Manastiri Srbije......svedoci vekova!

[Bisernica]

http://razbibriga.net/imported/2009/12/m_angel1-1.jpg



Koliko puta smo bili nezadovoljni činjenicom da ne možemo odputovati negde u svet,na neko egzotično mesto,ili posetiti neki veliki grad,koji važi za atraktivnu turističku destinaciju,ne razmišljajući,da je tu blizu nas,blago neprocenjive vrednosti,a za mnoge još neotkriveno.Prepoznavanje istorijske,kulturne i duhovne vrednosti blaga koje se nalazi u našim manastirima,od strane onih koji ga posmatraju sa strane upućenih,govori i činjenica da je prva satelitska slika iz Evrope ka Americi ,bila freska Beli Andjeo iz manastira Mileševa.Koliko znamo o manastirima Srbije i koliko njih smo obišli? Šta nam je najupečatljiviji utisak koji smo poneli i šta nas i danas privlači da možda odemo na neko od tih svetih mesta ponovo?Koliko i kako su manastiri Srbije svedoci vekova i njene istorije,dešavanja na ovim prostorima.Napišite sve što mislite da može da bude zanimljivo,i vama i čitaocima.

[причалица]

Манастир Студеница
Светска баштина Унеска

Манастир Студеница, по многима је један од најлепших манастира Српске православне цркве и светске културне баштине, не само због префињене архитектуре византијско-рашке школе већ и због дивног предела на коме је саграђен. Студеницу је Стефан Немања градио од 1183. до 1196. када се исте године на државном сабору најпре одрекао престола у корист свог средњег сина Стефана, а затим и замонашио добивши име Симеон.

Под старатељством његовог сина Св. Саве, манастир Студеница је постао културни, духовни и медицински центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела Св. Сава је написао Студенички типик, прво књижевно дело код Срба.

“Заповедам, дакле, свима вама од Господа Бога Сведржитеља да овај свети манастир буде слободан од оних који ту владају и да ни под ким не буде, осим под једном Свеопеваном Богородицом Добротворком и молитвом преподобног оца нашег и ктитора и оним који у њему и игуманује “

(Свети Сава, Студенички Типик, 12 глава)

Манастир Студеница је један од културно и духовно најузвишенијих манастира Српске православне цркве. Налази се око 39 km од Краљева.

Утврђени зидови манстира окружују две цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.

УНЕСКО је 1986. уврстио Студеницу у листу Светске баштине.

Први и званични сајт манастира Студенице на урл адреси http://manastirstudenica.org.rs/ је објављен у априлу 2010 године.

Историја

Манастир је посвећен Успењу пресвете Богородице. Прва фаза радова је завршена у пролеће 1196., када је Стефан Немања препустио прество свом сину Стефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину. Кад је касније отишао у манастир Хиландар, Стефан Првовенчани се бринуо о Студеници. Тамо је Немања примио монашки постриг и име Симеон. Свети Симеон се упокојио у Хиландару 1199. Немањин трећи син Сава Немањић је, након што је помирио своју браћу Стефана и Вукана, пренео мошти Светог Симеона у Студеницу где су и дан данас. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела, Сава је написао Студенички типик, у ком је задао устројење монашког живота у манастиру Студеница. У Житију СВ. Симеона Немање, описао је живот свог оца Немање (Св. Симеона) оставивиши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену.

Студеница је уживала пажњу и других чланова династије Немањића. Краљ Радослав је 1245. додао цркви припрату, а краљ Милутин је саградио малу цркву посвећену светим Јоакиму и Ани.

Од пада последње српске средњовековне државе 1459, Турци су често нападали манастир. Прва значајна рестаурација је извршена 1569., када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком 17. века, пожар и земљотрес су оштетили манастир, а историјски документи и значајни делови уметничке баштине су уништени и изгубљени заувек.

Архитектура

Богородичина црква је једнобродна црква с куполом. На њеном источном крају је тространа апсида, а на западном је краљ Радослав дозидао велику припрату. На северној и јужној страни су предворја. Фасаде су изграђене од блокова белог мермера. Изнутра је црква обложена туфом. Споља гледано, у цркви се складно мешају романички и византијски стил. Мешавина та два стила ће на крају произвести посебан стил архитектуре познат као рашка школа.

Северозападно од Богородичине цркве је црква светог Јоакима и Ане, позната и као Краљева црква по свом ктитору краљу Милутину. Црква је саграђена 1314., у облику сажетог ***** с октогоналном куполом. Изграђена је од камена и туфа, а фасаде су обложене гипсом.

Комплекс манастира обухвата и цркву Никољачу, једнобродну црквицу без куполе, изнутра осликана у 12. или почетком 13. века. Између цркве Никољаче и Краљеве цркве налазе се темељи цркве посвећене светом Јовану Крститељу. Западно од Богоридичине цркве је трпезарија, саграђена од камена за време архиепископа Саве. На западној страни комплекса је звоник подигнут у 13. веку. Некада је у њему била капела, а сада се могу видети само фрагменти фресака. Остаци фресака, који приказују родословно стабло Неманјића, могу се такође наћи на спољашњем делу припрате.

Северно од трпезарије су конаци из 18. века. Данас се у њима налази музеј, у коме су изложене бројне драгоцености из ризнице Студенице, иако је она знатно осиромашена честим ратовима и пљачкама.

http://www.dodaj.rs/f/3a/da/4JLS8mZa/studenica1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/2p/3C/1kdZYJvp/razgovar-sa-igumanom-man.jpg

http://www.dodaj.rs/f/w/V5/1C2HCjIE/2.jpg

[причалица]

Manastir Mileševa

Manastir Mileševa je srpski srednjevekovni manastir. Nalazi se na šestom kilometru od Prijepolja na reci Mileševci. Zadužbina je Kralja Vladislava Nemanjića sina Stefana Prvovenčanog, a unuka Nemanjinog. Sazidan u XIII veku. Ako se povežu istorijske vesti i svedočanstva na freskama zidanje i slikanje Mileševe stavlja se u doba između 1219. i 1235. godine. Zidan je u raškom stilu po ugledu na ranije vladarske zadužbine Studenicu i Žiču. U priprati, koju je kralj Vladislav dogradio 1235. godine, položio je mošti svog strica svetog Save. Njih su Turci 1594. godine prilikom osvajanja preneli na Vračar (Beograd) i spalili, u pokušaju da slome srpski duh.

Mileševske freske su vrlo visokog umetničkog kvaliteta. Slikari koje je kralj Vladislav pozvao da živopišu crkvu bili su Grci, školovani u nekom velikom centru Vizantijskog Carstva, u Carigradu, Nikeji ili Solunu, gde je negovan rad u mozaičkoj tehnici. Živopis u naosu i oltaru nastao je po želji Svetog Save, po svemu sudeći pre 1228. godine. Studenička praksa imitacije mozaika nastavljena je i još više razvijena ovde u Mileševi. Na zlatnoj pozadini sa iscrtanim kvadratićima urađen je dvorski "žuti živopis" u naosu i jedna kompozicija iznad ulaza iz priprate u hram, dok su freske u oltaru i priprati rađene na plavoj osnovi bez kvadratića. Interesantno je da raspored kompozicija Velikih praznika odudara od uobičajene šeme, zapravo poređane su obrnutim redom, zdesna nalevo i odozdo naviše. Tako su se pojedine scene našle na neuobičajenom mestu: Pričešće apostola visoko pod kupolom (Hristos u sredini je jednom naslikan, kao u Sv. Sofiji u Ohridu), Sretenje na dva zapadna pilastra i to Bogorodica s Bogodetetom i Josif na jednom, a Simeon i Ana na drugom; Blagovesti su kao pandan Sretenju na istočnom paru pilastara, samo što je anđeo na levom i kreće se prema Bogorodici sleva nadesno, umesto obrnuto.

Freske Mileševe se ubrajaju među najbolja evropska ostvarenja 13. veka, a od njih najpoznatiji je Beli Anđeo. Pored Belog Anđela druga remek dela su Bogorodica iz Blagovesti i Ktitorska kompozicija sa portretom kralja Vladimira. Ova dela takođe predstavljaju i najveće domete slikarstva tog doba u Evropi.

Mileševa je jedno od najznačajnijih duhovnih i umetničkih središta srpskog naroda. Veliki značaj u narodu je stekao posle prenošenja moštiju Sv. Save iz Trnova 1236. godine. Više od tri veka bio je grobnica Svetog Save.

U Mileševi je 1377. godine krunisan kralj Tvrtko I Kotromanić za kralja Bosne i Srbije. Mileševa se u to doba nalazila na teritoriju njegove države.

Posle smrti Sv. Save, kralj Vladislav je oko 1236. godine uz mileševsku crkvu dogradio spoljnu pripratu s bočnim kapelama i u nju je, posle prenošenja iz Trnova, položio mošti Sv. Save. Tada je nastao i živopis ove spoljne priprate. Svi zidovi su bili prekriveni scenama Strašnog suda. Na istočnom zidu na žutoj pozadini je centralna scena - Deizis: Hristos na prestolu, s Bogorodicom i Pretečom, okružen anđelima i apostolima; grešnici na južnom zidu su na crvenoj pozadini a pravednici u raju na severnom zidu, na plavoj pozadini; svuda je islikavanjem kvadratića podražavan mozaik. Ove freske su radili domaći majstori ugledajući se na starije slikarstvo naosa.

http://www.dodaj.rs/f/3y/E7/3cBzb4Yy/manastir-mileseva.jpg

http://www.dodaj.rs/f/3S/at/2Ii1rX1z/andjeo.jpg

[причалица]

манастир сопоћани

манастир сопоћани налази се близу старог града и престонице великог жупана стефана немање, раса, на брегу изнад изворишта реке рашке. манастир је задужбина краља стефана уроша ii. по својој архитектури сопоћани припадају рашкој школи. основну вредност сопоћана представљају фреске које су првобитно захватале 760 квадратних метара зидне површине, од којих се очувало више од половине.

према општем мишљењу фреске у сопоћанима су врхунац не само српског, већ и византијског сликарства уопште. ове фреске су логичан наставак сјајног сликарства из студенице и милешеве, али их по уметничкој вредности надмашују. најпознатија сопоћанска фреска је свакако смрт богородице, која захвата 40 квадратних метара. сопоћани представљају велику галерију најпознатијих фресака читавог средњег века код нас.

манастир сопоћани посвећен је светој тројици. основао га је краљ урош. црква је изграђена 1260. године. купола са звоником је дограђена средином 14. века. неки чланови краљевске фамилије су сахрањени у манастиру. фреско сликарство цркве је комплетирано 1270. године. кратко после косовске битке манастир је претрпео разна разарања и обновљен је за време деспота стефана.

црква је јединствена грађевина са полукружном апсидом. спољни изглед цркве је романског стила. портал и прозори су направљени од камења. градитељи су вероватно долазили из јадранске регије. најраније фреске настале су 1273. године. једна од фресака приказује уроша првог док чека краљицу коју води стефан немања. такође су приказани и стефан првовенчани и урош први са моделима својих цркава.

фреске око олтара су насликане касније. на једној је приказан урош први са синовима драгутином и милутином као и осталим члановима краљевске фамилије. фреске у капелама су осликане касније. у јужној капели се налази фреска која приказује смрт стефана немање и пренос његових моштију у студеницу. такође постоје фреске које приказују цара душана и његову жену јелену. оно што су фреско-сликари у сопоћанима успели у линеарности и колориту осликати среће се још само у италијанској ренесанси.

http://www.dodaj.rs/f/B/n3/DjvTOFG/sopocani2.jpg

http://www.dodaj.rs/f/3G/py/3V4xwZWv/freska-u-sopocanima1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/2R/SE/4dWQOZ2D/isus.jpg

http://www.dodaj.rs/f/1A/Hf/4L6aeXCk/miropomazanje-apostola.jpg

http://www.dodaj.rs/f/J/nG/2Q8VSdan/freska-sopocani2.jpg

[причалица]

manastir pridvorica

Налази се у Придворици, 28 км југоисточно од Ивањице и грађен је у 12 веку. По архитектонским карактеристикама типичан је представник средњовековне рашке школе. Помиње се у Немањиној повељи. Што значи да је веома стара. У Немањиној повељи датој манастиру Студеница наводи се као манастир у коме су боравиле монахиње. Њен живопис је уништен.

U blizini Studenice nalaze se Isposnica Sv. Save i crkva Pridvorica. Legenda kazuje da je ovu crkvu podigao sluga (verovatno plemić - vazal) Stefana Nemanje oko 1195. g. u isto vreme kada je Nemanja završavao Studenicu. Ispitivanja su potvrdila starost crkve koja je obnovljena u 16. veku. O tome svedoče neznatni ali vredni ostaci fresaka otkriveni u gornjim zonama ovog hrama posvećenog Preobraženju Gospodnjem. Ikonostas, postavljen 1835.g., oslikao je Sreten Protić Molerović. O tome je ostavio zapis na carskim dverima.

U početku ovo je bio ženski manastir, zatim vekovima pomesna crkva, da bi od 2007. godine bio ponovo proglašen manastirom, muškim. U manastiru žive nastojatelj manastira i dva iskušenika. Pridvorica se nalazi na dvadesetosmom kilometru puta od Ivanjice prema Studenici.

Crkva manastira Pridvorica posvećena je Preobraženju Gospodnjem. Manastir je jedan od retkih koji imaju svoj grb.

''Građevina crkve je tokom srednjeg veka doživela dve obnove što je u velikoj meri izmenilo njen spoljni izgled. Do prve obnove je došlo, izgleda u prvoj polovini XVI stoleća, možda odmah posle 1557. a ktiror i majstor zaslužni za tada izvedene radove sahranjeni su uz crkvu. Njihovi nadgrobni spomenici, sa reljefno predstavljenim glavama i natpisima, sekundarno su uzidani u zidove hrama tokom druge obnove sredinom XIX veka.(Vidi se i na slikama.) Konzervacija i delimična restauracija pridvoričke crkve završeni su 1988.''

