си! Смејеш се сама себи! Зар не видиш колико си наивна? Ја ти
никад не бих слао љубавна писма, а камоли се заљубио у тебе! Погледај се у
огледало и схватићеш о чему ти говорим!

Нисам могла да поверујем речима које сам управо чула. Неверица ме обузела, а
одмах потом и бес. Незаустављив, кипео је из мене. Један покрет руке и – фљас!
Немањин образ се зацрвенео, а ја сам осетила као да ми је пао камен са срца.
Плачући, сав у сузама, отрчао је до наставнице да је обавести шта се десило.

Следећих сат времена нисам ни била свесна шта се догађа око
мене. Полако отварајући очи угледала сам директора и моје забринуте родитеље
како ме посматрају. Из њихових разговора сазнала сам да сам се онесвестила на
сред часа јер су протекли догађаји били превише стресни за мене.

У следеће две недеље десило се много промена. Преселила сам се у други град,
уписала се у нову школу и стекла много нових другара и другарица. Сада им
верујем и знам да ме они никад не би повредили. Стиже Бојана. Седа крај мене, и
ја знам да ће увек бити ту, и да сам крај ње сигурна. Заувек.


Исидора МИЛИВОЈЕВИЋ, 6-4

kojica
13-09-2011, 21:19
Пахуља

Још неколико дана, само што није, а време јој је да нас посети, улепша паркове,
кровове, да најлепшим природним даром окити четинаре, да нас обрадује, јер ако
стигне пре Нове године, права чаролија настаје.

Те блиставо чисте, нежне пахуље, жељно ишчекују наше улице. И баш сада, док
обнављам теорију, мисли ме ка њима вуку. Чујем ветар како фијуче, и гле чуда,
више ми не досађује, чини ми се као да жури да однесе сво заостало јесење
лишће, очисти опале гранчице, труди се да угоди снежној краљици, пахуљи
чаробници, да нам што дуже остане.

На мом прозору, уоквирена белим рамом, стоји нова слика на којој се виде уличне
светиљке, оголело дрвеће, кровови кућа, а изнад небески прозор. Не знам када је
лепша, да ли увече обасјана светлошћу, или дању под плаветнилом неба.
Недостаје јој пахуљаста крзница па да слика буде потпуна. Ноћу, светлуцава, као
најчистијим сребром испрскана, а дању бела, као у најлепшој пени окупана.

Чула сам да ће је више бити у појединим крајевима наше земље, али ја хоћу баш
овде да је дочекам, јер се ту најбоље осећам. Да јој се тихо дивим, да ме не чује,
да се не истопи и нестане, јер без ње ни Нова година, ни Божићни празници, ни
израсли четинари, неће имати исту чар...


Дијана ДОНЧИЋ, 7-2

kojica
13-09-2011, 21:20
Мој сан


Ноћ је већ одавно куцнула на моја врата. Месечева светлост се просијавала кроз
завесе. Полако сам тонуо у сан. Испред мене је била шума. Ишао сам полако.

У сусрет је долазио покисао пас. Застао сам. Срце ми је јако куцало. И пас је
застао. Њушио ме је. Гледао ме крупним црним очима. Нисам га могао предвидети.
Киша је још јаче падала. Почело је да грми и сева. Пас је зацвилео, окренуо се и
отишао. Хтео сам да га зовнем, али сам остао без гласа. Пробудио сам се у
бескрајној тишини. Бунцао сам. На прстима сам пришао прозору. Повукао сам
завесу. Ноћни ветар је допирао до мене, знам, долепршао је преко дрвећа, траве
коју није пробудио, али мене је сасвим расанио. Поново сам се вратио у постељу.
Преврћући се са једне на другу страну, опет сам заспао. Из даљине сам зачуо
дозивање. Пробудио сам се, али никог није било. Поново је запевала тишина.
Поноћ је већ прошла. Ослушкивао сам да ли ће ме неко позвати. Отишао сам у
сестрину собу и легао у њен кревет. Сан ми је поново склопио очи. Сестра ме
покрила топлим покривачем. Желео сам да спавам. Ноћна тама се завршила
свитањем зоре.


Петар ЧЕЛИКОВИЋ, 6-4

kojica
13-09-2011, 21:21
Чаробни цвет

Некада давно, а можда и не толико, постојао је један град – мали, али леп.
Скривен иза липа које су одисале снажним опојним мирисом, тако да би сваком
миловале ноздрве. Становнике би ујутру будио цвркут птица и весели зраци
сунца. Сву лепоту тог града нарушавао је краљ, споља праведан, а изнутра
похлепан, жељан нечега што би му живот учинило занимљивијим. По краљевству, а
и шире, говорило се о чудотворном цвету који је доносио богатство и срећу, али
само онај који је имао сасвим чисто срце могао је знати његово име, а таквих је
било мало. Чувши за тако жељену ствар, краљ ју је одмах затражио за себе, иако
је знао да је пут до ње тежак и мукотрпан. Задужио је свог слугу да одабере људе
спремне на подухват, да би већ наредног месеца тројица избраника била доведена
пред краља. Он није био задовољан последњим, мршавим и високим, али је
напослетку одлучио да и њега на тај пут пошаље.

Прошле су године, а ниједан од поданика се није вратио, све док једног дана,
сасвим неочекивано, трећи човек не донесе цвет, леп и красан, по имену
`пријатељство`. Слуга је дуго година на двору остао, где је заједно са краљем
цвет неговао, док својим наследницима није омогућио да тежак пут до њега они не
морају да прелазе. Ипак, једно је било сигурно. Краљ богатство никада више није
добио, али је зато стекао једно друго, непроцењиво – пријатељство.


Тамара СТОЈАНОВИЋ, 7-2

kojica
13-09-2011, 21:23
Помало је такијех јунака

Српске народне песме су богатство нашег народа и чувар наше историје. У њима
је сачуван дух српског народа. Најчешће опеван јунак тога доба је Марко
Краљевић.

Марко Краљевић је био изузетно снажан и јак човек. Лице су му красили дуги
бркови. Имао је натприродну снагу и никада није обраћао пажњу на стално
присуство смрти која га је вребала са свих страна. Крв би му узаврела сваки пут
када би осетио неправду. Штитио је сиромашне, нејаке, гладне и болесне.
Неустрашиво се борио против Турака и свег зла тога доба. Многи су га се плашили
јер је био надалеко чувен. Неки су дрхтали при самом помену његовог имена, а у
народу је био јунак над јунацима. Марков буздован и бритка сабља спасавали су
народ од турског зулума и пљачкања. Некада је и сам пљачкао Турке како би их
понизио. Мудар и паметан, често је користио и своју лукавост да победи јаче од
себе. Никада се није одвајао од свог коња Шарца. Шарац му је био најбољи
пријатељ, добар и поуздан чувар који га је извлачио из сваке неприлике. Толико га
је волео да га је пред своју смрт убио како не би служио Турцима. Тако су заједно
и напустили овај свет чију су прошлост увеличали својим подвизима.

Српске народне песме о Марку Краљевићу живе и живеће вековима јер је народ
захвалан свакоме ко га штити, брани од зла. Ко год учини добро дело, не
заборавља се.


Никола ЂУРИЋ, 6-4

kojica
13-09-2011, 21:24
Привлачан предео

Било је вече. Вече на реци. Сунце је полако повлачило своје златне зраке иза
хоризонта. Пецароши промакоше ка кући – изгледа да данас нису имали добар
улов. Тишина.

Одједном, осетих да нисам више сама. Животиње су измилеле из својих
скровишта. Жабе су крекетале праћене музиком свитаца из дубоке траве. Обасу
ме беличаста светлост. Месец је расплео своје сребрне нити. Небо је изгледало
као црни сатен прекривен светлуцавим дијамантима. Река је блистајући
запљускивала шљунковиту обалу.

Ноћ је бивала све дубља, а ваздух све хладнији. То ме натера да кренем кући.

Дуго ћу памтити овај предео.


Нина ТОДОРОВИЋ, 6-5

kojica
13-09-2011, 21:24
Моја школа

Стара, а ипак лепа. Можда не изгледа као што сви желимо, али изгледа сасвим
пристојно за савремену школу.

Некада стара, тужна и оронула школа, данас се поносно уздиже и дичи у прелепом
дворишту пуном веселе деце. Својим новим, јарким бојама улепшава и увесељава
дане које проводимо у њој. Весела, црвена врата отварају се и смеше сваком
детету, радосно очекујући да их деца нежно затворе својим уласком. Учионице
својим топлим бојама ослушкују и чувају све наше тајне, приче...

Цвеће које краси ходнике, весело нас поздравља сваки дан, пружајући нам
топлину и лепоту. Ходници су окићени разним цртежима који у нама изазивају
радост, тугу, срећу и многа друга осећања којих у школи има сваки дан.

Али ту смо сви ми, ђаци те школе, који се трудимо да је очувамо и пружимо
топлину и живот, јер без нас она би била тужна и усамљена.


Милан ЈОВАНОВИЋ, 6-8

kojica
13-09-2011, 21:25
Кућа у планини


Полако се завршава јесен. Стиже рана зима.
Кренуо сам у планину на чист ваздух. Када сам прошао кроз малу планинску
шумицу, наишао сам на једну кућу. Била је изграђена од дрвета. Имала је мале
прозоре и жуте завесе. Око ње је све било зелено. Поред ње стајала је једна
огромна јелка. Та дрвена кућица изгледала је као да је из неке бајке. Ветар је
хучао пролазећи кроз њене дрвене зидове. Недалеко од куће простирао се тор са
овцама које су узбудљиво гледале у мене. Из шумарка се чуо звук кукавице која
је некога дозивала. Поред кућице протрчао је један мали, бели зец. Убрзо је
захладнело. Полако је почела да се спушта ноћ.

Морао сам натраг у село и док сам се спуштао низ планину видео сам како се из
кућице извија дим. То је сигурно неки планински човек заложио шпорет како би се
загрејао.


Лука НЕСТОРОВИЋ, 6-3

kojica
13-09-2011, 21:25
Поглед на Миријево


Цело Миријево је мало узвишено, па је тако и мој поглед усмерен ка околним
брдима.
Углавном се виде нове приватне куће које лепо изгледају и подсећају ме на предео
на мору који сам већ видео. Још се доста гради, стално пролазе камиони и остале
грађевинске машине. Улице се копају, све то баш није уређено.

Од раног јутра па све до мрака чују се звуци грађевинских машина. Природа је
јако оскудна ако изузмемо зимзелено дрвеће у приватним двориштима као и
травњак и цвеће које њихови власници пажљиво уређују. У скоро сваком од тих
дворишта има по један пас чији лавеж чујем у свако доба дана и ноћи. Као што сам
рекао, природа није раскошна, али сунце које сваког јутра обасјава овај предео
даје му неку чар.


Лука РАДИЋ, 6-1

kojica
13-09-2011, 21:26
Руку твојих да није...

Прва љубав

Шта је то љубав? Шта значи волети и љубити? Тешка питања, тешки одговори...
Искрено, о љубави не знам пуно, али чујем неку реч о томе. Ипак, ја знам шта
значи видети онога кога волиш. Жмарци свуда по телу, застанеш и смејеш се...
Као онај глупи израз лица заљубљеног дечака, али ако би требало да проговориш,
ти би заборавио све. И азбуку, и гласовне промене, па чак и своје име.

Ако си на некој журци, а ту је и она, ти само „бленеш― у њу. Још ако треба да
заплешеш, па то је комедија. Молиш Бога да јој чујеш глас, да је додирнеш, да вам
се погледи сретну. Сунце те обасја, птичице цвркућу, ливаде позелене, цвеће
замирише.

То је та прва љубав. Али, ако би твоја драга прошла поред тебе, а да те не опази,
онда падаш у очај. Осећаш се глупо, изгубљено у неком свету без боја, без смеха
и радости.

Кад сам био мали мислио сам да љубав чине црвена боја, слово Љ и пољубац. И то
је све. Сада када сам мало зрелији, када сам схватио неке ствари, видео сам да је
љубав нешто много више. Црвена боја је само једна боја, слово Љ је само једно
слово азбуке, а пољубац само најмањи део љубави.

Шта је љубав? Шта значи волети и љубити? Ко зна, можда никада нећемо сазнати
до краја...

Мислим, ја вам не могу пуно причати о љубави, тек о првој, јер је нисам ни имао.
Ко зна, можда је већ на кућном прагу. Потражићу је, па ћу вам јавити.


Димитрије СТОЈАНОВИЋ, 7-2

kojica
13-09-2011, 21:26
Прва љубав

„Руку твојих да није
Сунце не би никада
У сну нашем преноћило“

Најлепша песма о љубави написана је бар хиљада пута и свака је права, истинска
као што је и осећање љубави нераствориво и неукроћено речима. Љубав је свуда
око нас, она нас кришом гледа, вреба. Она нас свуда прати, тражи и налази. Има
моћ да уздрма, покрене не само човека, већ и свет природе.

Понекад је читаво биће настањено топлом и нежном љубављу према ономе кога не
именујемо, али коме посвећујемо сваку слику, мисао, реч.

Таква љубав често открива богатство нашег унутрашњег света. Тај свет, свет
љубави, не зна за границе и препреке. У стању смо да драго биће китимо
најлепшим даровима природе (небом, славујем, сунцем). Лепота коју наш драги или
драга има, надокнађује нам све оно што у природи недостаје, за чим чезне
савршени човек затворен у велеградском амбијенту. Стишњени у бетонским
становима, кроз вољено биће додирујемо небо, звезде, сунце. Очи које волимо
испуњене су плаветнилом и бистрином неба, осмех разбија зидове и отвара
прозоре. Говор је као цвркут славуја, нежан као трепет врба, а загрљај додирује
топлину и свет сунца.

Све лепоте природе саткане су у једној вољеној особи. Кроз њу ми живимо.

Живот нам се отвара кроз најситније поре и оставља нам загонетни осмех на
уснама.

Љубав је покретач свих човекових идеала, она га чини храбријим него што мисли
да јесте, она га штити од зла које он лако савладава – његова снага је неизмерна.

Љубав се супротставља несавршенству живота.


Јованка СТАНКОВИЋ, 8-5

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
13-09-2011, 21:39
Моје одељење

Осим са својом породицом највише времена проводим са другарима из одељења.
Ми смо једна заједница и са сваким чланом сам успоставила одређени емотивни
однос.

Већ од првог дана се видело да у овој башти има разноликог цвећа. Прво су се
издвојили дежурни враголани који и дан данас разбијају школску монотонију. Они
су јасно дали до знања да је школа бреме које не желе да носе. С друге стране
вредне пчелице још од првог дана зује. За њих је школа изазов њиховој
радозналости. Између ове две групе налази се златна средина која не тежи да иде
на врхове где дувају јаки ветрови.

До 5. разреда смо били веома живахно одељење, са не баш тако сјајном
репутацијом. А онда су девојчице сазреле и превазишле највећу женску болест –
љубомору. Више се дружимо и ван школе, а телефонски разговори су нам постали
неопходна терапија. Иако смо још увек језичаве и помало свадљиве, научиле смо
да користимо реч „извини―. Све смо се веома зближиле и помажемо једна другој
при учењу.

А наши дечаци? Иако су почели да им расту бркови, то није мерило њихове
зрелости. Они испољавају емоције грубо и неспретно, али према девојчицама су
заштитнички настројени, поготово ако је у питању „спољни непријатељ―. Понекад
могу да буду забавни и духовити, а са некима се може и озбиљно разговарати.

Моје одељење је сложна заједница која ме подсећа на авион који лети у висине.
Ту су погонски мотори, пилоти, стјуардесе и мноштво (безбрижних) путника
који „кулирају―.

У мом одељењу се већ виде будући фармацеути, хемичари, возачи, грађевинари,
али пре свега будући људи који ће бити стубови наше генерације. Када
кажем „моје одељење―, срце ми се испуни поносом, а у мени затрепери нека
жица и тада се осетим тако великом и сигурном међу мноштвом драгих ликова.


Сара СИМИЋ, 7/7

kojica
13-09-2011, 22:01
Растимо уз лепе речи

Шта је то реч? Хајде да погледамо у неком речнику или граматици. Дакле,
ево: „Реч је најмања језичка јединица са сопственим значењем“. Ипак, не могу, а
да се не запитам да ли је реч само то, само сувопарни појам у науци о језику? Да
ли је реч стварно само једна општа ставка, позната сваком људском бићу? Или се
пак иза ове наизглед једноставне језичке појаве крије читав свет најразличитијих
значења?

Моје је мишљење да је реч много више од онога што у речнику стоји. У реду, реч
граматички јесте најмања јединица са самосталним значењем, али у речнику не
стоји ништа о томе колику моћ једна једина реч има над нама. Нико не говори о
томе каква осећања она у нама буди. Какве везе међу људима гради. Колико
ратова започиње. Како убија и оживљава. Како лако уме да повреди, а још лакше
обрадује.

Зар није сан сваког од нас да расте уз лепе речи? Да не прља језик псовкама,
претњама, речима попут: болест, смрт, бол, несрећа, рат, бомба, непријатељ. Ја
желим да растем уз лепе речи. Да радосно вичем: „Игра!“ док са друговима трчим
по пољани, јурећи за лоптом. Да усрећим старије људе које срећем на улици
једним једноставним „Добар дан“, то не кошта ништа, а њима значи много. Зашто и
ви, другари, не бисте учинили исто? За сваког од нас постоји „та“ девојчица. Хајде
да јој кажемо да је лепа. Хајде да научимо да у свакој прилици кажемо „Хвала“, и
на свако „Хвала“ одговоримо једним насмејаним „Нема на чему!“ Делимо
комплименте.

kojica
13-09-2011, 22:02
Рецимо некоме да га волимо, улепшајмо дан и њему и себи! Рецимо
некоме ко није ту да нам недостаје, једино тако се нећемо удаљити и једино тако
ћемо пребродити сваку раздаљину која нас дели. Рецимо пријатељу који се сели
да га никада нећемо заборавити. Радост је у малим стварима – природа је пуна
лепих речи. Зато, радујмо се сунцу, мору, природи, волимо кишу, росу, ветар у
коси. Посматрајмо ведро небо лежећи у високој трави. Посматрајмо излазак сунца
са неким до кога нам је стало. Лепе речи не морамо да тражимо, оне су свуда око
нас, само чекају да их оживимо. Мама, тата, браћа, сестре, дете, детињство,
играчка, пелена – свака реч која говори о породици бива магична! Друг, клупа,
двориште, лопта – и школа је пуна лепих речи!

Хајде да кроз живот идемо насмејани, срећни и да ту срећу делимо са другима.
Хајде да вежбамо љубав, другарство, пожртвованост, хуманост и толеранцију,
радије него мржњу, туче и нетрпељивост.

Свако људско биће носи у себи доброту и лепе речи. Само је питање да ли ћемо
допустити тим особинама да изађу на површину. Допустимо им то одмах! Покажимо
свету које речи нас радују, које умеју да нас насмеју, а које нас мењају на боље.
Покажимо одраслима како само једна лепа реч може да стави тачку на сваку
свађу и да је све само питање добре воље. Како „Извини“ треба рећи сваки пут
када нисмо у праву. Можда чак и онда када јесмо, ако ће то решити свађу јер лепе
речи никада нису сувишне. Покажимо им како лепе речи умеју да лече и обрадују
чак и у најтежим ситуацијама.

Није узалуд пословица „Лепа реч и гвоздена врата отвара“. На лепу реч нико не
остаје имун. Лепа реч свима измами осмех. Лепа реч свакоме испуни дан.

Толико је лепих речи на свету. Нека свако дете изабере своје и нека их користи
сваки дан јер, не брините, лепе се речи неће никада излизати, нити могу да
постану само отрцана фраза. Оне ће бити наш штит кроз живот, иза њих ћемо се
безбедно сакрити од свих оних мање лепих речи и ситуација које нам живот
доноси.

Михајло УЗЕЛАЦ, 7/2

kojica
13-09-2011, 22:03
Растимо уз лепе речи

Сунце на истоку рађа нови дан. На све четири стране света настаје нови живот.
Живот улази у дечију душу. И дан га обасјава!

Прве лепе и миле речи дете ће чути од своје мајке. Нежне као
пролећни поветарац, благе као сунчев зрак. Речи љубави, заштитничке речи.

Уљуљкивано и несвесно живота око себе, дете почиње да расте као трава после
кише. Тада чује прве оштре речи, ружне, пуне оптужби. Не разуме он баш све, ни
шта му то говоре, ни зашто га оптужују. На моменте тужан, плачљив, збуњен...
бежи, скрива се у загрљају оне која га је родила. Она ће га утешити, зна она шта
ће му рећи да ублажи тугу!

Дете стасава у младића, научен је већ да прима ударце, и да узвраћа ударцем, да
говори понекад оно што не жели. Па после жали, дубоко жали. Од неког је чуо да
треба говорити јер је ћутање лењост и кукавичлук. Зато је зажалио што оној
Милени са црним очима није рекао све што је требало рећи. Оде она путем свог
звезданог неба, а неизговорене речи љубави остадоше да заувек трепере у лишћу
старог дрвета. Научио је да не сме допустити да прође ниједан дан, а да не каже
људима које воли – да их воли.

kojica
13-09-2011, 22:03
Зар ти није топло око срца када ти друг каже да си му најбољи друг, када те
наставник похвали, када те продавачица љубазно поздрави, када ти родитељ каже
да си његово сунце и његов живот? Све те речи нас испуњавају, у свима њима
налазимо радост. Живећи уз те лепе речи растемо као сунцокрети који се окрећу
према сунцу. Тако би требало да буде током нашег кратког, а драгоценог живота.

Но, има и оних који кроз своју патњу и откривање горких сазнања тону у општи
бесмисао, не откривајући смисао. Па би да повуку још некога са собом у амбис
безнађа говорећи му ружне речи, несвесни колико га заправо повређују. Да ли му
одговорити на исти начин, упустити се у ту ружну игру или ћутати и погнути
главу? Да ли бити исти као они? Не, то не сме да се дешава, такви људи не
завређују пажњу и љубав.

Деца би требало да расту окружена лепим стварима, топлинама, речима које
испуњавају срце и душу. Зна то младић који је постао већ зрео човек. Сећа се
баке у његовој улици која је живела сама; он јој отрчи по хлеб, па кад седне
поред ње испод старе липе она му тепа: „Душо моја“, Душо бакина“. А он се
осмехује устима пуним домаћих крофни које је изнела пред њега па му мило око
срца. Сада бака у Божјем крилу спава, а он се и даље сећа њених топлих речи.

Касно је. Лежу дечица у своје топле кревете. Чује се ветар који шапуће цвећу у
башти. Небо пуно звезда, а и оне се дошаптавају са месецом. Причају неке лепе
бајке, а деца сањају. Сањају своје ружичасте снове у којима људи нису зли, где
владају мир и љубав, а миле речи које им шапћу анђели падају по њима и
успављују их.

На крају, у даљини, док тону у сан, чују се речи највољеније: „Мирно спавај,
душице! И лепо сањај!“


Димитрије СТОЈАНОВИЋ, 8/2

kojica
13-09-2011, 22:05
Збогом мојих петнаест година

Рођена сам давне 1995. године, у време када је неки деда Аврам опорављао нашу
земљу од кризе. Да сам у стомаку сачекала још неколико сати, добила бих од
града Београда бесплатна колица и сву мени потребну опрему, јер се тада 1. мај
баш славио.

Расла сам уз економски опоравак мојих родитеља. Први зубићи, први кораци, прве
лутке, прве симпатије у вртићу... и онда, неколико дана пред мој четврти
рођендан, почело је бомбардовање. Тих дана смо се стално негде скривали. Тек
сада сам схватила да се нисмо играли жмурке. Моји родитељи нису одлазили на
посао, дружили су се више него икада и спомињали нека, мени непозната имена.

Само што су се смирили авиони, неки људи су узимали шерпе и лонце и
застрашујуће лупали. Тада сам често помишљала: „Боже, каква деца!“

Тако дочеках и полазак у школу. Све је било ново, дружење, оцене, писмени и
контролни задаци, учествовање у разним програмима, експериментима. Тако,
прелазећи из фазе у фазу, постадосмо неприметно одрасли, пубертетлије, млади
људи који ће се за неколико месеци наћи на својој првој животној раскрсници.
Шта, куда, како... да ли смо спремни да дамо одговор, да ли је то пут који нас
води до наших снова и лепе будућности?

А време тече и уредно нам броји свако протекло вече. Да ли сам одрасла или још у
души дете, када такве мисли по мојој глави лете? Хоћу да уживам још мало и да
будем дете, а нека се све одлуке касније мене сете.


Даница ПЕТРОВИЋ, 8/2

kojica
13-09-2011, 22:06
Свако је ковач своје среће

У време када сам био мали и када сам знао само за своје најближе, знао сам и шта
је срећа.

Родио сам се давно, у земљи у којој се за време моје ране младости ратовало.
Ипак, нисам се плашио, родитељи су ме тако учили. Тада, у време бола и туге, ја
нисам био тужан, веровао сам у срећу. Међутим, деца сазревају тако брзо да нико
и не примети, родитељи не стигну ни да их науче како да граде своју срећу.

То се десило и мени, с тим што ја нисам желео да слушам савете. Због тога ме
кроз живот прати несрећа. Због тога сам изгубио добре пријатеље, добре оцене...
Нисам имао храбрости да питам своје како се гради срећа, па сам сам почео да је
тражим.

Питао сам другове, али они нису знали да ми одговоре. Питао сам пролазнике,
игнорисали су ме. Тада, када нико није имао одговор на моје питање, дуго сам
размишљао шта да радим.

Са 11 година сам почео да тренирам одбојку, а ни то ми није ишло за руком, па сам
одустао. На крају, после свега, скупио сам мало храбрости да питам своје
родитеље како стићи до среће. Рекли су ми да само пратим своје снове, да слушам
своје срце и да се уз то мало потрудим.

Послушао сам их, и верујте, све ми иде од руке. Вратио сам се одбојци и најбољи
сам. У друштву сам омиљени. На крају сам пронашао прави одговор: Свако је
ковач своје среће!!!


Игор СТЕФАНОВИЋ, 8/4

kojica
13-09-2011, 22:35
Растанак

Полако се ближи крај осмогодишњег школовања. Радост новог почетка смењује се
са тугом због растанка са друговима, наставницима, школом – другим домом. Сада
када смо је освојили, постали најстарији ученици, спремамо се да је напустимо.

Толико рада, успеха, радости, страха, похвала, критика, путовања, славља,
смеха, суза, љубави и још много тога стало је у ових осам година школовања. У
којој год школи да будем, с ким год да се дружим, много ће ми недостајати ово
одељење. Помисао на другове буди леп осећај у срцу, радост на лицу. Потрудићу
се да тако и остане.

Време одрастања, чарки и несташлука обележило је наших осам година. Сузе ми
крену при помисли да никада више нећу бити у клупи, учионици, разреду, школи
са истим друговима. Мучи ме питање да ли ћемо се окупљати на рођенданима као
и до сада? Тешко градиво је лако савладати ако те за викенд чека рођендан код
другарице. На крају је све лако, али да ли је стварно било тако? Тешка
математика, нејасна граматика, разграната биологија, рељефна географија, обимна
историја, педантна хемија, компликована физика, распевано музичко, разиграно
физичко, шарено ликовно, прецизно техничко и наравно страни језици. Од свега
помало да знаш довољно је да се запиташ, шта је то тешко, ако је ово било „лако“?

Најбољи по успеху, такмичарског духа, освајачи многих награда, пример млађима,
то је 8/2.


Дијана ДОНЧИЋ, 8/2

MATEMATIKA (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/111-Matematika)

kojica
13-09-2011, 22:36
Растанак

На измаку је последња школска година у основној школи. Полако одрастамо.
Крећемо свако својим путем, путем маште, жеља, нада, низ животну реку пуну
препрека.

Сећате ли се како смо се срели, упознали и постали блиски? Блиски толико да нас
нико не растави и преотме тајне и жеље. Сећате ли се свега? Били смо деца, једно
другоме страна, непозната и далека. Желели смо да се часови што пре заврше да
бисмо побегли од обавеза. Време је пролазило. Сваки нови дан у школи је био нова
радост, нова прилика да сретнеш већ знана лица и узвратиш нечији осмех. Делили
смо добро и зло. Заједно смо лакше подносили све грдње и неправде, заједно смо
били јачи.

Често седим и сабирам године, разреде, другове, другарице... На крају смо једног
пута, пута детињства. Престајемо да будемо немирна деца. Време нас зове и
тражи да се определимо за школу која ће нас повести пут будућег занимања.
Свако од нас помало страхује од пријемног који нас уводи у свет одраслих.

Знам да је сада време да једни другима кажемо „здраво“ и кренемо одабраним
путем. Да ли ћемо се срести? Да ли ћемо опет бити заједно на овом месту и да ли
ћемо једни друге препознати? Остаје нам само једно – заклетва да никада нећемо
заборавити наше детињство.

Вук МИЛОЈЕВИЋ, 8/2

kojica
13-09-2011, 22:36
Књижевни лик коме се дивим

Постоје многи књижевни ликови који су ме својим поступцима дирнули, али је лик
Мионе из приповетке “Прва бразда” онај коме се дивим.

Срце српске мајке се види у Миониној привржености породици. Љубав и
поштовање према свом мужу, Миона је показивала окупљањем деце око огњишта
куће. Она је упорна као весник пролећа који се рађа после хладне зиме. Ум јој је
бистар као изворска вода. Став чврст као корење огромног храста. Као што
хиљаде звезда тка ћилиме по небу, толико је она имала брига. Све су биле мале,
осим једне, њена деца. И успела је та јединствена, паметна жена. Извела је своју
децу на прави пут. Далеко испред свог времена, са погледом на будућност.
Научила је своју децу како треба живети. Миона их је научила да буду добри људи
и дала им поклон за цео живот – образовање.

Стуб куће, основа породице и извор мајчинске љубави је за мене Миона. Велики
узор и слика српске мајке. Зато јој се дивим.


Стефан МАТИЈЕВИЋ, 5/6

kojica
13-09-2011, 22:37
Између нас нема разлике

Драги искрени мој свете, велики си, искрен и леп. Чине те исток, запад, север и
југ, љубав, доброта, вера и нада.

Са истока машу људи с древном цивилизацијом, са запада људи брзим животом, а
код нас – традицијом. Људи жути, бели и црни, сви смо исти - људи смо. Имамо
исто плаво небо, исту звездану ноћ са великом жутом куглом – Месецом. Имамо
брда, реке, мора и океане, шарене ливаде као велике ћилиме. Са њих нам
латицама својим машу жути, црвени, бели, плави цветови. Боје нам и миришу свет.
Сунце својим зрацима милује лица жутих, белих и црних људи. Милује високе,
снежне врхове, брда и пашњаке. Милује све што је живот, а живот је волети.
Живот живи и црни и бели човек. Између нас нема разлике. Сви се радујемо новом
дану. Радујемо се свом оцу, мајци, брату, сестри. Радујемо се љубави баке и деке.
Сви се радујемо плавом небу и звезданој ноћи, волимо своја брда, своје реке и
мале потоке, волимо да осетимо топле сунчеве зраке како нам милују лица. Око,
било белог или црног човека, сија срећом при погледу на колаж око себе. Да ли
гледамо плаво, зелено или црно око, оно сија. Све зрачи животом. Сви га волимо,
живимо и чинимо. Зато, волимо се и поштујмо. Ширимо љубав као што ливада шири
мирис цвећа. Ширимо другарство и волимо овај свет, поштујмо се и разумимо. Овај
свет, који ми знамо, за нас је један, живот је један!

Ма какав био, свима је мио. Верујте, између нас нема разлике. Ево, Сунце ми
обасјава радни сто, а ко зна где и коме још.


Милан ЈОВАНОВИЋ, 8/8

kojica
13-09-2011, 22:37
Саосећање је моја особина

Понекад ни сами нисмо свесни колико нам неке особе значе и шта бисмо све могли
да урадимо за њих. То тек схватимо када се нешто деси или када не виђамо те
особе. Али, где год се оне налазиле, ми саосећамо са њима.

Саосећање. Једна веома битна особина, коју сваки човек треба да има.

А имају је само људи који воле. Ми то чак ни не примећујемо, али ко год нама
близак осећа тугу или можда срећу, са њим осећамо и ми. Зато што кад се воли,
воли се и у добру и у злу. Са најближима се дели и радост и туга. У свим
невољама, ми смо уз наше пријатеље и породицу. Заједно тугујемо и пробамо да
помогнемо и решимо проблем. Чак и када најближи покушају нешто да сакрију од
нас, ми приметимо да нешто није у реду јер их волимо и саосећамо са њима.
Осетимо и најмању трунку бола коју неко зада нама драгој особи. И то нас боли
више него и њу саму јер је јако тешко гледати пријатеља како пати. И зато смо ми
ту увек за њега. И покушамо да га развеселимо, иако смо свесни ситуације.
Понекад, ради пријатеља нешто лоше и прећутимо јер знамо како ће га то
повредити и како ће му бити тешко. И онда се боримо за пријатеља и за његову
срећу, чак и онда када знамо да нећемо успети. Али, ми верујемо, и док смо са
најдражима, нико нам ништа не може. А све је то ствар љубави и саосећања.

Ту особину поседујем и ја, а и већина људи. И то је најважније, да се ми волимо и
да саосећамо са породицом и пријатељима.


Александра ЛАЗИЋ, 7/4

kojica
13-09-2011, 22:38
Саосећање је моја особина

Људи се разликују по особинама. Неки имају лоше, а неке красе лепе особине.
Њих зовемо врлине, а једна од њих је саосећање.

У животу се често сусрећемо са страшним судбинама неких људи. Таквим људима
треба помоћи, а не окретати главу од њих. На улици видим људе гладне, прљаве и
измучене од сиромаштва. Довољно су понижени што моле за корицу хлеба, па им
топла реч или нешто новца може помоћи да на кратко забораве своју муку. Увек
им пружим колико могу. На телевизији често приказују емисије где моле за
финансијску помоћ некој оболелој особи, којој је хитно потребна операција или
неки лек. То је питање живота или смрти, и у тим ситуацијама, моји родитељи
помогну. Уплате новац на рачун, а тиме уче и мене да када порастем, саосећам и
помогнем људима у невољи. У јесен и пролеће правимо велико распремање у кући.
Гардеробу и играчке које сам прерастао, лепо запакујем и однесемо у дом за децу
у Звечанској. Попунимо пакет са слаткишима и сликовницама и однесемо деци коју
су родитељи напустили. Они немају довољно хране и одеће, а ни љубави, која
треба сваком детету. На тај начин саосећам са њима и пружам им бар мало
топлине и осећање да и њих неко воли и брине о њима.

Ја сам дете, али саосећам са свим особама којима нешто недостаје у животу. Јако
ме боли и тужан сам када не могу да им помогнем. Љуте ме људи које видим како
окрећу главу и глуви су за вапаје људи у невољи. Саосећање је особина која
никога не кошта, али много значи онима којима је потребно. Ту реч и жељу да
помогнем ћу увек гајити у свом срцу као највећу вредност.


Никола УЗЕЛАЦ, 7/3

kojica
13-09-2011, 22:39
Драги кутак

На летњем распусту одлазим у село. Тамо је мој омиљени, драги кутак –
поткровље.

До њега се долази дрвеним, узаним степеницама. Чим уђем, на поду од дасака
које шкрипе дочека ме велики, плишани меда, тужан јер се нико не игра са њим,
због тога што ретко долазим. Са леве стране разбашкарио се удобни кревет
прекривен шареним ћилимом изатканим златним рукама моје баке. Поред њега као
војник који чува стражу стоји ормар. Он је најстарији од свих ствари. На њему су
крпене луткице којима се играла моја тетка још кад је била мала. У десном углу је
полица препуна прашњавих књига, по којој је паук исплео своју мрежу, па изгледа
као да је неко окачио предивну хеклану завесу. Усамљена столица за љуљање у
ћошку једва чека да ме прољуља и својим шкрипањем засвира попут виолине. До
ње је земљани ћуп са пауновим перима која, када пролазим поред њих, затрепере
посипајући беличасти прах прашине, па ми се чини као да ме поздрављају и радују
се мојој посети.

Волим моје поткровље јер се у њему осећам као у времену када је живела моја
бака јер је све јако старо. Иако запуштен и прашњав, мени мој драги кутак много
значи, због тога што сам у њему провела најлепше тренутке мог детињства.


