Pogledaj Punu Verziju : Мирослав Антић
MIT O PTICI
PRVI DEO
I
Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.
II
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, vec katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.
III
U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.
IV
Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.
Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
baš tako - na početku.
V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da više ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nešto drugo no što oduvek jesu,
prevazići ću pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde je početak i kraj kugle.
VI
Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak zive i ipak su od nečega?
Mozda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
Mozda smo mi njima: ništa.
Možda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prošli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prošli kroz njih,
a i ne znaju našu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nesto drugo oblik?
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je na dohvat ruke. Zar to ne liči na slobodu?
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ, zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata, i posle desetak koraka već hodaš po nebesima. Zar to ne liči na slobodu?
Besmrtna pesma
Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?
Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.
Украшћу твоју сенку
Обући је на себе
И показивати свима
Бићеш мој начин одевања
свега нежног и тајног
Па и онда, кад дотрајеш
Искрзану, избледелу
Нећу те са себе скидати
На мени ћеш се распасти.
Јер
Ти си једини начин
да покријем голотињу
ове детиње душе.
И да се више не стидим
Пред биљем и птицама
На подераним местима
Заједно ћемо плакати.
Зашиваћу те ветром.
После ћу, знам , побркати
Моју кожу с твојом.
Не знам да ли ме схваташ:
То није прожимање.
То је умивање тобом.
Љубав је чишћење неким.
Љубав је нечији мирис,
сав изаткан по нама.
Тетовирање маштом.
Ево, силази сумрак..
И свет постаје хладнији.
Ти си мој начин топлог.
Обући ћу те на себе
да се, овако покипео,
не прехладим од
студени свог страха и самоће..
ODLUKA
Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš. . . divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
sto zlatnih zvezda unapred čuje.
Oпомена
Важно је, можда, и то да знамо:
човек је жељан тек ако жели.
И ако себе целог дамо,
тек тада и ми можемо бити цели.
Сазнаћемо тек ако кажемо
речи искрене, истоветне.
И само онда кад и ми тражимо,
моћи ће неко и нас да сретне.
Записано у среду
У среду смо се први пут срели,
а до тада се нисмо ни знали.
У петак смо се заволели.
У понедељак посвађали.
Опет је среда. Сад свима кажем
док лутам по корзу сам:
не, није она лепша ни дража
од других девојчица које знам.
Па кад је сретнем - очи кријем.
Звиждућем. Гледам у нешто друго.
И мислим: збиља, свеједно ми је.
Ал' окрећем се дуго... дуго...
Posmrtni mars klovnova
Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.
Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.
Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.
''Posmrtni mars klovnova''
Smrt je - pomilovanje.
Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.
Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.
Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.
Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,
uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.
Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.
I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.
I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.
Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan os snova i proklet od poverenja.
Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.
I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.
Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.
Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.
I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.
Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.
Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.
Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.
Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.
Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.
Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.
Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.
Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.
Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.
A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.
I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!
Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.
Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.
Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.
Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.
Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.
Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.
Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.
Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.
Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.
Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.
Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.
Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.
U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.
Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.
I cegrtaljke u sake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!
Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.
Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.
Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.
I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi. [/t][/t]
OPROŠTAJ
Neću da studiram pravo
jer nikada ne bih mogao svetu da dokažem
da je pravo
što si bacila svoje belo dete pod voz
onog proleća.
Ni medicinu
jer nikada ne bih mogao da izlečim
male, bolesne jagode
što su sazrile na tvom toplom trbuhu.
A pesme
pesme ću uvek pisati
ovako istinite i ružne
kao sto je i ova divljiva restauracija
i naše večerašnje poznanstvo.
Guraj me nogom ispod stola
jer svi se najzad na ovom svetu guramo
onako kako to nabolje znamo
i umemo.
Posle tebe će ostati iste ulice
i deca sto uče u školi da crtaju proleće
i raznosači novina
i niko neće za tobom posuti kosu pepelom
i poludelo kukati prema mesecu
mada si
u sivim očima nosila svet
koji je vredeo više nego svi ratovi,
hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.
A tako bih voleo ja
koji sam mrzeo sve kraljeve
da postaneš noćas kraljica
da te nose po gradskim trgovima
klanjaju se, kliču
i pišu stihove o tvojoj kosi.
Naterali bismo
i lišće
i balerine u prestoničkoj operi
i vašarske vrteške
i svetlosne reklame da se vrte u krug
kao milioni spiroheta u tvojoj kosi.
Uzmi svoj prtljag
voz kreće u minut posle ponoći
nisam ja ni arhangel Gavrilo
ni milicioner koji se brine za putnike
ja sam samo pijani pesnik
i mahaću dugo za vozom
jer oboje smo
iz iste porodice čovečanstva.
ne uzvisuj se prenisko
skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru
kroz naprsle blizine
stvarnost je kao odeća...
nije važno što nosiš, nego kako ti stoji
prekini sa oblačenjem,
moda je sezonska umetnost
i budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaraš,
sanjaru nad sanjarima
govor je umetnost budnih.
neko na vratima zvoni.
traže me.
šta vredi i da otvaram, kad nisam tu.
ko zna gde sam ja...
Bisernica
14-01-2010, 20:36
USNE
Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate
usne postoje da se pozlate.
Usne su vulkan tvoga tela
usne su izvor tvojih reka,
usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pčelom od mleka.
Usne postoje da se procveta
u vatrometu neba i sveta,
usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.
I nikad nikom nemoj ih dati,
ako ne ume da ti ih vrati,
toplije, mekše, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje .
Miroslav Antić
LJUBAV
Da li je istina ono što piše Kalevali:
“Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?”
Da li je istina ono što govore u Basri:
“Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići.
Ako joj okreneš leđa, pratiće te”.
Neko je negde rekao i hvala mu:
“Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.
Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.
Ne okreći nikad leđa da bi te voleo.
Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kućica slikala ažurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.
I menjamo se jedan s drugim.
Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ.
Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.
Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti,
opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.
Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veće makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kućica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.
Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.
Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u večnost.
Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već davno bi bila zvezda.
" Nikome necu kazati. Ali hocu da znas: cuo sam, cuo sam sve sto sanjas, jer drugo nista i ne znam samo se u snove razumem. "
причалица
18-04-2010, 10:07
In Memoriam
Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu
I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je
O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea
Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled
Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me
Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik
On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio
Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom
Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer
Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo
KROJ
Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.
Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrktati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.
Nepovratna pesma
Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad podješ - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume nista malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.
Rastanci
Ne priznajem rastanke
i nikad neću!
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče.
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane.
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem.
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim!
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi.
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.
Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.
Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.
Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.
Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.
Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?
U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.
MALI KAMERNI NOKTURNO
Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.
Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.
Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.
Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.
U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.
I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.
Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.
Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.
Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.
Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.
Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.
Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.
Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.
Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.
Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,
za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.
Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.
Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.
Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.
Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.
Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.
Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.
Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.
Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.
Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.
Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.
Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.
Beži zato dok možeš!
Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.
Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.
Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.
Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.
Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.
" Postoji glupi izgovor da je najveća ljubav to, ako između sebe zarastemo daljinama, pa nam se ruke izduže od naše čežnje za drugima do čežnje drugih za nama. Ja ne verujem u to..."
