PDA

Pogledaj Punu Verziju : Otežano tugovanje



Mistery
05-03-2012, 19:43
Otežano tugovanje je izraz koji koriste psiholozi i psihijatri za sva stanja tuge koja traju duže od normalne tuge, više od šest meseci, ili više godina.

Imam bolna iskustva sa ovom tematikom, ali me zanima i vaše mišljenje. Koliko dugo tugujete kada vam umre neko blizak i drag, koliko tugujete kada se preselite iz grada u novi grad, ili kada se razvedete, prekinete emotivnu vezu, ili izgubite posao?

причалица
05-03-2012, 19:46
poslednja tuga i jedina istinska koju sam imala u svom životu je tuga za mojim ocem. juče je bilo 5 godina kako više nije sa nama. i tek od skora se osećam skoro normalno, kao da nemam osećaj da stalno nešto očekujem ili osluškujem...
možda je to otežano tugovanje, ne znam, ali da je produženo - jeste. pet godina, eto.

Obešenjak
05-03-2012, 19:57
Pa, šta znam, kad nas napusti neka voljena osoba, tugujemo za njom dokle god smo živi, ali zavisi kakvog je intenziteta ta tuga. Ja pokušavam da, što je pre moguće, nastavim sa životom i da se pomirim sa realnošću... ali često se vremenom, nenadano i nesvesno, iz dubine duše otme neki uzdah :aha:

Znam za slučajeve kad osoba bukvalno umre od tuge za nekim koga je izgubila :srbpla:

Nežnicah
05-03-2012, 20:36
Pa, šta znam, kad nas napusti neka voljena osoba, tugujemo za njom dokle god smo živi, ali zavisi kakvog je intenziteta ta tuga. Ja pokušavam da, što je pre moguće, nastavim sa životom i da se pomirim sa realnošću... ali često se vremenom, nenadano i nesvesno, iz dubine duše otme neki uzdah :aha:

Znam za slučajeve kad osoba bukvalno umre od tuge za nekim koga je izgubila :srbpla:


Isti slucaj i kod mene... za sada sam od voljenih osoba izgubila baku i deku, pre 15 godina i pre mesec dana tatu. Za babom i dedom se i dan danas bas kao sto Zanesenjak napisa otme neki uzdah u kome je nakupljena sva tuga, sva secanja na njih, sav bol sto ih nema vise... a sa tatom mislim da je otisao i jedan veliki deo mene. Jeste da imam hiljadu razloga da krenem dalje i sto pre se vratim svojim svakodnevnim obavezama, sto i cinim, i teram sebe da se tako ponasam, ali tuga je prejaka, ne znam koliko ce mi vremena trebati da prestanem da placem svaki put kad dodirnem ili pogledam nesto sto me podseca na njega...i kada ce ona grozna knedla u grlu sa kojom se istovremeno javi i suza u uglu oka prestati da se javlja i da li ce ikada. Evo i sad je tu dok ovo pisem.


A sto je najgore, vise nisam sigurna zbog koga mi je teze, da li zbog gubitka tate ili zbog mame koja jadna ostade sama, nespremna na sve ovo, tako da zapravo duplo patim. Zalim tatu, zalim mamu. Njega nema, ona je tu, `jaka` pred nama, ne zeli da nam bude `teret`, a kada mi u razgovoru nekad kaze kako je strasno vratiti se iz grada kuci a nema ko da te saceka meni bude toliko tesko da zaboravim na tugu koju ja osecam i samo razmisljam kako njoj da olaksam bol... i ovo poslednje sto je Zan napisao je nesto od cega strepim da se ne desi mami...

Sve drugo se lakse preboli, i raskid sa nekim, i promena posla, gubitak posla, promena mesta zivljenja... sve to daje nadu i mogucnost za nesto novo, novi pocetak, jedino gubitak drage osobe je po meni nesto sto je zauvek tako, kraj, nakon toga ostaje samo secanje, tuga i veliki osecaj praznine.

kojica
05-03-2012, 22:11
Otežano tugujem, otežano se radujem.. :sad: sva sam blokirana..

jedino se nerviram bez otežavajućih okolnosti... :aha:

ljubičica
05-03-2012, 22:15
ne znam da odgovorim na ovo pitanje.
umem da se razvlacim oko neceg mesecima, umem das presecem u trenutku..
ali neke tuge se izgleda nikad ne prebole..
pre neki dan sam osetila jednu tugu takvom snagom, kao da je bila juce..a bila je pre mnogo, mnogo godina
valjda to ipak sve u nama negde spava..