Јелена РАДОВИЋ, 7/3

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
13-09-2011, 22:39
Удобна просторија

Моја соба је оаза у којој проводим већи део времена. Потпуно је уређена по мом
укусу, то је моја територија коју остали укућани поштују.

Соба је пространа и светла током целе године. Зидови су у боји лаванде која
делује умирујуће и освежавајуће. Ту је кревет у веселом карираном дезену и са
страницама од плаве коже. Поред њега је радни сто на коме се налазе лампа и
држаци за оловке. У фиокама леже неопходне књиге и свеске које ишчекују да их
се сетим. У углу је комода на којој стоји глобус који ме зачас одведе на сунчане
обале мора или чаробне пределе оковане ледом. Он увек нуди авантуру. Ту су и
рамови са сликама које чувају лепе и незаборавне тренутке, али и пар играчака
које миришу на рано детињство.

На зиду преко пута се налазе полице у плаво-белој боји које личе на морски
амбијент. На једној се налази колекција разиграних делфина, мојих омиљених
животиња. Она је окружена нехајно разбацаним шкољкама у којима још увек шуме
таласи. На полици испод се налази необично дрво од жице у чијим крошњама
светлуцају ахат, жад и кварц, необични плодови једноставне природе, затим се
нижу бочице парфема које маме својим изгледом, а између њих се налазе делови
накита који бацају веселе искрице.

Од технике ту је неизбежни музички стуб јер је музика део моје свакодневице, а
постери познатих певача украшавају зидове собе. Цела површина врата је
резервисана за цртеже планета и призоре из космоса, у које отпловим кад
завршим све своје обавезе.

У мојој соби учим, радим, одмарам се и налазим неопходан мир. Срећна сам што
имам то парче само свог света.


Исидора СИМИЋ, 7/5

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
13-09-2011, 22:40
Моја соба

Тамо горе на последњем спрату декине куће, са задње стране огњишта која гледа
на воћњак и башту налази се моја соба.

Улаз мога кутка красе велика врата делимично сачињена од млечног стакла и
наравно стара гвоздена брава на којој су се играли разни завијуци ручне израде.

Прва ствар која ме очара при уласку у моју собу јесте трокрилни прозор који
заузима скоро целу површину зида уз ког се наслања стара липа. Крај прозора су
закачене играчице саткане од сребрних нити које се огледају у хладном стаклу, и
тако из дана у дан чекају прве зраке сунца да започну своју представу. Али ту
није био крај њихове тајне – увече када сунце спава уживају у снежној белини
својих хаљина, непосредно пре мог сна, да би ме успавала дубока тишина која је
обавијала дугу, полумрачну ноћ у мојој соби.

Ипак највише се сунцу радовао разбашкарени ћилим на сред собе на ком миле
разнобојни цветићи и шаре мамећи погледе сваког пролазника у соби.
Разноврсније боје могу се осетити за време ручка у спектру укуса који путује из
бакине кухиње.

Одмах прекопута прозора налази се нов храстов кревет са полукружним рамом с
једне стране на ком је увек пространа постељина беле или љубичасте боје, са
дезеном небеског плаветнила којe плови изнад наше куће.

Мој кревет је веома удобан али ипак постоји једна друга ствар која ми боде у очи
када пожелим да заспим - то је полица са старим књигама која заузима половину
левог зида. Само тај део собе је стално мрачан, ту влада густа тишина и ово легло
знања чини прилично напуштеним. Други део истог зида чинио је троугласти сто
прибијен уз угао собе, са црвеном столицом чија се ногара повремено клатила.

Многи би рекли да је мој кутак једна обична просторија са неким не баш нарочитим
намештајем и чији су зидови окречени у жуто, ипак моја соба је моје царство у ком
се сакупљају моје мисли и ја сам овим што имам сасвим задовољна.


Кристина МАТИЈАШ, 7/2

kojica
13-09-2011, 22:40
Моја соба

Када се погледом зађе ка крају трпезарије, па се налети на врата која нимало не
одударају од зида, готово да нико од гостију не зна да је ту. Тиха и неприметна,
тајанствена.

Иза врата са леве стране протезао се пространи ормар. Кроз велики прозор
наспрам врата улазила је светлост, па је била веома прозрачна. Поред прозора
разбашкарио се пространи кревет. Пре недељу дана ту се уселио један саксијаки
кактус прелепог ружичастог цвета. Окречена је у жуто, али толико бледо, да се
боја скоро није ни примећивала. Ту близу врата, са десне стране љуљала се једна
фотеља за читање, а поред ње одмарао се камин зидан од камена који као да је
трептао на плесање ватре у њему док је дрво полако нестајало. У средини, био је
један стари храстов радни сто коме нису све ноге биле једнаке (вероватно зато
што је рађен ручно) па се повремено клацкао час на једну час на другу страну.
Негде код рама прозора млитаво, сасвим беживотно, лењо, висиле су завесе пуне
паучине. Није било тепиха. Неравни паркет је био наслаган тако да даје утисак да
је раван.

Имала је доста становника, али верујте и сада је њеном становнику добро у њој.


Живана ГАРАШЕВИЋ, 7/2

kojica
14-09-2011, 05:53
Za život bez oružja

Svanuo je jedan novi dan u svetu baš kao i našem. Sunce je vinulo svoje zrake u široka
nebesa. Ptičice se hvale svojim predivnim glasom. Niko ništa ne sluti. Niko ništa ne
sumnja. Nikom ni na pamet ne bi palo da bi iz ovako lepo začetog dana nastala opšta
sramota, tragedija, tama, izazvana sa samo dve stvari: prljavim ljudskim umom i
metalnom stvarčicom koja je tako mala, a tako velika. Koja ponekad košta samo par
novčanica, a ponekad joj je cena i više od ljudskog života.

Devojka zlatne kose, krupnih smeđih očiju, žurno se kreće ulicom. Sa predivnim osmehom
na licu, suzama radosnicama u očima, kreće se brzim koracima sa namerom da podeli
radost sa voljenom osobom. Da podeli radost novog života, jer je baš to jutro saznala za
prinovu u porodici. Za taj mali plod ljubavi koji se razvija u njoj.

Sunce i dalje jarko sija i sve više se diže ka belim oblacima. Zar bi neko i mogao da
pomisli da će nešto krenuti loše ovoga dana? Sa druge strane ulice događa se nešto što
nikako ne biste mogli ni da zamislite. Događa se pljačka. Naoružani čovek uspeva da se
domogne novca i trčeći izlazi odatle. Znam da ste pomislili: “ Zar na ovako lepom
danu?”. E pa, zle duše ne biraju. Njima je svejedno! Upuštaju se u rizik i svog i tuđeg
života. Međutim, pohlepa tu ima glavnu ulogu. Novac sve više zauzima glavno mesto u
našim životima. Zapostavljamo dobrotu, ljubav…želimo samo materijalno bogatstvo, a ne
ono duhovno.

kojica
14-09-2011, 05:54
Mlada devojka iznenada gubi osmeh sa lica i nalazi se ležeći na betonu. Njene crvene
usne beživotno su priljubljene uz beton. Oko nje se nalazi lokva krvi koje je u svakom
momentu sve više. Naoružani čovek je samo hladno gleda, sakriva onu odvratnu metalnu
stvarčicu koja je upravo oduzela dva nevina života koja su imala još toliko pred sobom.
Sklanja je u džep jakne i nastavlja da trči.

Sve se to dešava u svetu kao i našem gde je dan počeo tako vedro, ne sluteći na nesto
ovako tmurno. Ipak, u našem svetu dešavaju se još i gore stvari. Sve više se potiskuje
ljubav, a mržnja preovladava. Svaki dan ona metalna stvarčica oduzme nekoliko života.
Svaki dan to hladno, krvavo oružje ugasi jedan tračak svetla. Svaki dan zbog tih
oblikovanih metala nestane neko nama drag. Zbog tih glupih sprava koje je izmislila
ljudska glupost svakoga dana stvara se tama.

Koliko bi samo svet bio lepši kada tog oružja ne bi bilo? Koliko bi tada bilo nade u životu?
Koliko bi samo nevinih osoba dočekalo novi dan? Za sva ta pitanja postoje odgovori…
odgovori koje se niko ne bi ni usudio da dâ. U našem životu, koji je sve više ugrožen,
bitne su ljubav, sreća, nada, vera… Vera da se ovakvi dani neće ponavljati. Da će svaki
dan biti još bolji od onog prethodnog. Vera da će svanuti i jedan novi život… Život bez
oružja!

Sara Arva, VIIIa

kojica
14-09-2011, 05:55
Život bez oružja

Od davnina oruzje je u čovekovom životu zauzimalo značajno mesto i bilo je uvek
prisutno. Još od osnovnih društvenih zajednica, još od plemena čovek je upotrebljavao
oružje u različite svrhe i ono je od tada bilo deo svakodnevice.

Prateći istoriju čoveka možemo zaključiti da je oružje nastalo ubrzo posle udruživanja
ljudi u plemena. U prvim trenucima korišćeno je prvenstveno za lov, za egzistenciju
čoveka, a kasnije su počele borbe među plemenima pa je time oružje sve više
usavršavano. Počevši od kamena, ljudi su napravili čitav niz različitog ubojitog oružja da
bi danas postojalo oružje koje uništava ceo jedan grad, jednu državu za treptaj oka.
Rakete koje prete uništenju čovečanstva, uništenju planete, danas su sasvim uobičajne
stvari, a strah od njih je uvek prisutan. Ali da se malo zapitamo… Šta bi bilo ako oružje
ne bi postojalo? Sigurno bi mnogi strahovi čoveka nestali. Ne bi nam nad glavom bila
misao totalnog uništenja, nuklarne zime i ubistava. Čovek bi bio sasvim druga ličnost.
Milioni života izgubljeni u prethodnim ratovima bili bi spašeni, a sama priroda pošteđena
kobnog zagađivanja radijacijom, eksplozijama nuklarnih bombi i ostalog.

Bez oružja Zemlja bi bila poput raja, a nama samo preostaje da se nadamo boljem životu
i životu bez oružja, i da se usredsredimo na očuvanje i spašavanje života, a ne na
uništavanje.


Igor Tucić, VIIIa

kojica
14-09-2011, 05:55
Svet bez oružja

Svakoga dana novine i vesti su sve punije izveštajima o ubistvima i pljačkama izvršenih
vatrenim ili hladnim oružjem.

Zamislite da svet ostane na dva, tri dana bez puški, pištolja i bombi. Ko zna koliko bi
života bilo spašeno, a koliko bi tek manje bilo samoubistava i oružanih pljački. Novine bi
se smanjile za tri strane, a dnevnik bi trajao kraće makar za petnaest minuta. A tek
ratovi koji odnose na milione žrtava konačno bi prestali! Teroristi kojih ima svuda po
svetu ne bi više uzimali nedužne ljude kao taoce, izvršavali bombaške napade i slali
bombaše samoubice. Da nema toliko pljački možda bismo i svi mi bili bogatiji i živeli bismo
u miru i sreći. Nestale bi plaćene ubice i naoružani ludaci. Čak bi se i broj životinja
povećavao i sigurno ne bi iščezle neke retke vrste životinja.

Ko zna, kada bi stvarno nestalo oružje na dva, tri dana, možda bi ovaj svet bio luđi nego
što jeste.


Vujadin Miladinov,VIIIa

kojica
14-09-2011, 05:56
Mrak

Mrak je tama koja krije zlo, koja se hrani ratovima, ubistvima, suzama... To je mrak.
Mrak je kada se krv prolije na zemlju, kad nečija duša izgubi telo; mrak je tama koju ne
treba poželeti nikome.

Tama se uvek borila protiv svetlosti, a danas vlada najveća tama. Droga koja
uzima živote... Danas ima sve više narkomana. Danas ima sve više terorista. Mrak je
senka koja u levoj ruci drži pušku, a u desnoj mač; senka koja čeka žrtvu, da izbije rat i
tuča.

Tamu treba izbegavati. Kad bi je svi izbegavali, povukla bi se i svi bismo bili složni. Bio bi
to svet bez ratova, tuča, terorista, ubistava, krvi i suza. Tama nije dobra i nikad neće
biti dobra, a tvoje NE menja sve!


Dragan Popov, VIIIa

kojica
14-09-2011, 05:57
JA SAM SAMO DETE

Oko deteta svet se vrti.
Dete treba da se rodi iz ljubavi.

Dete je najlepši dar od Boga. Kada imaš dete, ti si najsrećniji čovek na svetu, ali ne
bude to uvek tako.
U 21. veku u državi vladaju velike krize. Deca zbog siromaštva pate. Često se
na mostovima ili u velikim gradovima sreću deca koja mole za dinar da kupe parče hleba
da ne umru od gladi. Deca su u «sigurnim kućama» sa svojim majkama zbog zlostavljanja
od druge strane roditelja. U svetu je sve više dece koja nemaju svoj dom. Meni je moja
majka pričala: «Dete moje, završi dobro školu, da imaš za osnovno, da ne zavisiš od
drugih».
Ja sam dete razvedenih roditelja i dobro znam kako je to biti bez oca. Moja najbolja
drugarica iz razreda mi je rekla da sam siroče koje nema tatu. Mene je to povredilo jer
samo ja znam kako je to bilo strašno i neprijatno. Zato mi je žao one dece koja su
doživela istu sudbinu kao ja.
Dečija prava nisu mnogo zahtevna. Mi, kao deca, treba da slušamo naše roditelje, da se
lepo ponašamo, kao što nam to i dolikuje, da nas se roditelji ne bi stideli. Ljudi koji su
bogati treba da daju malo novca sirotinji. To je mnogo više nego što oni misle. Mališani
treba da se igraju, da budu voljeni i da budu srećni.
Ovom prilikom želim da dokažem da novac nije bogatstvo sveta, već deca koja su ukras
sveta! Roditelji, deca nisu kriva, ona su samo deca, kao što sam i ja samo dete.


Sanja Knežić, Va

kojica
14-09-2011, 05:58
СВЕТИ САВА
КЊИЖЕВНИК И ХОДОЧАСНИК

Ако има мотива који никако не носе дилему, и апсолутног у
српској реалности, онда су то дела Светог Саве.
Свети Сава је био и остаће са својим делима непролазна вредност
српске историје. Кроз Христа и Његово Јеванђеље, он је постао наша
главна стваралачка енергија живљења и постојања.
Он је непогрешиви путоказ на историјским беспућима; светлост у
свим српским тминама; нада и утеха у безбројним тугама и свест и
савест у страшним кризама наше бурне прошлости.
Чудесна Савина личност и његова беспримерна жртва за српску
нацију и црвку, донели су му непролазну славу у нашем народу. За
његове небројене светосавске дарове, народ га је опевао у песми,
прославио у причи и легенди, овековечио у безбројним храмовима
посвећеним његовом имену.
Има ли краја где се не помиње Савино име. Најдража њива се
зове Савин потес, најумиљатије брдо – Савино брдо, најлепши забран
– Савина шума... Једном речју, цела Србија је раскошна светосавска
авлија. Чаробна личност Светог Саве, је неодољиво занела многе
генерације наше прошлости и оне су му се на достојан начин
одуживале.
Н, од вајкада се и знало да то ипак није довољно. Њему који је са
својим оцем Светим Симеоном и целом лозом Немањића, засејао
нашу земљу бројним храмовима , ми се никада нећемо одужити.
Ако ико под овим небом има право да у време и невреме закуца
на било чија врата и тражи жртву онда је то Свети Сава.
Ми Срби, препричавамо његова дела из века у век, из генерације
у генерацију и трудимо са да његов поток никад не пресуши.
Данас када се прича и пише о Светом Сави, занемарује се
основна димензија његове грандиозне личности – светитељство.


Тијана Tуларчевић 8/2

kojica
14-09-2011, 06:24
Деца су била достојна тренутка
у који их је живот ставио

Често се питам коме слободу и миран сан може заменити вихор рата и лудило које га пра -
ти. Зар историју попуњавају само ратни сукоби и освајања? Колико ће још река крвавих протећи
носећи бол и патњу док она не врати свој провобитни облик и тишину. Има ли места за
песме, игре и безбрижно детињство.
Писао бих и дан и ноћ, милион нових редова засутих идејама. како их започињао, тако их
завршавао, већ бих над тим папиром бдио, само да сутра, за једну, две, десет година или никад
рата не буде. Вековима је вођено мног ратова и страдало велики број жртава, а међу њима
понајвише деца. Лакше су капи зноја утрошене у тој борби, него иједна родитељска суза и у
црно кућа завијена. Вреди ли људским костима путеве градити. Зар то није ход по ивици ножа и
корак до амбиса, из ког нема повратка. Ко ће коме опростити, заборавити, ко ће ране изви да -
ти, јер је танка линија живота и смрти? Логори окружени бодљикавом жицом, стравичан при -
зор који никог не оставља равнодушним. Унутар тог мрачнг места седело је много недужне деце,
уплашенох погледа чекајући да им неко пружи комадић бајатог хлеба не би ли преживели од
данас до сутра, јер можда сутра неће бити живих, јер их чека мученичка смрт. Депресивна
слика стрељања ђака у Крагујевцу изаива у мени тугу, болно јецање срца, али ипак се дивим
њиховој храбрости, јер нису посустали, већ су стали пред лице непријатеља достојно чекајући
смрт.
Судбина се поиграла са њима, а само за један трен њихов живот се угасио, као пламен
догореле свеће. За то нема суда, судије, доктора, крајње је време да се стане са лудилом и крене
у свет мира и благостања. Дајем реч и дижем руку за победу ума над безумљенима!


Мирко Цветковић 7/1

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
14-09-2011, 06:27
Охридска разгледница

Прошлог лета сам са својом породицом обишао Охрид и Охридско језеро.
На путу од Београда до Охрида није било ничег занимљивог, само сиви усијани асфалт,
сунце које пече и мноштво аутомобила са страним регистрарским таблицама. Гужва на
аутопуту није могла да се пореди са гужвом на граници, на којој смо се задржавали око три
сата. Једино се на граници догодио занимљив догаћај тј. туча странаца због малог удеса.
После три сата вожње од македонске границе угледали смо Охридско језеро.
Сместили смо се у једној приватној кући која се налазила узмеђу Охрида и Струге. Кућа
је била огромна. Имала је 29 соба, а у њу је уложена велика сума новца.
За тих седам дана сазнали смо многе инересантне ствари у вези прошлости Охрида и
обишле многе знаменитости. Охридско језеро је најстарје језеро у Европи.
Настало је пре 4 до 10 милиона година. Смештено је у котлини између Охрида и Струге.
Окружено је планинама Јабланица и Гавичица. Са једне стране језера је Македонија, а са друге
Албанија. Око језера има доста Албанаца који су јако пријатни и гостољубиви.
Прву Макодонску средњовековну државу основао је цар Самош. Сваки зид његовог утвр -
ђења је изграђен од камења и дебео (широк) око четири метра.
Само у Охриду се налази триста шездесет пет цркава, а један од најпознатијих је манастир
је Свети Наум, који се налази око 26 км јужно од Охрида.
Свети Наум је био близак раду Светог Кимента. Они су били носиоци словенске културне
и књижевне делатности. Све у свему Охрид је предиван град препун знаменитости, а што се
тиче језера рећи ћу само да га становници Македоније називају „Македонско море“.


Игор Миладинов 8/2

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
14-09-2011, 06:29
Мој путопис

Драга мама,
Волела бих да си сада ту поред мене, да се заједно шетамо плажом и постматрамо чаробан
призор заласка сунца. Досада море га је већ прогутала.
У луци се виде мале барке. Једна до њих ме је посебно привукла јер личи на барку која стоји
на мом столу, коју си ми ти купила. Та барка је стара, с велики једром, а великим делом обојили
су је зелене алге. Она није у луци, већ се лагано лелуја на површини немирног и несташног
мора. Могу да видим зарђало сидро. У даљини се виде велике оголеле планине.
Оне се са својим врховима друже са облацима и једни другима размењују тајне.
Људи су овде дружељубиви, друштвени и гостољубиви.
Ноћу се шетам поред барова и продавница са сувенирима. Могу да осетим мирис сасушене
морске траве и мирисе соли, мирисе печеног рибљег меса.
Бледо лице месеца и несташни трептај звезда одавно су прекриле ноћни свод па сад
изгледа као да се и оно тихо и узбркано море претворило у мирно небо.


Твоја Ивана Марковић 8/2

kojica
14-09-2011, 06:32
Куда иде овај свет

Девојка дуге црне косе крупних црних очију седела је у парку. Сунце је
мењало своје боје од жутих тонова до јарко црвених и лагано нестајало иза
зграде. Запалила је цигарету. Седела је мирно, дишући дубоко.
Гледала је ка улици аутомобиле у људе који убрзано пролазе. Сви некуда
журе. Нико је не види, нити их занима та усамљена девојка на клупи. Момак
из црног аудија псује неког старца јер вози споро.
Плави дечак са играчком у руци вуче маму ка песку у парку. Мајка га ни
не гледа, очи су јој црвене, изгледа од плакања. Прича сама са собом: „Оста -
вићу га, не воли ме, чим може да подигне руку на мене и наше дете“. Жена
са виклерима у коси отвара прозор и просипа нешто из канте кроз прозор
напоље, право на неку девојку која је псује из свег гласа.
Старица седа поред Наташе на клупу. Она гаси цигарету и баца остатак.
Старица почиње са класичним причама о томе како су сви млади неваспитани.
Каже да је била у аутобусу и да нико није хтео да устане младој трудници па
је морала она. Стварно, куда иде овај свет??? Нико никога не поштује.
Наташа и даље седи на клупи скрштених руку. Пали другу цигарету и
размишља. Поред ње сад седи човек средњих година. Слеп је и сам. Носи
штап и поводац пса држи у другој руци. Седи и ћути. Чини се као да осећа све
што и Наташа. Толику мржњу, нетрпељивост и неразумевање међу људима.
Ћуте обоје. Наташа жури и обоје осећају нешто тешко у себи, неко разми ш -
љање које их мучи. Наташа више не раз мишља о својим проблемима. О
томе што је оставио дечко и што ће вероватно пасти годину као и што не
прича са оцем. Размишља о туђим проблемима – овог старца који саучествује
у болу других људи.
Размишља о овом усамљеном човеку који изгледа тако немоћно. Не зна
како да му помогне, ни шта да му каже. Само ћути. У једно тренутку чује смех.
То је онај мали плави дечак. Седи у песку и смеје се са мамом. И она се
смеје. Ваљда је схватила да има дивно дете, да јој је то једина подршка у жи -
воту. Наташа гаси и баца другу цигарету у песак. Након пар минута схвата
шта је урадила. Устаје и постиђено узима опушак цигарете и баца га у канту.
Онај човек је устао и на изласку из парка је. Стоји код семафора. Наташа
му притрчава и помаже му да пређе ули цу. Он јој каже само : „Хвала“ и нас -
тавља даље. А Наташа њему : „Не, хвала Вама“.


Милица Динчић 8/4

kojica
14-09-2011, 06:34
Из далека само све ко звезда сја

Данас се сусрећем са једном од најтежих тема, јер своју душу ретко отворим, али дозволићу
мојим осећањима да ме храбро воде.
Ја сам споља сасвим обична тинејџерка али моје срце скрива оно што је велики део мене, то
је кућа у којој станују моја осећања. Мојих тринаест година је исувише мало да бих вам при -
чала о првој љубави. Кроз живот учимо да је љубав када волиш, када се смејеш, љубав је
нежна искрена и топла, као сунце у пролеће, све буди, ведри и покреће, али понекад може да
пожути и да буде као позна јесен. У дубини мога срца, крије се једна симпатија и када помислим
на њу осећам несто чудно несто непознато.
Застане ми дах када га видим, ноге ми клецају, руке ми се тресу, а очи... Очи говоре све. Када
нам се погледи сретну поруменим. Како је то диван осећај, као да сам на крају света. Али
сама помисао да ће отићи, да га више нећу видети... Изазива у мени велику тугу. Као да ме
је анђео погодио врхом своје стрелице, у грудима ме боли и пече.
Али после кише небо опет буде звездано и плаво. Ја моју звезду имам која ми увек даје
светлост. Чудан је овај свет у мени. Можда ће се неко од мојих вршњака у њему препознати, они
који трагају за тајном прве љубави.

Марија Стојанов 7-7

kojica
14-09-2011, 06:36
Коме закон лежи у топузу
трагови му смрде нечовјештвом

Земља је створена као привремено боравиште људи. На њој они проводе живот непрекидним
сукобима патњама, колењбајући се између два суп ротна принципа, између добра и зла, оног са -
танског и божанског у себи.
Они који имају сатанске особине у себи, који својом тиранијом и злочинима превршавају сваку
меру нису ништа друго него нељуди и варвари. Њима је животињско изнад људског понашања.
Такви људи не знају ни зашта осим за безаконе и зло па се зато и не могу назвати правим људима.
Они представљају ружно лице овог света тако је од када је земља настала па до данас. Кроз време
они су се све више множили постајали све гори и насилнији и данас се сматра да је њихов терор
достигао врхунац.
Ти „ђавољи легионари“ говоре о коначној побе ди таме над светлошћу. Пошто се крсте у бес -
мртну таму они одлазе на путање којима ће се вечно кретати. Они тврде да Бог није њихов
творац, не боје га се, већ као да желе да га збаце са престола. По њима Бог није ни вечит ни једини
већ мисле да нас стална кретања и промене земље утичу они сами. Ти обични безбожници не схва -
тају да човек из божанске перспрективе пред ставља само малу искру окружену тамо. Такође они су
обични сепаратисти који не признају цетралну власт, већ би они сами хтели да владају презен -
тирајући зло.
Ипак далеко изнад свих покретних и непо кретних сфера материјалног космоса налази се нај -
више неба пребивалиште праведног Бога. Бог има два својства која га стављају изнад свих других
смртних и бесмртних бића. Он је неуморни стваралац нових светова и неограничени владар
државе светлости у којој нема ни трунке таме. Његова власт почева на чењеници да он једини
има моћ стварања и давања живота.
Али и тај живот губи смисао ако није испуњен бербом за слободу против сваког зла које пони -
жава човека и обезбеђује све што је људско.


Милидар Швоња 8/2

kojica
14-09-2011, 09:13
Љубав је закон

Има много тема о којима бих много да пишем, али од свих тих тема, мени је најдража љубав. Сигурно је
то због моје младости, која управо цвета и за њу је љубав оно што је за сваку биљку вода. Мирис цвеца
или залазак сунца имају посебну чар ако се миришу или посматрају са неким ко ти много значи. Љубав
уме да од нас направи „чудо“. Некад је она и болна и стално се надаш да ће ти се вратити неке лепе очи и
избрисати тај бол као да није ни постојао. Лепо је живети за љубав, једино ми је жао што неки никад не
пронађу праву љубав, а толико трагају за њом и толико је желе. Мислим да праву љубав треба чекати, јер
ће сигурно доћи. Можда баш она нас пронађе. Знам да је један песник написао да је очекивање најлепше
уживање. Ово је још једна прича о једној девојчици која је дочекала своју праву и прву љубав. И зато,
главу горе, љубав је свуда око вас и сигурно ће доћи кад јој се најмање надаш.


Милица Гавриловић 8-1

kojica
14-09-2011, 09:13
Душа је велика као сиње море

Често се тако загледам и читам. Не видим тада ништа испред себе, само празнину коју
знам да треба да попуним и просто ме уплаши тај простoр. Куда одлазе све
неизговорене истине? Да ли оне икада сазнају. Да ли то што заиста јесмо и осећамо,
има бар мало везе са оним каквим се представљамо? Ко сам ја? Моје најтананије
мисли, осећања, жеље, оно што бих желела да будем или искривљење пројекција моје
личности у стварности, оно што бих желела да ме други људа виде? Вероватно се све
три личности стапају у једну и ја сам заправо то што јесам-зрно песка у непрегледној
пустињи живота које стално мења облик и прилагођава се ветру. Онда покушавам да
се загледам још дубље у себе-у души. Повучем ручну и полако и безбрижно стижем
до снова о који је покретач свега, који крије најскривеније место у души. Шта се ту
крије? Чега све ту нема? Путовање кроз људску душу за мене је тако интересантно као
и путовање кроз мене саму. Суштина и дубина душе вечито непознаница човечанства.
Дати свој скромни допринос човечанства у том смислу је за мене велика част и велеке
изазов. Сем тога, тако ћу лакше препознати себе-неће ме мучити ови страхови сумње
боље ћу разумети људе око себе и сутрадан и своју децу. Борбу са другима можеш
избећи, али борбу са самим собом?! То је већ нешто друго. Један део тебе ће изгубити,
али који? Када у човеку победи добро, тада је свима јасно које су последице, али шта
се дешава када у човеку победи лоше? Како то превазићи и усмерити у прави пут?
Другарице ми често кажу да сам постојна као тврђава што има оптимизма и
разумевања за све што ме окружује. Оне не знају да су и велике звезде често крхке и
рањиве и да велике тврђаве махом имају и велика подземља. Људска душа је заправо
табула, велика празнина на почетку, огледало панике наших родитеља од непознатог
исчекивања, али и огромно богатство, јер је душа велика као сиње море када се
испуни љубављу, надом и вером у себе.


Татјана Марковић 7-4

kojica
14-09-2011, 09:14
Душа је велика као сиње море

Највећа љубав на свету је када си здрав, када у себи негујеш пуно љубави када си толерантан и широкогруд, када
умеш да цениш људе.
Велико дело је када умете некога да саслушате, када помогнете старима у невољи, када инвалиду помогнете да
пређе преко улице, када гладноме дате хлеба.
Људска душа је велика река, велики борац који може да се избори са свим биткама овога света не може нико да
искаже колико је љубави наших предака текло, када су се борили да нам створе оно што данас имамо. Људска душа
тежи ка великим идеалима.
Душа је велика цветна башта, испуњена срећом и љубављу ,,Ко чини добра дела, добро му се и враћа;;, јер људи
су успешни само када се узајамно помажу. Душа је велики плави хоризонт који може да допре до најдубљих светских,
животних остварења.
Људски ум све што може да замисли то и оствари. Ни у једном мору не може да стане толико љубави колико
може у нашој души. Душа је једна велика ружа која својим мирисним латицама грли све.
Душа је једна магнетна сила која увек води према неком циљу. Све оно што је усађено у нашу душу, све оно што
скривамо у својој души, и све оно што нам душу испуњава, не може да стане ни у највеће ни најдубље сиње море.


Марија Андрејић 8/4

kojica
14-09-2011, 09:15
Како је Вук измисклио азбуку

Вероватно се сви питате како је Вук дошао на идеју да измисли азбуку. Е, па,
ја ћу вам рећи.
Кад се родио, мајка му је дала име да би био храбар, јак и неустрашив. Као и
сва деца, Вук је био и несташан. Волео је да крадом умаче прсте у пекмез од шљива.
Због тога је имао покварене зубе. када га је мајка одвела зубару, требало је да зине и
каже „ааа“, али, како то слово није постојало, Вук је рекао „аззз“. Претпостављате
какве му је то проблеме стварало, а зуб је баш болео. Зато се Вук наљутио и сва слова
преправио. Кад одете у посету нашој зубарки Маји, сеите се Вука. Неколико година
касније, када је Вук већ био тинејџер, на пропланку близу његове куће, лепа
чаробница чувала је стадо оваца. Млади Вук је туда често пролазио, а чаробница му
се баш допала. Све је радио да се и он њој допадне, али је она само певала: „Вуче,
Вуче, бубо лења, шта ће рећи поколења...! – Показаћу ја њој ко је лењ -, помислио је
Вук и кренуо светом да сакупља народне приче, басне, умотворине, загонетке,
одгонетке. За све што је Вук записао и сачувао од заборава, захвалите прелепој
чаробници.
Ето, сада знате како је Вук измислио азбуку. Да ли ми верујете?


Ивана Маринковић 5-4

kojica
14-09-2011, 09:28
Када бих ја била генерални секретар Уједињених нација

Стварност и машта, два сасвим различита света, две сасвим различите приче су у нашим дечјим
главицама увек присутне.
Живимо у стварности, али се машти предајемо.Ти снови, тај саврешен свет, ти дивни предели и та
нестварна бића су део маште, део нашег безбрижног детињства, део нас. Машта ме често посећује и са
својим златним крилима поведе у свој свет.У том свету ја сам понекад прелепа принцеза или дивна
краљица која има свој дворац начињен од драгуља и дијаманата, понекад добра вила која лети изнад
дрвећа кућа и одозго баца свој чаробни прах на људе и учини да сви постану добри. А једног тренутка
ми је пало на памет: „Шта би било када бих ја била генерални секретар Уједињених нација?“У мојој
глави слике су се ређале једна за другом. Као главни секретар Уједињених нација борила бих се да се све
оружје уништи и да светом влада мир. Људи би живели у миру у благостању без страха од насиља и
рата. Борила бих се против глади која влада у свету. Потрудила бих се да све државе бар подједнако
буду богате, да сва деца и људи имају довољно хране.У сиромашним афричким земљама, где сад гладују
и умиру од глади потрудила бих се да имају довољно хране и нормалне услове за живот, личну хигијену,
да сва деца имају права да похађају школу и имају бежбрижно и срећно детињство.
Све ово је само моја машта која у мојој главици из дана у дан се претвара у нешто ново, боље,
интересантније. Знам да је ово мој сан, али можда једног дана постане јава.


Јелена Бајкић VI-5

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
14-09-2011, 09:29
Папирни бродови - Рабидранат Тагоре
Анализа песме

Дечак је наш мали сањар који описује своју чежњу за
оним што свако од нас жели. Желео је да сви чују за
његово име, за његов родни крај. Надао се да ће се тај
сан остварити уз помоћ малих наизглед обилних
папирних бродова.Ти папирни бродови нису обични,
они су посебни јер му могу омогућити остварење онога
што жели,онога о чему сања. Бродиће је украшавао
натписима свог имена и цветом из очевог врта.
Украшавао их је нежно, са пуно љубави и труда.
Погледавши у небо видео је најмилији призор свога
срца.Тако сваког дана реком плови мала флота
папирних бродова, плови у руке непознатих пријатеља,
журе ка истом циљу повезани саставним деловима
маште, надом и сном.
Папирни бродови су постали стварност, наш дечак,
маштар, сањар, постао је чувени светски индијски
писац.


Наталија Лукић VI-5

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
14-09-2011, 09:29
Плави чуперак (анализа) - Мирослав Антић


Савремени писац родом из Мокрина написао је
велики број песама које су намењене нашем
узрасту.Једна од тих многобројних песама је и песма
,,Плави чуперак”.
У овој веома симпатичној песми говори се о једном
дечаку који се заљубио у девојчицу која има плави
чуперак. Ах,тај плави чуперак шта уради од
њега?Ништа страшно, само оно што се дешава свима
кад су заљубљени. Љубав је нешто најлепше што
испуњава човека најплеменитијим осећањима, али зна
да изазове промене као код овог дечака. Постао је
одједном забораван, пометен, збуњен. Све је то због
једне Сање, једног плавог чуперка из шестог А, па шта.


Катарина Качаревић VII-5

kojica
14-09-2011, 09:29
Лик и дело Вука Караџића


Вук Караџић представља једно од највећих српских имена, која су пролазила кроз историју до дана данашњег. Вук је рођен у
Тршићу 1787.год, а преминуо је 1864.год. Сакупљао је приповетке, анегдоте, пословице, питалице, загонетке, народне песме и
приче. Написао је писменицу тј. граматику, живот и обичај народа српског, као и многе друге историјске, граматичке и
етнографске списе.
Нажалост, као што и то обично бива , ништа није тако савршено, лепо и слатко у животу, као што се на први поглед чини.
Наиме, Вук је био једино дете у његовој породици, задесила их је велика трагедија да би свако дете које би се родило убрзо
затим и умрло. Његова породица је то врло тешко поднела и због тога су Вуку дали баш то име, које симболизује снагу једног
вука. Лоза Караџића није се наставила, јер је Вук имао само ћерку Мину, која није могла да има порода. И поред свега тога, као
да није било и превише несреће, Вук је оболео од реуматизма и остао без ноге. То звучи помало чудно, јер се данас то успешно
лечи, али тада је то било веома страшно. О њему самом, његовом лику и делу, може се заиста пуно написати, а и сви знамо
зашто је то тако. Највећи разлог због кога и дан-данас поштујемо, волимо , слушамо и пишемо о њему је тај да је он старо
српско писмо заменио ћирилицом. Писмо које је имало заиста пуно тешких слова, заменио је писмом од тридесет лако
запамтивих слова, и хвала му на томе!
Вуков главни мото је: ,,Пиши као што говориш,и читај како је написано.’’
Вук Караџић још одавно има споменике у нашој земљи, али највећи споменик који му можемо подићи су љубав и интересоваље
за језик. Језик је жива снага са којом је везана не само култура, него и постојање једног народа.


