PDA

Pogledaj Punu Verziju : Zanimljivi intervjui



DaDole
12-01-2014, 14:43
Ovdje ćemo da stavljamo intervjue sa ličnostima koji su nam zanimljivi,ili koji bi mogli da se komentarišu.
Možemo intervju postaviti u nekoliko postova ukoliko je duži.

DaDole
12-01-2014, 14:46
http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2011/04/1604/kul-miki_310x186.jpgMiki Manojlović: Sve više gubimo dostojanstvo

DaDole
12-01-2014, 14:48
KO će ovde da razreši šta se sve događalo od kada je Čerčil 1944. shvatio da je Tito vrlo zanimljiv i da će moći da odgovori zahtevima slobodnog, a i neslobodnog sveta iza „gvozdene zavese“ - da će postati tako važan čovek koji će moći da kontroliše sve zemlje na Bliskom istoku koje imaju naftu, i koje svet danas pokušava ponovo da kontroliše. Sve te zemlje nekada su bile nesvrstane, kontrolisane Titom, Nehruom i Naserom. Mi smo zato živeli jako dobro, dobijali smo pare od Amerike, i da Čerčil nije prihvatio Tita kao svog, ko zna šta bismo mi danas bili, gde bi bilo Barandovo, i gde bi bila Ćinećita. Ali, tada se odlučivao jedan ozbiljan vek koji je bio ispred, njegova budućnost, i budućnost svih nas

Ovako za „Novosti“ govori naš poznati glumac Predrag Miki Manojlović, koga publika upravo gleda u novom filmu „Cirkus Kolumbija“

DaDole
12-01-2014, 14:49
* Danas bi mnoga poređenja pokazala da su u toj državi ipak postojali nekakav sistem vrednosti i građanska svest?
- Posle Broza, krenula je četvrta-peta liga političara, dogmata, onih koji ništa nisu razumeli, koji nisu primetili ni da je pao Berlinski zid. Nasleđe i navike koje su stečene u poslednjih dvadesetak-tridesetak godina tako su duboke, one su se prenele na drugu i treću generaciju. Postoji još nešto vrlo zanimljivo - ne znam već koja je generacija koja ovde odlučuje o stvarima, a gotovo nijedan proces, ideju, ne dovodi do kraja. Od one posleratne, iz Drugog svetskog rata, do danas. A kad neko preuzme odgovornost, pogotovu državnu, mora da je dovrši do kraja. To je najbitnije, sve ostalo je, kao što vidimo, vrlo loše.

DaDole
12-01-2014, 14:50
* Šta je to što sada živimo?



- Živimo vulgarizaciju svega. Sve je urušeno - siromaštvo građana je ogromno, više ne postoji gotovo nikakav sistem vrednosti. Od zdravstva, koje je bazično pitanje svakog društva, a koje se nalazi u potpuno nemogućim okolnostima, do obrazovanja. To više nisu čak ni pitanja standarda, već samopoštovanja. A posledice rata i onoga što je Milošević uradio tek ćemo da živimo - ta generacija tek dolazi da bude na „šutu“ i na „penalu“. Ne moraju čak ni da nose noževe po školama. Dovoljno je što je to potpuno drugačiji način razumevanja i postojanja. Oni će doći sutra.

DaDole
12-01-2014, 14:50
* Zbog čega nam izgleda kao da ne postoji politička volja da se bilo šta kvalitetnije menja?


- Mislim da su strukture kojima je nepotreban red, ne samo generalni, nego ni kakav-takav, toliko snažne da nam to onemogućavaju. I onda se sve svede na to da nema političke volje za suštinske promene, što je i najtužnije. To je razlog što ljudi koji žele nešto dobro da urade ovde, odustaju. Koliko naših naučnika ima napolju, ne da bi bili bolje plaćeni i da bi se obogatili, nego da bi razvili nauku. Imaju smisao svog postojanja time što razvijaju znanje, otkrivaju nove stvari i prenose to nekome. Mnogi od njih verovatno bi se i vratili da je ovde drugačije. A oni koji su pokušali da se vrate, odlazili su natrag u inostranstvo zaprepašćeni ovom situacijom

DaDole
12-01-2014, 14:51
* Koje su to najveće greške koje su ovde napravljene?


- U svemu su greške, počev od tog izbornog sistema. Šta znači ta kombinatorika, te izborne liste? Evropska komisija nas stalno opominje da nešto nije dobro, a mi ta upozorenja pretvaramo kao da je, u stvari, bilo dobro, i fino je što su nam rekli, baš im hvala. Prethodno smo uradili to što smo uradili. Napravili smo, recimo, čitav niz grešaka u biranju sudija, a mi smo to preokrenuli u kvalitet. Onda se neprestano postavlja pitanje: ko to radi, zašto to radi, koji su to kvalifikovani ljudi koji prave tako kardinalne greške? I šta put ka EU, ovakav kakav jeste, i popločan ovakvim uslovima, u suštini znači, ako se na ovakav način prelazi?
* Šta je ono za šta bi trebalo da se „zakačimo“?


- Iskreno mislim da pripadamo Evropi, da jesmo u Evropi, i da smo Evropljani. Imamo potencijale koji su fantastični, samo ih nekako treba organizovati. To je naša jedina realnost, i treba da se ide ka tome. Oni koji nisu za EU, kakva god da je, ne rade dobro.

DaDole
12-01-2014, 14:52
* Da li Evropa zaista ima tako negativan stav prema Srbiji, kako se u delu javnosti stalno govori, i da li nam lupa „packe“ jer nas, u stvari, ne želi?


- To je apsurdno pomisliti. U kontekstu generalne globalizacije, naravno da Evropa želi da budemo deo nje. Zašto da ne budemo u EU, kad je to za obe strane bolje i jednostavnije. Ima nešto što ljudi ovde nikako da shvate, a to je da u Evropi postoje ozbiljne vrednosti koje se moraju poštovati. Tamo se došlo do toga da su prethodne generacije osvojile neke vrednosti, pa ih sledeće generacije poštuju. Ovde, nažalost, to ne postoji, jer prave vrednosti nisu ni izgrađene. Kako onda da poštujemo nešto što nemamo, što nismo napravili.

DaDole
12-01-2014, 14:52
* Uglavnom su nam poznate naše šanse za ulazak u Evropu. Da li je, s druge strane, i Evropa imala šansu kod nas?
- To je drugi deo priče. Evropa je imala šansu 1995, kada su završeni ratovi u bivšoj Jugoslaviji. Ono što je tada trebalo da kaže jeste - slušajte svi, dolazite ovamo, primljeni ste tu i tu, i biće ovako, po našim standardima. Na taj način, politički inspirisanom odlukom primljene su u EU Rumunija i Bugarska. Ovako, izgleda da se na ovim prostorima eksperiment, u stvari, nastavlja. Moguće je i da svi uđemo u Evropu, i da ne uđemo, i da do istinskog ispunjenja svih uslova čekamo sledećih dvadeset godina. Mi imamo i problem sa Kosovom, koji ne možemo da rešimo. Sa Hrvatima ih rešavamo, što je jako bitno, i to veoma cenim, kao i sa BiH. Ali, doći će i pitanje Kosova, koje će EU jednog trenutka verovatno postaviti. Ne znam ko će taj zahtev ispuniti od naših političara, ko će biti taj neko ko će reći „da“. A time se neće pomeriti ni gradovi ni njive.
* Postoji li stranka za koju biste kao građanin glasali na sledećim izborima, sa istinskim poverenjem da će nam doneti nešto bolje?
- Ne.

DaDole
12-01-2014, 14:53
* Koliko ima istine u tvrdnjama da poslednjih godina stalno glasamo za manje najgore od najgorih?


- Do sada je uglavnom tako bilo. Sve stranke imaju tako ozbiljne nedostake, viđene i dokazane, i tako male rezultate. Ovde se ipak nešto događa - dolazi do omasovljenja i akumulacije tog višegodišnjeg nezadovoljstva, ozbiljnog razočaranja koje je veliko, i to će novi izbori pokazati. Lično, nikada nisam smatrao da ćemo odmah posle Miloševića stvoriti divnu državu. Razumem procese, oni traju, ali je bitno da budu pozitivni, ne negativni. Postoji zanimljiva stvar kada govorimo o politici - kakva god da je stranka na vlasti, ako je dugo tu, ona nije dovoljno dobra i postaje loša u svesti ljudi.
* Šta je ono što naši političari ne razumeju, i na čemu stalno padaju?


- Ima toliko državotvornih prilaza politici, kao što je DSS, i to Vojislav Koštunica ume da objasni. Sada imamo SPS koji sa Dačićem pokazuje nešto što je naučio, jer zna kako se vodi država - kad nešto kažu, to i urade. Imamo radikale koji su bili potpuno neprihvatljivi, deo njih sada su nova, velika stranka koja nekim građanima postaje sve prihvatljivija. Naprednjaci se promovišu kao proevropska partija, iz njihove retorike deluje kao da su promenili težište, iz krajnje desnice u neki centar, a možda su čak i prešli centar. Možda je DSS više desno od njih u ovom trenutku. Naravno, imamo i DS, koja je najviše obećavala u trenutku stvaranja, čije rezultate vidimo. Ostale stranke stalno se pitaju hoće li, ili neće, preći cenzus, ali one su najvažnije.

DaDole
12-01-2014, 14:54
* Kakav je vaš lični osećaj naše svakidašnjice?
- Mislim da to što kažem i ovo o čemu pričamo, ne vredi ništa, nema nikakvog značaja, iako sam u jednom trenutku verovao da imam mogućnosti kojima mogu doprineti u stvaranju nečeg dobrog. Smatram da ljudi koji to mogu i znaju treba da čine, pogotovu u državi koja funkcioniše u višegodišnjem razaranju svih vrednosti. Ali, generalno, što se mene tiče, uverio sam se da se ovde društveno koristan rad očigledno smatra nepotrebnim. Jedino kome je to važno jesu ljudi sa hendikepom, iz nekih ugroženih socijalnih grupa. Taj rad u Radionici integracije je moja potreba, i ono najvažnije na čemu sam angažovan, pored svoje profesije.

DaDole
12-01-2014, 14:55
* ZAŠTO teški istorijski procesi kod nas toliko dugo traju?
- Ti procesi traju još od stvaranja prve zajedničke države SHS, koju su želeli svi narodi. Bila je to stvarna potreba, ne ideja. Ali, nismo imali Garibaldija i to je šteta. Nekog ko je umeo da objedini, i kad se pomene jedna zemlja, da se kaže ta i ta država, a iz te i te regije sam. Ovde je došao „Brindizi“ , iliti Broz, Joška, koji je na spoljnom planu bio Žan Žak Ruso, a na unutrašnjem, čovek 19. veka. Napraviti tako malu zemljicu, i ne dozvoliti stvaranje jedne nacije, bili su ozbiljni geostrateški i politički potezi za daleku budućnost. Oni koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni nisu bili na svim popisima. „Brindizi“ to nije dozvolio, posledice njegove strategije još živimo, i bojim se da ćemo još dugo živeti. A Garibaldi je, sa svim što je stvarao i što se događalo, ipak napravio državu „Italia mia“. I to je to. Svi pevaju tu himnu, iako sever i jug govore jezikom koji se dosta razlikuje, neprestano su u antagonizmu, ali imaju osećanje domovine i nacionalnog pripadanja.

DaDole
12-01-2014, 14:55
ŠTA bi danas moglo da pokaže da bolja sutrašnjica za nas stvarno postoji?
- Najbrži i jedini mogući način da se stvori takvo verovanje, radi se kroz ono što se zove kultura. A kultura nije samo davanje i ulaganje u institucije kulture. Kultura je sve - od čovekovog mišljenja, života, načina osećanja, vaspitanja, odevanja... Samo ona daje nadu, i taj široki, otvoreni put da i bez ulaganja „Fijata“ i prodaje „Telekoma“ ovde može da bude malo bolje. Kultura je brava za smisao postojanja i eventualnog dostojanstvenog življenja, koja je vekovima otvarala i ubrzavala sve procese. Ovde se time bavi vrlo malo ljudi, koji očigledno nemaju političku podršku. Primer je i pokušaj da se donese zakon o kinematografiji. Kakav zakon, kad je ovako odlično! Nemoj da nam smetaš, Manojloviću! U reakcijama političara oko ovog problema čuo sam i da je neko rekao: „Pa šta hoće? Ako država daje pare za film, ima prava i da se meša.“ To je ozbiljno nerazumevanje o tome šta je dužnost politike.

DaDole
12-01-2014, 14:59
http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2014//01/11/kul-miodrag-krivokapic_620x0.jpgMiodrag Krivokapić:
Zatvorili smo se u svoje avlije

DaDole
12-01-2014, 15:00
* Šta mislite o trenutnoj situaciji u kulturi?


- Očekujem puno od Tasovca, ako mu budu dali dovoljno vremena i prostora da nešto uradi. Nije normalno da u deset sezona promenim devet direktora Drame u Narodnom pozorištu! Niko od njih i nije mogao da sprovede ono što je zamislio. Za to vreme samo je Ivana Dimić, kao direktor Drame, okupila ansambl i pitala šta misli o repertoaru. Eto, ja sam nedavno iz novina saznao šta će se ove godine raditi u Drami. Elementarna je stvar da se mi u kući o tome bar informišemo.

DaDole
12-01-2014, 15:01
Kakav je vaš stav o nacionalnim penzijama?


- Odlično je da postoje, iako ne shvatam određene stvari, poput činjenice da neko sam sebe predlaže za nacionalnu penziju. Mene bi bilo sramota. Valjda bi to trebalo da rade institucije, udruženja filmskih i pozorišnih umetnika, Kinoteka. Ljudi se školuju godinama, vežbaju po sedam sati dnevno, edukuju celog života i - jedva mogu da prežive. A sada je i estrada postala umetnost. Oni napune salu ili dovedu deset hiljada gledalaca, naplate karte i - dobiju nacionalnu penziju. Pa, tu penziju mogu da zarade na svakoj svadbi!

DaDole
12-01-2014, 15:01
* Na našoj sceni odavno nema subverzivnog teatra s kritičkim odnosom prema svom vremenu?

- U doba kada sam se kao student (a to je bilo posle 68-ških događaja) bavio pozorištem, postojao je omladinski alternativni teatar koji je preispitivao stvarnost. Posle su se izgubili, tu baklju je preuzeo KPGT i pozorište "Pod razno". Ipak, nedavno sam jednu takvu predstavu gledao u Dadovu, u režiji Kokana Mladenovića. I posle dugo vremena video nešto što je živo, što vodi dijalog sa stvarnošću, što ukazuje na stvari na koje smo već oguglali. Kad to odgledate kondenzovano, u sat i po, shvatite koliko je ubojito.

* Kako ocenjujete savremenu pozorišnu kritiku?

- Danas je pročitam ili ne pročitam. Često je površna i neodgovorna, pa može da uzdrma samopouzdanje mladih ljudi. A ovaj posao se bez samopouzdanja ne može raditi. Lično, Vladu Stamenkovića doživljavam kao našeg poslednjeg velikog kritičara. Mislim da više nema relevantne kritike. Možda sam se ja mimoišao sa vremenom, ali Stamenković je za mene bio poslednji autoritet. Takvih je sve manje u svim oblastima, a lepo je imati autoritete i uzore. Ipak, na svu sreću, još ima ljudi koji se pozorištem bave na ozbiljan način.

DaDole
12-01-2014, 15:02
Koja imena izdvajate?


- Volim Nikitu Milivojevića, Kokana Mladenovića, veoma poštujem i Egona Savina, s Ljubišom Ristićem sam radio i žao mi je što više ne režira. I među mlađima ima dobrih umetnika, mnogo je i kolega glumaca koje uvažavam. U Narodnom ima odličnih glumaca, mada mladima vreme ne ide naruku. Zato mladost ima hrabrost, to je njihova prednost. Mislim da nije dobro ni kad se u pozorištu previše radi, zaguši se repertoar. Voleo bih da je manje naslova, a više velikih, ansambl predstava. Ako je na sceni "Raša Plaović" trideset naslova, znači da se svaka predstava igra samo jednom mesečno. To je stres za umetnike. Ne mislim da je dobro ni kao na Zapadu izvoditi istu predstavu svaki dan. Potrebno nam je nešto između.

DaDole
12-01-2014, 15:02
* Savremenost je odlika i teksta koji trenutno radite?
- "Naši sinovi" su prilično mračan komad. Jedna familija se raspada, završava u bedi. Ne prolazi bolje ni ona druga, skorojevićka, mada se pisac njom mnogo ne bavi. Živimo u takvim vremenima. Pamet se povukla, a to nije dobro. Bilo bi najbolje kada bi se angažovali - najbolji. Ali, iz moralnih skrupula nisu spremni da participiraju u društvu, u surovoj prvobitnoj akumulaciji kapitala. Svaka čast onima koji su se obogatili na svojoj pameti. Nažalost, takvih je malo. Davno, kad sam studirao prava, imao sam ispit iz političke ekonomije. Učili su nas razlici između socijalizma i kapitalizma, o tome kako se u kapitalizmu prisvaja višak vrednosti. U našem kapitalizmu, nažalost, viška vrednosti nema. Živimo na kreditima. Statistika je čudo, sa imaginarnim novcem u budžetu. Problem je što živimo sa stvarnošću. Naše društvo odvaja neka sredstva za kulturu, ali ja ne bih bio u koži onog ko ih raspoređuje iz tog malog kolača. Sizifov je to posao.

DaDole
12-01-2014, 19:15
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/1%20Januar%202014/darko-cvijetic-by.jpgDarko
Cvijetić,glumac,režiser i pjesnik
Ponovo ćemo morati savladavati najbanalnije riječi

DaDole
12-01-2014, 19:16
Mislim da ćemo ponovo morati naučiti jezik i korake ljudskog odrastanja, da ćemo ponovo imati rane kršćane u katakombama koji će se kriti od ovih po objektima, da će se morati ispočetka pričati priče o ljubavi, pomirenju, zagrljaju…

Malo, malo pa nam Prijedor i okolica uđu u kuću na ovaj ili onaj način. Najčešće je to povodom zločina koji su činjeni po logorima (Omarska, Keraterm, Trnopolje), bilo da je riječ o pronalasku novih grobnica, poput one u Tomašici, ili povodom “Dana bijelih traka”. Prijedor ima i svog dobrog duha koji kao da je svu nesreću ukalemljenu u tlo, zrak, vodu prihvatio i kroz poeziju je izbacuje. Riječ je o Darku Cvijetiću koji je nedavno objavio svoju petu knjigu poezije “Konopci sa otiskom vrata”, glumcu prijedorskog Narodnog pozorišta.
Ovo je prostor za njegov krik.

DaDole
12-01-2014, 19:17
U kojoj od tih životnih uloga – glumac, režiser, pjesnik – se najpotpunije osjećate?

Sve je to isto mišje odredište. Smatram da smo svi mi beskrajno mali i da ništa ne možemo učiniti. Naše zglajzavanje je ogromno i pitanje je da li ćemo moći dokučiti neki normalni život. Ja sebe vidim u toj rupi, poprilično zakopanog. Povremeno se uspije neki glas, ili neki komad blata izbaciti i to je ono što radim. To gađanje blatom ima nekakav smisao samo ako možemo osjetiti da neko vidi da se u tom “podzemlju” ipak nešto događa. To nam daje kisik da ipak možemo ići naprijed.

DaDole
12-01-2014, 19:17
Posljednja knjiga “Konopci sa otiskom vrata” dostupna je svima i može se skinuti sa neta?

Kad sam koncipirao knjigu nisam je imao nikome ponuditi. Ne pripadam nijednom udruženju, nijedna me književnost, na sreću, ne svojata, a ako sam negdje i bio po difoltu, onda su me izbacili. Zato što ja ne odgovaram nijednom postulatu. Javili su se ljudi koje nisam lično poznavao. Riječ je o ljudima iz Mostara koji su pokretali portal www.tacno.net. Oni su isto tako u svojim gradovima usamljeni, povučeni, pokušavaju doći do nekih sugovornika koji bi unijeli malo svjetla. Kontakt je urodio plodom i oni su pomogli da se knjiga pojavi u digitalnom izdanju.

DaDole
12-01-2014, 19:18
Suuštinsko pitanje shvatanja umjetnosti, odnosno čime se umjetnost treba baviti i suočiti?


Da, to je suštinsko pitanje. Antičnost svih tema koje mi ovdje živimo. Zbog čega niko nije doktorirao na Tebi, zbog čega je Antigona sama, da li je Antigona građanski hrabra, zašto nema Tebljana…? To je priča o općoj šutnji koja je prekrila cijelu ovu gnusobu od događaja. Mislim da je to, u svojoj najdubljoj niti, priča o dubokoj empatiji. Da li je Isus građanski hrabar? Mislim da je Albert Camus rekao da nema pomirenja bez velikog uznemirenja. Dok se to ne dogodi, dok se potpuno ne suočimo sa onim što se dogodilo ova geografija ne može dobiti potrebnu svjetlost da bi mogla da korača naprijed. Moraju postojati tačke na koje se ta budućnost može oslanjati. To su priče o mostovima, o pružanju ruke jednih drugima da bismo mogli našu djecu ubjediti da vrijedi živjeti, da naša djeca nikad ne dođu u poziciju da pola grada ganja drugu polovinu iz bilo kog mogućeg ljudskog ili neljudskog razloga. Institucije su potpuno zakazale, a 20 godina nakon svega moje pjesme su gotovo podjednako osuđivane. Govorimo o poziciji umjetnosti koja je primorana da govori jednoj ogromnoj manjini i ona to razumije, ali nije ni u kakvoj moći nešto da promjeni.

DaDole
12-01-2014, 19:19
Šta znači igrati Borisa Davidoviča i Kiša u samom Prijedoru, u Bosni i Hercegovini?

To znači javno plakati. Javno stati na pozornicu i silno se isplakati. Danas govoriti Kiša, Krležu, na pozornici, zapravo je samo silno plakanje. Mira Furlan i njena predstava koju je Miki Manojlović radio je čisto plakanje. To je priča o potrebi da se zagrlimo i isplačemo da bismo mogli iskoračiti iz ovog mraka na neki način.

DaDole
12-01-2014, 19:20
Koliko oni sa druge strane, oni koji čitaju i gledaju, sudjeluju u tome?

Ne znam. Ja još uvijek mislim da se može pričati i pjevati o zagrljaju. Mi ponovo učimo jezik, ponovo ćemo morati savladavati najbanalnije riječi. Mi ćemo ponovno morati savladavati riječ – ljubav. Pitanje je da li iko ikoga više razumije kad kaže tu riječ. Baš kao i riječ – izvini. Učen sam od velikih pjesnika da se čuvam velikih riječi, da se one pobiše međusobno u pjesmi ako ih je više od dvije, ili tri. Danas one ništa ne znače. Njima barataju ljudi bez ikakvog osjećanja za njihovo značenje, da ne govorim o tim finim dodirima između vena, o dodiru limfom

DaDole
12-01-2014, 19:21
Kako sagledavate ulogu intelektualaca?

Način na koji se oblikuje intelektualna gromada je priča kako se njeguje autoljudskost. To je priča o tome kako se može spasiti glava da ona ostane van ove vatre među ljudima. Danas je jako teško odrediti intelektualca. To je kao ono izvrnuto Varholovo pitanje. Uskoro će se ljudi moliti da 15 minuta budu anonimni. Mi smo jedan korak od jednog takvog svijeta u kojem je nemoguće tumačiti svijet. Mi smo upleteni na sve moguće načine u ovo što nam se zbiva. Intelektualac bi morao da ima svoj stav o svemu što vidi. Ja bježim u tu pjesničku misao.
Ne znam da li je ljepša ruža ispred kuće ili ona koja je iza i koju ne vidi nitko. Ja smatram da je poezija pjevanje o toj ruži iza kuće i koja nema potrebe ni da je se vidi, ni da je se obrađuje… Naprosto je tu.

Eh,Darko..lijepo si ovo rekao.

DaDole
20-01-2014, 08:31
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/Septembar%202012/mira%20furlan8.jpgMira Furlan: Spadam u izbrisana sjećanja

DaDole
20-01-2014, 08:34
Prije svega, željela bih se manje uzrujavati, manje se bojati budućnosti. Želim biti mirna sama sa sobom. Naravno, želja mi je prvenstveno da moj sin bude veseo i zdrav. Vrijeme prolazi strahovitom brzinom, pa želim iskoristiti period života koji mi je još preostao, da mi bude dobro, da budem radosna, ako je to uopće moguće. Čovjeku može popucati mozak od brige za budućnost, što vlastitu, što opću.

U sklopu ljetne škole, koja je pod nazivom “Umjetnici u egzilu” a u organizaciji Centra za mirovne studije održana u Kuli Stojana Jankovića u Islamu Grčkom, gostovala je i glumica Mira Furlan. Dva tjedna odmora u Hrvatskoj iskoristila je i za posjet prijateljima u Zagrebu.

Kako je došlo do vaše suradnje s Centrom za mirovne studije?
Bila sam pozvana u ovu ljetnu školu i poziv mi se odmah učinio zanimljiv, jer se radi o tematici koja je moja sadašnjost već dugo vremena – egzil i emigracija. To mi je prva radionica tog tipa. Potpuna mi je novost na taj način, zajednički, govoriti o iskustvima koja sam prošla, i to s ljudima koji su se našli u istoj situaciji. Dosad to nisam radila, jer u Los Angelesu gdje živim nemam mnogo veza s emigrantskim krugovima iako, naravno, imamo prijatelje koji su iz zemalja bivše Jugoslavije. Ovo je za mene posve novo i veoma interesantno iskustvo. Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo susresti se sa svim ovim talentiranim, pametnim i zanimljivim ljudima s kojima dijelim tzv. životno iskustvo. Pritom je bilo lijepo i to što se okupljanje događalo u ovom predivnom prostoru, na zaista čarobnom mjestu, s toliko povijesnog značenja. Osobito mi je značilo da sam na mjestu vezanom uz pisca Vladana Desnicu, čiju sam knjigu “Proljeća Ivana Galeba” jako voljela u mladosti.

Nakon tekstova iz “Ferala” okupljenih u knjizi “Totalna rasprodaja”, što sada pišete?

Pišem ili, točnije, pokušavam pisati nešto kao autobiografiju. I u tom mi je smislu bilo važno čuti druga iskustva. Čovjeku je, naravno, uvijek drago da vidi da nije sam. Već prvi dan kada sam došla i čula priče ljudi slične mojima, pomislila sam: to su rečenice koje ja izgovaram svakodnevno. Čovjeku je potrebno da vidi da nije jedini koji prolazi kroz ovakve ili onakve priče, jer u protivnom gubi perspektivu i vrlo lako se prepušta toliko neodoljivom osjećaju samosažaljenja. Taj osjećaj je strahovito autodestruktivan i pokušavam se protiv njega boriti koliko god mogu.

Kakvi su vam glumački planovi?

Američke nove poslove tek treba pronaći, što znači da ponovno treba ići na audicije i uključiti se u sistem. Neki zanimljivi projekti na domaćem terenu su mogući, ali još su neizvjesni. U ovoj je profesiji opasno govoriti o budućim poslovima, jer oni nisu sigurni sve dok se čovjek ne nađe pred kamerom i ne snimi prvi kadar, a i onda se vrlo često projekti otkazuju zbog milion razloga. Što se tiče kazališta, ono mi jako nedostaje. Ako postoji nešto što sam osjećala kao svoj dom, onda je to bilo kazalište. Taj me “dom” s velikom lakoćom izbacio takorekuć na ulicu, koja me, eto, odvela sve do Los Angelesa. LA, nažalost, nije kazališni grad, pa sam se tako s vremenom udaljila od nečega što je najvjerojatnije bio moj unutrašnji centar. Kazalištu se ipak povremeno vraćam i to ću pokušati činiti i u budućnosti. I tu i tamo.

DaDole
20-01-2014, 08:34
Sedmog septembra u Islamu Grčkom proslavili ste rođendan. Što ste poželjeli?

Prije svega, željela bih se manje uzrujavati, manje se bojati budućnosti. Želim biti mirna sama sa sobom. Naravno, želja mi je prvenstveno da moj sin bude veseo i zdrav. Vrijeme prolazi strahovitom brzinom, pa želim iskoristiti period života koji mi je još preostao, da mi bude dobro, da budem radosna, ako je to uopće moguće. Čovjeku može popucati mozak od brige za budućnost, što vlastitu, što opću. Svijet momentalno nikako nije sretno i zdravo mjesto. Uostalom, vrlo ozbiljni ljudi, uključujući fizičare i astronome, govore o 21. decembru ove godine kao realnom datumu promjena. Već se sada događa pomjeranje magnetskih polova, pa ćemo imati prilike na vlastitoj koži iskusiti to što su Maje predvidjeli.

Živjeti između dva svijeta

Kakav je vaš stav prema egzilu? Kako se osjećate kada se osvrnete unazad?
Kada sam pakirala stvari, kada sam se odlučila za odlazak, nisam mislila da zauvijek odlazim i da je riječ o egzilu. Htjela sam sačuvati zdravu i živu glavu. Nisam više mogla podnijeti da živim u toj bolesti koja se u to vrijeme širila svuda oko nas. Nisam ni mogla ni htjela živjeti u svoj toj mržnji i paranoji, u toj apsolutnoj strahoti u kojoj se tada živjelo, uz nemilosrdnu, bespoštednu, odvratnu ratnu propagandu koja nas je zasipala sa svih strana. Živeći između dva grada, Zagreba i Beograda, imala sam tu nesreću – a možda i privilegiju – da budem svjedok obje propagandne mašine. Kažem “privilegiju” zbog toga što mi je ta dvostruka izloženost vrlo vjerojatno pomogla da bolje i jasnije vidim stvari. Kada je krenula hajka na moju osobu, tada sam tek počela misliti kako više nema povratka i kako ga možda nikada neće ni biti. Uvreda koju sam tada osjećala, kako to već biva, s vremenom se donekle potrošila, intenzitet osjećaja je izblijedio, pa sam se vraćala i ponovno igrala, iako vrlo rijetko, osobito u Hrvatskoj. Ja na ovim prostorima spadam u izbrisana sjećanja, na čemu je ratna i poratna propagandna mašina tako zdušno i tako predano radila. Ipak, kada dođem u ove krajeve neprestano mi prilaze tzv. obični ljudi koji me se itekako sjećaju, i to po dobru, barem mi tako kažu. To me jako veseli, jer vidim da brisanje memorije, taj užasni brainwashing koji je izvođen u ovim predjelima svih ovih godina, ratnih i poratnih, ipak nije potpuno uspio. Osim kod tzv. kulturne elite, kod koje je propaganda postigla najviše rezultate.

Kako sada doživljavate život “negdje drugdje”?

U posljednje vrijeme živim i radim na obje strane, moj se život odvija “negdje između”. Možda je to i jedina mogućnost za ljudsko biće, neprestano se izmicati i premještati kada te sredina počne gušiti. Da citiram libanonskog pisca Amina Maaloufa koji je u vezi emigracije rekao otprilike, citiram po sjećanju: “Živjeti između dva svijeta koja oba podjednako obećavaju i razočaravaju…” Tako nekako.

Tekst je preuzet iz Novossti

DaDole
21-01-2014, 11:34
http://gdb.rferl.org/CB8CDD71-BF1C-4906-9F10-408A6E8D56AB_w640_r1_s.jpgSokolović: Veseli me kako Balkanci posmatraju svijet iz nereda

DaDole
21-01-2014, 11:36
Sokolović živi i radi u Beču, gdje je stekao počasno državljanstvo, ali je čest gost, ili povratnik, na Balkan.

RSE: Šta ti najviše smeta, a šta te najviše raduje u susretu sa Balkancima?
Sokolović: Veseli me način na koji oni posmatraju svijet iz tog nereda i taj osjećaj da mogu određeni red, koji sam već integrisao i asimilirao u sebe, da pokušam da prebacim na njih, a i dalje da budem kreativan
. Čini mi se oni imaju jedan nered koji ne mogu da pretvore u lični red, koji bi mogli da eksponiraju kroz zanimanje.
Uvijek padnu na tom trenutku da taj njihov nered ipak prevlada određeni red, koji im se donosi sa strane.

Smeta mi što su Balkanci odlučili da vrijeme u kojem živimo organizuju prema samom sebi.
Puno vremena troše na stvari koje su na čekanju – ne kreću se nigdje, a vrijeme prolazi. Ako je proba u 10:00, onda je u 10:00. Oni se već nerviraju što je u 10:00. „Hajdemo u 11:00, dok popijemo kafu.
Kao da mora biti danas“. Često me zovu da radim neke filmove i kažu mi, recimo: „Počinjemo 15. januara“. Onda me nazovu pa kažu: „Ma hajde 17. ili 19. jer onaj ne može. Najbolje je da počnemo 22. u jutro“.
Onda misle da su kreativni u svemu tome.

DaDole
21-01-2014, 11:36
z svog ugla misle da su Austrijanci hladni, suhi, ograničeni, da nisu kreativni, da nisu kao oni. Često mi kažu: „Pa šta, živiš u Austriji, sve je sređeno, a oni nisu prvaci svijeta ni u čemu“. Ja im kažem da tim ljudima nikada nije ni palo na pamet da budu prvaci svijeta. Oni imaju neki svoj život, svoj svijet i ne bave se toliko time da li će biti najbolji na svijetu, da li će njihova zemlja biti najbolja na svijetu, ili njihovi rukometaši. Oni imaju ličnu radost – šta će da jedu, da piju, da čitaju, koje filmove da gledaju i na koju izložbu da odu. Imaju drugačiju organizaciju života.

Mi smo još uvijek u nekoj globalnoj nacionalističkoj ekspanziji – da mi sviuspijemo, da svi nešto postignemo. Kada svi nešto postignemo, onda će svima jaja biti veća, sise će kod žena biti duže, djeca će nam biti pametnija i biće sve besplatno.

Čovjek mora da zna da ima svoj život. Ne možeš svoj lični život da prepustiš određenim strankama, nacijama, religijama ili partijama da bi uspio. Zbog neke sitne materijalne koristi, većina ljudi ide u religiju, ide u stranke, ide u partiju jer imaju korist ili zato što neće da se puno trude u svom životu. Postoji veliki broj ljudi koji ima neki svoj lični život. I oni su vjernici, imaju odnos do države, do zastave, do zemlje, do planina i šuma. do grada, ali imaju svoj individualni odnos. Mislim da je to najzdravija sredina.

DaDole
21-01-2014, 11:37
RSE: Vraćaš se na Balkan, radiš po tim kazalištima, teatrima. Koliko ono što se dole proizvodi korespondira sa stvarnošću tog područja?

Ljudi koji žive, barem u većem dijelu Balkana, ipak žive u žestokom nacionalističkom poimanju svijeta i još uvijek su jako religiozno obojeni.

Sokolović: Mislim da su sva pozorišta, ali i umjetnost uopšte, još uvijek zatrovani posljedicama nacionalizma, koji je još uvijek jak i još uvijek ima te vatre u sebi koja ljude buni. Još umjetnost nije preuzela odgovornost za sebe samu, da se bavi kao umjetnost sama sobom. Ljudi koji žive, barem u većem dijelu Balkana, ipak žive u žestokom nacionalističkom poimanju svijeta i još uvijek su jako religiozno obojeni. Oni se svaki dan farbaju, da bi se taj sistem uspostavio kao takav i pretvorio se u ne znam šta, vjerovatno u neki komunizam. Možda se neće zvati komunizam, ali će se zvati kapitalni kapital. Bitna je samo promjena adrese, ali je sve ostalo isto. Ista kuća, samo druga adresa. Umjetnost nije uspjela da uhvati zamah.

DaDole
21-01-2014, 11:37
Ta brzina kojom se ušlo iz jednog sistema u drugi, a da nije bilo nekih civilizacijskih pravila, dala je za pravo toj jednoj ruralnoj sredini, koja je promijenila mjesto boravka, da uspostavi umjetnička pravila. Hoće da vide ono što oni vide jer za njih je umjetnost prekomplikovana i ne daju da se daju neke stvari koje oni ne razumiju. Oni hoće da vide to što vide, i još gore, za te pare. Ako može da da malo para, a da gleda dobro, bilo bi dobro, pošto je sve tragično u čemu živi. Još kada bi to mogla da bude komedija, da se malo nasmije. Još kada bi stranka mogla da mu da džaba kartu, bilo bi idealno, još će više vjerovati u stranku. Džaba je ušao, a bilo je smiješno. Onda se vrati u svoja govna i svoju tragediju, sa željom da ponovo u pozorištu bude nešto smiješno, pošto toga nigdje nema.
Dižu mu se jaja i time što je neko uspio u sportu jer misli, kada oni uspiju, da će mu se jaja više dizati. Neće, ali on i dalje u to vjeruje.
To je malo zatvoren ciklus kome treba vremena da uspostavi neka svoja pravila.

DaDole
21-01-2014, 11:38
Kada sa predstavom „Kabares, kabarei“ idem više u te sredine koje imaju manju brzinu komunikacije, a više predrasuda, njima smeta što se psuje u predstavi, premda i oni psuju. Jedan mi je prišao i kaže: „Jebiga, psuješ u predstavi“. Jedan gospodin mi je rekao da mu smeta što psujem. Rekao sam mu da mu možda ne smeta što je došao u Ameriku, da tu živi i radi na pisti gdje pakuje piliće. Riječ nema svoje predznanje. Ti mu joj daješ smisao kada je upotrebiješ. Rekao sam gospodinu: „Nisam to ja u predstavi, već on“. Pita me: „Kako on?“ „Ja glumim tog čovjeka, nisam to ja, to ne psujem ja“. Reče mi: „Ma nemoj me zajebavati. To si ti. Tebe sam gledao“.
To znači da kada mu političar kaže da će za 10 godina imati veće uši, da će mu kosa biti duža, da će mu žena biti pametnija, on u to vjeruje jer on ne shvata da mu političar govori optimalno šta može. Osnova politike je da se obeća uvijek ono što je moguće. Moguće je da će padati jaja sa neba. Jeste, samo što nisu padala. Ali to već nije njegova greška. Da li je moguće da ćeš e*ati komšinicu? Moguće je, ali nisi, jer komšinica nije dala. Ta opcija politike je strašno prisutna u ljudima. Tu je granica između pozorišne i političke umjetnosti. I u jednom i u drugom obliku se pojavljuju živi ljudi. Živi glumac prema živom gledaocu i živi političar prema ljudima kojima se obraća. Zamijenjene su teze.

DaDole
21-01-2014, 11:39
RSE: Šta treba mijenjati? Da čekamo da dođu neki novi političari, koji će promijeniti tok kretanja, ili moramo mijenjati ljude?
Sokolović: Mislim da bi danas ljudi trebali da se sjete one stare – Čovjek treba da radi svoj posao. Trebali bi da stave svoje zanimanje ispred sebe, a onda da stave svoj karakter, stranku, religiju i sve ostalo. Mi danas, u 90 posto slučajeva, nailazimo na ljude koji imaju svoj karakter, pa ona stranku, pa religiju, pa tek onda zanimanje.

DaDole
21-01-2014, 11:40
RSE: Kroz tvoju predstavu se ne može očitati tvoj politički stav. Vjerovatno to nervira mnoge na Balkanu, iako to nisi TI već ON. Ali, gdje si TI politički?
Sokolović: Ja sam za to da ipak u ovom kapitalizmu bude socijalizam. Greška je da se pljuje prošlo vrijeme na jedan takav način, da se toliko negativnosti traži u tom vremenu. Mislim da nijedan sistem nije idealan. Platon je mislio idealnu državu i ja sam vrlo blizu njega. Nijedan sistem nije idealan, ali svaki ima neke svoje vrijednosti. Ne možeš srušiti jedno vrijeme i sada početi apsolutno iz početka novo vrijeme. Novi semafori, nova škola, novi jezik. Ne može jer se to naslanja na neko prošlo vrijeme u kojem smo bili.

Mene pitaju da li sam vjernik. Kažem da jesam. Kažu mi: „Nisi se izjasnio.“ Zar bi se trebao izjasniti? Da li bih trebao da izađem na trg da kažem: „Drugovi i drugarice, ili dame i gospodo, volim svoju ženu“ i da pričam kako se volimo. To je moja intimna stvar. Moja oba roditelji su vjernici. Mislim da nosim tu crtu u sebi, ali bi me bilo apsolutno sramota da od toga što ja mislim i što jesam počnem da zarađujem pare i da izgradim kuću.