" Neko je negde rekao i hvala mu: Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta. "
PERA
Izem ti buljavo oko.
Izem ti pamet nikakvu.
Zar ti, bre, da odeš
u Kovilj na slavu
i da ništa ne ukradeš,
djubre jedno ?
Jesi li ti dete, bre,
il andjeo sa ikone ?
Šta si ?
Sad će doći
jedno strašno Čohano
da te pojede.
Upalite sveće,
neka gore dan i noć.
Ide strašno Čohano
da pojede Peru.
Vetar duva.
Pun je bircuz ljudi.
Samo Pera
pred bircuzom plače:
” Ja ne mogu, brate,
kako drugi hoće,
kad ja neću, brate,
ni kako ja hoću “.
__________________
Uz mene se može...
Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?
Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo - prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam...
" Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom. "
POSLE LJUBAVI
Oprastamo se,
oprastamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.
Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristanista
i mosta,
niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi.
Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gdje trava ima okus vode,
peska
i sunca.
Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti uzinu na odmoru.
Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukrocenom zvrku na temenu
za koji su me vecito cupkali
oni sto sede iza nas.
Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina.
Kazu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kazu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera,
i svi su smesni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su sareni i cudni
kao grad za vreme velikih praznika.
SAMO JA ZNAM:
NIKADA VISE,
NIKADA VISE ,
NECEMO SE UHVATITI ZA RUKE
NI HODATI OD UGLA DO UGLA
I POKUSAVATI UZALUD DA SE SETIMO DOK CUTIMO
NECEGA VRLO VAZNOG,
NECEGA TOLIKO OGROMNO VAZNOG
CEGA SE RAZDVOJENI NIKADA VISE NECEMO MOCI SETITI.
PUSTINJA
Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigurnog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.
Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.
Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.
Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: "Treba pustiti svakog da radi kako radi. A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu."
A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...
http://razbibriga.net/imported/2010/05/post28312715801154815-1.jpg
причалица
09-05-2010, 06:57
Ekspres za sever
Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,
i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.
причалица
09-05-2010, 07:05
Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakom novembru
da napravim jun
i nemam obične sreće
i nemam obične grehove.
Moja je sreća srneća.
A grešno mi je smešno
ako me neko čačne
u ove oči plačne
nije to neutešno:
Ja umem od suza da pravim,
klikere lepe, prozračne.
Podelicu sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.
Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja
ludo moja zar ne znaš:
divno je nemati plan!
Izađi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.
Evo i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.
Budi uz mene kad odem.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim, hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam .
причалица
27-05-2010, 18:52
Čarolija
Nekom zabranjuju zvezde
nekom krila i laste,
ja ne zabranjujem ništa
sme se sve što se ne sme.
Samo jedno te molim,
pokušaj da ne rasteš,
ni mrvu za inat
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi živi
slobodno i ludo,
možes da izmišljaš, maštaš,
da radiš sve naopako.
U njoj i najvece čudo,
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželis kad zažmuriš,
ostaje zauvek tako.
Isturi hrabro i divno,
prkose detinjaste,
i laži sebe samog,
sme se sve što se ne sme.
I sme se više od svega!
Jedino nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.
I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku,
dotrči blize zori,
na pragu ove pesme
tako se divno bori.
I kad namigneš samo,
i osmehneš se polako
izbroj u sebi do deset,
i to u večnost pretvori,
i sve sto žmureći smisliš,
ostaće zauvek tako!
Miroslav Antić
Za jedan ozbiljan i dostojanstven narod,dovoljno je samo dvoje...
причалица
28-05-2010, 08:46
SAVRŠENSTVO VATRE
Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.
Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno
da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,
da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,
da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.
Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?
Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.
Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.
Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.
Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.
Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj
blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.
Miroslav Antić
...samo sam se u zelje do besvesti razumeo....
Bolest
Volim te kao sveži beli zalogaj seljackog znoja i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proci ce prolece kao san razbarušen i cudan
što lici crvenoj ptici.
Doletece i odleteti danas sva cvetanja
bicemo i meki i okoreli, i u radost i u setu cemo zaroniti.
Izgazicu tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde ce zvoniti ... zvoniti ...
Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubicemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i placa vezano.
Kako cemo se iz sebe vratiti ?
Proci ce proleca ... Ona nose tragove i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke ježe.
Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veže.
Mir radi buducih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka,
pa da dugo zvezdama mašem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.
Volim te. Eto. A nebo je u prolece plavo
kao nešto cega se nikad setiti necu.
Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom uzlecu ...
"Ne kradi mi medjuvreme, ako vec ne osecas svoje.
Postacu hladan i promenicu se, Kad-tad cu eksplodirati.
Ko ce da skuplja parcice? Ti?
Pa ti ne mozes da me skupis ni sastavljenog."
Leonardo
10-06-2010, 15:32
Drhtava pesma...
Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se. Prestižu. Nesto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću. A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osećam nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog uopšte ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči. A tata kaže:
još si balava za takve stvari.
Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda kao dve tople značke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstvo da ozari.
Plačem od sreće. A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Prirodo čuj me: laganja nema!
Ti bujaj - ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.
I luduj, prirodo! Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
ko i ja balava za divne stvari.
Leonardo
10-06-2010, 15:33
Proleće...
Sunce se, eno, kao vreteno
nad gradom vrti i glavom klima.
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno.
U nama svima šarenog ima.
Bila je zima.
Prošla je zima.
Tu negde, blizu al ne znam gde je,
vetar se topli vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše.
Bile su kiše.
Prošle su kiše.
Sad sunce, eno, kao vreteno
ispreda gradom nešto šareno
i - miriše.
Reci mi zašto s tobom u hodu
odjednom danas govorim tiše
i zašto misli nekud odu,
pa samo trepćem i ništa više?
Kad ispod lipa senke se ruše,
zašto sam tako odjednom smušen,
pa kad te kući iz škole pratim,
sve ne bih hteo da se vratim,
Već dugo stojim i dugo ćutim
pod vetrom toplim i suncem žutim,
a u glavu mi nebo stalo i još malo
Čega malo? Svega pomalo!
Ako se setim, ja ću ti reći
i - uteći.
Leonardo
10-06-2010, 15:34
Balada...
Od svih si devojaka bila tiša,
zbunjena, sama neprimetna, bleda.
Ej, zasto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?
Jedne je noći udarala kiša
tako krvnički ko čuvari reda...
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja.
Jer kada si se o drvo kraj vrta
obesila jednom u svitanja seda,
izmedju bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo - pola pedlja.
Leonardo
10-06-2010, 15:34
Saputnici...
Znam; sve se neće na jedan osmeh svesti
znam: neće svima jednako biti sunca
na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca
hodaće oba u jednom istom smeru
tegleći svaki svoju drukčiju veru
pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo
po istoj cesti teglimo živote i dane
i uporedo, rame uz rame idemo
i lagaćemo kako se razumemo
sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.
Leonardo
10-06-2010, 15:36
Senka...
Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.
Ma on je genije .....u najmanju ruku :)
Leonardo
10-06-2010, 15:37
Mostovi...