Марија Живановић VII-3

kojica
14-09-2011, 10:13
OСМЕХ

Осмех не кошта ништа, а значи много. Он обогаћује оне који га примају, а не осиромашује оне
који га дају. Траје тренутак, али је сећање на њега каткад вечно. Нико није довољно богат да би га
пропустио, нити је тако лош да га не заслужује. Он људе чини срећним, олакшава им рад, а очекиван је
и знак пријатељства. Даје одмор онима који су уморни, обесхрабренима враћа храброст.Он се не може
ни купити, ни позајмити, ни украсти јер је то нешто што нема вредност, осим када се даје. И ако некада
сретнеш особу која више нема осмеха – буди великодушан, дај јој свој, јер нико не осећа такву потребу
за осмехом као они који не могу да га дају другима!


НАТАША РКМАН VI – 2

kojica
14-09-2011, 10:14
ПУТОВАЊЕ „МАЛОГ ПРИНЦА“


Многи људи су слични Малом принцу из истоимене Егзиперијеве књиге у којој је он тражио
пријатеља по целом свемиру, а није схватио да је тај пријатељ њему јако близу и да је то била његова
ружа коју је он чувао и неговао. Прошао је читав свемир да би нашао нешто што је одувек имао код
себе.
Мали принц, то може да буде моје друго име, јер сам и ја као и он много грешио трагајући за
нечим и склањајући друге са мог пута, не схватајући да су они баш ти које ја тражим. Тако је било са
једним мојим, сада добрим другом Иваном. Био сам четврти разред кад су се моји „најбољи другови“
престали дружити са мном. Тада сам био јако тужан и тражио сам неко друштво за игру. Сваки дан сам
се играо са Иваном, који је живео на другој страни села. Нисам имао осећај да ми је он прави друг, али
то није могло да се каже за њега. Он је према мени осећао велико пријатељство. Стално смо долазили
један код другог, али он је за мене тада био само пријатељ „џокер“ кога бих звао када бих био сам.
Међутим, једног дана у школи кад су се моји бивши другови грубо шалили на мој рачун, Иван је стао
на моју страну и почео да ме брани од њиховог вређања. Тада сам осетио нешто у стомаку. То је било
пријатељство. Од тада, Иван и ја смо најбољи другови, како се каже „ и у добру и у злу “. Са старим
пријатељима сам се помирио, али то није означило крај Ивановог и мог пријатељства.
Нешто сам научио из овог искуства што је и била поука књиге „Мали принц“, а то је да човек
најбоље види срцем.

ДУШАН ПРОДАНОВИЋ VII – 2

kojica
14-09-2011, 10:15
Кад зажмурим и кад сањарим


Чим склопим очи тонем у сан, диван и нестваран. Заправо не знам да ли је то сан
или будно сањарење.
Углавном у том сну сам изван свих временских граница. Имам времена на претек
и што ми је најбитније, увек сам дете. Можда се тога и плашим, година и
пролазности. Можда из тог разлога о томе сањам јер не желим да ове године прођу и
да дођу неке друге, много озбиљније. Сада сам безбрижно дете и волео бих да тако
заувек остане. Моји снови често су повезани са особама које су ми врло драге. Кад
зажмурим, замишљам себе у будућности као особу која је остварила већину својих
снова.
Вероватно због тога, волео бих да сам увек дете коме су као и до сада остварене
жеље и снови, за неког мали, а за мене велики.


Бојан Млинарић VI - 2

kojica
14-09-2011, 10:15
КАД ЗАЖМУРИМ И КАД САЊАРИМ


Небо је обојено дугиним бојама.Дан умире, а ја седим и то посматрам.
Немоћна сам да спречим смрт дана и да још мало задржим Сунце. Док се Сунце
полако спушта,моје срце испуњава туга.Цело срце ми је испуњено тугом, осим једног
малог дела.У том делу срца тиња нада која зна да ће се дан поново родити. Полако
заклапам моје очи и почињем да летим до земље која је само моја.У тој земљи нема
рата и мржње и све је лепо. Птице ми тамо певају своје умилне песме и својим
предивним гласом улепшавају природу. Поред Сунца на небу стоје и звезде, које личе
на свећице које је сам Бог упалио. Дрвеће је разних боја. Крошње овог дрвећа се шире
и стварају хладовину. Цвеће има разне облике. Изгледа као да је преко његове лепе
боје неко посуо неки сјај. Мирис који ово цвеће шири је опијајућ. И сваки мирис
подсећа на нешто друго. Неки подсећа на океан,неки на кишу...Тамо осим обичних
животиња постоје и животиње из митова и бајки.Уживам у овоме,али ипак стрепим,
јер знам да кад отворим очи, све ће бити готово. Али на неки начин не бојим се краја,
јер знам да ће ме моја машта кад год зажмурим, донети овде. И зато се полако
припремам да отворим очи. Већ летим преко долина и пашњака назад, у
стварност.Вратила сам се. У даљини видим последње зраке које Сунце баца пре
заласка. Све полако тоне у мрак.
И у овом мраку једину светлост представља онај пламичак наде који зна да ће се
дан поново родити и да ће Сунце поново изаћи.


КРИСТИНА ВЕСКОВ VI – 2

kojica
14-09-2011, 10:16
ČOVEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI

Kada čovek gleda srcem,sve se vidi drugačije nego očima. Očima se može primetiti samo spoljašnji
izgled koji ništa ne govori o čovekovim osećanjima niti o ćudi. Naša najveća greška je u tome što najčešće
rasunujemo po spoljnom izgledu,a nikad ne obratimo pažnju na ono što naše srce zapaža i ono što njemu smeta
ili prija. Prijatelji koje nanemo srcem su nam uvek najodaniji i najpouzdaniji. Oni nam uvek veruju tako da i mi
njima treba da verujemo. Takva prijateljstva trebamo čuvati kao lampe, i od najmanjeg daška vetra da njihov
plamen i sjaj nimalo ne bismo oštetili.
Na kraju,iako nas oči budu prve povukle,potrudimo se da zapitamo i naše srce za mišljenje jer bi nam
to uvek moglo biti od pomoći da nanemo pravog prijatelja.


Duško Ožegović VII-2

kojica
14-09-2011, 10:17
ČOVEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI


Ljudi sada ne umeju da cene ono što imaju,ne umeju da čuvaju ono što vole,ne umeju više ni da vole.
Ceo svet ,mnogo osoba i ostale stvari uglavnom gledaju samo spolja. Unutrašnjost im više nije ni bitna.
Da,takva sam i ja ponekad bila,sada sam napokon shvatila neke stvari. Kada čovek vidi neku osobu koja mu se
fizički ne svina,odmah počne da je ismeva i da daje neukusne komentare,ne mogu reći „komplimente“. Ali kada
upozna tu osobu,shvati da je bolja od mnogih koje su mu se fizički svinale,možda čak bolja i od njega samog.
Često takve osobe znaju i da vole,za razliku od mnogih.
Moje mišljenje o tome je promenila baš jedna osoba koja mi se fizički nije toliko dopala,ali koju sam
zavolela kao osobu, baš zato što sam je gledala srcem.


Nataša Rkman VII-2

kojica
14-09-2011, 10:17
ČOVEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI


Mi često propuštamo prilike,ali dok verujemo našem srcu,ne možemo napraviti velike greške. Prijatelji
su nekako kao zvezde,ne vidimo ih stalno, ali znamo da su tu. Oni su osobe koje nas najlakše mogu povrediti,jer
njima dajemo naše srce. Naše srce možemo posmatrati,recimo,kao papir. Prijatelji drže u svojim rukama taj
papir i mogu ga zgužvati i baciti,ili ga mogu dobro čuvati. Pravi prijatelji će ga,naravno,dobro čuvati,dok će oni
koji nam to nisu,nemarno baciti taj papir. Neki ljudi protraće svoj život u traženju mana drugim ljudima,dok bi
trebalo da zaborave na mane i posvete se traženju vrlina. Niko nije savršen. Ljudi nisu savršeni,ali neki to
zaboravljaju. Trebalo bi da budemo svesni našeg nesavršenstva i da probamo da ga popravimo. Neki ljudi kažu
da se postaje savršen zahvaljujući nečijoj ljubavi. Zato pokušajte da zaslužite nečiju ljubav.
Mislim da niko ne pamti šta smo rekli ili učinili,ali da svi dobro pamte kako su se zbog nas osećali.
Zato se trudite da se ljudi u vašoj blizini osećaju dobro.


Kristina Veskov VII-2

kojica
14-09-2011, 10:18
ČOVEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI

Srce nekad ume da odluči ili kaže nešto pametnije od uma. Naravno,ne kažem da je srce uvek u
pravu,naprotiv,nije,ali je srce u većini slučajeva u pravu. Nijedno iskreno prijateljstvo nije sagraneno bez
ljubavi,jer srce je to koje nam je govorilo da je to prava osoba za naše prijateljstvo. Kakva bi prijateljstva bila
bez ljubavi? Iskreno,verujem da bi bila grozna. Jer mi prijatelje prvo upoznamo srcem,pa tek onda očima i
razumom. Jer, prijateljstvo je nešto najlepše na svetu,iako je pravih prijatelja jako malo. To je nešto što se uvek
pamti,do kraja života. Zato treba prijatelje ili bilo koga drugog upoznati prvo srcem,pa tek onda očima, jer u
tom slučaju ako bude krenulo loše,naše srce će patiti,a ne naše oči,
Moje iskreno mišljenje je da pre nego što o nekome donesete neki zaključak, pitajte vaše srce da li se
slaže sa tim,i poslušajte ga jer dobro vidimo samo srcem. Tako ćete praviti mnogo manje greške,i posle se zbog
te odluke nećete kajati!

Gordana Ćurčić VII-2

kojica
14-09-2011, 10:18
Најдража успомена


Свакоме од нас се десе неке битне ствари које нам заувек остају у сећању.Неке од њих су лепе, а
неке баш и нису.Увек сам се трудила да заборавим све лоше, и да ми у сећању остану само лепе
успомене.Моја најдража успомена је одлазак на концерт групе ,,Rebelde”.За ту групу сам први пут чула у
истоименој серији.У појединим епизодама сам чула неке њихове песме и одмах су ми се допале.Када сам
сазнала да ће та група гостовати у Србији, веома сам се обрадовала. Купила сам карте чим су изашле у
продају, и неколико месеци сам нестрпљиво очекивала концерт. Коначно је дошао и тај дан. Концерт се
одржао почетком септембра у ,,Београдској арени”. На концерт сам ишла с мамом. Из Новог Сада смо
аутобусом ,преко организованог превоза, кренуле у Београд. У аутобусу сам упознала две другарице, с
којима се и данас дописујем.То је била само једна од многих лепих ствари које су ми се десиле те
вечери.У арену смо ушле око седам сати увече, иако је концерт почео тек око пола девет.Унутра је била
прилично велика гужва.Сви су били срећни и веома узбуђени, а на свим странама су се могли видети
плакати са сликама групе. Пре наступа мама и ја смо се трудиле да што више приђемо бини. Тада још
нисам могла да замислим да ћу већ на самом почетку концерта бити метар испред бине. Када се група
појавила на бини, публика је почела неконтролисано да скаче и вришти од узбуђења.Концерт је започео
са веселим и живљим песмама, а касније су на ред дошле и баладе.Све песме које сам те вечери чула су
ми се веома допале. Неке од њих сам знала, а неке не. Свака песма је била испраћена посебном
кореографијом. Осим што су им песме и кореографије били одлични, и они су заиста изгледали одлично
и расположено. Цео наступ се одвијао много лепше него што сам могла да замислим. Публика је кроз цео
концерт певала и играла, мада је у току последње песме, која носи назив по групи ,,Rebelde“,ситуација у
арени била најживља и највеселија.Чланови групе су у току те песме били обучени у школске
униформе,а током целог концерта су ми сви били близу, пошто сам била испред бине. Концерт је на мене
оставио заиста сјајан утисак. Дуго после њега су ми у глави биле песме које сам те вечери чула, али
осећај који сам тада имала никада нећу моћи да заборавим. Концерт ће заувек остати у мом срцу као
најдража успомена.


Марина Мијатовић VII-1

kojica
14-09-2011, 10:19
Драги непoзнати друже...

6.6.2009.
Веома ми је драго што сам дошао до твоје адресе. Ја се зовем Милован Николић и живим у
Сиригу.Ученик сам седмог разреда ОШ„Данило Зеленовић” и одличан сам ђак. Када немам обавеза у
школи, највише волим да играм компјутерске игрице или да изађем и да се шетам. Другари и другарице
из мог разреда су најбољи, али од свих ми је највећи пријатељ Марко Живковић.У слободно време, када
не седим испред компјутера и не идем у шетњу, волим да читам занимљиве књиге којих по мени има
врло мало.
Надам се да ће ово бити једно лепо пријатељство и да ћу те брзо упознати.Очекујем твој одговор
Пуно поздрава,
Мићко

kojica
14-09-2011, 10:19
Светац - заштитник моје породице

Заштитник моје куће и породице је свети Никола. Он је заштитник мора и
рибара.
У мом дому се посебно спрема свечана трпеза. Спремају се погача и кољиво.
Тата и ја поранимо у цркву да их свештеник освешта. Са посебном радошћу се враћамо
кући. Осећам задовољство јер је моја крсна слава баш свети Никола. У то време, мама
полако завршава ручак. Износимо свећњак са украшеном свећом. Осети се мирис
тамјана у кући док тата пали свећу и док чекамо госте. Вино се точи, песма се чује,
посебна је атмосфера у кући. Волим да седим за столом и да слушам старе приче, шале
и обичаје ...
Свети Никола чува моју породицу вековима. Традиција се преноси са колена на
колено.Тог дана нам долазе пријатељи и родбина, људи које ја волим, а и они мене.

Радмила Шумарунић 6 – 2

kojica
14-09-2011, 10:19
Има један чуперак плави


Недавно сам читао лектиру „Плави чуперак”.Из те лектире коју је написао
Мирослав Антић посебно ми се допала песма „Плави чуперак”. Песма говори о љубави,
односно о симпатији коју дечак осећа према девојчици.Читајући ту лектиру, ја сам
схватио да и у мојо глави има један чуперак плави. Све сам се више и више удубљивао
у песму, а дечака из песме сам замењивао са собом. У песми сам гледао себе како се
пред симпатијом умудрим, удрвеним па мало, мало поцрвеним. Моја симпатија није
Сања из шестог а, али је једнако деловала на мене као и на дечака из песме.Сутрадан
сам у школи побркао ратове и ромбоиде и градове и пирамиде. Из рецитовања ове
песмице добио сам оцену између двојке и тројке. То ми се дешавало јер и у мојој глави
има један чуперак плави.


Александар Миловановић 7 – 1

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
14-09-2011, 10:20
Извештај о школској екскурзији

Петнаестог маја у осам сати у аутобус је ушло педесет шест ученика и пет наставника ОШ ,,Данило
Зеленовић”,спремних за екскурзију. Циљ је био да обиђемо непознате крајеве,да сазнамо нешто више о
Вуку Стефановићу Караџићу...Свима нам је било забавно,а забава је трајала од осам сати ујутру до пола
девет увече.Кад већ спомињем да је било забавно,рећи ћу и где смо ми то били кад нам је већ било тако
лепо.Прво смо отишли у Шабац у Градски музеј,онда у Тршић,где смо били у Вуковој кући.Ту је било
најлепше.Затим смо отишли у манастир Троношу и на крају смо обишли прелепу Бању Ковиљачу.На
екскурзији је било дивно.Обишли смо све што смо планирали и свако место је било на свој начин
занимљиво.


Ања Тасовац VI-1

kojica
14-09-2011, 10:20
Син и отац на пристаништу


Од свих приповедака које сам до сада прочитала,на мене је највећи утисак оставила приповетка
,,Све ће то народ позлатити”.Често постављам себи питање:,,Зашто се ружни догађаји и ствари
понављају?”.У овој приповетки је описан случај војника,казанџијиног сина,који је у рату остао без руке и
ноге.Постао је просјак.Често се срећем са инвалидима наших ратова и на нашим улицама.Неки од њих
седе у својим колицима,бледи,препричавај у своје приче.Међу њима је доста младих људи који никад
више неће стати на своје ноге,живети нормалан живот,трчати,бавити се спортом...Пред очима ми се
често појављује лик војника без руке код семафора на уласку у Београд.Торбица му је окачена око
врата,проси,моли за новац,за хлеб који не може да једе својим рукама.Мислим да држава и друштво
заборављају на те људе и да не сме бити једина надокнада за живот мисао ,,све ће то народ
позлатити”.Лично верујем да ће ,,све то Бог наплатити”,а мени неће бити тешко да свакоме од њих кажем
,,добар дан” са осмехом.

Нина Николић VIII-1

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
14-09-2011, 10:21
Mали принц


Читајући ,,Малог принца”,чини ми се да сам пронашао одговоре на многа питања која су ме
мучила.Почећу од једног једноставног закључка-одрасли су чудна створења.То је једна велика
истина.увек су незадовољни и нервозни.Стално нешто исправљају,а нарочито нас децу.Трче,јуре,немају
лепу реч,времена за љубав...Волео бих да могу да их посаветујем да прочитају ,,Малог принца”,јер
можда би их он натерао да се мало зауставе и дођу до закључка да се све само срцем добро види.


Срђан Цапик VII-1

kojica
14-09-2011, 10:21
Кмет Симан на великом мегдану


Свидела ми се прича о кмету Симану.Нигде боја и оружја,нигде крви и смрти,а мегдан је пред
нама.Боре се речима Србин Симан и Турчин Ибрага.Ибрага дошао по своје шљиве.Симан,који слути
своју слободу и слободу свог народа,први пут дочекује Турчина лежећи.Осећа се слободно.Са Турчином
се игра.Даје му до знања да оно по шта је дошао није није његово.Свидело ми се кад је Симан говорио у
име читавог српског народа.Као и Симану и мени је било жао што је Турчин отишао и што је прекинут
мегдан речима у којем је,чини ми се,Симан био победник.Не знам како се завршила прича,али надам се
да је Симан и даље побеђивао.


Срђан Цапик VII-1

kojica
14-09-2011, 10:22
Марко Краљевић-народни јунак


Недавно сам учила о Марку Краљевићу.Он се мени свидео као јунак који је помагао
сиротињи.Марко је био изузетно храбар.Никада није одбацио ниједну сиротицу јер је волео људе.Он је
имао коња,Шарца,који је имао све његове особине.Народ је Марка заволео зато што им је требао
заштитник,а он је био тај који их је штитио.Ја сам га заволела јер је помагао мојим прецима и зато што га
је народ опевао као доброг,мудрог и јаког човека.Марко није хтео никоме да остави свог коња,поготово
Турцима,јеp таквог коња није нико други заслуживо.Краљевић Марко је,нажалост,преминуо,мада би сви
волели да је и даље жив један тако велики јунак као што је био он.Читајући песме и приче о њему много
сам га заволела,и он ће увек остати у мом срцу.Иако историја о њему пише лоше,ја не верујем у то.Ипак
је народ праведнији судија.


Наташа Миловић VI-1

kojica
14-09-2011, 10:22
Jедно моје ,,оправдање”


У досадашњем школовању имао сам многа оправдања.Сва она су била занимљива.Једно ми је
добро остало у сећању.Пробудио сам се за школу као и обично и отишао у тоалет.Док сам се спремао за
школу,сетио сам се да имамо контролни из енглеског,а ја баш нешто не волим енглески.Тада ми је пала
на памет једна идеја.Позвао сам маму и рекао јој да ме јако боли зуб.Мама ме је брзо ухватила за руку и
одмах повела зубару.Целим путем сам страховао да зубар не открије моју превару.Када смо стигли до
амбуланте,прочитали смо да зубар не ради.Знао сам да сам се извукао и да ће оправдање
упалити.Сутрадан сам отишао у школу.Наставница је тражила оправдање за мој изостанак.Рекао сам да
ме болео зуб,ала неко из разреда је добацио да ме видео како се играм напољу.Било ми је страшно
непријатно и на неки начин сам се кајао зато што нисам дошао у школу,а посебно што је моја превара
откривена.


Небојша Мутлак V-1

kojica
14-09-2011, 10:22
,,И ту мајка тврда срца била”


Песма,из које је овај стих,говори нам какав је бол мајке за својим синовима и мужем који су дали
главу за отаџбину.Морала је због своје преостале породице да буде сталожена и тврда срца.И она је
постала јунак као и њени синови.За отаџбину је дала не само главу,него што је још болније,своје
љубљене.Читајући ову песму,кренуле су ми сузе на саму помисао колико је жена то доживело.На крају је
видела гаврана,симбола несреће,како носи руку њеног сина и спушта јој је на крило.Заједно са снахом је
препознала руку по бурми и тада њено ,,тврдо срце”препуче од бола.И мајка,као и њена деца,дала је и
срце и главу за своју отаџбину.

Биљана Егељић VI-1

kojica
14-09-2011, 10:23
Опраштамо се


Мили моји, пишем ово, рука ми дрхти, од туге и бола, што се растајемо након осам дугих
година које су, иако су биле дуге, мени брзо протекле јер сам их проводио с најбољим друговима
и наставницима, који ће ми заувек бити урезани у срцу по свему лепом.
У ових осам година било је и туге и плача, али је било и много више оних лепих и веселих
тренутака, а ја ћу се потрудити да само оне лепе памтим. Никада вас нећу заборавити , екскурзије,
несташлуке појединих ученика, изласке и све остале лепе и веселе догодовштине које су нас
везивале ових протеклих осам година.
За неколико дана доћи ће и тај тренутак, тренутак растанка када ће нам се животни путеви
раставити и свако ће отићи на своју страну. Више никада неће бити као пре, и то боли. Сада тек
разумем оно што одрасли кажу „Најлепше је доба проведено у основној школи”.


Милан Кнежевић 8 - 1

kojica
14-09-2011, 13:37
МОЈА ШКОЛА ЈЕ ЛЕПА -
МОГЛА БИ ДА БУДЕ ЈОШ ЛЕПША!

Још од малена, од када деца знају за себе, родитељи почињу да их васпитавају и уче како да
буду добри и поштени људи, као што су и они. Mеђутим, схватања су различита. Време кад су
наши родитељи били мали и ово време се разликују (мало више). Да почнемо од
музике...Некада су се слушали Бели анђели, Тина Тарнер...али сада ... сада су ту Eminem, 50 cent,
Bad Copy...Све је то ОК , али зашто морају да их зову "чупавцима" или "дрогирашима" - и ко зна
шта ће још смислити. Поред чупаваца, неизбежно је и "подигни те панталоне, пашће ти", "не стављај
толико гела", "исправи се", "не причај такве речи у мом присуству" (наравно, то су речи које они не
разумеју). Сад стиже на ред оно што нам најтеже пада: чишћење собе. Чим уђу у собу, одмах почну
да коментаришу зашто сам излепио постере по зидовима, зашто су ми књиге и свеске разбацане
по столу, зашто ми је гардероба по целој соби и ван ормара...Па добро, да ли ја својој мајци
замерам што су јој понекад у кухињи разбацани тањири, прибор за јело и шерпе, или је судопера
пуна прљавих судова?! Па наравно да не! Па зашто се иначе оних неколико квадрата у кући
зове МОЈА СОБА! Моја соба је моја слобода – у нереду се лакше сналазим . ОК, то за собе, мада
понекад претерују. Али зашто увек? Зашто увек кад кренем некуда, последње што чујем је
"Никола, врати се око 20 часова и немој да касниш!"Добро, соба , стил облачења, изласци,
али школа је дефинитивно свима слаба тачка. Зашто морају да ме упоређују са Мајом или
Ненадом, када сам ја јединствен. Како да учим, кад само мислим на девојчице, музику, кошарку,
али - шта могу када сам у тим годинама. Трудим се колико могу да се концентришем на домаћи из
математике, или да научим лекцију из географије, али моји родитељи никада нису задовољни
оценама и увек морају да кажу како ...(неко тамо) није ништа бољи од мене и да сам могао боље. Па
како да учим, кад видим да је осам сати и да почиње моја омиљена серија?
Ма, у суштини, родитељи су увек у праву, али мени је свеједно јер сам ја само дете. Кад ће
схватити да ћу те ствари, које они покушавају да ми објасне, схватити тек у њиховим годинама,
када ја будем у истој ситуацији , са својом децом, као они са мном. Али, сукоби генерација су
трајали, и трајаће још дуго, дуго

Никола Ђорђевић VIII-1

kojica
14-09-2011, 13:38
МОЈА ШКОЛА ЈЕ ЛЕПА -
МОГЛА БИ ДА БУДЕ ЈОШ ЛЕПША!


Моја школа "Бубањски хероји" налазти се у Нишу, у насељу Ледена Стена. У њој дневно
борави велики број ученика, наставника, професора, стручних сарадника и помоћног
особља. Школа је велика , лепа и пространа. У њој има места за све ученике који су жељни
новог знања, искустава. Има много учионица и кабинета који су добро опремљени, сваки
према потреби предмета за који је та учионица (или кабинет) намењена.
Поред многобројних ученика и наставника, у школи вредно ради велики број људи чије је
задужење одржавање чистоће школе. Сви се они труде да нам боравак у школи учине
пријатнијим и лепшим.
Ја се трудим да чувам школу и њену имовину, јер ту проводим највећи део свог радног дана.
Али то многи ученици не раде. Уништавају школу разним графитима и бојама, упорно
жврљају по зидовима и клупама, краду креде, не бацају смеће у корпе, ломе стакла и
слично.
У школи су предузете одговарајуће мере кажњавања за оне који се не придржавају
правила понашања. Зато, никоме не бих саветовала да чини оно што је лоше за
добробит школе и свих нас.


Драгана Цветковић VI-3

kojica
14-09-2011, 13:39
ХУМОРИСТИЧКИМ ПЕРОМ О...

Ако ћемо искрено, друштво нам је далеко од савршеног! Иако сам тек дете од 13 година, ипак ми
многе ствари ''боду очи'' и могла бих да их искритикујем.

Сетим се на пример, неке школске журке. Она никад не прође без звука фолк-музике који ме
иритира и ''пара уши''. Мада, то је наша, народна српска музика, увезена из Турске, дело мога
народа, па би ваљда био ред да то и слушам. Али, колико год да се трудим, не полази ми за
руком. И заиста ми је криво и не разумем зашто ми се не допада овај вид ''уметности'' – склад
једноликог ритма и мелодије који прати поетичан текст о чашама вина, доњем вешу...

Да бих описала певачице фолк-музике искористићу један коментар моје бабе која има завршену
само четворогодишњу основну школу, али ипак, он певачицама савршено одговара: ''Кад уђу у
бутик, ваљда узму оно најнаказније па обуку на себе''. Потпуно се слажем. На фолк сцени
неопходни су дубоки деколтеи који откривају ''лепоту људског тела'', разноразни изрези и
шлицеви дуж целе ноге, као и неизоставне наочаре за сунце покривене разним детаљима, под
којима је немогуће било шта видети.

Ево, шта ми је још смешно. Кад се појави нова песма, домаћа или страна, сви желе да је имају
на телефону, слушају свакодневно и дају јој лепе атрибуте. После месец дана, песма је стара и
неактуелна. Да су песме заиста добре, како их описују у многим часописима, оставиле би трага и
по више година пошто су настале.

Када бих кренула редом, имала бих још много тога да искритикујем, али за то би требало страна
и страна... Једно је сигурно – и даље живимо у друштву какво је описано у приповеци ''Мртво
море''. Све имамо: најновију технологију, медије... недостаје само нешто да нас пробуди из
културног дремежа.

Ружица Слијепчевић

MATEMATIKA (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/111-Matematika)

kojica
14-09-2011, 13:40
ХУМОРИСТИЧКИМ ПЕРОМ О...


Србија је као једно велико море. Тихо и мртво море дефинитивно није, већ
узбуркано као да ће какав цунами доћи. Тај цунами је мода. Мода је сасвим у
реду, у смислу куповине лепе, маркиране одеће али у Србији постоје људи који
претерују.

Мода нас прати на сваком кораку. Када погледамо око себе, видимо моду: модерну
обућу, куће, аутомобиле и накит. Није важно да ли је претерано, да ли неком лепо
стоји – важно је само да је модерно, маркирано и последњи ''крик моде''. Gucci,
Prada, Cavalli само су неке од модних марки које диктирају моду. Модним пистама
корачају младе анорексичне манекенке, које онако претерано нашминкане личе на
зле вештице из бајки. Уколико немамо најновији модел мобилног телефона или
компјутера, најновији модел патика – ми смо ''out''. Изрека каже – Одело не чини
човека. Погрешно! Данас одело итекако чини човека. Не смемо предкочити
најновији хит – пластичну хирургију која је претежно женама омогућила да
се ''прекроје'' у нове пластичне луткице. Отворили смо врата моди и она нас је
заслепила. Нажалост, ушла је и у друге сфере наших живота, међу нас младе у
облуки: дроге, алкохола и цигарета. Млади који пуше, пију и користе дрогу су
веома прихваћени у друштву. С друге стране, они који то не чине, вредно раде и
уче, читају књиге и нису баш омиљени. Они су ''штребери''.

Дакле, модни цунами нам се сручио на главу. Ипак, бити модеран значи и имати
стила, бити образован и културан, а никако подлећи пороцима.


Светлана Ђурђев-Ламбић

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
14-09-2011, 13:41
ХУМОРИСТИЧКИМ ПЕРОМ О...

Зрењанин је мали град, а некада велик и богат, највише људима и фабрикама. Био
је град са највише фабрика у земљи: фабрика меса ''Бек'', фабрика
хлеба ''Житопродукт'', фабрика млека ''Млекопродукт'', фабрика чарапа ''Ударник'',
фабрика шешира ''Бегеј'', фабрика лекова ''Југоремедија'', фабрика
тепиха ''Пролетер'',
бродоградилиште ''Бегеј'', ''Скробара'', ''Ипок'', ''Дијамант'', ''Радијатор''... Чудно је
где су се све те фабрике изгубиле, нестале, избрисале са карте овог града. Где су
сви ти вредни људи који су створили и изградили све те фабрике? Какве су
њихове судбине? У њихове животе ушла је несигурност, страх од најављених
отказа, неизвесност... Шта се то дешава у свету одраслих? Да ли је могуће да у
овом граду ништа не успева? Протеклих недеља бомбардовани смо информацијама
о светској финансијској кризи. Да ли то значи да ће бити још горе и теже? Може
ли горе? Фабрика тепиха, некад оличење једног великог и успешног гиганта,
нестала је у трави и растињу... Која иронија да на Данима пива нема нашег
зрењанинског, некада у свету добро познатог по квалитету. Фабрика продата,
радници на улици. Да ли ти радници имају децу, како живе? Да ли је неко мислио
када ју је продавао? Да ли ће ''НИС'' добити битку коју води против продаје? Да ли
овај град нема потенцијала за развој или не постоје кадрови за то? Често ми се
чини да је исувише сив и тмуран. Нема радости. Где је енергија која би требало да
тресе овај град? Жао ми је. Волим овај град, али као да нам се не да. Ако су се
све ове фабрике продале и пропале, да ли ће се то десити и са нама? Да ли ћемо
се и ми продати за неку малу суму новца? Да ли је баш све на продају?


Маркo Малушић

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
14-09-2011, 13:42
Drugarstvo na delu
* takav treba biti *


U četvrtom odeljenju sedmog razreda ima jedna devojčica koja je prošle godine operisala
kičmu.Bilo joj je vrlo teško jer ju je posle operacije kičma strašno bolela.
Išla je na vežbe i mnogo puta izostajala sa časova a sav taj trud nije bio od koristi- kičma se
nije ispravljala. Sve do jednog dana kada je tužna došla u školu .Svi su je odjednom spopali i
pitali je šta joj je, a ona tužna odgovarila da mora na vrlo tešku operaciju kičme .
Svi su se snuždili i rekli kako im je žao.Kada je otišla na operaciju svi su mislili na nju.Čim je
završila sa operacijom njena mama je javila da je Jovana dobro i da joj je uspela operacija.
Pošto se operisala na jednoj beogradskoj klinici, sa njenom mamom u posetu je išla jedna
devojčica iz njenog odeljenja,u ime celog odeljenja. Dok je ona boravila u bolnici, njeno odeljenje
i njena razredna su smišljali šta da joj poklone za dobrodošlicu. Ubrzo su se složili da to
bude mp4- player za slušanje muzike kad joj bude dosadno i čestitku na kojoj se celo odeljenje
uključujući i razrednu potpisalo.Dan kada je došla u školu svi su nestrpljivo čekali.
Onog dana kada se Jovana pojavila u školi, svi su skočili i jako se obradovali Prepričavala im
je šta se sve desilo a oni su je pažljivo slušali. Kada je završila, svi su rekli da im je drago što
se konačno vratila.Ona je mnogo propustila a njeno odeljenje je njoj samo pomoglo da to prevaziđe.
Pošto su znali da je operisala kičmu, svi u razredu su je pazili.Nosili su joj stvari, pomagali joj
oko domaćeg, kupovali joj užinu, ali i nastavnici su takođe nju pazili- nisu je terali da uči ono
sto su već učili nego su je pustili da nastavi da uči ono što budu novo radili.
Pošto su njeni drugari bili nenasilni i pomogli joj oko teške operacije ispali su dobri i plemeniti.
Tako da je pouka ovog svega da onima kojima nešto nedostaje treba priušiti svu pomoć i
pažnju.

Jovana Stanković VII-4
Jovana Kitić VII-4
Jovana Bakoč VII-1

kojica
14-09-2011, 14:06
Шта ми је Никола Тесла шапнуо на уво

Никола Тесала, један од највећих умова људске цивилизације,
био је тема о којој је требало писати.
Отишла сам у библиотеку и пронашла књиге, енциклопедије са
занимљивим сликама. Стекла сам утисак да је свака слика и
свако слово пријало. Онда је дошао он, Никола Тесла, и тихо ми
причао о својој прошлости. Родом је из села Смиљане, крај
Госпића. Лика, лепа, кршевита и моћна, нико није предвидео да
ће се баш ту у честитој свештеничкој породици родити дете по
имену Никола. И док су сви његови вршњаци играли разне игре,
Николина размишљања су ишла у сасвим другом правцу. Волео
је да опажа све појаве и промене у природи, да размишља о томе
зашто се на небу појави муња, па се онда чује ударац грома,
колико снаге у себи носи река, по ком принципу ради воденица.
Временом је у њему расла радозналост и полако га уводила у
свет науке. Једног дана, док је Никола мазио мачку, открио је
појаву електрицитета. После завршене основне школе немачког
у Смиљану, студирао је у Паризу, радио у својој лабораторији у
Њујорку. Његови експерименти су били нешто ново за науку тог
времена.
Иако је био светски славан и познат научник, ипак је старост
дочекао сам. Много је волео своју домовину, а урна са његовим
пепелом чува се у Музеју Николе Тесле у Београду.


Ирина Брезница V1

kojica
14-09-2011, 14:07
Моја идеја да променим
Србију

Имам много добрих пријатеља и рођака у иностранству. Они воле да дођу код
нас у Србију, као што и ми волимо да одемо код њих.
Наша мала, али лепа Србија је по мени најлепша, јер живим у њој, у њој сам
стекла јако добре људе и најбоље је познајем.Али бих ипак нешто
променила. Мислим да није у реду да пола Србије буде незапослено,то није
лепо, већ јако тужно. Неки људи не знају шта ће од новца, а неки немају ни
динар и спавају по улицама. Зашто нико ништа не предузима?! Зато што мисле
само на себе! То ми се уопште не свиђа,волела бих да једнога дана сви
буду запослени, и да раде посао за који су способни.Такође је Србија јако
загађена и због тога ми се не свића,али за то су криви људи. Кад би све отпатке
бацали где им је место, наша држава би била још лепша и уреднија. Искрено се
надам да ћемо једнога дана са поносом моћи другима да испричамо много
лепих ствари и речи о нашој малој, али лепој Србији.
Мислим да је мало теже испунити моје жеље, али бих једног дана заиста волела
да се испуне!