DaDole
21-01-2014, 20:51
Haris Pašović: Jesmo li spremni da nam djeca budu čistači cipela?On je najpriznatije bh. rediteljsko ime u svijetu. Bilo da gledate “Hamleta”, “Noru”, “Evropu danas”, “Osvajanje sreće”, u njegovoj režiji oni su drugačiji, hrabar i odvažan pozorišni komad. U intervjuu za “Azru” Haris Pašović govori o uspjehu koji je “Osvajanje sreće” postiglo u svijetu, smrti čika Miše i inicijativi da se u njegovu čast podigne spomenik u Sarajevu, ali i objašnjava zašto je ovo vrijeme danas, a ne ono prije, zlatno doba kulture u BiH
Autor: Amela Keserovic
http://www.azramag.ba/wp-content/uploads/2014/01/haris-pasovic2-1-1024x605.jpg

DaDole
21-01-2014, 20:54
Nostalgija je gubljenje vremena. Snovi o “boljoj” prošlosti kradu vrijeme od sadašnjosti. Ugodno je pomisliti na lijepe uspomene, ali čim se zadržimo na njima, one postaju uzrok frustracije, ovim riječima reditelj Haris Pašović objašnjava nedavno polemiziranje na domaćim socijalnim mrežama, na kojima se tražio odgovor na pitanje; da li je prošlo vrijeme, a u njemu, između ostalih i sarajevska Olimpijada, Fis, Brega, Čola…, bili mnogo kvalitetetniji za život od svega što u Bosni imamo danas?
Čovjek je po svojoj prirodi nostalgičan prema nekoj godini koju je ostavio iza sebe, ali zar nije već krajnje vrijeme, pitam ga, da raskrsti s onim što je bilo u prošlosti, i konačno počne shvatati šta u ovom trenutku ima kvalitetno, ne samo u Sarajevu, već i u cijeloj Bosni.
- Predosadno je kovati u zvijezde neko prošlo vrijeme u Sarajevu. Činjenica je da ta prošlost nije bila tako prekrasna kako je nostalgičari opisuju. Sarajevo je prije rata politički, intelektualno i kulturno zaostajalo za Beogradom, Zagrebom i Ljubljanom.
U Jugoslaviji, BiH je bila simpatična po sentimentalizmu (sevdalinke, pop-muzika, neki filmovi) i humoru koji je nekad bio uspješan, a nekad neukusan. U svemu ostalom gledalo se uglavnom inferiorno na Beograd i Zagreb, a Ljubljana je izgledala kao “nedostižna Evropa”.
Prije rata, Sarajevo jedva da je imalo poneki međunarodni uspjeh u kulturi. Prije desetak godina reditelj Dušan Makavejev izjavio je da voli doći kod nas, jer “Sarajevo je uvijek šega”.

Kažete da bez hrabrosti nema mogućnosti da se pokrenemo, kada Vi niste bili hrabri?
- Svi mi imamo svoje dileme, oklijevanja u određenim situacijama. S druge strane, hrabrost i ludost su vrlo slične. Zato je i meni, kao i svakome od nas, potrebno da imam potporu, da me u određenom trenutku neko ohrabri, ili zaustavi u nekom naumu za koji nisam spreman. “Začkoljica” je u tome da treba biti hrabar da tražiš podršku od svojih bližnjih ili prijatelja, da kažeš nekome: “Hajde, pomozi mi sad”.
Mi se često bojimo da ćemo na taj način pokazati svoju slabost, kao da je grijeh biti povremeno slab. Ja ponekad nisam bio hrabar da tražim takvu podršku od ljudi bliskih meni.
A zna se desiti da vas jedan razgovor može spasiti od mnogih neprospavanih noći. Čudno je, ali istinito, da treba biti hrabar da zatražiš podršku kad ti je potrebna.

U globaliziranom svijetu se gube mali i lokalni identiteti, na našim prostorima se i dalje insistira na raspravi šta je naše, a šta je vaše. I ta rasprava se kreće od hrane do filma. Jesu li ćevapi naši ili njihovi, da li je “Bitka na Neretvi” naša, a ne njihova i slično. Zašto je to važno?
- Taština je veliki pokretač, ali još veći kočničar. Shakespeare nije mario za autorska prava i intelektualnu svojinu, bilo mu je potpuno svejedno šta će biti s njegovim dramama, nije se brinuo niti da ih odštampa, pisao ih je kao radne scenarije za svoje predstave. Mi se brinemo da ovo i ono bude naše, a istovremeno se ubismo da dokažemo da smo Turci, Rusi, Austrijanci, Nijemci, Arapi… Kad pričate s mnogim ljudima kod nas, reći će vam da su njihovi preci nekad imali pola Bosne.
Ispade da je Bosna imala hiljade polovina. Svi su u prošlosti bili begovi, vojvode, banovi.
Ne znam ko je onda bio raja i da li se ta raja uopće razmnožavala, kad su danas svi aristokratski potomci.

DaDole
03-02-2014, 20:30
Džoni Štulić: Šta jadni narod, narod nek se bori!http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/dzoni%20stul.jpg

DaDole
03-02-2014, 20:30
Kakav je trenutno odnos na relaciji Srba i Hrvata?

Siguno da postoji razlika. Postoji razlika između dva grada, postoji razlika između dvije familije, postoji razlika između dva sela koja su na tri kilometra, postoji razlika, boga ti, između muža i žene, postoji razlika između samog sebe. Postoji uvijek razlika, o tome je glupo govoriti, to je sasvim sigurno. Međutim, za mene su to bedastoće. Opet ću se ponavljati, postoji razlika između ovih gore koji grozničavo štite svoje interese. I ne samo svoje, nego još više tuđe interese, jer će sve napraviti da svoju guzicu tamo zadrže. I htio bih da dodam da nisu ti ljudi pali sa marsa, to je dio nas, takvi smo mi. Ja mislim da je bilo ko od nas gore isto bi to radio, da budemo pošteni prema samima sebi, a možda i još gore. Kakav narod, takva vlast.

DaDole
03-02-2014, 20:31
Misliš da tu nema spasa?

Ne kažem da nema spasa, ima, ali nije niko lud. Vidi on, sad ili nikad. U tome je poenta. Svih ovih pedeset godina je postojala strašna barbarska opasnost za one koji su imali pare. I šta su oni uradili, podijelili su i odvojili vladajuću klasu od naroda, i to ne samo u Jugoslaviji, nego u cijeloj Istočnoj Evropi. Ja uvijek iste priče slušam od svih. Svi oni koji su prije bili u Istočnoj Evropi imaju isti problem, korupcija, kriminal, javašluk, neogovornost i sve one stvari koje su nam sad postale svakodnevna pojava. Dakle, istina je da se kolona ravna po zadnjem, ali se ugleda na onog iznad sebe, prvog. I naravno, cijeli narod ima krivu predodžbu o životu, krivu predodžbu šta treba da se radi i kako da se radi, i to je najteže izlječiti. Kad kažu svi su ludi, svi su bolesni, a oni se javno hvale da su dobijali lovu u duplim kovčezima, pa svako se snađe...nema snalaženja u životu, to je sve organizacija, timski rad. Pogotovo na ovu tehnologiju i ovo vrijeme, sa ovim natalitetom, sa ovom mladošću to dolazi. To nema teorije da više tako prođe. Tu treba nešto zasjeći i pošto je to najteže rješavati, niko se time ne bavi. Ovo su same gluposti i besmislice. I još nešto, šta drugo čovjek da radi nego da uzme pušku i da puca.

DaDole
03-02-2014, 20:31
Nemoj to da kažeš, pa će onda da se pokrve! Nažalost!

Hoću ovo da kažem. To je jedini način za neki prestiž, ko ima sreće da preživi, da isto onako kao partizani dođu do nečega je da njegovi pobijede i njemu za zahvalnost daju kuću, jer naš narod to tako shvata. Tako će on cijeli život da sjedi pored mora, da se gađa sa piljcima i da uživa. Pa gde to ima? Jer drugog zaposlenja i nema. Šta čovek danas da radi. Svi bježe vani, to je katastrofa. I ekonomska katastrofa, da. To je taj scenarij, idi ti tamo i smetaj, a ja ću doći tamo pa ću te izmarisati. Ovo se sve radi samo zato da onda kad šumar dođe da sređuje red, a sigurno će da dođe, onda onaj koji je sve to zamijesio lijepo će da živi do kraja života. Osigurano, jer je naučio da služi gospodara ovako ili onako. I tako da budemo sretni i presretni ako nam ovdje dođe Amerikanac, pa nam veli sad će biti ovako. U principu, sa Slovenijom smo imali Kuvajt, sa Hrvatskom ćemo da imamo kurde, a ovi ostali, ako budu dobri, možda budu imali i sreće. I to se ne smije, to je nacionalna izdaja, to nigdje na svijetu nema. Svi smo zaboravili klasne godine borbe koje su osnovna stvar. Možemo mi da pričamo da nije, ali je. Sve će da napravi, ne da proda svoju zemlju, nego da proda svoju dušu, ali dušu nema. Šta od njega možeš da očekuješ, nema boga. Vrlo dobro znamo kakvi smo mi ljudi. To ne smije da se dozvoli i to je veleizdaja kompletno, po svim pitanjima.

A šta da radi jadan narod, Džoni?

Šta jadni narod, jadni narod, narod treba da se organizira kao što smo se organizovali prije pedeset godina i da se bori.

DaDole
03-02-2014, 20:31
A, ako je narod gurnut u to?

Ma, šta bre? Nije gurnut. Zašto ja nisam gurnut u to? Zašto ti nisi gurnut u to? Šta bre, jadni narod. Svako ima glavu, nek misli, nek’ se organizira. Ko bre, ko će da mu sređuje, bog? Boga nema. Ko?

...proglase ga odmah izdajnikom roda svog ako kontaktira sa bilo kim drugim.

Pa nek’ ga proglase. Pa šta? I ja sam kod kuće izdajnik. Ne zbog toga, nego zbog toga što sam se odmetnuo od svojih korijena, pa šta. Baš me boli! Jesam, pa šta?
Još nešto bih rekao kad je riječ o nacijama, po meni, osnovna stvar je da čovjek bude sam po sebi slobodan, a nacionalnosti i sve ove stvari, familija i ime to je njegova privatna stvar. Čovjek treba da bude slobodan, da zna šta čini i da zna za šta se bori i za šta živi. A ovo su sve umjetne kategorije. Entiteti koji su konstruisani da bi ovi dalje mogli da manipulišu. Da upravljaju, da izmišljaju. Sutra će da izmisle Kineze ako treba da i dalje njihova guzica bude gore.

Priredila : Maja Isović

DaDole
03-02-2014, 21:13
Nikola Đuričko: Srbi su lepe žene, a ne ružni generalihttp://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/Novembar%202012/03.jpg

DaDole
03-02-2014, 21:14
Mali, Gojko Sisa, Limeni, Dušan, Bojan, Svetislav, Živković, Srđan, Švaba... neki su od likova kojima je obeležena poslednja decenija srpskog filma. Drugačiji jedan od drugog, kao i od onog ko ih tumači. Moć transformacije, kao stil glume, daje Đuričku mogućnost da odigra potpuno različite role. Iako je lakše ući u likove koji u svom karakteru imaju „nešto tvoje“, jer glumcu omogućavaju da u sebi pronađe oslonce, mehanizme, ili, kako dramski radnici to zovu – fijoke, Nikola je oduvek bio fasciniran „promenom sebe u nešto drugo, da lik bude takav kakav jeste, a ne ti“.

„Ne smeš sebi da popuštaš. Ako govorim ž i č „ovako“, onda se trudim da moji likovi nemaju te beogradske frikative. Lik diše na određeni način: plitko ili duboko, ovako ili onako, zavisno od situacije. Ali, ne dišeš ti, nego lik. A onda si, opet, to negde - ti. Nisam ja lud, pa da mislim da sam neko drugi.“
A ko je, zapravo, Nikola Đuričko, kad nije u ulozi - glumca.
Prvenstveno Nađin i Đorđev tata, Ljiljanin muž, reditelj, bivši „najpoznatiji beogradski konobar“ u svom restoranu Bistro 53, a onda i golfer, te strasni navijač kluba američkog fudbala „Vukovi“, u čijem je Upravnom odboru...
„Moja ‘najdalja’ obaveza je da nađem nekog ko će da otpeva himnu. Zapravo, trudim se da pomognem u promociji ovog sporta. Naši momci su stvarno sjajni. Pre ćemo biti evropski prvaci u američkom fudbalu, nego u fudbalu“, kaže Đuričko i onda nastavlja da objašnjava „romantizam u ovom sportu“. „Zanimljivo je što sediš s navijačima suprotne ekipe i svi tapšu i jednima i drugima. Toga više nigde nema.“ U golfu, međutim, nije samo navijač, već i igrač.

DaDole
03-02-2014, 21:15
„Igram golf kad god imam vremena, u Golf klubu Begrad. To je mnogo lep sport i divna disciplina. U početku, kad je krenulo, vikali su nam: vidi ovi Amerikanci, pa vidi ovi pederi, a sad tamo ima gomila zanimljivog sveta. Imamo i super ekipu klinaca, koji su počeli da igraju. Možda ćemo jednog dana imati nekog Tajger Vudsa, ili nekog Novaka u golfu.“

Nikola Đuričko ostavlja utisak da je fin, lepo vaspitan, odmeren, nadasve pametan i elokventan, ali i pomalo stidljiv (čime pokazuje da njegove uloge nisu – on).

„Privatno nemam potrebu za promocijom. Mislim da su opasni oni glumci koji su previše – oni. Odsustvo upadljivosti je potrebno. Meni su i ovi intervjui problem, jer iznosim svoje stavove. A, opet, svi su ljudi moja publika, pa bih morao da delim stavove i sa njima. Onda mi to zazvuči kao ova naša politika: i Evropa i Kosovo. Sve što vi ‘oćete, ’oću i ja.“

Retko daje intervjue, još ređe u njima govori o sebi, a kad se, ipak, raspriča o političkoj i društvenoj situaciji u Srbiji – napad nacionalista ne može da ga mimoiđe.
Na ovaj razgovor je pristao nakon jedne „intervencije“. „Ne volim ja ovo. Da me nije Sergej (Trifunović) zvao, verovatno ne bih pristao na ovakav intervju. Nema to veze s vama. Kad ti objaviš, neki drugi mediji uzmu, pa izvuku iz konteksta, i onda to ne bude ono što sam rekao.“ Na kraju razgovora, našalio se: „Nije bolelo. Dobro je prošlo, kako je moglo da bude, s obzirom na to da je Sergej ugovorio.“

DaDole
03-02-2014, 21:17
Kakvo ti je bilo detinjstvo? Čega se prvo setiš, na pomen detinjstva?


Sećam se automobila, „dijana“ je to bila, kojom nas je mama vozila u obdanište, pa nastavi na posao. Ona je radila u Kliničkom centru, a otac je pilot. On nas je ređe vozio. I sećam se, kasnije, kad smo imali radio u njoj, emisije „Dobro jutro, Beograde“ i Duška Radovića. I sad kad čujem tu muziku, uvek me podseti na to doba, na detinjstvo.

Uvek sam se pitala kako dete od nekoliko godina može da odglumi? Sećaš li se svog najranijeg glumačkog iskustva? Jesi li, uopšte, bio svestan toga da glumiš, da ćeš biti na televiziji?


Ne, nisam bio sasvim svestan šta radim. Moj prvi „posao“ je bio 1978. godine.


Imao si tada četiri godine...Da. Bilo je to za Novu godunu, ja sam udevao konac u iglu, snimalo se „šesn’esticom“, na traci se radilo, bilo je to u Abardarevoj, koje nema više...


Reč je o Televiziji Beograd...

Da, da... A to je bio neki sumanuti splet okolnosti, jer su pre toga snimali moj brat i neka devojčica. Gazili su balone i kad probuše poslednji, onda je, kao, Nova godina. Ali, izgorela je traka i tražili su šta bi moglo brzo da se uradi, pa su rekli: „Ajde, ovog malog plavog ćemo da uzmemo, simpa je.“ Mada, verovatno je moja baka Tomanija nešto malo uticala da odaberu mog brata, a onda se sve spontano desilo sa mnom...

DaDole
03-02-2014, 21:19
I, kakav je za četvorogodišnjaka osećaj kad se nađe pred kamerama, u nekoj ulozi?


Ne znam. Ne sećam se. Samo se sećam da sam sedeo, da su oni bili tamo negde, daleko, to je vadja pametno za klince, da ne vide kameru... Dali su mi iglu i konac i, kao: rolaj mali. Onda sam pred školu radio „Šta je s tobom, Nina“, Gordana Boškov je napravila. Bila je prijateljica moje bake, pa su mene opet ugurali. Vozim neki bicikl, kažem dve reči i gotovo. Dete to radi u svoje ime. Ne može da gradi lik. Nije to gluma, više se ponašaš prirodno i normalno, radeći što ti kažu. Sećam se da sam se smrz’o. Nisam mnogo razmišljao o tome.


Ali, klinci s kojima si se družio, sigurno su reagovali? Nemoguće da te nisu primetili na televiziji…


Pa, jeste. Mada, mnogo vise kasnije, kad sam ušao u omladinski dramski studio TV Beograd, pa smo često radili emisije. Postojala su dva kanala. Tako da, kad se pojaviš na televiziji, svi su te videli. Ali, nije ni mojim drugovima ni meni to bilo nešto fascinantno, niti naročito bitno.

Jednom si rekao: “Kad se stvari ovako poređaju, ja sam, u stvari, preko veze i postao glumac!” To je, zapravo, priča o tvojoj baki, glumici Tomaniji Đuričko…
Pa, na izvestan način da, bilo je preko veze. Sad to tako ispada. Počeo sam tako što je baka odvela mog brata u Radio Beograd. Iduće godine sam napunio sedam i hteo sam da idem gde ide on. Hteo sam sve da radim što i on. Mika Aleksić je vodio tu grupu, otišao sam na audiciju, gde sam pričao i pevao, a on me je pitao imam li braću ili sestre. “Imam brata”, kažem. Pita: “Pa, gde ti je?” “Evo, ovo mi je brat”, i pokažem. Tako sam postao član grupe i tu ostao sve do svoje 17. godine, kad sam upisao akademiju.

DaDole
03-02-2014, 21:27
Šta je prersudilo da ne postaneš pilot?


Kad sam napunio 18 godina, a to je bilo početkom devedesetih, kad je trebalo da se opredelim, imali smo zabranu leta. A i već sam upisao akademiju. U suštini, kao da nisam ni imao izbor. Mada, jesam verovatno želeo. Moj otac je pilot i uvek sam bio na to veoma ponosan. Voziš se avionom i onda kažu: “Kapetan Đuričko vas pozdravlja.” To mi je bilo super. Ličilo mi je najviše kosmonautici.

Akademiju sam upisao iz nekog utiska da mi dobro ide. Imao sam potrebu da to radim. Ne mogu da kažem da sam u potpunosti znao šta je gluma. Snimao sam pre toga, na radiju smo dosta radili, nekako je bilo spontano. Činilo se da mi to jedino ide. Matematika mi nije išla, znao sam da je to potrebno za pilota. A i disciplina, samodisciplina, nekako nisam mogao da se motivišem. Ovde sam našao motiv i to me je držalo. Vežbao sam, trudio sam se i jedini sam dao godinu u roku, da dokažem sebi kako mogu da budem dobar u školi.
Ma ne loš, bio sam grozan. Nisam bio toliko problematičan, nikad nisam pravio probleme, ali naprosto ne bih išao na čas ili bih vunovlačario, nisam bio baš mnogo koncentrisan na to.


Onda si odlazio sa fakulteta, vraćao se… Jesi li ga, na kraju, završio?


Jesam, pre dve godine. Otišao sam nazad na akademiju, ostalo mi je osam ispita, što je skoro čitava jedna godina. Ali, nekako su i profesori bili milostivi. Išlo je relativno glatko. Ipak, moraš da odes, da se skineš u trenerku i da, recimo, iz scenskog pokreta praviš džinovsku picu… I tako neka blamiranja, što je ovako pod stare dane nezgodno. Mislim da je to bolje u cugu izvesti, kad si mlad. Ali, počeo sam da radim, to me je odvelo od fakulteta. Branislav Mićunović, moj profesor, pustio me je da radim i već na drugoj godini fakulteta postao sam stipendista Jugoslovenskog dramskog pozorišta.


Ali posao si dobio i pre toga, na prvoj godini fakulteta!?
​Da, na kraju prve godine sam dobio jedan posao, za koji mogu da kažem da je opet bio polu preko veze. Ćetko, Vojin Ćetković, je odbio ulogu i predložio: “Ima ovde jedan zanimljiv tip, on bi možda mogao.” Onda sam došao, imao sam dugu kosu do ramena, i trebalo je da igram Petra Prvog. On je bio monah i ta duga kosa je valjda presudila. Mijač je režirao i pita me: “Kako se zoveš?” Kad sam rekao, pita me: “Šta ti je Tomanija?” Kažem mu: “Baka!” I onda mi on ispriča kako je s njom radio u Tuzli i pozvao me da dođem na probe. Svi su bili vrlo zadovoljni time kako sam radio i tako sam dobio ulogu.

Mislim da imam dobar “koalicioni kapacitet”, mogu da radim s ljudima, nisam svadljiv. Vrlo lepo se uklopim u društvo, svi su bili vrlo zadovoljni i to donese sledeći posao. Tako sam počeo da radim, pa su mi ponudili stipendiju ovde. Imao sam previse predstava, dvadesetak mesečno, preveliki je bio moj honorar, pa su mi dali stipendiju.

To je zato što si, pre toga, bio loš u školi…

DaDole
03-02-2014, 21:30
Fakultet nisam završavao iz još jednog razloga, koji nisam imao kao nameru, ali prosto sam uspeo da ga sebi nametnem. Da sam završio fakultet, morao bih da idem u vojsku. A meni se činilo da nikako u toj fazi svog života nisam imao godinu dana da poklonim oružanim snagama. Imao sam važnija posla, rekao bih. I onda sam odlagao, odlagao, odlagao… Kad sam napunio 27, bilo je: “Hoćeš u vojsku ili u zatvor?“ Divna je ponuda bila. Pitao sam: „A gde je putovanje na Havaje?“ Toga nema i onda sam morao da se odlučim. Pa sam otišao u vojsku. Ali, tad sam već nekako mogao godinu dana da ne radim, nije ni godinu, skratili su na 9 meseci. Odradio sam obuku u Zaječaru. Bilo je divno, zima je bila, minus 20, i onda sam se posle obuke vratio u Beograd, na odsluženje ostatka. Oni su me puštali da radim uveče, da igram predstave.


Pričaćemo još o vojsci, ali ajde da mi završiš priču o fakultetu, o tome kako si se vratio i završio... Šta te je podstaklo? Ti si već bio formiran glumac...
Bio je onaj napad „bolonje“: ako sad ne položiš, nikad nećeš moći, neće ti priznati to što si položio. A ja nisam imao završenu ni srednju školu, jer sam posle trećeg razreda upisao fakultet. Nekako mi je stajalo nad glavom: imam završenu osnovnu školu. Neke lepe stvari smo tamo naučili, ali znam mnoge kolege koje nisu završile fakultet, a strašni su glumci. I znam mnoge koji su sa odličnim ocenama završili, pa ne rade više to. Tada, pre dve godine, otvorio mi se prostor, ljudi s kojima sam studirao postali su profesori ili asistenti, onda su govorili: „Dođi, naći ćemo model da stižeš da radiš, da ti napraviš ustupak fakultetu i da fakultet napravi ustupak tebi...“ I ja sam na tom talasu izgurao.


A kako je izgledalo sad to tvoje studiranje, sa tolikim iskustvom i znanjem, izuzev onog detalja o džinovskoj pici?


Pa, super... Ispred mene je polagao Glogovac, iza mene Ćetković. Možeš misliti, nas trojica u trenerkama stojimo, klinci nas gledaju, ne mogu da veruju... Ali, sve je bilo lakše kad smo videli Mandu da je došao... Olakša ti se muka, vidiš da ima neko još stariji od tebe. On je imao samo taj ispit. Jedan profesor mi je govorio: „Spusti krestu Đuričko, dođi na fakultet i završi to.“ I na neki način, moraš da spustiš krestu i nekako završiš.
Pretpostavljam da ti je iskustvo olakšalo učenje?


Pa, i ne baš. Moraš da pročitaš dramu, da bi mogao da izađeš na ispit. Engleski moraš da učiš. Ali, nekim profesorima je bilo drago da me vide, pa smo razgovarali o pojedinim komadima koje sam igrao, o mojoj karijeri... To jeste na izvestan način polaganje, da ti svoje praktično iskustvo preneseš. Recimo, tehnika glasa... Naravno da student o tome manje zna od mene koji sam imao više od 40 premijera u životu. Kako se zagrevam: „Pa, ponekad vinjakom, nekad ležim, a nekad mi je mnogo opasno, zapravo, da se zagrevam, jer imam tremu, pa mi je mnogo lakše da ćutim negde u ćošku...“. Ali, ima nekih tehničkih stvari koje su zapravo sasvim lične.

DaDole
03-02-2014, 21:31
Za šta se sad pripremaš u JDP-u?

Radimo Otela, režira Miloš Lolić, igramo Ćetko, Milena Živanović, ja… Trebalo bi u decembru da bude premijera. Ja igram Jaga, Ćetko je Otelo, a Milena je Dezdemona…


Igraš i u predstvi Ubiti Zorana Đinđića. Predstava je postavljena u Novom Sadu, režirao je Zlatko Paković. Igrate u “Fabrici”, novosadskom studentskom kulturnom centru… Paković kaže da se “istina ne nalazi u motivima za ubistvo premijera, nego u rezultatima tog ubistva”, te da je predstava “osveta svima onima koji su priželjkivali premijerovo ubistvo i njime se okoristili”. Kako ti vidiš ovaj komad? Nažalost, ni ja, kao ni mnogi ljudi van Novog Sada, nismo još uvek imali priliku da odgledamo…


Nije to baš komad, to su pre fragmenti. Songovi su neverovatni, muzika je mnogo lepo napisana. Nekako se sklopila ta mala trupa, Bojan, Igor, Emina, Jovana, Milijana, ja, i Zlatko, naravno. I taj SKC… Ima tamo još uvek nečeg studentskog, zavereničkog… Mislim da je iz nas izašlo nešto posebno. Svi smo poštovaoci i veliki fanovi političke misli Zorana Đinđića, njegove filozofije života. I ja sam bio njegov veliki navijač. Koliko smo mi njima mogli da se osvetimo, glumački, u SKC-u, ne znam… Više smo ih izvrgli ruglu i šali, nasmejali smo im se u lice…

DaDole
03-02-2014, 21:34
Svaki glumac tumači po nekoliko uloga, a kroz predstavu se pojavljuju likovi koji su nam dobro poznati, ali i oni koji su do sada bili nepoznati i skriveni...


Da, glumimo sve. To je mala trupa koja izvodi kerefeke. Jedan mračni kabare, kako smo mi to nazvali. Taj nedostatak u našoj politici i u našim životima, mislim da je nenadoknadiv. Neverovatno je koliko je taj čovek bio motor promišljanja i pozitivnog razmišljanja. Kad slušaš njegove govore i danas, jasno ti je šta čovek govori. Ja sad gledam skupštinu, pokušavam da razumem, ali meni tu ništa nije jasno. Sve je neiskreno, nema entuzijazma, nema vizije, sve je krpljenje. Četiri rupe, a tri čepa i onda oni pokušavaju nešto da zapuše, ali voda nadolazi nepopravljivo. Zato je to strašan i nenadoknadiv gubitak.


I sam si sad rekao da je ova predstava, na neki način, izrugivanje, o čemu govori i Paković…
Mi ne možemo ništa drugo tom čitavom društvu koje se ovajdilo ubistvom Đinđića. Te 2003. godine ipak se nešto kretalo u dobrom pravcu. A onda je sve otišlo dođavola. Mi smo i dalje na toj tački sa koje, izgleda, ne možemo dalje. Samo možemo unazad. Što smo i uradili: i po pitanju vrednosti, i po pitanju entuzijazma društva, i po pitanju viđenja budućnosti, vizije…


Jeste li, onda, ova predstava vaš izraz bunta protiv ovog, ovakvog, društva?


Jeste i bunt. Kad pomeneš Zorana Đinđića, uglavnom se to pretvara u neki parastos, u nešto vrlo tugaljivo. Drugo, tu se mnogo izvitoperilo, mnogo se zloupotrebila njegova vizija i njegova filozofija, njegovo političko delovanje. U tom smislu, činilo nam se da ne možemo da lamentiramo na tu stranu, ali bismo mogli s ovim tipovima kojima su puna usta i patriotizma i Srbije. A to su, zapravo, sve foliranti, secikese…
Reditelj Zlatko Paković kaže da je predstava poput sna, “poput onog sna iz kog se budimo od sopstvenog smeha. Ali buđenje je košmarno, jer se budimo u jalovoj stvarnosti, bez perspektive za one koje volimo.” Ti si otac dvoje male dece. Ranije si govorio da ne razmišljaš o tome da odeš i radiš u nekoj drugoj zemlji. Da li danas misliš o tome, zbog svoje dece, zbog njihove perspektive?

DaDole
03-02-2014, 21:35
Jedan moj prijatelj je rekao dosta lepo: “Počeo sam da razmišljam o odlasku iz Srbije, ali nekako bez strasti. Uopšte se vise ne ljutim. Ranije kad god bih to rekao, bilo bi ljutito: Idem, ne modu vise da podnesem.” A ja… Ako odem, gde ću da odem. Meni je zbog posla, zbog jezika koji je veliki alat mog posla, jako teško da negde idem. Ali, ako si, zaista, vrhunski lekar, moraš da odes odavde. A možeš da budeš srećan i ovde, da živiš u malom, zatvorenom svetu, koji ne vidi oko sebe. Ali ja sam glumac. I ne mogu da idem nigde. Trudim se da pravim nešto što bi bilo van ove zemlje, neku karijeru. Kao da igramo ligu šampiona. Ali, ako hoćeš da se baviš biologijom, otidi u institute, pitaj kolika im je plata, kako neko postaje načelnik, ili direktor… Reći će ti da nije prošao neki dobar plan, nego je prošao plan koji je bio gori, ali ga je dao neko iz neke stranke. I ti ćeš tada reći: “Ne mogu da se bavim naukom, nego moram prvo da se bavim strankom, da bih mogao bilo šta da radim.” Kad je Đinđić bio živ, ljudi su se vraćali iz inostranstva da žive ovde. I onda su im samo potkresali krila. Danas su ti isti ljudi mnogo razočarani što su ovde.
Ili su se vratili odakle su došli tada, kad je Đinđić zalaufao ovu zemlju…


Tačno, ili su se vratili nazad. Drugo, kod nas se ništa ne zna. Mi ne možemo da rešimo: hoćemo Evropu, nećemo Evropu; hocemo uređeno društvo, nećemo uređeno društvo; hoćemo višepartijski sistem, koji je zaista višepartijski, ili ćemo da imamo dikaturu partija, u kojoj oni ne moraju ni da prijave kako se finansiraju. Baš to dovodi do sistemske korupcije. A kad imaš sistemsku korupciju, sve ostale stvari se urušavaju i onda dolaziš do toga da je neko i autoškolu upisao preko veze. Najobičnije stvari se rade preko veze.Tako razvijaš onaj deo mozga koji ti, realno, ne treba kad živiš u bilo kom uređenom društvu. Ne pričam o Švajcarskoj. Pogledaj, već Hrvatska se trudi iz sve snage. Dobro, oni imaju more, napravili su put, imaš utisak da se trude da pokrenu svoje društvo. Slovenci su do prekjuče ipak bili s nama. Tamo ne možeš đubre da nađeš na ulici, pored puta.

Pitala si me malopre o mom odlasku odavde. Razmišljao sam, to bi mene teralo da idem nege da perem čaše, da radim ispred disko kluba ili tako nešto. Što me u ovoj fazi izgleda još uvek nije dovoljno pritisnulo. Kad bi znao da možeš da odeš odavde i da radiš negde drugde, možda bi ti bilo lepše. Ovako znaš da ne možeš da radiš u EU. Kad bih dobio da snimam film, recimo, u Mađarskoj, oni bi morali da vade vizu za mene. Znači, ti ne učestvuješ ravnopravno u tržištu rada, jednog velikog društva koje se nalazi oko tebe.

DaDole
03-02-2014, 21:36
Jedan film si snimao baš u Mađarskoj. Reč je o rediteljskom prvencu Anđeline Džoli, U zemlji krvi i meda…


Morali su da nam vade radne vize. I nije to tako veliki problem. Ona se daje na kratak i ograničeni period. I mora da se tačno navede šta je tvoja radna viza. U Austriji sam radio jednu seriju i imao sam 5-6 dana snimanje. Dođem u ambasadu, stanem u red i čekam… Jeste to išlo preko atašea za kulturu i jeste, samim tim, bilo lakše, ali opet dođeš i čekaš. Mi ne igramo veliku utakmicu. Mi stalno igramo neku regionalnu ligu, koja postaje sve uža i uža. Više nemamo ni festival gde dolaze hrvatske, slovenačke, makedonske, crnogorske, bosanske predstave. Koliko god to nacionaliste nerviralo, mi imamo istu kulturu, mi smo čitali iste knjige, gledali iste filmove…
I govorimo istim jezikom…


Ili, ajde, možemo da se razumemo, ako baš teramo mak na konac. Mi čak ni tu ne učestvujemo. EU nas tera da imamo regionalnu saradnju, a mi ništa. Jer, ako možeš da sarađuješ s komšijom, onda ćeš moći da se dogovoriš i sa susednom zgradom. A ako ne možeš sa prvim komšijom da se dogovoriš, kako ćeš sa susednom zgradom… Zar ne možemo da vidimo šta to znači kao vrednost, a ne kao dobit. Šta to zahteva od tebe, a ne samo šta će to tebi doneti.


Mislim da nema ničeg spornog ni u tome ako gledaš kroz dobit. Ako posmatraš tržišno, zar nije bolje da imaš predstavu i u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, ali i u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici?


Tako je, tako je… Ljudi koji se bave poslom, to su već prevazišli. Ovi koji se bave kriminalom nikad nisu ni imali taj problem. Mi kasnimo. Kultura je ihahaj iza toga. To su mali i bedni pokušaji gde mi hrabro nešto radimo. Kad god smo bili u Zagrebu, oni su uvek imali problem sa svojim nacionalistima. Kao što mi imamo problem, kad oni nama dođu u goste. Uvek imaš neku budalu koja nešto trubi. Ali, čini mi se – lepše je okušati se na svetskoj sceni. Ipak je ovo sve globalno selo, koliko god mi pokušavali da se zatvorimo u naš mali atar. Kad napišeš knigu, ajde da vidimo kako svet reguje, a ne samo nekih 20 ili 50 ljudi. U tom smislu, mnogo je lepše živeti i raditi, jer živiš onda na planeti. Ja živim u Beogradu, u 12 ulica ukupno. To sam shvatio kad sam video kuda idem i da ne znam ljude.

DaDole
03-02-2014, 21:37
A kako si shvatio da ne znaš te ljude? Po čemu se oni razlikuju?


Gledam ih i nije mi jasno ko su oni. To je čitav jedan svemir onih koji su zadovoljni pravcem u kom sve ovo ide, besom i mržnjom koju osećaju prema drugima… Važno je jedino šta ćeš dobiti, a ne šta ti moraš da uradiš. Ili: biće plata hiljadu evra… Pa, neće, rođeni. Zato što smo mi malo tržište, ne možeš da imaš veliku platu. Mi smo nekad imali 500 hiljada gledalaca za film. Današnji filmovi ne mogu da imaju preko 100 hiljada. Imala je Zona, ali to su neki fenomeni, a ne pravilo. To je zato što nemaš bioskop. Nemaš kulturu odlaska. Kozara, Odeon, Jadran… više ne postoje.


Jedini bioskopi koji rade danas su u tržnom centru.
Pa, dobro, nek ima i u tržnom centru. Imaš i na kiosku Andrića, Cecin album, gaćice i vibrator, pa biraj. Ali nije sve kiosk. I ti onda provališ da je sve trulo. Korupcija je do guše, svi su se umuvali jedni s drugima. Oni koji bi trebalo njih da jure su, zapravo, isto sa njima bili, ili će biti, ili jesu sada. Sve je reciklaža jednog istog društva koje bi sad trebalo samo sebe da ujuri. Pojavila se stranačka elita. Oni su 20 godina narodni poslanici. Ima tipova koji su po dve decenije u skupštini, nisu tamo reč rekli, ne znaš ko su. Sve je to jedna kula od karata koju ako pipneš, lako će se srušiti.

Rekao si u jednim intervjuu, a povodom filma u U zemlji krvi i meda, kad su te pitali da li si se dvoumio da prihvatiš ulogu:„To je moj posao, moja je težnja da igram u vrhunskim filmovima, snimanim u najboljoj svetskoj produkciji. Ja sam glumac i ne bavim se politikom.“ Ipak, taj film je kod nas izazvao brojne upravo političke rasprave, koje nisu imale nikakve veze sa kvalitetom filma. Ne ulazeći u to kakav je film, kakva je režija, kakva je gluma, kako si ti video tu, takvu, raspravu o filmu?


Stalno imaš takvu raspravu. Stalno se izbegava suština teme. Jer, šta je to tako uzbudilo te ljude…

A da pri tome nisu ni odgledali film. Osuda je krenula čak i pre premijernog prikazivanja…
Pa čak i da su videli. Pa čak i da je loš film. Ajde da uzmemo kao hipotezu: loš je film. Pa, dobro. To je film. Šta te je toliko uzbudilo? Šta te je nagnalo da se toliko uzbudiš oko toga? Pa, uzbudilo je što to čačka jednu temu koja je vrlo komplikovana i kompleksna. A to jeste naše suočavanje sa prošlošću. Čim možeš da pričaš o nečemu, to znači da vise nije tvoja trauma. Jer, trauma je nešto o čemu ne možeš da govoriš. Primećujem da je kod nas zabranjeno da se o tome govori. To je pouzdani znak da je to naša trauma. Onog časa kad bismo o tome mogli da pričamo, onda bi to bio znak da lečimo našu trauma. Kao glumac uopšte nisam dužan da učestvujem u takvim raspravama. Drugo, to je stavljeno u takav položaj da ja sebe branim, da sam izdajnik. Ali, čini mi se da dokle god se oni sekiraju zbog mog rada i zbog mene, dokle god me ne tapšu nacionalisti po ramenu, na dobrom sam tragu.

Čitala sam na internetu komentare ispod tekstova sa tvojim izjavama, ima užasnih stvari. Je l’ te to nekad uplaši? Pomisliš li da bi ta neka budala mogla da ti naudi?


Ma, to je besmisleno.

DaDole
03-02-2014, 21:37
Besmisleno ako neko napiše: “Ajde Đuričko, izađi, čekam te, polomiću te”?


Bilo je još i gorih i glupljih stvari, ali internet pruža tu mogućnost da ti pod imenom Svrčuge3 izgovaraš gadosti i gluposti. To je danas normalno i demokratija pruža mogućnost da raspravljamo na taj način: kad kažem jednu reč, tamo 194 lika ima negativan komentar. A onda ima nekih divnih ljudi koji me brane, pa se upletu sa ovim ludacima. To je potpuno besmislena rasprava…
Nije da me plaši, ali ne mogu da budem baš ravnodušan. Ružno mi je da neko preti pod imenom Bubamara. To je deo sazrevanja našeg društva, koje pokazuje frustraciju. Ti rat ne smeš da pomeneš. Kao ni bombardovanje. Postoji jedna zvanična verzija u koju ne smeš da dirneš. Imam utisak da smo mi, obični ljudi, nagde između čekića i nakovnja.