Isposnica Sv. Save nalazi se na obroncima planine Radočelo (najviši vrh 1.643 mnv), udaljena nekih 12 kilometara od manastira Studenica. Isposnica predstavlja ozidani pećinski kompleks u okomitoj stenovitoj litici, do koga se stiže uskim drvenim mostićem priljubljenim uz samu liticu. Odmah do isposnice nalazi se i crkva Pridvorica iz 12. veka. posvecena sv. Đorđu. (Slika isposnice je sa sajta Klub putnika)

Osim same isposnice, koja predstavlja jedan od najzanimljivijih pećinsko-manastirskih kompleksa u Srbiji, vredi otići i zbog neobičnosti samog mesta - sa malenog proplanka ispred crkve Pridvorice, na samoj ivici duboke provalije, pruža se neverovatan pogled na okolna brda, doline, sela i stenovice litice...

Manastir Pridvorica je neodovljno poznat iako se nalazi blizu Studenice. Početkom jeseni radovi na putu Ivanjica - Ušće i utvrjivanje obale reke Studenice između Pridvorice i Studenice su bili u jeku, tako da će se i do Pridvorice, kroz lepote Golije, lakče stizati.

Pridvorica je podjednako udaljena od Ušća (na Ibarskoj magistrali) i Ivanjice


http://www.dodaj.rs/f/2B/5Y/2YJQoVpM/pridvorica1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/t/Va/3yslSAXM/pridvorica2.jpg

[причалица]

Манастир Фенек


Манастир се налази у близини Јакова, 25km од Београда, некада општина Земун а сада Сурчин. Иако географски не припада Фрушкој Гори постоји велика историјска повезаност са фрушкогорским манастирима. Манастирска црква посвећена је светој мученици Параскеви.

Према народном предању манастир је саграђан у другој половини 15. века а основали су га Стефан и Ангелина Бранковић. Први писани запис о манастиру налази се у минеју јеромонаха Захарија из 1563. За разлику од фрушкогорских манастира Фенек је остао под турском влашћу све до 1717. Записи из 18. века сведоче о томе да је стара манастирска црква била подигнута у другој половини 15. века у духу српске средњевековне архитектуре. Нова црква подигнута је у периоду 1793-1797. и освештана је за време игумана Викентија Ракића који је написао историју манастира. Манастирска капела посвећена св. Петки сазидана је 1800. на месту старе, над бунаром за који се верује да га је саградила мати Ангелина Бранковић. За ову воду се у народу веровало да има чудотворна лековита дејства.

Крајем 18. и почетком 19. манастир Фенек је био у центру неколико историјских догађаја. У њему су се 1788. састали кнез Алекса Ненадовић и аустријски цар Јосиф II. После пропасти Првог српског устанка 1813. у њему су месец дана боравили вожд Карађорђе и његов син Алекса, о чему постоји и спомен плоча. Такође том приликом све до 1815. овде су боравили студенички монаси заједно са моштима св. краља Стефана Првовенчаног (у монаштву Симона). Ту је био и један Карађорђев сусрет са протом Матејом.

У Првом светском рату манастир је запаљен, а у Другом 1942. године готово сасвим разорен.

Манастир је обнављан 1991. и сада је у потпуности обновљен. У њему је до 2006. било женско монаштво од три старије монахиње од којих се једна упокојила а преостале две су распоређене у Хопово и у Радовашницу. Одлуком надлежних епископа сремског Василија и рашко-призренског Артемија у манастир је средином 2006. дошло ново мушко монаштво, Михаило и Евсевије из Сопоћана и Макарије из Дечана. Од тада је посећеност манастира порасла и у току је обнова конака.

http://www.dodaj.rs/f/3/69/YdJXsuy/fenek1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/2d/12V/4qZpTcnV/fenek2.jpg

http://www.dodaj.rs/f/28/ar/Ptct5HX/fenek3.jpg

[причалица]

Манастир ГРАДАЦ

Манастир Градац је подигнут 1268. године. Задужбина је краљице Јелене Анжујске, принцезе француског порекла, а жене краља Уроша.
У средњовековном простору манастира сачуване су две цркве и остаци монашких зграда распоређених уз оградни зид.
Главна манастирска црква, посвећена Богородичином празнику Благовести, је најранија грађевина у Србији у којој је готика изражена у већој мери. Спој византијских и романичких утицаја који одликује архитектуру рашке групе цркава присутан је и овде, али обогаћен многим новим решењима облика, конструкције и украса, блиских градитељству Запада, где је готика у то време већ увелико била владајући стил. Основа плана као и романоготичке и готичке појединости украшавања фасадеБогородичине цркве имају сличности са Студеничком црквом.

Назив места био је познат и пре оснивања истоименог манастира у 13. веку, највероватније зато што је ту постојала тврђава или њени остаци. Архиепископ Данило II у животопису краљице Јелене напомиње да је она изградила цркву “ на месту званом Градац ”. На узвишењу изнад манастира, које мештани зову Петров крш, одакле се стеновит терен окомито спушта до западног дела средњовековне монашке насеобине, налазе се остатци грађевине са два одељеља. Могуће да се ради о византијском утврђењу из VI века, у чијем је подножију, на месту каснијег средњовековног манастира, постојала црква.
Богородичина црква у Градцу је једнобродна грађевина са куполом. Лађу цркве чине три одељка: припрата, наос и олтарски простор. Уз припрату су озидане две капеле, а управно на централни простор храма, краци трансепта образују простор певница.

Припрата је шира од главног дела цркве, а над припратом конструкцију чини кр.стасти свод са ребрима, која имају конструктивну улогу и блиска су раноготичком стилу.
Наос цркве има два дела: западни и средњи травеј над којим је конструисана купола. Ова два дела су у основи јединствен простор, раздвојен двостепеним пиластрима, на чије се најистакнутије делове наставља попречан полукружни лук. Оваква отвореност према средишњем простору, позната у једнобродним старијим храмовима, обележила је епоху рашке монументалне архитектуре.
Уз подужне зидове травеја, испод пода, смештене су две гробнице, а над њима мермерни саркофази, са јужне стране је ктиторска гробница, а гроб и саркофаг на северној страни је припадао највероватније неком од блиских рођака краљевске породице.
Над средишњим травејем издиже се сасвим особена кришкаста купола на осмоугаоном тамбуру, иначе веома заступљени у архитектури Запада. Наос цркве са певницама најбоље је осветљен простор у српској сакралној средњовековној архитектури, тамбур има осам прозора а на бочним зидовима налазе се бифоре.

Олтарски простор се састоји од троделног источног травеја и три апсиде на истоку. Одвојен је од наоса са два пиластра и два ступца , између којих је смештена мермерна олтарска преграда.

Фасаде су биле омалтерисане белим малтером, фине стуртуре и добро углачане. Портал и сви прозори, осим оних на тамбуру имају беле мермерне оквире.Особеност фасада су четири контрафора. Подстрешја кровова су украшена слепим аркадама ослоњеним на конзолице, а на угловима на лезене. Градачке аркаде имају обележја протоготике, какве постоје на јерусалимским светилиштима.

Црква има четири портала. Западни портал је најбогатије обрађен у стилу готике. У Италији су у XIII. веку посредством монашких редова највише грађени портали са луковима преломљеним у темену.
Изнад улазног портала је најбоље очувана фреска Благовести, коме је храм и посвећен.
Сви прозори на главном делу цркве су двојни. Најсложенији и најлепши прозори су на западној фасади цркве и на олтарској апсиди.

Упечатљивом архитектонском украсу градачке цркве не може се поуздано утврдити ни јединствен узор ни следбеник. Њене готичке особености нису имале утицаја на развој архитектуре у Србији.

Стабилна ситуација у земљи краља Уроша, економски напредак, релативно добри односи са суседима и централизација власти погодовали су развоју културе и уметности. Политичке прилике у православним земљама Средоземља допринеле су да Србија XIII века буде једини прави наследник сликарства Византије. Сликари су долазили из најпознатијих уметничких радионица Цариграда и Солуна, ретко су били из домаће средине, и радећи за српске владаре и црквене великодостојнике остварили су дела врхунског уметничког домета.

Фреске у градачкој цркви, довршене око 1275. године, само су делимично очуване: у наосу неколико сцена из еванђелског циклуса, у припрати фрагменти циклуса Богородичиног живота: на западном зиду молитва Свете Ане у врту, Сусрет Јоакима и Ане, Рођење Пресвете Богородице и Миловање Богородице, и на северном зиду Ваведење Пресвете Богородице. а испод преломљених лукова на западном зиду, изнад улаза у наос биле су велике фигуре Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила.
Сликарство наоса, на златној позадини са имитацијом мозаика, рађено је по угледу на сопоћанско, док је распоред сцена скоро исти као у Студеници; Успење Пресвете Богородице је на северном зиду. На јужном зиду је фреска Рођења Христовог, с детаљима догађаја од Рођења до Бекства у Египат. На луку јужне певнице делимично је очуван лик старозаветног пророка Гедеона. Живопис је монументалног стила, осим ових сцена на јужном зиду, које су наративног карактера. Сликарство Градца представља последњи одблесак велике сопоћанске уметности, наговештавајући продирање новог стила епохе Палеолога.
Западно од ове цркве откопани су темељи кружне поросторије, која би могла бити темељ крстионице, мада нису пронађени никакви елементи- водонепропустљив малтер, уређаји за довод и одвод воде и друго- који би ову предпоставку потврђивали.

Испред Богородичине цркве пронађени су темељи старијег храма (на сликама под плавом пластичном настрешницом коју су поставили археолози). Зид његове апсиде лежи испод прага главног портала богородичине цркве. Храм је био једнобродан, са апсидом на истоку, полукружном споља и изнутра.

О времену настанка најстарије цркве у Градцу може се размишљати само на основу њеног плана. Изградња протезиса у западном делу цркве упућује на време пре средине VI века, осим тога у V и VI столећу подигнут је и највећи број крстионица, нарочито у Јустинијаново време је сакрално градитељство имало замаха.

Чињеница да је краљица Јелена, образована жена, на српском двору провела животни век, имала је широког утицаја на образовање и културу. При манастиру је основала прву девојачки школу у којој су се образовале српске племкиње.

Manastir je za vreme turske vladavine uglavnom bio bez monaha a zatim i bez krovnog pokrivača na crkvi koji je odnet. Godine 1910. je postavljen zaštitni krov na manastirsku crkvu, tokom 1963—1975. izvršena je potpuna rekonstrukcija glavne crkve, unutrašnjost hrama je bila u velikoj meri sačuvana.
Od 1982. je počela izgradnja konaka i manastir je ponovo oživeo, tadašnji iguman bio je shijarhimandrit Julijan Knežević (1918—2001).

Манастир је сада женски.


http://www.dodaj.rs/f/24/Eo/1JnrUeTK/gradac-1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/3q/dh/3Vjr4xwI/gradac2.jpg

http://www.dodaj.rs/f/1L/YT/4ALg0Ete/gradac3.jpg

[причалица]

манастир високи дечани


манастир високи дечани је задужбина краља стефана iii дечанског и цара душана. градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године. манастир је посвећен христу пантократору и вазнесењу господњем - спасовдану. главни неимар био је мајстор вито которанин.

изградња манастира
манастир високи дечани налази се у једној удолини поред речице дечанска бистрица југозападно од пећи, испод планинског масива проклетије. изградња цркве христа пантократора (сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља стефана уроша трећег дечанског. главни мајстор био је фра вита из котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ данило други који се трудио о "саздању и утврђењу" цркве скупивши "велико мноштво уметничких и вештих мајстора". сам стефан дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. после смрти краља стефана, његово дело наставио је његов син стефан урош четврти душан и окончао градњу дечана 1335. године. у време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима.

осликан је знатно касније 1347-1348 године. саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива "високим" (високи дечани). племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. по легенди, сам стефан дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.

"а сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" (григорије цамблак).

период после 16. века

задњи део манастира дечаниу време обнове пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. у то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. у време велике сеобе срба под патријархом арсенијем чарнојевићем, манастир су опљачкали турци. поново су настала тешка времена за манастир дечане и његово братство које се тих година једва одржало.

кнез милош подиже 1836. године један конак, а кнез александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља стефана дечанског. током 19. века обновљена су манастирска здања.

дечанска црква христа пантократора спада међу највеће грађевине средњовековне србије. црква манастира дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. по својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара душановог царства. по броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века.

косовска пошта је на пролеће 2009. издала поштанске маркице, на којима је приказан манастир високи дечани као „архитекстонско благо косова“, без напомињања његове повезаности са српском културом и историјом.

светска баштина
овај манастир се налази на списку унескове светске баштине заједно са још три манастира спц под именом „средњовековни споменици на косову и метохији“.

унеско је прогласио манастир дечани за место светске културне баштине 2004., наводећи да су његове фреске једно од највреднијих примера тзв. ренесансе палеолога у византијском сликарству и драгоцен запис о животу у 14. веку.

http://www.dodaj.rs/f/2G/fh/49HHcQof/visoki20decani20monaster.jpg

http://www.dodaj.rs/f/P/Fk/2I4ZLFIy/3086m1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/1l/cO/48mvcqz5/im014y.jpg

http://www.dodaj.rs/f/G/5v/3rm3WqQf/manastirdecanifreska.jpg

[причалица]

КРУШЕДОЛ

Манастир Крушедол се налази на југоисточном делу Фрушке Горе,у долини северно од прњавора и села Крушедол. Манастирска црква посвећена је празнику Благовештења Богородице. Манастир Крушедол је основао између 1509-1516. године владика Максим (деспот Ђорђе Бранковић) уз помоћ мајке Ангелине и влашког војводе Јована Његоја, и он представља задужбину сремских Бранковића.

Крушедол је постао седиште обновљене Сремске епархије. Црква је посвећена Благовестима пресвете Богородице.