U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i tije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne...
Leonardo
10-06-2010, 15:37
Pesma za nas dvoje...
Znam, mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću? U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo? Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja, u krčmu svratio gorak,
a ona ne znajući - prošla.
Ne znam. Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da, mora da je tako...
Leonardo
10-06-2010, 15:38
Ma on je genije .....u najmanju ruku :)
Prosto obozavam gomilu njegovih stihova... ;)
Leonardo
10-06-2010, 15:40
Nosač...
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju
dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj,
kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u
kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred
sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se
komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što
sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao
za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove.
I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno
tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah.
I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš,
pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo
se nešto što mi je dalo znak da pođem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama...
III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne
vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji.
Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme
dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta
slama. Ne moras da se penješ: zvezde rastu u žbunju.
Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak
koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?
XIV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije
od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika
čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre
vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao
čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam
nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima
svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.
Pesma za nas dvoje...
Ne znam. Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da, mora da je tako...
.......... ovaj stih me uvek malo uspori
Prosto obozavam gomilu njegovih stihova... ;)
ja sam ga i u potpis stavila :pusi:
Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. Zato leti. Sanjaj. Trči. Stvaraj zoru kad je veče. Nek od tebe život uči da se peni i da teče.
причалица
15-06-2010, 21:08
ODLUKA
Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš, divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
SAMOĆA
Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.
Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.
Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.
Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.
Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.
Bisernica
03-08-2010, 21:54
Šta sam to imao od života? Nečiju kosu... Nečiju ruku... I jedno srce ustreptalo.
I dva - tri osmeha tiha i prosta.
Sve je to ponekad tako malo. Sve je to, videćeš, sasvim dosta...
Mika Antić
misticlady
04-08-2010, 00:04
Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum, ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše. Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum. Ne maši, ni ja neću da mašem.
misticlady
04-08-2010, 22:29
Da sa mnom ispod crnog neba pronađeš hleba komadić beli, pronađeš sunca komadić vreli, pronađeš života komadić zreli. Il' crkneš, ako crći treba, zbog svega što smo najlepše hteli...
Van mene katkad sve i posivi, ili se smraci i naoblaci. Dobro je zato sto postoje i ove moje lepse boje. I neki osmeh suncan i plah I vetar necujan kao dah.
Bisernica
30-08-2010, 19:46
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
M. Antić
Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao
mada poneko plače
i samuje
i brine.
Svuda je jednako suton
na stare krovove pao
al' nekom sutra svane
a nekom neće da sine.
Ja volim da svima valja
i verujem beskrajno
da će u zoru svako
lakše moći da diše.
I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra
i vlati
sto se nad krošnjama njiše.
A sigurno je važno
i od svega najpreče
za svaki obraz na svet
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoriš pseći
i bude najcrnje veče
umet svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.
I važno je i ovo,
važnije od najprečeg
kad se toliko lepote
u sebi čuva
i ima
umeti da niko ne zna
bar komadic tog nečeg
spakovati u pismo i razaslati svima.
Tako će vek tvoj biti
manje plesniv i zao.
sa manje briga
samoće
plača
straha
i tuge.
I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
ličiće svet na tebe
više nego na druge.
misticlady
17-09-2010, 22:28
" Srecom jastuci nista ne govore.Cuvaju milion tajni u nekoj belini perja.Oni su kao ladje,velike bele ladje,sto plove u nemoguce,u snove u bezmerja.Uvece te odvedu.Uzoru te dovedu. "
http://razbibriga.net/imported/2010/09/5z1nyh-1.jpg
misticlady
03-10-2010, 20:54
Zbog svega što smo najlepše hteli
Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću da uz mene noćas kreneš
Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš
Hoću da drziš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš
Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli
Ili crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepse hteli
Srecom jastuci nista ne govore .
" Sto se mucite razmishljanjem o tome ko ste? umesto da sebi nacinite krila? I to odmah !!! "
misticlady
08-10-2010, 01:39
SLUTNJA
"Kao kad zaroniš do dna mora,
A samo kamenčić zgrneš u dlan,
Tako ti započne po neka zora,
Tako se završi po neki dan.
I suze detinje kaplju sve teže
Na snove prazne ko prazne mreže.
A nekad onako, kao od šale,
Padne pred tebe zvezda prava,
A ti je šutneš vrhom sandale
I odeš dalje. I kad se spava,
Kad nebo zaljulja sva svoja klatna,
Čitava noć ti od snova – zlatna.
Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se ređaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
Jastuk kroz život i dalje plovi.
Samo je nešto teža glava.
Manje se sanja – više se spava.
misticlady
08-10-2010, 01:43
In Memoriam
Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu
I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je
O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea
Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled
Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me
Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik
On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio
Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom
Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer
Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo
Posted by Mirren
http://razbibriga.net/imported/2010/10/mika_antic-1.jpg
VUK
Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.
Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta.
Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo.
Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim.
Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne oticu doba. To misli postaju bistrije.
II
Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.
Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.
Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.
III
I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?
Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.
IV
Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.
Usi sam zalepio liscem.
Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata.
Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.
Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju.
V
Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.
Niz kanjon protice reka.
Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.
Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu.
Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.
Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke.
VI
Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu.
I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.
Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.
Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.
VII
Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre?
Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.
Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.
I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.
VIII
U sebi sam ponavljao:
“Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.”
To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti.
Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava.
Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka.
Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu?
IX
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu.
Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba.
Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.
X
Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?
Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.
Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.
XI
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.
XII
Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.
Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.”
I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom.
I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”.
XIII
Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik.
Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.
Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.
Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija”.
XIV
I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas um, vasu snagu i gordost.
Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”.
Hteo je, valjda, da kaze: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.
I hteo je da kaze: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”.
XV
Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nesto sa strane, nesto cime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene”.
Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skocio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?
XVI
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku.
Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio kao zig zavestanja.
Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse.
Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.
XVII
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.
Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce.
Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.
misticlady
08-11-2010, 01:29
Мика АНТИЋ
EPILOG
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
...Hiljadu
puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti
se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za
tebe izgubljenu u vrtlogu
geografskih karata,
za tebe,
podeljenu
kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam jos uvek ona mera
po
kojoj ti znaš ko te voli
i koliko su pred tobom svi drugi bili
goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko plaća?
Da
li sam jos uvek medju svim tvojim životima
onaj komadić najplavljeg
oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
misticlady
11-11-2010, 03:13
Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.
Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.
Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.
Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.
Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.
Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.
Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.
Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.
Mika Antic - Epilog
http://razbibriga.net/imported/2010/11/e5818743ea-1.jpg
Bisernica
20-11-2010, 22:09
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao,
i osmeh jedini jezik koji na svetu razumem!
Miroslav,Mika,Antić
Bisernica
25-11-2010, 15:37
...posle tebe će ostati iste ulice, i deca što uče u školi da crtaju proleće, i
raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo
kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo
više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu...
Mika
ČAROLIJA
Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila
I laste.
Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi živi
slobodno,
lepo
i ludo.
Možeš da izmišljaš.
Maštaš,
Da radiš sve naopako.