Nemalo je fašističkih ispada, ne samo na forumima…


Ma, ti imaš raspravu na televiziji gde je legitimno da sedi čovek fašista u studiju i zastupa tezu da bi trebalo sve pedere zadaviti. S druge strane imaš čoveka koji je homoseksualac ili nekog ko se bavi ljudskim pravima, koji se brani. Kad pređeš granicu i odeš tek u Hrvatsku, vidiš da je malo drugačije. Da nije baš dozvoljeno biti otvoreno fašista na televiziji.

DaDole
03-02-2014, 21:46
Mislim da nisu ni oni izlečeno društvo. Imaju i oni svoje fašiste, pa čak i na televizijama…


Ali tamo se ipak nešto pomera. Mislim da će njihovo društvo pre da ozdravi, jer oni govore o tome. Oni na dan neke državnosti daju zastavu majci koja je izgubila dete. Ta zastava joj neće vratiti sina i koliko god je to jedna užasna, morbidna, igrarija nacionalista, oni ipak pominju da je to bilo. Ti ovde imaš ljude koji nemaju ruku i nogu, oni su učesnici rata, koji se zvanično nije desio. Odnosno, Srbija nije učestvovala u njemu. A kako nemaš ruku? Ti tipovi koji su ih nagovarali, tapšali po ramenu, govorili im da su heroji, i dalje sede u nekim strankama, a ovaj koji se borio, koji nema ruku, on je nula. I uvek je: “A šta su oni nama radili?” Čoveče božiji, uopšte ne ulazim u to šta je tebi neko radio… Kad se vrati sve na čoveka, ne postoji “mi” i “vi”. Ako ti kažem da ima tamo tip bez ruke i noge, zove se tako i tako, borio se tu i tu, bomba pukla... To znači, bio je rat. Ajde da razgovaramo o tome. Koliko god da je strašno, hajde da probamo da se vremenom probijemo kroz te užase, kroz te mrakove. Postoji onaj REKOM, pokušaj da se napravi šira slika šta se stvarno dogodilo, jer svako ovde ima svoju verziju. U Hrvatskoj čuješ: “Haški tribunal je izmišljen da šalje hrvatske domoljube…” Čekaj, čekaj, pa i ovi naši budalaši isto to pričaju: “Haški tribunal je izmišljen da šalje srpske heroje…”

Ima jedna dosta prosta logika. Nema ubijanja. I kad to staviš kao pravilo broj jedan, onda ćeš vrlo lako da vidiš ko je s koje strane. Da imaš ljude i imaš neljude. Imaš ljude koji su ljudi i imaš neke neljude koji su ipak ljudi, koje je neko začarao, a kad bi ih malo raščvrljio, malo s njima razgovarao, mogao bi da u njima nađeš ono ljudsko. Ako pođeš od prava na život, kao neotuđivog prava, onda ćeš videti da su svi oni koji su učestvovali u ubistvu Đinđića porušili to pravo, kao i svi koji su ga zagovarali ili su intimno bili zavedeni novinskim člancima Kurira i onih užasa…

DaDole
03-02-2014, 21:47
…Nacionala, Balkana, Identiteta…


Samo se dogovori sam sa sobom: nema ubijanja. E, kad društvo bude to razrešilo, biće nam bolje.

A ti misliš da je srpsko društvo spremno da se dogovori sa sobom?


Ne znam da li je spremno. Ali, dok to ne rešimo, imaćemo tipa koji drugom tipu ukida to pravo, zato što ovaj voli svog druga. Ajde da se dogovorimo, ajde da napravimo referendum: ima ubijanja ili nema ubijanja nekoga ko drugačije misli, ko je druge vere, boje, nacije, ideje, stava, opredeljenja… A to su sve tvoja prava.


Svakog septembra ili oktobra, kad krene organizovanje Parade ponosa, imaš one koji bi da ukinu to pravo. Pravo na život. Pa se skandira: “ubij, zakolji, da peder ne postoji”, kao i gomila drugih, sramnih, parola. Godinama unazad, te i takve protivnike parade, zdušno podržava i Srpska pravoslavna crkva.
Tako je. A meni će, opet, posle ovog intervjua verovatno 1000 fašista da preti. S druge strane, u toj crkvi, siguran sam, postoji dobrog sveta i nisu oni zli po svojoj prirodi. Imaš pet ili šest ljudi koji su zavedeni i koji ne razumeju osnovu onoga što im je posao. A to je hrišćanstvo. To je duša. To je čovek. I tamo, u njihovoj knjizi pravila, prvo je - ne ubij.

Jedna od teza za ubistvo Zorana Đinđića je da je on izručio Haškom tribunal optuženike. Dobro, ok, smatraš da to nije u redu, nije zakonski… Kazni ga po zakonu. Čoveče, ti dođeš i streljaš 20 ljudi iz puške, pa te ne ubiju posle toga, nego ides u tvorza. Za silovanje deteta ne možeš da ubiješ čoveka. Kako onda možeš da ga ubiješ zato što je nezakonito izručio nekog Haškom tribunalu? Pa, nije to, nego im je dirnuo u pare. Diruo im je u to što su krali, otimali, trpali u džepove godinama. I sad je odjednom bilo pitanje: “Šta ćemo da radimo sad?” Deset godina kasnije, sad je tek usvojen zakon da se imovina koja je stečena protivpravno oduzima. Tek je sad to stiglo na red. Oni su imali 10 godina da to lepo legalizuju. Zato legalizacija i traje ovako dugo. Ali opet počni od prava na život. Pravo je i na moje mišljenje da su naši imali logore za žene u Bosni, po mojim saznanjima. Tako je moje pravo da radim svoj posao, da glumim u filmu.

DaDole
03-02-2014, 21:50
Ti si zbog toga smatran izdajnikom.


Jeste, ja sam izdajnik, a neko ko je stvarno držao taj logor, on je heroj. Pa, nije. A čak i ako sam ja izdajnik, imam pravo na život. Optuži me da sam izdajnik, zatvori me, osudi me, ali nema ubijanja. To je toliko prosto. On navija za Rad, a ovaj je Rom. Pa? Da li to tebi daje za pravo da mu oduzmeš život? A mi ni taj prvi korak nismo savladali. Ti i dalje imaš ljudi koji misle da je trebalo ubiti Đinđića i mnogo nam je bolje sad zato što je ubijen.


Jedno istraživanje, rađeno neposredno pred atentat, pokazalo je da je Đinđić imao svega osam ili devet odsto podrške u tom trenutku. Smatran je izdajnikom, saradnikom mafije, kriminalcem. Kad se desilo ubistvo, pa se pojavilo neverovatno mnogo ljudi na sahrani, nekako su se svi ti koji su o njemu loše govorili u javnosti, okrenuli za 180 stepeni…
To “neverovatno mnogo ljudi”, je tih devet procenata. Nas je uvek bilo 9 ili 10 posto. Nikad vise od toga. Mislio sam da će nas vremenom biti više, da ćemo uspeti. Voziš se jedan dan s taksistom, on, vidiš, čita neke grozne novine, čita pamflete državne bezbednosti i ti sad pričaš s njim. On kaže svoj stav: “Mislim da bi trebalo ubiti sve pedere.” A ti ga pitaš: “Čekaj, a šta ako je tvoj neki rođak homoseksualac?” Kaže: “I njih!” E, onda se vratim na ono prvo pravilo, pravo na život. Slaže se. I sad taksista i ja lomimo mozak jedan drugom i ja se nadam da sam ga malo zatrovao i pomerio naovamo.

DaDole
03-02-2014, 21:53
A on misli da je tebe pomerio na svoju stranu…


Ili kaže: “Ovaj Đuričko je izdajnik.” Ti vidiš koliko ispliva gluposti, koliko majmunluka, prostakluka, zatucanog ponašanja oko ove Parade. Kad je bila ona prva, bio sam u fazonu: dobro, šta s tim? Realno, baš me briga. Njihova stvar. Kao što ovi majmuni idu ulicom i protestuju protiv hapšenja Mladića. Oni viču: “nož, žica, Srebrenica” i idu sa slikama Ratka Mladića. Ovaj grad je dovoljno veliki da može da proguta i te barabe. Ti gledaš i možeš jedino da kažeš: “Dobro, to je njihovo pravo.” Ja se duboko ne slažem s tim. Tad su ovde bili i neki moji poznanici iz Sarajeva, koji imaju rođake koji su tamo stradali. Oni to gledaju. Kažem: “Ne znam, brate, šetaju i to je to.”


Ipak ne mislim da je pravo svakog da uzvikuje šta hoće, kao što je “nož, žica, Srebrenica”. Pa, upravo je to kršenje Ustava ove zemlje…


Naravno, negiranje ratnih zločina u Nemačkoj posle rata smatralo se krivičnim delom. To nije smelo da se radi. Ti imaš ovde na Pravnom fakultetu predavanje nekih ludaka “dan oslobođenja Srebrenice”. Pa, čekaj, imaj milosti. Neću da ulazim u to ko je u pravu, nisam istoričar, ali imaj milosti. Ako neko tamo ima sahranjene svoje rođene, ne možeš da im pričaš: “Nije vas bilo osam hiljada, nego vas je bilo četiri hiljade.” Ne osam hiljada, ne četiri hiljade, nego – nijedan ne sme da se ubije. I uvek je tu onaj odgovor: “A znaš ti šta su oni nama uradili?” Nema toga, ne možeš ni te naše da ubijaš.
Kad staneš na stranu žrtava, vidiš da smo svi mi žrtve. Kao što su Albanci, koje su sahranili vezane žicom u Batajnici, tako su i neki Srbi, nesretni, ko zna gde sahranjeni vezani žicom. Ili ona mala devojčica Milica Rakić, koja je poginula tokom bombardovanja. I Milica i ti nesretni ljudi sa Kosova koji su tu sahranjeni, oni su svi moji. Oni su vise moji nego bilo koji Srbin ili Albanac koji je ubijao, ili onaj frik u avaksu gore. A ovi koji su ih ubijali - oni nisu moji. I nikad neće biti moji, ma koliko bili Srbi ili Albanci. Ne interesuju me. Nisam ja rođak sa ubicama. Kao - oni su Srbi. Nisu. Srbi su dobri ljudi koji u autobusu ustanu kad neko maltretira nekog i kažu: “Ajde, udari mene.” To je moja fiksacija Srba. Neko ko skine kaput i da devojci kad je hladno. Neko ko u kafani, kad devojka pije sok, a on pije pivo, plati i njeno piće. Ne dozvoli da ona plati. Mislim da su to naše vrednosti, a ne Ratko Mladić. Ana Ivanović, ona je naša vrednost. Srbi su lepe žene, koje su uspešne u svom poslu, a ne ružni generali.
A gde je u odnosu na to Srbija danas?


Mi nikad više ne možemo da se vratimo u ono doba.


Kad to kažeš, misliš na to da više nikad, ipak, neće biti ratova?


Pa, neće. Nemamo više kapacitet da ratujemo. To je dobro. Ali i dalje postoji frustracija koju pakuju ovim mladim ljudima, koji nisu slobodnog duha i mozga. Oni stalno stvaraju frustraciju da svet mrzi Srbiju i da je njihova suštinska želja da unište Srbe. Pazi, u svakoj zemlji postoje nacionalisti i ekstremisti. Ali se svuda tamo vode kao marginalna grupa.


Oni u Srbiji nisu marginalni. Oni su i u vlasti.

DaDole
03-02-2014, 21:55
Oni forsiraju ovakve međuljudske odnose. Takva se društvena klima pravi. Ti ne smeš u školi da kažeš da su Romi ljudi kao i ti. Ne smeš prema devojci da imaš normalan odnos, da kažeš kupio sam joj cveće. Drugi klinci će reći: vidi ovu budalu. Sve je devastirano. Devojčice gledaju na televiziji pornografiju, devojke koje prodaju tela. Nek budu i gole što se mene tiče. Imaju puno pravo da to rade. Ali je strašno što je to model vrednosti. Rađeno je svetsko istraživanje šta su svetionici po kojima nameštate kompas vašega broda. Amerikanci, koji su inače prilično neobrazovani, kad pogledaš prosečnog građanina koji ne zna ni gde je Irska, rekli su da je njima, recimo, uzor Martin Luter King. Naši su odgovorili: Ceca! Oni nisu razumeli pitanje. To je problem kapaciteta naše tintare. Mi ne možemo da ukapiramo šta su vrednosti. Možeš da se ložiš na Cecu, pa da kažeš uspela je, peva, dobro joj se prodaju ploče…


…udala se za ratnog zločinca…


Ne verujem da ih to pali, mada ne znam. Ali, ja te ne pitam to. Pitam šta su tvoje vrednosti, koji su to ljudi na koje si ponosan, na koje misliš da bi voleo svoj život da uputiš. Kad god se izgubiš u životu, na koga se orijentišeš? Pa, ne na Cecu, živ ti ja. Kako, bre, na Cecu? Šta ti je? Đinđića, recimo, niko nije ni pomenuo. On nije na toj listi. Novak Đoković im je negde dalje. Dobro, pomenuli su Teslu, tu mogu da se složim, bili su na tragu. On je veliki naučnik, bio je protiv rata i bio je Jugosloven, što je nerviralo i Hrvate i Srbe. Ali u humanim “vrijednostima”… Suštinski, nisu pitanje razumeli.
Ima jedna divna Prudonova rečenica, parafraziraću je: “Dubinu propadanja nije moguće sagledati. To se za generaciju ili dve neće zaustaviti. Moramo navići da to primamo bez preterane tuge, oslonimo se jedni na druge i dozivajmo u tami.”
Optimistično…


Da, to ti je moja prilično optimistična prognoza za budućnost.

Šta je svrha političke partije? Kažu: da dođe na vlast. Pa, nije to svrha. Svrha je valjda da sprovedeš svoje političke ideje i da povedeš društvo u nekom pravcu u kom bi trebalo da ide. A mehanizam kako ćeš to da izvedeš, jeste da dođeš na vlast. Svi su oni već bili na vlasti. Sve se obrnulo ceo krug, evo i drugog kruga. Naša iskrena želja da idemo u Evropu je partijska stvar koja služi da se dobijaju izbori, odnosno da se ostvari svrha – da dođu na vlast. Stalno imam utisak kao da nas skidaju sa pića, moramo da ostavimo alkohol, a nikako da to uradimo: “Šta je, super mi stoji, popijem možda dve-tri ili pet-šest-deset…” Ne može da se pije na radnom mestu. Moraš da se umiješ. Moraš da kažeš dobar dan. Da ne pričam o socijalnoj pravdi, o našoj ideji gde ćemo i šta ćemo. Mi ništa ne proizvodimo. Više trošimo nego što zarađujemo. Generacije moje dece će te dugove vraćati, ako ne i njihova deca. Samo da imaju čime da vrate. Koja je ideja? Opet se vraćamo na tri čepa i četiri rupe. Gledaš svoje domaćinstvo, pa vidiš da ne možeš da trošiš više nego što zarađuješ. Možeš da pozajmiš od ujne iz Nemačke. Možeš jednom, tri puta, ili pet puta, ali će i ujna onda reći dosta sine. Nema ideologije, sem ove desne. Koja nije čak ni ideologija. I to je budalaština.
A kako, u ovakvoj Srbiji, žive glumci?


Pesma!


Je l’ vas mnogo za ovolicko tržište?


Pa, nije mnogo. Aktivnih ima oko hiljadu. Toliko imaju četiri agencije sada u Vladi, koje primaju platu, a ne moraju da rade. Kako je moguće da imaš četiri agencije u kojima imaš ne znam koliko ljudi kojma si rekao da ne dolaze na posao, a primaće platu. Pa, primi ih makar da lepe etikete, da se javljaju na telefon, nek pomognu nekako. Kako je moguće da ne radiš, a da primaš platu.


Ti si veoma angažovan glumac. Ima te u pozorištu, na filmu, bio si jedno vreme i tv voditelj. Koliko biraš uloge? A koliko, naprosto, prihvataš ono što se nudi? Ima li, uopšte, prostora u Srbiji da se uloge biraju?

DaDole
03-02-2014, 21:57
Ne smem da se žalim, jer stvarno radim dosta. Ali znam da su kolege koje rade samo malo manje od mene, već na ivici, a ovi ostali su baš u problemu. Glumci ne mogu živeti bolje od ostatka društva. Možda fudbaleri ne dele sudbinu naroda, ali glumci da. Nije neka ponuda, nema 30 filmova pa ću da odaberem tri. Snima se četiri filma godišnje i to je sve jeftinije, sve slabije, sve su manje produkcije. Filmovi polako izumiru, jer smo ubili bioskope. Ako igraš samo u Srbiji, to je onda neisplativ posao i samim tim ga nema. Pozorište će preživeti. Preživelo je sve, pa će preživeti i ovu našu Srbiju. Trudim se da radim nešto što mi je zanimljivo, nešto što me uzbuđuje. Postoji nekoliko pravila. Prvo, da budu dobri novci, drugo, da bude dobar komad, da te profesionalno pali, i treće, s kim ćeš raditi, s kim ćeš provesti tih mesec, dva, tri ili koliko bude trebalo. Nekad sam spreman da popustim najviše na prvom planu – planu novca. A za ova druga dva sve manje pravim kompromise.


Kažeš: snima se četiri filma godišnje. Zar kad tako pogledamo, nije ipak previse nekih škola, fakulteta, koji obrazuju glumce?
Tržište je u pozorištu ili na filmu uvek u igri. Koliko god mi bili u socijalizmu, ti nisi mogao po radnom naređenju da teraš nekog da bude glumac. Ponuda je u jednom momentu bila veća, zato što su se pojavile nove škole i vrlo brzo je čovek mogao, jednostavno, uz manje napora, ili uz vise novca, da postane glumac. Ali, ti si glumac samo kad radiš, a ne time što si nešto završio. Onog časa kad ne radiš, ti nisi glumac. Verovatno ima i mnogo takvih. Jer ima i previše učitelja. Stalno imamo previše nepotrebnih stvari, a premalo suštine. Imamo toliko političkih stranaka, a vrlo malo politike. Imamo toliko mnogo narodnih poslanika, a svi glasaju kako im jedan kaže. Daj onda devet narodnih poslanika, da dižu i spuštaju ruke. Nema potrebe da ih gledamo u tom broju. To je zato što mi kao društvo ništa ne radimo. Uvek će biti veća ponuda od potražnje. Svi ovi koji su pokušavali da rade u Americi, recimo, a neki od njih su i uspeli, reći će ti kako izgleda prvih nekoliko godina. Svi oni peru sudove, kelnerišu, moraš biti fleksibilan. Ali tamo postoji ponuda, da ti kao kelner možeš nešto da zaradiš, a da pri tome i studiraš ili pokušavaš da glumiš.


Ali, i to je kad si dovoljno mlad da to sebi možeš da priuštiš.
I kad možeš da stojiš, da bi bio konobar. Drugo, ljudi ovde neće da rade na sebi. Sećaš se još Đinđićevog socijalnog programa: pola u penziju, a pola da se prekvalifikuje. Nema potrebe za tvojim radnim mestom, moraš da se boriš, da radiš na sebi, da učiš… Ali, ljudi to neće. Kao: ja sam strašan radnik za šalterom. Pa, dobro. Nema vise tog šaltera, ajde smisli šta bi još mogao da radiš? Kad je postojala ta njegova energija, imao sam utisak da će veći talas ljudi to da preokrene. Ako smislimo da je poljoprivreda najbolje što znamo, evo – naučiću da vozim traktor, pa će biti i za mene posla tu. Kapiram da nije tako teško.


Danas nema tog talasa energije, na kom bismo mogli da se menjamo?


Nema, naše šanse su prokockane. Svet je otišao daleko, a mi i dalje mislimo i Kosovo i Evropa. A zapravo stojimo u mestu. Nit Kosovo, nit Evropa. Ajde da rešimo to. Je l’ hoćemo Kosovo? Kako ćemo Kosovo? Šta ćemo tu da uradimo?Ili, ako je opredeljenje Evropa: šta radiš da stignemo tamo? Na kraju, šta radiš da bude i Kosovo i Evropa? Kosovo je za glasače, zato što su im napunili uši nacionalističkim budalaštinama. I Evropa je za glasače, jer su im napunili uši da je tamo raj na zemlji, poteći će med i mleko ulicama. Neće, čoveče. To zahteva tvoju intimnu promenu. Da se ti, kao društvo, promeniš.
Pominjali smo na početku razgovora tvoju vojsku. Postoji jedan zanimljiv detalj. Obuku si odradio u Zaječaru, odakle je Zoran Radmilović. Kad si odlazio tamo, video si jednu dobru stranu svega toga: “Obožavao sam njegov stil igre i činilo mi se da bih možda mogao da ukradem neku iskru toga.” Jesi li tada ukrao tu, neku, iskru? Prošle godine si dobio nagradu baš Zoran Radmilović, za uloge u predstavi “Metamorfoze” JDP-a.


Da, dobio sam „Zorana“. To mi je možda i jedina nagrada za pozorište. Zapravo, dobio sam još jednu za mladog glumca, ali ovo je baš to što sam želeo. A iskru... Voleo bih da sam iz tog šinjela, kako se to kaže. On je imao neverovatan komički potencijal, ali ima nečeg užasno tužnog, tragičkog, neček stvarno ljudskog u njemu. Sećaš se Majstorske radionice? On je običan majstor, a to je tako vrhunski, neki čovek s dušom. Mnogo je lepo igrao sve te stvari. Zapravo, kad već zapadneš u Zaječar, onda pokušaš da nađeš neki pozitivan obrt.

DaDole
03-02-2014, 21:59
Kad si dobio tu nagradu, rekao si da si oduvek imao policu spremnu baš za nju.


Ja sam nekako znao da ću jednog dana dobiti tu nagradu. Imao sam utisak da mi, prosto, pripada. Očekivao sam je i ranije, ali kad god da je došla, dobro je došla.


Imaš li sad neku praznu policu?


Nemam, to sam jedino želeo. Ustvari, imam jednu. Za Oskara.
Podtekst

Rodjen si u Beogradu, tu i odrastao. U nekim intervjuima si govorio o svom gradu, a u jednom pre nekoliko godina, rekao si: “Ne poznajem više ovaj grad. Ne znam da li je previše ljudi došlo ili se previše loših stvari desilo...“ Jesi li u medjuvremenu „upoznao“ Beograd? Kakav je danas?
Moguće je da sam u godinama kad više ne moram da poznajem svoj grad. Sve manje poznajem i ovu zemlju. Ja živim u jednom zatvorenom krugu za koji mislim da je Beograd. A to, zapravo, i nije Beograd. Beograd nije ono što sam nekad mislio da jeste. Na šta sam bio ponosan. Znaš da smo jako voleli turiste, da smo bili srećni kad ih sretnemo. Čak nam je bilo smešno kad smo bili klinci da neki stranci dolaze da gledaju Beograd. To nas je radovalo. Činilo mi se da si mogao da budeš bilo koje rase, boje, vere, bilo čega… Ovaj grad je taman veliki i taman mali da možeš da nađeš istomišljenike i da možeš da zbrišeš od neistomišljenika. Imam utisak da se sve to promenilo, da su se vrednosti promenile i da to vise nije to.


Ima i danas turista, ali smo se mi promenili, pa i prema njima…


Vidim da i dalje u nama, u nekim dobrim ljudima, postoji potreba da budemo dobri domaćini, da imamo potrebu da se pohvalimo kako je divan grad, kako u njemu možeš slobodno da šetaš u zlo doba noći, gde god hoceš… Ili makar po centru…
Ali, onda se u tom istom centru, u sred bela dana, desi ubistvo mladića iz Francuske, na očigled ljudi…


…Pa se desi ubistvo onog malog Roma. I onda se zapitaš, kako je to moguće. To se nikada, nikada, nikada nije dešavalo. Kad se desilo ono ubistvo turskog ambasadora, bio sam strašno ponosan jer su neki stari “partizani” skolali ubicu u Tašmajdanu: “Gde ćeš ti ludače da ubijaš po našem gradu…”

Znaš, izmenile su se društvene okolnosti. Ovde je uvek petak. Svaki dan je petak. Ovde niko ne radi “krvavo”. Kafane su malo praznije, kafići su prepuni od deset ujutru. Ispred su ti neki tipovi već parkirali automobile, koje panduri ne smeju da diraju, nego smaraju neku ženu sa jugom. Uvek sam nalazio opravdanje za takvu kulturu življenja: ajde - rat je, pa ajde - sankcije su, pa dobro ajde, pa dobro ajde, pa evo ja sad imam skoro 40 godina, a on i dalje prosipa pikslu kroz prozor auta, parkira gde i kako hoće…
Baca smeće sa terase…


Pa, ja stvarno ne mogu to da razumem. Imaš sad legalizaciju. Moguće da postoje neki divni ljudi koji su mukom naterani da sazidaju kuću negde gde to nije dozvoljeno, ali da ih država pet godina moli da se legalizuju, a da se to i dalje ne završava, dok se ovi koji su legalno radili i legalno zidali osećaju kao budale… Stalno gledaš nepravde. A mlađim generacijama ti možeš da pričaš do jutra šta su vrednosti, oni će da rade ono što vide. Ako vide da ti nelegalno sazidaš kuću, a da je posle legalizuješ za 100 eura, reći će: “Što bi ja vadilo dozvolu?” Ili: “Što ne bih prosuo pikslu kroz prozor?” Ili: “Što ne bih bacio smeće sa terase?”; “Što ne bih pljunuo?”; “Što ne bih isekao drvo?” Tužno je, ne vidim progres. Nama Šveđani naprave parkić, ali mi ga, svejedno, petog dana slomimo. Kupili smo nove tramvaje, napravili su šine, grad svetli… Jesu bolje neke stvari, ali taj međuljudski odnos ne valja. Pusti, brate, pešaka da pređe ulicu, pusti ženu da se isparkira… Sve su neki nervozni, samoživi, nadobudni tipovi, ljuti i besni. Nema tog… suživota… Nekako mi ta hrvatska reč bolje zvuči. I to je ono što me razočarava. Džip parkiran na delu gde bi trebalo ljudi s kolicima da se popnu. I ja u Birčaninovoj ulici vidim čoveka koji ide kolicima po putu, trubnem mu i pitam: “Šta radiš tu, čoveče?” “Pa, nemam gde da se popnem”, kaže mi. Stanemo mi, popnemo čoveka preko onog ivičnjaka, iza trube, besni, oni koji čekaju. A na mestu gde bi trebalo da se popne, stoji taj džip, pandur je prošao dva puta, ali ne sme da digne. Ne mogu da se ljutim na pandura, nije on kriv, ko zna čiji je to auto, da ga digne, pa da ga pošalju u Medveđu…
Kako da se ne ljutiš i na takvog policajca, koji pomeri jugo, ali džip neće? Ako ćemo svi tako…

Slažem se, ali riba smrdi od glave. Sistemski ne valja. Kao što je bilo za ova vezivanja pojaseva. Buka oko toga gde ćemo mi da se vezujemo. Sad prave automobile tako da ti svira kad se ne vežeš. I ljudi su se setili, odu kod Kineza, kupe neko zezanje koje zabodu da ne svira. Pa, čoveče, veži se, aman, dobro je za tebe. Ili, roditelji napred vezani, a deca pozadi odvezana. Kad sa 60 ukočiš, dete ti je na menjaču, ili se negde razbilo o šoferšajbnu. Kao: “Nismo se vezivali 100 godina, ti si išao u školu, pa nisi bio vezan.” Nisam, ali tada toga nije bilo. Sada ima. Nije bilo ni pasterizacije, umiralo se na porođaju, mi sad peremo ruke pre tih stvari. A ovde je stalno neka “krivina”. Ja sam držao restoran i mi smo sve radili na belo. Svi prijatelji su me pitali da li sam normalan. Kroz godinu dana shvatiš da sam ja imao 4 zaposlena, u toj ulici ima 20 restorana i svaki ima po jednog zaposlenog. Oni imaju po 100 stolova, ja sam imao devet. Imam utisak da te čitavo društvo, da te sistem, tera da upadaš u neke sive zone, da stalno radiš nešto što je nelegalno, da radiš nešto što nije pristojno i kad vidiš da to prolazi pet puta, šesti put to je sistem u tvojoj glavi. Kao i preticanje preko pune. A onda se klinac od 18 zaleti i zakuca u ljude koju su vozili svojom trakom i bili vezani… Dalekosežne posledice haosa sad stižu na naplatu. I tek će stizati.




Razgovarala Jovana S. Polić

DaDole
05-02-2014, 09:40
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/mato%20parlov.jpgMate Parlov: Ne mogu biti nacionalista, ja sam svjetski prvak!

DaDole
05-02-2014, 09:42
U kafiću "Mate" u centru Pule nema bogzna kakvih relikvija, tek kamena "Zlatna rukavica" po kojoj je izliven trofej što ga je vlasnik i najveći boksač u SFRJ osvojio dvaput, jedan zlatni tanjur dodijeljen prvaku Evrope, i uljni portret šampiona u rukavicama. A Mate Parlov osvojio je još i zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Münchenu 1972. godine, bio je amaterski i profesionalni prvak svijeta u teškoj kategoriji ('78.), sedam puta balkanski prvak itd.

"Ovo shvaćam više kao prijateljsko druženje nego kao posao. Moji redovni gosti dolaze ovdje zbog mene, svakodnevno, i obično su to sportski obožavatelji. Tako da malo i popričamo, a ja radim. Dobro je i zbog fizičkog zdravlja."

Kafić dobar za fizičko zdravlje?

Pa da. Malo sjednem, malo prohodam, malo stojim za šankom. Šta bi' doma? Fotelja ili kauč i televizor? Pa ja sam uložio napora u svoje zdravlje, tokom boksačke karijere. Moram to nekako održavati. Zdravlje je važna stvar.
Otkad pušite?

Ajde, to sam počeo odmah kad sam prekinuo karijeru. Prije nisam, sve do te 1980. godine. Kako bih pušio i trenirao?

Bilo je i takvih. Slišković, Prosinečki, Paspalj...
Je li istina da Vas sport danas baš i ne zanima?

Pa nije me nikad ni zanimao. Bio sam od sporta posvećen samo svojim treninzima, nisam imao ni vremena ni neke posebne želje da pratim išta drugo. Tako je i ostalo.

Kako ste uopće i postali sportaš?

Gonila me želja da uspijem u onome u čemu sam osjetio da sam dobar. Nekakav prometejski oganj, volja za postignućem visokih ciljeva. Čim sam krenuo u to, morao sam... Dobro, nisam morao, ali sam tako to doživljavao. Da nisam imao tu upornost i nešto malo talenta, ne bih došao do vrha.

DaDole
05-02-2014, 09:43
Koji Vam je najdraži meč u karijeri?

Ima ih nekoliko, jako mi je teško razlučiti. Ne znam je li to bilo protiv Cuella, ili neki drugi važan meč za osvajanje titule, bilo koje od tih velikih.

Sjećate li se pjesmice: Kueljo, Kueljo, Kueljo, šta te to smelo, čekao si desnicu, a dobio ljevicu...

U, da. Bilo je toga... To je bila važna pobjeda, ali ja sam i druge amaterske titule osvajao kao prvi s prostora tadašnje Jugoslavije.
Amaterski se boks često nepravedno potcjenjuje.

Ma, amaterski boks je daleko teži od profesionalnog, ako ćemo pravo. Meni je titula amaterskog prvaka Evrope u Madridu 1971. milija od kasnije profesionalne, jer sam zaredom poslagao petoricu vrlo dobrih boksača da bih je osvojio. Kasnije sam osvajao profesionalne titule i protiv poluškolovanih boksača, što je ipak lakše. Znaju to i Amerikanci.

Znaju, znaju, Kubanci su ih dugo učili...

Jesu, istina je. Amerikanci i danas više poštuju olimpijsko zlato od titule profesionalnog prvaka svijeta. Profesionalnih verzija ima koliko hoćeš. Ja sam bio prvak svijeta po jednoj, a bila je tada i još jedna. A eto, i Kubanci su harali, pa sam bio prvak na prvom amaterskom prvenstvu svijeta u Havani. Kako ne bih to cijenio? "Umirao" sam do zlata! Ali ljudi to često ne znaju, ne razumiju razliku.

Kubanca ste pobijedili na Olimpijadi u Münchenu 1972. godine, kad su odnijeli pet zlata u drugim kategorijama.

Oni su bili čudo, ta njihova škola. Ali u profesionalnom boksu je lova, oni imaju medijsku slavu. Javnost ovako jedva pamti tko je bio Teofilo Stevenson, druge da ne spominjem.

DaDole
05-02-2014, 09:45
Na Vama se lijepo vidi da niste baš nešto agresivan čovjek, i da ste vrlo smireni... Jeste li se to malo "ispucali" kroz boks, je li toga prije bilo u Vama, ili nije zapravo nikad?

Nisam agresivan ni bio, ali jesam prilično žestok. Pa onaj me poraz smirio. Dotad sam udarao na silu, a onda sam se suočio s vlastitim, normalnim ograničenjima i počeo razmišljati. Shvatio sam da moram pobijediti sam sebe ako želim savladati druge. I to je bio najveći moj uspjeh. Odgovor na pitanje kako primiti udarac i suspregnuti bijes, ne pojuriti odmah na protivnika, strpiti se, pričekati pravi momenat. Tako se zadaju bolji udarci i prima se manje opasnih...

Jeste li bili "žestoki" i izvan ringa?

Ne baš u smislu da sam se tukao. To nisam, još od osnovne škole, od dječjih čarkanja. Nisam upadao u nikakva iskušenja izvan ringa, a nisam ih ni tražio.
Maloprije smo spominjali jednu Vašu izjavu o nacionalizmu...

Da - kako ja mogu biti nacionalist ako sam svjetski prvak? Mnogi to ne razumiju. Nisu bili ni prvaci države, a često niti sami sebe nisu uspjeli pobijediti. Svijet se divio mojim rezultatima, i svi su me svugdje prihvatali kao svoga, bijeli i crni, svejedno. Upoznao sam svijet, i ne mogu biti ništa doli kozmopolit. Tako ja gledam i na sport i na život.

Jeste li bili član Saveza komunista Jugoslavije?

Jesam, ali su me na kraju isključili jer nisam dolazio na sastanke. Nije me politika nikad zanimala. Davali su mi priznanja za moje uspjehe, i to je bilo sve. Ja sam u trenucima svojih slabosti tražio potporu u posve drugim stvarima.

U poeziji, recimo.
Da. Nadahnjivao sam se stihovima još od djetinjstva. Kasnije još izrazitije, u trenucima raznih kriza. Kao što kaže Tin, u Ganutljivim opaskama: Prebolio sam strasti, pa i ljutu pizmu./ Prekužio sam bijes na vjerolomstvo./ Prostodušno se čudim vandalizmu./ Ja bivam mlađi. Svijete, ja sam tvoje potomstvo!, tako se i sam smatram potomkom svijeta, iako ne bih dao na se i na svoje. Ali, muče me pitanja koja se tiču cijelog svijeta. Suosjećanje nas sve vezuje.
Koje još pjesnike čitate?

Volim i, opet bez izbora, upamtio sam puno pjesama Kranjčevića i Preradovića, Matoša i Cesarića. Alegorijsku pjesmu Zmija od Petra Preradovića znam napamet. Volim Branka Radičevića, Kad mlidijah umreti: Lisje žuti veće po drveću,/ Lisje žuti dole veće pada;/ Zelenoga više ja nikada/ Videt neću! Pa Minadir od Laze Kostića, Modru rijeku od Maka Dizdara, i mnoge druge.

Gledao sam Vas lani kako usred noći pjevate s društvom u kavani hotela "Pula". Pjevate li često?

Za društvo svi znamo i volimo zapjevati, pa i ja, dosta često. Svašta volim pjevati, domaće i strane pjesme, ali se bojim da opet slabo stojim s novijim repertoarom (smijeh)... Slušao sam uvijek Olivera Dragojevića, Mišu Kovača, Kemala Montena, zabavnjake i narodnjake, rokere i druge. Samo mi je važno da se osjećam dobro, zajedno s dragim ljudima.

DaDole
05-02-2014, 18:55
Boro Stjepanović: Kako sam pucao na Sarajevohttp://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/boro%20stjepanovic.jpg

DaDole
05-02-2014, 18:56
"Sredinom juna 1992, neka srpska vojna ili policijska formacija provalila je u naš stan i sina i mene nasilno mobilisala. Rafal u vrata, a onda: ‘Neka izađu svi muškarci!’ Sišao sam sa sinom. Ispred zgrade su već bile okupljene ostale komšije. Postrojili su nas, rasporedili: Srbe na jednu, Hrvate i Bošnjake na drugu stranu. Sjećam se, Nikola Šupica – ogroman, krupan čovjek u nekim razvaljenim papučama, magistar ekonomije, govori četiri strana jezika – pobunio se kada su ga izveli: ‘Ja sam Jugosloven!’, rekao je. ‘Neću sa vama!’ Nije pomoglo; kao i nas, i njega su odvojili na srpsku stranu.

DaDole
05-02-2014, 18:57
"Ne volim intervjue", kaže Boro Stjepanović. "Uostalom, šta bih tako važno imao da kažem? Zašto bi neki glumac, sam po sebi, morao da bude zanimljiv? Pored toga, to stalno prisustvo u javnosti, ta banalnost komentarisanja svega i svačega dovodi vas u situaciju da razmišljate i o tome hoćete li onim što izgovorite nekoga povrijediti. U Bosni kažu – meščini. Onda i ja: meni se čini da je tako; ako nije, ako ne mislite kao ja, nemojte da vas moj stav vrijeđa. A vrijeđao je... Jednom sam govorio o svojoj profesiji i novinar me je pitao – volim li glumce.

‘Glumce?!’, začudio sam se. "Taman posla! Zašto bih volio glumce? I među nama glumcima ima baraba. Ne volim nikoga generalno, na gomili – ni Hrvate, ni Srbe, ni Bošnjake, ni glumce, ni djecu, ni životinje. Volim konkretne ljude, sa imenom i prezimenom.’

To su mi mnogi zamjerili.

Glumci, inače, imaju ogromnu glad za javnošću koju onda pokušavaju da zadovolje na različite načine..."
Kako vi zadovoljavate sopstvenu glad za javnošću?


Tako što svakog mjeseca igram po pet, šest predstava; pored toga, na taj način i svoj organizam, svoju ličnost štitim od bespotrebnog trošenja. Dugo se bavim pedagoškim radom i najteže mi je da svakoj novoj generaciji studenata glume objasnim kako je veličina glumačke umjetnosti – mnogo više od premijera, predstava, crvenih tepiha i nagrada – sadržana u sposobnosti da se istražuje, da se uživa u probi; ili na filmu: od "akcija" do "stop".

Gluma je, kaže Arto, neposredna bezrazložnost. I to je tačno. Igrati neposredno, bez ikakvog konkretnog razloga... Često svojim studentima kažem kako će samo jedan od njih deset ili dvanaest postati glumac.

Odmah znate ko će to biti?

Sa umjetnicima nikada ne znate kada će se otvoriti; zato sam spreman da čekam. Jednom su nekog profesora na moskovskoj ili petrogradskoj akademiji pitali kako, među tolikim prijavljenim kandidatima, prepozna pravi talenat.

DaDole
05-02-2014, 18:58
Šta je u glumi harmonija?

Gledate na filmu Dastina Hofmana: izašao je iz zatvora i namjerava da se osveti bivšem prijatelju koji ga je potkazao policiji; traži ga; drama se zahuktava, mijenja mu se izraz lica, počinje da se znoji; bivšeg prijatelja pronalazi u automobilskoj radnji, prilazi mu i vi pratite – sve u istom kadru – taj strašni unutrašnji sukob glavnog lika, njegove promjene raspoloženja, psihološkog stanja… Bezbroj puta sam gledao tu scenu… Ne razumijem kako to uspijeva…

Zaista ne razumijete?

Ne. Teško je razumjeti, znate… Psihotehnika je ključni pojam kod Stanislavskog: svjesnom tehnikom doći do podsvjesnog stvaralaštva. Ili, kako kaže Hamlet, držanje, sve sa svojom maštom dovesti u sklad. To je idealan glumac. A takvoga nema.
Često se kaže kako je glumac samo čovjek koji reprodukuje tuđi tekst…

To nije tačno. Karel Čapek je jednom rekao da reditelji i pisci misle da su najvažniji; ipak, biraju da im u komadima igraju najbolji glumci, jer znaju da bez njih nema dobre predstave. Kada napravi partituru radnji, kada posloži sve slojeve lika, glumac se trudi da svaki put to što preciznije odigra kako biste, što kaže Didro, tačno znali kada će krenuti suza – i meni kao glumcu i vama kao gledaocu. To je izračunato. Suze dolaze iz glave. Ako nema glave, ako ona to nije dobro odabrala, posložila, uvježbala i izvela, džaba Šekspir, džaba Molijer.