Паперта је живописана 1545. и 1546. године. Претпоставља се да из тог времена потиче крушедолска икона Одигитрије, једна од најважнијих, најлепших и највећих икона у Војводини.

Преко старог живописа стављене су средином 18. века нове зидне композиције, и то у олтару, нартексу и наосу. У нартексу има велики број ликова Срба светитеља. Крушедол је већ 1653. имао уметнички израђен дрвени иконостас.

Када је 1716. године Евгеније Савојски потукао Турке на Везирцу у близини Петроварадана, Турци су, при повлачењу, попалили многа места, па и манастир Крушедол; том приликом су св. мошти Бранковића "сасекли и сажели", те су од њих остали само поједини делови.

Бивши крушедолски архимандрит Никанор Мелентијевић, који је 1710. године постао епископ мохачко-сигетски, напустио је своју епархију и 1721. године вратио се у Крушедол. Он је 1725. године обновио манастир и том приликом подигао капелу, коју је посветио св. Максиму, а 1726. г. изграђен је и високи барокни звоник. Од њега потиче податак из 1726. године, из кога се види да је он затекао у манастиру 90 калуђера и 12 стараца-расоноша.

Изградња четвоространих конака завршена је 1753. године. Иконописац Никола Нешковић је 1753. године, по налогу вршачког епископа Јована Ђорђевића, великог добротвора манастира Крушедола, прекопирао за Крушедол једну стару икону манастира Шемљуга у румунском Банату са ликовима мајке Ангелине и деспота. Мајстори крушедолских фресака били су највероватније Грци са Свете Горе, а аутори уљаног зидног сликарства Јов Васиљевић и Стефан Тенецки.

Године 1763. сликали су иконостас у Крушедолу Димитрије Бачевић и Теодор Крачун, а крушедолски иконостас је један од најважнијих, најстаријих и најлепших у нашој земљи, ремек-дело сликарства и дрворезбарства традиционалног стила.

Чувена је била ризница манастира Крушедола; она је била богатија од ризница свих фрушкогорских манастира. Ту се чувала плаштаница са записом "Милутин Урош", која је донета са Балкана, а потиче из првих десетина 14. века, две меке архијерејске митре старог облика, извезене свилом и позлаћеном жицом, а украшене бисером из 1553.г. дар две побожне госпође: Кантакузене и деспотице Екатерине; јеванђеље владике Максима из 1514. г., тамјаница из 1523. г., икона Благовести с краја 15. или почетком 16. века - вероватно најстарија икона на територији Војводине, јеванђеље сребром оковано из 1543.г., бакрорез манастира Крушедола из 1775.г., рад Захарија Орфелина; дрворез, рад јеромонаха хаyи Рувима (г. 1784.) и др. Богата манастирска ризница је опљачкана у току Другог светског рата.

Овај деспотски манастир, или како га називају "деспотска обитељ", "лавра", па и "царска обитељ", поред Сланкамена, био је један од главних књижевних центара. У њему су се преписивале и писале књиге. Крушедолска библиотека била је богата рукописним и штампаним књигама, а многе књиге имале су врло лепе иницијале и орнаменте.

Осим поменутог јеванђеља, које је писао јеромонах Панкратије 1514.г., ту се чувао и рукопис једног Отачника (живота светаца) из 1533. г. или 1540., а ту је писан 1591. и Поменик манастира Крушедола. Ту су се чувале седам старих црквених штампаних руских књига, које је игуман Амфилохије донео 1651. г. из Русије. Овде је 1662. г. написана "Служба и акатист свецима", а 1666. минеј и др.

У манастиру се налазе мошти св. Цара Уроша. Манастир Крушедол многи називају српским Пантеоном, јер у њему су сахрањене многе значајне личности: патријарх Арсеније III Чарнојевић (1706.) и још много значајних црквених личности; кнегиња Љубица, жена кнеза Милоша (1843.), војвода Стеван Шупљикац (1848.) и краљ Милан Обреновић (1901.).

У другом светском рату, манастир није разорен, али је опљачкан, као и вредна манастирска ризница. Дуго година после рата конаци манастира су били претворени у дечји дом, да би тек 70-тих година прошлог века били враћени монасима. Данас манастирски комплекс чини црква и четворострани конаци у ограђеном парку.

http://www.dodaj.rs/f/2g/1E/36hGVaXO/krusedol-01.jpg

http://www.dodaj.rs/f/1B/du/30BbU5iQ/mankrusedol2004.jpg

http://www.dodaj.rs/f/h/T1/3h5mei5P/krusedol1.jpg

[причалица]

МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

Манастир Ђурђеви ступови задужбина је Великог Жупана Стефана Немање и налази се на шумовитом брежуљку изнад Новог Пазара. Комплекс чине црква Св. Георгија, трпезарија, манастирски конаци, цистерне са улазном кулом. Манастир је саграђен 80тих година 12. века. По спољашњем изгледу храм је једнобродна црква са троделним олтарским простором. У предњем делу цркве налазила су се две високе куле - стлпа (ступа) што је целој грађевини давало романички изглед.

Фреске које су већим делом оштећене, а делом пренешене у Народни музеј у Београду припадају традицији Комнена и врло су спретно биле уклопљене у архитектуру храма која је посебно била упечатљива по куполи насађеној на елиптичној осноови. Након што је на улазну кулу додата апсида са источне стране 1282-83 улазна кула је претворена у капелу са гробницом Св. Краља Драгутина. Након тога капела је осликана сликама историјске садржине. Манастир је у више наврата обнављан, а у 18. веку дограђена је и нова трпезарија, конаци док је нартекс католикаона осликан новим фрескама. Пропадање овог манастира почело је у турским временима и доживело је врхунац између два рата у 20 веку. Археолошка истраживања и рестаураторски радови су предузети између 1960 и 1982. године у склопу радова на комплексу Старог Раса и манастира Сопоћани. Заједно са њима је и овај манастир проглашен делом Светске културне баштине 1979. године.

Систематска обнова целог манастира почела је у пролеће 2001 године. Владика Артемије је већ послао тројицу монаха у Ђурђеве Ступове да надгледају обнову и изградњу нових конака. У првој фази биће изграђен конак за монахе са капелом. Касније се очекује да ће почети обнова саме цркве према постојећим пројектима.

http://www.dodaj.rs/f/4/jk/4V1OAKGr/b11-djurdjevi20stupovi.jpg


http://www.dodaj.rs/f/3q/44/ldDZSfc/djstupovi.jpg


http://www.dodaj.rs/f/2L/VO/31XBgNGq/djurdjevistupovi.jpg

[QueenOfClubs]

Manastir Bogovadja

Manastir Bogovađa se nalazi blizu Mionice nedaleko od Valjeva. Predanje kaže da je slepi Grgur Branković osnovao ovaj manastir i živeo u njemu do svoje smrti 1548.

U Dabinom Jevanđelju koje je sačuvano u Bogovađi nalazi se zapis Hadži Ruvima u kome se kaže da je on došao u porušeni manastir Bogovađa sa svojim bratom jeromonahom Mandarijem i podigao crkvu u čast sv. Georgija. Ktitori ovog hrama 1545. bili su Pavle i Jovan Velimirović zemljoposednici iz Jabučja.

Tokom prve polovine 18 veka u manastiru je postojala škola. 1761.godine manastir je bio opljačkan a 1789. Bogovađu su spalili Turci. Monasi manastira Bogovađa su se preselili u manastir Velika Remeta (Srem).

Hadži Ruvim je započeo gradnju nove crkve 1791. a radovi su završeni 1794. Podigao je i česmu blizu manastira za koju se veruje da ima svetu vodu "Božju vodu" a odatle i verovanje da je Bogovađa tako dobila ime. 1813. Turci su ponovo razorili manastir. Manastir je znatno oštećen tokom Prvog svetskog rata (1914.) kada je Hadži Ruvimova biblioteka uništena a manastirska zvona su odnešena. Crkva je obnovljena 1930. Gradnja crkve i obnova konaka trajala je od 10.juna do 10. decembra 1816. Glavni majstor je bio Milutin Gođevac iz Bosne a radove je lično nadgledao Knez Miloš. 1852. godine završena je nova i veća crkva koja i danas postoji. Crkva manastira u Bogovađi je jednobrodna građevina sa kratkim transeptom ispred oltara i visokim baroknim zvonikom na zapadnoj strani. Ikonostas je oslikao 1858. godine Milija Marković, slikar iz Požarevca sa svojim sinovima Radovanom i Nikolom.

Bogovađa je ženski manastir.

http://razbibriga.net/imported/2010/05/e0qumx-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2010/05/bhdgz8-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2010/05/jg1qaa-1.jpg

[причалица]

baš je lepo tamo! još jedan ženski manastir....

[QueenOfClubs]

Много је леп манастир и лепо га одржавају.
Баш сам била прошлог викенда. :)

[причалица]

Манастир Љубостиња

Око 5 км северно од Трстеника, на левој обали Љубостињске реке налази се манастир Љубостиња, са црквом Успења Богородице. Манастир је задужбина кнегиње Милице, жене кнеза Лазара и мајке Стевана, Вука и Оливере, односно таште султана Бајазита, која је после мужевљеве погибије на Косову склопила мир с Турцима и веома мудро управљала државом стишавајући размирице између синова. Манастир је подигнут крајем 14. и почетком 15. века. Овде се кнегиња Милица замонашила и добила име Евгенија, овде је око себе окупила удовице властеле изгинуле у боју на Косову (1389), предавши престо свом старијем сину Стефану. Овде је и умрла, и њене мошти се налазе у каменом ковчегу са леве стране од улаза. Ту се налази и гробница Стефана, сина Јефимије и деспота Угљеше; који је био у сродничким везама са Милицом и деспотом чији се гроб налази са десне стране од улаза. Јефимија, кћерка цесара Војихне, господара Драме, која се замонашила после мужевљеве погибије на Марици 1371, 1402 извезла је златом на свили Похвалу кнезу Лазару, која представља једно од наших најбољих књижевних дела тога времена. Брат који нам говори о знаменитостима Љубостиње каже да овде у последње време често долази књижевница Љиљана Хабјановиц Ђуровић и налази инспирацију за своје књиге. Овде се заиста осећа та ванвременска љубав удовица и верност сенима њихових мужева, заробљена заувек између зидина древног здања. Брат нам показује место у зиду са леве стране где су некада чуване драгоцености, које су опљачкане, а део зида порушен. Неколико записа говори да се у манастиру служило све до последњих деценија 17. века. У 17. веку је запустео. 1732 спомиње се духовник Арсеније код кога је седам година био на учењу свештеник Кукљина, Дренове и Јасике, Василије, који се спомиње и 1733. и 1736. године, када му се исповедао раванички јеромонах Гаврил. Током 17. века манастир је оживео, а његово богатство се истакло у борби против Турака у доба Кочине крајине 1788. У манастиру је боравио сам Коча Анђелковић а манастир је храном и осталим потребама помагао Кочину војску због чега 1788. Турци попалише манастир а монаси се разбегоше. У 19. веку манастир је обновљен, а 1822. је живописан иконостас. Брат нам показује камени амвон који је сада на свом месту, испред олтара, али су га својевремено монаси склонили и закопали у шуму пред најездом Турака. За њиховог живота изгубио му се сваки траг. Много година касније, када је сечена грађа за изградњу конака, он је пронађен и враћен на место на коме је и сада. Црква има све одлике споменика моравске школе. Основа је облика триконхоса са једним кубетом и са припратом у коме су кивоти Милице и Јефимије. Фасаде су омалтерисане али има и предивних камених розета. Первази прозора и врата су украшени предивним каменим орнаментима. Карактеристичан хоризонтални кордон-венац дели спољне зидове у два дела; у доњем су смештени прозори са једним отвором или два (бифоре) чији су завршеци оцртани шиљатим луцима, какви се срећу у венецијанској готици или исламској архитектури док у горњем делу преовлађују розете испуњене чипкастим орнаментима. Занимљиво је да су имена градитеља и сликара Љубостиње остала сачувана до данашњих дана. На каменом прагу врата која из припрате воде у храм, а који је заштићен дрвеном даском која се може скидати уклесан је натпис: Протомајстор Боровић Раде- то је Раде Неимар из народних песама који је градио цркву. На луку изнад истих врата (улаз из припрате у храм) записао је своје име сликар Макарије, који припада групи македонских сликара који су пред навалом Турака прешли на север и радили у држави српских деспота. Макарије није био нарочито вешт уметник, јер је ктиторске портрете насликао доста сематично али са доста детаља који описују обичаје везане за облачење и накит онога времена. Од зивописа је сачувано мало: Исцељење узетога у јужној певници, Архангео Гаврил, Свети Теодор Студит, Свети Јуда, Свети Теодосије, и Свети Јефрем Сирин на северозападном стубу, а на југозападном Свети Архангел Михаило, Свети Сава Јерусалимски, Свети Симеон Српски и Свети Сава Српски. У припрати на западном зиду сачували су се портрети -лево од улаза кнегиње Милице и кнеза Лазара, а десно деспота Стевана и његовог брата Вука. У светињи није дозвољено фотографисање, тако да купујем једам портрет кнегиње Милице, неколико разгледница на којима се види унутрашњост, једну позлаћену икону Тројеруцице и чувено црно љубостињско вино. Монахиње ми дозвољавају фотографисање спољашњости, кажу да до скора ни то није било дозвољено. Направила сам неколико успелих фотографија спољашњости храма као и једну фотографију конака. Опет газим дубок снег да бих што успешније снимила храм, порта је пространа и пуна зимзеленог растиња. Овде се заиста свуда осећа љубав и женственост хероина прохујалих времена. Скоро могу да их видим како достојанствене у свом болу промичу замишљене и тужне, скрхане трагедијом губитка вољених, чекајући сједињење са њима у Царству небеском.

http://www.dodaj.rs/f/2A/Ph/2PFhi3Oi/ljubostinja1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/2x/9C/2LWIDFks/ljubostinja2.jpg

http://www.dodaj.rs/f/p/4A/2fDSS8CB/ljubostinja3.jpg

http://www.dodaj.rs/f/2u/g2/vVfOCvJ/ljubostinja4.jpg

[причалица]

манастир острог

манастир горњи: храм часнога K.рста (1665 г. – живописан 1667); храм ваведења пресвете богородице (живописан 1667). оба су задужбине св. василија острошког чудотворца (митрополита херцеговачког од 1639. до 1671. г.). у ваведењском храму налазе се мошти св. василија острошког. припрата је дозидана 1774. г. данашњи изглед добија 1926.