Дајана Ерцег V1

kojica
14-09-2011, 14:07
Креативност - моја карта за будућност

Као петица у школи и мат у шаху; креативност као зебраста
стаза,коју сви лако морају проћи!
Да би опстао у животу, човек већ, па чак и од малих ногу,
размишља и планира своју прашњаву мапу будућности! Везана у
чвор само тебе чека. Прашњава?! Та чаробна прашина
представља твоју путању живота. Изгубљен путник си. Машта,
машта! Е, па то је чаробни напитак! То недостаје! Сада, када си
га попио, чвор се одвеже, а снажна соколова крила су одувала
прашину. Соко представља моју сигурност и упорност у
склапању моје мапе. Скривени драгуљи стали су на своје место.
Мисија је завршена,слагалица је сложена!
Пуно малих делова сада је склопљено. Снажни, крилати полеће.
Шта то он носи! Сад схватам! Понео је мало чаробног праха да
подари свету!


Милица Сарић V3

kojica
14-09-2011, 14:32
Готово је детињство

Време је брзо пролетело, брзо је дошао и тај осми разред. Годинама смо се некако зближили и
почели да се сви заједно дружимо. Најзаним-љивији дечак у нашем разреду је Влада, увек лупи
неку глупост, па му се сви смејамо. Увек ћу се сећати мог разреда, Лазара који говори глупости
на часу, Немању како се увек јавља на часу. У наш разред дошли су и нови, а отишли су они који
су ту били од првог разреда. Највише ми недостаје Миодраг који је био веома добар друг, који ме
је увек бранио од осталих.

Веселин Дангубић VIII1

kojica
14-09-2011, 15:02
Доситеј нам и данас прича


Сваки народ има своје просветитеље – мудре људе, који су их
учили, да се што пре извуку из мрака, беде и примитивизма.
Такви људи су се добро наоружали знањем и поштењем, јаком
вољом и великом љубављу према свом народу.
Наш народ је имао срећу, да се и поред других добротвораца роди
и Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и многи добри људи који су
их пажљиво слушали, учили од њих и много их уважавали.
Бесмртни Доситеј нам и данас прича. Он није поклекао духом,
када је остао сироче и, пошто му је и сам животни почетак био
трновит. У манастирима је научио како не треба радити и живети
примитивизмом. Ту је схватио да треба стећи многа знања, бити
частан и поштен, па тек онда учити друге људе.
«Духовно жедан путовао је по Аустрији, Грчкој, Молдавији,
Немачкој», богатио је своје знање. «Посматрао је живот
народних маса, проучавао је оно, што је у то доба људски ум
стварао.» Пре тога био је у Западној и Северној Далмацији.
Радио је као учитељ и зарађивао је да би могао да се даље
школује. Својим радом, лепу поруку је оставио младим
поколењима. И данас се његова прича примењује. Свако може да
дође до знања, само ако има јаку жељу.У Немачкој је студирао
филозофију, те је издавао и своја дела – своју биографију, из које
се може много научити. Жеђ за знањем, довела га је на краће
време у Лондон, Париз, Русију, а касније и Беч. И данас се његова
прича потврђује. Талентоване и младе наше људе пуштају у
напредније земље, да допуне и усаврше своје знање.
Многи су чак и бољи од неких страних стручњака. И ми смо
поносни и срећни због тога. Доситеј Обрадовић је волео свој
народ и брзо дошао у устаничку Србију, да му помогне.
Аустријанци су због тога хтели да га убију, али на нашу срећу
нису успели.
У Београду је отворио Велику школу. Желео је да се народ
просвећује. Та његова жеља је и данас много актуелна.
Био је диван, човекољубиви величанствен. Говорио је, да треба
да влада слога између православаца, католика и муслимана.
То ми се највише свиђа. Кроз његове дивне басне с поукама сви
ми учимо шта је рђаво, а шта добро код људи. Тако се учимо да
будемо часни и поштени. За нас је Доситеј Обрадовић, великан
нашег рода, чије је име уписано златним словима.


Милош Француски VIII2

kojica
14-09-2011, 15:03
Немиран живот Доситеја Обрадовића


Димитрије Обрадовић, у калуђерству назван Доситеј, родио се 1742. или 1743. тодине у Чакову.
Отац му се звао Ђурађ, који умре 1748. године и остави удовицу са четворо мале деце. После неколико
година, мајка му умре и Димитрије припадне свом тетку. Димитрије је ишао у основну школу, у месну
српску школу. Временом је заволео књигу и тетак је мислио да га пошаље у попове. Читање црквених
књига,житија светаца дванаестогодишњем дечаку заврте мозак и једном приликом хтеде са калуђером из
Дечана, да бежи у Турску, да се посвети. Његов тетак да би га задржао од тих врских фантазирања, одведе га
на занат у Темишвар. Отргнут од књига и у стварном животу, Димитрије се почео трезнити, али када се
указала прва повољна прилика стари верски занос се поново проширио и он се опет зажели да оде у
пустињаке и светитеље. И једне ноћи, кришом остави родбину у завичају и 31. јуна 1757. године покуца на
врата фрушкогорског манастира Хопово. Хоповском игуману Теодору Милутиновићу се свидео бистар
дечак, који већ зна лепо да чита и узме га за свог ученика. И Димитрије се баци на читање житија, пада у
највећи верски занос, мучи своје тело као стари хришћански свеци.Године 1758. буде закалуђерен и доби
име Доситеј. Мучећи своје тело, гладујући, у силним молитвама ,он се разгласи по целој околини. Године
1758. био је у Карловцима рукоположен за ђакона.
Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом
испоснику илузије о калуђерском светитељству и он почиње да сумња у оно, у шта је слепо веровао.


Ђурђица Шегуљев и Маша Стричевић, 6-1

kojica
14-09-2011, 15:04
Доситеј нам и данас прича


Моја школа поносно носи име нашег великана Доситеја
Обрадовића.
Многе су генерације прошле кроз ову школу и још многе ће
проћи, а он ће увек стајати достојанствено у холу наше школе и
мирно посматрати ђаке, као да хоће да им каже: «Млада је душа
подобна меком воску, у какав га калуп метнеш и салијеш, онакав
образ од њега направиш.». То добро знају наши наставници и
родитељи, па се зато труде да нас, децу и ђаке добро васпитају и
науче. То је оно што је Доситеј желео, да младе генерације стичу
нова знања, да уче и слушају старије. У своје време и сам Доситеј
је пуно учио, путовао и стицао нове пријатеље, и проширивао
духовне видике. Много је волео свој народ и желео је, да пренесе
своје знање и искуство на будућа поколења. Био је неуморан у
томе да што више види, прочита и научи. Његово искуство је
било велико и драгоцено. Доситеј је волео младе људе и зато их је
саветовао, да што више читају књиге да би стекли нова искуства.
Знао је да цени и поштује старије људе, а то је саветовао и
младима.
Пошто све то знамо о овом великом човеку, чије име носи наша
школа, треба да се тиме поносимо и прихватамо његове поруке,
које су и данас актуелне. Доситеј и данас прича тако што нам
показује пут, који треба да следимо и поштујемо његово велико
духовно богатство које нам је оставио.


Јована Којић VIII2

kojica
14-09-2011, 15:04
Мисли малог Доситеја


«Моја књига биће написана чисто српски, да је могу разумети
српски синови и кћери», мислио је мали Доситеј.
Доситејево право име је Димитрије. Док је био мали прочитао
је пуно књига о свецима. Желео је да завири у много
манастира и да сазна све о свецима. Димитрије није живео са
родитељима јер су умрли. У четрнаестој години са другом
бежи у манастир Хопово. Мали Доситеј желео је да постане
учитељ. Хтео је да научи много језика и да отвори прву школу.
Мисли су му лутале да постане просветитељ. Сањарио је да
иде у Грчку, Француску, Немачку, Италију. Зато радознали
Доситеј одлази у свет да усвоји нова знања. На тим
путовањима је научио неколико језика. Замишљао је себе како
предаје језике. Жудео је да уз групу истомишљеника прима
диплому министра просвете, да описмени људе и да не
отвори манастир него праву школу. Пуно прочитаних књига и
многе поуке из басни довеле су Доситеја до циља, до
остварења снова.
«Књига браћо моја, књига, а не звона и прапораца.» Овде у
Србији леже његове кости, он љуби свој род, вечан му спомен.


Дејана Гајић 5-3

kojica
14-09-2011, 15:09
Велики потези Доситејевог пера


Радозналог духа и жељан науке и знања, у њему се јавља жеља за путовањем, да би што више видео,
прочитао, чуо и научио, током свог дугог путовања и нових сазнања постао је писац.
Сматрао је посвету слободом. Писао је имајући на уму свој народ, његову просвету. Све што је писао,
наменио је српском народу. Својим пером је желео да нас приближи европским идејама и новим сазнањима.
Путујући често је мислио на нас младе. Из сваке његове написане басне, можемо да извучемо поуку. Својим
пером нам поручује, да морамо бити жељни нових сазнања о нама самима, као и о другима, да ће нам бити
трновит пут, али се постиже упорношћу и радом, да се ослањамо на старије, јер од њих можемо пуно да
научимо и сазнамо. Доситеј нам поручује, да је истина изнад свега : «Да је то злато ума нашега». Истине се
не треба плашити, нити поклекнути, већ се суочити са њом и истраживати је. Са сваким проблемом се
морамо суочити и бити истрајни у својим идејама. Читајући његова дела, желим да и ја путујем, истражујем
и научим од других људи.
Доситеј је својим пером учинио много за српски народ, а ми му једнино можемо захвалити, тако што ћемо
марљиво учити и тежити ка већем знању, јер смо тиме богатији и племенитији.


Теодора Цветковић 8-1

kojica
14-09-2011, 15:10
Хопово, духовна слика Доситеја Обрадовића


Још као ђак основне школе одао се сањарењу и верском заносу. Жеља за науком, коју је он гледао у црквеним
књигама, не оставља га ни мало, јер је то био његов животни сан из ког се никада не би пробудио.
Након што му се указала прилика, оставио је занат и родбину само да би побегао у фрушкогорски манастир
Хопово. То је један од најзначајнијих и најприступачнијих фрушкогорских манастира. Манастир је по
архитектури, просветној улози, историји и богатим културним, верским и политичким догађајима, један од
најзначајнијих и највећих манастира у Војводини. Његова унутрашњост је испуњена прелепим
колористичким решењима. Употреба злата на фрескама и обрада фигура га украшава. На сликама су
углавном насликани радници, краљеви, сцене из циклуса чуда Христових и Богородичног акатиста,
страдање апостола и илустрације Дамаскинове химне. Сликарство се сматра конзервативним у односу на
нови дух, који проверава на фрескама наоса и олтара. Доситеј се ту закалуђерио и почео озбиљно да мисли
на пустињачки живот,али када је боље и ближе упознао манастирски живот и калуђерско братство, видео је
да то не одговара животописима светаца и његовим илузијама. Поред тога, до руку су му дошле грађанске
књиге из којих је увидео да изван цркве постоји и друга мудрост и другачији морал, управо оно за чим је
жудео. Доситеј је имао бистар и трезвен дух, пут доброте и болећивости. Он је од обичног банатског шегрта
постао један од најпросвећенијих људи свих времена.
После три године манастирског живота својом снажном вољом напустио је манастир, нажалост, за сва
времена и од тог тренутка настају његова непрекидна путовања.


Вујчић Андријана 8-2

kojica
14-09-2011, 15:14
Доситејеве басне


Свет басни створили су писци како би на што лакши начин
приказали и указали на све људске недостатке неког
народа.Универзалне по природи могу се анализирати у
сваком ћошку велике чудне шуме познате као свет.
Мудро смишљени јунаци,као што су комшија, брат,
познаник, председник државе, директор, наставник, учитељ,
лекар...увучени у меке крзнене или перјане животиње меду,
зеку, гаврана, лију, вука, пса, мачку, лава... лако стижу до срца
најмлађих читалаца,којима и јесу највећим делом
намењене,мада их у данашње време не би било лоше увести
као обавезну лектиру у све радне организације,установе и
институције.Још у раном детињству сусрећемо се са овом
књижевном врстом из топлих речи баке или мајке,па онда
учитељице и на самом крају наставника језика.Из генерације
у генерацију причају се увек исте,а тако различите приче о
разним људским слабостима, наравима и врлинама.Уче нас
какви бисмо требали бити и којих моралних принципа се
треба држати како би од нас ваљани људи настали.Сећам
се,међу првима које сам упамтио као добре биле су
Доситејеве басне.Истина,није их он смишљао него само
преводио,а касније додавао наравоученија,која су у
појединим баснама била дужа од самих басни.Био сам много
поносан када сам схватио да је то име човека,чије име носи и
моја школа.Размишљао сам како је овај просветитељ и
учитељ у свету басни видео још у та старинска,непросвећена
времена сво то богатство мисли и умео да га препозна и
разуме,и остави нама у наследство.Бистар и трезвен дух, пун
доброте, Доситеја је чинио изразитим представником
српског народа,који је тврдо веровао у напредак и волео
науку и просвећеност.
По природи оптимистичан оптимистичан и осећајан био је
предодређен за човекољубље и толеранцију. Снажном вољом
и трезвеним разумом, непрекидно учећи и радећи, Доситеј је
од обичног банатског шегрта по стао један од
најпросвећенијих људи свог времена.Имајући пред очима
слику културне заосталости свог народа и његове практичне
потребе,он се ограничио само на то да међу Србе пренесе
савремене идеје Запада,на једноставан и приступачан
начин.Никада није изгледао ни као оригинални мислилац,ни
као велики књижевник,али јесте био прави народни мудрац-
зачетник нове културе код Срба.


Станко Гагрчин 8-3, Сомбор

kojica
14-09-2011, 15:15
8-1


У осмом разреду смо, ближи се крај школске године. Ми
ученици имамо задатак да одаберемо којим ћемо путем у животу
одлучно корачати.
Успомене из осмог разреда дуго ће живети у нама. У току
школовања било је и лепих и ружних тренутака. У нашем
одељењу некад је тишина, а некад галама. Често се ухватимо у
дубоком размишљању шта нас чека у даљем школовању. Лако је
закључити да је осми разред најлакши, најлепши и
најзанимљивији јер се понавља градиво из нижих разреда. С
наставницом српског и наставницом математике вредно учимо
за пријемни испит. У њему смо сви нашли понеку симпатију.
Због заљубљивања неки су се препустили дубоком маштању, а
књига је остала у другом плану.
У овом тренутку сви наставници који врше притисак на нас да
учимо јако су нам досадни, али једног дана ћемо схватити да је
све то било за наше добро.


Горан Грчић 8-1

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
14-09-2011, 15:16
Заувек 8-1


Тако су године пролазиле у дружењу, учењу, с наставницима.
Нисмо велико одељење, сви смо различити, али се добро
слажемо. Увек помажемо једни другима у невољи. Било је и
мањих свађа и несугласица, али памтићу само оне лепе тренутке,
којих има много више. Успомене из основне школе човек памти
целог живота. Године радости, смеха, дружења сваком остају у
срцу. Жао ми је што напуштам своју основну школу, али из ње
носим само лепе успомене. Пред мојом генерацијом је нов пут,
много озбиљнији и одговорнији. Надам се да ћу и њега успешно
прећи.


Ђорђе Шуваков 8-1

kojica
14-09-2011, 15:16
Осми један с лица и наличја


Када сам дошао на први час, био сам збуњен и погубљен. Али,
кад сам упознао своје садашње друштво, мало сам се опустио
пошто сам мислио да су ми сви прави пријатељи.
Током година, како сам одрастао, проучавао сам појединце и
схватио какви су у ствари. Неки су ме изненадили, а неки јако
разочарали. Наше одељење никад није било сложно, увек су
постојале групице или кланови. Дечаци су некако били сложнији
од девојчица, нису се растављали у групе, али нормално,
постојали су изузеци који су се издвајали. Било је пуно
љубоморе, лицемерја, лажи, дволичности...
Али, све се променило на крају осмог разреда, сви су схватили да
се можда никад више нећемо видети. Почели смо чешће да се
дружимо, да се слажемо, чак смо постали као један.


Урош Ђурђевић 8-1

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
14-09-2011, 15:17
На крају стазе дуге осам година


Пре осам година улетео сам у брзи воз који ме је водио осам година, а сада се ближи последња станица и
свако ће кренути својим путем.
На том прелепом путу било је пуно падова које ћу заборавити, али и лепих тренутака којих ћу се радо сећати.
До скоро сам желео да се школа што пре заврши, а сада желим да цела генерација падне годину. Прве две
станице овог нашег путовања провели смо у боравку и то је био стварно најбезбрижнији део мог живота јер
је тада било највише игре и забаве у одељењу. Касније су дошле следеће две станице, трећи и четврти разред,
којих се слабо сећам. Пет и шести били су разреди када смо се сви мењали и одрастали. Када је дошла седма
станица, сви смо били другачији и понашали се као прави мали људи. У осмом разреду доживели смо
препород, нарочито сада када долази крај.
Волим сваку особу која је део нашег разреда јер смо коначно показали колико смо сложни и да можемо да
дишемо као један.


Стефан Николић 8-1

kojica
14-09-2011, 15:17
Збогом мојих петнаест година...

Заиста је тешко рећи: ‚‚Збогом, мојих петнаест
година!‛‛ када је толико тога обележило мој
живот и одрастање.
Прва прекретница била је када сам кренула у
први разред и упознала пријатеље који ми сваким
даном све више значе. Толико тога је у мени да
бих целом свету разгласила ко су они, ти мали
људи који су ми као браћа и сестре. Одувек сам
желела да осетим како је то када си најстарији у
школи, а сада када знам, желим да вратим време и
опет чујем како неко из даљине виче: „Први
један, у ред!” Нажалост, то није могуће, тако да
ми једино остаје да памтим насмејана лица
својих другова и другарица.
Сад када одмичу и последњи дани нашег
заједничког путовања, где на последњој станици
свако одлази својим путем, већ почињем да
осећам носталгију. Ко зна куд ће нас живот
одвести.


Олга Кошевић 8-1

kojica
14-09-2011, 15:18
сад идемо даље, све даље...

Пролетело је већ осам година, осам година детињства,
учења, добре забаве и дечје свађе. Чини ми се да све
лепо полако нестаје, почиње да бледи.
За ових осам година мог школовања у Основној школи
„Доситеј Обрадовић” проживела сам много тога. До
пре једно месец и по нисам ни мислила како ћу се
разићи са свима из разреда. Нисам ни примећивала да у
даљини видим крај стазе дуге осам година. Кад год
помислим на то, навиру ми сузе на очи, ипак није осам
година за бацање у воду, због тога бих јако волела да
одржим контакт са свим драгим особама из одељења.
Пре неколико дана смо се вратили са екскурзије на којој
нам је било прелепо и незаборавно. На њој сам се
зближила и са особама са којима нисам била баш у
неким пријатељским односима.
Биће ми јако тешко да сиђем са ове стазе дуге осам
година и пређем на неку нову, почнем неки нови живот
и оставим иза себе све лепе тренутке и толико драгих
бића.

Бојана Сукара 8-1

kojica
14-09-2011, 15:19
Посвећено 8-1

Увек су били ту за мене. И када сам била тужна, знали су
да ме насмеју и орасположе. Осми један ми је као друга
породица.
Све их много волим и тренутно не могу да замислим
живот без њих. Многи нам говоре да се више нећемо
видети, али ја мислим да то није тачно. И поред свих
својих обавеза и нове школе, мораћу да нађем места за
своје друштво. Провела сам са њима осам година и не
желим да сада престанемо да се дружимо. Често гледам
слике из нижих разреда и сећам се како нам је било,
тада ми очи буду пуне суза.
Заувек ћу свој разред носити у срцу и никада га нећу
заборавити.

Ена Зукановић 8-1

kojica
14-09-2011, 15:19
Успомене из основне школе


Све је почело једног лепог јесењег дана, тачније 1.
септембра 1999. године. То је био наш први школски
дан. Сви смо били толико узбуђени. Кад смо ушли у
учионицу и сели у клупе, само смо ћутали и слушали
учитељицу. Наравно, за свих осам година било је
предивних, али и веома ружних и непријатних догађаја.
Њих ћемо заборавити и целог живота сећати се дивних
времена када смо заједно били на зимовањима, у школи
у природи, на екскурзијама и многих других тренутака
где смо се понели као права породица. За ових осам
година било је ту и неких несрећних и срећних љубави,
великих свађа које би се заборавиле кроз неколико
тренутака и све би било као пре.
За мене је ово осмогодишње искуство представљало
једно велико путовање које ће убрзо престати и свако ће
отићи у различитим правцима. У грлу ми сад стоји
једна велика кнедла која ме гуши приликом сваке
помисли да ће се ова велика породица заувек разићи.


Дејан Огорелица 8-1

kojica
14-09-2011, 15:20
Заувек мој 8-1


Време толико брзо лети... Још увек
нисам свесна да је прошло осам година
заједничког дружења. Сви смо
узбуђени, уплашени и помало тужни јер
се ускоро растајемо.
Било је смеха, суза, радости и понека
свађа која углавном није дуго трајала.
Да ли је могуће да особе које сам виђала
скоро сваки дан можда више никада
нећу видети? Не желим више да верујем
у то. Друштво из средње школе неће
моћи да замени моје пријатеље из
основне јер су они заиста најбољи.


Драгана Милуновић 8-1

kojica
14-09-2011, 15:21
Заувек у мом срцу 8-1

Осми један, само име каже, увек смо
били први у прављењу нереда, у лошим
оценама, па понекад и у добрим.
Толико правих пријатеља сам стекла,
толико различитих људи прошло је кроз
наше одељење, неки су остали, а неки
отишли.
Пуно тога бих могла написати, али
зашто кад ми све то знамо. Дошао је
крај, сад нема повратка, шта смо
урадили - урадили смо, можда треба
искористити ово кратко време да
исправимо неке ствари.

Ана Ђурђевић 8-1

kojica
14-09-2011, 15:21
На крају стазе дуге осам година


Средина маја. Ово је доба у коме бих
прошлих година жељно ишчекивала
распуст. Све мисли би ми биле усмерене
ка лету, крају школе, мору и одмору.
Али, ове године је све другачије. Нећу
распуст, хоћу да још коју недељу
проведем са својим пријатељима.
Полако постајем свесна да је крај близу,
да ће свако кренути неким својим путем
и да ћемо се веома ретко виђати. Тешко
ми је да прихватим да више нећу делити
тугу, радост, све поразе и успехе са
истим људима са којима сам толико
времена провела и толико тога
доживела.
Сада се сећам свих лепих тренутака за
које се бојим да се више неће поновити,
да неће бити исти, потпуни ако их не
проживим са њима, са пријатељима, са
својим осмим један.


Јелена Хајдер 8-1

kojica
14-09-2011, 15:23
На крају стазе дуге осам година

Прошло је осам година. Осам година пуних дружења, смеха,
суза, свађа, добрих и лоших оцена...Сада се, нажалост, налазимо
на самом крају.
У мојој школи остаје моја прва љубав, прво пријатељство,
оцене...Нешто што се никада не заборавља.
Враћам мисли и сећам се дана када смо први пут седели у
школским клупама. Све бих дала да се то понови.

Марија Видановић 8-1

kojica
14-09-2011, 15:23
Наш осми разред

Чињеница и сама помисао да ћемо се за неколико недеља растати
и да ће свако поћи на своју страну увек ме растужи. Још када
помислим да ћемо се ретко виђати, чути и причати. Али, увек ћу
ту наћи наше мале шале, свађе, лудовања и једно групно бежање.
За разлику од других одељења, наше је јединствено. Били смо
мирнији и „послушнији” од других. Увек су ту биле наше свађе,
посвађа се двоје-троје, а увек је ту неко да их растави и смири.
Поред свађа, било је и љубави. Када неки кажу да љубав цвета у
пролеће, можда су и у праву јер баш у периодима од марта до јуна
неко је неког волео.


Владимир Здравковић 8-1

kojica
14-09-2011, 15:27
Заувек у мом срцу 8-1

Осам разреда, осам година дружења, с некима
чак и дуже. Толико различитих осећања, толико
свађа, и опет смо остали другови. Могли смо
бити сложнији, али у сваком одељењу има
изузетака. Када се окренем око себе и погледам
нас, видим толико различитих особа које ми
више или мање одговарају. Тих осам разреда је
осам година мог живота, део мог детињства. Како
растемо, по стајемо зрелији, а неки и
безобразнији.

Ана Ђурђевић 8-1

kojica
14-09-2011, 15:28
Мој 8-1

Прошло је можда најлепших осам година у мом
животу.
Мени те године нису биле лепе зато што сам
ишао у школу да бих учио него због друштва.
Прве четири године се и не сећам довољно добро.
Ова последња ми је била и најбоља, вероватно
зато што сви знамо да се ускоро растајемо па се
више и дружимо. Посебан утисак на мене је
оставила наша последња екскурзија, на којој смо
се сјајно провели. Ових осам година памтићу цео
живот.
Волео бих да са свим друговима останем у
контакту. Сви ми говоре да ћемо већ за две године
заборавити једни друге, али мислим да то неће
бити лако после ових осам.

Немања Секулић 8-1

kojica
14-09-2011, 15:28
Заувек у мом срцу 8-1

Када сам дошао у трећем разреду у ову школу, у
ово одељење, то је био мој највећи успех. Стекао
сам праве пријатеље, за разлику од оних из бивше
школе. Првог дана у новом одељењу био сам
потпуно изгубљен, али су ме нови пријатељи
лепо и брзо прихватили. После неколико дана
дружења у школи изгледало је као да се
познајемо неколико година.


Бранислав Борчанин 8-1

kojica
14-09-2011, 15:29
На крају стазе
дуге осам година


Осми разред је готов, једно велико искуство које
ће ми користити током целог живота. Растајемо
се од пријатеља и наставника, али улазимо у нове
воде у којима ћемо се сретати с разним људима,
догађајима, па и с неким непријатностима.


Вук Цветковић 8-1

kojica
14-09-2011, 15:30
8-1

Од свих разреда, осми ми је најзанимљивији.
Није тешко, али се треба потрудити. Имам добре
пријатеље који су жељни да помогну када ми је
тешко и када сам тужан. Они су увек уз мене, зато
ми је криво што се за неколико недеља растајемо
јер свако одлази својим путем. Надам се да ћемо
се једног дана поново срести, па макар после
дужег времена. Из ове школе понећу најлепше
успомене и осећања, а најружније оставити за
собом.


Срђан Радосављевић 8-1

kojica
14-09-2011, 15:31
8-3

У годинама иза нас све је било лакше и лепше, јер када си
мали, нико ти не замера због несташлука.

Марко Прица 8-3

Од првог дана осмог разреда било је суза и смеха, као и
добрих и лоших дана за све. Од почетка па досад, увек смо
се слагали, наравно, уз ситне свађе које задесе сваког од
нас. Док трепнемо, све ће проћи и већ ћемо се наћи у
другом друштву и с неким новим наставницима, далеко
строжим и захтевнијим од садашњих.

Данијела Басара 8-3

kojica
14-09-2011, 15:31
8-3

Напуштам ову школу, ово безбедно место
пуно позитивне енергије, осмеха и доброг
расположења. Дан за даном полако пролази.
Нижу се нова искуства и сваки дан је за мене
нови доживљај, а сутра се опет рађа неки мој
нови сан. Никада нећу заборавити гађање
гумицама и бацање торби кроз прозор.
Наставници су се понекад бринули због нашег
понашања, али ми смо се само играли, у жељи
да још мало останемо мали. Пријатељство
међу нама било је јако.

Дуња Јовић 8-3


Нема више повратка. Надам се да смо сад
довољно јаки да наставимо даље и довољно
храбри да се суочимо с проблемима које нови
дан доноси. Покушаћемо да нове дане
сачекамо храбро, с осмехом на лицу и с надом
да нас оно најлепше тек очекује.

Дуња Јовић 8-3

Свако ће отићи на своју страну, можда се
никада више не видимо, али успомене ће
остати да нас заувек спајају у једно.


Зоран Кнежевић 8-3

Ми желимо да и даље останемо деца. Нећемо
прихватити чињеницу да се морамо понашати
као одрасли. Срећа, игра, туга, оговарање,
договарање и још много тога нешто је што ћу
увек памтити.


Елени Копчански 8-3

kojica
14-09-2011, 15:32
На крају стазе дуге осам година...


Ближи се крај школске године. Много учимо да бисмо постигли што
бољи успех. Ипак, ово није обичан крај. Ускоро ћемо се опростити од
ове школске зграде, поздравити се једни с другима, у сећање спаковати
све и отићи у други свет.
Покушавам да будем спреман за оно што долази. Посматрам људе које
волим и замишљам да ће ми заувек остати у сећању. Волео бих да имам
моћ да зауставим време, али оно и даље тече. Слике навиру у налету и
узалуд покушавам да их сложим у једну коју ћу заувек носити у срцу.
Мислим о веселим данима проведеним на екскурзијама, о лудовањима
и нашој безбрижности. Сећања увек прекидају родитељи или
наставници, који ми стално говоре да је време за одговорност. Ближи се
пријемни и питам се како ћу и куда ћу. Жао ми је и због растанка с
наставницима. Сада сам свестан шта су све радили из љубави према
нама и из жеље да од нас направе добре људе. Не могу да верујем
колико смо некад били љути, нисмо схватали шта раде.
И ево, ово је почетак мог опраштања. Признаћу то храбро, али с тугом у
срцу.
Збогом, драга школо!

Стефан Стефановић 8-3

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
14-09-2011, 15:33
А сада идемо даље, све даље...

Сећам се када смо дошли на пријем првака збуњена лица, у страху од
нечег новог.
Сада је све другачије, сви једва чекамо да завршимо с обавезама, али не
слутимо шта нас чека у средњој школи. Били смо као велика породица,
волели да се дружимо. Долазили смо раније у школу како бисмо играли
омиљене игре.
Река мисли и осећања сада жубори у нама. Што смо ближи крају, имам
осећај да нам је школа дража.

Исидора Попарић 8-3

kojica
14-09-2011, 15:33
Дугим корацима крећемо у свет

Људи кажу да свако има свој пут. Али, како је тешко кад останеш сам на
њему.
Свако је бар једном у животу посматрао звезде, ведро небо пуно
треперавих тачкица које су све веселе, раздрагане, пуне живота. Нису
ли прелепе? Али, ко може замислити да звезде заувек нестану, да их
неки ледени ветар као лишће у јесен разнесе на све стране тако да једна
другу скоро не виде. Осам година смо провели у истој клупи. Дечји
снови и тајне били су једино што смо имали. Рађале су се прве љубави и
патње, прва сазнања о животу настајала су баш у том периоду. А сада
треба да се заувек одвојимо , да свако крене својим путем.
Сећања ми непрестано навиру. Време чуда пролази и само нам остаје
да у срцима брижљиво закључамо лепе успомене и потрудимо се да
још неколико дана будемо деца, наивна и безбрижна као некад.


Анђелка Бујандрић 8-3

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
14-09-2011, 15:33
На крају стазе дуге осам година

Најнемирнији разред у школи тако би за нас рекли сви наставници.
Цело моје детињство стало је у ових осам година, па како сад то верно
описати на само једном листу папира?
Као лишће на дрвету, и ми смо били заједно непрестано се смејући,
играјући и бескрајно се радујући животу. Било је и туге и суза, али њих
су брзо обрисале нежне руке другова. А сада треба да дуне јесењи
ветар и све нас разнесе, сваког на своју страну.


Анђелка Бујандрић 8-3

kojica
14-09-2011, 15:42
Како замишљам идеалну школу


Ни једно дете није задовољно обичном школом, већ увек прижељкује
ону идеалну.
Прилазећи школи чује се раздрагана песма, коју заједно певају ђаци и
наставници. На улазу у школу дочекује те љубазан портир, који ти са
љубављу отвара врата. Школа има савремен изглед, офарбана је
раздраганим бојама, а уместо разних графита на школи, насликани су
познати књижевници. Највеће богатство школе је њена унутрашњост.
Ту спадају: кабинети, сале, учионице, у којима компјутере замењују
школске табле, а ми можеме да размењујемо знање са другом децом из
света. Дивно би било два часа за учење, а два за игру. Школске
униформе морали бисмо имати, а књиге би нам стајале у школи. У
идеалној школи наставници никада нису снуждени, мрки и безвољни,
већ су увек насмејани и расположени. Прво место за разоноду и одмор
јесте библиотека, у којој има много књига. У овој школи деца улазе и
излазе насмејаног лица.
У школи је увек добро, када су задовољни ђаци.

Сања Кужет 5-3

MATEMATIKA (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/111-Matematika)

kojica
14-09-2011, 15:43
Како замишљам идеалну школу

Школа у коју идем сама по себи је добра и лепа, али моја машта је чини
идеалном.
У моју идеалну школу иде се радним даном, а и викендом. Она има три
спрата и јако је лепо уређена. На првом спрату сваки наставник, или
учитељ, има своју канцеларију, у којој сме да ради шта жели, а на
другом деца уче и раде спортске активности. На трећем спрату налази
се библиотека са свим књигама и фотокопирница за контролне задатке.
Била би и посебна учионица у којој би били слаткиши. Викендом деца
би долазила у школу и јела те слаткише. Наставници би уместо петица
делили банане, а за ужину би свако дете могло да наручи шта год
пожели. Књиге обавештења би им доносио робот и наставници не би
имали потребе да читају, то би исто робот обављао. Школа би била
окречена преливом од чоколаде, а прозори и врата би били направљени
од тврдих лизалица. Зидови у школи испаравали би топлоту тако, да
нам не би били потребни радијатори. Наставници би се у идеалној
школи осећали задовољно и никада не би старили.
Тако би се сва деца у идеалној школи осећала задовољно и била би
стално раскомоћена.


Јелена Ђукић 5-3

kojica
14-09-2011, 15:43
Дивим се делу великог човека

Многи људи су допринели да живот какав данас познајемо
постоји. Међутим, мене задивљује Никола Тесла, научник без
чијих проналазака не можемо ни да замислимо живот.
Какав се то неуморни геније морао налазити у човеку, чији су се
изуми ређали један за другим, бројни и значајни, када се он по
завршетку једног, одмах окретао новом проналаску, ни не
обраћајући пажњу на претходни. Ум Николе Тесле био је
фантастичан! Рођен је у једном селу, у просечној породици, успео
је да усмери погледе целог света на себе, да утре пут новим
идејама и могућностима. Неуморан и предан свом послу постао
је најцењенији научник, ниједан од његових колега није се могао
поредити сa њим. Он се као огромна стена издиже између људи и
подсећа нас колико смо мали и неважни, али и колико велики
можемо бити. Његов лик ме инспирише и подстиче. Према њему
и његовом раду осећам дивљење, безгранично дивљење. Не
можемо сви бити велики физичари и математичари, инжињери,
али свако од нас треба да у себи пронађе свог генија, развије га и
искаже се својим делима користећи своје могућности.
Фасцинира ме како је из сасвим обичних ствари, поред којих ми
свакодневно пролазимо ни не обраћајући пажњу на њих, успео да
направи закључке и даљим радом од њих створи прекретницу у
начину живота људи.
Никола Тесла је велики човек и научник и њему треба да
захвалимо за бројне удобности, које су нам омогућили његови
проналасци.


Анђелка Бујандрић 8-3

kojica
14-09-2011, 15:48
Дивим се делу великог човека


Улазим у собу, палим радио, одакле се чују звуци
моје омиљене песме. Појачавам тон, али изненада
остајем у тами и тишини. Љутито гунђам, а мама у
шали каже да су људи у прошлости вековима били
без струје, па су живели нормално.
Шта је то нормално, покушавам да замислим.
Несхватљиво ми је. Било је то нормално за Николу
Теслу и друге њему сличне геније. Да ли је мали
Тесла, док је босоног трчао по пашњацима и учио
уз пламен свеће, могао и у најлуђим сновима
сањати колико ће дати човечанству? Како се не
дивити човеку који је из једне заостале земље
кренуо далеко у свет, залажући се за своје снове и
идеје. Није тежио богатству и слави, већ условима
за рад на својим проналасцима.
Мало је таквих људи, који не јуре славу и
богатство, већ своје знање и таленат подређују
напретку и добробити свих људи. Ко зна, можда се
баш данас родио, или поред нас пролази неки
клинац, који ће бити будући геније и коме ће се
човечанство дивити.