DaDole
05-02-2014, 18:59
Igrali ste u gotovo svim filmovima Živka Nikolića?

Jesam. Sjećam se, jednom sam ispred Hotela "Crna Gora" u Titogradu sreo Živka i njegovu suprugu Vesnu Pećanac. Živko mi je rekao kako je, ugledavši me, na vrijeme "upozorio" Vesnu:

"Bježi, eno ti muža!"

I zaista, ne zna se u koliko sam filmova bio Vesnin muž.

Živko je bio skroman čovjek, senzibilan, pomalo zatvoren u sebe. Veliki reditelj! Uopšte, Jugoslavija je imala sjajne reditelje, glumce, pozorišta, kinematografiju. Zahvaljujući poslu kojim se bavim, proputovao sam cijeli svijet; gdje god da smo otišli, bili smo svjetska klasa, svuda priznati i uvaženi. A danas? Danas se grozno osjećam zbog načina na koji je Jugoslavija nestala. Kada govorim o toj velikoj zemlji, smijem se da ne bih plakao. Ali, nisam jugonostalgičan.
Niste?

Ne. Iz te velike nostalgije, iz tobožnje ljubavi prema Jugoslaviji i borbe za njen opstanak, napravljeni su ogromni zločini. Nostalgični smo, volimo tu zemlju, pa ćemo ubijati one koji je, po našem mišljenju i našim kriterijumima, ne vole? Nemojte, molim vas!

U Ničijoj zemlji Danisa Tanovića čitam vijesti i kažem:

"Uh, bogati, kakvo sranje u Ruandi!"

Eto, zamislite, i to sam izgovorio! A kod nas, u tom trenutku, još gore: najveći broj ubica po kvadratnom metru!

Tokom rata u Bosni, moja žena i ja smo sebe hvatali kako, idući Terazijama, zagledamo lica prolaznika i u sebi se pitamo – je l’ bi me ovaj granatirao, da li bi me ubio... Počeo sam da se bojim ljudi, da im ne vjerujem... Postao sam mizantrop!

DaDole
05-02-2014, 19:00
Baš – mizantrop?

Baš mizantrop! Gledao sam sa kakvom lakoćom gađaju Sarajevo, kako lako ubijaju nedužne ljude... I sam sam jednom umalo stradao od snajpera. Pretrčavao sam ulicu, metak mi je prozviždao za desnom petom.

"Snajper je bio postavljen na Hotelu Bristol", pričao sam, nakon rata, prijateljima u Sarajevu.

"Nije tačno!", skočio je jedan moj kolega. "Naši nisu imali snajper!"

"Jesu, jesu; i ‘vaši’ su imali snajper!", rekao sam.

Kada je počeo rat...

Da, bili smo u Sarajevu... Prvih četrdeset dana gotovo da nismo izašli ili iz stana ili iz podruma. Onda je, sredinom juna 1992, neka srpska vojna ili policijska formacija provalila u naš stan i sina i mene nasilno mobilisala. Sina sam kasnije nekako uspio da izvučem...

Kako su vas mobilisali?

Kako?! Rafal u vrata, a onda:

"Neka izađu svi muškarci!"
Sišao sam sa sinom. Ispred zgrade su već bile okupljene ostale komšije.

"O, pa i ti si tu", prepoznao me je jedan od njih. "Ko ti je ovo?"

"Sin", rekao sam.

"Dobro, pređite obojica na onu stranu."

Svrstao nas je među svoje, među Srbe.

Šta da radim? Da vičem da nisam Srbin?! Jer, nisam...

Kako niste?

Nisam! Naprosto, ne osjećam se tako. Dio sam hrvatske ili crnogorske kulture više nego srpske; a opet, nisam ni Hrvat, ni Crnogorac. Izjašnjavao sam se kao Jugosloven...

DaDole
05-02-2014, 19:01
Znate, ne bih više nikoga da plašim sobom. Šta sam? Ništa! Ja sam ja, Boro Stjepanović, ma kako da sam rođen. Kod Šekspira, to kaže jedan kopilan. Svejedno... Nemam nacionalno osjećanje. Eto, znam da mi je etničko porijeklo crnogorsko: moji su iz Nikšića – Riđani, nekakvi Ugrenovići starinom; jedni otišli ka Risnu, drugi u Bosnu, treći u Rusiju. Ta ruska porodica je dala sedam generala. Ma ko da su, njima se baš i ne ponosim...

Šta se dogodilo kada su vas izveli iz stana?

Postrojili su nas, rasporedili: Srbe na jednu, Hrvate i Bošnjake na drugu stranu. Sjećam se, Nikola Šupica – ogroman, krupan čovjek u nekim razvaljenim papučama, magistar ekonomije, govori četiri strana jezika – pobunio se kada su ga izveli:

"Ja sam Jugosloven!", rekao je. "Neću sa vama!"

Nije pomoglo; kao i nas, i njega su odvojili na srpsku stranu. Odveli su nas na Vrace, iznad Grbavice, gdje su bili smješteni srpski magacini i komanda. Zadužili smo puške.

"Napunite ih!", naredili su
Kako da ih napunimo, bog te vidio! Pokazali su nam i komandovali: pucaj!

Na koga?!

Eh, na koga!? Na Sarajlije, na komšije, na prijatelje, na braću...

"Samo prebacujte preko Miljacke!", vikali su.

Dvije stotine metara ispred nas stajala je zgrada Lorisa, u kojoj se nalazila prodavnica slovenačke sportske opreme. Tamo sam jednom davno kupio najbolju Adidas trenerku... Rekli su da pucamo na zgradu. Bio sam zgranut.

"Na koga da pucam, čovječe?!", pitao sam.

"Pucaj slobodno!", odgovorio je komandir. "Reci da sam ti ja naredio."
"Samo sam izvršavao naređenja" – tako su se od sopstvenih zločina branili i nacisti; tako se danas brane svi ti naši haški heroji.

DaDole
05-02-2014, 19:02
Kada ste vi izašli iz Sarajeva?

Nakon desetak dana. Vodili su me okolo, pokazivali vojnicima...

"Hej, majstore, hoćemo li jednoga dana o ovome snimati filmove?", pitali su me.

Nisam smio da kažem, iako sam znao da nikada neće biti snimljen ni jedan pošten kadar o tom sramnom ratu, o toj sramnoj opsadi. Dramska struktura mora biti zasnovana na nečem pozitivnom, herojskom; film bi trebalo nešto da afirmiše. Šta ovo da afirmiše?! Kako da snimite film veličajući sopstveni zločin?! Ne može!

Ubrzo, ona ista rođaka moje žene napisala je molbu koju su potpisali dekani tri sarajevska fakulteta, rektor, profesori svih vjera i nacija, u kojoj se od komande na Palama traži da mi dozvole da se sa svojim studentima prebacim u Beograd. Pismo je poslala Nikoli Koljeviću.
Zašto baš njemu?

Zato što nisam očekivao da će se pretvoriti u to; ipak smo se poznavali, rekao sam vam...

I dok su moji sin i žena sa komšijama silazili u podrum – na čije smo prozorčiće, čuvši da bi to moglo zadržati metke, bili postavili sunđere – ja sam ostajao u stanu; tačnije – u hodniku, jedinoj prostoriji u kojoj se kako-tako moglo živjeti. Na zid sam bio dovukao plakar, na drugi – biblioteku; knjige će nas, vjerovali smo naivno, zaštititi od granata. E, tu, u tom hodniku sam ležao na dušeku i čitao Šekspira. Ponovo ću ga pročitati, mislio sam; cijelog, vama u inat!

Kome?

Koljeviću, Paljanima, bezumnicima, ratu... Neka bombarduju, govorio sam sebi, ne mogu mi ništa! Čitaću Šekspira i, sve i da poginem, neću biti na gubitku

DaDole
10-02-2014, 09:31
Snježana Kordić - Većina ljudi ne želi prihvatiti činjenicu da govore istim jezikom
Naši političari neosnovano šire uvjerenje da je jezik od životne važnosti za postojanje nacije, kaže lingvistkinja Snježana Kordić.
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/112%20Februar%202014/Snje%C5%BEana_Kordic12.JPG

DaDole
10-02-2014, 09:32
Lingvistkinja Snježana Kordić predavala je petnaestak godina na fakultetima u Njemačkoj: u Frankfurtu, Bochumu, Münsteru i Berlinu.
U Njemačkoj je i habilitirala 2002., a prethodno je završila postdiplomski studij lingvističke kroatistike i doktorirala 1993. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je bila i zaposlena na Odsjeku za kroatistiku od 1991. do 1995. Objavila je više znanstvenih knjiga koje su prevedene na strane jezike i 150 drugih lingvističkih radova. Velik interes šire kulturne javnosti izazvala je njena posljednja knjiga Jezik i nacionalizam.

U posljednje dvije decenije u BiH, Hrvatskoj i Srbiji insistira se na čistoći jezika. U svojim djelima Vi govorite da je ovdje riječ o jednom jeziku. Kolike su zapravo razlike između srpskog, hrvatskog, bosanskog i crnogorskog jezika?

Manje su od razlika između varijanata engleskog jezika u Velikoj Britaniji, SAD-u, Australiji i tako dalje. Manje su od razlika između varijanata njemačkog jezika u Austriji, Njemačkoj i Švicarskoj. Također su manje i od razlika među varijantama španjolskog, nizozemskog, portugalskog, francuskog... Drugim riječima, formulacija da su srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jezici, dakle množina jezika, nije točna. Radi se o standardnim varijantama jednog policentričnog jezika kakav je i svaki drugi jezik koji smo naveli. Skoro svi veći jezici su policentrični, samo neki od većih su monocentrični, npr. japanski ili ruski.

DaDole
10-02-2014, 09:32
Raščlanjivanje srpshohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika na četiri jezika uslovljeno je nacionalnim podjelama. Zbog čega je jezik toliko važan svakoj novonastaloj naciji?

Raščlanjivanje u navodno četiri jezika je na razini fikcije. Uopće ne bi pitanje jezika trebalo biti važno nijednoj novonastaloj naciji. Evo jedan primjer iz našeg neposrednog okruženja: relativno mlada austrijska nacija nastala je nakon 2. svjetskog rata, a činjenica da njihovim jezikom govori još nekoliko nacija u susjednim državama nimalo nema utjecaj na visok austrijski nacionalni ponos. To nam govori da naši političari neosnovano šire uvjerenje da je jezik od životne važnosti za postojanje nacije. Njihov mentalni rezon je zarobljen još u davnom 19. stoljeću kada su neki intelektualci poput Karla Marxa neispravno izjednačavali naciju i jezik.

Koliko su intelektualci sa početka devedesetih krivi za ovo što se desilo sa jezikom, jer su prihvatili te nametnute podjele jezika?

Ništa se nije suštinski desilo samom jeziku, nije nijedna od nacija napustila štokavicu. Ono što je primjetno je forsiranje netočne percepcije stvarnosti. Za to su krivi intelektualci, dakle profesori, političari, novinari, književnici, svi oni koji kreiraju nacionalističku ideologiju i svi oni koji je prihvaćaju.

DaDole
10-02-2014, 09:33
Jezik može, ali i ne mora biti jedan od osnovnih elemenata nastanka nacije. Kakav je, prema Vama odnos nacije i jezika naročito u etničkim nacijama Zapadnog Balkana?

Kad bi jezik bio jedan od osnovnih elemenata nastanka nacije, onda nikada ne bi nastala nijedna od nacija Zapadnog Balkana jer govore istim jezikom. Tako da je naš primjer baš zorni dokaz da jezik nije osnovni element nastanka nacije. I postojanje većine drugih nacija u svijetu potvrđuje isto.

Koliko građani na našem prostoru žive pod okriljem mitova o zajedničkim precima, zlatom dobu, etničkoj čistoći, idealizaciji tradicije, nadmoćnosti sopstvene nacije? Mogu li uopšte shvatiti da je riječ o jednoj konstrukciji (naciji) koja nije stara onoliko koliko oni misle da jeste?

Ljudi mogu shvatiti ako im se objasni i ako se u školama tako podučava. To nije ništa komplicirano, vrlo je jednostavno objasniti. Problem jesu škole jer baš one uzgajaju nacionalističke mitove koje ste nabrojali.

U BiH imamo dvije škole pod jednim krovom. Djeca dok idu u školu ili na odmoru mogu da međusobno razgovaraju i potpuno se razmiju, ali u školi izučavaju različite jezike. Kako to komentarišete?

Ne izučavaju različite jezike jer sve je to isti jezik. Ali tvrde im da su to različiti jezici. Namjerno koriste različito ime za jezik da bi time sugerirali da se radi o različitim jezicima i da bi na osnovi toga razdvajali djecu po nacionalnoj osnovi zato što neispravno poistovjećuju naciju i jezik.

Kako Vi gledate na ćirilicu u Hrvatskoj? Je li medijska i građanska buka koja se nedavno digla opravdana?

Naravno da svi progresivni građani u Hrvatskoj osuđuju razbijanje ćiriličnih ploča jer te ploče se doživljavaju kao simbol srpske manjine u Hrvatskoj i njihovo razbijanje je izraz mržnje prema toj manjini. Međutim, osuđivanjem razbijanja dira se samo površina problema koji je puno dublji. Što se tiče samog ćiriličnog pisma, treba imati na umu da u današnje doba i u Srbiji i u Vukovaru Srbi svakodnevno češće koriste latinicu nego ćirilicu. Na osnovi toga se može reći da je latinica danas srpskije pismo od ćirilice.

Jeste li Vi imali problema zbog zagovaranja stavova koje većina ljudi ne želi da prihvati?

Nisam sigurna da većina ljudi ne želi prihvatiti činjenicu da govore istim jezikom. Svaki dan i sami vide da razumiju ljude druge nacionalnosti, razgovaraju s njima bez prevodilaca. A u knjizi koju sam napisala dobili su i znanstveno objašnjenje te činjenice. Što se tiče nacionalista, unaprijed sam znala da neće biti sretni zbog te knjige i da će ih ona uzrujati.

Za kraj, šta biste poručili građanima BiH i regije kada je u pitanju veće međusobno povezivanje, a ne daljnje insistiranje na podjelama.

Kad na svom materinskom jeziku tečno razgovaraju s nekim i uvjere se da ga s lakoćom razumiju, onda da im ne može netko drugi prodavati tvrdnju da se radi o različitim jezicima.


Razgovarala Maja Isović

DaDole
11-02-2014, 10:51
Prisjetimo se ulomaka iz intervjua sa Sonjom Savić u kojem govori o vremenu i nestajanju generacije umjetnika s predumišljajem od strane države.

Godine kada ste odrastali zovete "nesretne osamdesete".

- Od početka svijeta je tako da dok god stvarnost oko sebe ne ugledaš kao apokalipsu nisi odrastao. Možda je generacija 80-ih prijevremeno odrasla. To je čudna generacija koja je mladost doživjela na sasvim drugi način nego generacija prije i poslije nje; zahvaljujući inter- rail putovanjima u inozemstvo, dobrim komunikacijama među gradovima na relaciji Ljubljana–Zagreb–Beograd i radu muzičkih i kazališnih izvaninstitucionalnih skupina. Mnogih od tih ljudi više nema, ali mi smo se tada, bježeći od stvarnosti i tuge - dobro zabavljali. Uspjeh 80-ih u tome je što je stvorila veselu srednju klasu koja je na trenutak zaboravila na politiku da bi se onda u 90-ima sve srušilo.

Zašto je ta generacija bila nesretna?

- Zato što, objektivno rečeno, nije imala budućnost i mi smo htjeli sami da je stvorimo. Svi smo mi prošli ozbiljne škole, ali niko od nas nije htio biti ni lažni ekonomista, ni lažni pravnik, ni lažni političar – niti lažac uopće. Mi smo hteli da se bavimo našim stvarnim emocijama i da kroz te kreacije izazovemo neki bunt. Najbolje je da se pogledaju umjetnički radovi iz tog perioda - ako nisu spaljeni – i onda će se shvatiti zašto smo bili nesretni. Shvatili smo težinu lažne države.

Stvarnost oko vas doživljavali ste kao laž?

- Apsolutno. Filmski rad Joce Jovanovića "Zdrav i mlad kao ruža", nevjerojatno moderan film iz ranih sedamdesetih, upravo govori o tom problemu individualca koji je bio zakonom zabranjen. U tom smislu mi smo koristili underground - haustore i zavučene rupe, okupljali smo se po nevažnim mjestima dok "ozbiljniji" ljudi iz iste generacije nisu shvaćali šta se događa. Naći rupu u mapi vremena i u nju uskočiti shvatili smo još sa 14 godina. Rasli smo sa uvjerenjem: država je izdala pojedinca. Danas kada bi ljude pitali koji je bio slogan europskog studentskog pokreta krajem šezdesetih, teško da bi znali odgovore. E pa pošto je država izdala pojedinca divno je da se grupa nekih pojedinaca uspjela povezati: te mlade ljude mogli ste prepoznati po krombi kaputima i po koraku. Oni kao da su plesali po zemlji i kao da su hodali po vodi. Bili smo potpuno izgubljeni, a naša inicijacija nije bila spontana već intuitivna.

Koja su to bila generacijska okupljališta?
- U Beogradu je to bila Pivara, jedno vreme SKC, u Zagrebu je postojao Kulušić, u Ljubljani DKC. U Pivari je započeo "Laibach" i kazališna skupina "Sestre Scipion Nasice", a Dragan Živadinov je kroz beogradsku off-scenu postao ono što je u Ljubljani danas. U Zagrebu je postojalo Kugla glumište, u Sloveniji su se rodile prve komune sa Markom Breceljom i slovenskim zen pjesnikom Feom Volaričem i demonstracije studenata sa cvijećem u nosu. Ideja o Neue Slowenische Kunstu rodila se u jednom stanu blizu Slavije u Beogradu, ali oni su kasnije izgubili moje simpatije jer se pokazalo da njihov stvarni san nije bila umjetnička država već – dežela. Naš san je bio i ostao: iskrenost i čistota.

DaDole
11-02-2014, 10:52
Vašu glumačku klasu na kazališnoj akademiji zvali su klasom "visokog rizika".

- Bila je to generacija koja se borila za današnje vrijeme jer nije željela biti u nekom epsko-lirskom palanačkom zakašnjenju. Državno kazalište zvalo me je u svoj angažman, ja sam slovila kao neka nada beogradskog teatra, ali i mom profesoru bilo je jasno da od toga neće biti ništa. Tada mi je jedan mladić napisao pismo: "Moraš se odlučiti hoćeš li postaviti crtu između života i profesije. Ako postaviš crtu imat ćeš mnogo obožavatelja a ako je izbrišeš malo će te ljudi voljeti. Najvažnije je da se zapitaš u kojoj ćeš opciji biti sretna." To brisanje granice između života i umjetnosti bez susreta sa Kuglom teško da bih mogla shvatiti.

Tada se rodila i alternativna kazališna grupa Nova osećajnost.

- Sa Novom osećajnosti radila sam predstavu "Ona će doći ili faza jedne ljubavi", ali ono što je važno je da se u Pivari tada slivala kolotečina koncerata iz Zagreba, Istre, dolazio je ljubljanski teatar... Beograd je tada bio centar off-scene sa "djecom iz mješovitih brakova", ali od toga je braka danas ostao samo beogradski pašaluk. Kada sam 1990. sa Darkom Rundekom radila predstavu "Ne" u Mostaru, koja je bila provokacija nacionalizmu, Aca Popović mi je vikao: "Idi, Sonja, idi farbaj sa tim tvojim Hrvatima..."

Sredinom 1991. vi ste živjeli u New Yorku i kada počinje rat odlučili ste se vratiti u Beograd. Zašto?

- Ne možeš se ne vratiti i ne vidjeti što se događa sa roditeljima i prijateljima, dok ti se izbezumljenom u New Yorku čini nevierovatnim da ponovno gledaš tenkove i mrtva tijela koja plivaju Savom i Dunavom. Kao i uvijek, "drugovi" su bili brži. Te 1991. šest mjeseci bile su prekinute veze Beograda sa svijetom, a iz zemlje se nije smjelo izaći. Vratila sam se iz New Yorka gdje smo konačno uspjeli pronaći fondaciju Yoko Ono koja bi financirala naše buduće projekte... Nikada nismo imali love, živjeli smo iscrpljeni sa puno neuzvraćene energije. Uzvraćala je publika u punim dvoranama, ali mi smo neprestano putovali sami. To je bilo zato što nam je država uzela sve. Ja sam tada snimila petnaest filmova i zaradila ukupno pet tisuća dolara. Mi smo bili tristo posto bolji od mainstreama i tristo posto lošije plaćeni. Bili smo generacija neisplaćenih honorara...

DaDole
11-02-2014, 10:53
Glumili ste u ukupno četrdeset filmova, od kojih kako kažete, ni jedan nije bio pravi.

- Mi smo stalno govorili kako neka druga lica trebaju stati pred kameru. Odrasla sam na Franku Capri, Fritzu Langu, Kubricku, Nicholasu Rayu i to su moji kriteriji. Nisam snimila ni jedan pravi film ako govorimo o buntu altruizma generacije iz osamdesetih... Ono što je vrijedilo bili su ti multimedijalni projekti Nove osećajnosti i Kugle. Lutke od gvožđa koje se pune novinama i obavijaju gazom, Željko Zorica koji po njima slika kako on već zna, crteži na staklima, autorska muzika na podlozi be bapa i Art of Noise, Roland Kirk, dupli saksofon, šest plus dva razlajana buldoga na posterima, komentari na Brčko-Banoviće i represiju oko nas... Bila je to pobuna protiv beskonačnog opisivanja prošlosti i dokazivanja stvarnosti koja se nije odigrala. Protiv ceremonijalnih i totalitarnih zabava u ovoj zemlji, koji su vladali kazalištem, kinematografijom i čitavom kulturom. Ta sloboda mlade generacije iz osamdesetih bila je izmišljena vjera da će svijet jednog dana biti igra.

Kako je beogradska off-scena doživjela 90-te u Srbiji?

- Prvo smo u zimu 1991. napravili "Poslepodne sa gospodinom Capoteom" i "Zločin i kaznu" gdje smo pričali o "neizbalansiranim unutrašnjim nivoima" masovnih ubojica jer se nakon Vukovara u Beogradu nije smjela izgovoriti riječ "ubojstvo". Kasnije sam radila emisiju "Supernauti" na televiziji Art i to je bio nešto kao domaći Monty Python; jednako smo se poigravali sa svjetskom ljevicom i hipi pokretom, kao što smo provocirali srpski militarizam i "vikend ratnike"... U to vrijeme napravili smo i "Prvi srpski tehno vodvilj superreal" koji je govorio o tristohiljada intelektualaca koji su odbili da idu rat i emigrirali iz Srbije. Otkriti stvarnost kao mit, mit smjestiti u dobru stripovsku priču, stvoriti jezik prema mitu i napraviti dobru muziku – bila je matrica off-scene u 90-ima. Bila je to neka vrsta plemenite indiferentnosti, a Supernauti su bili pokušaj obrane beogradskog undergrounda koji su tih godina svi pokušali pogasiti.
Rekli ste za sebe da ste potpuni dekadent. Zar nije danas najveća avangarda raditi u sistemu kojeg nema nego biti izvan njega?

- Moja je želja oduvijek bila vratiti akademsku normu u raspadnutu sredinu. Kada sam 1998. režirala "Godota" od kojeg sam kasnije napravila multimedijalni film, radila sam sa mladim ljudima i naučila ih sve što sam sama naučila. Učila sam plesačice glumački pokret i sjedila noćima uz kompjuter sa nekom djecom koja su lijepila muziku uz glumačku snimku. Napravili smo potpuno čistu artificijelnu predstavu u zemlji bezumlja koja ne zna formulirati ni hollywoodski standard a kamoli Becketta. Ja sam životni dekadent jer stvarnost i ja nemamo dodirnih točaka. Danas je nacizam u modi ,što znači da moraš da si nasmijan, zdrav, obučen i napumpan silikonima, dok ja jedem komad kruha razdijeljen na četiri dijela.

Da li biste ovo životno i umjetničko iskustvo još jednom ponovili?

- Da. Danas živim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i životnom pogledu ja sam sama. Autentičnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaška civilizacija. Zato govorim o Indošu, Zlatku Buriću Kići, Rundeku, Ivici Vidoviću... Susret sa tim ljudima smatram najvećom kvalitetom mog života. Čitava generacija onih koji su slijedili ovakve učitelje završila je kod Vukovara s bombom pod trbuhom. Bilo je to samoubojstvo jedne mladosti.

DaDole
14-02-2014, 09:08
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/Septembar%202013/05810cef93ffd54172c3aab77a54b28b_700x550.jpg
INTERVJU IZ 1982. GODINE
Josipa Lisac i Karlo Metikoš: Pogledali smo se... i od tada smo skupa!

DaDole
14-02-2014, 09:09
Sve do vremena „Lisice“, ploče koja posle punih devet godina najzad nastavlja „Dnevnikom" započeto. Ono, što su godinama od Josipe tražili, dok su joj prebacivaji za „razna lutanja“. Sada su svi zadovoljni? Ne, jer...

KARLO: U bilo kojem projektu koji je Josipa radila uvek su bila dva tabora: jedni sto odsto za, drugi sto odsto protiv. Sada, ovima kojima se ne sviđa ,,Lisica“ smeta njeno pevanje, nedostaje im tehnika iz vremena „Dnevnika“. Iz vremena kada je tom tehnikom dokazivala da može da peva, neću reći najbolje, ali u rangu operske pevačice. Jer, Josipa vuče korene klasičnog treninga pevača. Znači, to je pevanje dijafragmom. Ona može da peva sve: iz grla, iz dijafragme, narodnu rnuziku, jazz...

JOSIPA: A ja se dobro sećam da mnogima posle „Dnevnika jedne ljubavi“ nisam dobro pevala i gotovo. Pevala sam im užasno. Kroz nos. I sve novine su pisale da je pevam kroz nos, da to nije u redu, da uništavam Karlove pesme. Onda se to vremenom izgubilo, danas se te pesme slušaju i ljudi vele da je to fantastično?

- Dnevnik se pojavio tek 1973, iako ti solo pevaš od 1968. Nije li to bilo dugo vremena?

JOSIPA: Pa, mogla sam ja da napravim album, uživala sam velki renome u „Jugotonu“, oni su me čak jurili. Ali, ja sam naprosto čekala da se pojavi Karlo... I on se pojavio 1971.

- Kako?
JOSIPA: Pa tako, pogledali smo se i od tada smo skupa. Zbilja smo se pogledali.

KARLO: Ja sam bio u Africi i čuo sam da u Jugovini postoji jedna vanserijska pevačica koju svi zovu Lisica... i tako dalje... Ja nikada nisam čuo njezin snimak, niti bilo šta drugo. Onda sam poželeo da je čujem. I, kad sam je čuo, od tog dana sam njezin najveći obožavalac; poklonik tog njezinog načina pevanja, za koji sam mislio da je maestralan...

U to vreme sam bio dosta mlad i dosta lud. Putovao sam mnogo. Od svoje 21. godine sam bio vani, pevao sam od 18. I sad od te godine pa nadalje, od svih mojih idola i uzora nije ostalo ništa. Mislio sam da niko neke pesme ne može da otpeva bolje. A ona ih je otpevala bolje.

JOSIPA: Dobro se sećam tog perioda kada sam želela da upoznam neku osobu koja slično misli kao i ja, koja ima sličan muzički ukus. Išli smo na turneju po Rusiji kada sam pričala Karlu kako imam u planu da radim jedan album, ali, ne znam niti s kim, niti kako. Od svega što mi se nudilo ništa mi se nije sviđalo, htela sam da napravim nešto drugo.

Tada su svi albumi bili takvi da su pola pesama morale biti stare, već poznate... Znam dobro, nisam se uopšte šalila, vrlo ozbiljno sam rekla: „Zašto ti meni ne bi napravio album!“ Jer, on bi, kad god smo došli u satu pre koncerta, odmah sedao za klavir i svirao. I to su uvek bile samo njegove kompožicije.

Nikada ga nisam čula da je šibao strane autore. To je meni bilo zgodno. Onda je on počeo da razmišlja, dobro se sećam, „Sreća“ sa „Dnevnika“ se rodila tada u Rusiji 1971. godine. Pa koliki je onda taj period? To je ipak bilo dve godine rada do 73. kada je ploča bila realizovana.

KARLO: To je bio naš prvi album, početak. Nismo ni bili svesni da smo načinili jednu izuzetnu ploču. Sad bi bila jedna druga stvar, kada bismo išli da načinimo jednu izuzetnu ploču.

DaDole
14-02-2014, 09:09
- Pa, jel' to „Lisica"?

KARLO: Ne, to smo radili da načinimo zapravo povratak Josipe rock’n’rollu, njezinim korenima, „Grupi 220“, „O’Harama". Vidiš da je tu mali orkestar. Na to smo išli svesno. A to što je Josipa otpevala u maniru kao što se sada peva, skučeno u njezinim glasovnim mogućnostima, a čvrsto u orkestraciji, zašto da ne?

- I kako dalje? Ovako?

JOSIPA: Ja mislim da ne. Šta sad znači ovako?! Da sledeću ploču napravim isto? Ja sad moram da napravim nešto bolje...

KARLO: I ovu smo mogli da napravimo bolje.

JOSIPA: Jeste, ali ako nismo ovu, moramo sledeću, o tome se radi. U svakom slučaju neću raditi sledeću ploču kao ovu. Neću. Sledeći album bih htela da idejno bude bogatiji, možda neki štos da se izmisli, nešto drugačiji, u svakom slučaju neki pristup da bude drugačiji. Hoću se razvijati, hoću biti drugačija. Hoću. Da sam ja ostala ista, danas više ne bih pevala.

- Posle „Dnevnika" došao je „Gubec beg“ i odveo vas na drugu stranu. Šta mislite, da li je to bio promašaj?

KARLO: Ne, ne, ne!

JOSIPA: To je najgledanija pozorišna predstava svih vremena kod nas.

- Mislim, da li je „Gubec beg“ sprečio Josipu da uradi nešto drugo, nešto korisnije, nešto što bi joj pomoglo da ostane "na koloseku"?

KARLO: Josipa s tim nema veze. Ona je samo pomagala nama da dobijemo što bolju tonsko-scensku sliku.

DaDole
14-02-2014, 09:10
JOSIPA: Pa, uopšte nije trebalo da ja pevam. Trebalo je da pevam samo na premijeri i prvih desetak predstava. Moje pevanje u „Gubec begu“ je trebalo da bude samo reklama, mamac za publiku. Ta rock opera nije ni bila rađena za mene. Posle se ispostavilo da je publika tražila da je pevam da bi došla na predstavu. Ja sam tu naprosto bila dovedena u vrlo nezgodnu situaciju da sam masu drugih stvari morala da odbijem.

KARLO: Ja sam načinio dve rock-opere. Pa, to ti je u rangu Vebera i Rajsa, recimo, koji su zbilja mnogo ispred nas.

JOSIPA: Da si ti vani, da si tamo napravio „Gubec bega“ imao bi istu slavu i reklamu kao oni. Jednostavno, ima stravično puno ljudi medu kritičarima, među urednicima na radiju koji su jalovi. A jedan ludak, jedan Karlo Metikoš ovako dođe, i iz pika napravi dve rock opere.

KARLO: Možda, možda, ne znam. Ali, nije se to dogodilo, nisam imao ni slavu, ni reklamu. Ali sam načinio dva velika projekta, to je recimo pet godina mog života i ja iza toga stojim. I sada svi mene tapšu u gradu i govore: „Ipak je Gubec bolji“.

Jeste, ali ja sam stajao i iza „Gričke veštice“ jer mislim da je muzički deset puta bolja od „Gupca“. To su moja dva sina koja sam radio. Pa, neću sad reći da je ovaj loš i ružan, a ovaj lep i pametan... neću, hvala lepo.


- Pa, planiraš li i nekog trećeg sina?

KARLO: Umoran sam. Umoran sam od pravljenja ova dva deteta.

DaDole
14-02-2014, 09:10
- Dobro, imaš li u planu neko dete (muzičko) za Josipu?

KARLO: Ja imam projekt za blizance. Mene je pogodilo to što su mi za moje drugo dete rekli da nije... ne možeš za moje drugo dete reći da je kreten. To nikako ne može. E, u tom kontekstu sada mogu načiniti blizance.

Jedno bi bio konceptualni album tipa ,,Dnevnika“; ili nastavak „Dnevnika", ili nešto sasvim novo, što je užasan posao. Drugo je da načinimo monorock-operu, što bi bio nastavak ova dva deteta koja sada imam.

- Monorock-operu za Josipu?

KARLO: Ne za nju. Ja radim taj projekt za sebe. A eventualno, ako bi Josipa bila najbolja, onda bi to bilo za nju. A verujem da bi ona bila najbolja. Ja mogu uzeti bilo koga. A verovatno će Josipa biti najbolja.

JOSIPA: On - ne bih želela da se pogrešno shvati pa da neko pomisli da je vezan za mene - uvek mene pozove da otpevam neku njegovu zamisao. Zašto? Jer, on želi da čuje kako to zvuči. I recimo, ako bilo šta radim po kući, a on me pozove, ja moram u jednoj sekundi da naučim ono što je on zamislio, što je recimo dva sata tamo drljao po klaviru.

Tako da on zna kako to zvuči. I onda kada se završi jedan takav projekt, a ako je celo vreme radio sa mnom (a rekla sam da smo konstantno zajedno, privatno i profesionalno, sve u jednom taktu), onda se on nauči na mene. Onda je vrlo teško, kada je već sve gotovo, naći onoga ko bi to interpretirao. Logično je da to budem ja... I budem ja.

- Šta se to događao posle opera? Lutanje?

KARLO: Dalje se događa lutanje, traženje...

JOSIPA: Ne bih rekla.
KARLO: ... odnosno dokazivanje nečega što je po mom mišljenju apsurdno. Da Josipa može pevati i u operama, i narodnu muziku... U stvari, mi nismo lutali, ali je to ispalo kao da lutamo. Pazi, u čemu se sastoji to lutanje? Da sam ja Josipu, koja je maestralno pevala pesmu „Omer beže“, meni kod kuće, dok je kuvala ručak, naterao da to zabeležimo.

Ona nije htela da me sluša. Posle dve godine uspeo sam da je nagovorim da to snimimo, to njeno pevanje u kuhinji dok kuva. To nije lutanje.

JOSIPA: Pa, ja sad baš ne pevam dok kuvam...

KARLO: Pa, u zadnje vreme ne, ali onda si pevala. I samo sam hteo da se to zabeleži. Ja znam da je to ispalo super, ja to znam, ja to osećam, i svi to znaju.

JOSIPA: Po nekim kritičarima, ispada kao da sam htela da se dokažem.

DaDole
14-02-2014, 09:11
KARLO: Ja sam je zamolio da to peva. Kao i pre toga. S Boškom Petrovićem sam se zapio u gradu. Rekao je da ima izvrsne muzičare koji prate najveće svetske zvezde. Tu su u Zagrebu, pa možemo da snimimo. Dojurio sam kući i pitao Josipu koje pesme će pevati. Josipa nije ni znala pesme, mi smo joj skupljali po Zagrebu i sve je to trajalo dva dana.

A „Gupca“ sam je zamolio, ja sam je molio i kad je to otpevala nisu je pustili sa pozornice. Onda je već nastala frka. To se, recimo, nije dogodilo u narodnoj muzici jer niko nije insistirao da ona peva narodnu muziku, iako ona to može, po mom skromnom mišljenju, bolje od bilo koje narodne pevačice.

Tako je i bilo u jazzu, tako je bilo i u rock-operi. Najbolje bi bilo da smo krenuli putem ,,Dnevnika“; Josipa bi bila danas najveća jugoslovenska rock pevačica, a sve ostalo, svi ti pevači, grupe, svi bi nešto kaskali i tapkali za Josipom, a ona bi uvek bila gore.

Pa, sada kanalizirati taj i takav talenat, to je kao da neko ima divljeg konja kod kuće, pa pokušava da ga ukroti. Ja to nisam uspeo. Možda je to moja greška.


JOSIPA: Zato što sam ja bila vezana za Karla i samo njegove pesme, a on je usput imao masu projektata. A da sam, recimo, radila s drugim kompozitorima... Ali, oni mi se ne sviđaju.

KARLO: Ja bih bio najsrećniji da Josipa hoće da otpeva druge pesme. Ali, ona je tu zadnji, izvršni organ koji kaže da ili ne. Ja dan-danas tražim za nju pesme drugih autora. Nije da hoću da Josipa peva samo mene. Ja nikada svoje pesme ne bih hteo tako da guram.

JOSIPA: Samo, što su meni tvoje pesme uvek bile najlepše.

DaDole
14-02-2014, 09:11
- Posle svog tog ,,lutanja“ - Amerika?

JOSIPA: Jao, to mi je možda najlepši period u životu. Posle dve godine pevanja u ,,Gupcu“, a tu se čovek tako ponavlja, ja nisam mogla da se menjam iako volim da se menjam. Meni je tada izlet u Ameriku došao kao naručen. Kao olakšanje, kao preobražaj. Ja sam želela da odem negde gde bi se meni nešto dogodilo, nešto drukčije, nešto novo u mom životu.

A dogodilo se užasno puno. Ja sam gotovo tri godine živela tamo. U Njujorku, u Nešvilu, u Los Anđelesu. Ja sam živela tamo: Osim toga, mene je Amerika uvek fascinirala. Uopšte, oduvek sam bila pod uticajem američke rock muzike. Oni su to de facto izmislili, oni su to celom svetu servirali. Svi koji postanu zvezde u Americi, zvezde su u celom svetu.

- Ali, nisi postala zvezda. Kako se onda to završilo?

JOSIPA: Pa, završilo se nije, jer ja nisam stavila tačku na to. Ja ću verovatno opet otići, ali to nije bitno. Važno je šta sam ja dobila, a dobila sam mnogo: oči su mi se otvorile. Poimanja, shvatanje muzike, same sebe. Ja sam se otvorila u Americi. Kada sam se vratila, shvatila sam koliko smo mi skučeni...

- Na početku smo nešto malo razgovarali o kritičarima i urednicima na radiju. Ti si im bila ljubimica?

JOSIPA: Ima jedan razvojni put koji je svima sličan. Na početku, kada se pojaviš, naročito ako si talentovan i ako si vredan, dižu te više od svega. Posle nekoliko godina dolazi do stagnacije u tom hvaIjenju. Kada i to prođe, onda: ma kome to treba, zašto. I sada, zašto bi se mene spominjalo? Ionako već dugo pevam.

Pa, imamo mi sada nova lica, šta će nam ona, imamo nova imena. Samo ovako (pukne prstima) pojavi se ime, krasno, divno, super, zvezda, a sutra ga baci u koš. On nema pravo više da egzistira, dolaze drugi. Pa to nigde na svetu nema!
Nisam ja ljuta, niti se na nešto mogu požaliti; jer, de facto, ja to mogu da razumem. Ja znam da svi mi volimo pobednike, svi mi volimo da nova lica stasaju, ne želim da se 15 godina priča samo o Josipi Lisac. Ja hoću da se priča, recimo, o devojci iz grupe "Stijene", o devojci iz grupe ,,Xenia“, ali ne želim da se njima događaju iste stvari koje se događaju meni.

Ali, i pre mene su se iste stvari događale drugima. Izgleda, mi sami volimo da rušimo ono što postavimo, eto tako, kako nam se prohte. A na osnovu čega? Na osnovu par ljudi koji su preslušali nekoliko stranih ploča i sad određuju šta valja a šta ne? I to je sad zakon. Jedini pravi i osnovni kritičar je publika!

- Ipak, po mnogim ocenama nova ploča je izvrsna?