манастир доњи: храм св. тројице (подигнут 1824 -данашњи изглед добија крајем xix вијека). између горњег и доњег манастира налази се црква св. новомученика станка, први храм посвећен овом светитељу освећен маја 2005. г.

настојатељ: викарни епископ диоклијски јован пурић, игуман манастира острог (рођен 6.6.1965. у мијачима, ваљево); студирао је теологију у београду и петрограду гдје је одбранио научни рад из византологије 1996. замонашен 17.6.1992. г. у храму св. тројице у манастиру острог. у чин ђакона рукоположен 18. 06. 1992. г. у храму ваведења – горњи манастир острог. у чин презвитера рукоположен 14.5.1995.г. у манастиру милешеви. уведен у трон острошких игумана и постављен за настојатеља манастира острог 18. 01.2001. г. за епископа диоклијског хиротонисан 4.7.2004.г. у храму христовог васкрсења у подгорици.

братство:

протосинђел павле радусиновић; јеромонаси: симеон живковић (свештенослужитељ манастира рибњак), спиридон јанић, пантелејмон перишић, сергије рекић; јерођакони: климент бољевић и монаси: теофан жарковић, дамјан кировић, прокопије вуковић, атанасије вујовић, наум петровић.

острошки скит св. јована крститеља, у јован долу, код никшића:

скит је у градњи од 1995. г., на имању које је манастиру острогу приложила породица протојереја-ставрофора радомира радованова никчевића и његових стричева: радомана, радоја, и слободана јованових, као и војина, драгољуба и драга божових никчевића. завршен је и освећен 2000.г.

сестре манастира ћелије пиперске на послушању у манастиру острогу: монахиње: сара булајић, гаврила сарван, јулијана пајовић, василија новаковић, и екатарина симовић.

http://www.dodaj.rs/f/1c/FM/3YpxH3w/ostrog1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/p/7c/2CEKZl1J/ostrog2.jpg

[причалица]

Manastir Žiča

Manastir Žiča je manastir Srpske pravoslavne crkve koji se nalazi u blizini grada Kraljeva. Manastir, zajedno sa Crkvom svetog uspenja je sagradio prvi kralj Srbije, Stefan Prvovenčani. Manastir je uništen u 13. veku, ali je ponovo sagradio kralj Stefan Milutin početkom 14. veka.

U srcu ohristovljene i svete srpske zemlje nalazi se manastir Žiča čija je izgradnja započela pre nepunih osam vekova, blagodareći trudoljublju i revnosti blagočestivih sinova svetog Simeona Mirotočivog, osnivača svetorodne srpske dinastije Nemanjića. Sveti Sava i Sveti Simon-monah, poznatiji kao kralj Stefan Prvovenčani, koji su postavili temelj srpske duhovne i svetovne vlasti, započinju sa izgradnjom manastira Žiče između 1205. i 1208. godine.

Istorija manastira Žiče počela je onog trenutka kada je sedamanestogodišnji Rastko Nemanjić odlučio da napusti dvor svog oca Stefana Nemanje i posveti se monaškom podvigu na Svetoj gori Atonskoj. Kao smerni monah, Sava je svojim podvizima pružao primer svetogorskim kaluđerima. Božijom blagodaću uspeo je da preporodi srpsku zemlju i u duhovnom i u državotvornom pogledu.

Kada se početkom XIII veka Sveti Sava vratio sa Svete gore u Srbiju sa moštima svetog mu roditelja Simeona Mirotočivog, srpska država je bila potresena sukobom između Stefana i Vukana. Pomirivši zavađenu braću Sveti Sava je zajedno sa Stefanom odlučio da sagradi manastir Žiču kao srpsku carsku lavru. Mesto na kom se gradio manastir bilo je podjednako udaljeno i od Carigrada i od Rima, što je Božijom pomoću značilo da je Srbija na raskršću između pravoslavnog Istoka i rimokatoličkog Zapada. Crkva u manastiru Žiči koja je posvećena Hristovom Vaznesenju (Sveti Spas) građena je oko dvadeset godina. Crkva je kao celina predstavljala ne samo manastirski hram već i katedralu prvog srpskog arhiepiskopa. U građenju crkve uočavaju se novine u odnosu na hramove iz vremena Stefana Nemanje.

Uz pripratu su bile dodate kapele sa kupolicama i malim tremovima dok je zapadna fasada oblikovana kao pročelje trobrodne bazilike. Kao arhimandrit manastira Studenice Sveti Sava je krenuo 1219. godine u Nikeju, tadašnju prestonicu vaseljenskog patrijarha i vizantijskog cara. Patrijarh Manojlo Saranten Haritopul i car Teodor I Laskaris dodeljuju arhimandritu Savi "Akt o autokefalnosti srpske crkve", hirotoničući ga na Cveti 1219. godine za prvog srpskog arhiepiskopa. Manastir Žiča postaje sedište srpske arhiepiskopije.

U manastiru Žiči je već 1220. godine arhiepiskop Sava hirotonisao osmoricu episkopa, da bi 1221. godine na Saboru duhovne i svetovne vlastele krunisao svog brata Stefana za prvog srpskog kralja. "Kralj se toga dana neiskazanom radošću radovaše, ne radi venca kraljevskog, već radi toga što se sa svih strana skupilo mnoštvo naroda koji su došli da vide kako je njegova crkva krasna. Crkva je bila veličanstvena tako da je svaki koji ju je video, mislio da je to zemljsko nebo."

Kada se arhiepiskop Sava 1220. godine vratio iz Nikeje u Srbiju došlo je i do izvesnih promena u arhitektonskom izgledu crkve u Žiči. Sa zapadne strane je dozidana spoljašnja priprata sa četiri stuba i devet traveja, nad njom ima katihumena, a ispred nje visoko zvonik.

Po svemu sudeći tada je porušen zid između zapadnog traveja crkve i stare priprate, a uz oltar crkve su izgrađeni proskomidija i đakonikon. U trećoj deceniji XIII veka crkva je premalterisana i obojena u crveno. Verujući da crkva počiva na krvi mučenika, što je na Svetoj gori bilo oživotvoreno u crveno obojenom licu hramova kao što su Lavra i Vatoped, Sveti Sava je zahtevao od majstora da Crkvu Svetog Spasa oboje na isti način.

Povelje kralja Stefana Prvovenčanog (1196-1228) i njegovog sina, kralja Radoslava (1228.-1234.), spadaju u najstarije istorijske izvore o manastiru Žiči. Nadalje u drugoj, odnosno trećoj deceniji XIII veka ove povelje su prepisane u XIV veku na zidove prolaza, ispod kule i na ulazu u crkvu.

Poveljama blagočestivih i hristoljubivih srpskih kraljeva manastiru Žiči je darovano preko 57 sela, 8 planina i 217 porodica. Blagodareći kralju Stefanu Prvovenčanom Žiča je imala jednu od najbogatijih riznica u kojoj su se nalazili riza i pojas Presvete Bogorodice, deo Časnog Krsta, desna ruka i deo glave Svetog Jovana Preteče, mošti svetih apostola i mučenika, ikone, zlatne sasude i odežde.

U poslednjim decenijama XIII veka Žiča je oskrnavljena i razrušena posle varvarskog pustošenja Tatara i njihovih vazala Drmana, Kudelina i kneza Šišmana. Sedište arhiepiskopije je bilo preneto u Peć ali je hristoljubivi srpski kralj Stefan Uroš II Milutin (1282.-1321.) preduzeo radove na obnovi razrušenog manastira. Za vreme turskog ropstva manastir je često bio na meti napada inovernih i neznabožačkih naroda. Preko 150 godina crkva manastira Žiče je bila bez krovnog pokrivača.

U jednom zapisu iz 1829. godine govori se da je Žiča samo jedna velika ruševina. Obnova zapuštenog manastira započinje od 1855. godine zahvaljujući trudoljubivom episkopu Joanikiju Neškoviću. Već 1882. godine u Žiči je krunisan kralj Milan Obrenović. Najveće stradanje Žiča je doživela za vreme Drugog svetskog rata kada su nemački okupatori bombardovali manastir.

Deo severnog zida je do temelja porušen a svi objekti koji su se nalazili oko crkve bili su zapaljeni. Bombardovanje manastira Nemcima nije bilo dovoljno, već su i vladiku žičkog Nikolaja Velimirovića odveli u ropstvo, u logor Dahau. Nekoliko decenija kasnije, u proleće 1999. godine tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju u blizini manastira Žiče palo je nekoliko projektila koji nisu oštetili veliku srpsku svetinju. Restauracija i obnova manastira Žiče koja je započela 1987. godine još je u toku. U periodu 2006 - 2008. godine obeležava se osam vekova postojanja manastira Žiče nizom kulturnih događaja, a planirano je da se u tom periodu završi i uređivanje manastirskog kompleksa i objekata.

http://www.dodaj.rs/f/2i/Og/4fEEXTMH/zica1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/2c/3U/4MjCYqSz/zica2.jpg

[причалица]

Manastir Kovilj

Na obodu blagorodne bačke ravnice, nadomak Novog Sada, uzdižu se zvonici manastira Kovilj, duhovnog utočišta zaista velikog broja, naročito mladih, ljudi. Po predanju, manastir Kovilj nastao je u XIII veku, a osnovao ga je sveti Sava. Smatra se, da su se na ovom mestu, na kojem se danas nalazi manastir, izmirili ugarski kralj Andrija II i Stefan Prvovenčani. U tome je posredovao i izmirenju doprineo brat Stefana Prvovenčanog, sveti Sava. Na mestu izmirenja dve vojske i dva naroda bila je podignuta bogomolja, kao svedočanstvo uspostavljenog mira. Odmah po njenom podizanju, u bogomolju su ušli monasi iz manastira Žiče, što znači da je manastir Kovilj počeo da funkcioniše kao svojevrsni metoh tog manastira. Nažalost, prvobitna bogomolja nije sačuvana, kao ni crkva koja je na njenom mestu podignuta u XV veku.

Priča počinje susretom Save Nemanjića i ugarskog kralja Andrije. Srpski arhijerej došao je sa svojom svitom, radi pregovora o miru, posle napada Ugarske na kralja Stefana Prvovenčanog. Pregovori i izmirenje između Stefanovog izaslanika, mlađeg mu brata i ugarskog kralja su se, prema biografima svetog Save, dogodili kod mesta Ravno - negde u ravnici.

Dogodilo se čudo koje je učinio sveti Sava: molitvama, da se prospe grad (led) i “ohladi” ratnička i osvajačka glava Andrijina. Snagom reči upućenih istovremeno ugarskom kralju, sveti Sava uspeva da preobrati Andriju od osvajačkih namera i izazove u njemu takvu miroljubivost da su se njih dvojica susreli k’o najbolji prijatelji. Ugarski kralj je suparničkoj strani poklonio najbolje konje, borbeno oružje i druge dragocene darove i naredio da se sve to odnese Stefanu Prvovenčanom, dotadašnjem njegovom ratnom protivniku. Priča se da je, pod uticajem slatkorečivosti svetog Save i snagom njegovog duha, Andrija prešao u pravoslavlje, a svetog Savu je ispratio i poslao svoje odabrane vojnike da ga sa “svakom počašću doprate dok se preko reke Save ne preveze”.

U tekstovima i komentarima savremenih istoričara o napadu Ugarske na Srbiju, uglavnom, ne smatra se verodostojnim podatak o Andrijinom pokrštavanju, premda se za mnoge događaje iz istorije srpske srednjovekovne države žitija navode kao osnovni istorijski izvori.

Ovaj manastir je, dakle, nastao na mestu na kojem su se izmirile ugarska i srpska vojska, a posrednik tog izmirenja bio je sv. Sava. Na mestu na kojem je mir postignut, bila je podignuta jedna crkva, iz koje se kasnije razvio ovaj manastir. Zato, pored toga što je mesto gde se sakupljaju monasi, ovaj manastir istovremeno je i simbol pomirenja i apel za mir svim ljudima. Simbol je mira, ali ne onog koji samo znači stanje bez ratovanja, nego istinskog mira.

Današnja crkva manastira Kovilj potiče iz XVIII veka. Interesantna je i stoga, što svojom arhitekturom podseća na srpske srednjovekovne manastire, a najviše na manastir Manasiju koji joj je bio arhitektonski uzor. Po tome se manastirska crkva razlikuje od drugih na teritoriji Bačke, gde su crkve mahom u baroknom stilu, jer je najveći broj njih zidan u vreme vladavine Austrougarske, koja je diktirala arhitekturu, ali i način bogosluženja, način pojanja i crkvenu umetnost uopšte. Ikonostas u crkvi naslikao je Aksentije Marodić koji se školovao u Italiji i ovaj ikonostas je radio ugledajući se na renesansne majstore. Značajno je da je on ikonostas naslikao dobrim delom kao uzdarje, jer su monasi ovog manastira pomogli njegov boravak i njegovo školovanje u Italiji.

Zanimljivosti

Crkveni oltar je zanimljiv, jer se iza njega nalazi kopija Tajne večere, kako ju je naslikao Leonardo da Vinči. S obzirom da se radi o pravoslavnom hramu, ovo pozicioniranje ovakve slike predstavlja veliku enigmu. Po legendi manastir je osnovao sv. Sava (Rastko Nemanjić), prvi srpski arhiepiskop.