U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželiš
kad zažmuriš
- ostaje zauvek tako.
Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i laži i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.
I sme se više od svega!
Jedini: nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.
I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
dotrči bliže zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namigneš samo
i osmehneš se polako
Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.
Bisernica
14-02-2011, 23:15
Večnost - to vam je kao kad smo bili deca,dragi moj,
pa sam među tolikim pametnim đacima, koji su, veliki bože,
toliko veliko obećavali, dakle baš ja, najgori, bacio kredu
kroz prozor i ekserom u tablu urezao svoje ime.
Eno ga čitam. Tamo je. Sva ostala su izbrisana sunđerom.
Izdajstvo lirike - Miroslav Antić
Bisernica
27-03-2011, 21:13
Najzad,
u prvoj ljubavi
rađa se i prva bora
ovde negde na čelu
i celog života te prati.
Rađa se i prva tuga
i prva ljubomora.
I prvi put se pati.
Ti boru obriši dlanom.
Preko nje docrtaj drugu
koja će biti prva.
I osmehom je pozlati.
I neka ti se sve bore
kroz koje vreme ore
u zlatne niti razgore.
I drugi put kad se pati,
i peti put kad se pati,
i stoti put kad se pati,
uvek se prvi put pati.
I kad se budemo sreli
u nekom drugom stoleću
i u tvom oku nađem
lepotu sličnu proleću
i u mom oku nađeš
lepotu sličnu proleću,
nemoj da me prepoznaš.
I ja ću začuđen stati.
To, tada što ćemo dati,
tek prvi put ćemo dati. ..........
M.Antić
АКО БИЛО КАД ОСЕТИШ..
Ако било кад осетиш да мртве ствари које држиш
одједном мењају боју и почну да дишу,
мораш их сам завршити; нико не може да те замени.
Јер, нико изван тебе нема ту бритку прецизност
што издваја из пролазног оклоп од зеленог ветра,
у којем неопходно и пихтијасто подрхтава
меко и влажно клатно твоје уобразиље.
Свако може да постави твој осећајни скелет
и око њега овије твоје најдивније намере
и утисне у кору немире твог ума као боре.
Али, то је још увек теби далек и неприродан
начин кроћења вечности.
Нико на свету није ти,
и зато нико не може ни завршити твоје дело.
Никог немој да питаш шта значи неко дело,
откуд он зна, кад није: дело?
Узми у руке материјал и на себи то провјери.
Никог немој да питаш шта значи нека изложба.
Изложба није оно што ти је показано.
Ти се показујеш њој.
Дужност је изложбе да те види.
Стани пред дело и захтевај
да ти објасни шта значиш.
Ако већ одлучиш да гледаш,
сваки пут исту ствар види сасвим другачије.
Иста је линија други пут нова линија.
Не вјеруј онима који ти упорно тврде
да имаш само једно чуло вида.
Колико твојх очију никад није прогледало?
Колико твојих очију, док обухвата ово,
види и нешто оно, чега уопште ниси свјестан?
Колико твојих очију никад неће сазнати
да су биле и очи?
Ако се усудиш да ствараш, мораш имати доказа
да исту ствар још једном дотичеш први пут.
Мирослав Антић
Mit o ptici
PRVI DEO
I
Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.
II
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.
III
U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.
IV
Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.
Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
baš tako - na početku.
V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da više ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nešto drugo no što oduvek jesu,
prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde je početak i kraj kugle.
VI
Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak žive i ipak su od nečega?
Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
Možda smo mi njima: ništa.
Možda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prošli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prošli kroz njih,
a i ne znaju našu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?
VII
Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:
Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.
Možda vi i znate da letite,
ali još niste probali na sve moguće načine.
VIII
Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.
Mislim da sam razumeo.
Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo
do - prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kaže da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz budućnosti.
Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.
IX
Celog života opsedala me je želja
da stvorim sebi živu pticu.
Pticu koja je samo jednom.
Možda je trebalo da to pokušam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.
Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.
Kakva magičnost materijala!
Kakva čudesna linija!
Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!
Celog života opsedala me je želja
da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih.
X
Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao
za sadržine koje se mogu zarobiti
i sačuvati kao dokaz.
Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe.
Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam
namerno, kao izložba.
Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke.
--- Poruka je editovana 30-03-2011 u 00:55 ---
Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog.
Kako nisam imao ničeg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam švatio da umem takve stvari.
Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme:
udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila.
XI
Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči:
razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.
Naiđu nepogode.
I on ih utiša svojom težinom.
Prolaze stoleća.
I on ih nadživi i zatrpa.
Niču i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.
Šta posle vredi najveća bina vekova,
ako okolo nema gledališta?
Smrt nije završetak predstave,
već nedostatak publike.
XII
Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih.
Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe
i vojskovođa sna.
Ko žuri - zakasniće. Široko začuđenih zenica
ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.
XIII
Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.
XIV
Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se čuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.
Nije dovoljno samo čuti.
Treba se setiti ušima.
Treba imati smisla za beskonačnost blizine.
Ko nema takvo uho - nema sluha.
Ko nema sluha - nisam siguran da je živeo.
XV
I rekao sam sebi još i ovo:
naučio si napamet kako se događaju razlike
između tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica
niti ameba - medved.
Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš
zašto je ličnost - ličnost.
U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne,
promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.
Naučio si napamet samo otkrića mudrih,
umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.
Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.
XVI
Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubičastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam
posmatrajući odlazak boja.
Nešto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj
što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.
Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako počinjem da razumem vajarstvo.
XVII
Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju
to što su sebi odredili.
Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim oči - tonem u nered i haos.
U unutrašnjost sna.
Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa početkom života,
na početku svog velikog i najčudesnijeg sna.
To je strašna samoća.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.
Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplašen.
XVIII
Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava
kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroćen
tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija.
Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje.
Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim.
Ko pristane na stvaranje, pristao je na čuđenje.
XIX
I mora pristati i na strah.
Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja:
šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek čuvar smisla?
Šta je to, što ćelijama tog bića kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu?
Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu?
Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
nečiji krajnji cilj?
Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem?
I slobodom?
Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj život - tuđ zadatak?
XX
Čija je ovo ptica?
Šta ja to prenosim? Čiju poruku?
Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem
i da je oblik završen?
Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu
i dodajem životu još života?
Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Čijih misli?
Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?
XXI
--- Poruka je editovana 30-03-2011 u 00:57 ---
Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Nešto je nečim motrilo to što činim.
Odjednom, nisam znao šta sam:
čim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
već ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konačno bio pred licem pravca
koji od mene beži prema - ovamo?
XXII
U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:
šta sam bio pre mene,
šta sam sad dok sam ja,
i šta ću biti kad ne budem.
Mora znati i to: otkud meni dar
da činim žive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?
XXIII
Da bih opisao to nešto crno što me posmatra
sa neporubljenih nebesa južnog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo reči,
- toliko je to crno usisalo govora
u svoje ćutanje.
Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
- toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj čvor.
Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
- toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost
okrenuta ka spolja.
Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio još negde?
Jesam li sada pre ili sam sada već i posle?
Kako se postiže naše istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?