Mistery
06-03-2012, 00:23
Meni je umro tata pre 19 godina, zatim jedan deda, pa baka, drugi deda, baka..između njih najbolji prijatelj i još par dragih pravih prijatelja, a juče čovek sa kojim sam bila u vezi godinu i nešto, a sa prekidima i pauzama sve zajedno 4 godine.

Skamenjena sam. Takva sam bila i kada je tata umro. Već sada mi mnogo nedostaje, a mogu da zamislim kasnije.

Nagore je što nemam suza. Plakala sam onda kada sam čula da je rak. I moj tata je umro od raka. Otežano tugovanje za tatom, dedom, najboljim prijateljem traje već godinama, ali je sada drugačije. Plakala sam noću ranije stalno, danas ne. Jednostavno, ti ljudi žive u mom srcu, u mojoj duši, i svakodnevno u kući spominjemo obe bake, dede, tatu. Žive u srcima, sećanjima.

A ovo sa emotivnom vezom je još sveže. Kao da čekam da se javi, dođe, pošalje SMS. Ne znam ni sama kako se dobro držim. Možda jer me život nije mazio kada su gubici voljenih u pitanju.

Ti gubici su najteži. Jer postoji ono NIKADA VIŠE.

A posao, taj stres me je prošao. I sve prolazi, bol u duši ostaje.

Vragolanka
06-03-2012, 00:30
tugovanje je čist sebičluk... nama nedostaje, jel? nikad više? ne što neće taj neko živeti, već zato što ga mi nikad više nećemo videti, čuti, osetiti?

neplakati znači suzbijati emocije. tako sam i ja godinama, a kad počneš plakaćeš i kad te neko popreko pogleda. ček samo da te stigne.

umirali su i meni, ali ni za kim, iskreno nisam osetila veći gubitak, sa ocem čak olakšanje. NIKAD VIŠE neće biti ovoga ili onoga... :mrgreen:
ne vezujem se za ljude, nisu me naučili. ili koji je već problem, pojma nemam...

smrt je deo života i nemoj pogrešno da je tumačiš.
i dobro je sve dok ima bola u duši, ne bi valjalo da si otupela.

Čarapica
06-03-2012, 00:51
pa zavisi koga ili sta izgubim :huh: za ocem tugujem vec 13 godina, za majkom nebi tugovala ni dana recimo :mm: zato ce bog me kazni pa cu krepem prije nje i tako :mm:ili recimo da strahujem da cu izgubiti nekog dragog zbog koga bi i sama umrla prije nje, po kazni naravno i taj strah me rastura:srbpla: al sta cu kad ne mogu da volim tu zenu, nisam ja kriva, niti mislim da je grijeh sto sam iskrena....

za zivotinjama isto u stanju sam da tugujem dugo, dugo ....
cigareta kad mi nestane nacisto pomahnitam....
posao ne mogu ni da nadjem pa ni ne znam da li bi tugovala...


emotivnu vezu za kojom bi tugovala takodje nisam nikad imala tako da ni to ne znam ...
i tako sta da ti kazem....:mm:

Vragolanka
06-03-2012, 00:55
ni ja za majkom neću tugovati.

nego se setih, bilao jedno mače pre 2 godine, majušno... deca ga gnjavila po ceo dan, ali pošto je stariji alergičan morala sam da ga udaljim. i tako ga odnesem malo podalje... al blizu ulice ybg.
i kad sam se vraćala vidim da je samo fleka od njega ostala. i sad kad se setim duša me zaboli. a mačke ne podnosim.

Čarapica
06-03-2012, 01:04
gdje to sad da pricas, evo 'ocu sad placem za tim macetom :srbpla:

Sarmica
06-03-2012, 07:03
Za ovaj moj kratak vek mislim da sam se nagledala mrtvaca više nego što je to normalno.
Za ocem patim i dan danas, kao da je juče bilo, otišao je kad mi je najviše trebao ostala sam ga željna, ...verovatno se to neće nikad ni promeniti.
Sve to tako treba....valjda:aha:

DaDole
06-03-2012, 10:02
Tuga je dio života,kao i smrt..Najteži bol koji sam osjetila je bol za roditeljem..izgubila sam oba..i tuga je trajala i nije prestala,nikad ni neće da prestane jer je postala dio mene..
Samo se danas,mnogo godina poslije,već znam nositi sa tugom,saživjeti se sa njom..
Jeste da smo sebični jer nama nedostaju oni koje smo izgubili,ali i nesebični kad odu mladi ljudi čiji je život prekinut ratom..na godišnjicama mature,pola klupa mu mom razredu je prazno..
A tuga..produžena ili trajna je najopasniji okidač za psihičko zdravlje..svi smo nekada čuli .."Puklo joj srce od tuge"..