JOSIPA: Evo, iskreno da kažem, izašla je ,,Lisica“, gledam omotnicu, razgovaramo, i ja sad jedva čekam da sve to prođe i da počnem da radim nešto novo. Imam, i Karlo isto tako, jedan nadljudski entuzijazam. Ja bih sada htela sve to, ne zaboraviti, ali naprosto to je sada iza mene. Ja bih želela sada nešto novo.

Tekst je preuzet sa Yugo papira (http://yugopapir.blogspot.com/2013/03/josipa-lisac-i-karlo-metikos-1982.html)

DaDole
14-02-2014, 09:14
Intervju od 13.02.2014.

http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/112%20Februar%202014/jo12.jpg

Josipa Lisac: Reanimacija romantike

DaDole
14-02-2014, 09:15
“Mi smo živjeli svi u jednoj bivšoj zajedničkoj zemlji, Jugoslaviji, gdje nismo imali to Valentinovo, taj Dan zaljubljenih. A ja sam oduvijek bila rođena na taj dan. Ali da sad budem iskrena, nisam ja nikada nešto strašno, specijalno slavila svoj rođendan, zato što smo Karl i ja zapravo u februaru imali mnogo datuma koji su specifični. Naš privatni dan zaljubljenih je 6. februara. Zatim 8. februara se on rodio, 14. februara sam se rodila ja, a 28. februara rodio se ‘Dnevnik jedne ljubavi’. Mi smo slavili kroz cijeli februar”, zaneseno priča Josipa.

“A kaj vi mislite, da smo mi slavili samo februar? Ma mi smo slavili sve, i prije i poslije, sve mjesece i trenutke života. Ja sam imala mnogo koncerata kasnije na taj dan, nevezano za Dan zaljubljenih, jer se to tek od devedesetih počelo upražnjavati. A sad su kao svi poludjeli. Znam kad smo došli u Ameriku, to je bilo… Isuse! Valentine’s Day… Panika! Sve u dvoje, u dvoje. Ma, mislim da bi svaki dan trebalo biti Valentinovo za ljude koji se vole, i da to nije nešto strašno”, zaključuje dok joj se inače moćan i raskošan glas na kraju rečenice pretvara u stidljivo govorenje o ljubave kakve devojčice.

Gledajući unazad kroz vreme na “Dnevnik jedne ljubavi” i pripremajući pesme sa tog kultnog albuma za novi koncert, Josipa navodi kako je u pitanju jedna sasvim obična, ali univerzalna priča.

DaDole
14-02-2014, 09:16
“Priča o jednoj djevojci koja se zaljubljuje, gdje se razočara, pa onda se misli, nije li to baš tak, pa kak je to? Zapravo ne zna. Uči. Život je jedna prekrasna priča mladih ljudi. Svi zapravo žele ljubav i svi traže ljubav. Svi žele lijepo, svi žele toplinu druge osobe, osjetiti tu toplinu, osjetiti da si voljen i da možeš voljeti. Tome teži svaki čovjek.”

Koliko je zaista univerzalna priča ovog albuma, istkana od pesama, otvorena pripovedanjem o jednoj mladosti, zatvorena sudarom stranaca, moći će da proveri publika u Sava centru. Kao i prošle godine, i ovoga puta na koncertu će Josipa izvesti svoje najveće hitove, ali najavljuje i nekoliko iznenađenja. Jedno od njih već je otkriveno, u pitanju je gostovanje hrvatske grupe Quasarr koji su sa Josipom snimili pesmu sasvim eto slučajno nazvanu “Ljubav”.

“Jeste vi čuli to”, oduševljeno pita odmah po pomenu pesme. “To je krasan jedan bend. Imaju svoje glazbeno razmišljanje, svoj glazbeni svjetonazor o tome kako stvarati. Ta glazba u našem miljeu još uvijek je alternativna, ali to je pop glazba, samo što je na ovim prostorima još uvijek dominirajuća zabavna muzika. Ali sjajni su dečki, napraviće nešto i za mene, obećali su mi, specijalno za mene.”

Međutim, bend Quasarr nije jedino što od “nove” muzike sluša Jospia. Kao pravi štreber koji sa zadovoljstvom uči nove lekcije, kaže nam da je veoma dobro obaveštena o svemu što se dešava u Srbiji.

“Evo, odmah to mogu reći. Bili su ovdje u Zagrebu Darkwood Dub. Jako mi se sviđaju. Jako mi se sviđaju! Neverne bebe sam ranije upoznala i poslali su mi svoje albume. Ali, netko ko me je izuzetno iznenadio, to je Zemlja gruva. Jako mi se sviđaju, to je fenomenalno kako su oni obradili Dvornikovog “Manijaka”. Pronašli su u njemu dobru inspiraciju. Jako mi se sviđaju. Baš sam se iznenadila. Hrabro! Tako se obrađuju pjesme, to je glazbena obrada. Nisu išli skidati, nisu nikakav copy-paste u današnjem novom, modernom jeziku, već su svoji na svome.”

DaDole
14-02-2014, 09:16
Prati redovno i sve što rade kolege koje su sa njom prethodnih decenija krčile ceste popularne muzike, nabraja koncerte Bajage i Balaševića u Zagrebu, prošle i buduće, opisuje paniku koju i dalje izaziva svaki dolazak Zdravka Čolića u Hrvatsku. Negde ide, kaže, a negde ne ide. Ipak naglašava važnost koncerata i kao jednog od preostalih izvora muzičkih informacija.

“A gledajte, danas dođete u situaciju kada vidite da nemamo glazbene emisije u Hrvatskoj, i netko napravi novu pjesmu i sad vi čujete: ‘To ću staviti na Jutjub, pa će se to vrtjeti preko Jutjuba…’ Znači elektronički mediji rade i to će biti jedna informacija, i jasno, druga informacija je sam koncert.”

To ipak ne znači da sa oduševljenjem prihvata trenutno stanje. Priznaje da joj nedtaju neka prošla vremena, i kaže da je to sasvim normalno.

“Ja nisam ta, ja si moram pustiti na svoju liniju. Pustim si pjesme, ne moram gledati spot, režije, ne zanima me to. To je jedan drugi vid prezentacije. Ali mi je važno da ja čujem što neko stvara. Ja to najradije pustim sebi na liniju i pročitam ko je tu šta radio, neke tehničke podatke. Meni Jutjub može samo poslužiti da ja nešto saznam. Ako se meni svidi to što sam saznala, potrudiću se da to nabavim, da ga kupim, i onda ću ga ja doma obrađivati.”

U duhu prošlih, a s obzirom na vaskrsnuće koje vinil doživljava možda i nekih budućih vremena, koncert u Beogradu pratiće i novo izdanje “Dnevnika jedne ljubavi”.

DaDole
14-02-2014, 09:17
“Ploča je sva bijela. Baš je, baš je slatko”, uzbuđeno objašnjava. Drago joj je što će novi sakupljači ploča moći da uvrste i ovaj album u svoju kolekciju muzičkih uspomena. A koje ploče i pesme zauzimaju posebno mesto u njenom ljubavnom muzičkom dnevniku?

“Pa joooj mene… Pa ja imam tako puno pjesama, em imam puno svojih pjesama koje su vezane uz tu takozvanu ljubav, koja je najveća tajna pa ju je mora svako otkriti… Pa onda od strane glazbe koju sam slušala od kada sam nekako krenula iz klasičnog zbora Hrvatske radiotelevizije, pa do benda Ohare, benda Zlatni akordi... Ima svašta, pogledajte vi to. Ali ja slušam sve, slušam dobru muziku, od klasike do nju ejdža, preko roka, popa i džeza. Volim sve muzičke izričaje, jer mislim da pravi glazbenik mora biti otvoren za sve. Kad ja slušam Majlsa Dejvisa, kad si ja stavim njegovu ‘Auru’, tu se otkriva cijeli svijet. A onda s druge strane pustim Bad Company. Ili si pustim EKV. To moram spomenuti jer imam njihove albume.”

A je li, Josipa, pre nego nam spustiš slušalicu uz učtivo i nasmejano bok-bok, šta je zapravo romantičnost?

“Pa to je svaki trenutak, svaku sekundu poklanjati sa svoje strane, a jednako ćeš tako i primiti. Svaki trenutak je primanje – davanje. To je jedinstvo, kada dvoje postaje jedno. Tada ne, nema razgovora o tome ko je prvi a ko je drugi. To je i kada su možda neki ljepi trenuci, pa vam neko donese samo jedan lijep cvijet. Jedan cvijet, ne mora biti buket, već samo jedan cvijet, lijepu poruku kad se ne nadaš. Romantiku je teško opisati, ona se vidi, osjeća, ona proizilazi iz nas. Nju prepisat kao recept je možda i nemoguće. Sve ovo što sam ja rekla nije dovoljno. Romantika bi trebalo biti poklanjanje jedno drugom, svaki trenutak. Pokloniti se nekom. A? Ali ne u smislu poniziti, da, nego upravo to da se poklanjaš nekom, kao dar. Joj, jesam li bila jasna?”

DaDole
14-02-2014, 09:17
Kada je, krajem prošle godine, objavljeno da će Josipa Lisac ponovo pevati u Saca centru za Dan zaljubljenih, nametnula su se mnoga pitanja. Zašto ponovo tada? Zašto tako brzo? Da li je to početak neke nove tradicije?

“Hoćete iskreno? Nagovorili su me… Rezultat je prošlogodišnji koncert i spoznaja da je ostalo veoma mnogo ljudi koji nisu mogli doći do karata. Dapače, i prošle godine sam isto tako bila nagovarana da se napravi odmah dodatni koncert, na šta je moj odgovor bio: ‘Ne. Pa vidjećemo se mi još koji put u životu.’ Onda su me ponovo i ove godine jako, jako nagovarali, kako organizatori koncerta tako i moj menadžment, i onda sam ja rekla: ‘Hajde, idem!’ Pa valjda nisam pogriješila, šta mislite”, pita pomalo kao u nedoumici, a onda sama i odgovara. “Ne nisam, vidjeću. Evo, to je istina, mislim da je ovo jako brzo za drugi kocnert, ali nešto sam razmišljala i neće to biti isti koncert, iako će biti sličan prethodnom. Priredila sam još neke pjesme što će biti zgodno za čuti. Nikada nije isto… Ma mislim, biće lijep koncert, šta da kažem. Uvijek me je veselilo doći u Beograd.”

DaDole
25-02-2014, 12:17
Šerbedžija: U Sarajevu ovoga puta nema humora, ima samo očaja i bijesa
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/112%20Februar%202014/rade123.jpg

DaDole
25-02-2014, 12:18
Bili ste u Sarajevu sa građanima koji su digli glas protiv političkih elita, za socijalnu pravdu. Dali ste im podršku. Kako ste se osjećali na ovim protestima?

Šerbedžija: Nisam došao ciljano zbog toga. Išao u Zenicu da održim koncert povod 60. godišnjice proslave Zeničkog kazališta. S porodicom sam došao u Sarajevo avionom. Dočekale su me demonstracije.

Ne mogu da se pravim nezainteresiran za to što se događa, bilo gdje u svijetu. Morao sam otići lično da se uvjerim kako to izgleda, ko su ti ljudi, šta traže, šta govore. Mislim da je to dužnost svakog čovjeka koji se bavi javnim poslom, koji ima prepoznatljivo ime, čije se riječi citiraju i ljudi razmišljaju o njima.

To sam činio i prije, kada su bili svi ti teški trenutci za narod u bivšoj Jugoslaviji. Mislim da je to dužnost svakoga od nas javnih ličnosti: pisaca, glumaca, slikara, režisera, novinara, znanstvenika. Oni moraju dati u takvim vremenima svoje mišljenje, upravo zbog toga da bi se prava energija uspjela suprotstaviti lošim energijama i zamislima, mislim tu na razne nacionalizme, koji su se dešavali u tim vremenima.

Ovo je radnički protest, i ne samo radnički, nego protest nekih nevoljnih, jadnih, osiromašenih, bespomoćnih ljudi. Osjećao sam se grozno, jedva sam govorio. Nisam mogao ništa suvislo izreći, gledajući te jadne ljude, gladne, žedne, bose, gole, na kiši. To su ljudi kojima je dogorjelo do nokata. Oni nemaju nikoga da stane iza njih, da im odbrani ono najminimalnije ljudsko dostojanstvo koje nas razlikuje od životinja. Oni nemaju doslovce da kupe kilogram kruha svaki dan, da se prehrane. To su strašne stvari.

DaDole
25-02-2014, 12:18
S druge strane, postoje stvarno enormno bogati ljudi u tim istim našim užasnim kolosima u kojima živimo. Oni se bogate, neki su korumpirani. Svuda postoje takvi procesi, javni su i poznati, od Hrvatske, preko Srbije, do Bosne i svih bivših republika nekadasnje drŽave. To je strašna stvar. Ne postoji društveni sistem, izgrađen ispravno kao država, koji je kadar da zaštiti svoje bespomoćne stanovnike i ljude koji žive u tim državama. Sve je prepušteno jednoj stihiji novih odnosa, jednom brutalnom kapitalizmu koji nema za to osjećaja i baš ih briga. Napisane su o tome i pjesme i romani u XX i XIX vijeku, kada su ljudi počeli, u ime proleterske klase, pisati romane, filozofske ideje o društvenom uređenju.
Užasno je dokle je došao upravo taj proleterski sloj društva, do kojih je niskih grana dospio.

Ponovo smo u situaciji kada su se pisali romani o besprizornim i jadnim ljudima, njihovoj djeci koja umiru, jer roditelji nemaju novca da kupe lijek, da im spase život.

DaDole
25-02-2014, 12:19
Kada uspoređujete ove proteste sa onim antiratnim, od prije 20 i više godine, koje su vas emocije prije nekoliko dana obuzele kada ste bili u Sarajevu na ulici sa tim ljudima?

Šerbedžija: Tada je bio osjećaj neke gorčine i očaja prema svijetu i Evropi, nadmenoj, koja je dopustila da se u sred Evrope događaju takvi krvavi obračuni. Tada je bio bijes, prije svega, prema našim nacionalističkim liderima, koji su zakuhali cijelu stvar i napravili užas u toj zemlji. Toliko je naroda izginulo i ostalo bez domova. Kada prolazite danas kroz te krajeve, još uvijek vidite izgorjele ruševine i napuštene kuće. To je bio osjećaj gorčine, bunta, želje da se borimo protiv toga sa prijateljima, borcima za mir na tim prostorima, koji se nisu htjeli svrstati ni u jednu nacionalističku ili nacionalnu podjelu ili partiju. Međutim, to je bio osjećaj gorčine jer ništa nismo mogli napraviti.

Ali danas, to je osjećaj beznađa, da ne možeš ništa napraviti jer je sve okovano bankama, ugovorima i užasom. Ali u biti svakog čovjeka je da se nada i da se mora nešto napraviti. Inače šta? Prepustimo se beznađu, bezumlju, ti ljudi će se početi braniti kao životinje. Nije ni čudno što neki očajnik, nakon policijske agresije, baci neku baklju. To je životinjski nagon u čovjeku.

DaDole
25-02-2014, 12:19
Što su vam Sarajlije najčešće govorili?

Šerbedžija: Ljudi su bespomoćno plakali, grlili me i ljubili i rekli: „Hvala da si ti došao jer nije niko drugi“. Pa i u tome ima nešto. Ne znam razloge toga, ali mora da se dođe. Počet će dolaziti. Bilo je toga u Tuzli.

Ljudi se organizuju. Napravili su Parlament, gdje na miran način izlaze i govore o svojim teškoćama, o tome šta bi trebalo napraviti. Neki to vode i regulišu, pokušavaju tome svemu dati jedan pravi smisao. Traže neke zahtjeve i čekaju odgovore, da se nešto napravi i da se nešto mijenja. Treba u to vjerovati i treba svako na svoj način podržati takve stvari.

Da li je ostao duh Sarajlija isti, unatoč svemu?

Šerbedžija: Nešto vrlo čudno, ali različito, što u nekom smislu može biti zabrinjavajuće i opasno. Sarajlije, ali uopće naš narod, ima smisla za humor. Čak i u najtežim trenutcima su znali praviti viceve. Ovoga puta nema humora. Ima samo očaja i bijesa.

DaDole
25-02-2014, 12:19
Što bi ste Vi kao svjetski poznati glumac, intelektualac poručili građanima BiH?

Šerbedžija: Da pokušaju slijediti demokratske puteve, poput otvorenog parlamenta. Da se na osnovu toga uključi cijelo društvo, i intelektualci i studenti i radnici i ovi koji su izabrani od naroda. Ne možemo reći da svi političari nisu dobri. Na osnovu čega? Valjda iz nečega može da se vidi šta je ko radio i kako šta radi. Oni koji su krivi, koji nisu napravili ono što su trebali uraditi, što je njihova dužnost, da zastupaju interese svih slojeva društva, oni se moraju mijenjati i pustiti mjesto novim, drugim ljudima, koji će pokušati to napraviti. Oni s pravom traže vladu eksperata, koja će se pokazati sposobnijim i koja će moći nešto bolje napraviti za to društvo. U biti je svakog društva da mora da se mijenja, da čine bolje. Ako nešto ne ide dobro - mijenjaj to!

DaDole
25-02-2014, 12:28
Jergović: Što je za koga Sarajevo?
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/112%20Februar%202014/jer53.jpg

DaDole
25-02-2014, 12:29
Nova knjiga Miljenka Jergovića, kako neko napisa "zastrašujućeg" volumena zbog svoje kompleksnosti, da ne kažemo opširnosti, tek je na čitanju.

Plodan autor Jergović, koji čita hiljadama stranica više druge autore, od hiljadu stranica što ih je napisao samo u svojoj posljednjoj knjizi Rod, ponekad i govori o onom što radi.

Rod nije dočekan šutnjom, naprotiv. Niti se Jergovićeva kvaliteta ikada mjerila kvantitetom.

Pisac Željko Ivanković kaže za posljednju knjigu Rod da je Vaš literarni "opraštaj" (govoreći jezikom čitalačke čaršije) od Sarajeva?

Miljenko Jergović: Željko Ivanković je samo komentirao potrebu pojedinih sarajevskih kafanskih eksperata da govore o knjizi koju nisu ni pročitali i da osuđuju njezinog pisca. Tako sam ga razumio. A što se tiče literarnih spomenika, o njima nemam ništa pametno kazati. Uvijek sam samo pokušavao pričati priče koje me se zaista tiču i od njih graditi svjetove koji korespondiraju pozitivno ili negativno, ili i pozitivno i negativno, s mojim unutarnjim svijetom.

Mislim da pisac ne bi trebao pisati ni o čemu što ga ne boli, što ne osjeća kao što se osjeća vlastiti sram. Mislim, zapravo, da bi pisac trebao pisati samo o onome o čemu mu je teško i neugodno pisati. Treba pisati o onome o čemu je nemoguće pisati.

DaDole
25-02-2014, 12:29
Da li je takav spomenik Sarajevski Marlboro?

Jergović: Sarajevski Marlboro pisao sam kad mi se činilo da ću zauvijek izgubiti svoj grad. To je bio razlog za tu knjigu. Nisam tada izgubio Sarajevo, nego sam ga izgubio mnogo kasnije, ali knjiga je ostala.

S druge strane, netko je već citirao Aleksandra Hemona, koji je u sličnom kontekstu izgovorio kako "Sarajevo nikome ništa ne duguje", pa je to onda desetinama i stotinama puta citirano kao argument.

Je li Vama Sarajevo, kako ga vidite danas, postalo "strana naseobina"?

Jergović: Hemonove riječi obično navode oni koji danas Sarajevo doživljavaju nekom svojinom, pa bi da ispostavljaju nekakve račune nekome tko u tom gradu, iz svejedno kojih i kakvih razloga, više ne živi. Oni bi da govore tko od onih koji su otišli jest Sarajlija, a tko više nije. Pa onda, vrijeđajući one koje ne prihvaćaju, lažno i krivo citiraju Hemona.

Naravno, on je mislio na nešto posve drugo kada je napisao da "Sarajevo nikome ništa ne duguje", ali koga je i za to briga. Trebalo bi se, naime, postaviti i pitanje: Što je za koga Sarajevo? Ili: Gdje je kome Sarajevo? Jesu li Sarajevo kuće, zgrade, rijeka, stablo, groblje...? Ili su Sarajevo neki živi ljudi? Koji su živi ljudi Sarajevo? Oni koji ovog trenutka u Sarajevu žive ili, možda, neki drugi, koji uopće u Sarajevu ne žive? Što je za mene Sarajevo nemam potrebe dodatno objašnjavati, jer o tome pričam u svojim knjigama. Koga zanima, neka u njima pročita.

DaDole
25-02-2014, 12:29
Ratna reporterka iz rata u Bosni i Hercegovini Janine Di Giovani pisala je da je njen closure (zatvorena knjiga) sa Sarajevom bio boravak dok su crvene stolice glavnom ulicom činile pomen na mrtvu djecu Grada. Mislila je da je njena privatna bol izgubila na intenzitetu, ali nije. Htjela je da je "manje bolesna" u poslu ratnog izvještavanja, koji i dalje radi?

Jergović: Ne znam o čemu se tu radi. Naša se iskustva fatalno razlikuju, pa se tako razlikuju i bolesti, ili "bolesti" od kojih bolujemo. Nikad nisam bio ratni izvjestitelj, niti sam ikada to poželio biti, tako da, zapravo, i ne znam kako je to uživjeti se u neki tuđi rat.

Rat koji sam doživio, te u određenom smislu i preživio, bio je moj vrlo lični rat. Kada spominješ crvene stolice, taj vrlo zanimljiv i potresan umjetnički rad Harisa Pašovića, koji je samo trebao podsjetiti na one koji u tom gradu i na ovom svijetu nedostaju, a nisu umrli svojom smrću, nego su ubijeni... Moja asocijacija na njih nema baš nikakve veze s asocijacijama Janine di Giovani, ali ni s asocijacijama drugih, čak ni meni puno bližih ljudi. Tog dana kada je Pašović postavio svoj rad, moja majka je saznala za fatalnu dijagnozu svoje bolesti i pokušavala se taksijem vratiti kući. Uspaničeno mi je telefonirala u Zagreb, jer je taksist nije mogao odvesti do Sepetarevca, a nije mogla hodati. Pitala me je šta da radi, tražila od mene pomoć. A kako da joj ja pomognem iz Zagreba? Bio je to strašan osjećaj i ja sam ga zauvijek upamtio. Majka je, u međuvremenu, umrla. Ali tiče li se to drugih ljudi?

DaDole
25-02-2014, 12:30
Kažu kritičari kako Rod (uslovno rečeno o Sarajevu) koincidira sa Rutom Tannenbaum (Zagreb) i ovjerava tvoju hrabrost i nepotkupljivost?

Jergović: To su dvije različite knjige, ali mislim da znam na što ciljate. U odnosu na današnje Sarajevo, ja sam stranac. U odnosu na Zagreb, uvijek sam bio samo stranac. I jedan i drugi grad, međutim, poznajem jako dobro, o njima pišem i čini mi se da to činim vrlo nježno. Nekome se, opet, čini da to nije nježno. Ali sve je to stvar perspektive.

Moja je perspektiva uvijek bila i ostala perspektiva pojedinca, vrlo osamljenog, koji ne pripada nijednom čoporu ali će mu, kao pojedincu, uvijek draže biti društvo onih koji su u manjini. A obespravljenih manjina, hvala Bogu, itekako ima i u Sarajevu i u Zagrebu.

Jeste li uz "manjinu" što danas protestira u Bosni i Hercegovini? Neki tu manjinu čak drže izmanipuliranom?

Jergović: Buna u Bosni buknula je kao akt čistoga očaja. Tako je planulo i tko će na taj plamen što pripaliti, to je na svačijem pojedinačnom izboru. Nevjerojatno je, međutim, kako su ljudi spremni narugati se nečijem očaju i nesreći

DaDole
25-02-2014, 12:30
Kako se zove jezik kojim se služite? Rekli ste: "Osim rijetkih izuzetaka, među koje spada i moj sarajevski prijatelj Hemon, svaki pisac ima samo jedan jezik na kojem jest pisac."

Jergović: Pišem jedinim svojim jezikom. Taj jezik sastavljen je od svih njegovih riječi, svejedno koliko ih koriste Srbi, koliko Hrvati, Crnogorci, Bošnjaci... A kako imenujem taj jezik, to u mom slučaju zavisi od raspoloženja. Ponekad ga zovem hrvatski jezik, naročito to činim pred svojim sarajevskim i beogradskim prijateljima, stavljajući im do znanja da je moj hrvatski jezik isto što i njihov bosanski i srpski. Ali ponekad, naročito kad sam ljut, kad se obraćam ljudima koji su mi u Zagrebu neskloni, ili kad govorim iz perspektive 20. stoljeća, perspektive moje porodice, mog djeda i mojih ujaka, zovem ga i srpskohrvatskim jezikom. U knjizi Rod ćete, recimo, na više mjesta naći tu danas omrznutu sintagmu - srpskohrvatski jezik.

Živimo u nekom opustošenom vremenu, na opustošenim prostorima, i jedino naše bogatstvo su sjećanja. I ogroman kontigent prošlosti, koja se polako od nas udaljava, mijenja i transformira. Sve je to, zapravo, sjajno za književnost, ali nemoguće, teško, tužno i odvratno za živjeti.

DaDole
25-02-2014, 12:30
Vaše su knjižare Beograda, predgrađe i selo kod Zagreba, Sarajevo, ali i Cavtat, Konavle, Hercegovina, Trebinje... Bili ste bliski s Mirkom Kovačem. Koliko je on "s Vama" kad ste uz Trebišnjicu ili na pijaci Trebinja, u njegovom kraju?

Jergović: Što se tiče moje privatne bliskosti s Mirkom Kovačem, o njoj ne bih govorio. Ostao bih po strani, jer u nas postoji taj neugodni običaj da svi najednom postaju bliski s pokojnicima, kao da očekuju da bi njihova pamet i karizma mogla preći na njih, da bi je mogli naslijediti u nekakvoj ostavinskoj raspravi. Kovaču se, međutim, divim kao piscu i o tome uvijek mogu govoriti. Malo nakon što je umro bio sam u Trebinju. U Trebinju sam uvijek kad sam u Konavlima, a u Konavlima sam, stjecajem sretnih prilika, vrlo često.

Pusto mi je bilo u tom hercegovačkom gradiću uz saznanje da Kovač više nije živ. Iako on sam u svom zavičaju nije bilo duže od 25 godina, i to iz političkih i ljudskih razloga, njegova smrt se osjetila pod onim platanima ispred hotela. Kovač je opričao i opisao taj grad onako kako je James Joyce opisao i u književnu vječnost smjestio Dublin. Ili kako je Ivo Andrić ovjekovječio Travnik i Višegrad. Trebinje nije imalo niti je moglo imati većega i važnijeg pisca, jer je i ovaj jezik kojim se nas dvojica sporazumijevamo imao malo pisaca kakav je Mirko Kovač. Mene za Trebinje veže i bivši dubrovački paroh Goran Spaić, koji je rodom s Graba pored Trebinja, ali su trenuci našeg prijateljstva vezani za subotnje sjedenje ispod platana, uz kafu i pogled na pijacu. U Dubrovniku smo se rijetko sretali jer sam, stjecajem okolnosti, bio sve rjeđe u tom gradu. Goran se, u međuvremenu, preselio u London, tako da je ovoga časa moje Trebinje razapeto između Londona i jednoga groba u Rovinju.

Tako je to s gradovima. Pomalo ovim odgovaram i na pitanje o mom Sarajevu.

DaDole
25-02-2014, 12:51
Јелена Којовић Тепић: Васпитана по Марку КраљевићуДа је овај интервју рађен прије три дана, Јелена Којовић Тепић би тада била потписана и као уредник културног, научног и религијског програма на Радио-телевизији Републике Српске.
http://www.frontal.rs/sajt/doc/Image/novosti_sr/kultura/40775_vest_jkt.jpg

DaDole
25-02-2014, 12:52
Овако смо је затекли како пакује ствари и спрема се за прелазак у другу канцеларију. Ипак, овај разговор није о сјечи кнезова на Јавном сервису, него о награди Београдског драмског позоришта, коју је добила за текст драме „Код вјечите славине“. Интервју је, заправо, састављен од цитата из те драме које Којовић Тепић проширује накнадним размишљањима – некадa дужим, углавном краћим – и тек покојим питањима која излазe из ове матрице и која нису означена наводницима.
Једна од јунакиња „меша екавски и ијекавски, као и већина Срба из Босне после факултета у Србији“?

То је гола чињеница. Да ли се примијетио да је на тој страници два пута намјерно направљена грешка у изговору?
Јесам. Да ли је то одраз немогућности формирања новог идентитета и поништавања старога?
Има један стих, али не могу да се сјетим ко га је написао. Личи на Деда Мраза, ради у Удружењу „Свети Сава“ у Београду, али је одавде. Пише афоризме...
Душко М. Петровић?Да, Душко М. Петровић. Он је написао: „Шверцујем срце са једне стране на другу“. О Дрини је ријеч, наравно. Е, то је то.

DaDole
25-02-2014, 12:52
„А је л истина да већина Срба у Сарајеву није хтјела да се укључи у ово, Радованово“?
Не знам за већину, ја сам тада имала 18 година и нисам се бавила политиком, али знам много људи, интелектуалаца, који су вјеровали у Југославију, у демократско друштво и равноправност, у братство и јединство и сличне ствари.„Народ је био паметан, вазда, само они што га воде нису“?
Народ бира своје вође и народ увијек има вође
какве заслужује
.„...ја сам мислио да су сви ти што су правили Републику сад неки амбасадори“?Ми погрешно мислимо. Ваља знати у којем је контексту то изговорено. То говори бивши човјек који се одрекао властитог духовног идентитета, схвативши да је грдно погријешио
.„У рату је мало части“?Опште мјесто.
„Само је у кафани могуће бити поштен“?Стилска фигура, пјесничка слобода. Могуће је и на другим мјестима, само је мало теже.(цркла батерија на диктафону, 15-оминутна пауза)

DaDole
25-02-2014, 12:54
Волите кафану?

Волим кафану зато што су људи у кафани и на пијаци опуштенији и природнији него на другим мјестима.
„Кажу да је немогуће напустит политику"?
Недостаје сљедећа реченица коју не знам напамет, али у њој се крије објашњење и одговор на ово питање.„Замисли, неки лик што држи ланац месница у Бањој Луци хоће да стипендира најбољег студента из РС у
Београду, а то сам, је л' те, ја, без икакве надокнаде! Кретен неки, патриота ваљда...“?

Да, то је размишљање једног студента менаџмента на приватном факултету у Београду. Мислим да је то типична слика, али је још тужније то што се не ради о кретену патриоти, него се ради о веома прорачунатом човјеку који ништа не ради из патриотских побуда
.„Тад није требало пуно шушки, за 100 дојчемарки си мого бојеву главу да увезеш, они само мало прижмире...“?
Тако се причало. Не знам баш за бојеве главе, али се причало свашта.

DaDole
25-02-2014, 12:55
„Мене баба васпитала, све по Марку Краљевићу, поштено... Одијела да волим, иш'о би у политику, а не у камион...“?

Па, и мене је баба тако васпитала. Има нас још диносауруса који тако размишљамо

.Надин животни пројекат је да наслика „пејзаж ријека ријеком, праћен поезијом“. О чему се заправо ту ради?
Ради се о лику из драме, који је промашен, као што су промашени сви ликови у драми. То је дјевојка која је умјетничка душа, заробљена у кафани крајпуташици, проводи дане читајући класичну књижевност и свирајући клавир. И сликајући ријеку ријечном водом. Плод тога су, наравно, бијели папири које качи поред дуплерица у кафани у којој живи и ради. То је заправо метафора узалудности умјетности коју сви ми понекад осјећамо

.„Прошлост треба оставити тамо гдје јесте.“
Извукли сте доста флоскула из текста драме.
У увјерењу да сте иза њих крију веће истине. Дакле?Ја, наравно, те флоскуле у драму стављам намјерно. Испричаћу моју идеју, мисао, а ви онда сјеците гдје буде превише.

DaDole
25-02-2014, 12:56
Ништа не сијечемо.
Ништа? У реду, онда: мислим да прошлост треба оставити тамо гдје јесте, зато што не вјерујем у историју. Заправо, гледајући оно што сам својим очима гледала деведесетих и спознавши интерпретације тога дијела историје свуда на свијету, схватила сам да је историја жесток лажов и крајње непровјерљива и да представља нешто што можемо само да нагађамо.
А како тек нагађамо о нечему што се догађало у старом Египту, у Христово вријеме, у Првом свјетском рату.
Шта је мислио Гаврило када је повукао обарач?

Назив драме је позајмљен од Настасијевића. Зашто?

Обожавам Настасијевићеве драме, више него његову поезију. И друго – наслов „Код вјечите славине“ ми је био страшно примамљив. Одговара истини да један промашени интелектуалац, који је одлучио да отвори кафану у божијој матери, кафани да име „Код вјечите славине“ из пуке аутоироније. Наравно, његова славина точи алкохол. Настасијевићева драма је сводива и на облик породичне драме, а и мој текст представља управо то, породичну драму.

Срећете ли своје ликове или их домишљате?

Почетак драме је стваран. Та кафана постоји, наравно не са тим именом и није власник који јесте у драми. То је једна страшна рупа поред које се заустављао аутобус који је деведесетих саобраћао на линији Београд – Бања Лука. То је било невјероватно мјесто: власник са стомачином, прљавом поткошуљом, још прљавијом крпом пребаченом преко руке; тужна конобарица у подераним чарапама и кривим штиклама од скаја; „голе“ дуплерице на зиду. Једно од оних мјеста за које сте увјерени да постоји само на филму. И док сам гледала то деведесетих година, путујући из Београда у Бању Луку, помислила сам како би то био изузетан декор за неко драмско дешавање. А онда сам, када сам се доселила у Бању Луку, почела да упознајем локални менталитет и прича се полако склапала. Фабула је, дабоме, измишљена; није стварна.

DaDole
15-03-2014, 20:33
Branko Đurić Đuro: Čovjek od sjećanjahttp://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/Oktobar%202013/2006392.jpg

DaDole
15-03-2014, 20:34
"Evo Đure ponovo, ovog puta s »Bombaj štampom«. Đuro i »Bombaj štampa« snimili ploču. Na njoj devet pjesama. Neke brze, neke spore, neke znate, neke ne znate, a jedna od onih dobrih, starih... "

Vjerujemo da ne treba napominjati da gornji tekst pripada jednoj od trenutno najpopularnijih EPP-poruka. Branko Đurić, ili, kratko, jednostavno i prepoznatljivo - Đuro, ponovo je junak jednog od najgledanijih segmenata programa - TV reklama. U posljednje vrijeme, uz nekoliko verzija spota kojim najavljuje izlazak albuma grupe »Bombaj štampa«, čiji je vođa, kompozitor, tekstopisac, vokalni solista - izgovara i ono famozno »dobar dan«, u takođe zapaženoj reklamnoj poruci...

Sticajem okolnosti, evo Đure ponovo i na stranicama »Vena« rezervisanim za intervjue. Treći put, u razdoblju od godinu dana! Mada je valjan povod za razgovor s njim mogao da bude i njegov ozbiljniji TV posao, popularna »Top-lista nadrealista« (ćega ?), a potom i jedna od najuspješnijih imitacija u ne manje popularnoj »Audiciji« sarajevskih akademaca, interesovanje javnosti, pa i naše, kulminiralo je nezaboravnim TV spotom »Hajdemo u planine« i onom čuvenom »drastičnom razlikom«. Uslijedila je i ljetnja verzija ove ekonomsko-propagandne poruke, a nakon male pauze »Evo Đure ponovo...«

DaDole
15-03-2014, 20:34
* Otkud Đuro u rokenrolu?

- Prigodnije bi bilo pitanje otkud u svemu ostalom, jer me je zapravo, rokenrol u sve ovo »uvalio«, kaže Branko Durić i pojašnjava:

- Kad sam počeo da radim s bendom, krenuo sam i u potragu za fakultetom koji bi bio najbliži rokenrolu i koji bi bio nekakva dopuna bavljenju muzikom. Shvatio sam da je to sarajevska Akademija scenskih umjetnosti, i u petom pokušaju uspio sam da se upišem na studij glume. Bio sam u pravu, ASU je zaista bliska rokenrolu...

U međuvremenu sam zapostavio rad s grupom, dogurao do četvrte godine na fakultetu, snimio TV dramu... Sada, kad sam pred krajem studija, i pred krajem snimanja filma »Dom za vješanje« Emira Kusturice, ostalo je dovoljno prostora za moju prvu ljubav - muziku. Konačno smo objavili i dugo očekivanu i najavljivanu ploču.

Razgovoru s Brankom Đurićem prethodi kratak pregled videokaseta, po njegovom izboru. Uglavnom su to snimci »Bombaj štampe« iz novogodišnjeg TV programa, s pjesmama koje su za kratko vrijeme stekle onaj zvučni epitet hit: »Kad si kupin mali motorin« i »Uzalud me podsjećaš«. Prilikom našeg prošlog susreta s Đurom, iznenadila nas je njegova ozbiljnost, ali nam je zato ovoga puta bilo normalno da od njega očekujemo isključivo ozbiljne odgovore. Tema je i dalje muzika.

- Svirao sam u nekoliko sarajevskih grupa. Možda je vrijedna pomena SCH - »Šizofrenija«. Od starta novog primitivizma sam s »Bombaj štampom«, koju su oformili Nedo i Mišo, a koji su i danas članovi benda. Prije nekoliko godina napravili smo nekoliko snimaka koji su se odvrtjeli i u nekim vrlo popularnim emisijama, poput »Hita meseca«. Možda se sjećate jedne dopadljive pjesmice, zvala se »Džoging«. U međuvremenu je Nedo, moja desna ruka, otišao u vojsku. Sada smo, eto, svi na okupu, nas šestorica, a svi zajedno »Bombaj štampa«.

DaDole
15-03-2014, 20:35
Bombaj i "bombanje"


* Koliko je traga na vaš rad ostavio novi primitivizam?

- Naša ploča predstavlja zbirku pjesama koje smo stvorili tokom proteklih pet-šest godina. Kao što u svima nama, koji se u šali nazivamo doajenima novoprimitivizma, ima još uticaja tog pokreta, tako ga ima i u meni. Svi mi koji smo sačinjavali taj pokret i danas se bavimo umjetnošću: Zenit je slikar, Nele Karajlić radi sa svojim bendom, ja se, eto, nešto bakćem oko glume i muzike, Elvis Dž. je snimio novi materijal za ploču...

* Šta znači naziv grupe?

- Naziv datira još iz vremena kada su se grupama davala imena koja čudno zvuče. Međutim, u našem slučaju povezan je i s nekakvom metaforom. Bombaj je od riječi bombanje, laž. Moglo bi to sve zajedno da ima veze s nekim bombastičnim i lažnim novinskim vijestima...
* Album »Bombaj štampe« najavljen je prije više od godinu dana. Pitamo Đurića da li je njenom objavljivanju kumovala i njegova evidentna medijska popularnost?!

- Kako da ne. Pomogla je utoliko što nismo imali problema kao slični bendovi, problema u smislu nepovjerenja. Obično kada se kod izdavača pojavi neki novi bend, slijede glasna razmišljanja da li će to proći, da li je komercijalno, hoće li se isplatiti disko-kući... Ja sam kod publike već imao dobar »kredit«, tako da je sve prošlo glatko. Ali, ono što mi je vrlo drago i što moram da kažem je činjenica da su ljudi iz »Diskotona« vjerovali i u ono što je stvorila »Bombaj-štampa«.

* S kakvim je muzičkim znanjem Đuro krenuo u ovaj diskografski poduhvat?

- U osnovnoj školi sam pohađao časove gitare... Od velike pomoći bilo je i znanje stečeno na časovima tehnike glasa na Akademiji. Tamo sam radio i s operskim pjevačima, malo sam popravio svoje glasovne kvalitete, govorne mane i istakao vrline...

DaDole
15-03-2014, 20:36
Branko Đurić je kompletan autor većine pjesama. Nije li to za njega bio prevelik zalogaj?

- Meni se čini da to nije previše posla odjednom. Mislim da se nism »rasuo« radeći sve to. Za sada za to imam dovoljno energije. Čak mi je žao što se ne razumijem bolje u neke muzičke zadatke, pa nisam mogao da se više angažujem oko aranžmana, produkcije...