XXIV
Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka,
a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?
Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.
Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.
XXV
Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osećam poljubac neprolaznog.
Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
Ima li ličnu ili bezličnu svest?
Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?
Kako da utvrdim šta sam:
jednina ili množina?
XXVI
Naše učenje nije sistem, rekoše oni.
Ali može postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaćeno,
već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja.
I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere,
moraće da se uspnu do takvih domašaja
koji se zovu i: razumevanje.
Naše učenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom.
Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine.
XXVII
Učili su me zatim kako da mislim i kazujem.
Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.
Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.
Ne kušati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadržini vodenog.
Premnogo reči utrošeno je da se objasni
šta je sve potrebno ćutanju.
XXVIII
Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše,
i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor.
I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore što usisava svetlost.
Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnožavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo života,
to nelogično: logiku prirode.
Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše
odmah u nepogrešivom pravcu - prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
I mi i vi preskočili smo prvu reč.
Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.
XXIX
Kako objasniti, rekoše, to što je želatin ikre
vičan plivanju čim se izmresti?
Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čuđenja,
ima već gotove navike?
Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.
Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost?
Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost?
Možda je nepoznato samo zanemareno poznato?
Idite, rekoše, i završite svoje delo.
DRUGI DEO
XXX
Tako je rođena moja jedina ptica.
U neukosti i strahu.
U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.
Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.
To nisu nikakva vrata,
- to je potpuo drukčija vrsta švatljivog.
I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,
ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog,
najzad se, u očajanju, setila suprotnog pravca.
Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na naličje.
I čim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same.
XXXI
Posmatrao sam zadivljen taj čin:
videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,
sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija
i odande se istače i obrnuto namotava
na nešto što se otvorilo
kao živo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.
U svakom moru postoji drugo, suprotno more.
U svakoj reci, reka što teče ka svom početku.
Nema mislenih imenica.
Nema nevidljivog - ima samo nemoćnih očiju.
Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa.
XXXII
Pretočena u plazmu, u jedan od onih oblika
koji se zovu vlažnim i mekim imenom: biće,
u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine
i postala je ptica:
uspomena na perspektivu vrtloga.
Uspomena, koja je svakim izdisajem
sve više gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo.
Ona je disala!
U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno.
Ona je disala!
To znači da je počela da zaboravlja.
XXXIII
U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice
niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.
Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
i vraćeni ste mi sasvim prirodno
kao što su mi,
kad sam rođen,
polako vraćeni zubi,
čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.
Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.
XXXIV
Držao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu.
Držao sam je pažljivo, šćućurenu i mokru.
Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.
Osetih kako vetar u mirisavom mlazu
paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve
slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan,
dan na koji se namotavaju prostori.
O, zemljo, rekao sam,
vidite šta smo stvorili vi i ja!
Načinili smo krila što ne rastu iz tela,
nego iz duha ove ptice.
Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti.
Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti.
XXXV
Najteže mi je pala ona krhka munjevitost
kojom je valjalo da je podsetim
na samu svečanost letenja.
Tu uvek postoje dva možda:
- ili ja da joj pomognem,
- ili da sama shvati da je u ovom stanju
proglašena za nešto što mi se činilo najpogodnijim
da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.
Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tačke.
Što manji oblik - veća glad.
XXXVI
Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice.
Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom,
da se pretope međusobno i prožmu jedno drugim.
Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu.
Poslednja dužnost tvorca je, pre blagoslova,
da malo poćuti sa svojim delom.
Uz tišinu volšebno staje sve ono
što je promaklo da se kaže.
Nemam nameru da vas učim, ptico mog ushićenja.
Mogu jedino da vas podsetim
na neka načela krilatosti.
Ostalo je u vama. Prisutno. Vi to znate.
Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate.
XXXVII
A ptica reče u svom dubokom ćutanju:
nije strahota u tome što ne znam šta već znam.
Mnogo je veći užas što ne znam šta još ne znam.
U pepeljastim lukovima
vetar se isparavao nad predelom,
krunio se u krošnjama i taložio na lišću
kao gorka prašina.
Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko
i još se nisam usudio da razmišljam o njemu,
a kamo li i da ga objasnim.
Dužan sam da vam saopštim deset zaveštanja.
Ne o letenju, nego o dostojanstvu vaših krila.
Ostalo je vaš posao.
XXXVIII
Prvi amanet ptici:
Čim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,
znači da ste morali nekako ući.
Zato se kaže: ne istraživati ovde i tamo,
nego trenutak dodira - vrata između.
Ne izučavati oblik. Ni obris. Nego nešto
u pretapanju iz ćudi u ćud materije.
Ne izučavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.
Ne spektar. Ne boju. Nego to
čime se prozračno drži za sebe: ravnotežu.
Ne tkivo pre života i tkivo posle života,
nego sam čin prelivanja iz jedne svesti u drugu.
Ne arhitekturu. Ni opeku. Izučavati otvore.
Izučavati usta prostora. Dah.
XXXIX
Drugi amanet ptici:
Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj ili da bude čarolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
može da bude tu negde, ili da bude čak tamo.
Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekog opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.
Kad jedna škola svrgava drugu školu,
ona se tačno uspravlja na ruševinama stare:
koristi isti materijal,
samo ga drugačije razmešta.
Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se učenja.
Jedino što se menja, to su - učitelji.
XL
Treći amanet ptici:
Sve se može dokazati putem već proverenih učenja
ili umovanja što se tek naziru,
ali stvari ce ipak teci onim brzinama
kojima putuje vaša misao.
Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
čitav svoj preozbiljni i uvaženi život.
Postoji nešto što se ne da naučiti.
Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda školovala da sija?
Koji nas to učitelj uputio u disanje?
Silom se ne može biti ni krilat, ni darovit.
XLI
Četvrti amanet ptici:
Občaj je da se postavi jedno i još jedno
i razmišlja o njihovoj sličnosti ili razlici.
Mi sebi moramo naći drukčije pravilo poredjenja.
Mi zato uzimamo jedno
i uporedimo ga s njim samim.
Unutra beži napolje. Spolja uranja u dubinu.
To nazivamo mudrošću kosmičkog gesta.
Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje
između ovde i ovde.
Između prvog koraka i njega samog.
XLII
Peti amanet ptici:
Osloboditi sebe od robovanja slobodi,
to još uvek ne znači i raskid s tradicijom.
Raskinuti s tradicijom,
To još uvek ne znači: imati u rukama neko znanje.
Imati u rukama znanje,
to jos uvek nije i posedovanje vlastitog mišljenja.
Imati svoje mišljenje,
to još uvek nije i otuđenje od navika.
Otuđenje od navika,
to još uvek nije i objava rata.
Objava rata još uvek nije i pobeda.
Pobeda još uvek nije i istorija.
Istorija - to još uvek nije i večnost.
Večnost - to još uvek nije i sloboda.
XLIII
Šesti amanet ptici:
Sa neskrivenim poštovanjem
odnosite se prema onima
koji ne misle kao vi.
Samo njih smatrajte vrednima.