Марина Бојиновић 8-3

kojica
14-09-2011, 15:48
Живот музичара


Стеван Стојановић Мокрањац рођен је 1856. године у Неготину.
Током виших разреда гимназије коју је похађао, имао је и часове
више инструмената, као што су клавир, виолина и певање. Пошто
је његово музичко знање било веће од његових професора, наставио
је сам да учи о музици.
Прво је уписао Природно-математички факултет, а за то време се по
степено развијало знање о музици док је певао у Београдском хору.
У то време настају и његове прве композиције. Због немогућег школовања
у земљи, дају му стипендију за Конзерваторијум у Минхену.
Године 1884. одлази на студије у Рим, а затим у Лајпциг. Оснива музичку
школу „Мокрањац” у Београду давне 1889. године, где је био професор и
директор школе од оснивања до 1913. године. Умро је у Скопљу 1914.
године. Био је највећи српски композитор до данас. Писао је искључиво
композиције за хорско извођење. По стилу припада зрелом романтизму.
Као мелограф, скупљао је песме, и световне, и духовне српске
традиције. Његова најпознатија дела су Опело у фис-молу и
Литургија светог Јована Златоустог. Мокрањчево зрачење осећа
се и данас у нашој музици!

Исидора Попарић 8-3

kojica
14-09-2011, 15:49
Леп и ружан дан


Јутро је освануло. Почетак новог облачног и
кишовитог дана.
С чежњом гледала сам кроз прозор, да
ухватим топли сунчев зрак, који је
стидљиво вирио иза кишних облака. Киша
је повремено добовала по крову моје куће,
што је у мени изазвало благу тугу и осећај
тромости. Дубоко сам зевнула и вратила се
мрзовољно у свој кревет. Након дужег
времена продрмала ме је рука маме, која је
звала на касни доручак. Протегла сам ноге,
обукла се и отишла да једем. Киша је
престала да пада, а сунце се осмелило и
јурнуло кроз прозор моје куће. Одједном ми
се расположење вратило и почела сам с
већим апетитом да чистим тањир испред
себе. Одједном су се у мојој души
расплинула нежна осећања. Бацила сам
поглед кроз прозор и видела да су се смејали
свеже окупани листови дрвећа и латице
цветова у мојој башти. Све се радовало
сунцу и животу које оно доноси.
Моја осећања су позитивна када је сунце на
небу.


Милана Драшковић 5-3

kojica
14-09-2011, 15:49
Зимско јутро

Зимско јутро је ведро и хладно. Кроз прозор
топле собе видела сам снежне пахуљице.
Земља је изгледала као да је прекривена
бљештавим кристалима. Дрвеће као да је
било посуто с безброј треперљивих
дијаманата. Била сам срећна и задовољна.
Јутро је било као ниједно до сад. Пахуље су
лепршале попут малених балерина, као да
плешу. Свака је имала снежно белу
хаљиницу од ледених кристалчића. Лагано
су се вртеле нечујно покривајући кровове
кућа, путеве и стабла. Убрзо је све постало
бело и својом лепотом мамило децу на игру
у снегу.
Чистоћа тог снега унела је радост и смех у
тишину.


Јелена Дамјановић 5-1

kojica
14-09-2011, 15:50
Поклоничко путовање у Студеницу

По други пут ове године кренула сам ка манастиру
Студеница. Иако ми је све било свеже у сећању,
радовала сам се путу, зато што сам се зимус лепо
провела.
Путовали смо новим минибусом. Друго веће
заустављање након мотела, било је у манастиру
Жича. Жича је краљевски манастир, а тако заиста и
изгледа. Доминира његова црвена боја, што није
уобичајено за манастир. Тог дана почела је прослава
осамстогодишњице његовог постојања. Све око њега
било је свечано и још увек украшавано. Након
упознавања са историјатом Жиче, кренули смо даље.
У Студеницу смо стигли касно поподне, сместили се
у предивном манастирском конаку, прошетали, а
затим присуствовли вечерњој служби. Исто вече смо
вечерали у манастирској трпезарији и присуствовали
свеноћном бдењу, колико је ко могао да издржи.
Сутрадан смо били на литургији и литији око цркве
са моштима Симона монаха. После укусног ручка и
посете ризници, кренули смо кући.
Једино стајалиште био нам је манастир Вујан. На
мене је оставило посебан утисак сазнање, да се ту
излечио од тада неизлечиве болести наш патријарх
господин Павле, као и крст у дуборезу, који је у знак
захвалности за то чудесно излечење својеручно
направио. Након вечерње службе упутили смо се ка
Новом Саду.
Било је то још једно успешно поклоничко путовање.
Све је текло лепо, мирно, сталожено.
Ако Бог да, кренула бих поново пут Студенице.

Даринка Миладиновић 6-3

kojica
14-09-2011, 15:51
Литургија у Студеници

Свануло је прохладно јутро. Пробудили смо се у
беличастим облацима који су се спустили на
Студеницу.
Чуло се шушкање кеса и разговор наставница. Било је
седам сати. Уморни и сањиви, брзо смо се спремили и
стрчали испред конака. Ситним корацима кренули
смо ка манастиру. У цркви је литургија већ почела.
Сви су стајали у тишини док смо улазили. Жене су се
молиле са леве, а мушкарци са десне стране цркве.
Жене су на главама носиле разнобојне мараме. Док је
свештеник говорио молитву јасно и гласно, без
збуњивања, ми смо се молили и крстили. После
молитве, свештеници су отворили кивоте, у којима су
мошти светог Симеона монаха и свете Анастасије,
његове мајке. Кивот свете Анастасије је сребрни, а
кивот светог Симеона је црвени са сребрним
анђелима. Монаси су носили кивот светог Симеона
око цркве. Испред њих су ишла мала деца, а иза
поворка. Када смо опет стигли пред врата цркве,
кивот је подигнут, да бисмо сви могли да прођемо
испод њега. Затим су кивоте опет отворили.
Најежила сам се од узбуђења, јер сам први пут
целивала свете мошти, које су лепо мирисале. После
целивања слушали смо још једном молитву,
прекрстили се, изашли из цркве и са старешином
манастира отишли на ручак.
Верујем да ћу још који пут посетити Студеницу, као и
многе друге светиње.


Јелена Исаиловић 6-3

kojica
14-09-2011, 17:19
Мој разред није мртво море


Људи се понекад у својој учмалости и беспомоћности одричу
достојанства и беже право у понор досаде и оспоравања.
Многим писцима баш такви људи били су инспирација да
покажу како, којим путем свакако не треба ићи.
Моји другови, с којима делим свакодневицу већ више од осам
година својим активностима, али и чврстом оданошћу остатка
нашег малог колектива, покушавају да постану људи вредни
сваке пажње. Далеко од најнижих порива чини ми се да смо
успели у настојању да увек идемо у правом смеру: ка
узвишености, љубави, подржавању и пријатељству. Само тако и
могу да објасним нашу радост и понос док слушамо резултате
са многобројних такмичења наше Мине... Само тиме могу да
објасним нашу распеваност и припадност у тоновима изражену
нотама и акордима, предивним звуцима виолине, флауте или
дрскошћу једне гитаре. И само тако могу да објасним нашу
жељу да се нађемо испред тек одрађене карикатуре једног
Марка, радујући се похвалама и наградама упућеним његовом
врцавом таленту. А требало би нас чути када беспоштедно
навијамо за наше другарице које лопту у трку убацују у гол
противника, доносећи нам тако увек изнова радост спортског
славља... А требало би нас свакако чути док надјачавамо једни
друге у причи, коментарима али и неслагањима, у анализи тек
прочитаног дела, које није обавезно школска лектира, али јесте
књига читана на свим меридијанима и јесте књига која
обележава наше доба, одузима наше време, која је део нас.
И све док маштамо и све док оно најбоље у нама делимо; и све
док подржавамо једни друге у настојањима да таленте
поделимо са околином, дотле моји другови и ја нећемо бити
део једног великог мртвог мора.


Aна Муришић VIII4

kojica
14-09-2011, 17:42
Какву школу желим

Школовање, и то посебно основно, требало би да буде уживање. Али, и
наставници и ученици знају да то није тако. Свакодневни тестови, лоше оцене и
ненајављени контролни задаци чине део свакодневних проблема ученика.
Притом, сваки наставник мисли да је његов предмет најважнији и у том сукобу
интереса највише страдају деца. А нико од оних који могу нешто да промене
(читај: министри, директори, наставници) из неког разлога то не желе да ураде. И
то на крају постаје један зачарани круг незадовољства. Школа у којој бих ја волео
да проводим своје време имала би реформисани систем школства (наставници
више посвећени деци, деца више посвећена учењу, модернији кабинети и
школска помагала) што би побољшало стање ствари. Ученицима не би били
потребни приватни наставници, јер би све научили у школи. Постојали би и
изборни предмети, поред обавезних, које би ученици могли да бирају у
зависности од интересовања. То би повећало број уписа у средње школе што би
целу нацију учинило срећнијом. Али, док ове реформе не стигну до нас ми ћемо
се вратити у наш зачарани круг незадовољства звани школство.


Александар Кецман VII3

kojica
14-09-2011, 17:47
Prva ljubav

Plavo nebo. Sivo nebo. Gledam u tu čudnu boju koju ne razumem i sećam se. Misli se
smenjuju poput tonova koji teku ispod mog gudala.
Prilazim muzičkoj školi. Iza mene ide dečak. Videla sam ga i ranije, ide sa mnom na
orkestar. Koliko se sećam, on je u prvim violinama. Stanem i zagledam se u njega.
Ima crnu kosu, veoma bledu kožu i duboke oči, neke nedokučive boje, plave ili sive.
Ima divan osmeh. Ali nekako zbog tih očiju deluje kao da taj osmeh nije iskren. Deluje
pomalo setno. Sada već shvatam da stojim ispred muzičke škole potpuno ukočena i
obuzeta mislima o njemu. Čini mi se da mi se svina; štaviše, da sam zaljubljena u
njega. Kao da mi se ta kratka, neprimetna reč ljubav uvukla pod kožu i odzvanja mi u
glavi poput one nežne melodije koju sviramo na orkestru.
Ulazim u učionicu. On sedi sa leve strane gde sede prve violine, ja sedim sa desne
strane jer sam svrstana u druge. Više ne gledam u note već samo pokušavam da
shvatim te zagonetne oči.
Ne znam koliko sam časova provela gledajući u njegove oči tako teške za
razumevanje, čak teže i od onih nota koje sam, iz onog blesavog razloga, tako uporno
vežbala kod kuće i učila napamet da bih na času mogla da pročitam nešto mnogo više
od nota i tih gluposti. Znala sam dosta o njemu, klasu, ime, prijatelje, boju njegove
jakne, izgled njegove futrole za violinu... Gruba plavo-zelena tkanina koja je prekrivala
staru drvenu kutiju koja je nekada davno bila crna.
I odjednom ga više nije bilo. Nije dolazio na časove, nije svirao na godišnjem koncertu.
Više nisam imala šta da gledam, šta da saznajem. Verovala sam da ću ga ponovo
videti.
Posle dugog letnjeg raspusta imali smo prvi čas orkestra. Njega nije bilo. Gotovo sam
prestala da se nadam. Već sledećeg dana bio je tu, stajao je pored mene u autobusu.
A ja nisam rekla ništa, nisam mogla. Kao da sam bila uplašena.
I opet je nestao. Nisam se više nadala, samo sam sanjarila...
Više ne sanjarim. Šetam se Knez Mihailovom ulicom i vidim kako mi u susret ide neko
veoma poznat. Prepoznajem oči. Duboke, jasne, plave, sive. Okrećem se. Krećem za
njim kao nekada, pre tri godine. Više ne čujem ništa oko sebe, buku grada, dozivanje
prijateljice.. samo ga pratim. Prijateljica me stiže. Pita me da li sam videla nekoga.
Kažem da mi se učinilo i krećem za njom.
Kažu da prva ljubav zaborava nema. I potpuno su u pravu. Jedino što ostaje je
sećanje, slatko poput muzike.


S.Š. VIII4

kojica
14-09-2011, 17:51
Peticija protiv Dana zaljubljenih

Branislav Nušić je rekao: “Prva ljubav je kao ubod komarca, koji te tek malo zasvrbi. A
druga ljubav te već natera da se počešeš. To znači da je druga ljubav u stvari prva.”
A ja kažem da ću se sa treći put setiti da namažem kremu protiv komaraca. Zašto ne
bi trebalo da stavimo Dan zaljubljenih? Ili bolje, zašto bi uopšte trebalo?
1) Ako spadate u grupu onih (ne)srećnika koji su srećno zaljubljeni, vama je svaki dan
praznik i nije vam potreban neki poseban, zar ne?
2) Ako ste nesrećno zaljubljeni, taj odvratni dan će vas samo podsetiti da ne možete
da ga provedete sa voljenom osobom i bićete još nesrećniji;
3) Ako niste zaljubljeni, pa šta će vam da slavite neki besmisleni praznik?
To su sve izmislili trgovci čestitkama da nekako prežive izmenu Božića i Uskrsa. Ako
se zadubite u razliku izmenu božićnih i čestitka za Dan zaljubljenih, videćete da se
Deda Mraz i Baba Mrazica pretvaraju u tupav i mlad zaljubljen par, a oni nakazni
Deda Mrazovi pomoćnici u kič annelčiće sa krilima.

M.Š. VIII4

kojica
14-09-2011, 17:53
TV MANIJA

Dosta ljudi skoro svakog četvrtka prati emisiju "Sve za ljubav" na "Pinku". Imamo
mladu, izveštačenu voditeljku koja nije u stanju ni dve složene rečenice da sastavi
bez pomoći producenta, simpatičnog voditelja koji odvaljuje bljutave šale, dvoje
rastavljenih koji se opet sastanu, izljube i izgrle, publiku koja ima scenario kad treba
da se smeje glupavim vicevima, da briše lažne suze, tapše, raznežuje se itd...
Pre svega, mislim da ljudi koji su se posvanali nikada, ama baš nikada se ne bi sreli i
pomirili bez te serije. I stvarno su ti voditelji dobri likovi i trude se da pomire te ljude i
sve je to slatko i fino...kako se ti posvanani ljudi izivine jedno drugom, izljube...
Ako se posvanaš sa nekim a stalo ti je do te osobe onda lepo uzmi stvar u svoje ruke
idi i izvini joj se. Ne trebaju ti dvoje voditelja (klonovi Barbike i Kena), ne trebaju ti
kamere, ni tupava špica sa kič srcem u vatri a publika... po izboru.

M.Š. VIII4

kojica
17-09-2011, 19:08
MOJ DJED

Često sjednem ispred portreta moga djeda koji ponosno stoji
na zidu. Sjetim se nekih detalja našega zajedničkog života.
Uvijek sa štapom u drhtavoj ruci hoda i mene doziva. Leđa
mu već pogurena od teškog fi zičkog rada. Na glavi mu stari
kačket, ispod kojeg bi me pratile njegove plave, nasmijane oči.
U jednoj ruci štap, a u drugoj molitvenik od kojeg se nikada
nije odvajao. Često sam slušao kako čita nešto iz molitvenika,
na kojemu su se korice već davno izlizale. Divio sam se
njegovim očima koje su još uvijek tako dobro vidjele. Mnogo
sam vremena provodio s njim i znam da me puno volio, kao i
ja njega. Njegova smrt me jako pogodila. Dugo sam bio tužan
i nesretan Vremenom mi je ostalo samo sjećanje na njega i
njegovu ljubav.


Manuel Odak, VI.1

kojica
17-09-2011, 19:09
MOJA BAKA DANICA

Moja baka Danica živjela je jako teškim načinom
života. Kao članica šesteročlane obitelji,
djetinjstvo je provela na Gromiljaku, s tri brata
i roditeljima. Otac im je plaćao školarine od jedne jedine
plaće dok su se svi školovali u Sarajevu. Baka je završila
medicinsku školu, a za vrijeme boravka u Sarajevu, teško
je se snalazila i mnogo je strahovala kad bi se po noći
vraćala kući. Premda nije znala što je banana postala je
farmaceutski tehničar i tako je stekla tridesetpetogodišnje
iskustvo. Baka ja bila lijepa, niskog rasta i mamila je
razne poglede. Tako je jednog dana upoznala mog djeda,
prijašnjeg visokog, ali malo poznatog atletičara. Dobili su
četvero djece i osmero unučadi. Baka je bila i ostala izvrsna
kuharica, samo što je dobila malo više na težini dok je
djed još više smršao. No, oni su uvijek bili, a i sada su jako
dobar par, poznat po svojoj ljepoti. Volim često odlaziti u
šumu s bakom i djedom, ali najsretnija sam kada je baka
sretna, odnosno kada sa mnom i mamom ide u “šoping”,
dolazi nam na bazen ili, pak, kad joj u posjet dolaze braća
iz Amerike, Makarske i s Gromiljaka. Moja baka jednostavno
je posebna i volim je baš ovakvu kakva i jest. Često
nam prepričava događaje iz svog djetinjstva i pokazuje
fotografije iz maminog djetinjstva. O, umalo zaboravih!
Moj mlađi brat Jakov i ja uvijek započinjemo sezonu zimskih
igara odnosno sanjkanja i grudanja kod djeda i bake.
Hmm, nadam se da će tako biti i ove godine!


Tihana Brajković, VI.1

kojica
17-09-2011, 19:10
MOJE OSMOGODIŠNJE ŠKOLOVANJE

Strah i nevjerica, samo sam to u sebi osjećala. Stojeći prije osam
godina ispred školske zgrade činilo mi se kao da je škola jedan
nedostižan cilj, nešto nemoguće i neostvarivo, a u isto vrijeme
nešto novo i lijepo. Znala sam da je tada počeo neki novi život, a bila
sam u pravu. Novi ljudi su se pojavili u mom životu. Kao da sam dobila
neku novu obitelj. Ulogu moje mame imala je draga i posebna
učiteljica Amarela koja je uvijek bila spremna pomoći svima i pokazati
nam pravi put. Ulogu braće i sestara dobili su mnogi prijatelji iz
razreda s kojima sam provodila većinu svog vremena. Ubrzo je ulogu
učiteljice Amarele dobila učiteljica Mira. Iako je bila starija, dobro
nas je razumjela i uvijek je bila strpljiva s nama. Ona nas je i najdulje
učila. Posljednja u nizu, ali nikako manje važna, bila je mlada učiteljica
Ana. U svakom smislu bila je posebna na sebi svojstven način.
Rastanak s njom svima nam je doista teško pao. Nakon tog četverogodišnjeg
školovanja, uslijedilo je nešto novo. Nastavnici, razrednica,
te novi prijatelji. Nova prijateljstva lako smo sklapali. Svako novo prijateljstvo
bilo je moje priznanje i moja nova medalja, jer nije bilo lako
pronaći nekoga kome u potpunosti možeš vjerovati. I narednih godina,
zajedno smo prolazili kroz sve probleme, nevolje; zajedno smo
željeli, maštali, sanjali... zajedno smo voljeli.
Voljeli - zato što su se kao i kod svih, i kod nas pojavile prve ljubavi i
prvi snovi. Ali sve su to bili dijelovi našeg dosadašnjeg odrastanja. Ali
svakako ćemo iz ove škole izaći sretni i bogati mnogim novim iskustvima.
Sada se nalazimo na raskrižju putova: hoćemo li odabrati put
ka slijepoj ulici ili ćemo ipak imati sretniji put, ali svakako nitko od
nas neće zaboraviti prošlost i zauvijek ćemo se sjećati osnovne škole s
osmijehom na licu.

Mihaela Marković, VIII.3

kojica
17-09-2011, 19:10
JESEN JE...


Teška i sumorna kasna jesen dosađuje se po mom kraju.
Šalje jake hladne vjetrove u borbu protiv vrućine. U
ljudima budi tužna osjećanja koja jedino ona voli. Sve
cvijeće je na počinak poslala. Vjevericama ne da nimalo
mira dok za hranu traže žir. Jelke su jedine ostale
zelene. One su jače od jeseni. U šumi je ostavila veliki
trag: sve joj je lišće pootkidala. Medvjede polako šalje
u san. Jesen je desna ruka zime, polako najavljuje njeno
ime. Snijeg često pada. Bijeli oblaci odlaze u zaborav,
dolaze novi, crni i mračni oblaci. Jesen je posljednje
godišnje doba pa ga moramo poštovati koliko poštujemo
i ostala.


Antonio Dilber, VI.1

kojica
17-09-2011, 21:10
Поуке Светог Саве

„Празник највећег српског просветитеља биће обележен светом
архијерејском литургијом у истоименом храму, која почиње у... „ и тако сваке
године на дан обележавања смрти Светог Саве сви медији, културне и просветне
установе оживљавају сећање на њега.
Први у много чему: први принц који се одрекао раскошног живота, први
просветитељ, оснивач школа, први дипломата, оснивач болница...свемоћ своје
љубави подарио је свом народу, а народ му узвратио сећањем, љубављу и
поштовањем, што му је омогућило живот за вечност.
У временима страдања, чежњи и надања, његово име било је на уснама
сваког Србина.
Будилник нашег духа, блистава светиљка, упућује позив сваког јануара
на суштинску промену и преображај начина живота и мишљења.

„После нас не остаје оно што смо скупљали, већ оно што смо дали...“

Растко Немањић - младић који је неколико година тек старији од мене донео је
велику одлуку. Одлуку да световна блага замени духовним- без мобилног
телефона, ЦД-а, лаптопа, отиснуо се Сава у живот раширених једара. Поучио нас
је да се кроз школовање боримо за себе и свој народ. Поучио нас је да када
променимо однос према самом себи онда ће нас и други ценити. Ми морамо да
опстанемо, ми морамо да се сачувамо.
Сагледавање себе и учење да се таштином не преузносимо и не хранимо своју
сујету, постајући тако горди и далеки од Бога. Упозорење да себе никад не
уздижемо изнад других. Учио нас је да морамо да уложимо што више знања у себе,
да се помажемо јер ће се то вишеструко исплатити

„Трудом својим све пребродих...“

Наоружан мудрошћу, а опијен љубављу, учинио је све за добробит свога народа
јер ако не знамо одакле долазимо и где идемо, какав је онда смисао овог живота.
Да ли да будемо дивље звери које ће једна другу уништити?

По предању, Савино тело није могло да изгори на Врачару на обичној ватри. Онда
је наложена ватра од суве винове лозе и маслиновог грања и тако је изгорело. Док
је горело догодило се помрачење сунца...пепелом његових костију ми се и данас
грејемо.


П.С. почео је штрајк просветних радника.
Шта би Свети Сава о томе рекао?


Никола Грујичић VII5

kojica
17-09-2011, 21:41
"Kako se ti zoves, Boga ti, po imenu"

IVA, IVANA

Suton je. Poslednji zraci sunca polako zalaze za planine. Blagi povetarac se smiruje.
Sve se sprema za pocinak. Tu tisinu remete brzi i ostri koraci kroz gustu zelenu travu.
To se drvoseca zurno vraca kuci svojoj zeni. Zivot ih je surovo kaznio. Doziveli su
starost, smrt im je vec pred vratima, a nisu ostavili nikog za sobom, nikog ko bi mogao
zaliti za lepim trenucma provedenim sa njima. Drvoseca je zastao kraj stoletnog hrasta u
blizini svoje kuce. Lagano je digao glavu i pogledao u nebo na kojem se tek ponegde,
kroz crne i mutne oblake, pojavila po koja zvezda. Odjedanput nesto sjajno prelete i
zapara nebo. Bila je to zvezda padalica. Stari drvoseca rece svoju zelju zvezdi: "Molim
te, zvezdo, ucini da se moja zena i ja obradujemo makar poslednji put u nasim zivotima.
Molim te, ucini da nase ruke zagrle i zastite neko nejako neduzno bice. Molim te ucini
nam bar to!''

I ono malo zvezda prekrise crni oblaci, puni zle slutnje. Cvece se sakrilo ispod lisca. U
mraku se nista nije videlo. Odjednom, munja je stravicnom svetlocsu osvetlila konture
planina, sume , starog hrasta, kuce. Celu noc je trajalo nevreme. Vetar je lomio sve
pred sobom. Kroz njegov ostar huk zaculo se kao da neko vice: "Ivo! Ivana!'' U tamnoj
sobi sedeli su drvoseca i njegova zena i gledali igru senki. Oni su culi te povike kroz
oluju. Kasno ujutru je svanulo. Sunce je prvo plasljivo pomolilo svoje zrake, a onda
pocelo da ih siri u beskrajno sirokim lepezama. Duga se prosula po nebu, zasijala po
cvecu. Drvoseca je krenuo u sumu. Dok je prolazio kraj stoletnog hrasta zacu plac bebe.
Nije mogao da veruje. Odmah je dotrcao do hrasta i ugledao malo, nejako dete. Od
srece su mu oci zasuzile. Uzeo je dete, kleknuo na kolena i sa suzama u ocima
rekao: "Hvala ti Boze! Hvala ti, zvezdice! Hvala vam, iz sveg srca!'' Posto se zahvalio
bogu i zvezdici, oti{sao je kuci kod zene. Bebu su nasli posle velike oluje, kroz ciji su
huk culi ime Iva resili su da to ime daju devojcici. To ime se, kao i prica o njegovom
postanku, posle prenosilo sa generacije na generaciju. Napravili su veliko slavlje. I tako
je u njihovom domu zazivela jedna mala Iva, mala Ivana, a kako je ona tu dosla to ni
ona sama ne zna.


Hajzler Ivana VIII1

kojica
17-09-2011, 21:44
"Kako se ti zoves, Boga ti, po imenu"

Nevena

Pre mnogo, mnogo godina medju brdima Sumadije nalazilo se malo, skoro neprimetno
selo izgubljeno medju gustim sumama i brdima koja su ga okruzivala. Uprkos tome sto
je bilo malo, ovo planinsko selo vrvelo je od zivota- stanovnistvo je bilo veselo,
dobrodusno i velikog srca- zene su bile izuzetne lepote, a muskarci snazni i ponositi.
Medju tih nekoliko razbacanih planinskih kuca zamor ljudi, brzi koraci, smeh dece,
pevanje ptica, sum vetra i planinski eho koji je ove brojne glasove cinio jos bucnijim, i
selo budnijim nego sto jeste. Na kraju ovog sela nalazio se jedan kucerak. On je
odudarao od ove bucne seoske atmosfere. Kucica je izgledala izuzetno mirno- jedva se
videla od velike, negovane baste pune cveca ciji se miris pruzao daleko. Ni jedan suvišni
sum se nije mogao cuti, i nista nije moglo pokvariti idilu savrsene mirnoce kojom je ova
kuca odisala. Niska kapija, kameniti kratak put do niskih vrata, dva prozorcica i krov koji
je bio pod hladom razgranatog drveca, cvetni vrt- prosto je svako morao da zastane
pred ovako ljupkom pojavom. Kucica je zaista bila prelepa. A u toj kucici zivela je
devojka koja je prevazilazila lepotu svoje kuce. Bila je izuzetne lepote -skoro savrsene.
Duga crna kosa vezana u dve pletenice spustala joj se preko ramena do struka
otkrivajuci sasvim njeno predivno lice. Nad predivnim crnim ocima previjale su se
obrve nista crnje od njih. Dugacke trepavice bi, kad bi zazmurela, dopirale skoro do
blago crvenih obraza. Crvene usne i kao sneg beli zubi cinili bi njen osmeh carobnim.
Bele puti, crne kose i ociju i izuzetno vitkog stasa cinili su da svako ko je vidi
pomisli :"Ona je bozanstvena! Kao da je andjeo sisao na zemlju medju nas, obicne
smrtnike!" Iako su stanovnice seoceta bile izuzetno lepe, ni jedna devojka nije mogla
ni prici njoj. Bila je najlepsa od svih.

Bila je svesna svoje lepote, ali je zbog nje jednim delom i tugovala. Naime, tri momka su
imala dovoljno hrabrosti da joj se udvaraju. Nije se znalo koji je bio lepsi, hrabriji,
plemenitiji i ljubazniji, nije se znalo koji je vise voleo. Medjutim, devojka je ipak
tugovala -voleli su je zbog njene lepote. Zelela je da je neko voli zbog njene licnosti i
onoga sto nosi u dusi, a ne samo zato sto je lepa. Proslo je vec tri godine od kako su
pocela udvaranja ova tri mladica. Devojka je znala da ne sme vise da odugovlaci, i da
mora izabrati jednog od ova tri mladica za zivotnog saputnika, ali joj je dusa bila puna
strepnji- sta kada se godinama njena lepota izgubi? Da li ce je i tada voleti kao i sada
kada je u cvetu mladosti? Zato se vrlo pametno dosetila da iskusa njihovu ljubav.
Jednog dana pozvala ih je svu trojicu u svoju kucicu, i rekla im: "Prosetajte po mom
vrtu. Dobro po gledajte i izaberite jedan cvet koji vas najvise podseca na mene. Tada
cu vam odgovoriti na vase bracne ponude. Tri mladica su se prvo zacudila, ali su
potom pohitali u vrt da ispune zahtev svoje drage. Kada su izabrali i ubrali po jedan
cvet, vratili su se u kucu. Devojka je pozvala prvog mladica koji joj je rekao: "Kao sto
vidis, draga, doneo sam ti crvenu ruzu. Zar nije divna? Ona je kao i ti raskosne lepote,
mirisna, graciozna. i njena me boja podseca na tebe- crvena, kao i tvoje divne usne
koje na tebi najvise volim. Ako se udas za mene neces zazaliti, veruj mi. Bices moja
Ruzica". Devojka je potom pozvala drugog udvaraca. Rekao joj je: "Doneo sam ti ovaj
ljiljan. Cim sam ga video, pomislio sam na tebe, draga. Raskosan, mlad, sav u pupoljcima
i mladim cvetovima, kao i tvoja mladalacka lepota. Tvoje belo lice podseca me na boju
ovog cveta. Ne odbijaj moju bracnu ponudu, podji samnom, bices moja Ljijana." Potom
jeusao i treci prosilac: "Evo me draga moja. Eto, vidis cvet koji sam izabrao. Mozda ti se
ne svidja, mozda je suvise skroman za tebe, ali ja sam te poslusao- ubrao sam onaj
cvet koji me najvise podseca na tebe. To je neven. On me podseca na tvoju lepotu-
nije tako raskosan i lep kao ruza ili ljiljan. On me podseca na tvoju unutrasnju lepotu.
Skroman cvet, pola poljski, a pola uzgajivan, kao tvoja priroda- malo divlja, a pomalo i
pitoma. Miris mu na prvi pogled nije tako lep, ali kad ga bolje upoznas, nema lepseg?
Mirise na cistocu, neiskvarenost, kao i tvoja dusa. Njegova boja podseca me na tvoj
pogled na svet. Ne mislis samo na sadasnjost, ve¥ i na buducnost"- sta kada vise ne
budem mlada, sta kada budem bila u jeseni z¥ivota?" Udaj se za mene, obecavam ti da
neces zazaliti- volecu te i u jeseni zivota od koje toliko strepis. Bices moja divna
Nevena!"

kojica
17-09-2011, 21:44
Devojka je svu trojicu saslusala sa puno paznje i razumevanja, a kada su sva trojica
zavrsila rekla je: "Hvala vam svima na ovim komplimentima i na tome sto ste poslusali
moju zelju ma koliko suludo zvucala. Kao sto znate, samo jedan od vas moze postati moj
muz. I sada kada sam se odlucila. Sada sam shvatila ko me od vas trojice najvise voli i
poznaje, i za tog coveka cu se udati." Prvo se obratila mladicu koji joj je doneo
ruzu: "Hvala ti na ruzi. Jeste divna i raskosna. Mozda sam i ja trenutno takva, ali necu
uvek buti takva. Ti si hvalio moju lepotu samo zbog nje me i volis. Ja, nazalost ne
zelim da se udam za tebe bas zbog toga. Ti ces me voleti samo dok moja lepota ne
izbledi."

Potom se obratila mladicu koji joj je doneo ljiljan: "Ljljan koji si mi doneo je divan. Ali ja
nisam takva. Ti si video u meni samo lepu spoljasnjost koja te je ocarala, i koja ce
trajati dok god budem mlada i lepa. Posle toga prestaces da me volis, a ja to ne zelim.
Ne mogu se udati za tebe!" Mladic koji je doneo neven, vec je ustreptao od srece.
Devojka mu se obratila: "Hvala ti za neven. Bio si u pravu- lici na moju dusu. Ti si je,
izgleda, jedini video u pravom svetlu i upoznao je. Mislim da me zbog nje i volis, a ne
zbog moje lepote. Sa zadovoljstvom cu se udati za tebe i biti verna zivotna saputnica!
Bicu zauvek tvoja Nevena!"

Ubrzo su se i vencali. Njena dva bivsa udvaraca su u pocetku bila utucena, ali su se
ubrzo oporavili i takodje osnovali porodice. Nasa devojka i mladic, sada vec muz i zena
ziveli su dugim i plodnim zivotom. On je odrzao obecanje- zauvek je bila njegova
Nevena. Stalno je tako zvao. To su culi i svi njihovi prijatelji i to im se jako svidelo, tako
da su i oni poceli da je zovu Nevena. Posto su je svi tako zvali, njeno pravo ime otislo je
u zaborav. Posle nje, pa cak i sve do sada mnoge zene nosile su njeno ime. Niko ne zna
da li su sve bile lepe kao ona, pametne, skromne i vredne kao ona. Jedino znamo da
njeno drugo ime Nevena, nije otislo u zaborav kao njeno pravo ime, vec je ostalo da zivi
u narodu kao simbol plemenitost i skromnosti.


VISNJA FILIPOVIC VIII/1

kojica
17-09-2011, 22:18
Једна страница из мог дневника

Недеља, 15. Мај. Дан за шетњу. Стојим поред реке. Огледам се у њеној
модрозеленој дубини.

Река Млава је бистра, планинска река. Одлазим преко моста. Шетам шљунковитом
обалом. Ту ова жуборава река извире и тече у наручје великом Дунаву. Пролазим
поред реке чији звук нарушава тишину нетакнуте природе. На обали на којој ја
стојим је шљунак и песак, нема биљака. На другој обали се повијају многобројне
уморне врбе огледајући се у бистрој, леденој води. Све је тако лепо. Зеленило
дрвећа и модрозелена боја воде као да се стапају. Иако не сасвим јасно због
жуборења реке, чује се зец. Брзо и уплашено претрчава до другог жбуна и
нестаје. Полако и ужарена лопта сунца залази иза кршевитих и високих планина
које окружују реку. Оне као да је чувају и показују јој пут којим треба да тече. Већ
је време да кренем кући.

Полако сам се упутила према насељу очарана и под утиском управо виђеног
пејзажа.


Спасић Јована VІІ3

kojica
17-09-2011, 22:22
Шта су таласи према ветру? Шта је шум мора према песми трава и птица?

Била једном једна принцеза. Била је врло лепа и добра да би је сваки принц
пожелео за своју жену. Међутим, принцеза је имала врло строге родитеље и већ
годинама лепотица је патила због њих.

Принцеза је била велики љубитељ природе. Шетала би се свакодневно и уживала у
звуковима из природе. Док је лежала на трави, у близини мора, слушала је
звукове несташних таласа, птица које су на гранама певале веселе песме...Сваки
шум природе би је одушевио. Али, није могла тако дуго... Отац и мајка су јој
забранили да иде даље од дворца. Кад год је могла, принцеза се спуштала са
балкона белим свиленим чаршавима. Једног дана док је седела на плажи
посматрајући море и ослушкујући сваки шум, приђе јој један прелепи младић. Био
је то најлепши принц, из најбоље и највеће породице. Имао је дворац какав нико
није имао, нити ће га имати. Принцеза се заљубила у њега на први поглед и
провела је целу ноћ причајући с њим. Ујутру, мајка примети да принцеза те ноћи
није била у дворцу и, кад се ова вратила, казни је. Није смела два месеца да
изађе из дворца. Била је тужна... Желела је да што пре дођу та мучна два месеца
и да поново изађе и диви се тој природи. Говорила је: „ Таласи, мале птице
певачице, сваки шум који допире из природе... О, мој Боже! Желим да уживам у
лепоти природе: Желим да ме лепи принц спаси ове туге и самоће!“ Али данима
није нико долазио код ње. Мислила је да је заборављена. „ Шта ради принц свих
ових дана? Где је он?“, питала се. А принц је туговао покрај мора зато што је после
оне ноћи више није видео... Питао је једног пролазника да ли зна где је дворац
принцезе, када му је овај објаснио, одмах , исте вечери, отишао да је потражи. Те
ноћи су заједно побегли у непознатом правцу. Није се знало ништа о њима.
Тражила их је полиција, становници тога краја. Делили су се огласи, било је гужве
на тргу, сви су били узнемирени.