Đurini »krediti«

* »Diskoton« vam je pružio izvrsnu reklamu. Da li su i u to umiješani vaši »krediti«?

- Da, čuo sam, raja su mi pričala da je bilo mnogo reklama posljednjih dana. Bio sam potpuno isključen iz svega. Tek sam se vratio iz Milana, sa snimanja Kustinog filma...

* EPP spotovi za ploču su, ponovo, pun pogodak!?

- Da, ponovo su tu umiješani Kenović i Arnautalić. Zajedno smo radili spotove za našu ploču. Nezgodno je da ja sad to hvalim, ali, ipak, moram da kažem da se potvrdilo da ti ljudi trenutno najbolje rade taj posao...
* Govori se mnogo i o fotografiji s omota ploče!?

- Da, čuo sam da se priča kako je vulgarna, provokativna... Dobro, jeste provokativna, ali, smo željeli da dizajnerska grupa »Trio«, koja ga je radila, oslika jednakost muškarca i žene... Ono što ne možeš da kažeš zvukom na ploči dopunjuješ slikom na omotu. Ne bi valjalo da neko kupuje ili izbjegava ploču zbog omota...

Album prvenac »Bombaj štampe«, je, kako nam reče Đuro, zbirka pjesama koje su nastale proteklih godina.

- Nismo uradili ploču, kako se to obično kaže, u trendu. Ja sam čovjek koji više živi od sjećanja, nego što razmišlja o budućnosti. Da nije tako, vjerovatno bi i naš album zvučao drugačije...

* U ta »sjećanja« vjerovatno se uklapa i »Mali motorin«. Otkud ideja da pjevate baš tu pjesmu? Čuli smo komentare da je to uticaj Kusturice...

- Ma, ni slučajno. Kusturica se, čak, uopšte ne slaže s ovim našim potezom. Baš smo neki dan o tome razgovarali. Zbog čega »Mali motorin«? Nervira me što je u posljednje vrijeme postalo praksa da se obraduju neke strane pjesme. Izgleda da su zaboravili da je šezdesetih godina rokenrola bilo i kod nas, a jedna od takvih pjesama je i »Mali motorin«.

DaDole
21-03-2014, 10:22
Darko Cvijetić: Pet ženskih istinahttp://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/11%20Mart%202014/darko.jpg

DaDole
21-03-2014, 10:24
Na sceni Pozorišta Prijedor postavili ste predstavu "Feničanke, Materijali", riječ je o Vašem autorskom projektu. Možete li nam reći kako ova klasična tema funkcioniše danas u Vašoj izvedbi?

- Tema funkcionira, nažalost, vrlo aktualno, jer u našem predpolitičkom i plemenskom društvu antičke paralele otkrivaju dubinu i suštinske naše dvojbe oko najelementarnijih pitanja.
Priče koje Feničanke čuju u Tebi, o njezinoj zloj sudbini, priče su ratno-poratne. Sve se već odigralo. Scena je prepuna nesretnika, uplakanih sestara i nepokopanih vojnika.


Šta je u konačnici nastalo kao krajnji oblik ovog, da tako kažemo, teatarskog eksperimenta?

- Posljedice tog transponiranja su slike, svjesnom dekonstrukcijom izazvane slike - metapriča o pet ženskih istina, dječaku, starici i starcu.
To bi mogli biti Euripidovi likovi ovdje i sada - od vojske silovana mater, sestra raznesenog brata, neobješena Jokasta, Antigona koja bi da pokapa, dječaci zaigrani municijom, Edip koji stresa zemlju s kostiju svojih sinova, dječak koji rastavlja automatsku pušku i citira Brechta, ili puni tegle za zimnicu čahurama, govoreći imena ovoratnih mrtvih i njihove godine - praveći IMENOZIMNICU (možda za zimu naših sjećanja na sve te izginule ljudeNaše je društvo, s ovolikom količinom patrijahalnosti - moralno degeneriralo do plemenskih odrednica - naprimjer - treba li mrtve uopće pokopati, ako nisu "naši" mrtvi?

DaDole
21-03-2014, 10:25
Imajući to na umu, koliko Feničanke odražavaju duh vremena u kojem živimo?

- Značenje napisanog, znamo, uvijek se mijenja u ovisnosti od izmjene konteksta. Ja ne znam što bi značilo postaviti Euripidove Feničanke tradicionalno. Ovo je društvo, ovako temeljno opustošeno, konstanta naše frustracije ratom i nacionalističkim diskursom
. Militariziran prostor je svuda i Feničanke su trajno ponižene jednim ratničkim svijetom. Taj, ženski diskurs, zapravo je pretapanje vojničkog svijeta u svijet etičnosti; civilne etičnosti. Ove Feničanke vraćaju smrt imenima ubijenih, to i jest antigonalan posao, to posipanje zemljom. Feničanke su posao humaniziranje žrtve, prije svega.

DaDole
03-04-2014, 19:57
Ispovijest bibliotekarke iz Aušvica: Još uvijek osjetim miris spaljenih ljudskih tijela„ Svaki put kad o tome govorim, kao da sam tamo.Čujem to, osjećam to. Oznojim se u sekundi, ali osjećam da to trebam raditi, da je to – bitno” govori osamdesetčetverogodišnja Dita Kraus ( češki Krausova prim. E.P.) , čija je priča inspirisala španskog pisca Antonija G. Iturbea da napiše knjihu"Bibliotekarka iz Aušvica
http://www.6yka.com/upload/images/1%20April%202014/511454.jpg

DaDole
03-04-2014, 19:58
"U Aušvic su nas dovezli iz Terezina, svrstali su nas u tzv. porodični logor, koji je funkcionisao od septembra 1943. godine do jula 1944.godine. Uslovi su u tom logru bili nešto civilizovaniji od ostalih dijelova Aušvica. Transporti iz Terezina nisu prolazili selekciju, ljudi su tu mogli nositi čak i staru civlnu odjeću, nisu im brijali glave, a žene i muškarci su boravili zajedno, iako su spavali odvojenim kasarnama..

Kakvi su bili Vaši prvi dani u Aušvicu?

Sretali smo poznate, a niko se nije smijao. Pričali su čudno, stalno su spominjali dimnjake, gasne komore, ali nismo razumjeli o čemu pričaju. To s eni ne može razumjeti. Ja sam mislila da su svi poludjeli. Na kraju su svi izgledali kao ludaci, imali su čudne izraze lica, prazne oči. Stalno su pokazivali dimnjak, iz kojeg su po noći kuljao dim. U vazduhu je bila siva prašina, smrdjelo je. To su dve bili dokazi, koji su čovjeka primorali da povjeruje u nešto, što ni dandanas ne može sebi objasnit

DaDole
03-04-2014, 19:58
http://www.6yka.com/upload/images/1%20April%202014/dita%20u%20auswitzu.jpgOsjećate taj miris i danas?

Da. Miris spaljenih ljudskih tijela.


Vi ste u Aušvicu radili kao bibliotekarka. kako se to desilo?

Poznavala sam Fredda Hirscha, u Pragu i u Terezinu je radio sa omladinom. U Aušvicu je „uspio” da kod esesovaca sredi da su se u jednom bloku i djeca mogla igrati. Trebalo im je nekoliko djevojaka između četrnaest i šestnaest godina, koje su se smjenjivale u dječijem logoru. Jedna je čistila, druga je pomagala sa pripremom jela, meni su dali da se brinem za nekoliko knjiga, koje su tamo bile. Nisam imala mnogo posla, knjige su stajale ispred mene, i svi su dolazili kod mene da ih posuđuju.

DaDole
03-04-2014, 19:59
Otkud knjige u Aušvicu?

Nađene su na ulazu, prilikom sortiranja kofera. I znalo se da u porodičnom logoru postoji dječiji blok, pa ih je neko tamo odnio.
http://www.6yka.com/upload/images/1%20April%202014/dita%20kraus.jpg
Dita Kraus danas - Foto Nguyen Phuong Thao za Reflex.cz



Zbog knjiga je rizikovao svoj život?

To nije bila tajna!


Koliko je knjiga uopšte tamo bilo?

Mislim da sam imala osam knjiga, ali ne mogu se sjetiti tačnog broja. Ni naziva knjiga, iako sam ih dobro znala tada. zaboravila sam nazive – osim jedne knjige – Istorija svijeta od H. G. Wellsa. Knjige su se posuđivale ili su se igrale razne igre. najmanja djeca su pogađala zagonetke, a veća su im čitala iz knjiga. Djeca u Aušvicu su bila pod posebnim nadzorom doktora Mengelea, koji je dolazio u dječiji blok po blizance, da bi na njima mogao vršiti svoje užasavajuće eksperimente. Dolazio je često, i uvijek se pojavljivao iznenada. Došao je u trenutku kada su djeca igrala svoju pozorišnu predstavu, koju su sami smislili. Mengele i ostali su sjeli na stolice, gledali su tu dječicu i aplaudirali im...

DaDole
07-05-2014, 14:45
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/01Maj%202014/stojak8.jpg
Jadranka Stojaković: Ne mogu više, bolest mi je uzela sveAko slučajno postoje rijetki koji su je zaboravili, sigurno će pamtiti tekstove njenih pjesama "Sve smo mogli mi", "Ima neka tajna veza", "Što te nema"... Nekadašnja jugoslavenska zvijezda, veoma uspješna kantautorka, pa i slikarka, Jadranka Stojaković (64), koja se iz Japana vratila zbog zemljotresa, već neko vrijeme živi skromnim životom u Staračkom domu "Caritas" u Banjoj Luci.

Danas Jadranka boluje od motornog neurona, koji joj je ustanovljen nakon pada na bini prije četiri godine. Ova teška bolest postepenog odumiranja mišićnog tkiva sve više uzela je maha i samim tim odvojila je od scene.

Kada se vratila u domovinu, izgubila je stan u Sarajevu te zatečena spoznajom da će do kraja života ostati invalid.

DaDole
07-05-2014, 14:46
Teško govori

Veoma teško i sporo govori, jer zbog bolesti ostaje bez glasa. Na jučerašnji poziv "Dnevnog avaza" Stojaković je odgovorila iako se, kako kaže, sve rjeđe javlja na telefon. Slušalicu je podigla kada je vidjela broj redakcije našeg lista.

- Rekla sam javit ću se, ali, Boga mi, ne mogu dugo - kazala je Stojaković iscrpljenim glasom.

Kako provodite dane u domu?

- Teško je s ovom bolesti izlaziti nakraj. Zadovoljna sam, jer ne mogu više da budem ni u rehabilitacionom centru. Ovdje mi dođe fizioterapeut pa uradim pokoju vježbu, ali ni to više ne mogu. Ne mogu ni da se družim, ali, eto, dođu mi prijatelji, to mi mnogo znači. Dođu mi saradnici iz redakcije s televizije gdje sam radila (RTRS, op. a.). To jest radim ja ponešto i danas, ali teško. Dođu mi prijatelji još iz onih starih dana, oni kojima je moja mati bila učiteljica. Dođu ljudi iz okoline, posjećuju me i oni koji prolaze pored Banje Luke. Tu su i prijatelji iz Zagreba. Dolaze sa svih strana. Sreća.

Ima li Vam kolega s muzičke scene?

- Ne mogu se baš sjetiti ko mi je dolazio u posljednje vrijeme, ali, eto, nedavno je bila i Maya Sar. Baš sad slušam njen album. Onda, bila mi je Zdenka Kovačiček iz Zagreba. Nema više mene. To je to, nemam ni glasa. Ne mogu više, bolest mi je uzela sve.
Pomaže mladima

Pisali ste nedavno pjesmu za Maju Tatić.

- Jesam. Posvetila sam se tome, da na neki drugi način ostanem u muzici. Nadam se da ćemo uspjeti snimiti to. Urađen je demo snimak, pa će ona s kolegama uraditi neke kombinacije pošto ja ne mogu više da pratim cjelokupni rad. Ali, eto, pomažem mladim ljudima da im kažem šta valja, šta ne valja, koje su im pjesme dobre, koje ne. Rado me poslušaju što im kažem.

Trebaju biti ponosni na to što im Vi pomažete.

- Pa i jesu, da znate. Vjeruju u moje dugogodišnje iskustvo. A i nije mala stvar biti negdje vani i živjeti negdje sa strane pa to sve izgleda malo drugačije. Nisam ja baš nešto dugo živjela u BiH. Duže sam bila u Japanu nego u Sarajevu.

DaDole
07-05-2014, 14:46
Javljaju li Vam se prijatelji iz Japana?

- Kako da ne. Stalno me zovu, obavještavaju šta se dešava, šalju mi neke lijekove na prirodnoj bazi koje ne mogu naći ovdje. Iako sam teško bolesna, sretna sam što me se ljudi sjete. Borim se k'o lav, odgovaram koliko mogu, ali obično su to neke kratke poruke.

Tadicionalna nit se može sačuvati

Svojevremeno ste se bavili obradama bosanskih sevdalinki. Poslušate li neku današnju obradu? Sve ih je više. Gubi li se ta tradicionalna nit?

- Tradicionalna nit se može sačuvati, a da se radi i u novijim aranžmanima. To zavisi od čovjeka, osobe koja pravi balans između starog i novog vremena. Tako da nešto za budućnost mora ostati i od jednog i od drugog. Mladi moraju pratiti duh sevdaha, tu ljepotu sevdaha, a moraju, bogme, znati da, ako kopiraju cijeli svijet, nije baš dobro. U svakom slučaju, treba ostati negdje svoj. Ne možeš baš pobjeći ni od svijeta, ali može se dobar balans napraviti. Nekoliko ljudi je to već napravilo itekako dobro. Ovaj dečko Damir Imamović i Amira Medunjanin vrlo lijepo rade, trude se i bore u kombinaciji sa sevdahom. Tu je i Goran Bregović, koji svira sve i svašta, ali mu dobro ide.

DaDole
08-05-2014, 08:04
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/01Maj%202014/staljin-sa-decom-600x400.jpg
Staljinov intervju iz 1934. godina koji je objavljen u Americi

Godine 1934, Herbert Džordž Vels je došao u Moskvu da se sastane sa sovjetskim piscima zainteresovanim da se priključe Međunarodnom PEN klubu, na čijem je čelu u to vreme bio on.

DaDole
08-05-2014, 08:05
Vels: Veoma sam vam zahvalan, g. Staljin, što ste pristali da se sretnemo. Ja sam nedavno boravio u Sjedinjenim Američkim Državama. Dugo sam razgovarao sa predsednikom Ruzveltom i pokušao da utvrdim njegove osnovne ideje. Sada sam došao kod vas da vas pitam šta radite da promenite svet…

Staljin: Ne mnogo.

Vels: Ja putujem po svetu kao običan čovek i kao običan čovek posmatram šta se oko mene zbiva.

Staljin: Važna javna ličnost poput vas ne može biti „običan čovek“. Naravno, samo će istorija pokazati koliko je neka ličnost značajna; u svakom slučaju, vi ne gledate na svet kao „običan čovek“.

Vels: Ne glumim skromnost. Hoću da kažem da pokušavam da sagledam svet očima običnog čoveka, a ne stranačkog političara ili odgovornog rukovodioca. Poseta Sjedinjenim Državama me je intelektualno uzbudila. Stari finansijski svet se ruši, ekonomski život zemlje se postavlja na nove osnove.Lenjin je rekao: „Moramo naučiti da poslujemo“, naučiti od kapitalista. Danas kapitalisti moraju da uče od vas, da shvate duh socijalizma. Čini mi se da je u Sjedinjenim Državama u toku duboka reorganizacija, osnivanje planske, odnosno socijalističke privrede. Vi i Ruzvelt ste krenuli sa različitih polaznih tačaka. Ali zar ne postoji bliskost ideja, srodnost ideja između Moskve i Vašingtona?
U Vašingtonu me je zaintrigiralo isto ono što vidim i kod vas: otvaraju se kancelarije, stvaraju se nova regulatorna tela, organizuje se preko potrebna državna služba. Njihova je potreba, kao i vaša, direktivna sposobnost.

Staljin: SAD imaju drugačiji cilj od onoga što mi nastojimo da ostvarimo u SSSR-u. Cilj kojem Amerikanci teže nastao je iz ekonomskih nevolja, iz ekonomske krize. Amerikanci žele da se oslobode krize na osnovu privatne kapitalističke aktivnosti, bez promene ekonomske baze. Pokušavaju da ograniče štetu, gubitke prouzrokovane postojećim ekonomskim sistemom.Ovde je međutim, kao što znate, umesto stare ekonomske baze stvorena sasvim drugačija, nova ekonomska baza. Čak i da Amerikanci koje pominjente delimično postignu svoj cilj, odnosno smanje gubitke na minimum, neće uništiti klicu anarhije koja je ugrađena u postojeći kapitalistički sistem. Oni čuvaju ekonomski sistem koji neminovno vodi, jer drugačije ne može, do anarhije u proizvodnji. Tako da će to biti, u najboljem slučaju, ne reorganizacija društva, ne ukidanje starog društvenog sistema koji podstiče anarhiju i krize, već ograničavanje nekih njegovih ekscesa. Možda ovi Amerikanci subjektivno misle da reorganizuju društvo, ali objektivno, oni čuvaju postojeću bazu društva. Iz tog razloga, objektivno neće biti nikakve reorganizacije društva.
Niti će tamo biti uvedena planska privreda. Šta je planska privreda? Koje su neke od njenih karakteristika?
Planska privreda pokušava da ukine nezaposlenost. Hajde da zamislimo da je moguće, uz očuvanje kapitalističkog sistema, smanjiti nezaposlenost na određeni minimum. Ali nijedan kapitalista sigurno nikada ne bi pristao na potpuno ukidanje nezaposlenosti, na ukidanje rezervne armije nezaposlenih čija je uloga da vrši pritisak na tržište rada, kako bi se obezbedio dotok jeftine radne snage. Nikad kapitalistu nećete naterati da sebi nanese štetu i pristane na nižu stopu profita zarad zadovoljavanja potreba ljudi.Bez oslobađanja od kapitalista, bez ukidanja principa privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju, nemoguće je stvoriti plansku privredu.

DaDole
08-05-2014, 08:07
Vels: Slažem se sa velikim delom toga što ste rekli. Ali želim da naglasim poentu da ukoliko država u celini usvoji princip planske privrede, ukoliko postepeno, korak po korak, počne dosledno da primenjuje ovaj princip, finansijska oligarhija će na kraju biti ukinuta i socijalizam, u anglosaksonskom smislu, će se ostvariti.Uticaj Ruzveltovog „nju dila“ je vrlo velik, i po mom mišljenju to su socijalističke ideje. Čini mi se da bi, umesto što naglašavamo antagonizam između dva sveta, u današnjim okolnostima trebalo da težimo uspostavljanju zajedničkog jezika svih konstruktivnih snaga.


Staljin: Kada govorim o nemogućnosti ostvarivanja principa planske privrede uz očuvanje ekonomske baze kapitalizma, ni najmanje ne želim da umanjim Ruzveltove izvanredne lične kvalitete, njegovu preduzimljivost, hrabrost i odlučnost. Ruzvelt se nesumnjivo izdvaja kao jedna od najjačih ličnosti među vođama savremenog kapitalističkog sveta. Zato bih još jednom da istaknem da moje uverenje, kako je planska privreda neostvariva u kapitalističkim uslovima, ne znači da sumnjam u lične sposobnosti, talenat i hrabrost predsednika Ruzvelta.Ali ako su okolnosti nepovoljne, ni najtalentovaniji vođa ne može da postigne cilj o kojem govorite. Teoretski, naravno, mogućnost postepenog napredovanja, korak po korak, u kapitalističkim uslovima, ka cilju koji vi nazivate socijalizmom u anglosaksonskom smislu reči, nije isključena. Ali kakav će to „socijalizam“ biti? U najboljem slučaju, donekle će ukrotiti najneobuzdanije pojedinačne predstavnike kapitalističkog profita, biće to u određenoj meri jačanje primene principa regulacije u nacionalnoj ekonomiji. To je sve vrlo dobro.Ali čim Ruzvelt, ili bilo koji drugi vođa savremenog buržoaskog sveta krene da preduzima nešto ozbiljno protiv osnova kapitalizma, neizbežno će doživeti potpuni poraz. Banke, industrija, velika preduzeća, velike farme, nisu u Ruzveltovim rukama. Sve je to u privatnom vlasništvu. Železnica, trgovačka flota, sve to pripada privatnim vlasnicima. I na kraju, armija kvalifikovanih radnika, inženjera, tehničara – ni ona nije pod Ruzveltovom komandom, već pod komandom privatnih vlasnika – svi oni rade za privatne vlasnike.Ne smemo zaboraviti funkcije države u buržoaskom svetu. Država je institucija koja organizuje odbranu zemlje, organizuje održavanje „reda“, ona je aparat za prikupljanje poreza. Kapitalistička država ne bavi se mnogo privredom u užem smislu, ona nije u rukama države. Naprotiv, država je u rukama kapitalističke privrede. Zato se bojim da i pored svih svojih sposobnosti Ruzvelt neće postići cilj o kome vi govorite, ukoliko je to zaista njegov cilj. Možda će kroz nekoliko generacija biti moguće približiti se ovom cilju, ali lično mislim da čak ni to nije mnogo verovatno.
Vels: Možda ja više verujem u ekonomsko tumačenju politike nego vi. Ogromne sile koje se bore za bolju organizaciju, za bolje funkcionisanje zajednice, to jest za socijalizam, probuđene su izumima i modernom naukom. Organizacija i regulacija individualnog angažmana postale su mehaničke nužnosti, bez obzira na društvene teorije. Ako počnemo od državne kontrole banaka pa zatim pređemo na kontrolu teške industrije, industrije uopšte, trgovine itd, takva sveobuhvatna kontrola biće ekvivalentna državnom vlasništvu nad svim granama nacionalne privrede.Socijalizam i individualizam nisu kontrastirani kao crno i belo. Postoje mnoge međufaze između njih. Postoji individualizam koji se graniči sa banditizmom, a postoji i disciplina i organizacija koje su ekvivalent socijalizma. Uvođenje planske privrede u velikoj meri zavisi od organizatora privrede, od kvalifikovane tehničke inteligencije koja se, korak po korak, može prevesti u socijalističke principe organizovanja. I to je najvažnija stvar, jer organizovanje dolazi pre socijalizma. To je važna činjenica. Bez organizacije socijalistička ideja je samo ideja.

DaDole
08-05-2014, 08:09
Vels: Ne slažem se sa ovom pojednostavljenom klasifikacijom čovečanstva na siromašne i bogate. Naravno da postoji kategorija ljudi koji samo idu za profitom. Ali zar se ti ljudi ne doživljavaju kao smetnja na zapadu isto koliko i ovde? Zar na zapadu nema mnogih kojima profit nije konačni cilj, koji imaju izvesno bogatstvo, koji žele da ulože i steknu profit od tog ulaganja, ali koji to ne gledaju kao glavni cilj? Po mom mišljenju postoji velika klasa ljudi koji priznaju da je današnji sistem neodrživ i kojima je namenjena velika uloga u budućem kapitalističkom društvu.U poslednjih nekoliko godina dosta sam se bavio i razmišljao o potrebi vođenja propagande u korist socijalizma i kosmopolitizma među širokim krugovima inženjera, pilota, vojnih stručnjaka, itd. Besmisleno je prilaziti ovim krugovima dvostranom propagandom klasnog rata. Ovi ljudi razumeju stanje u svetu. Oni razumeju da se radi o potpunoj pometnji, ali vaš jednostavni antagonizam klasnog rata smatraju besmislenim.
Staljin: Ne slažete se pojednostavljenom klasifikacijom na bogate i siromašne. Naravno da postoji srednji sloj, postoji tehnička inteligencija koju ste pomenuli, među kojom ima veoma dobrih i čestitih ljudi. Među njima ima i nepošteni i pokvarenih ljudi, među njima ima svakakvih ljudi. Ali iznad svega, čovečanstvo se deli na bogate i siromašne, na posednike i eksploatisane – a izuzeti sebe iz ove osnovne podele antagonizma između siromašnih i bogatih znači izuzeti se iz jedne fundamentalne činjenice.Ja ne poričem postojanje srednjih slojeva, koji se svrstavaju uz jednu ili drugu suprotstavljenu klasu, ili zauzimaju neutralan ili poluneutralan stav u ovoj borbi. Ali, ponavljam, izuzeti sebe iz ove osnovne podele društva i fundamentalne borbe dveju glavnih klasa znači ignorisati činjenice. Borba traje i trajaće. A ishod će odrediti proleterska klasa – radnička klasa.
Vels: Ali zar nema mnogo ljudi koji nisu siromašni ali koji rade, i to produktivno?
Staljin: Naravno, postoje mali zemljoposednici, zanatlije, mali trgovci, ali o sudbini zemlje ne odlučuju ovi ljudi, već radničke mase, koje proizvode sve ono što je društvu neophodno.
Vels: Ali ima raznih kapitalista. Postoje kapitalisti koji misle samo na profit, na bogaćenje; ali ima i onih koji su spremni da se žrtvuju. Uzmimo, na primer, starog [Džej Pi] Morgana. On je mislio samo na profit, bio je društveni parazit, jednostavno rečeno, samo je akumulirao bogatstvo. Ali pogledajmo [Džona D] Rokfelera. On je sjajan organizator, dao je primer kako organizovati isporuku nafte koji treba slediti.Ili uzmimo [Henrija] Forda. Naravno, Ford je sebičan. Ali nije li on strastveni organizator racionalisane proizvodnje od koga vredi učiti? Želim da istaknem činjenicu da se u zemljama engleskog govornog područja u poslednje vreme stav prema SSSR-u menja. Razlozi su pre svega položaj Japana i događaji u Nemačkoj. Ali postoje i drugi razlozi osim onih koji proizlaze iz međunarodne politike.Postoji i dublji razlog, a to je da mnogi ljudi prepoznaju činjenicu da se sistem zasnovan na privatnom profitu ruši. U takvim okolnostima, čini mi se da ne smemo isticati antagonizam između dva sveta, već treba da težimo kombinovanju svih konstruktivnih pokreta, svih konstruktivnih snaga u jednu liniju, koliko god je moguće. Čini mi se da je moja linija više leva nego vaša, g.

DaDole
08-05-2014, 08:10
Staljin. Mislim da je stari sistem bliži kraju nego što vi mislite. Kada govorim o kapitalistima koji teže isključivo profitu, isključivo bogaćenju, ne želim da kažem da su to najbezvredniji ljudi koji nisu sposobni ni za šta drugo. Mnogi od njih nesumnjivo imaju veliki organizacioni talenat, koji ni slučajno ne dovodim u pitanje. Mi Sovjeti mnogo učimo od kapitalista. I Morgan, koga vi tako nepovoljno ocenjujete, bio je nesumnjivo dobar, sposoban organizator. Ali ako mislite na ljude spremne da rekonstruišu svet, naravno, nećete ih pronaći u redovima onih koji verno služe profitnom cilju. Mi i oni stojimo na suprotnim stranama.Pomenuli ste Forda. Naravno, on je sposoban proizvodni organizator. Ali zar vam nije poznat njegov stav prema radničkoj klasi? Zar ne znate koliko je radnika izbacio na ulicu? Kapitalista je vezan za profit i nikakva ga sila od njega ne može otrgnuti. Kapitalizam će biti ukinut, ali ga neće ukinuti „organizatori“ proizvodnje ili tehnička inteligencija, nego radnička klasa, jer pomenuti slojevi ne igraju nezavisnu ulogu. Inženjer, organizator proizvodnje ne radi onako kako bi hteo, nego kako mu se kaže, tako da služi interesima svojih poslodavaca. Naravno, ima izuzetaka, ima ljudi iz tog sloja koji su se otreznili od pijanstva kapitalizma. Tehnička inteligencija može, pod određenim uslovima, da napravi čuda i pruži veliki doprinos čovečanstvu. Ali može i da napravi veliku štetu.Mi Sovjeti imamo dosta iskustva sa tehničkom inteligencijom. Posle Oktobarske revolucije, jedan deo tehničke inteligencije odbio je da učestvuje u izgradnji novog društva; oni su se usprotivili ovoj izgradnji i sabotirali je. Uradili smo sve što smo mogli da uvedemo tehničku inteligenciju u ovaj posao izgradnje, pokušali smo na sve moguće načine. Dosta je vremena trebalo da naša tehnička inteligencija odluči da aktivno pomogne novom sistemu. Danas je najbolji deo ove tehničke inteligencije u prvim redovima graditelja socijalističkog društva. Sa ovakvim iskustvom, ni slučajno ne potcenjujemo ni dobre ni loše strane tehničke inteligencije, jer znamo da s jedne strane ona može da napravi štetu, dok s druge strane može da napravi „čuda“.Naravno, sve bi bilo drugačije kad bi se čitava tehnička inteligencija mogla jednim potezom duhovno odvojiti od kapitalističkog sveta. Ali to je utopija. Da li bi se mnogi iz redova tehničke inteligencije usudili da se odvoje od buržoaskog sveta i prionu na posao rekonstrukcije društva? Da li mislite da ima mnogo takvih ljudi, recimo, u Engleskoj ili Francuskoj? Nema. Malo je onih koji bi bili spremni da se odvoje od svojih poslodavaca i počnu da rekonstruišu sve
Pored toga, možemo li zanemariti činjenicu da je za promenu sveta neophodno imati političku vlast? Čini mi se, gospodine Vels, da mnogo potcenjujete pitanje političke vlasti, da vam ona uopšte nije u vidokrugu.Šta mogu da učine ljudi, čak i oni sa najboljim mogućim namerama, ako nisu u stanju da pokrenu pitanje preuzimanja vlasti? U najboljem slučaju mogu da pomognu klasi koja preuzima vlast, ali ne mogu sami da promene svet. To može da učini samo velika klasa koja će zauzeti mesto kapitalističke klase i postati suvereni gospodar poput ove pre nje. Ta klasa je radnička klasa. Naravno, pomoć tehničke inteligencije se mora prihvatiti, a njoj se zauzvrat mora pomoći. Ali ne sme se misliti da tehnička inteligencija može da odigra nezavisnu istorijsku ulogu.Transformacija sveta je veliki, komplikovan i bolan proces. Za takav zadatak je potrebna velika klasa. Na duga putovanja idu veliki brodovi.

DaDole
08-05-2014, 08:11
http://images2.kurir-info.rs/slika-620x419/vojna-parada-moskva-crveni-trg-rojters-1368085299-307585.jpg

Vels: Da, ali za duga putovanja potrebni su kapetan i navigator.Staljin: To je tačno, ali prvenstveno je potreban veliki brod. Šta je moreplovac bez broda? Besposlen čovek.
Vels: Veliki brod je čovečanstvo, a ne jedna klasa.

]Staljin: Da, znam to, i to se može objasniti činjenicom da je kapitalističko društvo sada u ćorsokaku. Kapitalisti traže, ali ne mogu da pronađu izlaz iz tog ćorsokaka koji neće povrediti dostojanstvo ove klase, koji će biti u skladu s njenim interesima. Mogli bi da, u izvesnoj meri, ispuze na kolenima, ali ne mogu da pronađu izlaz koji bi im omogućio da iz nje izađu podignute glave, izlaz koji ne bi suštinski uzdrmao interese kapitalizma.[/SIZE]To naravno razumeju široki krugovi tehničke inteligencije. Veliki deo ove inteligencije počinje da prepoznaje zajedničke crte svojih interesa sa interesima klase koja je u stanju da pokaže put iz ćorsokaka.

DaDole
08-05-2014, 08:13
Vels: Ako neko zna nešto o revolucijama onda ste to vi, g Staljin, sa praktične strane. Da li mase ikada ustaju? Nije li poznata činjenica da svaku revoluciju podiže manjina?Staljin: Da bi došlo do revolucije potrebna je predvodnička revolucionarna manjina, ali i najtalentovanijija, najvernija i najenergičnija manjina bila bi bespomoćna kad ne bi mogla da se osloni makar na pasivnu podršku miliona.
Vels: Makar na pasivnu? Možda podsvesnu?
Staljin: Delimično i poluinstinkivnu i polusvesnu, ali bez podrške miliona i najbolja manjina je nemoćna.
Vels: Gledam komunističku propagandu na zapadu, i čini mi se da u današnjim uslovima ova propaganda zvuči vrlo staromodno, jer u pitanju je ustanička propaganda.Propaganda za nasilno rušenje društvenog sistema je u redu kada je usmerena protiv tiranije. Ali u savremenim uslovima, kada sistem svakako propada, trebalo bi staviti akcenat na efikasnost, umešnost, produktivnost, ne na pobunu.Čini mi se da je ustanički ton zastareo. Komunistička propaganda na zapadu nanosi štetu konstruktivno orijentisanim ljudima.
Staljin: Naravno da se stari sistem ruši, raspada. To je tačno. Ali takođe je tačno da se čine novi napori drugim metodama, svim sredstvima, da se ovaj umirući sistem zaštiti i spasi. Vi izvlačite pogrešan zaključak iz pravilnog postulata. U pravu ste kada tvrdite da se stari sistem raspada. Ali grešite ako mislite da se ruši sam od sebe. Ne, zamena jednog društvenog sistema drugim predstavlja komplikovan i dugotrajan revolucionarni proces. To nije prosto spontani proces, nego borba: to je proces povezan sa sukobom klasa.
Vels: Ali pogledajte šta se sada dešava u kapitalističkom svetu. Rušenje nije jednostavno, dolazi do izliva reakcionarnog nasilja koje se degeneriše u banditstvo. Meni se čini kada je u pitanju sukob sa reakcionarnim i neinteligentnim nasiljem, socijalisti se mogu pozvati na zakon, i umesto da policiju vide kao neprijatelja treba da je podrže u borbi protiv reakcionara. Mislim da je besmisleno služiti se metodama starog ustaničkog socijalizma.
Staljin: Komunisti se oslanjaju na bogato istorijsko iskustvo koje nas uči da prevaziđene klase ne napuštaju istorijsku pozornicu dobrovoljno.
Setimo se istorije Engleske u 17. veku. Zar nisu mnogi govorili da se stari društveni sistem raspada? Ali zar ipak nije bio neophodan jedan Kromvel da ga uguši silom?
Vels: Kromvel je postupao na osnovu ustava i u ime ustavnog poretka.Staljin: U ime ustava je pribegao nasilju, odsekao kralju glavu, raspustio parlament, pohapsio i pobio druge!
Ili uzmimo primer iz naše istorije. Zar nije dugo bilo jasno da se carski sistem raspada, da se ruši? Ali koliko krvi je morao biti proliveno da bi se srušio?A šta je sa Oktobarskom revolucijom? Zar nisu mnogi znali da jedino mi, boljševici, ukazujemo na jedini pravi put? Zar nije bilo jasno da se ruski kapitalizam raspao? Ali vi znate koliko je snažan bio otpor, koliko je krvi moralo da se prolije da bi se Oktobarska revolucija odbranila od svih njenih neprijatelja.
Ili pogledajmo Francusku krajem 18. veka. Mnogo pre 1789. mnogima je bilo jasno koliko je trula kraljevska vlast, feudalni sistem. Ali narodni ustanak, sukob klasa, nije se mogao izbeći. Zašto? Zato što su klase koje moraju da siđu sa istorijske pozornice poslednje koje shvataju da je njihova uloga je završena. Nemoguće ih je u to ubediti. Oni misle da se pukotine na raspadnutim zidovima starog poretka mogu popraviti i spasiti.Zato umiruće klase posežu za oružjem i pribegavaju svim sredstvima da sačuvaju svoj vladajući položaj.

DaDole
10-07-2014, 11:16
Mira Furlan: Sve je ovo dio mene, ovdje se spajam sa svojom mladošću
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/1%20Avgust%202014/mira%20f.jpg

Treću godinu za redom, gošća »Festivala kulture i snova – Kula Jankovića: spomenik kulture, pokretač održivog razvoja Ravnih kotara« je i glumica Mira Furlan. Jedna od najvećih filmskih i TV zvijezda nekadašnje države danas živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama i Hrvatsku posjećuje rijetko. U svakom slučaju, kako nam je istaknula tijekom kratkog razgovora koji smo vodili pred početak festivala, posjećuje nas rjeđe nego što bi željela, posebice more.

– Rijetko dolazim i nedostaju mi ti mirisi, to more, taj prostor... Sve je ovo dio mene i to užasno bitan dio mene tako da se svaki puta kada dođem na neki način »spojim« sa svojom mladošću. Iako nisam s mora, kao da jesam, ja zaista osjećam tu duboku povezanost s morem i to ne samo s ovim morem. I kada sam na Tihom oceanu prožimaju me slični osjećaji, priznaje glumica.

DaDole
10-07-2014, 11:17
Kalifornija kao Mediteran

U sjećanju malo starije TV publike, nenadmašna Kate iz Velog mista, što je dakako samo jedna u nizu njenih maestralnih uloga, u Kuli Jankovića se pojavila prije svih, zapravo točno na vrijeme, za razliku od većine ostalih sudionika, odjevena u dugu, laganu ljetnu haljinu, širokog i toplog osmijeha na licu.

Na razgovor je pristala bez puno razmišljanja, zamolivši nas da se ipak najprije pozdravi s domaćinima. Glumica je u Kuli Jankovića, već treću godinu za redom, što dovoljno, kako nam je objasnila, govori o njenim impresijama mjestom.

– Samim time što mi je ovo treći put, jasno je što mislim o Kuli Jankovića. Ovo je jedno divno, zdravo mjesto, mjesto dobre energije. Tu sam kako bih prezentirala neke tekuće projekte, razgovarala malo s ostalim sudionicima o životu, čitala.... Radim na nekoliko stvari tako da sam organizatorima to i ponudila, objašnjava Furlan.

Furlan je u SAD otišla prije 22 godine i prisjeća se svog prvog susreta s Kalifornijom koja joj se upravo zato što je na moru, na koje je navikla i zavoljela, strašno svidjela.

– Sjećam se, suprugu i meni se strašno svidjela Kalifornija upravo zato što je tako mediteranska, puna lavande, lovora, ružmarina, svih tih mirisa na koje sam navikla, i u prirodi i usred Los Angelesa..... Ima neka veza, rekla bih, zaključila je.

No, ona Amerika u koju su se Mira Furlan i suprug doselili i Amerika danas nisu ista zemlja.

– Ono što je nas dovelo u Ameriku su bile neke ideje koje zapravo više nisu u optjecaju. Mi smo uvijek gledali SAD kao zemlju slobode – »The land of the free and the home of the brave« (zemlja slobodnih i dom hrabrih) no što je zapravo ostalo od toga? To se pitamo svakodnevno. Amerika je danas zemlja korporativnog kapitalizma, zapravo ne radi se samo o Americi, riječ je o cijelom svijetu, i Hrvatska je Amerika, sigurnosti nema nikakve, veliki novac vlada svijetom i mislim da nam je svima to sada već itekako jasno. Sve su ostale vrijednosti u drugom planu, rezonira Furlan.

No, u Hrvatskoj se ipak ne vidi.

Profesionalna eliminacija

– Ne znam... Povratak? To je tako teško planirati. Mene je život zbilja podučio da nema planiranja, sve se događa tko zna po kojim planovima i tko ih vrti, mišljenja je glumica. Da ima priliku, kako dodaje, ona bi najradije jedan mali otočić i brodić, to bi bila priča koju priželjkuje. A na pitanje: a profesionalno – odgovara: e tu sad već ulazim u ove druge priče koje jednostavno nemam živaca otvarati, mislim, zapravo osjećam se, kako bih rekla, eliminirana s ovih prostora. I to sam jednostavno prihvatila, to je tako. No trebalo mi je 20 godina do tu spoznaju prihvatim. Zašto? Kako? To su sad već neke potpuno druge priče, priče koje su nam svima već jako naporne, zaključuje kroz sjetni osmijeh.

Glumica se više ne nada, barem ne zaozbiljno, nekakvoj radnoj ponudi. Na novinarsko pitanje – je li moguće da još uvijek postoje ljudi koji i dalje »vrte isti film«, je li moguće da nema ni jednog ozbiljnog producenta koji ne bi htio u svom filmu jednu Miru Furlan, kroz smijeh odgovara: tako bih željela da smo transcendirali, no taj »netko« se još nije javio.