Ko misli kao vi,
oduzima vam sposobnost vijanja vetra
i druge slične pokretljive veštine.
Ne uzimajte ga za sagovornika
da svojom beslovesnošću ne obezvredi
smisao vaše pobede.
Sa neskrivenim poštovanjem
odnosite se prema onima
koji su dostojni da ih prevaziđete.
XLIV
Sedmi amanet ptici:
Pravi i veliki letači, ti, koji su nam uzor
i kojima najviše verujemo,
moraju na vreme da se povuku s neba,
jer zablenuti u lepotu svoga umeća
smetaju onima koji dolaze.
Mrtvo drveće je ugalj.
Mrtav ugalj je vetar.
Mrtva vatra je pepeo
iz kojeg niče korenje novog drveća.
Zato se veliki mudri letači na vreme povlače
i ne gužvaju nebo.
XLV
Osmi amanet ptici:
Za vreme vašeg posmatranja
sve su čarolije normalno stanje uma.
Zašto tvrditi nekom
da su plavi glečeri Grenlanda smeđi,
ako ih je on video ružičaste?
Oni si, ustvari, isto to: isto beli.
Neka za vreme vašeg posmatranja
purpur crvenog cveća sto se žuti
neodoljivo podseća
na zeleno sivilo ljubičastog.
Mogućnost nemogućeg postiže se kad uman stvor
izgubi osećanja za prepreke i tvrdo,
izmigolji se svim zahvatima, čak i vetru
i zauvek prestane da se bavi dijalogom.
--- Poruka je editovana 30-03-2011 u 00:59 ---
XLVI
Deveti amanet ptici:
Ko samo razgleda sebe kao celinu,
taj mozže biti i odmaknuto radoznao
da bi neprestano posmatrao obe svoje suštine
i razumeo kako to pravac ka ovamo
vodi u onom pravcu.
Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati,
taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine
i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog
i vrlo unutra u nejasnoći jasnog.
Iz ovog stanja sebe, što je još uvek tamo,
dospeti u ono stanje sebe, što je već sasvim ovde.
To nazivamo dostojanstvom svih stvari.
XLVII
Deseti amanet ptici:
Pokrećite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.
Bez namere. Naprezanja. Opterećenja. I prisile.
Ne predviđajte unapred dubinu nijednog zamaha.
Misle li da ste ukopani - ukopana je njihova misao,
jer nije u stanju da vas prati.
I placčite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.
U isti mah se i vraćajte i odlazite tamo i ovamo.
Istodobno zaboravljajte i pamtite.
Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako može zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.
XLVIII
Da li da vas nazovem učiteljem, gospodine,
upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom
dok je u vetru njušila dah teških vlažnih senki
i žmirkala u gumenu daljinu
što se skraćivala i rastezala podno bregova.
Učitelj umeće daruje da bude svima korisno,
a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje
i niste čak ni meni rekli kako me ljuštite
sa same granice prostora.
Za sve što ne znate, unapred pogađate odgovore
bez straha da li ce biti tačni
i bez radoznalosti zašto su zaista tačni
mnogo docnije kad se prouče ili dokažu.
Vi ne pravite jata,
nego poseban slučaj krilatosti.
Mogu li da vas nazovem učiteljem, gospodine?
XLIX
Ako ste učitelj, objasnite mi neke stvari.
Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je.
Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam šta sam?
Ali potrebno mi je znanje zašto verujem.
Zašto me bacate uvis?
Zašto mislite da sam živa?
Zašto mislite da sam ptica?
I zašto mislite da sam krilata?
Možda jedino zato što ste u meni primetili
da sam toliko opčinjena slobodom
da mi je neudobno i to što pripadam sebi.
L
Po čemu nešto,
što je privremeno načinjeno od peska,
kao ja,
mora i da misli kao pesak: privremeno?
Po čemu i najstarije moje pitanje
mora da bude mlađe od božanskih pitanja svemira?
O čemu nas dvoje govorimo dok ćutimo?
O stvaranju života?
Ili o stvaranju već stvorenog?
Da li je isto: isto? Ili je isto: različito?
LI
Strahovito sam meka i neotporna.
Osećam se kao plima i oseka.
Možda jedan kamen misli o meni da sam ružna
i ljigava,
kao sto ja to mislim za sipu ili žabu.
Možda se sipa i žaba gade mene i kamena
jer smo im jednako tvrdi.
Htela bih da ispravim neke pogreške naučenog.
Da sa ozbiljnosti oljuštim proizvoljno.
Da odgonetnem ono što se smatra mističnim.
Ja sam primila svih vaših deset zaveštanja,
ali ona su vaše, a ne moje iskustvo.
Ako mi date svoje prezime
i primorate me na svoju misao,
čime ću onda rasti?
LII
I ovako je rekla: ja nemam rodoslova,
ali mi je neshvatljivo da sam došla iz ničega.
Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam više ni vi.
Ovo iz čega vam govorim,
taj paperjasti oblik ptice,
- to je tek privremeno moje stanje.
Ne bojim se života. Bojim se što se ne sećam
koliko sam već puta bila mrtva.
Ne bojim se ni smrti.
Bojim se što ću opet zaboraviti da sam živela.
LIII
Čudno je to sa stvaranjem života,
priznao sam joj umorno.
Ne, nemojte me zvati učiteljem.
Samo sam slučajni učenik svetlosti.
Pošao sam na sever
da negde izučim težak zanat livca vetra.
To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom
i mnogi je ovde svrstavaju u pesništvo,
ali je razlika u veštini neizdisanja
suvišnih reči.
Ovo je prvi put da vajam.
Prolazeći niz reku pomolio sam se vetru
i svetlost me je primetila
i pomogla mi da vas stvorim.
Izabrao sam učitelja koji je preživeo svoju smrt.
LIV
Na onoj strani horizonta, gde je već mrak,
kotrljaju se prve zvezde.
Milionima godina šalju nam stalno svežu svetlost.
To njihovo iskustvo pamti: šta je ništa.
Pamti kako drvo zatrudni.
Da li je pčela predak ili potomak svoje duše.
Dokle vreme zri.
Kako se mogu nabrojati sva čula ilovače.
U šta je smeštena bezgraničnost.
Nisam vam govorio svoju istinu,
nego istinu svetlosti.
Otac neznanja je: neću da saznam.
Otac znanja je: moram.
Najveće misli događaju se u procepu.
Oslušnite i čućete: postoji nešto kao pra-govor.
Bio sam pritešnjen. Ja sam morao to da naučim.
LV
Nije li najzad vreme, rekoh ptici,
da vas bacim u nebo?
Vi tamo pripadate.
Verujte, priznao sam,
jedva sam uspeo da vas načinim.
Sad više nemam snage ni da se obradujem.
Laku noć, rekao sam.
I bacio sam je uvis:
letite u čistoti, ptico moja!
Ne znam pravedniju počast
koju bih mogao da vam darujem.
Načinila je krug nad mojom glavom
kao da crta auru. I odletela.
U ogledalu vode ličio sam na boga.