Mistery
06-03-2012, 20:08
Dirkasta, slažem se sa tobom. Tuga je, kao i sreća, normalno ljudsko osećanje. Otežano tugovanje je problem. Međutim, i sa njim se živi, bez obzira što je u početku pravi problem, kasnije se prevaziđe.

Ne, nisam otupela, jednostavno sam još nesvesna gubitka.

Da li sam sebična-nisam ako kažem ovako otvoreno, žao mi je, ali bolje je što se nije dugo, predugo mučio.

I sada spontano postavljam pitanje i sebi i vama-a šta je to sebičluk, egoizam ili..

Mislim da je normalno kada smo tužni, a problem je kada smo predugo tužni, bilo da se radi o gubitku ili o nekim drugim stvarima.

Vragolanka
07-03-2012, 01:12
ne postoji optimalno vreme za tugu.
niti se određuju parametri za intenzitet.
prva rečenica iz uvodnog posta je stvar čiste dijagnostike.

DaDole
08-03-2012, 10:14
Dirkasta, slažem se sa tobom. Tuga je, kao i sreća, normalno ljudsko osećanje. Otežano tugovanje je problem. Međutim, i sa njim se živi, bez obzira što je u početku pravi problem, kasnije se prevaziđe.

Ne, nisam otupela, jednostavno sam još nesvesna gubitka.

Da li sam sebična-nisam ako kažem ovako otvoreno, žao mi je, ali bolje je što se nije dugo, predugo mučio.

I sada spontano postavljam pitanje i sebi i vama-a šta je to sebičluk, egoizam ili..

Mislim da je normalno kada smo tužni, a problem je kada smo predugo tužni, bilo da se radi o gubitku ili o nekim drugim stvarima.

O ovome boldovanom sam nažalost,dugo razmišljala..svim svojim bićem sam željela da majka preživi..a dio mene,gledajući njene neviđene patnje shvatao je da je jednostavno "mora pustiti" da ode...da njene muke prestanu jer su bile neizdržive..
..tu sam,valja ono svjesno u sebi,odijelila od sebične potrebe svakog djeteta da mu majka živi i prestala biti sebična..
ne mogu govoriti o periodu patnje jer ga nema..ni tad,ni danas,ni sutra..postoji samo tuga koja mijenja nijanse jedne te iste boje gubitka.

DaDole
13-09-2013, 17:29
Nije vrijeme tako moćno kakvim ga u utješnim riječima čujemo..evo,sad čitam svoj post od prije 18 mjeseci..i dalje je isto,i dalje samo nijanse bola

Sonatica
03-10-2020, 20:40
Godišnjice smrti bole..Ostalim danima se podnosi. Voljena i draga osoba ostaje u srcu, ali ne plačemo svaki dan ako je prošlo neko vreme od gubitka.

Tugovala sam jedno vreme kada sam morala da odem u inv. penziju. Tugovala i zbog preselenja, ali..sada je sve ok.

Što se emotivne veze tiče, odbolujem. Nekada je potrebno duže vremena...

Nežnicah
03-10-2020, 21:50
Sve je u prihvatanju... sto pre prihvatimo gubitak, pre cemo nastaviti dalje. Nije kod svakoga isto. Ima ljudi koji svesno ili nesvesno odbijaju da prihvate, iz straha da je to onda zaista konačno, da je tako i da će sami pred sobom ispasti okrutni jer su prihvatili i onda im to izgleda kao da su izneverili osobu koju su izgubili, kao da su je izbrisali i iz sećanja, iz srca, iz života. A nije tako. Samo treba dati sebi vremena i ne dozvoliti da to tugovanje postane način života.
Isto je i sa gubitkom posla, razvodom, odlaskom u penziju, svaka promena i gubitak nečeg na šta smo naučili je bolna i stresna.

Ciciban
03-10-2020, 22:11
Ja numem, ja se razbolim :(