U svojoj mladosti (oko 1192.) pobegao je od kuće, kako bi se uključio u monaški život na svetoj gori Atosu, gde je i dobio monaško ime Sava. Prvo je boravio u ruskom manastiru, a zatim se preselio u grčki manastir Vatopedi. Pred kraj 1197. pridružio mu se i njegov otac kralj Stefan Nemanja. Godine 1198. zajedno obnavljaju Hilandar.

Sava je, navodno templarskim brodovima putovao iz Barija u Italiji ka Izraelu, Egiptu i Siriji. U Egiptu još uvek postoje njegove zadužbine. Navodno je mala građevina, u kojoj se veruje da je Isus održao poslednju večeru, u srpskom vlasništvu. Sv. Sava ju je kupio uz blagoslov jerusalimskog Patrijarha. Ovo bi moglo objasniti koviljsku sliku Tajne večere iza oltara.

Druga zanimljivost vezana za manastir Kovilj je, da ga je navodno posetio veliki majstor Antoan iz reda Templara u XVI veku. U priči se opisuje i kako je Antoan meditirao u pravcu zvezde/planete Sirijus i tako “komunicirao” sa vitezovima svog reda. Potvrda njegovog boravka je navodno krst sa raspećem na vrhu ikonostasa, gde je Hrist obavijen orfičkom zmijom, koja je u suštini predhrišćanski simbol. Centralni veliki krst ima na svoja četiri kraja po jednu osmougaonu zvezdu, sa ružom u sredini, što bi moglo ukazivati na red templara, koji su se identifikovali sa brojem osam.


Bratstvo

Monaški hor manastira Kovilj

Ali, manastir ne čine prvenstveno zgrade, hram i konaci, nego zajednica ljudi koja u njemu živi. Manastir je zajednica ljudi koji su bili spremni da se odreknu svega što ovaj svet nudi i da dođu na jedno mesto koje jeste mesto molitve. Tu se uspostavljaju mir i harmonija i u samom čoveku. Bratstvo manastira Kovilj broji 30 monaha, što Kovilj čini jednim od najbrojnijih muških manastira u okviru Srpske pravoslavne crkve. Skoro polovina monaha je visokoobrazovana, a deo njih nastavlja obrazovanje i usavršavanje u teološkim naukama. Među monasima Kovilja ima i stranaca. Jedan je Novozelanđanin, drugi Bugarin, pa Slovak… Svi rade na manastirskom imanju od oko 50 hektara, jer život od svojih ruku i svog truda jeste jedan od principa manastirskog života. Uz redovne molitve i rad na imanju, pevaju u čuvenom, značajnim nagradama ovenčanom, manastirskom horu koji neguje tradicionalno vizantijsko pojanje, slikaju ikone, prave sveće… Nadaleko su čuveni med od belog bosiljka, voćne rakije, konjak i liker od oraha manastira Kovilj.


Bukvar Pravoslavlja

Pa ipak, Kovilj je u javnosti postao poznat prevashodno po televizijskoj emisiji „Bukvar pravoslavlja” koja je na TV Novi Sad i prvom programu RTS emitovana skoro deset godina. Vođa projekta bio je vladika Irinej, a vladika Porfirije i monasi manastira Kovilj radili su na projektu. Vrlo brzo je usledila reakcija na njihov „izlazak iz manastira”. Neuobičajeno veliki broj ljudi počeo je da dolazi u Kovilj. Dolazili su ljudi radi običnih duhovnih razgovora i zbog potrebe da se ispovedaju, ali stizali su u velikom broju i oni koji imaju duboke egzistencijalne, duhovne, psihološke i sve druge probleme sa kojima se suočava moderan čovek. Neki su rešenja tražili na pogrešan način pa su posrnuli u alkohol, drogu i delinkvenciju. Pokazalo se da razgovori sa duhovnicima pomažu i to je usmerilo deo manastirskih aktivnosti.

Poznati žitelji manastira

Jovan Rajić
Mnogo je obrazovanih, izuzetnih ljudu, u istoriji manastira Kovilj. Najpoznatiji žitelj ove svetoarhangelske obitelji bio je Jovan Rajić, vrhunski bogoslov svoga vremena koji je istinski bio upućen i u profane nauke.

Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Imajući na umu opasnost Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini od unijaćenja, naročito se usavršio u pitanjima koja su isticala preimućstvo pravoslavnih dogmi nad unijatskim. Rajić je mnogo originalniji i mnogo znatniji kao istoričar. Njegova istorija je vrlo obilno delo i prvi veliki i ozbiljan pokušaj da se prošlost Južnih Slovena prikaže u celini i uporedo sa istorijom okolnih naroda. Suprotno ranijim hronikama, koje počinju crkvenom istorijom i koje događaje i oblike društvenog uređenja tumače Božjim proviđenjem, njegova istorija počinje ranijom sudbinom Slovena i u prikazivanju događaja i državnih oblika oslanja se na pisana dokumenta i kritička razmatranja.

Georgije Branković
U njegovo vreme, kada se htelo reći da je neko učen, govorilo se da je „učen kao Rajić”. Znamenit monah bio je i Georgije Branković, potonji patrijarh, koji se ovde zamonašio. Bilo je poznatih muzičara. Jedan od takvih je Damaskin Davidovič koji je završio muzički konzervatorijum u Beču, a u Kovilju je oformio bogatu muzičku biblioteku kojoj ni danas nema ravne u Srbiji.

Poznato je i da su do Drugog svetskog rata ovde visile slike Ticijana i Rafaela. Sačuvano je nešto od otmenih salona u kojima i danas primaju posetioce. Od ogromnog imanja, koje je manastir imao od vremena Marije Terezije nije ostalo mnogo, ali sačuvano je ono najvažnije - duh i vera. Neguju se tako da privlače ljude iz celog sveta. Neki dođu u posetu, neki da ostanu. Otac Sava, monah manastira Kovilj došao je sa Novog Zelanda pre petnaest godina. Potiče iz porodice katolika i protestantkinje, a prešao je u pravoslavlje i zamonašio se u šesnaestoj godini. Porodica je to prihvatila. Godinu dana bio je monah u Australiji, a onda je tražio da dođe u Srbiju. Prešao je ceo svet da dođe u Kovilj. Tu je našao sve što mu je potrebno.


http://www.dodaj.rs/f/3n/13q/1CBftxw/m-kovilj1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/3/Kc/3ToFPBiZ/m-kovilj3.jpg

http://www.dodaj.rs/f/X/8l/3TsQ2wdb/m-kovilj-4.jpg

[причалица]

nije u srbiji, ali je srpski....tu provodim svoja letovanja.


Превлака манастир светог архангела Михаила

Љето 2000. је било посебно значајно за разумијевање овог светог мјеста. Апсида цркве св. Саве гдје је пронађен и гроб из ранохришћанског времена Археолошка екипа под вођством др Ђорђа Јанковића (шефа катедре за средњовјековну археологију Филозофског факултета у Београду) пронашла је гроб из ранохришћанског времена.
Захваљујући пронађеном новчићу, гроб датира са почетака IV вијека, дакле, доба цара Диоклецијана и десетог таласа прогона хришћана. Такође су пронађене и гробнице из времена Св. Саве, вјероватно епископске, што показује да Михољска Превлака тек треба да нам открије све своје чудесне тајне...
После открића наших раних манастира у Тврдошу и на Превлаци код Тивта, чија су ископавања у току, очекујем да се кроз ископавања неког манастира или цркве у западним српским пределима (мислим на области од Врбаса до Поуња), докажем покрштавање Срба најкасније у VII столећу, како сведочи цар Константин VII Порфирогенит. Тиме би било решено питање такозваних "босанских базилика", и поново би се потврдио наш етнички простор у римској Далмацији, укључујући сву Крајину. Наша се Црква може показати као наследник апостолске Цркве Далмације, а то није само питање престижа и равноправности са другим црквама што их успоставише апостоли, већ одговорности за добијену благодат, односно пружену прилику да се крене правим путем.
Мислим да би било корисно за сав народ да спозна своју прошлост, како више не би понављао грешке, и тако стекао будућност. Морско блато око Превлаке сматра се љековитим, постоје грађевине које иницирају постојање римске терме и болнице. Сви налази римског доба одају медитеранску материјалну културу, римско-хеленску. У овој средини је хришћанство било присутно од почетка. Наслиједник Св.апостола Павла, апостол Тит је устројио Цркву у области Боке. По престанку прогона хришћана у В стољећу, забиљежени су већ први споменици око манастира који датирају из тог периода. Дјелови манстира из IV и VI, уграђени су обновљени манстир из XIII вјека.
И даље све до великог разарања, које се збило средином XV вјека, манастир је био живонсно стециште вјере, молитве, подвижништва и културе. У њему су живјели дјелали велики светитељи, прослављени подвижници, молитвеници, врлински зографи и преписивачи. Својим боравком превлачку светињу, као неодвојени део српског нароада, освједочили су Стефан Првовјенчани, Вукан и Милутин,као и највечи владар српског рода Душан Силни. Слава Зетске епископије и а Сњена повезаност са Српском црквом, оличена је у великим светитељским личностима: Сави Српском, Илариону Зетском, као и архиепискомима Евстатију и Арсенију. Када је српску архијепископију прогласио патријашијом на сабору у Серу, цар Душан је и епископију на Превлаци, подигао на степен митрополије (1346),потврђујући тиме њен непроцјењив значај у духовном и културном животу српског народа. О слави и значају превлачког манастира у вријеме Немањића најбоље свједочи извод из старог превлачког рукописа у коме се каже "тако да се на ова два острва у једно јутро могло по четрдесет божанствених литургија могло одслужити.."
Разарање манастира
Од времена обнављања у XIII вјеку и оснивања зетске епископије манастир на Превлаци био је трн у оку римокатоличком епископату и свештенству, као и властели града Котора. И једнима и другима је сметала православност манастира, као и велики посједи које је манстир имао. У немањићком периоду, када је приморје било под влашћу српских владара, непријатељство латинског клира и которске властеле, према православном превлачком манастиру није се јавно исказивало. Чак је и у вријеме рата који је вођен 1361. године између Дубровника и Котора, манстир био заштићен, јер су Дубровчани наредили заповједнику својих бродова:"нека не напада људе митрополита Св.Михаила". У правном смислу манстир се налазио у склопу котоске комуне, имао је стално подручје означено у статуту града Котора и нотарским исправама, гдје је бележен као Метоцхиа Санети Мицхаел. Манастиром је управлајао праославни митополит зетски, тада још настањен стално на Превлаци. Дакле, све до пада Котора под млетачку власт 1420.године манастир није био угрожен од стране котореске властеле и цркве. Бискуп которски Марин Контарено, добио је 1429. године акт од Венецијанског сената да искојени православно свештенство и монаштво,а ли не одједном, већ полако. Садржина овога акта, логично односила се првенствено на Превлачки манастир. Сходно томе, наступиле су тешке године за манстир. Иако више пута нападан, манастир је успио да се одржи у животу све до половине XВ вјека. Услед немира, у несигурним временима, сједиште зетске митрополије је из манастира на Превлаци трајно помјерено у манастир Пречисту Крајинску на Скадарском језеру, најкасније у четвртој деценији XV вјека. Будући да под утицајем необјективних историчара XX вјека, мученичко страдање превлачког братства није узимано као чињеница, већ као легенда Срба Бокеља, разјашњавање тог питања и догађаја везаних за рушење манастира, почело је бити истраживано тек крајем XX вјека, након обретења моштију Превлачких мученика. Тачна година рушења манастира ни до данас није у потпуности утврђена, јер различити аутори дају различите варијанте. Младен Црногорчевић наводи тачну годину рушења 1441. А потпуно пустошење манастира 1452. у вријеме дубровачког рата са херцегом Стјепаном, 1452. јер се на самом манастирском имању одиграла једна битка. 1452. године је манастирска земља коначно припадала которској властели, па је то највјероватнија година коначног уништења братства и манстира.
Сл. Рушевине цркве Светог Арханђела Михаила, олтарска апсидаТихи вијекови
Након пресељења сједишта и великог разарања средином XV вјека, манастир Светог Михаила на Превлаци доживео је најтеже тренутке свога постојања. Манастирска имовина је подјељена међу властелом града Котора, трећина самог острва наследницима которског трговца Марина Друшка која се везује за тровање превлачког братства. ( није прецизно утврђено да ли је Марин или неко од његове породице најчеше се наводи презиме Друшко, помиње се и Трипун Друшко један од наследника Марина). У сваком случају, иако је сам манстир био неколико вјекова у развалинама, православни становници Боке никада нису заборављали његов значај и славу Царске Лавре и сједишта епископије (касније митрополије) светога Саве у њему. Као жива веза народа са манастириштем, који се налазио у туђим рукама, било је формирање и функционисање локалне управе српског народа Кртола, ..и западног Грбља.
Покушај да се светиња врати под српско окриље
Манастир је био у рукама которске властеле и цркве, народ српски никда није заборавио његов значај у својој историји. Нада за обновом Михољске светиње била је покретачка енергија која је омогућавала, увјек прогањаним православним житељима, да опстану и остану на мјесту. Манастирска светиње давно су разњете по приморским латинским црквама, особито у Котор. Док православни живаљ није ни смео крочити до згаришта своје светиње, дотле су которски великаши харали и разносили преостале вриједности древнога манастира. Знајући за историјску вриједност Превлачког манастира, капетан Филип Барбић окупио је од Марина и његовог сина Јеролима Друшка тећину Превлаке за 600 талира. Уговор је нотиран 9.новембра 1801. Исти уговор је обновљен 5.априла.1813.године, када је купац (капетан Барбић) исплатио 310 талира. Которани и бискуп су ову куповину стално оспоравали. Дјело капетана било је прва иницијатива ка томе да манастирска земља и посједи доспију у власнштво српских породица.
Контеса Екатарина
Грофица је својом имовином, упорношћу и жељом ајвише учинила за манастир. Повративши дио имовине од Которана, саградила је цркву Свете Троице. У своме тестаменту све је завјештала митрополиту Петру Петровићу Његошу, који за свога живота је јако имао пуно проблема око преноса имовине те је суд именовао књаза Данила Петровића за наследника, којега је суд условио да мора продати некретинине у року од 2.године. Књаз Данило није желио да прода Превлаку. Нови формални власник постао је књажев секретарр Милорад Медаковић, валиди држављанин Аустрије. Он се није држао договора, око продаје, не плативши тражени износ. Понио се нељудски према светињи. Распродао је многе вриједности светиње. Цјењени историчар, књижевник и истраживач архимандрит Нићифор Дучић потрудио се око откупа Превлаке, али на веома тежак начин 1866.успио да откупити манастирско имање. Он је продао општини Кртољској манастирско имање 1882.и тих година је оживио литургиски живот древне светиње. Исте године је почео са радом учитељ Младен Црногорчевић на тим предјелима који је касније постао велики истраживач Превлаке. 12.децембра десила се незгода у манстиру, гром је ударио у звоник храма Свете Троице, којим је звоник у потпуности срушен а кров разорен. Православни Превлаке су убрзо обновили цркву и на улазу поставили плочу о контесином ктиторству.
Истраживање Црногорчићево било је подстакнуто љубављу према светињи и утврђивању истине о судбини манастрског братства. Многе легенде је поткријепио објавивши доказе у листу Старинар. Од дешавања на Превлаци битно је поменути да је од Видовдана 1899.године па надаље уведене Видовданске свечаности чији је утемељитељ био свештеник Марко Костић. Задња свечаност је одржана 1919.год.после И свједског рата, у знак уједињења Срба, Хрвата и Словенаца. После смрти О.Марка власништво манастира је предато цркви и укњижено као црквено власништво. Пред почетак II свједког рата манстир је проглашен метохом цетињског манастира, за игумана је постављен јеромонах из Житомислића Макарије Радоњић, ова година се узима као прива за обнову монашког живота (31.мај 1942) након XV вјека. Поменути игуман и братство није дуго задржано на Превлаци. Период после рата је био период празнине на Превлаци.