LVI
Pošto sam napokon uspeo da zanemarim neke čudnosti,
da zanemarim navike i osećajnost postupka
i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka,
da zanemarim boju i delotvornost oblika,
vreme trajanja prostora i njegovu čistotu,
da zanemarim pitanje: šta je sadržaj bića,
od čega se to pravi,
da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum,
ili je razum to što uokviruje mene,
- bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre.
I mislim da sam ga shvatio.
LVII
Jedino, možda je trebalo da joj ponešto kažem
i o ružnoći. O zlu i smrti.
O kvarljivosti materije.
Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina.
Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo.
Bio sam taj što se raspituje o snu.
Imao sam sva nemoguća čula
koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.
U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva,
događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka.
Najveća od njih je bila što sam se bavio znacima,
umesto da pazim na predznak.
LVIII
Vodeni vetar u zamršenoj mreži reke.
Vetar vazduha u naježenom perutanju lišća.
Veliko vreme rastanka: u plićacima
ribe su večerale tišinu.
Negde daleko u brdima kao da je
zbog mene i zbog ptice nešto plakalo.
Kiša.
Kakav naporan dan za učenja i za odluke!
--- Poruka je editovana 30-03-2011 u 01:02 ---
Manijak oprosti, postavili ste samo prvi dio Mita o ptici, bilo mi je teško da ovakvo Mikino djelo ne bude u kompletu na vašoj stranici...
Bisernica
05-04-2011, 21:33
Kad bi se vrhovi saginjali pred planinarima,
ne bi ni znao ukus visine,
ne bi ni imao potrebu da se primakneš zvazdama.
Kada ti daljine ne bi bežale ispod tabana,
nego se krotko vraćale da zoblju sa tvog dlana,
ne bi uopšte došao na ideju da korakneš.
Mika Antić
Bisernica
08-05-2011, 10:01
Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima. Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po ivicama polako počinje da truli.
Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.
Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvog osmeha na čaši iz koje si pila lekove. Obrisaće novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve će svesti na brutalno.
Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.
Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne umeju da nariču kad spomenem tvoje ime. Jer laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbine nedeljom popodne. Nikada se više nećemo naći.
Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje će mi se stvarnost godinama uvrtati u potiljak. I sve lepo će sa tobom umreti.
I svakog proleća krovovi će dugo plakati suzama okopnelog snega.
Miroslav Antic
Bisernica
09-05-2011, 15:11
Šta da ti kažem, sine moj. Sad vidiš kakav je to svet.
Mika Antić
Bisernica
12-06-2011, 22:56
Šta je u nama Veliko
Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj
prisnih malih toplota.
Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj
balavaca i švrća.
Ovaj ogromni život prepun je kao saće
I sve te buvice sreće
i sumnji
i slutnji
i snova
- armija nežnosti cela,
moli nas da im svakom po jedno zrno srca
šušnemo krišom pod krilo.
Jer bez tih malenih srca
što drhte duboko u nama
ščućurena i bela,
ne bi ni velikog srca,
ne bi ni velikog belog,
- ničega ne bi bilo.
pa i nas,
eto,
ovakvih;
čudnih i lepo ludih,
zar misliš da bi nas bilo?
Nikad nas ne bi bilo.
Miroslav Antić
Bisernica
30-11-2011, 20:43
Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.
Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.
U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.
U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.
Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću necu te videti više
Pružićes nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.
Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa
Jer meni zivot prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa
Mika Antić
Neke davne zvezde
Stari put od lisca sav zut
Noc na putu tom
San od zvezda tako je zut
San u oku mom
O znam ja, o znam ja
Jos pamtim te dane
Nekad si bio uz mene ti
O znam, da si jos moj -
Placu nocas grane
U oku mome i snu
Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan
Dok cekam, dok cutim i tonem u san
O znam, da si jos moj -
Placu nocas grane
U oku mome i snu
Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan
Dok cekam, cutim i tonem u san
O znam, da si jos moj -
Placu nocas grane
U oku mome, u srcu mome
U samoci mojoj i snu
Mesečevo srebro
Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.
"Da li sam svuda gde su mi tragovi..."
Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.
Usne
Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.
I da ti sapat sapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.
Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pcela od vetra s pcelom od mleka.
Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.
I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije,mekse, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje
O LJUBAVI I JOŠ PONEČEMOvu knjigu napisao sam ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi. I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečijih imena. Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko predivnih dečaka i devojčica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima.
Vi rastete. Za detinjstvo i mladost napisano je mnogo lepih pesama. Za ono srednje doba, kada više niste šmrkavci, a niste još uvek sasvim odrasli, nema baš tako mnogo, nema možda ni dovoljno poetskih zbirki. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći s jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina u dozrevanju naše pameti, koja u nekom traje deceniju, a neko je preskoči za trenutak.
Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Koji o vama brine vršnjački. Jer i ja sam večiti dečak, sa jednim sedim čuperkom na čelu, ali još uvek plavim u duši. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljenja, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.
Knjiga je oslobođena pesme, one što kod zna od kada, postoji u svakome od nas.
I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama.
Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote, postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
KROJ
Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe
i pokazivati svima. Bićeš moj način
odevanja svega nežnog i tajnog.
Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu,
neću te sa sebe skidati.
Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.
Zašivaću te vetrom.
Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom.
Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.
Miroslav Antić
http://www.youtube.com/watch?v=NZP-epuWcXo&feature=related
Mesečevo srebro
Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.
Mit o ptici
Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.
I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.
Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.
Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.
Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.
Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.
Proročanstvo
Ne osećati hladnoću,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.
Nasmejan, otići mirno.
Pretočiti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u šume,
ovakve jedne noći
pod maglom neprozirnom.
I onda:
živeti prostran.
Biti do kraja sveta
sve što se doseći može.
Nikada ne ostati mali.
Biti miris i boja,
biti tišina u vetru,
i biti okean zvezda
što se u večnost pali.
Upotrebiti ruke
obuhvatiti glavu
i tako okovati svemir.
причалица
07-12-2012, 14:02
Pjesma za nas dvoje
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući-prošla.
Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da,mora da je tako
причалица
07-12-2012, 14:06
Kroj
Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.
Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.
"Često te tako vidim"
Istina, kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.
Na nogama ti čizme
od sedam svetlosnih milja.
U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večnog vremena.
I čujem šapućeš: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa...
Mi smo se suvise sretali
Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
Mada smo razlicitim putevima koracali
Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.
Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.
U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela
Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.
U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.
Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.
Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja
Miroslav Antić
"Nije to nikakva bajka..."
Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je najednom postao viši
za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
nad krošnjama i krovovima...
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.
Oči
U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.
Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.
Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.
Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.
Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom, Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.
Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.
Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.
”Ne zidaj vrata veća od kuće”, kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.
Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.
Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Ovako sam to čuo: ”Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.”
Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: ”Niko me na svetu nije pokorio sem mene.”
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.
Miroslav Mika Antić
Zasučem onda rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti kažu hvala. Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu...
"Mostovi"
U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše srece i tuge
uvek drugačije istovetne.
Samoća
Najveća slova ljubavi:
onaj glupi septembar
kad sam se pravio važan
da nikog nisam voleo.