Принцеза и принц су отишли далеко из своје земље, отишли су у Србију, у
Хомоље. Тамо нису имали море, али су имали планинску климу, свеж ваздух,
зеленило и људе доброг срца. Имали су све за чим су одувек трагали. Имали су
дивну децу.


Кристина Станојевић VІ2

kojica
17-09-2011, 22:22
Чудан је овај свет у мени кад све пожути и порумени

Јесен је лаганим корацима дошла и закуцала на врата мога завичаја.

Свет постаје чуднији, све постаје тужније. Дрвеће остаје голо, губи своје жуте,
румене хаљине, а безосећајан ветар га носи свуда. Рана јесен са собом је донела
хладније и кишовите дане. Свако јутро, када устанем и изађем напоље, угледам
маглу и тмурно, тужно небо. „Јесен је, јесен рана, од бакра сва исткана...“. Сунце
све мање сја и све мање даје топлоту, а и када се јави, није толико срећно и
жарко као кад је некад било. Нема ни птичица које скакућу с гранчице на
гранчицу и производе предивне звуке.

И, заиста, чудан је овај свет у мени кад све пожути и порумени.


Марина Цокић VІІ1

BIBLIOTEKA (http://razbibriga.net/downloads.php)

kojica
17-09-2011, 22:23
Божић у мом дому

Ја жељно ишчекујем Божић. Тај дан је нешто најсвечаније јер се тад слави рођење
Господа Исуса Христа. Тада је сваки дом испуњен радошћу и топлином.

Сваке године, седмог јануара је Божић. На Божић се завршава највећи пост и тада
се иде у цркву. Главни колач за тај дан је чесница. Чесница се сматра изузетно
важним обредним колачем. Справљена је од белог брашна, са водом и машћу, без
квасца. Чесница се меси првог дана Божића, кад прво звоно зазвони у цркви или
између јутрења и достојна. Сам назив је занимљив, зато што потиче од речи „чест“
(део, срећа) и јер се ломи на делове према броју укућана, да би се по тим
деловима прорицала срећа. Чесница симболизује рођење младог Христа, када су
га пастири даровали. Верује се да чесница представља и добар род усева.

Дан пре Божића се зове Бадњи дан, а вече – Бадње вече. На Бадње вече, у мојој
кући се једе на земљи, а испод посног јела, које се једе рукама, ставља се татина
кошуља, на под се ставља слама, а на оџак се бацају ораси. Неки људи на Бадњи
дан режу колач, а неки не.

На Божић се врши у цркви свечана литургија која почиње у поноћ, и завршава се у
три сата после поноћи. После литургије се у цркви једу гирице и пије кувано вино.
Ујутру, пре сванућа, ја узимам корен, вешаљку и балон и доносим воду са врела.
Мама ме дочекује на прагу речима: „Христос се роди“, а ја јој узвраћам
са: „Ваистину се роди“. Затим ме пита шта носим, а ја јој одговарам: „Берикет,
здравље, напредак и срећу“

Божић је веома значајан за православце јер се тад Христос, који се оваплотио од
Духа Светога и Марије Дјеве, родио.


Ивана Јорговановић, VІ3

LEKTIRE (http://razbibriga.net/forumdisplay.php/107-%C5%A0kolska-lektira)

kojica
17-09-2011, 22:24
Mолитва у мом дому

У народу српском и његовом веровању посебно место заузимају молитве за
спасење душа божјих, како живих, тако и мртвих.

У мојој породици велику пажњу посвећујемо молитви за спас мојих родитеља, мог
брата и мене. Велико ишчекивање је читање молитве у мом дому уочи крсне
славе. Обично око поднева у моју кућу долази свештеник. Пре уобичајеног ритуала
молитве, сви укућани, а посебно ми деца, дочекујемо нашег свештеника, како због
молитве, тако и због дарова које нам поп Мића доноси. Велика радост настаје када
из његове торбе дели ситне слаткише говорећи: „Ево, поп Мића доноси Перу
Детлића!“. Из захвалности и поштовања љубимо попа у руку говорећи: „Оче,
благослови.“. Затим се око стола окупљамо мој отац, брат и ја, а мајка приноси
посуду са водом, босиљак и свећу. Свештеник пали свећу и у воду ставља
босиљак и велики сребрни крст. Сви стојимо мирно док поп почиње ритуал
молитве. Свештеник чита молитву коју повремено уме да прекине мој млађи брат
када покушава да имитира попа, па и он изговара неке неразумљиве речи. Мени се
чини да молитва траје као вечност јер од дугог мировања почну да ми клецају
колена. Право олакшање је када свештеник вади крст и босиљак из воде, окреће
се према истоку и у облику крста светом водицом прска по дому молећи Бога да
наша крсна слава помогне свима, а посебно нама деци. Узима крст, пружа га моме
оцу, а онда и свима нама редом, да љубимо крст и молимо се за наше спасење.

Веома сам тужна кад свештеник одлази из наше куће, и једва чекам да нам поново
дође и заједно са мојим укућанима и са мном чита молитву.


Јована Стојановић, VІ3

kojica
17-09-2011, 22:24
Новембар

Има дванаест месеци, али ја ћу сада описати само новембар. Новембар има много
карактеристика, па тако има и неке мане. Описаћу све што обухвата новембар.

У новембру је већ позна јесен. Само на неким гранама дрвећа сасушено лишће
тужно чека да га ветар однесе. Зимзелено дрвеће не мора око тога да се брине.
Такође, ни цвеће у саксијама не мора да има бригу јер људи брину о њему.
Дивљим животињама је зими веома тешко. Много се теже храна налази зими него
лети. Неке животиње су већ утонуле у зимски сан. За разлику од дивљих, домаће
животиње имају широк избор хране. Њима све спрема човек, тако да оне
безбрижно могу провести зиму. Људи почињу да сеју пшеницу, а неки још беру
кукуруз. Само лењи људи су тек почели да спремају дрва за огрев. Домаћице су
већ спремиле зимницу са разним поврћем и воћем. У новембру је хладно, ретко
падају кише, а влажност ваздуха није баш мала. Сунце све више почиње да се
губи. Магла је чешћа и гушћа. Треба да носимо дебљу одећу, топлију обућу, и
јакне никако не смемо да заборавимо.

Када се све погледа, новембар и није тако лош, јер после њега долази зима. Све
ће бити прекривено белим покривачем. До тада, мораћемо да издржимо ову тмурну
јесен.


Срећко Крстић V2

kojica
17-09-2011, 22:25
Тај хладан дан у новембру

Будим се, јутро је. Док лежим у кревету који је тако топао, повучем завесу од
прозора моје собе. Кроз прозор угледам лишће које је на земљу пало и смрзнуло се
од хладноће. Цвеће, које је лети било лепо и радосно, сада се смрзнуло и гледа
тужно.

Устајем из кревета, улазим у кухињу. Тамо миришу зимнице које се спремају:
печене паприке, туршија, пекмез, џем,... Испијам јутарњи чај који је тако топао и
сладак, а напољу се чује звиждук ветра који дува горе у планини. Излазим из куће
и размишљам колико је хладно, да ли вреди излазити или не. Ветар дува и хладно
је док ходам путем кроз лишће. Гранчице покидане од ветра пуцкетају и крцкају од
хладноће. Чују се звуци трактора, људи одлазе на брање, а и моторне тестере су
вредне – спремају дрва. Ходајући кроз село осећам мирис дима и сувих шљива и,
како се код нас каже, „прорадила је весела машина“, а то је: пече се ракија.
Одлазим у поље код колибе, а небо се смркло као да ће мрак или помрачење
сунца. Одједном су почеле да падају пахуљице снежне које су се претварале у
грудве.

Чудан је тај хладан дан у новембру. Пре подне јесен, а после подне зима. Толико
прелепих слика и пејзажа. Што јесен нацрта, то зима обоји, као прави уметници.


Александар Сивонић VІІ2

kojica
17-09-2011, 22:25
ТО ЈЕ МОЈА ЗЕМЉА

Гледам у празан лист свеске и размишљам како да вам опишем своју земљу, своју
отаџбину, своју Србију.

Сама помисао на родну земљу, на њено поносно име, на моје поносне претке, у
мени буди скривену стрепњу да нешто погрешно протумачим и опишем.

Мала земља на брдовитом Балкану, много пута подизана из пепела и дан-данас
поносно се сећа и брани своје поносно име, белог орла, и поносну тробојку на
којој пише: „С вером у Бога, за крст часни и слободу златну“. Као и некада и сада
се радо сећамо и чувамо успомене на прохујала давна времена, на цара Душана,
на св. Саву, на све поносне витезове који су своје животе положили у темеље
постојања моје земље. И дан-данас чувамо веровања о животу и делу наших
предака, преносимо их са колена на колено, чувајући од заборава.

Код српског народа посебно место заузима тзв. благдан – крсна слава. Сваки
Србим се спрема целе године да прослави крсну славу. Живи, такорећи, од славе
до славе. Једва чека да оде на литургију, запали воштану свећу и помоли се за
здравље својих укућана и себе.

Ломи се крсни колач и моли се с три прста за славу Божју, која ће да му помогне.

Е то је моја земља, моја Србија, мој крст и мој понос.


Немања Мишић VІІ2

tamaram
29-09-2011, 10:32
ПЛАВА РЕЧ ТУГЕ

Плава је, за мене, боја туге.
Сећање на плаве сузе моје другарице.
У плавој соби, на плавом кревету, једног ведрог, лепог дана седеле смо моја другарица и ја. На плавом сатићу откуцало је подне и зазвонио је телефон. Јавила сам се.
Тишина…Мук…Језа…Бисерна плава суза цаклила се на мом лицу. Око мене свет се срушио у таму, у страховито црнило. Први пут сам била у дилеми да ли да прећутим или не. Осетила сам се празно, уплашено…нисам веровала у то што сам чула.
Дрхтала сам, али сам морала да скупим зрно храбрости, изађем из собе и моју другарицу погледам у очи. Њене очи су биле ведре, али у једном тренутку замаглиле су се од суза. Њен осмех…више га није било. На њеном лицу показао се страх, збуњеност, несигурност…Спустила је главу и упитала : »Шта се десило? Зашто ти је такав израз лица?»
Крв у мојим венама постала је плава, ледена, скамењена…Више није текла. Плавих бисерних суза било је све више. Хтела сам да кажем, а нисам могла. Из мене су речи излазиле као неразумљиви гласови, муцала сам…
Нисам могла тај бол више да издржим. Склопила сам очи, стегла песницу, удахнула дубоко и ухватила је за руку. Из мене су речи онда бујале саме, и бујица се сручила на њу: «Алиса, умрла ти је мама !» Њено срце је постало плаво, стаклено, и чула сам када се разбило. Заћутала је. Модра тишина…У једном трену занемелост се претвара у вриштање, плач, хаос…
Плаве ствари су се нашле на поду, као да су потонуле у плави виркоји их вуче на дно. И нас две смо ишле ка том вртложном дну. Осећала сам кривицу, страх, бол, саоћу…Камен туге, али Алиси је било још горе са оловним осећањем безнађа.
Хтела сам, очајно желела, а нисам знала како да јој помогнем… осим да је тешим и пружим јој подршку загрљајем.
Од тог догађаја прошле су три године. И данас, када се шетамо заједно, повремено погледамо у плаво, ведро небо и видимо благи осмех њене мајке.
Плаво је реч туге и суза моје другарице.

Кристина Богдановић, VIII-2

tamaram
29-09-2011, 10:47
Било ми је жао
(причање доживљаја)
Једног дана, ја сам добила хрчка. То је био бијели хрчак са црвеним очима. Поклонила ми га је мамина најбоља другарица.
Ја сам тог хрчка јако завољела. Дала сам му име Уна зато што је била женско. Она је била слатка и стално је трчала по кући. Јако је вољела да буде вани и да једе дјетелину. Кад би мој тата долазио кући, она је увијек цврчила као да га поздравља. Онда је моја мама рекла да је пребацимо у подрум. Ја сам је послушала.
Након неког времена, Уна се првикла на то да живи у подруму, али више није била онако срећна. Била је тиха. Једне суботе дошла је моја сестра и ја нисам имала времена за Уну.
Када сам ушла, следећег дана, Уна је лежала мртва у кавезу. Било ми је жао Уне. Плакала сам данима. Нисам имала вољу да ишта радим. И данас кад се сјетим њених црвених окица, одмах се растужим.

Невена Бркић VI2

tamaram
29-09-2011, 10:47
Чудан јесењи дан
Јесењи дан, као сваки други је тмуран. Небо шаље кишу, хладну и велику као поплаву. Сунце спава, а дрвеће скида своју шарену одјећу, која се сваким даном мијења у разне боје. Дрвеће у ово доба године изгледа као неко дијете у шареној пелерини која мало по мало губи шаре. Улице су мокре, аута прљава, а пролазници журно у дебелим капутима тутњају улицама града. и овај дан био је исти као сваки јесењи дан али данас није падала она тмурна, немилосрдна киша, због које се људи осјећају тужно и уморно. Данас је падао снијег, ситан али бројив иако је небо послало своје тмурне облаке. Дјеци и осталим становницима боље прија снијег него киша.

Марчета Николина VII1

tamaram
29-09-2011, 10:47
Дијечак Марко
Маркова мајка је била много болесна.Дочекала је још један дан беспомоћно лежећи у кревету.Марко је покушавао да помогне мајци, али безуспјешно.Спустила се ноћ пуна свијетлуцавих звијезда,такозвана Богојављенска ноћ.Марко је знао да кружи легенда коју му је мајка причала на крилу још кад је био мали,о тој ноћи,па је клекнуо са пуним очима суза и молио Бога из свег срца да његова мајка оздрави.
Сутрадан кад је устао одмах је отрчао у собу своје мајке и видјео да је она већ боље.Од те Богољавјенске ноћи Марко је сваки дан захваљивао за то чудо.
Слађана Вулић VII1

tamaram
29-09-2011, 10:48
Богојављенска ноћ
Јутро је тихо долазило, а Зоранова мајка је лежала непокретна у кревету. Зоран и његова мајка су и прије њене болести тешко живјели, али сада када се она разбољела живот им је још тежи.
Мали дјечак је једино о њој размишљао, а готово свако вече провео је тужан у сузама. Једну ноћ дјечак је дуже остао будан. У кревету се помолио Богу и зажелио жељу да његова мила мајка што прије оздрави.
Та ноћ је била богојављенска ноћ, небо се отворило и све звјездице су сјале свом својом снагом. Сутрадан Зоран је примјетио да је мајка устала из кревета и да се опоравила. Бог је те вечери испунио Зоранову жељу и он више није тужан.
Дајана Гајић VII1

tamaram
29-09-2011, 10:48
Дијете звано "То"
"Дијете звано То" је књига је коју сам недавно прочитала. По мени је ова књига интересантна, али и прије свега јако, јако тужна.
То је прича о дјечаку којег је тукла и злостављала његова мајка која је била под утицајем алкохола. Жена која је вољела да игра мученичке и непредвидиве због коих је један од њених синова умало изгубио живот. Она га више није сматрала сином, већ робом. За њу он није био дјечак, већ "то". Једино што он познаје на овом свијету јесу усамљеност и страх. Иако се овај дјечак избавио од своје мајке склоне алкохолу, права бол тек почиње јер за њега не постоји мјесто које би могао назвати домом.
Ова књига је на мене оставила јак утисак, прије свега зато што је писана по истинитом догађају. Исто тако, ја не могу да схватим да на овом свијету постоји жена у којој нема нимало мајчинске љубави и која тако хладно и окрутно може да злоставља своје дијете.

Николина Јунгић IX5

tamaram
29-09-2011, 10:48
Екстеријер
Сједио сам на камену и посматрао пејзаж планине која се пружала испред мене. Мирисао је свјеж зрак који сам снажно удисао. Вјетар је звиждукао кроз шуму и лишће.
Планина је изгледала тако шарено, као да је то шарени тепих, наравно јер је јесен. Изгледала је тако поносна на своју одјећу саткану од шареног лишћа. Шетајући путељцима који су водили ка врху планине, није било тешко примјетити природне љепоте те планине. Смјењивале су се врсте дрвећа од подножја листопадних шума, а како сам се пењао ка врху осјећао сам како мирис јеле, бора и оморике причвршћавају моја плућа.
У даљини на планинским пропланцима примјећивали су се сточари са маленим стадима.
Лакетић Милош VII2

tamaram
29-09-2011, 10:49
Драги планетски сусједи
Ово писмо вам шаљем са планете Земље. Радујјем се што своје мишљење могу подјелити са вама. Чула сам вашу причу и није ми се свидјела. Највише због тога што се одбацивали дјете које има два ок. Нисте то требали радити.Требали сте му помагати око ствари које он није могао, а ви јесте. Најприје сте трбали погледати његову љепшу стану. Замислите да сте ви на његовом мјесту.Било би вам ужасно. Али на крају видите, он вам је причао о стварима које је он видјео, а ви нисте. То је био љепши свијет са разним бојама. Били су одушевљени и људи са других планета.
Порука:Не трба избјегавати онога ко је другачији од вас.

Катарина Милетић V5

tamaram
29-09-2011, 10:49
Град из снова
Гледао сам много репортажу о разним градовима свијету. Париз и његова Тријумфална капија оставили су на мене снажан утисак. Монте Карло са својим ауто-тркама и коцкарницама пробудио је у мени жељу да одем тамо. Дубровник, саграђен на стијени, ме је звао да погледам морску пучину од његових зидина.
Ипак ја не морам н ида сањам, јер град у којем сам се родио је мој град из снова. Ријека, дрвореди, зеленило и богата историја су богатства мога града. Прошлост његова може се прочитати са улица, са зидина Кастела, споменика древне прошлости. Занимљиво је причати о ратовима, успјесима, па чак и падовима, о Сафикади и њеној љубави. Љепота Бањалуке може се гледати са врхова Бањ брда.
Уосталом, што бих ја сањао, кад и будан имам мој град из снова?

Милош Даниловић VII1

tamaram
29-09-2011, 10:49
Хасанагиница
Хасанагиница је била стасита и лијепа жена, одгојена у патријархалној породици.
Одрасла је у времену гдје су о судбини жене одлучивале мушке главе. Због обичаја тог времена, крила је своја интимна осјећања према мужу и није га рањеног посјетила, сматрајући да је то срамота. Због тога су је отјерали и раставили од петоро дјеце. Сламала ју је туга и мајчинска чежња, али је скупила снагу и ником није показивала своје емоције. Срце и душа су јој се борили против поновне удеје а васпитање налагало да се не супртставља братовој ријечи. Колико ли је снаге имала у себи, кад је са сватовима стала да дарује своју дјецу?! Док их је привијала уз себе, а бол ју је раздирала, али су јој се сузе скамениле. Ријечи Хасанаге, да је безосјећајна и зла проболе су јој се већ рањено срце.
Умрла је носећи са собом сву своју тугу и усамљеност. Тако се угасио један невин и напаћен живот због неразумјевања људи и окрутности времена.
Мила Чолић IX1

tamaram
29-09-2011, 10:49
И данас се сјећам
Иван је журио негдје са мајком. Била је јесен, сунчана, жута и топла. Све је трептало чудним сјајем, само с неба им је нешто пријетило. Мамина рука га је чврсто стезала, толико јако да је граничило с болом. Колона аута, људи, жена и дјеце, непрегледна. Гдје ли само иду и шта се то дешава, питао се Иван. У једном трену, жена, поред ње девојчица Ивановог узраста. А у наручју дјечак-беба. Тупим погледом она је гледала око себе, он бијаше на њеним грудима задовољан, а она, она је сједила, браду држећи својим ручицама. Отиснуле су се кристалне сузе из бадемастих очију. Сва та жутозлатна октобарска природа добила је сиву боју. Сва аута, људи, жене, дјеца одоше, само њих троје остадоше. Јесу ли дочекали?...Зиму? Прољеће? Иванов мали корак постао је још мањи и потпуно нечујан. Иванова мајка је плакала и често причала о томе. А Иван, и данас, кад прође поред тог мјеста, угледа жену са дјечаком на грудима и сузе из очију боје бадема. Још ако је јесен и октобар животом живи слика из прошлости.
Вуковић Милана IX2

tamaram
29-09-2011, 10:50
И ја тражим голуба у небеском пространству
Када размислим о свом животу схватим да уствари живим у неком свом свијету. Тај свијет нико никада није видио, али су само неке важне особе у њега крочиле, мада тога нису биле ни свјесне. Неке од њих још увијек живе у мом срцу и том мом необичном свијети који би без њих губио смисао.
Понекад размишља, шта ће бити са мном у некој будућности, ближој или даљој, свеједно је. Колико ће још различитих особа ући у мој живот, колико њих ће ме повриједити , а вјероватно ће многе заборавити, неке намјерно, неке случајно. У томе свему понекад се тотално изгубим и из неких ситуација не видим излаз. Трудећи се да га пронађем, увијек сазнам како је овај свијет окрутан и како људи данас гледају само на своју корист. Живот зна да вријеђа и да боли, понекад чудновато изненада, али ја га ипак много волим.
У томе свему из дана у дан ја тражим смисао свог живота. Тражим оно нешто што ће ме водити даље кроз живот и научити ме да трпим и не осврћем се за стварима у прошлости, већ да гледам напријед, у оно што ме чека. Не могу да замислим да негдје друго живот водим, без својих пријатеља, без овог града. Надам се да ћу наћи своје мјесто на овом свијет, међу толико људи које волим и оних нових познанстава које чекају своје вријеме, као и ја... То је живот који живим.

Јотановић Нина VIII2

tamaram
29-09-2011, 10:51
Зимска зора
Иза последњих градских свјетала, полако се појављују обриси околних брда. Као да дијете црта, брда су остала тамна, а небо је постало свијетло плаво. Мукла тишина. Сви звукови су уронили у снијег. Тешке бијеле капе су поклопиле кровове и крошње дрвећа у градском парку. Како је небо постало свјетлије, тако су уличне свјетиљке узалудно обасјавале пусте улице. Полако израња наранџаста лопта и боја у наранџаста смрзнута окна града. Студен штипа гране дрвећа и шћућурене врапце под стрехама. Залеђене барице пуцкетају под топлим чизмама првих пролазника. Један мали укочени псић се укочено креће по парку тражећи храну.
Кассандра Рибић VII2

tamaram
29-09-2011, 10:51
Лик моје мајке
Мајка. То је једино име које у цијелом свијету значи исто: особа која наљс воли и одгаја.
Моја мајка се зове Љиљана. Има краћу косу кестењасте боје, продорне зелене очи у којима се огледа мој лик, и најтоплије и најњежније руке на свијету. Висока је и има лијепу линију тијела. Има брз и енергичан корак. Када се насмеје, то је као зрак сунца или као кад послије сна отворим очи, а свјетло јутра голица мој поглед. Додир њене руке брижне руке брише свет, и тај трен може да траје читаву вјечност, мени ће опет изгледати кратко. Без имало двојбе могу рећи да је она за мене најбоља мајка на свијету. Увијек је ту за мене. Кад сам тужна, њено срце пуца, кад сам срећна испуњена јој је душа. Топле речи су дио ње, сунчани осмех улепшава свет а нежни додир-додир анђела. Дубина њених очију је попут отворене струје, вуче те к` себи али не убија, држи те чврсто-ал` не стиска.
Сјајнија од звезде и од жарког сунца, лепша од бисера, снажнија од лавице. И анђели јој завиде на лепоти душе и тела.
Милица Њежић IX4

tamaram
29-09-2011, 10:51
Мој дневни боравак
Најконфорнија и најтоплија просторија мог скромног дома је дневни боравак. кад уђем у ову собу обасја ме ведрина и шаренило јарких боја. Ведре боје и лагана музика са радија дају овој соби велику гостољубивост. Огромне прозоре окитиле су жућкасте завјесе и сакриле промрзли мраз. Собу краси посебно велики телевизор који ме често мами ка себи. Послије тешког дана треба лећи у фотељу, још се покрити и зажмурити за одмор. Када се пробудим показаће се највећи украси ове собе, а то је моја породица. У кући пуној смјеха смјеше се и слике добрих старих времена на бијелим зидовима.
Бојан Кркошка VII1

tamaram
29-09-2011, 10:52
Мој друг
Ја сједим у задњој клупи да прозора. Мој друг из клупе се зове Александар Милошевић, а сви га зовемо Ацо. Он ми је најбољи друг.
Ацо је рођен 29.5.1995.године у Бањалуци. Родитељи му се зову Бојана и Рајко. Ацо највише воли плаву боју. Његова омиљена животиња је птица, а пиће му је кока-кола.Омиљени спорт му је фудбал. Има рибицу по имену Мићко.Ацо се стварно зна дружити, а и одличан је ученик. Воли школу. Омиљена књига му је ``Робинзо Крусо``, а филм ``Отписани``. Ацо има црно смеђкасту косу, и зелено-смеђе очи. Има десет година . Његов најбољи друг је Горан, а другарица сам му ја.. Висок је као и ја. Највише воли патике, па их зато често носи. Он воли да црта.
Ацо ми увијек посуди нешто када ја заборавим, али није ми због тога најбољи друг, већ због доброте и пријатељства.
Јелена Трбић V5

tamaram
29-09-2011, 10:52
Мој друг из клупе
Стефан Симоновић је дјечак који сједи пореде мене.
Он има десет година.
Има катку смеђу косу, и смеђе очи. Носи наочаре као од Харија потера, само што има шарен оквир. Одличан је ученик. Има пуно врлина, али има и понеку ману. Мане су: причљивос и несмртност, а врлине:Уредност, дружељубивост. Увијек је усклаћен у одјећи. Висок је око 142cm и тежак је 43 кg. Надимак му је Стива Сима и Сојман. Омиљена боја му је плава. Омиљени спорт му је пливање . Он свира виолину. Омиљено јело му је помфрит. Сан му је да постане археолог.
Сигурна сам да свако Стефана сматра одличним другом.
Тамара Гојковић V5

tamaram
29-09-2011, 10:52
Moja мама
Моја мама се зове Миланка. Она има 33 године. Има кестењасту боју косе и смеђе очи. У сваком њеном оку вдим љубав и срећу. Са мамом волим да проводим вријеме зато што причамо, повјеравамо тајне и слично. Заједно најчешће причамо о школи и тренингу, али са њом подјелим и неке мале проблеме. Мама ми помаже око неких задатака у школи, а ја њој у неким кућнм пословима. С времена на вријеме одем у продавницу, спремим собу, и изнесем смеће. Ја волим своју маму. Ријетко се свађамо, а и кад се посвађамо, брзо се помиримо. Сваки дан ме испрати у школу, а кад се врати чека ме спремна да разговара о школи и оцјенама. Мама и ја смо искрени једна према другој и надам се да ће то тако остати. У мами имам искреног пријатеља и знам да јој могу све рећи, знам да ће мене и моје проблеме увијек наћи најбоље рјешење, а такво пријатељство трба чувати и његовати за цијели живот.
Никола Кнежевић V1

tamaram
29-09-2011, 10:52
Мостови прошлости
Два камена кипа отварају врата. Удишем мирис паркета и кораке у балетским папучицама.
Позива ме концертна дворана, прелепа девојка дуге црне косе у чијем гласу почива ''Јединство'' а на рукама два црна клавира. Трпела је свашта концертна дворана у доба Немаца њена прозрачност беше коњушница. Али је и даље весела, достојанствена са балконима и звуцима њне кћерке Музике. Мирисом паркета све до великог паркета, у мрамору, званичног, пуног прошлости.Она се сећа старога бана Милосављевића што подари Бањалуци печат метрополе, сећа се земљотреса 1969.када су греде падале на његове уморне синове степенике. Орлови извајани вештачком руком Ђорђа Јовановића у лету ме преноси до Већнице.Полукружни амфитеатар сусрета буди у младом духу историјско срце. Кораци се чују у сали за банкет, ритмично понавља сала учећи нове наде нежним облицима. У белим хаљиницама свака види своју сестру одраза у огледалима. Затварам врата плашећи се да не уздрмам духове што подигоше печат Бањалуке још 8. новембра 1932.
Отвара се предамном значење речи Васе Глушца: "Бучни ће Врбас кроз векове и векове шумити једноличну песму и смењиваће генерације и генерације наших Крајишника, а сва ће палата стојати као величанствен споменик на златно доба, које смо с толиким еланом почели дизати у нашој заосталој Босанској Крајини."Одзвањају те речи у самом срцу Банског двора, а и у нашим срцима и одзвањаће још векова и векова праћене шумом бучног Врбаса.
Јасмина Џиндић VIII4

tamaram
29-09-2011, 10:53
Музички кабинет
У мојо школи постоји много учионица. Најљепша ми је мој учионица, али волим бити и у музичком кабинету.
То је свијетла учионица са жутим и бијелим зидовима. У једном углу се налази табла са линијским системом. Иза табле се налази ормар са полицама на којим стоје књиге.
У другом углу налази се сто са кожном фотељом за наставницу. Иза стола се налази ормар у којем стоји музичка линија, цедеови и књиге.
Између табле и стола се налази клавир. Направље је од дрвета. Црне је боје. Клавијатура је црне и бијеле боје. На њега обратим највећу пажњу.
Угодно се осјећам кад са друговима пјевам у њему.
Давид Милинковић V5

tamaram
29-09-2011, 10:53
Музички кабинет
У музички кабинет идем сва срећна зато што тамо пјевамо, играмо, плешемо.
У музички кабинет клупе су поредане у групе. У једној групи има пет клуупа, а има четири групе. У кабинету су ормари. У једном су књиге и музички цедеови. У другом је одјећа за хор, а у трећем ни не знам шта се налази. Мој најдражи предмет у кабинету је клавит. Он је црн. Када се отвори виде се црне и бијеле дирке.Бијел дирке су дуже од црних. Лавир испушта веом лијепе звукове. Он по себи има разне шаре. Ја волим тај клавир. Изнад клавира је телевизор на којем гледамо фестивале и концерте. Поред клавира је наставничин сто. На њему су неке књиге. На зиду стоје многе дипломе и похвале.
Мени је жао кад излазим из кабинета.

Јелена Вилендовић V5

tamaram
29-09-2011, 10:53
Омиљени час
Мало сунце се помаља иза широких наранџастих завјеса и нови дан увелико почиње. У учионицу журно улази весела жена плаве косе и ставља плаву књигу на сто. Непримјетно отвара ладицу и из ње вади своју "купусару" са планом рада. Час је уписан, одсутних нема а свеске су отворене. "Баш ме интересује шта ћемо радити", кажем својој другарици из клупе, а она немарно одговара:"Вјероватно неки текст из Читанке". Са великим ишчекивањем чекамо одговор. Међутим наставница не рече ништа већ нас све погледа и благо се насмија. У Читанку смо уронили сасвим случајно уз причу и шалу.Технике критичког мишљења биле су готове за тили час. Свако од нас дао је своје свакако битно, мишљење. Наставница није могла да сједи скрштених руку, па нам она помогну испричајући неку занимљиву причу из живота свога сина Алексе.Шаролику играоницу прекину бучно звоно, и врати се све опет на старо.Било како било на овом часу српског језика било је веом лијепо, жао ми је, али сад морам на математику.
Дајана Гајић VII1

tamaram
29-09-2011, 10:54
Спољашњи простор мога дворишта

Моје двориште је велико. На њему има пуно цвијећа. На њему се играм сваки дан то јест када имам слободног времена. Око њега се налази цеста у којој сваки дан пролазе аута, мотори,... Тако се моје двориште загађује. Ја га уређујем и шишам, тј. када нарасте велика трава. Моје двориште је као мој друг. Ја га волим више од било којег дворишта. Комшије мисле да је моје двориште ружније од њиховог, а да је њихово највеће и најљепше. Али ја се не бринем због тога, нека причају шта хоће, мени је моје двориште највеће и најљепше.
Рогић Давид VII3

tamaram
29-09-2011, 10:54
Врбас кроз вијекове
Врбас, драгуљ и велико богатство Бањалуке. Чаробна ријека која вијековима тече кроз овај предивни град. Тако текући, свака капљица чува неку тајну. Чува и нашу , у неком каменчићу на свом дну. Тајну која засвијетли, тек с једном искрицом мог сјећања који је чува да се не угаси. И тако, шетајући једног топлог априлског предвечерја, примјетила сам њега. Коса му се пресијавала на љетњем сунцу, а очи су му сијале неким чудним сјајем. У њима сам примјетила неки чудан страх, који је прикривао неким својим неухватљивим шармом. Страхови су нас држали високо, а истовремено вукли ка дну. Али ипак кратко је трајала чаролија, овог топлог априлског предвечерја. Опет је настала тишина. Ријека својим сненим шумом успављује рибе, иако оне то не чују. Врбе се нешто сашаптававју, знам причају о скорој киши. Лагано устајем трудећи се да не пробудим ову љетну идилу на обали Врбаса. Јер понекад се ствари у животу мијењају за трен ока, прије него што се човјек навикне на њих. Иако је прошло много година од тог чудног сусрета, и данас га се радо сјећам. Јер како кажу, дјечје памћење као одбљесак љетње муње, слике, зачас све освијетли и угаси се. Такво је и моје памћење, само слике с времена на вријеме.

Весна Станивуковић IX5

tamaram
29-09-2011, 10:54
Врбас кроз вијекове
Бања Лука је мој родни град. У њему сам се родила и у њему живим. Он је један од најљепших градова у мојој држави и заузима посебно мјесо у моме животу.
Кроз мој град протиче ријека Врбас. Ријека боје смарагда, туда протиче вијековима. Она односи ратове и доноси мир, односи тугу и доноси срећу, односи старе нараштаје и доноси нове. Из године у годину све је љепша и сваки пут ме изнова очара. Као да зрачи љепотом и позитивном енергијом. Ова ријека је прави путник, који се нагледао великих кањона и зелених долина, бисоких планина и тамних шума. Она је веома искусан путник, чија младост никада не умире.
Сваки пут се поново рађа и очара ме својом љепотом. Без Врбаса овај град не би био ни изблиза лијеп као што је сада. Надам се да ће тако остати још дуго, дуго времена.

Маја Милошевић VII2

tamaram
29-09-2011, 10:55
Врбас кроз вијекове
Бањалука је главни град Републике Српске. То је административни, културни и привредни центар Републике Српске и други по величини град у Босни и Херцеговини. Кроз Бањалуку пролази ријека Врбас, која прије него што дође у Бањалуку пролази величанственим кањоном Врбаса.
Врбас је хладна планинска ријека која поред многих дрвореда такође краси Бањалуку. Врбас у јужном дијелу котлине излази у равницу окружену брежуљцима. На простору око Врбаса откривени су многи археолошки локалитети. На лијевој обали Врбаса изграђена је тврђава кастел, украшавајући хладну, планинску ријеку својим старим зидинама и кулама. Туристичке могућности ријеке Врбас су веома велике и релативно добро искориштене. На њему се одржавају многе туристичко - спортске манифестације. Једна од њих је "Љето на Врбасу" која се одржава сваке године. Ријека Врбас је богата и племенитом рибом, што је доприњело развоју риболова. Осим тога предивна, зелена ријека Врбас, атракција је Бањалуке.
И зато чувајмо нашу ријеку, јер она је бисер која краси наш град.

Јелена Макивић IX5

tamaram
29-09-2011, 10:55
Врбас кроз вијекове
Ја сам особа која воли пуно путовати, упознавати разна мјеста и културе, али од свега, највише волим свој град - Бања Луку.
Краси је много зеленила, па је ио разлог због којег уживам шетати њеним алејама и посјећивати многобројне паркове. Ћао ми је што се парк "Петар Кочић" реновира и што је срушена фонтана у нему, јер је десетина година била обиљежје овог народа. У старом издању је имао душу коју је, чини ми се, изгубио са много новог бетона.
Волим све њене улице, насеља и грађевине. У задњер вријеме гради се много нових објеката, а уљепшавају се фасаде старих. То ме радује јер град постаје сваким даном све љепши, а ја сам све поноснија на њега.
Врхунац његове љепоте је прекрасна зелена ријека Врбас, која је вијековима пркосила и одољевала многим освајачима на овим просторима под буднним оком древне тврђаве кастел. сигурно не без разлога, шапутање њених таласа, опјевано је у многим пјесмама, многобројних обожаваоца који свакодневно посјећују њене обале, чија их љепота лијеч од свих недаћа живота. Она је бесмртна и још вијековима и вијековима красиће мој град.