[причалица]

о мученичкој смрти 70 монаха

пре више од пет векова, которски дућанџија марин друшко, по наговору провидника, сипнуо је мало, само мало, арсена или каквог другог смртоносног прашка у рибљу чорбу спремљену за славско обедовање монаха. против лек који је добио, да би заварао трагове, није деловао, па је и он испустио своју црну душу. то је по предању. по науци, ствар није до краја испитана - веле историчари, одвајкада, већином, уз јачег и владајућег. али, ту је прсте умешала и савремена медицина, па, ако је веровати стручњацима, токсиколозима из војномедицинске академије у београду, читава работа биће ускоро сасвим разјашњена.

када и како из костију старих пет векова тече света течност миро? посреди је, веле, чудо божје.

умољавамо ваше високопреосвештенство да благословите да се од сада па до краја вијека о манастирској слави на братској трпези не послужује нити рибља нити која друга чорба... пише у извјештају јеромонаха илариона, настојатеља манастира арханђела михаила на превлаци у боки которској, митрополиту црногорско-приморском, зетско-брдском и скендеријском амфилохију, о прослави славе овог манастира 21. новембра 1991. године.

манастирска слава прослављена је монашки скромно. на ручку, без чорбе, који је, по светогорском обичају, припремио сусједни и братски манастир подмаине, било је седморо званица.

два дана касније комисија у саставу: др нада глоговац, љекар, јеромонах иларион, намјесник манастира светог арханђела михаила, јереј момчило глоговац, парох рисански, ђакон јован бајковић, секретар епархијског црквеног суда, и др ненад милошевић, доцент богословског факултета у београду, откопала је манастирску крипту и узела више костију, дио земље око њих и дио земље изнад крипте и све је то послала токсиколошком институту вма у београду.

седам мјесеци раније, 15. маја, извађене су из земље људске кости које су и навеле људе из црногорско-приморске митрополије да се упусте у истраживање. тог дана, копајући земљу ради обнављања манастирског конака, радници су наишли на кости.

какве сад везе имају ове, рекло би се случајно нађене кости, са слањем костију из крипте на токсиколошку анализу, а ово са молбом јеромонаха илариона митрополиту амфилохију да се на манастирској слави не служи чорба?

велик је михољски збор, велика је превлака бококоторска! и чудна је прича о њој. чудна, јер се на њој догађају чуда. раније људска чуда, а сада, ево, и божја!

пођимо редом, од божјег до људског чуда.

свети евстатије превлачки био је шести по реду архиепископ српски (први је био свети сава), од 1279. до 1286. године. претходно је осам година био епископ зетски и столовао је на превлаци. ту се, на превлаци, и замонашио. у међувремену, био је у светој земљи, па на светог евстатија на превлаци, био је и аутор овог текста. након литургије и ручка, са свештеницима, монасима и неколико њима блиских мирјана, ушао сам у цркву свете тројице, која је дио манастирског комплекса. отац димитрије из цетињског манастира, који обнавља манастир стањевиће, изнео је из олтара дио моштију откопаних 15. маја прошле године. подигао је парче једне кости, рекао бих дио зглоба, и из њега је капала течност. већина присутних је већ била овдје и раније је видјела то што сам ја гледао први пут у животу.

не вреди покушавати описати тај осјећај док гледате како парченце људске кости испушта течност. видите га тако мало, а из њега капље ли капље. трајало је то подуже, и из те кошчице је искапало течности по запремини барем колика је она сама. како да опишете осјећај док гледате како вам се пред очима обурвава физика?

заиста, читајући о мироточивим моштима светог симеона, пређашњег стефана немање, и неких других светитеља, мислио сам да је то нека метафора. то што сам гледао у цркви свете тројице на превлаци на светог евстатија ове године шокирало ме. рекли су ми да су то мироточиве мошти, али моја свијест школована на математичком смјеру гимназије и касније на астрономији то није могла да схвати буквално. а сада видим како миро буквално капље из кошчице.

ушепртљао сам се пред светошћу која се показала испред мене. тек када сам видио да отац матеј из цетињског манастира снима видео камером мироточење, а лазар из котора фотоапаратом, дохватио сам се фотоапарата који ми је висио о рамену. шкљоцао сам насумице.

нијесмо знали смијемо ли дотаћи миро. онда, мирно, нормално, као на сваком другом миропомазању, отац димитрије нас је миропомазао. из кошчице је и даље капало. сви смо хтјели да однесемо барем кап светог мира кући, а нико се није усуђивао да упита смијемо ли... онда је неко питао...

црква је мирисала. био је то мирис моштију који је долазио из кивота гдје су оне похрањене.

- мошти миришу као и друге мошти светитеља, као оне у ризници хиландара - прича отац иларион. — миро мирише другачије. миро и мошти немају исти мирис. када смо, у мају, извадили дио моштију, умили смо их вином и у кеси донијели у моју келију. иако је било суво вријеме, оне су почеле да влаже, па онда и да росе. пренијели смо их у цркву. ту је течност почела да излази нагоре, попут ситних гејзира. схватили смо о чему је реч...

послије је дошао и митрополит амфихолије. превлачко чудо није прихватио "здраво за готово", иако су у његовим рукама кости обилно мироточиле, тражио је максимални опрез.

- миро је безбојно - каже отац иларион. - има мирис младог вина. такав му је и укус када узмете само кап. ако окусите мало више, горко је, као пелен.

не точе миром све кости досад извађене на превлаци. точи дио оних извађених у мају и само једна бутна кост извађена у новембру из крипте.

до сада је извађено костију колико их, отприлике, има у два-три костура. људи који су се позабавили чудом на превлаци сматрају да треба извадити барем триста костура.

читав локалитет манастира, гдје је прије више од пет вјекова био манастир, посут је костима. пуно их је у крипти, али пуно и около, испод траве, и то плитко, на само неколико сантиметара.

наука феномен мироточења не може да објасни. он је у сфери божјег.

али какве то везе има са токсиколошком анализом моштију и монашком чорбом?

вратимо се пет и по вјекова, на 1441. годину.

которска старица, мати дућанџије марина друшка, на самртном часу, остави сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на превлаци, да јој "свети арандио михаил притече души у помоћ кад се хтјела дијелити с овијем свијетом". али, друшко, "поклекнуо имућем, а остао сухотан од новца, трошећи у добру чоештву и зајмљујући господи которској, тек да се с њим друже ", па почне да криви " час петра час павла; занатлију у млецима што звона споро слијева; морнара који их је под зиму укрцао; напокон југ што брани броду да у крму једри"... и тако три године.

кад су видјели колико је сати, превлачки калуђери припријете друшку судом. али, друшко не буде лијен него крене да опањкава калуђере. набиједи, тако, свога пријатеља враћена, "властелинског проњара", да превлачки калуђери наговарају кметове да не дају дажбине. суд пресуди у корист калуђера, али нови которски провидник притекне у помоћ друшку: дадне му звона да однесе у манастир и још му обећа "млетачко и которско племство", да је "господин задовијека", он и његово потомство "до најпотоње капи крви", и четвртину превлаке.

наравно, латин није тако широкогруд без неке. друшко је требало за понуђено да учини једну "малу" противуслугу, да на дан манастирске славе, на светог арханђела михаила, у манастиру у казан са чорбом успе кесицу отрова.

оде друшко у манастир уочи славе, да носи звона. претходно је игуману најавио да ће их донијети, трипут метанишући му је прилазио "и сваком удари челом о под". повјерова му игуман и прими га као блудног сина из јеванђеља, или стоту овцу, изгубљену, заборавивши на тренутак на оних деведесет девет.

није друшку било лако. ипак, након литургије, коју је служио игуман "самоседми", а "пјевало тридесет ђакова и чтеца", када у превлачку цркву, иако велику, толику да јој је свод почивао на четири мраморна стуба, није могло да стане више од једне десетине окупљеног народа, када је сва ова гомила понијела крсте пјевајући: "крсте носе, бога моле...", неопажено се ушуњао у кухињу и у котао са рибљом чорбом изасуо је прах који му је дао провидник.

игуман са свештеницима и са неколико угледних гостију сједне за трпезу. са њима и друшко. служили су ђаци.

провидник је друшку дао још једну кутијицу, наводно са прашком који треба да ублажи дјејство отрова. и друшко је мало јео, сркнуо чорбу и избишкао мало рибљег меса, тек толико да монаси што не посумњају.

када су, након пола сата - сат, калуђери почели да се стропоштавају под сто, друшко скочи и, као што га је провидник научио, почне да виче: "куга! чума! бјеж ко може!" народ се смете, почне да бјежи међусобно се газећи. уто млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима.

провидник је све добро испланирао. када су у котору, нешто раније, "исти дан, ка да су главили", умрли бескућа и враћен, он им је запалио куће и покућство, а тијела убацио у живи креч, убиједивши народ да су умрли од куге. потом је затворио пазар и путеве. била је то сјајна психолошка припрема за оно што је требало учинити на превлаци, а што је млетачкој републици било изузетно важно. у то вријеме нормална реакција је била порушити манастир и затрти кугу која се у њему појавила.

да ли друшко није попио онај други прашак, или му је у општем метежу испала кутија са њим, или је, "што је најприличније", од провидника добио "рог за свијећу", како би са њим умрло и оно што је учинио, тек, није стигао до котора. умро је у подножју тројице.

тако је било и са црквом св. луке котору
управо смо испричали то превлачко људско чудо, које је претходило данашњем божјем. испричали смо га тако што смо препричали приповијетку стефана митровог љубише "проклети кам".

у књизи "књижевно дјело стефана митрова љубише", објављеној у сарајеву 1977. године, др божидар пејовић пише: "љубишине приповијести са радњом из xv вијека, у ствари (су), у првом реду засноване на легендама... према данашњим историјским сазнањима манастир је порушен у вријеме рата српских деспота и млетачке републике око приморских градова 1448-1452. послије рушења, превлака и манастир су постали својина породице друшко, коју историја не терети ни за какво учешће у тровању калуђера и рушењу манастира. " поткрепљујући ово, др пејовић у фусноти каже: "рушење превлачког манастира и улогу породице друшко у том догађају расвијетлио је, према документима из ватиканских и италијанских архива, дон иво стјепчевић у студији 'превлака' (загреб, 1930)."

професор иван божић, један од неприкосновених ауторитета у нашој историјској науци друге половине 20. вијека, у књизи "немирно поморје xv века", такође се позива на дон ива који је дошао до закључка да је превлачки манастир "претворен у рушевине" "када је стефан црнојевић, признавши у фебруару 1452. млетачку власт, кренуо да угуши устанак грбаљских сељака. у грбљу је планула буна 1448. године, када се у зетском приморју појавила војска деспота ђурђа бранковића настојећи да врати земљу коју су посели млечани после првог пада деспотовине. уз побуњене грбљане нашли су се од почетка и сељаци светомихољске метохије...". дакле, манастир на превлаци је порушен у међусобном сукобу срба.

да ово не би превише подсјећало на оно: "како је погинуо мујо?" "оклизнуо се и пао на нож". "како има седам убода?" "па, оклизнуо се и пао, и тако седам пута", "иво стјепчевић сматра за поуздано да су млетачке галије, које су с морске стране подупирале акцију стефана црнојевића и порушиле солане, окренуле такођер топове и проти манастиру и цркви св. михаила. "

"његово су образложење историчари прихватили", пише професор божић, додајући у фусноти: "ни сам нисам сумњао у његову тачност када сам писао расправу 'село богдашићи у средњем веку'. "на основу "оправдане сумње" дон ива даје превлачки манастир још почетком xv вијека запао у кризу и да је његов даљи живот био само "животарење", професор божић констатује да је "напуштен бар две деценије раније" прије 1452. године. дакле, о тровању превлачких монаха као историјској чињеници не може бити ријечи!

да ли су наши историчари провјерили дон ивове изводе из ватиканских архива? сумњам. нијесу провјеравали ни његове тврдње, такође поткријепљене фуснотама, да је црква светог луке у котору римокатоличка, па се послије, када је то учињено, испоставило да није, него да припада православној цркви.