U međuvremenu snima u SAD-u seriju SF filmova koja se zove »Space Command«. Jedan dio je snimljen, no kako je riječ o vrlo opsežnom projektu, jednom dugotrajnom procesu, nastavak slijedi u kolovozu.

– Počela sam predavati i na jednoj filmskoj akademiji u Los Angelesu, to je za mene novo i jako zanimljivo iskustvo jer je škola internacionalna pa je zanimljivo upoznavati mlade ljude koji dolaze iz cijelog svijeta. I ja sam mama koja ima sina koji će uskoro napuniti 16 godina tako da na svoje studente gledam i iz jedne druge perspektive, perspektive roditelja, zaključuje Furlan.kraj teksta


Zbog prijateljice često u Zadru

Glumica ima i snažnu poveznicu i s nekoliko desetaka kilometra zapadnije udaljenim Zadrom. I to preko svoje najbolje prijateljice iz mladosti Katje Zupčić, također glumice, s kojom je studirala na zagrebačkoj Akademiji dramskih umjetnosti i s kojom je ostala prijateljica i nakon studentskih dana.

– Katja i ja smo zajedno studirale na Akademiji tako da sam često dolazila u Zadar kada sam bila mlada, ističe glumica.

DaDole
08-08-2014, 11:13
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/1%20April%202014/Zijah-Sokolovic-9.jpg

Zijah Sokolović: Kazalište nije šoping
Zijah A. Sokolović došao je pružiti podršku svojim studentima glume koji su u Delnicama krajem srpnja organizirali KotarFEST3. Prije predstave ‘Kobajagi donijela me roda‘ razgovarali smo sa Zijahom te vam donosimo riječi i promišljanja ovog fantastičnog glumca, redatelja te Ambasadora dobre volje UNDP-a.

Monodrama, usamljenost, istraživanje…

Monodrama kao jedna moguća kazališna forma u sebi krije jednu veliku šarenu tajnu, a to je da se čovjek, kao Glumac, mora odlučiti na usamljenost. Usamljenost, zato što traži, istražuje i igra sam. U kazališnom smislu nema ansambla, nema partnera, dijalog – sukob – agon uspostavlja sam. Sam traži i započinje sukobe, sam ih rješava, on je početak i kraj zamišljene tragedije i komedije. Ta tajna usamljenosti je ispočetka šarena, primamljiva, vrlo često romantična, ali je usamljenost poslije boji u tamne i nepostojeće boje. U tome je ljepota usamljenosti, u njenoj nepredvidljivosti i u njenoj prihvatljivosti. Čovjek, kao društveno biće, nije svjestan, kad zakorači u usamljenost, kad usamljenost obuče, što sve nosi taj jedan svijet monodrame i koja je to vrsta iskušenja i kriza i istraživanja prostora u sebi i daleko izvan sebe. Klasičan primjer, kao monodrama, je ‘Glumac…je glumac…je glumac’. Ona je nastala tako daleke, a tako bliže, 1978. godine, kad sam želio da sam sebi postavim pitanje i sam sebi dam odgovor – što znači u kosmosu biti Glumac, što je moje stvarno zanimanje i da li ću se ja, u već ‘datim’ i ‘zacrtanim okolnostima’ do kraja svog smisla baviti kazalištem i Glumom i živjeti od toga, kako se već živjelo. Tisuću pitanja, mogućih odgovora i milijun strahova.

Podvukao sam crtu na svoj desetogodišnji glumački angažman i tražio smisao u nečemu što će se tek dogoditi i istražiti. E to, to istraživanje, to je bio idealni put umjetnosti! Kazališne umjetnosti! Tek tada sam osjetio što znači ‘biti’ Glumac! Znači biti usamljen u svakom obliku. Ali ta ista usamljenost me odvukla u fascinantne predjele Vremena, Prostora, Radnje. O tome se može teatrološki diskutirati, kritičarski analizirati, beskrajno filozofirati, ali je jedino stvarno u iluziji kazališta, ako se kroz usamljenu igru, dotakne i doživi. Evo, 36 godina doživljavam. Tekst je preveden na šest jezika, osamnaest glumaca u svijetu tražili su sebe mojim putem, Beč, Pariz, Varšava, London, Berlin, Sidney, New York, usamljenost u svojoj negaciji.

Nisam imao potrebu da se ponavljam, jer nisam siguran da to znam, pa sam panično istraživao što me još muči u traženju smisla. Muči me kultura starenja u organiziranoj formi sile države braka, a u mogućoj formi kazališta kao kabarea! I tako je nastao 1993. godine u Beču, “CABAres, CABArei”. Ali, opet, u omiljenoj usamljenosti! Trebalo mi je posuđene hrabrosti da ponizim svakodnevicu, da bih uzvisio trenutak života! Ono što je radničkoj klasi Marxov ‘Kapital’, to je ljudima u krizi srednjih godina, moj dvoipolsatni kabare…ha, ha, ha… Kad sam Vremenom shvatio da imam pravo biti na putu kazališne umjetnosti, napravio sam sa džez kvartetom Lolita, na tekst A. P. Čehova ‘Medvjed’ šalu za jednog glumca u deset slika i s tom šalom obišao svjetske festivale! ‘Međuigre 0-24′ su čisti, skoro apotekarski hedonizam… Eto, to su predstave nastale kao posljedica istraživanja… Možda zato što sam slobodan i nisam u angažmanu i nisam na čekanju…

DaDole
08-08-2014, 11:13
‘Kobajagi donijela me roda’ – kakav sam bio kad se nisam rodio

Onda dolazi taj život u Austriji, Beč. Što od straha od egzistencije, što od straha da ću sve manje i manje biti glumac na njemačkom jeziku, što od želje da Vrijeme koristim koliko toliko konstruktivno, istraživao sam Prostore u kojima Gluma još nije iskorištena ili je njena mogućnost zaboravljena. Koliko Gluma, kao oblik komunikacije može da kod djece razvija sigurnost i maštu. Tako je u Salzburgu nastao Th/ea/rt/o projekt. Prvo kao psihologija i kazališna umjetnost, a onda kao mogućnost informiranja mladih ljudi o složenim društvenim problemima s kojima se susreću u svom odrastanju. To je trajalo skoro deset godina, a na samom početku je nastala predstava od jedne riječi ‘Rođenje’, onda ‘Telefon’, ‘Matematika’, ‘Droga’ i ‘Nasilje’ – nasilje nema pravdanja’ i nagrada EU za najbolji projekt edukacije mladih ljudi u Europi kroz formu kazališne predstave. ‘Rođenje’ ili ‘Kobajagi donijela me roda’ je igra Glumom u Prostorima kazališnih mogućnosti.

Vrijeme, prostor i radnja su život, ali i kazalište!

Prvo, kao profesor Glume na univerzitetu Austriji, a poslije u slobodnom Glumačkom pohodu po svim oblicima Prostora, razumio sam, shvatio sam i bio radostan toj jednostavnosti: čovjekov, naš život čini Vrijeme, Prostor i Radnja! Ali, Vrijeme, Prostor i Radnja čine kazalište, od Aristotela, pa do trenutka kad čitamo ovaj intervju! I zato možemo reći, kako kaže i Shakespeare – ‘kazalište je ogledalo prirode’, samo što kroz kazalište uvijek vidimo jedan mali nevidljivi dio prirode!

KotarFEST

Ja sam godinu dana bio ‘na privremenom radu’ na Akademiji u Osijeku. Ovaj Fest organiziraju moji studenti, a ja sam ih kroz predavanja savjetovao da ne budu ‘samo’ glumci, nego da istražuju svijet u kojem žive i da uzmu ‘svoj Glumački svijet’ u svoje ruke! I ja sam radostan i došao da budem dio njihovog traženja!

Predstava Kurva

Kad smo se odlučili da radimo monodramu po kolumnama Vedrane Rudan, morali smo prvo pronaći lik žene iz tih kolumni i ženu koja će doći u dijalog i sukob s temama kolumni. Velik i dugotrajan dramaturški proces. U procesu traženja rodio se lik jedne ‘obične’ žene koja živi svoj ‘obični’ život u svojoj i našoj svakodnevici. Žena koja se izgubila u vrtlogu povijesti, politike, vjere, kapitala i svog prirodnog starenja. Žena koja se nalazi pred povijesnim pitanjem, promijeniti svoj život ili ga i dalje trošiti u poznatoj formi. Ako se bude mijenjala bit će ‘kurva’ za svoju okolinu, ako se ne bude mijenjala bit će “kurva” za samu sebe. Dakle, svi smo mi kurve, samo je pitanje s koje strane se nalazimo!

Poruka čitateljima…

Kazalište je mogućnost da sami organiziramo svoje vrijeme! Kazalište je mogućnost da alpinistički pređemo planinu koja se zove kućni prag! Kazalište je mogućnost da se vidimo iz nekog drugog ugla, da se iznenadimo, rastužimo i razveselimo. Kazalište je iluzija naše stvarnosti! Kazalište je obaveza našoj zakržljaloj mašti. Kazalište je lijek protiv kompjutera i društvenih mreža. Kazalište je mogućnost, a čovjek je biće mogućnosti.

Kazalište nije šoping u koji ćete doći da kupite ono što već imate, a što vam ništa ne znači. Kazalište nije kurva gdje ćete za male pare da se ‘nasmijete do kraja svijesti i uma’, jer živite tragično. Kazalište nije kurva koja će vam raditi ono što želite.

salel
08-08-2014, 11:43
Kakav fantastičan spoj, Vedrana Rudan i Zijah Sokolović. Samo mi je ovo malo zasmetalo :neznam: : Dakle, svi smo mi kurve, samo je pitanje s koje strane se nalazimo!
Zar nemožemo biti sa obe strane, zar nismo višeslojna bića sa bezbroj mogućnosti. Pa nismo iz jednog komada klesani. Nismo od mermera niti od drveta nego je čitava vasiona u nama. Meni se bar tako čini

DaDole
19-08-2014, 19:15
Mirjana Karanović: Karijera mi ne zavisi od crvenih tepihaMirjana Karanović jedna je od uspješnijih glumica sa prostora bivše Jugoslavije. Filmsku karijeru započela je 1980. godine u filmu „Petrijin venac“. Svjetsku slavu postigla je u filmu „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice.
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/1%20Avgust%202014/mira.jpg

DaDole
19-08-2014, 19:16
Odigrala je brojne uloge na filmu i teatru. Ove godine na Sarajevo film festivalu predstavila se sa filmom „Cure –Život druge „ redateljice Andre Štake, u kojem glumi dubrovačku nonu. U intervju za Radio Slobodna Europa, govori o angažanu u tom filmu, o svom budućem redateljskom radu, te o filmovima koji su obilježili njenu karijeru.



RSE: Na ovodišnjem Sarajevo film festivalu predstavili ste se sa filmom „Cure-Život druge „ redateljice Andre Štake, gdje ste imali jednu od soporednih uloga. Igrali ste dobrovačku nonu. Kako je bilo raditi sa novom filmu i ponovo surađivati sa Andreom?


Karanović: Meni je ovo drugi put da radim sa Andreom i ona je nekako redatelj po mom ukusu, po načinu na koji vodi priču i načinu na koji slikom govori o emocijama i odnosima među ljudima. Meni je to nekako blisko i kada budem radila svoj film imat ću u glavu to kako ona vidi stvar. Andrea je za mene stvarno velika inspiracija. Bez obzira što sam za ovaj lik imala neku svoju viziju i ideju sa kojom sam došla na pripreme, Andrea je željela da to ide nekim drugačijim putem. Ja sam kao glumica više želela da se oslonim na neki spošljašni izgled, na to kako ta nona izgleda, dok je Andrea želela više da posegnem za unutrašnjim njenim karakterom i da nije potrebno da se maskiram. Bila sam užasno nesigurna da li ću uspeti da iznesem taj lik. Međutim, kada sam ušla u sve to i kada sam se opustila i pristala, kad sam joj poverovala, onda je nekako bilo se divno, uzbudljivo i tiho. Ja volim ekipe u kojima nema puno galame i ljudi.

RSE:Dugo godina ste na filmu, koliko danas rado prihvaćate uloge i da li vas rad na filmu umara?
Karanović: Uvek se iznenadim kad me iznova zovu na film jer ne znam koliko bi bilo odgovarajućih uloga za moj uzrast. Nikad me ne umara uloga koja me inspiriše i u kojoj znam da mogu biti deo nekog kreativnog tima i u čijem društvu mogu da se osećam zadovoljna, da mi budu partneri koji će zadovoljiti neku moju umetničku sujetu i da učestvujem u nekom kvalitetnom umetničkom delu. Meni nije bitna veličina uloge, nego društvo u kojem se nalazim.

RSE: Kako komentirate filmsku produkciju iz Srbije, odnosno teme kojim se redatelji bave. Dosta su zastupljeni problemi mladih, koje smo imali priliku vidjeti u filmovima Klip, Varvari i Tilva Roš?
Karanović: To je sve normalno i očekivano da mladi redatelji, po gotovo sa prvim filmovima, govore o temama koje su njima bliske i koji su negde u njihovoj okolini. Film je jedan od načina da izraziš sebe kroz neko delo. Ono što je uvek problem je taj drugi film. Prvi flim se izvuče na mišiće, entuzijazam i ambiciju da se nešto napravi. Mladi redatelji koji su bili uspešni u tome za drugi projekat ne dobivaju podršku. Ne dobivaju kredit za svoj uspeh. U Srbiji svi stalno snimaju svoj prvi film. Stariji redatelji su potpuno odustali jer je taj napor koji moraš da učiniš je ogroman. Stariji odustaju, a rade mladi koji imaju energiju i koji mogu da se bave time. Što se tiče kinematografije Srbije, mi ćemo tek za nekoliko godina videti koliko ćemo nestati. Sada već nema tih konkursa, nema stabilnog finansiranja, nema novaca, mislim da će to biti jako teško.

DaDole
19-08-2014, 19:20
RSE: Za vas kažu da ste mnogo hrabri u poslu kojim se bavite, jer su vas za mnoge uloge koje ste prihvatali i igrali napadali?


Karanović: To kako ja vidim posao glumice, za mene predstavlja nešto logično. Mogu da razumem, da neko ko to gleda sa strane kaže da je to hrabrost. Baviti se ovim poslom i izražavati se kroz glumu ne može biti drugačije nego biti hrabar, prije svega prema sebi. Biti glumac znači dati ulozi sve što poseduješ i telo, emocije, pamet, ceo svoj sadržaj. Ima glumaca koji jedan deo sebe neće nikada izložiti, niti na sceni, niti na filmu, postoje granice. Ono što ja radim tu ne postavljam granice. Cela moja ličnost je na raspolaganju likovima koje ja igram. Onde gdje se pojavljuje pojam hrabrosti jeste što ja u svom privatnom obraćanju ljudima koristim svoju poziciju u društvu da bih rekla neke druge stvari. To je pitanje nekog građanskog aktivizima i odgovornosti, za koju ja imam potrebu da učestvujem i da ne budem sa strane.

RSE: U BiH vas mnogi pamte po ulozi u kultnom filmu „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice. Koliko vam je taj film pomogao u karijeri i kako danas gledate na taj angažman poslije toliko godina?

Karanović: Film „Otac na službenom putu“ je bio prvi film u kojem sam ja potvrdila svoj kvalitet i talenat nakon filma „Petrijin venac“. Niko nije verovao da ja mogu da budem glumica. Kada sam dobila tu ulogu u „Ocu“ i kada sam ponovila taj uspeh, onda je nekako meni i krenula moja karijera. Samo snimanje je meni bilo vrlo slično kao i na „Petrijinom vencu“, potpuno bez ikakve taktike i bez ikakvog plana. Ja sam se jednostavno pustila Emiru koji je tada bio mlad, uzbudljiv i veoma neokonvencionalan i u svom načinu na koji je snimao filmove. On je mogao tu svoju maštu da pretvori u filmske kadrove sa velikom slobodom, ne obračajući pažnju na nekakve rokove i budžete. Ja sam tada više kao osoba uživala u društvu fantastičnih glumaca. Miki Manojlović je bio moj partner, ja sam tada o tome mogla samo da sanjam. Prije toga dok sam ja još bila gimnazijalka, ja sam njega gledala u teatru, on je bio san mnogih mladih glumica. Za mene je to snimanje bilo ostvarenje nekih mojih snova. Sve ostalo što je došlo uz to, za mene je bio bonus“.
RSE: Kakav značaj za vas imaju filmski festivali, crveni tepih i sav taj glamur? Da li vas taj dio vašeg posla umara ili uživate u njemu?

Karanović: Jednom do dva puta godišnje, to je zabavno. To unosi neku promenu u svakodnevicu. To doživljavam kao jednu igru, kao kad sam bila mala pa se presvlačim u mamine haljine, koje ne nosim svaki dan. Ali da sam u prilici da moram stalno biti u stanju kao za naslovnu stranu, to ne bih nikad pristala. Moja karijera ne zavisi od ovog crvenog tepiha. Imao osoba kojima je to slikanje i pojavljivanje mnogo važnije, posebno na zapadu, gdje je biti slikan i primećen važano. Za mene to nije presudno, i u tome sam poprilično opuštena.


RSE: Što trenutačno radite, da li ste angažirani na nekom projektu?


Karanović: Sada treba da radim jedan film u Sarajevu. To je jedan bosanski redatelj koji živi i radi u Poljskoj. On se zove Denijel Hasanović i tu igram jednu manju ulogu. U novembru počinjem svoj film da snimam u Beogradu. Nadam se da ću ga moći iduće godine predstaviti publici.

RSE: U Sarajevu ste čest gost na festivalu, prije nekoliko godina ste bili i predsjednica žirija za Takmičarski program za igrani film. Kakve vas uspomene vežu za sve to?


Karanović: U Sarajevu se uvek osećam euforično, uzbudljivo mi je. Klima mi odgovara, nije suviše vruće. Mogu se videti neki filmovi koje ne znam da li bi gledala. Ovde imam puno prijatelja i kada dođem u Sarajevo nisam usamljena.

DaDole
20-08-2014, 12:19
Branko Ćopić - Kroz život se ide pomalo zaneseno...Pročitajte intervju sa Brankom Ćopićem iz 1975. godine. "Ljudi koji pišu dobre humorističke stvari, kao Mark Tven, Karel Čapek, Zmaj, Nušić i mnogi drugi, pisali su istovremeno divne stvari za djecu. Humoristi i djeca vole život bez granica i ograda. Negdje se njihovi pogledi na svijet podudaraju u najboljem smislu. Njima se čini da je sve moguće "
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/Avgust%202013/brancilo.jpg

DaDole
20-08-2014, 12:19
edan od najpopularnijih jugoslovenskih pisaca otvorio je dušu novinarki Duge, koja je krajem 1975. od Branka Ćopića između ostalog saznala: kako je završilo njegovo vojevanje u đačkom bataljonu predratne Jugoslavije, koje su to torbe "hranile" partizansku vojsku, koja ga je poznata književnica predložila za prvu značajniju nagradu, te zašto u svojim delima "beži" od savremenih tema?
Sa Brankom Ćopićem o Branku Ćopiću

Jedna žaoka koja čeka

Govorili su ljudi o ratovanju Branka Ćopića, ali još više o njegovom delu u kojemu je zabeleženo to njegovo ratovanje — ne samo njegovo, već čitave Bosanske krajine. On nije izmišljao svoje junake, već ih je otkrivao u svojoj neposrednoj blizini i zato izgleda u njima ima toliko životne neposrednosti i uverljivosti.

Razgovarali smo sa Brankom Ćopićem o Branku Ćopiću. Kako je i kada stvarao? Je li ostalo nešto nenapisano? Da li se nekad uplašio? Nije li postao konformista? . . .



Sada je, naravno, ,,lakše“ pisati o ratu, a kako je bilo onda kad se unapred nije znalo ko će pobediti?

— Pisac se uvijek svojom literaturom bori za pravednu stvar, bez obzira na to da li će ona momentalno pobijediti.

Šta ste sve pisali u ratu?


— Pisao sam pjesme za odrasle, pjesme za decu. Skečeve za partizanske priredbe.

A pripovetke?

— Ne! Nisam imao gdje da ih objavim, a ne znam ni ko bi ih čitao tada! Kada je došao rat, bilo mi je najteže što ne mogu više da pišem. Pre toga sam punih pet i po godina, iz dana u dan, uporno pisao. Od prve priče koja je izišla u ,,Politici“ 8. maja 1936. godine pa nadalje. Od toga sam živio. Bio sam pisac profesionalac. Imao sam naviku da pišem, bar dve priče mjesečno. Imao sam toliko motiva . . . To je meni išlo. Bio je to moj drugi, pravi život.

http://www.6yka.com/upload/images/Avgust%202013/brane.jpg

DaDole
20-08-2014, 12:20
Prva proleterska


A onda je došao rat... Bio sam u đačkom bataljonu jugoslovenske vojske. Nemci su nas razbili već sedmog dana rata. Vratio sam se u svoj kraj. Ubrzo, izbi ustanak. I ja sam bio sa ustanicima . . .

Bilo mi je teško što ne pišem, ali, s druge strane, bilo mi je besmisleno da, ako pišem, to ne objavim! Ubrzo sam vidio da ustaničkoj masi treba pjesama. Narod se uvijek okupljao oko pjesme i počeo sam da ih pišem — one su se pjevale, recitovale ...

Dobijao sam pisma — „Druže Branko, pošalji nam jednu pjesmu za recitovanje, a jednu za pjevanje..." Za prve priredbe napisao sam i svoje prve raporte. To se onda zvalo ,,Vrabac“. Jedan od tih prvih raporta imao je i ove stihove:

,,Iako smo bosi, goli i nemamo više soli, ipak ćemo vodit borbu, fašistima pržit čorbu . . .“ Pošto je nesolica bila veliki problem, seoske domaćice bile su oduševljene ,,e, bog mu dao, nek’ se sjetio soli“ — govorile su.

Posle nekoliko dana te su se pjesme već pjevale u cijelom podgrmečkom kraju. Narod prima stihove, naročito one obojene humorom. Mnoge moje pjesme iz tog vremena bile su zapisane kao narodne pjesme. Istina, bio sam inspirisan narodnim lirskim pjesmama koje je zabilježio Vuk Karadžić. Jedna od tih pjesama je i ona „Bolna leži omladinka Mara“. Napisao sam je povodom formiranja Krajiškog proleterskog bataljona, sačinjenog od tri stotine probranih boraca Bosanske krajine, koji je trebalo da ide u sastav Prve proleterske brigade.

Međutim, oni nikad nisu stigli do Prve proleterske, jer su većinom usput izginuli. Kasnije sam imao mnogo muke da tu pjesmu, koja je već postala narodna, ponovo ,,preotmem“ za sebe.

Jeste li ih potpisivali?

— U to vrijeme sam se potpisivao „Branko Ćopić— partizan.“ Pitali su me — „zašto se ti potpisuješ tako?“ Kažem im da sebi spremam sutrašnju publiku i ako živa glava ostane, kad pobijedimo, ja ću nastaviti da pišem. Hoću da svakom našem borcu ostanem ,,u uvu“, pa kad danas-sutra budem izdavao svoje prve knjige oni će reći: „Ovo je onaj naš“ . . .

Prvi motiv za pjesmu sa većim umjetničkim pretenzijama dao mi je doktor Mladen Stojanović, narodni heroj. „Napiši ti, — veli — nešto o seljačkoj torbi.“

Evo zbog čega mi je to rekao. Na Kozari nam je narod donosio hranu u torbama. Bilo ih je raznih —velikih seljačkih torbi sa uprtama, pa đačkih torbica u kojima su nam deca donosila orahe, jagode, voće za ranjenike, pa torbe u kojima su žene donosile pite i pogače, pa bilo je onih lijepih torbi koje se nose u svatove . . . Te torbe su hranile prvu partizansku vojsku.

Tako sam napisao pjesmu o seljačkoj torbi — „naše vojske komori“. Zatim je došao niz drugih pjesama. Pisao sam ih odmah, neposredno posle događaja. Nije bilo takozvane umjetničke distance. Na revoluciju i ratne događaje reagovao sam pjesmom.
Pisao sam šaljiva pisma i skečeve za partizanske priredbe. Publika je uživala. Dobro je išlo.

Je li to zadovoljilo vašu nostalgiju za pisanjem prave proze?

— Bio sam, ipak, vrlo zadovoljan svojom ulogom pisca, jer eto, pisao sam. . . Vidio sam da pjesma može ići zajedno s borcima u stroju. Kolona maršira i pjeva. Prije toga nikad nisam pisao pjesme, iako sam dobio prvu Rakićevu nagradu na predlog Isidore Sekulić. ,,On piše poetsku prozu, — rekla je ona tada — i nije isključivo da će jednog dana početi da piše pesme“. To se obistinilo.

U ratu sam pisao i pjesme za pionire. Što se proze tiče, u to vrijeme sam jedino napisao svoje ,,Priče partizanke“. Njih sam zapisao sitnim, sitnim slovima u jednoj maloj svesci koju i sad negdje čuvam. To je trebalo da bude negdje štampano 1944. godine, ali taj rukopis je zaplijenjen kad je bio desant na Drvar. Priče su štampane tek posle rata u Sarajevu.

Posle oslobođenja sam se vratio svojoj staroj ljubavi — kratkoj priči i prozi uopšte.

DaDole
20-08-2014, 12:22
Svet zanesenjaka


Jeste li razmišljali nekad o tome da li je neki pisac iz naše ili svetske književnosti uticao na Vas?

— Nikad nisam razmišljao o tome. Moj zemljak Petar Kočić je sasvim drugačiji po temperamentu. Ja sam mek. Lirski, ili možda malo lirsko-humoristički. Pišući svoje priče, tek nakon godinu ili dvije, počeo sam pokazivati svoju pravu farbu. Osjetio sam ono što mi leži — svijet između mašte i stvarnosti. Shvatio sam da većina ljudi ide kroz ovaj život pomalo zaneseno. Zato kod mene ima čitav niz takvih junaka. Nisam morao da ih izmišljam, oni su bili oko mene.

A da li ste i Vi išli „zaneseno“?

— Bio sam zanesenjak, a to sam i danas.

Da li je ostalo nešto zabeleženo, a iz nekih razloga nenapisano? I šta je to?

— Šta da kažem? U ratu nisam bilježio ništa. Vodio sam jednom neki dnevnik dvadesetak dana. Kada sam ga pronašao posle rata — ničeg od onoga što sam tamo napisao nisam se sećao. Morao sam se prisjećati kasnije i tada sam vidio kako je pamćenje vrlo nesiguma stvar. Zato i ne pišem uspomene iz rata, jer uopšte ne pamtim kako je sve redom išlo.

No, kad treba da pišem neku literarnu stvar — pojavljuju se detalji koji su mi potrebni. Tu je ono što sam proživljavao nekad, i ja to ugrađujem u literaturu, pravim kombinacije.
Mnogi se ljute na mene što ne pišem o događajima onako kako su tekli, ali ja nisam ništa bilježio . . . Sve sam nosio u pamćenju. Dobro je što sam neke stvari napisao na vrijeme, na primjer, roman ,,Prolom“, gdje je opisana neopisiva biblijska gužva 1941. godine. Bilo je zbog toga mnogo ljutnje i protesta: „Gdje ti je ovo, pa kako ono, — rekli su neki borci, pa nije to tako bilo“. A ja sam tačno opisao taj metež opštenarodnog ustanka i veliku muku oko stvaranja narodne vojske i istorijski poduhvat Partije kad je iskovala bratstvo i jedinstvo.

Samo primitivna sredina ne prihvata humor


Ima li nečega čega se ne biste poduhvatili da pišete?

— Jedino se u literaturi za djecu klonim krvavih scena, nasilja . . . Njima pisati o ubijanju, mislim štetno je. Omladinu treba oplemenjivati.

A šta ste od toga videli za pozorište?

— Dosta je mojih stvari dramatizovano. Neke su uspjele više, neke manje. Neke sam sam pisao. Ali pošto sam pomalo i satirik, ja ne gledam hoće li se to nekom svidjeti ili neće. Često sam nailazio na veliki otpor. A te otpore i dan-danas ne razumijem.

Ako čovjek napiše dobru komediju sa živim likovima, on uopšte neće štetiti ni progresu, ni svojoj zemlji, ni revoluciji, niti ljudima uopšte.

Strah od komedije i humora je potpuno bezrazložan.

Čini mi se da što je sredina primitivnija — teže prihvata humor.

Kako ste u sebi „mirili" humoristu, satiričara, sa dečjim piscem?

— Ljudi koji pišu dobre humorističke stvari, kao Mark Tven, Karel Čapek, Zmaj, Nušić i mnogi drugi, pisali su istovremeno divne stvari za djecu. Humoristi i djeca vole život bez granica i ograda. Negdje se njihovi pogledi na svijet podudaraju u najboljem smislu. Njima se čini da je sve moguće . .

Zašto kao obdareni kozer i satiričar ne dodirujete savremene teme?

— To nije za mene! To je za ljude koji te stvari bolje osjećaju. Ima nekih savremenih tema od kojih sam malo daleko, u koje još nisam prodro.

Zar nije malo paradoksalno da vam je bliža prošlost nego svet u kome sada živite?

— Da, tako izgleda. Ali, čitao sam, eto, Kaporove ,,Folirante“, pa se setim svih tih poznatih stvari. Vidim da sam sve to i sam proživio. Ali, kad bih htio o tome da pišem, ne bih mogao, ili bih se vrlo malo stvari mogao sjetiti.

S druge strane, kada pišem, pustim svojoj komediografskoj mašti na volju i ne vodim računa o tome šta će se od toga svidjeti, da tako kažem, toj nekoj ,,cenzuri“.


Da li je zaista bilo nekih ,,cenzura“ koje su se mešale u vašu literaturu?

— Ima ljudi koji se miješaju u literaturu na jedan nedopustiv način, a ne razumiju se u nju.

Na primer?

— Napisao sam komediju „Odumiranje međeda“. Oko nje je bilo loma . . .

Ali, zar je ipak ne daju u satiričnom kabareu ,,Jazavac“?

— Da, ali okrnjenu! Ona najoštrija, najfinija mjesta su smaknuta i izbačena. Preostalo mi je jedino da je štampam u sabranim djelima. Tamo je cijela. Prosto sam je tamo stavio, neka se vidi kako sam, kad i u koje vrijeme pisao i šta sam napisao. Ljudi treba da shvate da pisac mora govoriti istinu o svijetu.

Jeste li, možda, posle one kritike zbog one davno objavIjene ,,Jeretičke priče“ odustali od pisanja na savremene teme?

— Ne! Produžio sam. Pisao sam i dalje, ali sam i dalje nailazio na otpor. Tako sam prošao i sa poslednjom pričom u „Bašti sljezove boje“. Priča se zove ,,Zatočnik“. Govori o prvoborcu koji ide u pečalbu.

Neki ipak kažu da ste se vi uplašili više danas, nego u ratu i da ste postali konformista?

— Nisam! Kakav sam bio, takav sam i ostao. Konformizam se sastoji, u stvari, u nezameranju, i šta ja znam ... To je kad čovek možda počne pomalo dizati ruke od pravih tema. Ja, ne! Sve što napišem, objavljujem odmah.

Da li još uvek žurite da nešto novo napišete?

— Sada se nigdje ne žurim. Vraćam se kratkoj priči koju najviše volim ...

Ima li neka žaoka koju niste uputili tamo gde ste nameravali?

— Ima!


intervju: Ljiljana Boričić (Duga, decembar 1975)

DaDole
03-10-2014, 08:41
http://www.novipecat.com/media/k2/items/cache/9fc5e2a09509b5613281f31393bb0737_L.jpg

Ne družim se sa Bregovićem
Na putu za Tomislavgrad, kod ženinih, kroz Banjaluku često prođe rok lengenda, bivši vokal "Bijelog dugmeta" Željko Bebek. Bez obzira na nešto kraću kosu i kačket koji ne skida s glave svi ga brzo prepoznaju. Istinske rokenrol legende ne prekriva ni snijeg, ni ruzmarin, ni šaš...

Davno je bilo kad ste posljednji put pjevali u Banjaluci?
Preko 25 godina nisam imao koncert u Dvorani "Borik". Istina, često sam u Banjaluci, ovdje imam brojne prijatelje, često prođem kroz ovaj grad. Drugo, na skijalištu na Kupresu smo napravili kućicu, gdje provodimo dosta vrmena.
Žera iz "Crvene jabuke" kaže da ste veliki prijatelji zbog puno toga, ali i zbog znatno mlađih žena kojime ste oženjeni? Ko koga savjetuje?
Različiti smo karakteri. On još uvijek gleda kako bi imao što više koncerata, pa u sve to uklapa ženu. Ja opet volim biti što više sa ženom pa u to uklapam koncerte. Njega savjetujem da sjedi što više kod kuće, a on mene da što više idem na put.
Šta trenutno radite, čime ste preokupirani?
Imao sam jedan veliki koncert sa tamburaškim orkestrom u Varaždinu. Na repertoaru su bile pjesme od vremena "Bijelog dugmeta" do pjesama iz moje solističke karijere.
Kako tumačite situaciju da više nema novih grupa. Jedina je novost je kada se okupe neke stare grupe.
Bez obzira na sve rokenrol i danas nekako živi. Istina, sve je manje nekih novih imena, ali zato se pojavljuju neki novi klinci. Oni imaju neki svoj svijet u kome žive i stvaraju. Sve se kreće, pa i muzika.
Da li ste pomalo nostalgični za tim bivšim zlatnim vremenima?
Nostalgičan sam isključivo na svoju mladost.
Rijetki su koji to priznaju?


Svako ko priča o tim bivšim boljim vrmenima priča o svojoj mladosti. Zaista su bila mnogo bolja vremena kada sam imao osamnaest godina. Da se razumijemo meni ni danas nije loše, ali moram da priznam da sada imam puno, puno više godina.
Čujete li se sa Bregovićem. Kakva je sada ta komunikacija?
Ne družimo se više. Mi smo bili dobre kolege i saradnici nekih petanestak godina. Kad smo se razišli jednom bilo je to zauvijek. Ponovo smo se sastali 2005. godine sa ciljem da napravimo ona tri koncerta u Sarajevu, Beogradu i Zagrebu na kojima smo napravili CD i DVD koji ćemo ostaviti djeci. Dalje od toga Bregovića nije zanimalo, a i ja nisam bio previše zainteresovan da se sve to nastavi.
Nastavili ste poslije bez Bregovića?
Poslije toga smo Alen, Tifa i ja nastavil i sa koncertima bez Bregovića. Cijeli svijet smo dva puta obišli. Dakle, na tim koncertima je bilo puno svijeta. Sada je sve to već pomalo bajato.
Zovu li Vas u ove aktuelne rijalitiije, pjevačka takmičenja, plesove sa zvijedama...?
Često me pozivaju, ali ja se narado odazivam. Sve mi je to nekako nehumano, jer je sve to u svrhu zabave koja se proizvodi za televizijski auditorijum.
Vi ste ipak pristalica neke stare škole?

Rokenrol nastaje u garaži, napuštenom podrumu, među dobrim prijateljima koji vole sličnu muziku, koji žive slično. Tako nastaje rokenrol, i ne samo rokenrol. Svaki pjevač mora imati neki svoj lični put. Ako ga neko prije toga gurne na pozornicu i kaže: evo ti reflektor, evo ti pjesma, tekst, te ga obuku u srebro i zlato, nauče da pleše neke tuđe korake, čak i ako sutra pobijedi, a u uglavnom ne bude tako, on postaje nesretan, zauvijek nesretan.
Vi nikada niste patili od kompleksa visine?
One moje visoke poteptice sam nosio kada je to bilo u trendu. Bilo je to ono vrijeme, nedugo poslije seksualne revolucije, djece cvijeća, neke refleksije 68. godine. Sve je to išlo sa promjenama koje su se u to doba dešavale u svijetu, posebno među mladima i studentima. Zahvaljujući i tome rokenrol se kao neka muzička ideologija širio po cijelom svijetu. Rokenrol ima svoju ikonografiju, svoju odjeću, obuću, svoje tekstove, dugu kosu. Tu su bile i naušnice i moje visoke potpetice. Mi smo bili dio toga.


U modi su nekakve estradne biografije. Planirate li vi nešto tako?
Ma ne, nije meni do toga! Sad postoji fejsbuk, tviter, postoji internet, pa ako neko baš hoće da nešto čita ili piše može koliko hoće. Praviti od sebe zvijezdu koja to nisi, ne znam kuda vodi. Šta sam ručao, šta sam večerao, šta povalio prije trideset godina, mislim da nema potrebe o tome da pišem.
Jeste li čitali išta od tih štiva?
Jasno je da živimo u vremenu kada ljudi vole da vire kroz ključaonicu, vole da gledaju tuđi krevet, tuđi tanjur. Zato nije ni čudno što ljudi vole da čitaju što piše Nives Celzijus i drugi. Na kraju i ovi što dijele "Kiklope", kada se uvjere da ljudi više čitaju Nives nego Krležu i Andrića, onda joj moraju dati i nagradu. Ko im je kriv što su je izazivali!
Kako tumačite to što ste i dalje veoma zanimljivi javnosti?
Malo je ovo tržište. Imamo malobrojnu publiku, ali moram priznati, pa se i pohvaliti, malobrojnu ali vjernu. Mnogi dođu da me vide, jer me smtraju kao nekoga ko ih podsjeća na ta neka lijepa vremena, kad su bili mladi kao i ja. Drago mi je da se dio te ljubavi prenosi i na djecu.
Kada ste Vi bili zvijezda mnogi od njih nisu bili ni u planovima da se rode.
Čuj, pa i meni se na početku karijere znalo desiti da budem sa mnogo velikim zvijedama. Na početku karijere nisam mislio da ću biti zvijezda, pa i ako budem, ne duže od nekih četiri, pet godina. Međutim, posrećilo mi se i trajem. Ispunilo mi se mnogo snova. Evo zaokružio sam 40 godina uspješne karijere. Mada sam nekada sretao velike zvijezde, moram priznati bili su mi dosadni za poluditi. Zato se trudim da ne dosadim.
Tekst i foto Miladin MIHAJLOVIĆ

DaDole
19-01-2015, 11:43
Arsen Dedić: Pomalo privodim svoju priču kraju!http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/000001%20Januar%202015/Arsen2.jpg

Arsen Dedić, šibenski i zagrebački pjesnik i šansonjer, jedan je od naših najvećih živućih (estradnih) umjetnika, čovjek koji iza sebe ima 37 objavljenih diskografskih izdanja i tridesetak knjiga. Ovaj neponovljivi Šibenčanin podario nam je neke od najljepših stihova domaće književnosti, a brojne njegove pjesme nadživjet će ne samo autora, nego i njegove savremenike, kao i generacije kojima tek slijedi upoznavanje s monumentalnim Arsenovim djelom. Ukratko, Arsen Dedić odavno se upisao u vječnost te stoga s ponosom i posebnim zadovoljstvom objavljujemo razgovor u kojem će vam veliki umjetnik ispričati ponešto o svom djetinjstvu, mladosti i poznom dobu, kad svoju priču, kako kaže, pomalo privodi kraju.

Kako je bilo odrastati u ratnom i postratnom Šibeniku?

- Rođen sam 1938. godine. Kuću u kojoj sam rođen kupio je moj pradjed Krste. Imam čak i "pismo" od te kuće, kupoprodajni list. Svi smo u njoj rođeni: brat, pokojna sestra, moj otac i dida Tode. Moj ćaća bio je visoko kvalificirani zidar, poslovođa poduzeća koje je gradilo svjetionike. Otac je bio i izuzetno glazbeno nadaren, svirao je u šibenskoj narodnoj glazbi. U godinama mog odrastanja živjelo se vrlo jednostavno. Moja mater u brak s ocem stupila je nepismena. Kasnije sam je ja opismenio pa je čitala podlistke i romane u Slobodnoj Dalmaciji. Kao i moj otac, i ja sam svirao u šibenskoj narodnoj glazbi. Već sa jedanaest godina. U Šibeniku sam završio srednju muzičku školu, a svojom voljom u Zagrebu sam još jednom diplomirao u srednjoj muzičkoj. Htio sam se čim bolje pripremiti za akademiju. Kao petnaestogodišnjak svirao sam u kazališnom orkestru. Šibenik je tada imao sjajnu operetu. Mate Relja je tada tamo glumio, a s njim sam radio i na filmu Vlak u snijegu, za koji sam napravio glazbu. Nema više ni Mate… Postojao je taj jedan zgodan krug, kako ja to kažem, društva liječenih Šibenčana. U Zagrebu sam imao ujaka, Matiju Kovilića, pa sam tu dolazio i prije nego ću se doseliti radi školovanja. Prvi put sam u Zagreb, sjećam se dobro, došao 1948. godine. Tada sam se prvi put u životu vozio taksijem. Vodilo me na ručak u Šumski dvor iz Žigrovićeve ulice.