Тијана Малић VII2

tamaram
29-09-2011, 10:55
Врбас кроз вијекове
Бања Лука се налази на обалама Врбаса.
Становници Бања Луке користе Врбас као једно од главних излетишта у љетном периоду. Љети, обале Врбаса су пуне људи који су побјегли од врућине. Вијековима Бања Луку краси ријека Врбас са својим притокама. Врбас је краљица свих ријека у мом граду. Он протиче кроз центар Бања Луке и дијели је на два дијела. У јесење дане када је кишни период зна бити веома опасна, поплави многа поља чак и зна направити мвелику материјалну штету грађанима. Веома је хладна и има пуно вирова који знају бити смртоносни за поједине грађане и сваке године прогута неколико људских живота. Без обзира на све ми је волимо јер она је увијек била и остала понос Бања Луке. У љетном периоду, на њој се одржавају "спортке игре". Дал` била мутна ил` бистра у њој се сунце одувијек блиста.
И тако ова ријека брза и бистра проноси дане и године и остаде вијековима краљица Бања Луке.
Јована Каурин VII2

tamaram
29-09-2011, 10:55
Екстеријер
Сједио сам на камену и посматрао пејзаж планине која се пружала испред мене. Мирисао је свјеж зрак који сам снажно удисао. Вјетар је звиждукао кроз шуму и лишће.
Планина је изгледала тако шарено, као да је то шарени тепих, наравно јер је јесен. Изгледала је тако поносна на своју одјећу саткану од шареног лишћа. Шетајући путељцима који су водили ка врху планине, није било тешко примјетити природне љепоте те планине. Смјењивале су се врсте дрвећа од подножја листопадних шума, а како сам се пењао ка врху осјећао сам како мирис јеле, бора и оморике причвршћавају моја плућа.
У даљини на планинским пропланцима примјећивали су се сточари са маленим стадима.
Лакетић Милош VII2

tamaram
29-09-2011, 10:56
Град Бањалука и ријека Врбас


Са 250 хиљада становника, највећи град у Републици Српској и други по величини у Босни и Херцеговини. Смјештена је у малој долини на надморској висини од 165м. Она се налази на прелазу планина Динарида и Панонског басена.
Кроз овај град протиче бистра и лијепа ријека Врбас, која извире испод Зец планине. Код Градског моста налази се тврђава Кастел. По свом изгледу видимо да је град имао веома бурну прошлост. На ријеци су изграђени велики број мостова. Између осталих је Градски мост, а на ријеци је смјештен кафић –сплав. Ријека је доста хладна и ријетко се ко купа. Половином зиме господин Јанковић иде на купање у хладни Врбас. И сваке године тако.
Град Бањалука је познат што у њему живе лијепе, згодне, и шармантне дјевојке и жене.
Николина Прерадовић VII2

tamaram
29-09-2011, 10:56
Хасанагиница
Балада Хасанаиница је једна од наших најљепших народних балада, а Хасанагиница је један од најљепших ликова наше књижевности. У пјесми је описана тужна судбина жене коју муж бездушно тјера због тога што од стида није могла да га посјети док био рањен. Хасанагиница није обишла мужа из патријархалних разлога, зато што су то налагала правола тога доба. Жена тог времена није смјела да показује осјећања према мужу и није се смјела кретати изван куће.
Иако мучена жељом да обиђе мужа хасанагиница остаје досљедна правилима и остаје код куће сматрајући то исправним. Но, Хасанаги проради мушка сујета и осјећање мушке надмоћности и право да управља животом жене и њеном судбином и одлучује да је отјера. Хасанагиница је погођена његовом одлуком и то је за њу велика срамота. У њеној чистој, невиној души одвија се права драма. Испунила је очекивања и као жена и као мајка а опет је напустила своју дјецу, свог мужа и дом.
Кроз лик Хасанагинице приказана је немоћ жене пред нормама тог друштва. Она није имала права да одлучује о свом животу. Њену судбину су кројили њен муж и брат. У својој немоћи да нешто мијења њено срце пуца. Хасанагиница је један од најсвјетлијих и нај трагичнијих ликова наше књижевности. Она задовољава све норме тадашњег друштва и у том савршенству доживљава трагедију. Из њеног лика избија и снага личности и слабост жене, њежност мајке чије срце није издржало губитак дома. Лик Хасанагинице свијетли као светионик у нашој и сјетској литератури.
Јелена Тегелтија IX1

tamaram
29-09-2011, 10:56
И све што се креће, покреће Сунце
Блатњави сеоски пут, води до мирне ливадице. Сачињен од хиљада трагова, људи и стоке, и сам исто тако снажан и слободан као они.Вијуга, вијуга... Баш као и сам живот сељака , и њега покреће Сунце, шум воде, песама чобана...
Ливада широка, весела, слободна. Пружа се као морска пучина. Жута трска на ветру скрива мале и стидљиве цветове, који певаше. И њих покреће Сунце. Трошна стазица давно поплочана , низ чије камене плоче хучи ветар и носи мирисе траве и оне старе, а и оне младе, и траву покреће Сунце... Кућа без крова са рупама уместо прозора у којима почива маховина и старим порушеним дрветом крај прозора. Дрво је толико старо и јадно да човека просто обузме осећај бола, а не зна да је оно срећно ту у осами са травом и мирисом влаге. Врата на која се наслања, одавно нема, од њих је остала илузија и оквир од трулог дрвета. Једна старинска соба и кревет тј. гвоздени рам обавијене пузавицом чине унутрашњост куће а кућу и дрво греје Сунце...
И ова усамљеност, самоћа притисак који остаје у срцу све, баш све греје, покреће и љуби Сунце својим жарким и врелим уснама. Живеће можда још са годинама исто осећање мирноће и тишине у нама када видимо овај предео. И да, тачно је, све што се креће покреће Сунце. И самоћу, тишину и мртвило...
Јасмина Џиндић VIII4

tamaram
29-09-2011, 10:57
Јутро у соби мог дједа
Кроз мали прозор улази одморно сунце и буди све што се успавало, док је оно било одсутно. Прве зраке освјетљавају малу витрину на којој се налази слика из неких старих времен, како дјед, док је још био у младим годинама, поносно сједи на крупном, бијелом коњу. На витрини се зелене јабуке које шире опојан мирис по соби и изазивају нас унучиће да их дохватимо, ако можемо. Имамо ми дједа који их превари па сваки пут по једно страда. У стакленом дијелу иза дједове слике, уредно су поредане шољице за кафу, а на великој полици сат у облику гитаре који откуцава сваки тренутак нашег постојања. На сусједном зиду изнад дједовог кревета стоји икона и кандило. У ћошку стоји мала смеђа пећу у је коју је бака потпалила ватру да се соба угрије. Док се чује пуцкетање ватре, на пећи већ врије вода за кафу. На средини собе обасјан је сто покривен везеним столњаком, а на столу ваза у којој се жуте пахуљасте лоптице мимозе. Вријеме је да се кафа попије и почне са радом.

Милош Даниловић VII1

tamaram
29-09-2011, 10:57
Књига или филм?
Књига. Заувек. Због њене симболичности и врености. Данас, када је много једноставније отићи на неки интернет сајт и прочитати најкраће и најсажетије саставе, ја се посвећујем књигама.
Често се поставља питање- књига или филм? Волим погледати добар филм, али мислим да књига има већи значај и утицај за читаоце. Књига читаоцу допушта да сам схвати њену поруку и значење, али такође и да формира ликове по својој жељи. Филмови су скраћене верзије књига, и све оне речи, описи и мисли су остављени по страни. Наравно, има и онох квалитетних и гледања вредних филмова, који вас могу натерати на размишљање, смех, сузе и страх. Главни квалитети ових филмова су глумци и сценографи, али гледајући филм доживљавамо филм редитељевим очима и управо због тог су интересантни. Књига је посебна због своје историје и уложеног труда за стварање. Постоје књиге читане у једном даху, оне мало мање занимљиве, оне чије значење можемо схвати увек другачије. Баш као и код људи. И. Андрић је рекао:“Остати равнодушан према књизи, значи лакомислено осиромашити свој живот.“ Ја волим књиге, нарочито оне љубавне, са драматичним завршетком. Ја волим књиге, и оне су мој избор.
А шта је боље просудите сами.
Милица Њежић VIII4

tamaram
29-09-2011, 10:57
Лик из књижевног дјела
Први пут кад сам чула синтагму "Оркански висови", и не мислећи да је то наслов књиге, заинтригирало ме је. Касније, кад сам прочитала књигу, схватила сам да оправдава сва очекивања и да је пуна занимљивих ликова.
Дефинитивно најинтересантнији и један од главних ликова је Хитклиф. Његова животна прича пуна је успона и падова, а сви они имају дозу фаталности. То је човјек који се из невиног дјетета претворио у ортодоксног чудака и охолог човјека. Он је доказ да љубав може претворити и најбоље створење у најгоре чудовиште. Његов живот ишао је из кранјности у крајност. Из силног сиромаштва постао је богат, а најжалосније од свега је што је богатство стекао преварама и лажима. Након што му је љубав живота отео богаташ, а она се удала из користи, кренуо је резмишљати на други начин. Она је допирала до њега и управљала је њиме као дрога, иако је била далеко. Његова љубав убијала га је из дубине и полако, преузимајући на тај начин све и једну ћелију његовог тијела. Умирао је и не знајући да умире. Према властитом сину, којег је имао са другом женом, понашао се као туђинац и робовласник, штавише мрзио га је. Мислио је да ће бити мушко уколико буде био идиот. Скривао је своја осјећања, иако их није могао скривати. И најгори непријатељи према њему нису могли осјећати мржњу, већ само жалост. Посљедњи ударац задала му је њена смрт. Умрла му је на рукама, након рођења кћерке. До тог трнутка имао је макар наде да ће му се вратити и вратити му људска осјећања. До тог тренутка били су телепатски повезани. Након тога ни једну ноћ није могао мирно спавати. Она му је била у сновима, у души, под кожом и у тијелу. Он је био мртав човијек који хода, и ништа то није могло промјенити. Скоро да уопште није јео, кретао се. Много времена је проводио крај камина, загледан у ватру. Људи око њега су се питали да ли је то стварно била љубав, или нека врста опсесије и лудила. Ипак, нешто му није дало да умре, да коначно буде са њом. Једино у чему је уживао било је загорчавање живота других људи.
Ноћима су га прогањале њене очи и коса. Био је само снажно тијело без живота у себи. Након његове смрти, живот њему блиских људи је кренуо набоље, и тешко је то рећи, али нико није жалио за њим. Свеједно, Хитклиф и Катарина живјели су као немирни духови, баш онако какви су били у доба кад су били млади и сретни.

Наташа Грујичић IX5

tamaram
29-09-2011, 10:58
Лик из књижевног дјела
Међу мојим омиљеним ликовима из књижевног дјела је инспектор Херкул Поаро, главни лик из криминаличких романа Агате Кристи.
Белгијанац, необично симпатичног изгледа, веома културног понашања са јаким фрацуским акцентом Увијек педантно обучен са рукавицама и штапом у руци. Да не заборавим најважнији детаљ: његове бркове, до којих му је толико стало да када на спавање, увијек ставља посебан штитник за бркове. Он је невјероватно паметан, све запажа, чак и оне најситније детаље, за које у почетку сви мисле да су неважни. Не постоји ниједан случај који он није успјешно ријешио. Мени је најинтересантнија његова улога у роману "Убиство у Оријент експресу". Убијени човјек је био тешки криминалац. Отео је трогодишњу дјевојчицу од родитеља и тражио новац. Кад су му платили, он ју је убио и оставио у дивљини. Сви путници у вагону су некако повезани са породицом убијене дјевојчице: пријатељи, рођаци, дадиље, возачи..., тако да Поароу није било лако да ријеши овај случај. Он наравно успијева и закључује истрагу са реченицом: "Веома сам љут што сте мислили да можете да преварите моје мале сиве ћелије."

Милан Малчић VII3

tamaram
29-09-2011, 11:00
Маслина, мир, пријатељство
Сви људи на свијету желе мир и слободу. Желе да лете, скачу, да се образују, и да се не боје, да не бјеже и да не плачу. Они би хтјели вољети, гајити пријатељство и гледати дјецу како се слободно играју и слушати птичица пјесму.
А знате ли шта је пријатељство? То је нешто најважније, као зрачак сунца у тами, мир у рату, нешто што је потребно сваком човјеку. Требају га сви на свијету. Мир нам значи као срце у грудима, али постоје они који мисле само на себе и који не виде патњу других. Њихово срце је тврдо као камен, хладно као лед и тамно, тамно.
Кад се лошим људима, чудом, срце омекшало, дошло је до мира. Послат је мали бијели голуб, са дивним украсом, маслином, а људи, сретни људи знали су шта то значи-мир. Летио је дуго док себе није препознао међу животињама гдје је схватио да и припада, и ту се зауставио.
И тада је проглашен мир. Људи, и мали, и незаштићени, и старији, и изнемогли дочекали су повратак из рата, својих најмилијих. Досањали су свој сан о миру са жељом да се рат више никада не понови.
Јевросим Чави VII5

tamaram
29-09-2011, 11:00
Мој друг
Мој друг се зове Ненад. Сједи са мном у клупи. Има десет година. Јако је симпатичан.
Има смеђе очи и смеђу косу. И има велике наочале које су тамно - црвене боје. Он је један од мојих најбољих другова у разреду. Има наочале које га чине посебним другом. Дали смо му надимак Шоне, али тај надимак ми се не свиђа. Као особа је јако добар друг. Свако би волио да има друга као што имам ја.
Ненад је јако добар друг, који може све разумијети. Воли се шалити.

Наташа Родић V5

tamaram
29-09-2011, 11:00
Moja другарица
Моја најбоља другарица зове се Јелена Грбић. Са њом сједим у клупи. Сједимо у задњој клупи до прозора.
Јеленини родитељи се зову Драгана и Војислав. Она воли зелену боју, патеке и тренерке. Од хране воли виршле, а од пића кока-колу. Рођена је 4.6.95. године у Бањалуци. Од спортова воли тенис и скијање. Такође воли компјутер,цртати,писати и школу. Има папагаја по имену Кити. Највише воли љето. Воли гледати филмове на телевизији. Њена омиљена књига је ``Хари Потер``, а њен омиљени филм је Гарфилд.
Посебно ми се свиђа њена смеђа коса и смеђе очи. Она свира гитару. Јелена је добра, брижна и тиха.
Александар Милошевић V5

tamaram
29-09-2011, 11:01
Моја мајка
Моја мајка је висока. Има дугу смеђу косу. Очи су јој боје тамног љешњака. Она је најљепша мама на свијету.
Сва њена пажња је уперена према мени. Када ме загрле њене руке, осјетим топлину и љубав. Њено је срце велико и пуно њежности. У њеним очима постојим само ја.
Стално ми прави колаче које волим да једем. Понекад се наљути на мене али је та љутња брзо прође. Веома се често смије. Вољела бих да сва дјеца на свијету као ја.
Сара Карановић V1

tamaram
29-09-2011, 11:01
Моја соба
Своју собу дијелим са братом. Добро је освјетљена и мени за рад сасвим довољна. Једина примједба је, што је брат и ја дијелимо, па сметамо једно другоме. У њој се налазе два кревета, чипкаста завјеса, велики регал и два радна стола. На регалу се налазе играчке и украси, као и слике које стално падају, па морам да их поправљам. На радном столу, који стоји испод прозора, налази се рачунар, који је укључен по цијели дан. И кад радим, и кад се играм, и кад куцам, и кад спремам, рачунар је укључен, те из њега излазне разни тонови. Питате се како то, па то ја слушам слушам лагану класичну музику, која ми чак и увече помаже да заспем.

Вања Кесић VII1

tamaram
29-09-2011, 11:01
Музички кабинет
У О.Ш. Иво андрић у коју идем ја има један музички кабинет. Моји другови и ја увијек идемо у њега када имамо час музичке културе. Имамо јако добру наставницу.
Тај кабинет се налази на трећем спрату школе. У њему се налазе дипломе познатих ученика. Такође на средини кабинета има један велики клавир. Он за мене производи најљепши звук. Направљен је од дрвета. Има црне и бијеле дирке.
Пуно волим тај кабинет. Кад` излазим из њега јако сам тужан. Једва чекам следећи час музичке културе да поново са радошћу уђем у њега.
Драгана Кос V5

tamaram
29-09-2011, 11:02
Музички кабинет
У школи се налази једна просторија у коју ја радо улазим. То
је музички кабинет
Он се налази на трећем спрату. У њему се налази наставничин сто, по пет столова у четири групе, ормари и клавир. На зиду се налазе разне дипломе дјеце и постеи. У једном ормару налази се касетофон и инструмети. У другом књиге, а у трећем одјећа за хор. У кабинету се налази телевизор, видео и табла. Мој најдражи предмет је клавир. Он је црне боје. На њему су дирке црно-бијеле боје. Клавир пушта разне звукове. Да би пустио звук човијек треба да га свира. Он пушта дубоке,високе,тужне и веселе звукове.
Када излазим из кабинета осјећам се тужно и једва чекам слиједећи час музичког.
Наташа Ш. V5

tamaram
29-09-2011, 11:02
Опис моје дневне собе
Хладан ваздух увукао се тихо и расхладио просторију те сам морала брзо затворити врата терасе. У дневној саби је владао мук. Чуло се само тихо цвекетање малог замрзивача на крају собе. У стану није било никога осим мене. Осврнула сам се по просторији и угледала моју стару слику из нижих разреда. Та слика је одувијек стајала ту, али сам ја тек сад примјетила да се и она мало промијенила. На њу, као и на друге слике, спустила се сива прашина. Непоспремљен сто, прашњаве слике и каучи са са спуштеним покривачима дали су ми наговјештај да је вријеме за спремање. За тили час сам донијела усисивач и пар крпа, те је спремање могло да почне. Брзо сам почистила прашину са старих слика, а ни огромни часовник није био прескочен. Прљаво посуђе и солњак ставила сам у кухињу, те је и сто био поспремљен. Хрпице мрва по поду, и већ сам морала узети усисивач. Музика је прорадила и мрве су једна по једна нестајале са пода. Остали су само каучи које сам лако спремила, те је спремање за пет минута било готово. Одмах сам се бацила на двосјед, укључила телевизор и одморила се од напорног спремања. Одмарајући се сјетила сам се колико само лијепих , а помало и тужних тренутака провела у њој. За мене она није била само једна соба пуна исправно пореданог намјештаја већ и мјесто догађаја свега оног лијепог у моме животу, што ћу надам се још дуго памтити.

Дајана Гајић VII1

tamaram
29-09-2011, 11:02
Описивање спољашњег простора
Огромни, сиви облаци лаганим покретима прекрили су мало, златно сунце и отвотили тамни пут магли и киши. Вријеме је било суво, јер ипак је мјесец новембар, ту нешто није у реду. Знала сам да се спрема неко изнанађење и заро сам ишчекивала свако ново јутро које би можда донијело нешто ново и занимљиво.
Ово јутро било је посебно. Сем тога што је донијело нешто веома лијепо и донијело је и нешто ново. Био је то снијег. далека и доста широка улица којој се у магли , под утицајем суморног јутра губио крај, представљала је мали рај за сребрне пахуљице . Једна по једна, мале принцезе су се такмичиле која ће прва слетјети на тло. Неке од њих слетјеле бих на дио аута који већ треће јутро стоји паркиран на тротоару, а нека би се случајно завукла у рукав раног пролазника.
Високо листопадно дрвеће, наравно већ одавно без лишћа, позно је посматрало мале принцезе и присјећало се неких љепших временаљ, док је оно црногорично одавно утонуло у сан.
Оближње зелено жбуње тихо се дошаптавало о малом црном штенету које се од ове зимске идиле сакрило у њихове скуте. Још само широка мајка улица да се одушеви и бијеле балетне плесачице ће у потпуности бити задовољне својом тачком. Сви у овом прекрасном дану уживају сем једног смеђег брапца коме ова атмосфера и не одовара, јер он сада остаје без своје кућице. Ја се надам да ће се радрагана дјеца током зимских дана сјетити, те малом врапцу направити кућицу на неком од оронулих дрвећа у широкој, сада већ бијелој улици.
Дајана Гајић VII1

tamaram
29-09-2011, 11:02
Поглед кроз прозор моје учионице
Дубоко брујање одјекује школом и наглашава поспаним ђацима и још мамурнијим наставницима да настава почиње. Ушавши у учионицу брзо размакнух широке завјесе и погледах напоље.
Вани је сипала ситна киша и стварала барице на улици. Погледавши на тротоар осјетих као да путујем у неку чаробну земљу. У тој земљи сваки лист представља једно мало биће са различитом бојом одијела.
Како се сунце лагано помаља иза високих борова и смрча бића мијењају боју. Сунчева зраке имају чаробну моћ и сваки лист почиње да се сјаји. Шарена улица украсила се бојама жутог, наранџастог и свијтао смеђег лишћа.
Њена хаљина изгледала је тако свечано да би сваки случајни пролазник, међу којима је било поспане дјеце, остао задивљен.
Из маште ме пробудише љупке ријечи моје наставнице Маре која и није изгледала мамура као и сви ми остали.
Драгана Гајић VII1

tamaram
29-09-2011, 11:03
Репортажа

Посјета дјечијем дому Рада Врањешевић

Већ неколико дана Основном школом "Иво Андрић" круже идеје о хуманитарној акцији за помоћ напуштеној дјеци уиз дома Раде Врањешевић. Коначна одлука донесена је на састанку подмлатка Црвеног крста. Ученици су се усагласили да треба помоћи дјеце те су почели са акцијом скупљања дјечијих пакета. Мала војска вриједне и хумане дјеце сакупљала је и слагала пакете великом брзином. У пакетиће смо ставили све потребне ствари од хигијенског и школског прибора, па до одјеће и обуће за дјецу. У помоћ нам је притекла и наставница Жељка Опачић без које реализација ове идеје не би успјела. Пошто смо основни дио посла урадили, требало је поклоне и уручити. То наравно није могло проћи без мале приредбе у част дјеци из дома. Ту су своју велику заслугу нашле и наставнице Драгана Котур и Енеа Марчета, које су организовале приредбу. Најзад, дошао је и тај 26. октобар, сриједа, и било је вријеме за полазак. У дому смо савршено дочекани, а дјеца су показала велику знатижељу за приредбом. Неколико топлих ријечи наставнице Жељке отвориле су наш програм. Даљи наставак програма текао је веома забавно јер су се и дјеца укљчила. Једна од "Слика из живота необичног дјетета" пробила је лед и измамила највећи аплауз. Остале тачке само су се надопуњавале, а богати, сашолики програм завршиле су школске плесачице, наступом своје плесне групе. За крај своје посјете обишли смо још једном све просторије дома и упознали се са животом и активностима дјеце која ту живе. Враћајући се, размишљала сам о идеји коју смо управо претворили у дјело. Овај хуманитарни догађај још једном је у нама пробудио жељу за помоћ онима којима је она заиста потребна, а ми се искрено надамо да ће наш примјер слиједити и други.

tamaram
29-09-2011, 11:03
Прича о Ђурђици
Било је тмурно вријеме. Из облака је сипила црна киша и парала небо. Млада дјевојка дуге црне косе и румених образа сједила је испред своје мале куће и гледала у небо. Црна, хладна и тиха киша падала је по њеној коси и лицу. Млада дјевојка звала се Ђурђевица. То име је подсјећало на неко срећно, ведро и весело лице. Међутим данас сазнавши једну тужну вијест то лице је постало тужно, тмурно и невесело. Млада дјевојка је изгубила свога мужа, дјевера и рођеног брата. Људи су покушали да је утјеше и ублаже јој бол, али није било тих ријечи и казни које би могле да ублаже ту тугу. Тужна Ђурђевица је сједила на гробу свога брата, а црна киша је плакала с њом. За толиком тугом и небо плаче.
Дајана Гајић VII1

tamaram
29-09-2011, 11:03
Слобода...
Познајем једног господина,филозофа,који ми је на питање шта је за њега слобода,одговорио је следећим рјечима:"Компромис.Луксуз интерпретирање неслободе,егзистенција базирана на контрадикторној перцепцији-бити ограничен.Зато је концепт слободе конфузан јер је условљен посједовањем свијести о забранама, дефинишућем фактору слободе;свести о неопходном...За ту слободу сви експлоатишу,јер је неостварива категорија.И за то нам се слобода у етапама свима руга,јер смо се прецјенили..."
Слобода је могућност рећи оно што мислиш, а не бити цензурисан,допустити људима да чују глас, а не лишити их слободе.Слобода је жеља за кретањем и животом.Наше право је да нам то омогуће.Слобода је учествовати у животу,а не гледати како пролази поред нас,као прољећни вихор...Слобода је у живање у ситницама и свим лијепим стварима које живот пружа.Вољети себе,вољети друга,родитеље,отаџбину.Во ети цвијет и провести живот са неким у постељи од ружиних латица,загрљају пламтеће страсти...Слобода је кишна кап на образу и капљица росе у зору.Пролазак испод дуге, осмијех и први пољубац.Свако ново јутро,нове обавезе и нове жеље.Слобода је све у чему уживамо,и све што нас надахњује.
Не постоје мале ствари,мали пријатељи,мали људи...Не постоји мали живот и мала слобода.Слобода је дар од живота, и само једна од могућности.Зато;уживајте у животу и великим стварима.Дружите се са великим пријатељима и будите велики људи.Пружите слободу лептиру у својој души,и пустите га да лети,да живи,да осјећа.
Нина Говедар IX3

tamaram
29-09-2011, 11:04
Врбас кроз вијекове
Та зелена, немирна рјека већ вијековима тече својим коритом. Некада дивља, а некада мирна, она никада није иста. Она је сведок свих прошлих времена.
О прошлости прича са својом обалом којом својом снагом и немиром стално мијења. Љети она је права радост за дјецу. У леденом загрљају њеном дијеца траже освјежења. Она некада доноси и тужне ствари. Кад се наљути она набуја, замути се и поплави своје обале. Зна да се мјења. Некада је кратка и мирна, повуче се у себе, а некада подивља и покажесву своју застрашујућу моћ које нисмо свјесни док шетамо уз обалу и уживамо гледајући.
Па ако смо добри и она је добра.
Александра Радујковић VII2

tamaram
29-09-2011, 11:04
Врбас кроз вијекове
Ја не знам тачно када је Врбас почео да прави свој вијугави ток, али знам да извире испод планине Зец. Он тече кроз много села и градова, али и кроз мој град. Тај град се зове Бања Лука, и врло је срећан овај народ јер може пити воду те дивне ријеке. Преко те предивне ријеке прелази и градски мост. На њој се налази и ресторан "Стефан" на којем сам провео најљепше тренурке са мојим најближима, он је као сплав па је та вечера била још дивнија. Такође се на ријеци налази тврђава Кастел коју су изградили Турци прије пет стотина година. У њему се одржава сајам паса, и љетне игре. Када би се чамцем спуштала низ ријеку видјели би многе љепоте, које та ријека садржи, и тај призор би уљепшале тужне врбе, чије се гране спуштају до воде, и стабла стабла бијеле брезе. У Врбас се такође улијева ријека Врбања. На крају свог тока наше богатство, ријека Врбас се улијева у Саву, која чини границу између Републике Српске и Републике Хрватске.
Никола Пузић VII3

tamaram
29-09-2011, 11:05
Врбас кроз вијекове
Бања Лука је лијеп град. Кроз њу протиче ријека Врбас. Ријека, као свака друга ријекаје иста, али Врбас је посебан не само што је чист и бистар, него и његове обале само су му име дали. Врбас је добио име по томе што на обалама има доста врба. На врху је изграђена тврђава Кастел. Стари изглед града и тврђаве задржаће се како би тиме привукао сваког посјретиоца Бање Луке, а и код самих грађана. Свим туристима и посјетиоцима дозвољено је да разгледају тврђаву. Тако ће наш град поред већ садашње интересантношћу имати још једну, која ће бити интересантнија. До сада није дозвољено разгледање ове старинске тврђаве која има веома занимљиву прошлост и историју. Кроз вијекове и деценије Бања Лука ће се памтити по њеној културној и историјској прошлости.

Јована Самарџић VII2

tamaram
29-09-2011, 11:05
J E S E N

Uvijek kada govorim ili pišem o jeseni imam dilemu: da li
sam njome više očarana ili pak, razočarana.
Jesen je kao tužan pogled na nešto lijepo i nezaboravno,
ali nešto što je prošlo. Ona je kao sjećanje, kao pjesma o pro-
šlom ljetu. Ona je bolno opraštanje od nečeg lijepog i dragog.
Ipak, jesen sa sobom donosi i dosta čarobnog, ne dozvo-
ljavajući da sjeta i tuga „izopače“ čovjekov duh, ubijajući u
nama vedrinu i ljubav.
Jesen je remek dijelo naslikano širokim spektrom boja ko-
je nas tjeraju da se istinski divimo i uživamo u slici nečeg nestva-
rnog i očaravajućeg.
Vjetrovi koji se valjaju sa planinskih vrhova, pričaju najlje-
epšu priču, jesenju priču o životu, o ljudima, o prirodi. Taj vjetar
raznosi opalo lišće , donosi prve kiše i nagovještava hladne i
tmurne dane.
Ovih dana često posmatram ptice i slušam njihovu oprošta-
jnu pjesmu pred daleki put, diveći se njihovoj hrabrosti i snazi,
sigurna da će negdje, u nekoj dalekoj zemlji, nekom drugom, is-
pjevati pjesmu o mom gradu, o meni, o mojoj školi, ulici...





Peković Jovana, VI 2

tamaram
29-09-2011, 11:06
JESEN NAS JE OGRNULA SVOJIM PLAŠTOM


Umjesto toplog sunčevog zraka jednog jutra me je pro-
budio lagani šapat kiše, dobujući o prozorska okna. Kao i taj
dan i ja sam bio tmuran, povučen u sebe.
Prvi nagovještaj jeseni. Iako je jesen veoma lijepo godi-
šnje doba protkana mnoštvom boja, sve je manje sunčanih da-
na, cvrkuta ptica, dječje graje... Ali, ne odlaze svi. Najvjernija
od tih malih bića ostaju sa nama da zajedno provodimo hladne
jesenje i zimske dane.
Ali, i jesen ima svoje ljepote. Ona je svojim žuto – crvenim
plaštom prekrila šume i livade, sela i gradove... Taj plašt moju
tugu polako pretvara u zadovoljstvo i sreću.
Vjetar se poigrava sa opalim lišćem kojeg je sve više, a
ono pravi mekan, šareni tepih koji pucketa pod našim nogama.
Sunce polako i skoro potpuno zalazi za oblake i samo tek po ne-
ki zrak uspije da se probije kroz debele oblake i dodirne tlo.
Iako kratki, jesenji dani mi se čine beskonačni. Radim do-
maće zadatke i razmišljam gdje nestade onaj osmijeh sa mog
lica. U školi zaboravljam na ono što se dešava napolju, ali zvono
poslednjeg časa me vraća u stvarnost.





Kankaraš Jovan, VI 2

tamaram
29-09-2011, 11:06
J E S E N – S L I K A R

Poslije vrelog, iscrpljujućeg ljeta, jesen nam je došla
kao osvježenje. Taj stari slikar ponovo boji, šara, crta, slika,
glanca... Uvijek sa sobom ponese palete predivnih boja.
Neumorno boji i ne prestaje. Kao čarobnim štapićem
dotakla je drveće crvenom, zelenom, oranž i braon bojom. Zna
dobro da ocijeni njihovu gustinu. Šljive boji modrom bojom, za
dunje je ostavio žutu, a jabukama zarumenio obraze.
Obukao ih je u prelijepe i čudnovate haljine i slomio pe-
rle, pa Trebjesa i ulice grada izgledaju kao da su se spremile za veliki jesenji bal.
Izgleda da je ljut na nebo.
Svojom četkom dotakao je i moju dušu, srce i sva moja
osjećanja.
Predao sam mu se da me boji kako hoće!


Papović Petar, VI 2

tamaram
29-09-2011, 11:06
J E S E N



U zlatnim kočijama punim darova stigla je kraljica –
jesen. Zavirila je u svaki kutak, zakucala na svačiji prozor,
pozvonila na svačija vrata. Prirodu je presvukla, nebo obojila,
ptice ispratila, ambare napunila...
Svi se radujemo dolasku jeseni, jer se ona vrti, dariva,
kikoće...
A šta to jesen sve uradi? Sunce sakrije iza modro – sivih
oblaka, nebo dariva sitnim studenim zvjezdicama, prirodi ukra-
de zelenu boju, travu nadoji vlagom, snažni vjetar uplete u ogo-
ljelo granje, rastuži siročića vrapca, razdraganu djecu otjera sa
cvjetnih livada... E, to joj najviše zamjeram.
Ali, ja ipak volim jesen. Bezbroj sočnih plodova berači su
odnijeli poput jakog vjetra. Tamno – modre šljive pretvorile su
se u bistre kapljice rakije, slatkog pekmeza i soka.
Uživam u zlatnim plodovima zlatnih ruku moje majke jer
sa užitkom pijem slatki sok i sa prozora svoje sobe posmatram
žutu sliku jeseni.
„Pozna me jesen ljuti,
Volim septembar žuti“





Drinčić Marko, VII 1

tamaram
29-09-2011, 11:07
JESEN NAS JE OGRNULA SVOJIM PLAŠTOM


Jesen je pokucala na naša vrata. Otvorili smo, a ona je unijela pune korpe svakojakog voća, a pred vratima ostavila kišne dane.
Gusti i tmasti oblaci svuda oko nas. I priroda se lagano
uspavljuje.
S jesenjom kišom tugu dijelim. Napuštene staze kojima
su šetali i mladi i stari, napušteni parkovi koji su do juče bili
puni dječije graje, svi nekud žure... Samo se čuje šuštanje
opalog lišća i njegova tiha i umiruća muzika.
Sva me priroda podsjeća na prelijepi ćilim koji je nekada,
u dugim zimskim noćima, tkala moja baka.
Tužna, sjedim na klupi i nemoćno posmatram kako jesen
pustoši sve oko mene.



Popović Milena, VII 1

tamaram
29-09-2011, 11:07
JESENJA RAZGLEDNICA


U naš kraj se nečujno ušetala jesen. Mnogi je toliko ne
vole, a ja je gledam potpuno drugim očima i veoma mi je draga.
Za mene je najljepša rana jesen. U svojoj haljini koja je
puna cvijeća i voća, izgleda božanstveno. Svako od nas sa te
haljine uzima dio za sebe. Opadajuće lišće razleti se pod
naletom i blagog povjetarca, pa izgleda kao da šareni leptiri
prhnu ispred naših očiju.
Prirodom se rasprostro šareni plašt pun smeđih, zelenih,
crvenih i zlatnih tonova. Svuda se vidi i osjeća dah jeseni.
Veoma mi prija šetnja po prirodi. Uživam dok se sunce
probija iza oblaka igrajući se sa mnom. Ptice pjevaju oproštajnu
pjesmu, a ja i u tome vidim ljepotu i draž.
Pogledajte malo bolje. Možda i vi zavolizete jesen.



Mandić Tina, VII 1

tamaram
29-09-2011, 11:08
JESEN I JA


Sama riječ jesen navodi nas da pomislimo na nešto tužno, uvelo.
I ove godine jesen je pokucala na naša vrata i donijela pune korpe svakojakog voća, ali sa sobom je donijela i kiše. Te sumorne kiše čije kapi neprestano lupaju u oluke i bude u meni neka čudna osjećanja.
Nebom tumaraju gusti, tmurni oblaci koji su spremni da svakog časa zaplaču. Magla je pritisla sve oko nas. Opalo lišće se nagomilava, prekriva ulice kao beskrajni žuti tepih. Nekada zelene grane, ponosne na svoju boju i odjeću, sada su ogoljele i tužne. Čarobnjak vjetar ne da spokoja i mira opalom lišću već sa njim pravi razne akrobacije.
Sazreli i otpali plodovi kestena se kotrljaju ulicama. Čuje se samo šapat uvelog, zlatnožutog lišća i tužno šuštanje požutjele i uvele trave kroz čije se vlasi provlači prohladni jesenji vjetar.