тако је, у овом случају, народно памћење наша историјска наука представила маштаријом, измишљотином. такође и књижевни рад стефана митровог љубише.

то и не мора да буде неки гријех. историјска наука и предање, или историјска наука и књижевност, често се не слажу. али зашто је наука једноставно одбацила књигу младена црногорчевића "михољски збор у боки которској" (михољски збор обухвата превлаку и околно подручје бококоторског залива), штампану у штампарији краљевине србије у београду 1893. године, поткријепљену, поред осталог, и старим записима из превлачког манастира. ова књига недвосмислено потврђује истинитост народног предања о уништењу манастира светог арханђела михаила на превлаци. о млетачком разарању овог манастира и тровању његових монаха као историјској чињеници писали су и милорад медаковић у "повесници црне горе од најстаријег времена до 1830. " и сима милутиновић у својој историји црне горе.

марин друшко је историјска личност. живио је у котору, а старином је из бобовишта. дућан му је био у котору, на великом тргу, десно како се уђе у град. његова породица која је касније, добивши власништво над превлаком, постала имућна и знаменита, помиње се још 1428. године. последњи друшко био је јеролим. његов отац марин умро је 1814. године.

локалитет "друшковина" који је припадао овој породици и данас је познат под тим именом. "проклети кам" је стијена више сеоског пута у одољену, на падинама тројице. ту је друшко душу испустио. нема података да је "одољен", шири локалитет проклетог кама, раније постојао под тим називом. ту у друшку муке одољеше...

[причалица]

мудрост светог саве

свети сава је 1219. године, када је српска архиепископија добила самосталност, основао зетску епархију са сједиштем на превлаци. ову епархију ставио је на прво мјесто по значају, одмах иза жичке архидијацезе. то чине и никодим ружић у "историји српске цркве", па василије мирковић, јозеф шафарик... познати научник римокатолик, професор ђузепе ђелчић, записао је да је превлака била трн у оку млечанима, и не само њима. васко костић је, из разних извора, дошао до података да су римокатолици насртали на превлачки манастир 1379,1394,1420,1427. и 1435. године, да би га дефинитивно порушили 1441. године. а и тада га, пише младен црногорчевић, нијесу могли порушити топовима са бродова, него су га онако оштећеног " дигли у лагум ", са земљом су га поравнали барутом.

на превлаци св. михаила и светом гаврилу подигнуте су прве цркве на источним обалама јадрана. свети гаврило се под тим именом помиње за вријеме цара ираклија у vii вијеку. добио је име по цркви светог арханђела која је саграђена за вријеме цара јустинијана, након што је протјерао источне готе из боке 555. године. у исто вријеме грађена је и првобитна црква светог арханђела михаила на превлаци. на острву свети гаврило била је и прва болница, лазарет, у свеколиком српству. превлака је била светилиште још у античко доба. прије светог саве ту су били бенедиктанци, сљедбеници светог бенедикта нурсијског, који је дух источног монашког подвижништва, које је утемељио отац монаштва свети антоније велики крајем iii и почетком iv вијека, пренио на запад, гдје се он и данас осјећа у овом римокатоличком реду. из непосредне околине превлаке је свети кнез лазар грбљановић, као и никша, родоначелник никшића, до кога досеже родослов читаве плејаде српских великана: карађорђа, хајдук-вељка, вука караџића... затим из тог краја су владари црне горе црнојевићи, а васко костић тврди да чак и петровићи - његоши воде поријекло из околине превлаке!

руски истраживач и пјесник аполон м. мајков писао је да је језгро српства била зета. француз пјер марше пише: "баш у црној гори су срби, већ одвојени од хрвата, створили своју државу (око 900. г.), одакле се напосљетку проширише по балкану и босни. ова мала земља бјеше језгро великог српског царства..." а срце тог језгра била је превлака св. михаила.

на превлаци су боравили илирски владари аргон и теута, римски цар диоклецијан, византијски јустинијан, српски душан... са превлаке је свети сава кренуо у свету земљу.

чудни миомирис на српској превлаци
на превлаци су се људима деценијама привиђале чудне појаве. о томе темељни, вриједни и упорни хроничар превлачког краја васко костић пише: "многи су видјели колону калуђера погнутих глава који се бешумно крећу један за другим, али не корачајући него лебдећи, као и златно-црвени светосавски лаварум како лепрша око манастирске рушевине током литије, а нико га не носи (у то вријеме је стварни светосавски лаварум био закључан у храму свете тројице)."

одавно су људи на превлаци осјетили неки чудни миомирис. васко костић пише даље:

"тај миомирис је и условио да се одмаралишни комплекс (на превлаци - ј. п.) назове 'острво цвијећа', иако тамо прије изградње туристичких објеката није било цвијећа. било је бујног зеленила, маслињака и воћњака, али је из земље нешто мирисало на цвијеће. знају то сви околни мјештани. "

превлаци је и име затрто. данас је под тим појмом познат топоним понто оштра, рт око којега се споре срј и хрватска. а превлака се зове "острво цвијећа".

превлачке мошти не мироточе стално. на дан светог алексеја, човјека божјег, 30. марта ове године, биле су суве као барут. неко је покушао да објасни: "можда је то због часног поста".

- обично мироточе за вријеме литургије, посебно на веће празнике - каже отац иларион, настојатељ манастира светог арханђела михаила.

(баш се превлаци хоће са иларионима. већ у iv вијеку, након миланског едикта из 313. г. којим је цар константин прихватио православље, када у ове крајеве долазе монаси са истока, са њима стиже велики представник светоантонијевског монаштва свети иларион палестински. први игуман манастира светог арханђела михаила звао се иларион. и ево сада, након више од пет и по вјекова од уништења превлачког манастира, прије двије године, на таласу несреће српске крајине, овдје је стигао наречени игуман манастира драговића иларион ђурица!)

педесетих година на превлаци су вршена археолошка ископавања. археолози су пронашли људске кости. под утицајем историје дон ива стјепчевића и проф. ивана божића, мислили су да су то кости аустријских војника и убацили су их у једну гробницу. истина је остала запретана.

токсиколошка анализа на вма мироточивих превлачких костију показала је да у њима има много више отрова арсена од нормале, него у костима у крипти које су ту вјековима таложене. вма још није издала званичне резултате свог испитивања, јер оно није завршено. ријеч је само о првим показатељима анализе. али за потребе новинског текста они довољно говоре.

питали смо митрополита амфилохија о духовној димензији моштију, о моштима као божјем чуду:

- саме по себи мошти су свједочанство да је жив бог, а када су уз то мошти и мироточиве онда је то показатељ да се тамо гдје се јавља благодат божја побјеђује поредак природе. из мртве кости да точи миро - то је нешто што не спада у природне феномене. и једно и друго, опет, јавља се ради духовног окрепљења људи, да би бога прослављали и да би божјим путем ходили. основна потреба људска јесте не само вјера, него вјера која се освједочује као истина, вјера која је основа онога чему се надамо, или како каже апостол павле:

"провјера невидљивих ствари".

- то је и неки знак од бога, подсјетник људима. некад је то најава целебне моћи потребитима, а некада откривање некога које од људи заборављен; хоће бог да на тај начин подсјети људе на његову врлину, подвиг, мучеништво... могуће да ово што се догађа са моштима мученика превлачких спада у ту врсту знамења.

- у наше вријеме и на другим мјестима се јавља мироточење нарочито икона, рецимо на кипру, у манастиру кикосу. то се јавља као знамење: може да буде опомена, може свједочанство да је бог присутан и да народ не треба да губи наду. да, "ако је бог са нама, ко ће против нас".

било како било, тиме се бог прославља и људи се томе радују јер се радују присуству и дјејству живог бога. православна црква никада од тога није правила спектакл, то је за њу најнормалнија ствар. црква све што се догађа, па и саму природу, осјећа као чудо, тако да је и ово само једно од чудеса којим је бог обдарио творевину. за нас то изгледа нешто натприродно. у ствари, то је нешто што припада богу који дјејствује у људима који носе бога у себи. не може да се догоди да се бог не пројави кроз оне који приме бога у себи, било док су живи, било кад се упокоје.

превлачку светињу, коју су одували вјетрови размеђе истока и запада, сада ваља обнављати. за обновом манастира светог арханђела михаила вапе мученичке мошти седамдесет превлачких монаха. познато је да "градећи цркве градимо себе". а градити манастир на превлаци, заиста, нешто је посебно. ,,

(из књиге "превлака светог архангела михаила - хумак српске духовности", издање српска свештена царска лавра светог архангела михаила - превлака, тиват, iii допуњено издање, 2000.)

јеромонах иларион ђурица

[причалица]

МИРИС РУЖА

Хришћанство је још у I вијеку посађено и примљено у Дукљи као врту светог апостола Павла, али и апостола Далмације Тита и Ермија. Послије Миланског едикта, 313. године, вјера хришћанска буја и у овој ромејској покрајини. Као у далматинске, тако и бокељске крајеве, орошене крвљу ранохришћанских мученика већ у III—IV вијеку, дошли су монаси са Истока. Међу њима је несумњиво боравио и велики муж светоантонијевског монаштва св. Иларион Палестински (372) приликом свог путовања по дубровачком залеђу, Дубровнику и Далмацији, па и овим бокељским странама. Већ у то доба морало је бити на Превлаци и Епископско сједиште. Није случајност да св. Сава свој архипастирски подвиг почиње управо овдје, постављајући почетком XIII вијека свештеномонаха превлачког Илариона за првог зетског епископа. Св. Сава је имао на уму и предрагоцјени боравак св. Илариона Великог у овом поднебљу. Име првог зетског епископа и јесте знамење које Богом одсијева у огледалу смиреног и кристално бистрог океана Великог Илариона. Од тада је Превлака најважније духовно средиште Зете.

У историји наше св. Цркве, коју пишу прије свега мученици и свеци уопште, има толико предивних примјера, које не слиједити била би велика и непроцјењива штета. Свете, а посебно свете мученике, ваља откривати и стављати на свијећњак да нам свијетле на богочовјечанском путу.

Средином XV вијека, на Арханђеловдан, на Превлаци су отровани након причешћа седамдесеторица св. Михољскопревлачких преподобно свештомученика. Од блаженог братства позната су имена: проигуман Рувим, свештеноиноци Димитрије, Максим, Василије и Михаило. О овим мученицима св. Евхаристије који су пострадали од Латина, постоје сигурни, мада оскудни подаци, а сигурно су и остали, иако безимени, достојни вијечног спомена, јер су за православну вјеру жртвовали свој живот.

Проигуман Рувим је, као што му само достојанство вели, био престарели старешина Превлачке архимандрије. Игуман игумана, схиархимандрит и духовни учитељ монаха, био је човјек од великог утицаја и угледа широм Зете и Рашке, али и других српских и православних земаља. Јеромонах Димитрије је био видар и прослављени проповједник, а Максим велики молитвеник ревносне побожности и парох Грбља, Луштице, Црмнице и Лединице, и "по тим крајевима је починио многа добра дјела". Свештеномонах Василије, синђел у првобитном смислу те ријечи, који се бавио васпитавањем дјечака за свештенство и монаштво, "бијаше вјерни пратилац митрополита Арсенија", а св. Михаило Чарнојевић се прославио као иконописац и неимар храмова Божјих. Превлачки свети оци су били испосници, молитвеници, богословски писци, рибари душа, исповједници, проповједници, иконописци, преписивачи рукописа, црквени умјетници, појци, видари, биљари, крчитељи њива, маслињари, али и прозирљивци (они који виде, прозорљивци), чудотворци и неуморни подвижници и учинили су неизрециво много за процват све српске земље, православног свијета и свег свијета Божјег. Неразумни су, неправедни и грешни разлози оних против православних писаца који су се добрано потрудили да вјеродостојно страдање превлачких свештеномученика и исповједника, а и само разарање Зетске епископије-митрополије у архимандрији Светог Арханђела Михаила, прикажу као легендарно, а Дукљу и Зету као латинске земље иако је познат едикт (421) цара Теодосија II по ком је древни "Илирик" стављен под управу цариградског епископа.

Старо и данас сачувано предање, достојно повјерења, једнодушно је у тврдњи да је превлачко монаштво потровано, а о томе су сачувани и извесни вјеродостојни подаци. По њима, неки рибар Марин Друшко је, из користољубља и прозелитске и експанзионистичке римокатоличке распамећености, убацио у рибљу чорбу отров. По манастирском реду за столом јели су сви укућани истовремено. Послије неколико тренутака отровани су повраћали мучени великом жеђи. Затим су се уз грчеве и трзаје тијела онесвјешћивали и падали. Први мученик је умро за пола часа, а последњи за час-два. Отровани су пробадани сечивима, бодежима и клиновима у главу, што се и дан-данас види на многим лобањама.

Издајничка породица Друшко је, као покатоличена, изумрла у прошлом вијеку, а сада, продубивши своју Јудину издају, постоји као мање муслиманско братство у Босни.

Латинска и которска аристократија се завијерила против правовјерних монаха, прије свега као духовно моћног, благочестивог сједишта, али и као пребогате архимандрије коју су чинила три велика манастира: Богородица Милостива или Елеуса, Свети арханђео Михаило и Свети арханђео Гаврило у границама ондашњег Михољског збора. Превлачка немањићка лавра је разорена и уништена, али је св. Православље то надживјело. Од велике светиње и многих храмова остале су само драгоцјене рушевине које нам бар донекле могу дочарати њену минулу велељепност.