A jesen svima zlatna,
a samo meni bakarna.
Da, pravio sam se važan
da nikog nisam sanjao.
A samog sebe sam boleo
i sav se od sebe razboleo,
i sebe u sebi mučio,
i sebe u sebi proganjao.
Najveća slova sramote:
kada sam bez stida dovlačio
zvezdama gradska neba
u moje žedne oči.
Najveća slova tuge:
to, što sam se šegačio
i pred svima junačio,
da posle
u samoći,
nos zakivam u jastuk
čekićem umorne glave.
A noći vrtoglave.
Plave.
A ja ne mogu da zaspim,
već sanjam vreo od jave.
Najveća brbljiva slova:
sve ono što sam krio.
Pred celim svetom sam bio
baš to što nisam bio.
Najveća slova ljubavi
i slova mog dečaštva:
kad jedan namćor u meni
hrabrošću bogat pred svima,
kad ostanemo sami
preda mnom pocrveni
i drhti od siromaštva.
Miroslav Antić
" Zagonetka "
Pogodi kako se raste.
Pogodi kako se lako
stigne do krova,
do laste,
oblaka punog kise,
do neke zvezde daleke
i vise
i jos vise
u cudne visine plave.
Pogodi da li kroz kragnu,
kroz nogavice,
rukave,
dok neka snaga u tebi
i neka lepota u tebi
pravo do sunca vodi?
Zazmuri pa pogodi.
A mozda nije ni vazno
da se unapred setis.
Mozda se najlepse raste
kad nista ne primetis.
Mozda se najlepse biva
veci,
jos veci,
najveci,
- cuteci
sasvim cuteci,
kroz neki tihi nemir
sto se u tebi stvori,
pa gori,
beskrajno gori
i nikako da izgori.
I niko ne zna sta je.
A on traje i traje.
Bisernica
05-02-2013, 00:37
Odjednom hoću da se odmorim od svega što me je razvlačilo na
sve strane, odjednom hoću da doživim još jednu godinu snova...
Bisernica
18-02-2013, 21:59
Odluka
Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš… divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.
Mika Antić
"Самоћа"
Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да издржиш самоћу.
Џиновске звезде самују
на ивицама свемира.
Ситне и збуњене
сабијају се у галаксије.
Семе секвоје бира чистине
са много сунца, урагана и ваздуха.
Семе папрати завлачи се у прашуме.
Орао никад није имао потребу
да се упозна са неким другим орлом.
Мрави су измислили народе.
Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да пребродиш тренутак,
јер тренутак је тежи
и страшнији и дужи
од времена и вечности
(Ista je mudrost i u mahovine...)
Ista je mudrost i u mahovine. I ona leži
nisko
i jede daljine tupim vilicama.
Oparala je porube svih misaonih doraslina
i otresla sa sebe suvišne naslage svesti.
Ne dajte da vas zavara prividna oduzetost
tih neuglednih pupoljaka.
To je spoljašni sveti žar
i rano sazrela mladost nadahnuća.
Zavirite joj u korenje, načinjeno od mladih
munja.
U njemu postoji stas, koji se ne pokazuje.
Njen cilj je od one vrste koja ne traži
žurbu.
U tom se smeru nikad ne može zakasniti.
(Otišao sam)
Otišao sam,
eto,
a vi oprostite za jedan mali
zeleni san,
natrunjen mnoštvom zubatih,
a u pijanstvu i krezubih,
zvezdanih zalogaja
i mrva.
Bio sam nekad kristalno,
a nekad čadžavo inje
iznad proklijale oranice.
I samo sam se u želje
do besvesti razumeo.
Pod zavojima ove bunovne
i posečene svakidašnjice,
sačuvao sam dva oka:
čas dva blistava sunca,
čas dve vrtoglave ranice.
Čas dva papirića neba
zalepljena tek ovlaš
poljupcem ispod obrva.
Drukčije nisam umeo.
Posebno mi je čast,
ja vas u to uveravam,
izuzetno sam počašćen
što sam umeo kao ja,
a nisam kao drugi umeo.
Bisernica
11-03-2013, 22:36
Balada
Od svih si devojaka bila tiša
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja?
Jedne je noći udarala kiša,
Tako krvnički ko čuvari reda...
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja,
Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Između bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo - pola pedlja.
Bisernica
18-03-2013, 21:45
Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.
Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i ne govorim.
Ako je život materija, ako su osećanja materija, pa eto: i večnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.
Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.
Možda smo najbolja dela stvorili
kad nad prirodom nismo vršili nasilje,
čak ni nasilje nežnosti.
Kad nismo oblik mučili da bude
naš način oblika,
kad se pred nama skidao
do bele nagote svih strasti
i bez stida izranjao
iz sopstvenih vrlina.
Dogovor
"Od dva tereta, prvo prenosi teži,pa će ti drugo teško biti lakše
za jedan već savladani napor.
Odlučuj se za putovanja kad je nepogoda
i kad su zametnuti tragovi.
Biraj neshvatljiviju nauku.
Ne polinji već započete stvari.
Tebe ne interesuju pitanja.
Tebe interesuje samo poslednje pitanje."
Bisernica
28-09-2013, 21:22
Ljudi te pažljivo slušaju, al' samo svoj glas čuju.
Zato im što manje kaži. Ljudi su tek onda ljudi
kad im se ništa ne traži, a mnogo im se nudi.
Ljudi su čudne biljke. Kad rastu u sebe siđu.
Sretnu se. Pa se raziđu. Ili se mimoiđu.
Miroslav Mika Antić
paculjkica
24-11-2013, 20:39
Samo ponekad, kad je ovakva novembarska jesen sa mnogo lisca duz pepeljastih trotoara na keju, cini mi se da je sa najdrazim gradom kao i sa najdrazom zenom: hteli smo da pobegnemo da ne bismo jos vise, ko zna po koji put, dodali nesto vrtoglavo na vec vrtoglavu gradjevinu svojih najtoplijih intimnosti.
Mika Antic
http://www.dodaj.rs/f/2r/8h/1xL3Qv8C/145155375080308827011212.jpg
paculjkica
24-11-2013, 20:50
I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,
ličiće jutro na tebe
više nego na druge.
Miroslav Antić
http://www.dodaj.rs/f/3t/Dn/3MuIx0yF/1/147040675394224795619647.jpg
Bisernica
20-12-2013, 23:43
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.
paculjkica
04-01-2014, 11:49
http://www.dodaj.rs/f/B/lZ/3jmWDdi6/152710510151911838283528.jpg
Bisernica
21-01-2014, 21:11
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah, umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol, umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve, umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život, umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno da li nas ima ili nema
i da li, uopšte, i mislimo da mislimo..."
Miroslav Antić - "Putokaz"
"Ti misliš: more su samo lađe
i samo daleka putovanja.
More je kad čovek u sebi nađe
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.
Mudrost kako se sasvim živi."
Brojali su mi greške, čaše, dolaske u sitne sate...
Brojali bi i oni sebi...
Ali nisu živjeli.... "
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.