Bijelović Luka, VII 2

tamaram
29-09-2011, 11:08
JESEN JE SVUDA OKO NAS


Tog dana, posmatrajući prirodu, shvatih da je i moj kraj prekrila čarobna kraljica.
Krošnju obližnjeg drveta išarala je najljepšim bojama. Zlatno – crveni i braon listići, koji se spremaju na svoj poslednji put, žale za prošlim danima. Prvi vjetar uništiće sve njihove nedosanjane snove.
Bacam pogled na nebo. Jata ptica pokušavaju da se probiju kroz sivilo kišonosnih oblaka i stignu u toplije krajeve. I dalje, kao opijen, stojim i gledam. Divim se čarima jeseni. Odjednom, osjetih kako se na moje lice spušta vlažan veo. Trgoh se. Hladne kapi me trgoše iz razmišljanja. Nestadoše zlatne boje. Nesta i moje sunce, sakri se negdje iza planina, pobježe od ovih tmurnih oblaka.
Tužan, žurim prema kući nadajući se da će sjutrašnji dan donijeti nove radosti.



Zeljko Igor, VI 2

tamaram
29-09-2011, 11:08
JESEN NAS JE OGRNULA PLAŠTOM




Jesen? Presvlačenje prirode u toplije boje, lijepi dani, blago sunce, povjetarac i poneki oblačić.
Prije nekoliko dana prošetao sam sa bratom. Sunce je blago grijalo i svu prirodu činilo srećnom. Nebom se šepurio po neki oblak koji je svoje paperjasto tijelo mijenjao i davao mu različite oblike.
Na horizontu razni tonovi ružičaste i purpurne boje. Raj za oči.
U rijeci se ogledalo drveće ljubomorno pokušavajući da sačuva i poslednji listić svoje krošnje. Lagani povjetarac rado se poigravao sa opalim lišćem. Rastjerivao je ružičasto – bijele oblake što mi se nije svidjelo jer sam uživao u njihovoj igri.
Osjećao sam se kao da sam u pozorištu i gledam predstavu u kojoj glavne uloge imaju sunce, vjetar i oblaci.




Popović Nikola, VI 2

tamaram
29-09-2011, 11:09
M O J A T A J N A

Imala sam divnu baku. U njenim očima bila je skrivena ljubav za sve nas. U njenom zagrljaju osjećala sam se čarobno.
Često mi je pričala bajke o hrabrim princezama koje su na kraju ostvarivale svoje ciljeve. Njene ruke bi me mazile, tješile. Ona me je učila životu, pratila svaki moj korak i podizala me sa dna. Govorila je da sam pametna djevojčica i da jedva čeka da krenem u školu. Ali, taj trenutak nije dočekala. Umrla je prije mog polaska u školu.
U snovima bi mi se ukazivao bakin lik, a ona bi mi govorila, da, ako je volim, budem hrabra.
Učila sam za baku. Znala sam da me ona gleda sa neba i htjela sam da joj dokažem da mogu biti princeza iz njenih bajki i da sam vrijedna sve njene ljubavi.
U skrinji, u sobi, bile su bakine slike. Tu su zaključane poslije njene smrti. Moji roditelji nijesu htjeli buditi uspomene. Ali, ja sam znala da će baka biti ponosna na mene ako otvorim kovčežić, sjetim se lijepih uspomena i „uđem u stvarnost“.
To „uđem u stvarnost“, znači da se spustim na zemlju. Toliko volim baku da svake noći gledam u zvijezde i molim ih da mi je vrate.
Uzela sam ključ. Samo jedan trenutak me djelio od cilja.To je kao da ulaziš u tunel, a ne znaš šta te čeka sa druge strane.
Otvorih skrinju i vidjeh bakine stvari. Niz moje lice slivale su se suze. Sjećanja naviru...
Svoju tajnu nikom nijesam odala.
Sada u drugim tražim bakin lik iako znam da se vratiti neće. Ali, znam isto tako da me gleda sa neba i da me bezgranično voli.



Kecojević Katarina,

tamaram
29-09-2011, 11:09
PRED LJEPOTOM PEJZAŽA


Bilo je jutro. Mlado sunce se razlilo po namrskanoj mreži mora. Izlazim na plažu i gledam ljepotu koja zaustavlja dah.
More kao ogledalo u kojem su zrcale paperjasto bijeli oblaci. Šetam bosa po pijesku koji mi miluje stopala, šum mora odjekuje u meni, pod kožu se uvlači sjeta. Osvrćem se i osjećam da sam dio te prirode.
Dan prolazi uobičajeno.
Opet se vraćam moru.
Gledam u nebo. Jedna ptica me je očarala svojim plesom, dugim i zanosnim. Nije bila sama.
Sunce, kao užarena lopta, u svoj smiraj potonu u more, a njegovi zraci se razliše po vrhovima talasa. Ostajem do smiraja.
More postaje sve tiše i tiše.
U osami slušam pjesmu mora, njegov šapat, tonem u spokoj gledajući u daljine...


Damjanović Aleksandra, IX c

tamaram
29-09-2011, 11:09
OTADŽBINA SE BRANI ZNANJEM



Dani... Godine... Vrijeme... Istorija tvoja cvijeta. Izrasla si iz naših želja, iz naše snage, iz našeg znanja...
Lijepa si, čila, svježa, ozvučena zvonom naše sreće. Ti duboko živiš u nama, domovino. Ti u svojim džepovima nosiš miris, miris za kojim se žudi, kao miris zemlje poslije kiše, miris vazduha koji opija svježinom, pa umorno srce hođe da prepukne. Tada u oku zaiskri talas sreće, a duša zabruji... Ti si rijeka. I most koji spaja ljude.
Prošlost se ne može mjeriti sa sadašnjošću. Mi te sada branimo znanjem, čvrsto i dostojanstveno. Jer, znanjem se pobjeđuje.
Plamsaj naćih pobjeda će osvijetliti put budućim generacijama koje će svojim znanjem povezivati beskrajni lanac življenja.
Kad osjetim tugu gledam u široko nebo koje me pokriva, u nabujale rijeke i gorde planinei osjetim se kao plamičak u tvom razbuktalom ognju. To me podstakne, razveseli...
Mi smo dio tebe, mi smo tvoja djeca.

tamaram
29-09-2011, 11:10
JA SAM MAČKA



Ja sam mala, slatka i čupava mačka. Moj gazda je nestašni i vragolasti dječak Zoran. Ja ga volim zato što se igra svaki dan sa mnom kada dođe iz škole.
Čupa me za dlaku, vuče me za rep, baca me. Jednom riječju, on gospodari sa mnom. Mislim da nije fer. On je veći, i može da radi sa mnom šta hoće.Ali, kad ga ogrebem, a to se često dešava, ne kajem se.
I ja sam ponekad lukav pa mu se motam oko noga kada treba da mi da hranu. Ako sam dobar, daje mi ukusniji i obilniji obrok. Kada je raspoložen, i ja to zaslužim, pusti me da spavam sa njim.
Nekada umije da se naljuti i da me izbaci na kišu. I ja se naljutim i razbijesnim i odem od kuće. Međutim, on se brzo pokaje i krene da me traži. Kada me nađe grdi sebe, uvede me u kuću, smjesti pored tople peći i ušuška me.
Kada me pomazi, ja mu sve oprostim.
Sve u svemu, ne možemo jedan bez drugoga.




Banićević Miloš, VII 3

tamaram
29-09-2011, 11:10
NEMA NIŠTA LJEPŠE OD VEDROGA LICA



Često se pitamo da li je ikada postojao svijet u kome su svi ljudi imali svoje mjesto, svoje dostojanstvo i svoj ponos. Da li je ikada postojao svijet bez zavisti, dvoličnosti, pohlepe?
Danas ljudi postaju sebični. Misle samo o svojim interesima ne misleći pri tom da li će nekom učiniti nažao, ili ga, možda, povrijediti, hoće li neko patiti ili se osjetiti manje važnim.
Ipak, na drugoj strani postoje ljudi koji su spremni da se žrtvuju i za dobrobit drugih ljudi. Oni ne skrivaju emocije, ne glume bezosjećajnost, otvaraju svoje srce i dušu gdje ima mjesta za sve nas.
Zamišljam čovjeka – tužan je, osjećam to. Zamišljam njegovo lice obasjano mjesečinom. Odaje ga sjaj u očima. Žudi za nečim. Možda želi da promijeni ovaj svijet.
Želi da dokuči zvijezdu, tu treperavu tajnu čiji odraz vidi u vodi, da je zamoli da učini da ljudi skinu maske i da se prepuste radosti i sreći. Da lica svih nas zablistaju.
Može li on to? Čeka.
Tišina.
Mislite da zvijezde ne mogu da govore?
Mogu! Okrenite se, oslušnite. Čućete glasove koji pozivaju na drušenje, radost, smijeh...


Tomašević Marija VI 3

tamaram
29-09-2011, 11:10
DIJETE JE ČOVJEK VAŽAN


Djeca su kao proljeće, a proljeće je oživljavanje, vraćanje.
Djeca su produžetak života, budućnost. Nesvjesno, na svojim nejakim leđima nose želje odraslih.
Odrasli treba da brinu o djeci, da ih zaštite i učine bezbrižnim.
Dijete, taj mali čovjek, ima i svoje želje, potrebe, htjenja. Na kraju, ima i svoja prava. Poštujući djecu, odrasli poštuju i budućnost jer, budućnost su djeca.
Oni su razlog za život, oni su blago ovoga svijeta i zbog toga treba da uvažavaju njihova pravila i ispunjavaju njihove želje. Ipak, djeca moraju biti svjesna i svojih obaveza.





Jovović Andrea, VII 2

tamaram
29-09-2011, 11:11
J E S E N

Tog jutra sam se probudila jako rano.Mnogo prije nego što je trebalo da ustanem da se spremam za školu.Osjetila sam da je hladnije nego prošlih jutara, pa nijesam mogla baš lako ustati iz toplog kreveta. Ipak, to je neminovnost. Ustala sam i bacila pogled kroz prozor.
Tmurni sivo – crni oblaci prekrilili su nebo. Sunce je bez- uspješno pokušavalo da se probije, ali su oni jaki i neumoljivi. Drve- će je plesalo šibano vjetrom, a otkinuti listići su letjeli unaokolo. Samo su oni najsnažniji uspijevali da još malo prkose.
Krenula sam u školu. Prve kapi kiše našle su utočište u mojoj kosi. Kiša je počela padati jače i udružena sa vjetrom, počela šamarati moje lice.
Shvatam, jesen je veš uveliko zagazila u naša dvorišta. Kraljica je stigla sa svojim slugama. Promijenila je odjeću. Planira da ostane duže...




Kecojević Milica, VI 3

tamaram
29-09-2011, 11:11
DIJETE JE ČOVJEK VAŽAN


Kruna porodične sreće i zadovoljstva. Samo se njima pričaju najljepše bajke i samo njima pjevaju najljepše uspavanke.
Napuštajući toplo naručje majke, sa prvim stabilnim korakom odvažno koračaju, čak se i važni prave. Veliki su, pametni... Ali, odmah tu iza ugla, čekaju ih prve svađe, razbijen nos, poneka ogrebotina.
Nauči svako dijete da mora da se brani, ali da ponekad proguta i neku suzu, nastavi dalje uzdignute glave.
Djetetu treba ljubavi i pažnje, omogućiti im mir, jer djeca ne traže mnogo. Saslušajte ih do kraja i uvažite predlog neki. Pohvalite određene poslove pa iako nijesu odrađeni po mjeri odraslih.
Ne treba djecu tući, vikati na njih, jer iako su mali oni su ipak ljudi. Ne dozvolite da vaša djeca pričaju svojoj djeci kako je njima bilo loše.
Ti ljudi u malom najvažniji su u porodici, a mnogo su važni i u društvu jer će oni sjutra biti veliki naučnici, kulturni radnici, pobjednici na sportskim terenima...
Što više ulažemo u djecu, više i dobijamo.




Perović Darka, VII 2

tamaram
29-09-2011, 11:11
ARPAGONOVA VEČERA




Bio sam na večeri kod Arpagona. Sigurno se pitate kako je bilo. Saznaćete.
Na famoznoj večeri gostiju je bilo iznad svih očekivanja, čak jedanaest. U tom slučaju moralo se malo više spremiti. U pripremanju je učestvovao i sam Arpagon.
No, vratimo se na večeru. Po Valerovom ulizničkom mišljenju svega je bilo u izobilju. Prvo smo se počastili tako ukusnim bombonama da su nakon kratkog žvakanja imale samo jedan pravac: iz usta u korpu za smeće. Inače,bombona je bila puna kesica.
Gazda Arpagon se ljutio što je potrošen sav njegov „trudom zarađen novac“. Ali, po njegovom mišljenju gosti su imali sjajno predjelo.
Za glavno jelo moglo je da se bira. U opciji su bile četiri masne čorbe poslužene u plitkim tanjirima. Jedna za tri osobe.
Zatim, pet i po ćevapa, koji se po Valerovom uputstvu o čuvanju zdravlja jedu pola po osobi i tanjir sitno sjeckane zelene salate koja na gazdinu radost nije kupljena, već ukradena u bašti iza štale jednog od komšija. Salata nije imala pravila o podjeli, već je svak mogao uzimati koliko hoće. Zato salatu odabrasmo. Neko se pošteno najeo, a nekoga su zapale sitne mrvice.
Za to vrijeme, Arpagon je stalno izlazio u sobu. Kasnije sam od Žaka saznao da je neprestano kukao za 20 eura bačenih na tu glupu večeru.
Poslije glavnog jela uslijedi slatkiš. Svi dobiše po red od tri kockice čokolade „Milka“.Zbog velikog broja gostiju potrošene su dvije. To gazda ne opazi, pa su nam bile uskraćene primjedbe.
Na kraju da kažem nešto o posluživanju pića.
Bile su pripremljene dvije kante vode. Zbog štednje, napravljena je mješavina: viski, loza, liker, gusti sok. Valer je dao uputstvo kako se ovo čudno piće pije: najviše jedna do dvije čašice zbog ču-vanja zdravlja. Svi uzesmo po dvije čašice pa nek ide zdravlje kud hoće.
Arpagon nije mogao sakriti ogorčenost. Popili smo i čitavo pola kante vode.
Arpagonova večera i sam Arpagon.





Miljanić Jovan, VIII 1

tamaram
29-09-2011, 11:12
LIJEPA RIJEČ JE KAO LIJEPO STABLO, KORIJEN MU JE
DUBOKO U ZEMLJI, A GRANE SE UZDIŽU POD NEBO


Nije čovjek ono što misli, već ono što čini i govori.A naša riječ je naš lik u očima drugih. To je ono čime otvaramo svoju dušu, gradi mo put do nečijeg srca i prizivamo dobro i loše u svoj život.
Lijepa riječ mora biti i nesputana, slobodna i čista. Ako je obojena sujetom, mržnjom, laskanjem, bolje je da ostane misao u nama. Jer, korijen svake naše riječi je duboko u našoj duši. Ako su riječi ohole, na oholoj zemlji su iznikle. I jačaju svakog trenutka i kao eho odzvanjaju u nama i drugima, rušeći tanke niti koje nas vežu. I onda ostajemo sami i nesrećni.
Riječ je mač sa dvije oštrice. Treba znati kako, kome, kada i šta reći. Ona zna da zaboli, ali i da donese vječnu radost. Ako je iskrena, ona je najčvršći oslonac i najvjerniji prijatelj.
Riječima se ruše i grade svjetovi. Koliko lijepo govorimo, koliko dobra drugima donosimo, toliko i vrijedimo. Koliko lijepih riječi se rodi u našem srcu, toliko možemo biti srećni što postojimo.
Ako nečim lošim, lažima, laskanjem, mržnjom zatrujemo korijen dobrote u sebi, naše grane se nikada neće izdići iznad zemlje.
Nećemo osjetiti čari sreće, zadovoljstva, prijateljstva.
A da bi bili i znali da smo, potrebna nam je samo lijepa riječ, da je čujemo i kažemo.
I da uvijek imamo kome!!!



Adžić Jovana, VIII 3

tamaram
29-09-2011, 11:12
BEDEM


Uvijek sam se pitala ko su bili ljudi koji su gradili lijepa zdanja od kamena – kule, mostove, stepeništa... A sve to tako davno kad nije bilo ni mašina, ni maltera, ni...
U našem gradu „živi“ građevina čije su zidine odolijevale vremenima, ali ona i sad stoji uzdignute glave čuvajući naš grad sa južne strane. Svojim bivstvovanjem nas podsjećaju na svoj značaj.
Bedem datira iz turskih vremena. Kako su se mijenjala vremena, dolazile vojske i narodi, i on je mijenjao svoju namjenu.
Bila sam u prilici da obiđem zidine ove građevine. Sive i sumorne ćute i čuvaju tajne onih koji su iz različitih razloga bili njegovi „gosti“.
Iako je sunce nesebično pružalo svoje zrake i bilo veoma toplo, obuzimala me je blaga hladnoća. Drhtala sam. Ne znam da li je to bilo zbog sivih zidina, ili zbog nemogućnosti da odgovorim na mnoga pitanja koja su me mučila...
Zidine su svjedoci namučenih graditelja, teških ratova, patnje naroda u zatvorskim ćelijama...
Ali, poslije svih vjekova, ostaje neobjašnjiva vještina starih majstora koji su gradili naš Bedem, ped čijom umješnošću i umje- tnošću i danas ostajemo nijemi.


Perović Darka, VII 2

tamaram
29-09-2011, 11:12
CETINJE – GRAD MUZEJ

Kao osmogodišnja djevojčica, posjetila sam prestonicu Crne Gore – Cetinje.
Na brdu iznad Rijeke Crnojevića nalazio se grad Obod. U njemu je živio Ivan Crnojević, gospodar zetski. Tražeći mjesto da sebi sagradi novi dom, prošao je kroz Cetinjsko polje, dolinom kojom je nekad tekla rijeka. Tako je, u krilu Lovćena, okruženo planinom kao čuvarom rođeno Cetinje.
U zagrljaju Boke Kotorske i Skadarskog jezera, rađani su
veliki ratnici, pjesnici, štampari...
Za sedam dana koliko sam ostala u tom gradu, uvjerila sam se da je Cetinje grad muzeja, viteške tradicije, prirodnih ljepota.
Posjetili smo dvorac kralja Nikole, Cetinjski manastir, Lovćen, Orlov krš, Vlašku crkvu, Vladin dom...
Najviše mi se dopao Lovćen i njegošev mauzolej na njegovom vrhu.
Sam ulaz u mauzolej izgleda impresivno. Dvije karijatide,
dvije Crnogorke, pozdravljaju toplo svakog posjetioca.
A vladika, držeći u ruci knjigu, a orla na ramenu, govori koje su to vrijednosti najbitnije za naš narod.
Ulazimo u Dvorac kralja Nikole. Velike prostorije, drugačiji
namještaj, odjeća, posuđe. Neko drugo vrijeme.
U vrijeme kada je sagrađen, Vladin dom je bio najveće građevina u Crnoj Gori. Sastoji se od visokog prizemlja i sprata. U samoj zgradi nalazi se velika i bogato ukrašena „svečana sala“ i prostor nazvan „plava kapela“ u kome je danas izložena čuvena ikona Bogorodice Filermose.
Kao grad, Cetinje se mnogo razlikuje od mog rodnog Nikšića
Manji je, privlačniji i ima mnogo kulturno – istorijskih spomenika. To je naće kulturno nasleđe kojeg moramo biti svjesni i koje moramo čuvati.

Popović Milena, VII 1

tamaram
29-09-2011, 11:12
MANASTIR OSTROG


Prvi pogled na manastir Ostrog. Svetilište...
Djeluje sasvim nestvarno. Kao da ste se odjednom našli pred ogromnom palatom, gdje je umjetnikova ruka dočarala ljepotu antičkog svijeta. I sve nas to vraća mnogo stotina godina unazad.
Ta čarolija traje sve vrijeme našeg boravka na ovom svetom mjestu oko kojeg se pletu nevjerovatne priče, skoro legende.
Prilazimo. Osjećaj je čaroban. Nadahnuće. Toliko divote na jednom mjestu...Čini se da je sva ljepota ovoga svijeta darovana Crnoj Gori. I manastiru Ostrog.
Ni izdaleka ga nije teško primijetiti. Ta upadljiva ljepota ne može proći neopaženo.
Ko makar i jednom posjeti ovu neobičnu građevinu u kame- nu isklesanu, ne može a da joj se još jednom ne vrati.


Jovović Andrea, VII 2

tamaram
29-09-2011, 11:13
PONOVNI SUSRET SA CRNIM JEZEROM


Kao i svakog ljeta, došla sam na Žabljak u posjetu djedu i babi. Čisto da ubijem dosadu, prošetah se do Crnog jezera. Često to radim, jer zaista, nije dovoljno jednom vidjeti tu skrivenu ljepotu pod padinama velelepnog Durmitora.
Dan je predivan. Posmatram jezero koje se presijava na toplom suncu, koje svoje zlatne zrake pruža preko cijelog predjela, koje mu daju još veću čar.
Površina vode, uzburkana zbog blagog povjetarca,. Miluje mi stopala. Lišće, koje treperi, upotpunjuje sliku jednog od najljepših mjesta u Crnoj Gori.
Borovi, koji kao stražari stoje nadviti nad njim, ogledaju se u bistroj vodi, ponosni na svoje otmene, tople ogrtače,
Pogledom prelazim ostatak predjela. Tamo, u obližnjoj šumici, jasno se vidi blatnjav putić, koje vodi do malog jezera koje nije ništa manje očaravajuće od Velikog. Ono, takođe okruženo borovima, liči na ogledalce u kome se ogledaju vrhovi Durmitora, obavijeni snijegom.
Nažalost, došlo je vrijeme da krenem kući. Neprestano se okrećem i vraćam pogled na cijeli predio, ne bi li se još koji put utopio u toj neopisivoj ljepoti boja.



Prijović Kristina, IX a

tamaram
29-09-2011, 11:13
PIVSKI MANASTIR


Bili smo veoma nestrpljivi. Jedva smo čekali da krenemo na izlet. Dosta nas je bilo u Pivi, ali nijesmo posjetili Pivski manastir.
Vedro i sunčano jutro. Kolone đaka slivaju se ka školi. Autobus prima znatiželjnike. I u autobusu je zabavno.
Brzo smo stigli. Kad smo ugledali manastir učinio nam se običan, kao i svi oni koje smo posjetili. Ali, unutra nas je čekalo iznenađenje. Prvo nas je impresionirala njegova istorija o kojoj nam je znalački i lijepo govorio jedan od tamošnjih sveštenika, a takođe i bogatstvo prelijepih ikona i fresaka.
Manastir je sagrađen u XVI vijeku, ali se nije uvijek nalazio na mjestu na kojem je sada. Pitao sam se kako se onda ova gra- đevina „ preselila“ ovdje. Ko je mogao „prenijeti“ sve one drago- cjene spomenike naše kulture? Dobio sam odgovor.
Manastir je prvobitno sagrađen na mjestu koje se sada, zbog izgradnje hidrocentrale nalazi pod vodom. Tada su se kulturni po- slenici našli pred naizgled nerješivim problemom, ali su ga riješili.
Manastir ja prenošen, kamen po kamen, i nanovo sazidan tačno onako kako je i prvobitno izgledao.
O manastiru postoje mnoge zanimljivosti. Turci su ga više puta pljačkali, a u njemu se nalazi jedna od rijetkih, ili možda jedina freska jednog turskog velikodostojnika.




Bogosavljević Stevan, VII 1

tamaram
29-09-2011, 11:13
ČEZNEM DA TI KAŽEM NAJDUBLJE RIJEČI

Ponekad, duboko u meni, probudi se tuga prošlosti... Nebu sam darovala dušu, za tebe... jer jedino ti umiješ da vratiš sjaj uveloj travi i glas nijemom čovjeku. Boli me tišina sumraka i teško proljećno sunce kad oživi šapat vječnih uspomena.
Hm... Ostajem kući... Ne znam zašto. Mogla sam izaći... Ali, eto, meni je izgleda ljepše u kući... Ne znam ni šta da pišem... Od tada nijesam ni spavala kako treba... Razmišljala sam. Šta ako više ne budem nikog voljela kao njega? Mogućnosti da se to desi nijesu prevelike, ali šta ako se desi? Ovo mi se ne sviđa...
Nikada više neću pustiti suzu zbog njega. Kažu da niko nije vrijedan mojih suza i držat ću se toga da ne bih dozvolila da me obuzme plima tužnih osjećanja.
Ti nijesi tu, a tako trebaš mi... Tečko mi je da to priznam, ali je ipak tako.
Ne volim kad dođe noć kao što je ova... Kad ostanem sama pa ne moram više da glumim pred drugima, kada ne moram najbolje da izgledam baš kada se najgore osjećam...
Voljela bih da ti kažem koliko te volim, koliko mi značiš.Čuješ li? Oslušni samo malo, molim te! Čuješ li koliko negdje daleko jedno srce kuca i zove te...
Čeznem da ti kažem čta još osjećam, čeznem da me samo jednom saslušaš. Zar tražim previše?
Želim da plačem, ali suze ne naviru,onda poželim da se smijem, ali osmijeh nije čuo za mene. Poželim da patim... To je ono što osjećam.
Poželim život, ali ti nijesi tu, a moj život si ti!
I tako želja za željom sve dok ne shvatim da si svaka moja želja, moja bol, moj osmijeh, moja patnja i moja čežnja, moja suza...
U meni se bore razum i srce. Vode tešku bitku. Da li ću moći da podnesem? U oba slučaja biće mi teško...
Mrzim noći kao što je ova, mrzim te zbog toga što još čeznem za tobom, još te vidim kraj sebe, vidim nas i izgleda mi tako stvarno. Zato počinjem da mrzim i sebe – zbog čežnje u sebi i želje da ti kažem: „Nemoj da ideš, dođi, trebaš mi, volim te!“
Zato noćas prekidam sve! Ni jednu suzu neću više pustiti. Dosta ih je bilo, nijesi ih vrijedan.
Izbrisat ću te iz svog života, zaboraviću i ono naše ljeto, kunem se! Više ne želim da znam ni gdje si, ni s kim si. Boljeće, znam, ali preboljeću! I znaj, doći će dan kada ćeš shvatiti šta si izgubio i poželjećeš da se vratiš. Kajaćeš se, ali biće kasno. Tada će te zaboljeti moja bol, svaka moja suza i svaka neprospavana noć...
Ako ikad saznam koliko sam misli poklonila tebi, znaćeš i koliko sam te voljela. Ove noći se opraštam od tebe i još jednom, upućujem ti sve svoje misli. Sve ono lijepo staviću u najljepši dnevnik uspomena. Jer, za ljubav, kao i za bol, uvijek je potrebno dvoje...


Jovana Dubljević IX b

tamaram
29-09-2011, 11:14
VIDIM SEBE U OČIMA DRUGIH


Svi smo mi veoma znatiželjni da pronikmemo šta to drugi misle o nama. Međutim, taj naš pokušaj, uglavnom se završava neuspjehom jer nimalo nije jednostavno posmatrati sebe u očima drugih.
Pokušavam da spoznam sebe , ali na način kako me drugi doživljavaju. Iako to u prvi mah djeluje besmisleno, neke naše osobine, pozitivne ili negativne, registruju ljudi iz našeg okruženja.
Inače, svi smo mi skloni da vidimo samo ono lijepo i pozitivno kod sebe, a druge osobine skoro da zanemarujemo. Istina je da mi često i ne pominjemo svoje mane, a Vladeta Jerotić kaže da „svaki
čovjek ima jednu ili više „slepih mrlja“ u sebi, i to upravo onih koje su bitne za ličnost, a koje on upravo ne želi da opazi i prihvati kao dio sebe.“
Ali, ja svoje mane prepoznajem i prihvatam. Priznajem da sam ponekad neodgovorna, ponekad i tvrdoglava, a nekad i pomalo lijenai znam da i drugi misle tako. Ali ja se svojih mana ne stidim jer su one dio mene. Upoznaš li manu, već si je pola ispravio“ – kaže njemačka poslovica.
Inače, vrlo sam druželjubiva, u svakom trenutku spremna da pomognem drugima, posebno onima koje pogađaju patnje i poteškoće, a koji su mi bliski. Uvijek nastojim da razumijem potrebe ljudi sa kojima sam u kontaktu i da se pravilno postavim prema njihovim zahtijevima. Tako me drugi ljudi doživljavaju kao osobu koja uvijek predstavlja oslonac kada im je to potrebno.
„Nema spasa bez vrline, nema vrline bez rada“. Ova latinska poslovica nosi u sebi jedan životni moto. Treba biti...



Milica Zečević, IX a

tamaram
29-09-2011, 11:14
PRONAŠLA SAM IGRAČKU KOJA ME
PODSJETILA NA RANO DJETINJSTVO



Škola, obaveze, svakodnevno sam okružena gomilama knjiga, u glavi jednačine i lekcije iz istorije... Tek ponekad ugrabim da se malo odmorim uz klavir.
Jedno subotnje jutro pružilo mi je malo više slobodnog vremena.
Sjedim u kući sa pogledom uperenim ka starom plafonu koji ima drveni prolaz u ćošku. Poželjeh da se popnem gore. To sam i uradila.
Čim sam se našla na tavanu, među hrpom starih stvari pažnju mi privuče jedan klovn plave boje, dosta pohaban i prašnjav. Tek kad sam se primakla prepoznala sam ga.
Bila je to moja omiljena igračka. Imala sam osjećaj da je jako tužan.Njegove oči, dva ogromna klikera, vratile su me u rano djetinjstvo, bezbrižno i vedro.
Čitav dan sam provela sa njim. Bila sam i tužna i srećna. Sjetila sam se večeri kada mi je majka, uspavljujući me, pričala priče, a on me sa natkasne gledao i kao da me tokom noći branio i bio moj čuvar u svim pustolovinama u snu. On je bio moj heroj.
Grizla me je savjest što sam ga odbacila zbog školskih obaveza, ali sam čvrsto obećala da ću uvijek naći po malo slobodnog vremena za njega.
To subotnje jutroje učinilo mnogo. Vratilo mi je nešto važno, mog najiskrenijeg druga, mog plavog klovna.



Andrea Jovović, VII 2

tamaram
29-09-2011, 11:14
JUTARNJE ČAROLIJE

Još uvijek je rano za ustajanje. Otvorila sam prozor, a blagi povjetarac me svojom nježnom, nevidljivom rukom milovao po licu. Sunce je još uvijek spavalo tvrdim, slatkim snom kao da je zaboravilo da je vrijeme za ustajanje.
No, uskoro se poče pojavljivati neobična svjetlost. Iza planina izranjalo je sunce. Stidljivo je pomaljalo svoju sjajnu glavu i svojom zlatnom svjetlošću razgonilo noć. Njegovi zraci paraju plavetnilo neba. Miješa se prozračno plava boja neba i zlatna boja sunčeve svjetlosti.
Ali, najednom se u to blještavo carstvo umiješa i neočekivani gost, čija je pojava kvarila tu jutarnju ljepotu. Ogroman oblak natkrilio je zemlju. Sunce se nemoćno borilo pokušavajući da obasja zemlčju svojim zracima.
I, odjednom nestade one čarolije, a nebeskim prostranstvom zavlada sivilo. Začu se tiho dobovanje kišnih kapi. Slušajući neobičnu melodiju, koju izvodi orkestar sitnih kišnih kapi, preplašene ptice se skloniše. Nebo plače. Kišna melodija postaje sve tiša, dok najzad, potpuno ne utihnu.
Nebo postade prozračno i čisto. Najljepše dugine boje razliše se po mom mjestu.



Jelena Gagović, IX c

tamaram
29-09-2011, 11:15
ČOVJEKOVA SNAGA JE U LJUBAVI I STVARANJU


Život je pun iskušenja. Samo hrabri i snažni odolijevaju i uspijevaju, a snagu im daje ljubav i stvaranje.
U ovozemaljskoj bašti koja se zove život, hodamo različitim stazama koje se nekad prepliću, a nekad razilaze. Na tom putu se radujemo, patimo, bolujemo i što je najvažnije, volimo.
Ponekad nam je teško, puni smo gorčine, a u duši se ređaju ožiljci koji i u snu bole. Krstarimo mislima po bespuću većem od svemira, tražeći snagu da prevaziđemo teške trenutke. A snagu nam može dati stih koji smo tek napisali, divan buket cvijeća koji smo s puno mašte napravili.
Kako tek ljubav može da nas pokrene?! Taj divan osjećaj, koji se kao zlatna ikonica zaustavi na našem srcu i da nam krila za let prema zvijezdama. Ljubav je smisao života. Da nije ljubavi ne bi bilo ni ljudi, ni sreće, ni tuge. Ona nas čini boljim, ljepšim i plemenitijim. Kada volimo, mnogo lošeg u nama iščezava, a sve čto je dobro utrostručuje se. Čovjek bez ljubavi je kao siroče, kao slomljen cvijet u vrtu.
Voljeti znači živjeti, a živjeti znači stvarati. Čovjek kroz svoj rad izražava jačinu svoje ličnosti, a dar ljubavi hvata kao dar života. Ako voli i stvara imaće snage da savlada sve životne poteškoće.



Ana Stevović, IX b

tamaram
29-09-2011, 11:16
To je bilo stvarno strasno

Da li vi gledate filmove, ali horore? Ja uvek gledam. Ne znam za vas ali ja se uplasim.
Kada sam jednog dana ukljucila televizor poceo je film.Izgledao je strasno.U filmu su
bila dva decaka i jedna devojcica.Tada sam bila sama u kuci.
U filmu su pokazivali kucu veliku kao moju i u njoj stepenice za sprat kao kod
mene.U toj kuci culi su se koraci, sve se pomeralo, a svetla su se palila i gasila.
Kada sam to videla srce mi je zamalo ispalo iz grudi. Islo mi se u WC ali sam se bojala da sidjem niz stepenice.
Noge su mi drhtale kao da se vozim traktorom po kamenju, i u prikolici.Decaci iz filma su provirili
kroz jednu kljucaonicu,kad tamo - krv svuda po zidovima.Grlo je sada vec krenulo da me boli.
Posle nekog vremena bio je tu Drakula koj je bio samo senka ali strasna, veoma brza.
Jurila je devojcicu i svojim zubima joj probola vrat.Sad, kada to pisem, prolaze me zmarci.
Volela bih to da zaboravim, ali ne mogu.
Decaci su se sakrili i onda videli da je taj drakula bio jedan covek koj je imao masku i vestacku plastiku na sebi.
Oni su pobegli iz te kuce.
Kada su ih ljudi videli cudili su se, jer je u tu kucu usao najmocniji covek i nije se vratio, a dva decaka su uspela.
Meni se nije svideo ovaj film jer ona deca bas i nisu normalna sto su otisla tamo.

tamaram
29-09-2011, 11:17
HUMANOŠĆU KROZ VIJEKOVE

http://www.mojaskola.me/files/os-srbija/images/Mother_%20Teresa%5B1%5D.jpg

Od nastanka svijeta dešavaju se razne prirodne katastrofe, stihije, ratovi, bitke, ali u svim tim događanjima bivalo je ljudi čija je misija bila da pomognu ugroženima, da pruže pomoć, ruku nevoljnicima, ili riječ utjehe. Ne znam kako bi svijet izgledao da na zemaljskoj kugli nema takvih ljudi. Za njih ne postoje granice, vjerska, niti politička opredjeljenja i ne može ih spriječiti ništa da ljudima koje je zadesilo siromaštvo, glad, nesreća, bol, izađu u susret.
Tu su ljekari bez granica, Crveni krst, Crveni polumjesec, misionari, volonteri, učitelji, ali ipak nismo rekli sve.Mislim da treba izdvojiti ime jedne žene koja je bila i ostala simbol humanosti i dobrote, a to je Majka Tereza. Njena velikodušnost, dobrota, požrtvovanje i nesebičnost pamtiće pokoljenja na svim kontinentima .
Uvijek je stizala na ona mjesta gdje je bila najpotrebnija. Radila je i davala više od sebe nego što bi drugi mogli, ali to nisu uradili.I pored velikih prepreka na koje je nailazila bila je uporna i istrajavala u svemu što bi započela. Svako njeno pojavljivanje među ugroženima, predstavljalo bi zračak nade i dokaz da i na njih neko misli i da se za njih neko bori. I sama je poticala iz siromašne porodice, sa područja koje je uvijek pogađala neka nevolja tako da je imala razumijevanja za tuđu nevolju i nesreću.
Nje više nema, ali ostali su tragovi njenog života u vidu trgova, ulica u velikim svjetskim metropolama koje nose njeno ime kao zahvalnost za sve što je uradila za ljude pogođene siromaštvom i nehumanim uslovima života. Uvijek je govorila: „Svet nije gladan samo hleba, nego još više ljubavi.“ U ime svih ja se zahvaljujem Anđelu što je po Zemlji hodao.


Irma Hodžić, IX b