Vaš drugi ujak u Drugom svjetskom ratu bio je partizan, borac slavne Prve proleterske brigade.

- Da, imam jednu knjigu, baš neki dan sam je gledao. Skradin i okolica. Imam i njegovu fotografiju. On je bio prvi koji je iz tog sela, Rupe, u blizini Roškog slapa i franjevačkog samostana Visovac, otišao u partizane. Josip Mišković. Umro je lani u Beogradu. Nosilac je partizanske spomenice. Otpočetka je imao simpatiju za radničke pokrete pa je sudjelovao u organizaciji radničke borbe, prvo u Šibeniku, a onda i u Zagrebu, pa i u Mariboru. Na koncu je završio u Prvoj proleterskoj. Tamo je upoznao jednu Beograđanku, koja je bila liječnica i borkinja. Nakon rata su se oženili i preselili u Beograd. Kasnije je pomogao mom bratu Milutinu da dobije stanovite mogućnosti za obrazovanje.

Rastužuje li Vas činjenica da veliki broj ljudi u Hrvatskoj na ustaštvo danas gleda u drugačijem svjetlu nego nekad?

- Uvijek je bilo neke fašistoidne potrebe u ljudima. Ne mogu na to nikako pristati. Kad sam prvi put bio u Americi tamo sam naučio četiri stvari. Prva je da se čovjeka nikad ne pita za koga glasuje, druga – ne pita ga se koliko zarađuje, treće – ne pita ga se koje je vjeroispovijesti i četvrto – tvoja sloboda seže do moje slobode.

DaDole
19-01-2015, 11:44
Kako ste kao dijete iz radničke kuće uspjeli studirati dva fakulteta? Osim glazbene akademije studirali ste i pravo. Bili su to sirotinjski studentski dani?

- A šta ja znam. Uvijek govorim da je sve do osobe, sve je do čovjeka. Šta je meni mater slala iz Šibenika? Dok sam studirao i stanovao u domu u Jurjevskoj, poslala bi mi komadić pršuta ili sira i koju bocu vina. To odmah staviš na stol i međusobno se dijeli. Te naše pakete nosili su stari Šibenčani koji bi putovali s vlakom. Ja bih se naslikao na kolodvoru da me vide i da mi daju taj paket. Jedanput mi je od majke stigao brzojav u kojem je stajalo: "Čekaj paket, nosi nepoznati čovjek". Onda sam ja čekao nepoznatog čovjeka, pokazivao se na svim prozorima da me taj čovjek prepozna. Tako se živjelo i studiralo.

Kako to da ste upisali pravo?

- Roditelji su me tjerali da studiram nešto ozbiljno, a ne muzičku akademiju. Onda sam upisao i jedno i drugo. Na pravu sam došao do samog kraja, ali sam ga onda ipak maknuo. Kad ste kod studiranja, imam jednu zanimljivost: na isti dan veljače sam diplomirao muzičku akademiju i transplatirao jetru prije jedanaest godina.

Svoj prvi album objavili ste 1969. godine, a književnik Dušan Kovačević napisao je da ste s njim jugoslavensku šlageristiku emancipirali od kolektivnog.

- Da, Dušan je odličan pisac i pamtim taj njegov tekst. Moj prvi album nosio je naziv "Čovjek kao ja" i bio je to prvi put da se netko kroz šlager obraća u prvom licu jednine.

Socijalizam je slavio kolektiv, a kad smo se prebacili u novo društveno uređenje podrazumijevalo se da će u njemu lakše biti individualac. Međutim, ispostavilo se da smo opet gurnuti u kolektiv, ovaj put nacionalni. Mi Hrvati i te priče.

- Daj ti obavi razgovor sam sa sobom, jer bolje govoriš od mene. Da, opet se inzistira na nekom novom kolektivitetu. Opet je - mi smo ovo, mi smo ono, a ne - ja sam to i to. Velika je odgovornost biti "ja", ali ja ću ostati „čovjek kao ja“. I dalje to potpisujem, nakon toliko godina. Znate, ja se poprilično držim riječi, što nije tako uobičajeno. Kad sam otišao iz Splita, kad su Gina Paolija i mene prognali s festivala koji se održavao na Prokurativama nakon što smo otpjevali pjesmu "Vraćam se" – fizički su nas napali, a ta pjesma sad je već u školskim udžbenicima – rekao sam da više nikada neću tamo doći. Govorili su, ma pusti njega, eto ga opet dogodine, ali nisam se vratio. Nisam tamo otišao 46 godina. Tako, dijelim svoj život na vlastitu odgovornost.


U vrijeme Jugoslavije nailazili ste i na osude, navodno zbog religijske tematike nekolicine Vaših pjesama. Kako ste to podnosili?

- Iskreno, nisam to tada toliko strašno primao k srcu. Bio sam vrlo mlad, tek sam počeo raditi na televiziji kao muzički suradnik, studirao na muzičkoj akademiji i zbog jednog ciklusa pjesama koji se zvao „Čuda“ morao sam napustiti televiziju. Od tada sam zauvijek otišao u slobodnjake; nikad više nisam pristao ovisiti o nekom. Imao sam ponuda i za neke vrlo visoke pozicije, ali nisam pristao. Ostao sam sam. Napadi o kojima govorite krenuli su iz Vjesnika, s tekstom naslovljenim "Kakva čuda?", jer sam napisao stih "Sveti Nikola učini čudo, kad ljudi više nisu za čuda". U novinama su to popratili osudom koja se sastojala u pitanju "zar naš socijalistički čovjek ne pravi čuda?". Što je najgore, ti koji su me morali maknuti s televizije rekli su mi: "To nije bila naša želja." Bili su mi skloni i cijenili me, ali direktiva je došla "odozgo". Zbog svega toga danas imam sjajnu penziju. Mogu platiti odvoz smeća i stubišnu rasvjetu da vidim doći do stana kad se navečer vratim kući supijan.

DaDole
19-01-2015, 11:47
Kako je došlo do vaše suradnje Borom Đorđevićem?

- Vojkan Borisavljević je pravio koncerte, ne znam više kako se zvao taj festival, ali on bi uz koncert spojio i neke izvođače da nastupaju zajedno. Tako je spojio mene i Boru Đorđevića. Nas dvojica smo se malo viđali, uglavnom oko tih nastupa, a nakon devedesetih nismo se više čuli. Ipak, moram reći da je od tih kantautora u Srbiji Bora Đorđević bio najdarovitiji. Više vjerujem njemu, nego balaševićizmu i tim stvarima.

U svojoj ste poeziji uvijek tražili slobodu. Jeste li ostali razočarani kad ste shvatili da promjena društvenog uređenja zemlje ne podrazumijeva i slobodu kakva se očekuje od takozvanih slobodnih društava?

- Slobodu treba naći u sebi. Sloboda je ponašati se slobodno, bez obzira koliko ti slobode, a koliko ropstva nude izvana. Stvar je u tome koliko slobode ja osjećam unutar sebe i koliko je realiziram; koliko pristajem na ropstvo, a koliko na slobodu. Dakle, to je osobna odluka i samo se o tome radi. Osobno, bez obzira na sve muke koje sam prošao i još uvijek ih prolazim prolazim, osjećam se kao slobodan čovjek.

Kome ste napisali "Ne daj se Ines"?

- Ona se bavila plastičnim umjetnostima, Ines, živi u Milanu i udovica je bez djece. Nikad me nije niti za trenutak napustila. Napravila mi je jednu brončanu bistu, pet poštara ju je nosilo koliko je to bilo teško. Gotovo svake godine dođe, uzme sobu u hotelu Esplanade i provede u Zagrebu tri, četiri dana, da mi bude blizu i da se vidimo. Kaže da ju je moja pjesma obilježila za cijeli život. Evo, baš danas me zvao Rade Šerbedžija, da me pita mogu li s njim nastupiti u travnju, jer će, naravno, izvoditi i Ines. Ona me, dakle, još uvijek ne napušta u emocionalnom smislu, a s njom sam prekinuo prije 51 godinu. Jel' to u redu?

Jeste, ako ne povlači sa sobom ljubomoru nekih novih ljubavi.

- Moja Gabi je dobrim dijelom svemu tome svjedočila. Nakon svih tih prošlih ljubavi ostala su prijateljstva. Samo jedna je, možda, od tih ljubavi ostala u nekom lošem sjećanju. One bi sutra sve za mene dale ruku, a i ja bih za njih. Je li to u redu? Moja najveća ljubav prije Gabi bila je Božidarka Frajt. I danas smo prijatelji. Ona je dijete s Kozare, bila je u ustaškom dječjem logoru u Jastrebarskom. Nije znala niti kad je rođena pa je kasnije svoj rođendan slavila kad je i meni rođendan. Tako smo živjeli.

Koliko je poznato, Vama novac nikad nije bio pretjerano bitan.

- Neee. Nikad. Imao sam uvijek onoliko koliko mi je trebalo. Imao sam toliko da sam čak i drugima mogao pomagati. Nikad oko toga nisam pravio paniku, a nisam je pravio niti oko karijere. Znam koliko znam. Najbolji su o meni pisali najbolje, od Veselka Tenžere do Igora Mandića. Znam šta to znači. Nisam ni siromašan, ni častohlepan, ni gramziv.

Vaša generacija preživjela je jedan, ali nije vas zaobišao drugi rat. Kako ste provodili devedesete?

- Znate kako koriste onaj pojam „branitelj“; svatko je bio branitelj na svoj način. Ja sam kao prvo bio rukopisni branitelj. Pisao sam pjesme "Između nas rat je stao", "Majka hrabrost" i slično. Moja mater je cijelo vrijeme bila u Šibeniku po kojem su padale bombe. Njoj je dvorište bilo puno onih zvončića ili kako se to već zove. Pitao sam je - majko šta si napravila s time, a ona mi je rekla – skupila u traveršu i bacila u kanal. Nakon očeve smrti ona je dvanaest godina živjela sama, zaključavala se navečer u negrijanu kuću. Kada se bez problema moglo doći u Šibenik, Gabi je išla k njoj i spavale su zajedno u bračnom krevetu moje obitelji. Eto, Gabi ju je čuvala. Ja sam išao na sve strane, pisao, pjevao... U Italiji smo Kemo Monteno i ja, a evo sad je i on bolestan, napravili zajedno sa Sergiom Endrigom jedan koncert za Sarajevo. Za Vladu Gotovca sam išao u Rim, što je njegova udovica pripremila, i tamo sam radio koncerte. Nisam nosio pušku i išao u prve redove, u konačnici ja sam bio čovjek koji je išao prema šezdesetim godinama. Svatko je na svoj način pridonosio.

Jeste li tih godina imali problema zbog svog obiteljskog porijekla?

- Gledajte, mene je rodila čista, što bi se reklo, Hrvatica – katolkinja, Veronika Mišković, a ćaća mi je bio ortodoks – dakle pravoslavac. Morate znati da je u Šibeniku i oko njega živjelo puno, mi to kažemo morlačkog življa. U tom vremenu ljudi su prihvaćali religije onako kako je tko pružao mogućnost održanja, životnog spasa, stjecanja nekog malog posjeda. U to neko vrijeme, recimo, pravoslavna crkva je davala najviše takvih posjeda. Tako su preci mog oca uzeli pravoslavlje

I, jeste li imali problema zbog takve "krvne slike"?

- Ma jesam... Našlo se tih koji su me prozivali. Uvijek ih se nađe. Zapravo, ja sam imao problema još od početka svoga pisanj

DaDole
19-01-2015, 11:48
Koliko Vam danas zdravlje dopušta da nastupate?

- Jako malo, ali ja sam prošao u tom pogledu sve. Operirane su mi oči, operirane ruke, crijeva, transplantirana jetra i tako dalje. Međutim, kao što vidite, izduravam. Uskoro idem u Mostar i Sarajevo. Tamo ću nastupati sa svojim Matijom. To će mi biti malo teško. Da vam otvoreno kažem, već sad pomalo razmišljam..., mislim da pomalo privodim svoju priču kraju.

Na što mislite kad to kažete?

- Ne radi mi se više. Bio bih sa svojim unukama. Ima ona pjesma koja se zove Svjetlosti moje duše. Unuke su svjetla moje duše i bavio bih se s njima. Gladni nismo i ne stignemo više biti gladni. Prema tome, tako primam stvari.

U pjesmi „Niko više ne sanja“, rezignirano kažete kako su na kraju u igri barabe. Nitko više ne sanja / snovi su za slabe / svi su užasno budni / u igri su barabe…" Tako vidite ovo vrijeme?

- Vidim ga svakako. Napisao sam ja, znate, jedno tridesetak knjiga. Evo, sad su mi u Bosni objavili jedno odlično izdanje koje se zove "Brzim preko Bosne". Imam jednu pjesmu "Vlakom prema jugu" i u njoj stih „brzim preko Bosne“ pa su izdavači tako nazvali knjigu. Već su objavljena dva izdanja. Lijepo i otmjeno oni to rade. Sad upravo pišem jednu pjesmu, uvijek ovako skiciram i pravim bilješke. Pjesma će se zvati „Pustinja raste“, jer svi najbolji ljudi oko mene odlaze. Nemam više Mate Došena, Nikice Kalođere, Endriga, Bulata Okudžave. Kad sam bio u Sloveniji, u Ljubljani na jednom koncertu povodom 50 godina slovenske popevke, vidim nema Privšeka, nema Rijavca, nema Majde Sepe, nema Marjane Deržaj, nema ni Kore Potočnik, moje ljubavi kojoj sam napisao poemu. To je ona koja se ljubila kao da mora - Potočnik Kora. Kao da sam došao u pustinju i sad baš pišem pjesmu o toj pustinji. Danas-sutra ću je završiti.

salel
07-03-2015, 12:50
Trijumfalizmu mora doći kraj – rekao je Sakva.

http://www.balkanspress.com/index.php/komentar/misljenje/2259-britanski-istoricar-nikad-nismo-bili-blizi-trecem-svetskom-ratu-uvazite-ruske-interese

Picola
10-03-2015, 07:01
FEST 2015: Sokurov: Srbi nikada nisu podržali Ruse (http://www.beta.rs/?tip=article&kategorija=kultura&ida=3199648&id=&ime=)


"Rusi su naivni i u svim ljudima žele da vide braću. Postavlja se pitanje da li je Srbija ikada pomogla Rusiji? To se nikada nije desilo, ni u politici, ni u istoriji i ne treba biti u zabludi", rekao je Sokurov u razgovoru s novinarima na Medjunarodnom filmskom festivalu FEST.

On je rekao da se o bratstvu Srbije i Rusije ne može govoriti, jer je istorijska i politička činjenica da Srbija nije podržala Rusiju ni u konfliktu sa Čečenijom, ni sa Gruzijom, niti u bilo kom drugom njenom sukobu.

~~~~~~~~~~~~~~~~~

"Ljudi ne treba da glasaju za političare, već za humaniste, ali se to nigde u svetu ne dešava. Tužno je i loše što politika zauzima toliko mesta u ljudskim životima. Političari su danas dehumanizovani i u svojim glavama imaju djubre, a ne mozak", rekao je Sokurov.

Prema njegovim rečima, političari su danas svuda u svetu "inficirani" i više nemaju deo mozga, a problematično je i što istorijsko iskustvo nikog nije naučilo ništa i sve što se danas dogadja, već se desilo i sada se ponavlja.

DaDole
06-04-2015, 09:28
Monica Lewinsky: Cijena sramahttp://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/000000001%20MArt%202015/7adb146402a457282081af7f165e3912e6bab151_2880x1620 .jpg

S 22 godine sam se zaljubila u svog šefa, a sa 24 godine sam spoznala poražavajuće posledice toga.


Možete li da podignete ruke, bilo ko od vas ko nije grešio ili uradio nešto s 22 godine zbog čega se kaje? Da. Tako sam i mislila. Poput mene, s 22 godine, neki od vas su verovatno krenuli pogrešnim putem i zaljubili se u pogrešnu osobu, možda čak u svog šefa. Za razliku od mog, pak, vaš šef verovatno nije bio predsednik SAD-a. Naravno, život je pun iznenađenja.


Ne prođe dan, a da me ne podsete na moju grešku i ja se iskreno kajem zbog te greške.
Godine 1998, nakon što sam upala u vrtlog nemoguće romanse, potom sam upala u samo srce političkog, pravnog i medijskog vrtloga kakav nikad ranije nismo videli. Ne zaboravite, samo nekoliko godina ranije, vesti ste dobijali na samo tri mesta: čitajući novine i časopise, slušajući radio ili gledajući televiziju. To je bilo to. No to meni nije bilo suđeno. Umesto toga, ovaj skandal vam je obezbedila digitalna revolucija. To je značilo da smo imali pristup svim informacijama koje smo želeli, kada smo ih želeli, bilo kad, bilo gde, i kada je priča obelodanjena u januaru 1998, obelodanjena je preko interneta. Prvi put se desilo da tradicionalne vesti ustupe mesto internetu zbog velike priče, klik koji je odjeknuo svetom.


To je za mene lično značilo da sam preko noći prešla put od potpuno nepoznate osobe do one javno ponižavane širom sveta. Ja sam bila nulti pacijent u gubljenju ličnog ugleda na globalnom nivou, skoro momentalno.


4:14 Tehnologija je omogućila da ishitrene osude dovedu do kamenovanja od strane virtuelne rulje. Jasno, bilo je to pre društvenih mreža, ali ljudi su i dalje mogli da ostavljaju komentare, prosleđuju mejlovima priče i, naravno, okrutne viceve. Medijski izvori su lepili moje slike svuda kako bi prodavali novine, oglasne banere na sajtovima i da bi zadržali gledaoce ispred ekrana. Da li se naročito sećate neke moje slike, recimo s beretkom?


E sad, priznajem, grešila sam, naročito zbog toga što sam nosila tu beretku. Ali pažnja i osude koje sam dobila ja, ne sama priča, već one koje su bile upućene lično meni, bile su bez premca. Žigosali su me kao laku ženu, bludnicu, drolju, kurvu, lujku i naravno kao "onu ženu". Znali su za mene mnogi, poznavali su me samo retki. I razumem, bilo je lako zaboraviti da se radi o kompleksnoj ličnosti, koja ima dušu i nije oduvek bila slomljena.



Kada mi se to desilo, pre 17 godina, nije postojao naziv za to. Danas to zovemo sajber maltretiranje i uznemiravanje na internetu. Danas želim da podelim sa vama neka svoja iskustva, da govorim o tome kako je to iskustvo oblikovalo moja kulturološka zapažanja i nadam se da će moje iskustvo dovesti do promene koja će rezultirati manjom patnjom kod drugih.


Godine 1998. sam izgubila ugled i dostojanstvo. Izgubila sam gotovo sve, umalo čak i život.


Dozvolite da vam opišem situaciju. Septembar je 1998. Sedim u kancelariji bez prozora, unutar Kancelarije za nezavisno savetovanje, ispod treperavih fluorescentnih svetala. Slušam zvuk svog glasa, svog glasa na krišom snimljenim telefonskim pozivima koje je moj, navodno, prijatelj snimio prethodne godine. Tu sam jer je zakonski od mene traženo da lično utvrdim verodostojnost svih 20 sati snimljenog razgovora. U prethodnih osam meseci, misteriozni sadržaj tih snimaka visio mi je nad glavom, poput Damoklovog mača. Mislim, ko bi se setio šta je sve rekao pre godinu dana? Uplašena na smrt, slušala sam, slušala sam kako brbljam o svakidašnjim tricama i kučinama, slušala sam kako priznajem svoju ljubav prema predsedniku, i naravno o svom slomljenom srcu; slušala sam sebe, čas malicioznu, čas nevaspitanu, čas luckastu, kako postajem okrutna, zlopamtilo, neotesana; slušala sam duboko, duboko posramljena, najgoru verziju sebe, sebe koju čak ni ne prepoznajem.


Nekoliko dana kasnije, izveštaj Star je objavljen u kongresu, i svi ti snimci i transkripti, te ukradene reči, bili su deo njega. To da ljudi mogu da čitaju transkripte je bilo dovoljno strašno, ali nekoliko sedmica kasnije, audio snimci su emitovani na TV-u, a značajan deo je bio dostupan na internetu. Javno poniženje je bolelo. Život skoro da je bio nepodnošljiv.



Ovo se nije često dešavalo te 1998, pod ovim, mislim na krađu privatnih reči, dela, razgovora ili fotografija i na njihovo objavljivanje - objavljivanje bez dozvole, objavljivanje mimo konteksta i objavljivanje bez saosećanja.



Preskočićemo 12 godina do 2010. i sada imamo društvene mreže. Pejzaž je sada, nažalost, ispunjen slučajevima poput mog, bez obzira na to da li je neko zapravo zgrešio i sada su tu i javna i privatna lica. Za neke su posledice bile kobne, uistinu kobne.


Razgovarala sam preko telefona sa mamom, septembra 2010, pričali smo o vesti o mladom brucošu s univerziteta Ratgers koji se zvao Tajler Klementi. Slatkog, nežnog, kreativnog Tajlera je tajno snimao njegov cimer u momentu intimnosti s drugim muškarcem. Kada je svet interneta saznao za ovaj incident, ismevanje i sajber maltretiranje je eksplodiralo. Nekoliko dana kasnije, Tajler je skočio s mosta Džordža Vašingtona u smrt. Imao je 18 godina.


Moja majka je bila izbezumljena zbog Tajlera i njegove porodice, bol ju je razdirao onako kako nisam mogla u potpunosti da shvatim, a onda sam konačno shvatila, proživljavala je 1998, proživljavala je vreme kada je sedela pored mog kreveta svake noći, proživljavala je vreme kada me je terala da se tuširam s otvorenim vratima i proživljavala je vreme kada su se oba moja roditelja plašila da će me na smrt poniziti, bukvalno.

.....


Takođe se ne radi samo o mom spasenju. Svi koji proživljavate sram i javno ponižavanje morate jedno da znate: možete preživeti. Znam da je teško. Možda nije bezbolno, brzo, ni lako, ali možete da zahtevate drugačiji kraj svoje priče. Imajte samilosti prema sebi. Svi zaslužujemo samilost, kao i da živimo, i na internetu i van njega, u saosećajnijem svetu.

Govor sa TED konferencije

DaDole
16-04-2015, 09:25
Ella Dvornik : Zar trebamo biti ponosni na ograničene umove bez perspektive
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/000000001%20MArt%202015/ella%20dvornik%20naslovna.jpg

Ella Dvornik je hrvatska pjevačica i kćerka poznatog hrvatskog funk muzičara Dine Dvornika. Trenutno živi u Londonu i radi u firmi za mobilno oglašavanje. Za BUKU govori o razlozima odlaska iz Hrvatske, perspektivama mladih, životu u Londonu, ali i o društvenim i kulturnim temama.

Ella, kako već neko vrijeme živiš u Londonu, kako bi uporedila život u Engleskoj i u Hrvatskoj?

Puno je drugačije, ali su i okolnosti i standardi drugačiji isto. Ne bi bilo fer usporedivati njihovu ekonomsku situaciju s našom. Ipak je London centar svijeta, a Hrvatska nije ni blizu tog vidika.

Mnogi mladi, ne samo iz Hrvatske, nego iz cijele regije odlaze u inostranstvo. Šta je tebe podstaklo da se odseliš, da „sreću“ potražiš negdje drugo?

Iskreno, što me nije potaknulo? Nerazumijevanje od strane mojih sugrađana, gaženje umjesto podrške, totalna neobrazovanost u poslovnim segmentima… Da objasnim kako to kod nas biva. Sve tuđe volimo, kad dode stranac sve kupujemo od stranca, jer nam je netko utuvio u glavu da je njihovo bolje. A nije bolje isto je. Razlika je što stranci troše puno veća sredstva da bi se promovirali, a naši si toliko ne mogu priuštiti.
Fali nam razumijevanja za druge ljude, jer nas roditelji odgajaju moralno/religiozno i odlučuju umjesto nas za koga ćemo glasati i koga ćemo ženiti i što je pravilno, a što nije.
Društvo se trudi da što duže ostanemo glupi i nezainteresirani da bi nas manipulirali.

Kakve su, prema tebi, perspektive za mlade u inostranstvu?

Iskreno, puno bolje nego u Hrvatskoj. Ne kažem da svi moraju napustiti Hrvatsku jer to je glupo. Svi volimo svoj dom i radije bi živjeli doma nego bili stranci, ali nekada nam život ne daje izbora. Većina stranaca tu prvo radi na crno. Neki dan su na BBC-u govorili kako im paše što toliko stranaca dolazi jer su odlični za ekonomiju, jer plaćaju porez na život i time automatski doprinose kapitalu Londona, a osim toga rade poslove koji Englezi ne žele raditi. Na primjer fali im medicinskog osoblja i građevinara.
Ja iskreno mislim da bi mladi trebali otići malo raditi vani, naučiti se poznavati različite kulture, načine rada i jezike pa zatim svo to znanje vratiti u Hrvatsku i potruditi se da nam se digne status i sposobnost i motivacija. Kad nam već vlada neće pomoći, možemo bar jedni drugima. Trebamo biti i pastiri nekad, a ne uvijek ovce.

DaDole
16-04-2015, 09:26
Iz tvog ranijeg FB statusa moglo se vidjeti da ti na početku u Londonu nije bilo lako, teško je bilo naći odgovarajući posao, morala si dijeliti stan sa nepoznatim i slično. Kako si prebrodila najteže situacije?

Ljudi su jako pristupačni i otvoreni gdje god da sam bila. Nema diskriminacije po izgledu niti statusu. Ne znas tko je milioner ,a tko prosječan blagajnik u dućanu. Ja osobno idem na sastanke sa klijentima iz firme koji pričaju sa mnom kao da sam najozbiljnija osoba na svijetu bez obzira što imam tetovaže i piercinge. Štovise misle da imam bolju poziciju od njih baš zbog toga što si mogu to priuštiti. Ljudi ti daju prilike da pokušaš ako smatraju da imaš ono nešto što njima treba. Obrazuju te i ulože u tebe jer vjeruju. Da bilo je teško, ali svaki početak je težak, i bilo tko tko misli da će mu biti lako, ili da će se preporoditi u jednom danu, imam loše vijesti, nećete. Ali ako vam je sada loše, neće vam biti gore, ali će vam biti teže. Stranci očekuju puno truda i dokazivanja, jer budimo realni, vi ćete biti samo jedan od milijun koji želi tamo raditi, baš kao što sam i ja bila. Kad se probijete, sve će vam biti lakše.

Koji su po tebi najveći problemi sa kojima se, ne samo mlađi ljudi, nego i cijela populacija susreće u Hrvatskoj?

Prvo naplaćuju nam fakultete, a ne možemo se zaposliti kad diplomiramo. Niti imamo poticaj od države da odemo raditi vani, niti da odemo studirati vani. Čim se probudimo moramo neki račun platiti, a baš ništa ne dobivamo natrag. Umjesto da daju poticaj stranim firmama da ulože u Hrvatsku i otvore radna mjesta, oni svi ponosno brane svoj dom jer je ponos jači od gladi. Ponos nas uništava. Na šta da budemo ponosni? Na ograničene umove bez perspektive? Na politicare u saboru koji si rašpaju nokte i igraju po fejsu? Na mlade ljude koje nitko nije politički obrazovao, koji ne znaju što se oko njih događa i puštaju roditelje da odlučuju za njih? Na laži kojima nas svakodnevno hrane, i na činjenicu da zaslužujemo da nam se laže jer im vjerujemo? Nitko nas ne motivira, umorni smo od vjerovanja, i nada je umrla odavno. Pratimo svjetske medije gdje žene kupuju odjeću i žive u divnim kućama, a prosječnom Hrvatu je luksuz otići u H&M i potrošiti 1000 kuna na shopping jednom godišnje. Uopće nije upitno da li možemo sve preokrenuti, možemo, samo se trebamo ujediniti i skupa napraviti korak, a trebamo i malo riskirati da bismo profitirali

Kako si sa svojom porodicom učestvovala u jednoj od prvih reality emisija u regiji, kakvo je tvoje mišljenje danas o ovom tipu emisija, čini se da s vremena na vrijeme preplave televizijske programe?

Iskreno meni je bilo zabavno dok smo snimali, nakon toga mi je bio horor. Svi su me ismijavali, nitko se nije htio druziti samnom, roditelji mojih prijatelja su se trudili da im se ne družim s djecom. Tek danas shvaćam zbog čega. Jer sam bila otvorena i iskrena, jer sam bila ono što jesam i nisam to skrivala. Jer su se bojali da ću utjecati na njih. Jer su oni mislili isto što i ja , ali nisu smjeli to reći. Mislim da takve emisije nisu dobre za ljude koji ne razmišljaju svojom glavom. Niti za djecu koja gledaju Kardashians i nesto što vjerovatno nikada neće imati. Samo nas filaju sa nepotrebnim stvarima i kompleksima i uvjeravaju nas da nismo sposobni. Nitko u tim emisijama ne pokušava inspirirati ili motivirati, samo nam trljaju sol na ranu.

Ranije si bila oduševljena Japanom? Da li je tvoje oduševljenje i dalje opstalo? Šta te privuklo toj zemlji i njenoj kulturi?

Još uvijek čekam da odem tamo. Mogu si priuštiti sada, ali skupljam sredstva da odem u stilu jer želim da mi bude najbolje iskustvo. Volim Japan jer su dosta tradicionalni , ali opet nekako izvrnuti moderno. Svida mi se paradoks Japana općenito. Volim drugačije i volim kada nešto ne razumijem, to me jako privlači.

DaDole
16-04-2015, 09:26
Cjelokupno postjugoslovensko područje prepuno je nacionalizma i tradicionalizma. Kakvo je tvoje mišljenje o ovim pojavama?

Ja stvarno postujem sve ljude koji su se odlučili boriti se za našu državu i ostale države ako je to bio njihov odabir. Nažalost većina ljudi iskorištava statuse “branitelja” bez da imaju ikakve ozljede. Osobno sam upoznala dvoje koji su u penziji od svoje “30-e” jer imaju ozljedu tipa “skljoca mi koljeno” , djeca im prvi upadaju na faks, udruge branitelja prvi dobivaju prostor, dok onima koji stvarno zaslužuju, tu istu privilegiju uskraćuju. Branitelji su nam skoro cijela nacija. I ne mislim na one koji su izgubili oba roditelja ili na invalide koji zaista nisu u mogućnosti raditi. Mislim na pohlepne, lijene ljude koji iskorištavaju osjetljive teme za svoju korist, i time uskraćuju onima koji to stvarno zaslužuju. Ja osobno ne mrzim Srbe niti Bosance niti Hercegovce. Moji vršnjaci nisu nikoga ubili niti su započeli taj rat. Ja ne želim uopće biti ponosna na bilo kakav rat niti na bilo koje ubojstvo, i neću mrziti nekoga tko je nevin. Isto tako ako jedan čovjek ubije nekog od moje obitelji, neću mrziti cijelu njegovu državu, već pojedinca. Ne sudim čak ni ljude što žive u prošlosti i u ratu, kada nam je situacija danas očito gora nego u 90-im. Jednostavno se držimo za suhe grančice i tko nam može još i to uskratiti?

Ne možemo izbjeći pitanje o turbo folku. Zašto ga ljudi i dalje slušaju? Kakvo je tvoje mišljenje o ovoj muzici?

Mislim da svatko ima pravo slušati što želi. Mislim da je to utjecaj okoline i odgoja. Neki vole pjevati o vinu i ženama, a neki vole slušati metalce kako vrište. Jedini razlog zasto imamo različite žanrove, je da odaberemo što nam se sviđa, a ne da pljujemo što nam se ne sviđa. Meni osobno je turbo folk smiješan, ali to ne znači da cu suditi drugima ako to slušaju i ako im je to “melem za usi”. Osobno neću nikoga napasti ako to sluša, niti ću se buniti ako pusti to u svom stanu ili autu, ali ako me pitaju za moje misljenje, onda neka budu i spremni na iskreni odgovor.

Čime se trenutno baviš?

Radim u firmi za mobilno oglašavanje, dobila sam intervjue preko ljudi koje sam tu upoznala. Nikakav avanturistički posao, ali mogućnosti zarade su ogromne ako imaš volje i motivacije i radiš za dobru firmu. Osobno mi jako dobro ide trenutno, i imam super poziciju.

Možeš li nam otkriti šta Ella sluša, gleda...?

Trenutno slušam glazbu iz 1940-ih , i klasičnu iz Baroka. Moram odmoriti uši od svih pjesama koje promoviraju “debele guzice, tresanje guzice” i takve stvari koje ja osobno nemam, pa utjehu pronalazim u vremenima kada su žene bile vitke dame s karakterom i izvrsnim manipulativnim tehnikama, i kada je bilo “cool” ostaviti ruž na caši bez da ti odmah daju slamku. Što se gledanja tiče, iskreno nemam vremena gledati ništa u zadnje vrijeme.


Razgovarala Maja Isović

DaDole
03-09-2015, 13:47
Peticija za ukidanje rijalitija
Dragan Bursać: Zašto glupi ljudi ne znaju koristiti daljinski upravljač?!
http://www.6yka.com/img/s/656x350/upload/images/0000000000000%20avgust%202015/petkol.jpg

Juče je osvanula Peticija punog naziva SRBIJA PROTIV "FARME", "PAROVA", "MALDIVA" i "VB" !!!

Prije bilo kakve analize, vrijedi citirati ovaj kulturfašistički pamflet:

„Želimo da se ukinu totalno, ili da se zabrani njihovo javno emitovanje, makar samo na takozvanim "nacionalnim" televizijama.
Za neke naučno-obrazovne programe je potrebno doplatiti, dok je taj oblik pornografije i štetnog materijala dostupan nama i našoj deci!
Ta ista naša deca počinju da se pretvaraju u te utvare, devojčice se već sa svojih 12 godina oblače poput starleta, i uzimaju za ideale i idole te osobe koje vide tamo! (čast izuzecima, ako ih ima)“

Za manje od 48 časova, peticiju je potpisalo preko 60 000 ljudi, a taj broj raste iz časa u čas.

Homofobija “dobrih namjera”


Dakle, pojedinac (ili više njih), izrevoltirani, valjda, ponašanjem svoje ili nečije druge djece, uzeli su na zub rijalitije, kao jedinog, ultimativnog i isključivog krivca za moralni odron u regionu. I ne samo to, koristeći klasični homofobni desničarski rječnik, u peticiji zahtijevaju ukidanje i zabranu određenog javnog sadržaja. Rezolutno su uzeli sebi za pravo da glorifikuju i nameću svoje privatno (polu)mišljenje ogromnom broju ljudi.

Ovakvih opsenara je bilo i biće ih, ali problem je u masovnoj hipnozi zaludjelog mejnstrim puka, koji odistinski i u 2015. godini vjeruje da će zabranama i peticijama uljuditi svoju djecu i nesrećno društvo.

Prvo i osnovno, televizije koje emituju sadržaje znane kao “rijaliti programi” su privatne i NIKAKO nisu dužne da bilo koga edukuju ili obrazuju. Drugo, njihov opstanak se bazira na gledanosti, odnosno komercijalnom uspjehu. A, gledanost je nevjerovatna. Nije đavo da iste te sadržaje gledaju, šta znam, vanzemaljci ili Kinezi iz šangajskog basena?! Biće da komšije, komšinice, ili, najkonkretnije, svi mi škicnemo okom na jedan od ponuđenih programa. Realno. Iskreno.

Rijaliti, to smo mi

No, problem je posve dublji, veći i drugačiji. Posmatrajmo to ovako:

Tražiti ukidanje i zabranu rijalitija jednako je zabrani, recimo, gej parade, koju ištu homofobi. Ako je 90% homofoba latentno homoseksualno orijentisano, onda vam je jasno kakav se soj ljudi boji rijalitija.

Psihologija je odavno ustvrdila kako ogromna većina homofoba zapravo potiskuje svoju nekonvencionalnu seksualnost, a izlaz nalazi u nesputanoj agresiji ka manjinskim grupama, kojima, zapravo, podsvjesno i pripada. Isto se dešava i sa pukom, koji se valjda boji zaraze zvane “rijaliti”. Ali, ljudi, ne bojte se! Rijaliti nije zarazan! Ne možete se navući! Ne može uticati na vas! Ne možete krivo vaspitati djecu na osnovu rijalitija.

Osim...


Pa, osim ako u vama ne čuči samo jedna od nerealizovanih replika starleta ili polumafijaša koji stanuju u vašem TV-u. U tom slučaju, ni milijarda peticija neće spasiti vas i vaše dijete od kasablijskog, provincijalnog, malograđanskog duha. Možete bježati, ali se sakriti nećete. Naći će vas duh Kristijana Golubovića, Maje Nikolić, Zmaja od Šipova, Stanije, Soraje...preuzeće vašu djecu. A, sve se to ne sprječava zabranama i ultimatumima, nego edukacijom.

Istina da javni servisi nemaju novaca za kvalitetan edukativni program, ali je takođe istina da silni svjetski kanali, koje još uvijek u našoj lokalnoj eri analognog signala dobijamo besplatno u osnovnim kablovskim paketima, nude pregršt sadržaja, koji su upravo edukativni, korisno-informativni i koji, u svakom slučaju, šire horizonte i vidike. I vas i vaše djece.

To što vam je dijete navučeno na rijalitije, nije kriv Željko Mitrović, Džeri Springer, Kim Kardašijan ili Milomir Marić. Krivi ste vi! Krivo je školstvo! Kriva je država! Kriv je sistem koji vas svojim ekonomsko-političkim habitusom tjera u mediokritetsku osrednjost, a od kojega baš vi, dižući kredite, odavno živite svoj papirnati robovski rijaliti.

A ta osrednjost, samo ta i takva osrednjost, mogu proizvesti jedan ovakav pamflet na kojem bi joj svaki pripadnik “Obraza”, “Dveri”, “Nacionalnog stroja”, mogao pozavidjeti.

Glupost na baterije

I na kraju, ultimativni upitni argument - Zar glupi ljudi zaista ne znaju koristiti daljinski upravljač? Ako poslije dva sata kafane, restorana, buregdžinice, aščinice, imate tu slobodu da izađete na svjež vazduh, odete kući, družite se sa dragim ljudima, pa koji vas klinac sprječava da, nakon 400 sati, prebacite na drugi kanal i otarasite se dosadnih rijalitija? Jednostavno gašenje TV-a može pomoći i vašoj krvnoj slici, smanjivanju šanse za dijabetes i trista drugih čuda...

Ljudi, čitajte! Radite na sebi! Trčite! Idite na selo! Šetajte, ako nemate gdje otići! Šta će vam rijaliti? Jednostavno, zar ne.

Pa i nije.


Lakše je guzicu uvaliti u provaljenu fotelju, zatrpati se gricakalicama i opanjkavati Stanijinu guzicu ili Kristijanovu tetovažu. I dok tako inertni pljujete ovaj dvojac bez kormilara, jer niste naučeni da radite bilo šta drugo u životu, nećete ni primijetiti kako su vam dječica izrasla u Stanijine i Kristijanove klonove.

Nije li zato ova peticija najobičniji pokazatelj ljudske gluposti? Potpisnici iste ‘ladno, pljuju po sopstvenoj inteligenciji, koja očevidno i prije nije bila nešto veća od broja cipela koji nose.

Sa rijalitijima ili bez njih, NEĆE vam se popraviti životni standard, NEĆE vam djeca biti obrazovanija i NEĆE vam život biti bolji i srećniji.

Sjetite se ponekad daljinskog upravljača, promijenite baterije, pa onda i kanal, i sve će biti u redu, vjerujte. Manite se licemjerstva, jer je ono najbolji vodič u “zabranjeni rijaliti svijet”.