Обретење или откривање, односно проналажење светих мученичких миомирисних моштију увијек буди највеће наде. О поузданости тих нада пише св. Кирило Јерусалимски: "Нада у васкрсење јесте коријен сваког доброг дјела; ишчекивање награде снажи душу за вршење врлине. Сваки је подвижник спреман на подношење труда, ако се нада награди за тај труд... Свака душа која не вјерује у васкрсење препушта се пропасти. Ко вјерује да живот остаје за васкрсење, тај се брине за ову одјећу душе и не скрнави је блудношћу. Напротив, онај који не вјерује у васкрсење, препушта се нечистоти злоупотребљавајући своје тијело као ствар која њему не припада. Стога је вјера у васкрсење мртвих велика поука и опомена свете Једине Саборне Апостолске Цркве, велика и потребна, којој се многи опиру иако је доказано да је истина. Грци се боре против њега, а кривовјерци му изврћу смисао: приговор има разна лица, дочим истина има само једно." (Саtесhеsае mystagogicae 18,1; одломак из дјела Dе mysteriis, De sacramentis; са латинског И. Ђ.)

Свети свештеномученици превлачки су, кроз страховити огањ жеђи, ушли у вјечну радост Господа свога. Грбаљ и Бока, којима су заштитници, веома су скромно али молитвено и свечано споменули на дан обретења њихових св. моштију о Светим апостолима Олимпу, Ерасту, Родиону и другим. Манастирским црквиштем се разлио мирис ружа. Огласио се св. Арханђео Варахило, благослов Божји, који у њедрима носи бијеле руже, знак светачких врлина. И што би рекао св. Августин Ипонски, види се да мученике поштујемо љубављу и пријатељевањем.

А 23. новембра 1996. године, два дана послије манастирске славе, опет је упаљена свијећа. Тога дана смо уз дужно поштовање отворили крипту у присуству сестре Наде Глоговац, доктора медицине, свештеника Момчила Глоговца, ђакона Јована Бајковића, брата Ненада Милошевића, доктора богословља, као и наше смјерности, намјесника михољскопревлачког, писца ових редова. Присутно свештенство са народом је одслужило помен и узело дио светачког златастог и миомирисног праха мученичког. Дио св. моштију је умивен и положен у олтар. У догледно вријеме би требало све пронађене мученичке земне остатке на достојан начин показати вјерницима и свештенству да би св. мученицима исказали почаст. Свете мошти би требало пренијети у храм и с поштовањем их чувати и побожно их почаствовати. Оне нам се враћају управо сада да би биле свети лук који спаја нашу славну благочестиву прошлост са многоријешном и небратољубивом садашношћу. И то, на заједничку велику радост због налажења св. праха и враћања светих мученика. Молимо се Господу да дође и дан њиховог откривања у светлости олтара. Нека овај повратак св. свештеномученика превлачких буде историјској Бококоторској области наше Митрополије и наше помјесне Цркве, а и славној царској лаври Светог Арханђела Михаила, благослов и молитва светих, подстицај и храброст на хришћански живот, а по заступништву, помоћи и благодати одозго. Нека се наша оземљанела памет не окрене против нас самих, већ нека се уздигне према православном препороду. Господ је допустио ово чудо да бисмо се сетили да правовјерни Срби нисмо од јуче, већ смо то скоро 2000 година. Свети ранохришћански бокељски мученици, св. Арсеније Сремац, св. Евстатије Превлачки као и знани и незнани бокељски светитељи, заједно са овим св. превлачким земним анђелима духовно нас повезују. У руској литератури и за нас, опјевао је Анђела Михаил Љермонтов:

Кроз свемир је летио анђео тих

Тијано пјевушећи стих;

И мјесец, и звијезде, и облака рој

Тај небески слушаху славопој:

0 блаженству безгрешних духова свих

У сјеновитом рају без злих.

Свог великог Бога величајућ трон,

Из душе пјеваше он.

На рукама душицу држаше тад:

За свијет, за сузе и јад.

И сазвучју небески благи тај слив

У души тој остаде жив.

И дуго је патила душица та,

Свеђ жељна још чудесног сна.

Земаљски ти звукови не могу њој

Да замјене небески славопој.

(Са руског И. Ђ.)

(Из књиге "Превлака Светог Архангела Михаила - Хумак српске духовности", издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила - Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)


По налогу Млечана и которске господе Марин Друшко средином XV века отровао арсеном преко 70 превлачких монаха. Како је манастир, где је свети Сава основао прву Зетску епархију, порушен до темеља? Шта значи данашње мироточење светог мира из костију превлачких великомученика?

Преузето са званичног сајта Српске Православне Цркве

МИРО ИЗ МОШТИ ОТРОВАНИХ МОНАХА
„УМОЉАВАМО Ваше Високопреосвештенство да благословите да се од сада па до краја века о манастирској слави на братској трпези не послужује нити рибља нити било која друга чорба."

Ову молбу јеромонаха Илариона Ђурице, настојатеља манастира Арханђела Михаила на острву Превлаци код Тивта, услишио је митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије.

Неупућенима цео захтев јеромонаха и одговор митрополита делују чудно. Али, разлози због којих чорбе нема на трпези овог манастира у Боки Которској, треба тражити у догађајима од пре пет и нешто више векова. Шта се тада догодило објашњава књига "Превлака св. Арханђела Михаила - хумак српске духовности" пре неколико дана представљена у Галерији фресака Народног музеја у Београду. Поред тога у остварењу групе аутора објашњена је и чудотворна појава - мироточења мошти превлачких великомученика.

Као кључну годину историчари, али и народни приповедачи забележили су 1441. и чињеницу да је которска старица, мати дућанџије Марина Друшка, на самрти оставила сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на Превлаци. Старица је желела, да јој у овом средишту зетске епархије, али и архимандрије са око 40 православних храмова, остави помен на себе, тј. звона која ће звонити кад буду читане молитве за њену душу.

Али, осорни син потроши паре дружећи се са которском господом. За неиспуњење мајчиног аманета поче да криви мајсторе звоноливце. Ту причу понављао је пуне три године, а онда му превлачки калуђери припретише и судом. Даље, према народном предању, али и чувеној приповеци "Проклети кам" Стефана Митрова Љубише, проклети Марин Друшко, крену да опањкава превлачке монахе. Успео је убеди свог пријатеља Враћена, "властелинског проњара", да калуђери раде против властеле и наводно наговарају кметове да не плаћају дажбине. У први мах Друшко не оствари своје планове, јер суд пресуди у корист манастира. (Не)очекивану помоћ Друшко, међутим, доби од которског провидура, који му даде звона да однесе на Превлаку и још приде обећа му племство и власништво над четвртином острва.

"Наравно није Латин био тако широкогруд без неке...", објашњава даља збивања Јован Пламенац, познати публициста из Бара, и додаје: "Друшко је требало за добијено да учини једну малу противуслугу, да на дан манастирске славе , на светог арханђела Михаила, у манастирски казан са чорбом - успе кесицу отрова. И сипнуо је Друшко, мало, само мало, арсена или каквог другог праска у рибљу чорбу спремљену за славско обедовање монаха. Провидур је Друшку дао још једну кутијицу, наводно са праском који је требао ублажи дејство отрова. И Друшко је мало јео, сркнуо чорбу и избискао мало рибљег меса, тек толико да монаси нешто не посумњају. Када су, након пола сата-сат, калуђери почели да се стропоштају под сто, Друшко скочи и, као сто га је провидур научио, поче да виче: "Куга! Чума!" У то млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима, наводно, да би се тако одбранили од куге".

Појава куге била је провидурова замисао, која је послужила као психолошка припрема за затирање манастирске братије на Превлаци, у оквиру које је био и велелепни храм.

Поред седамдесет монаха од отрова је умро и Друшко. Да ли није попио онај други прашак, или је од провидура добио "рог за свећу", како би са њим умрло што је учинио, остаће заувек неразјашњено. Углавном, Друшко није стигао до Котора, а његове наследнике стигло је проклетство, мада су по рушењу манастира постали власници острва.

Ова прича о тровању (многи су је оспоравали) недавно је добила и званичну потврду, захваљујући савременој науци (токсиколошким анализама на ВМА). А од 1996. године, када је превлачки манастир почео да обнавља јеромонах Иларион Ђурица, поновљено је и Божије чудо - мости великопревлачких мученика мироточе свето миро. Из откопаних костију врло често појављује се пријатан мирис попут борова или мајских ружа. Истовремено догађа се да из мошти излази вода изузетно пријатних мириса (лаванде, босиљка, лимуновог цвета, шафрана, цимета ...) О овој чудотворној појави своја сведочанства оставило на стотине ходочасника (из готово свих краја наше земље, али и Грчке, Палестине, Немачке...), као и више археолога, свештеника и архијереја. Књига знакова о чудотворној појави мироточења у манастиру је из дана у дан све богатија сведочанствима о приказу овог чуда, околностима под којима се догађа и дејствима на оне који су га видели и осетили.

У почетку на мироточење мошти великопревлачких мученика са неповерењем су гледали готово сви, па и архијереји СПЦ, али после обиласка Превлаке и увидом на лицу места све сумње би отпадале.

Православни теолози објашњавању да је у питању Божије чудо које сведочи да је Бог жив и јачи од природног поретка. Према речима митрополита Амфилохија то је уједно и Божији знак и подсетник људима. Овакво мироточење објашњава се и као Божија порука народу "да не губи наду и да не треба заборавити врлине као што су подвиг и мучеништво".

[Zazijavalo]

Mirotočenje je rezultat saponifikacije. :)

[причалица]

ЕКСПЕРТИЗА МОШТИЈУ С ПРЕВЛАКЕ

Почетком јануара 1997. године, у Институту за судску медицину Војномедицинске академије, посетили су ме Митрополит Црногорско-приморски, Г. Амфилохије Радовић, и доцент др Ненад Милошевић, наставник црквеног права на Богословском факултету у Београду. У дужем разговору, објаснили су ми циљ њихове посете и затражили да се за потребе Митрополије обави хемијско-токсиколошко испитивање моштију свештеномонаха с Превлаке, који су били отровани на Арханђеловдан 1445. године. До тровања је дошло када је неки рибар из породице Друшко, из користољубља, убацио у јело арсен. Манастирски ред за столом налагао је да сви присутни једу постављену храну, а први симптоми тровања код свештеномонаха наступили су од пола до час после узимања хране. Отровани су прво повраћали узету храну и нису могли да утоле жеђ, а затим су изгубили свест и умирућа тела су им се грчила и трзала. У том стању, припадници Млетачке републике и которска аристократија усмртили су отроване наносећи им повреде оштрим предметима и то углавном у пределу главе, што је и сада видљиво на многим лобањама. Од седамдесеторице свештеномонаха, на челу са проигуманом Рувимом, преживео је само један, и то онај који у време узимања хране није имао приступ заједничкој трпези.

Подаци који су ми саопштени узети су из документа који наводи Младен Црногорчевић у књизи "Михољски збор", Београд, 1893, на страници 32, а које преузима од Фарлатија-Колетија; декрет Франциска Фоскарија од 11. јула 1446. и 22. маја 1455. године; декрет Леонарда Венијерија од 30. септембра 1672, а који се позива на одлуку млетачког сената из 1451. године.

Имајући у виду да све наведене податке употпуњује и данас врло живо народно предање, Митрополија је именовала комисију стручњака, која је узела материјал за анализу, и то: земљу изнад и испод крипте са костима, и кости, за које се претпоставља да припадају отрованим свештеномонасима.

Комисија је поступила по добијеном задужењу, а од Г. Митрополита предат ми је руком писан, а печатом Српске свештене царске лавре Светог Арханђела Михаила с Превлаке, оверен Записник комисије за узимање материјала, који због садржаја и посебног стила писања у целини цитирам.

"Записник сачињен дана 10/23. новембра на дан Светих апостола Олимпа, Ераста, Родиона и других у манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци, а поводом ископавања крипте са моштима превлачких мученика, ради хемијско-токсиколошке анализе на Токсиколошкој клиници ВМА.

По благослову Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, комисија је радила у саставу:

Др Нада Глоговац, лекар спец.

Јером. Иларион Ђурица, намесник ман.

Јереј Момчило Глоговац, парох рисански

Ђакон Јован Баљковић, секретар црк. суда

Доц. др Ненад Милошевић, БФ СПЦ.

На основу тврдњи академика професора др Војислава Кораћа о локацији крипте, комисија је приступила откопавању у 13,00 часова.

Након краћег копања, наишло се на отвор крипте која се налази на југоисточној страни, уз олтарску апсиду. Затим је одслужен мали помен и узети узорци за анализу и то: 1) више пршљенова, делови лобања, вилица, зуба, бутна кост, део карлице и друге ситне кости, 2) земља око костију и 3) земља изнад крипте.

После ископавања и узимања узорака за анализу, отвор крипте је уредно враћен у првобитно стање, а извађене кости су положене у посебан дрвени сандук који је остављен на чување у олтар манастирске цркве.

Поменута бутна кост је умивена и положена у храму (Св. жртвеник) на трајно чување.

На Превлаци 10/23. новембра 1996. године.

Чланови комисије и потписи свих чланова комисије".

Такође ми је предат и мали дрвени сандук, на чијем поклопцу се налазио залепљен крст од истог материјала. У сандуку су се налазили узорци земље и делови костура људског порекла. Прегледом садржаја сандука, установио сам да су достављене следеће кости:

- преломљени део темене кости,

- очувана чеона кост и већи део преломљене чеоне кости,

- део десне горњовиличне кости са 3,4,5,6. и 7. зубом,

-део леве половине доњовиличне кости са 18. и 19. зубом,

- преломљена главица рамењаче,

- пет кичмених пршљенова,

- десна карлична кост и део преломљене карличне кости,

- очувана крсна кост и део преломљене крсне кости. Закључио сам да достављене кости потичу од најмање две особе.

Кад смо примили делове костура људског порекла и узорке земље, пред нама су била два основна, у целини узевши, веома сложена задатка и то:

1. Да одредимо да ли у достављеним костима и земљи има арсена и у којој количини.

2. Да одредимо старост достављених костију, утврдимо порекло и узроке регистрованих прелома и оштећења, одредимо оруђа којима су нанети, као и околности под којима су регистроване промене на костима настале.

Успешно решавање уочених проблема налагало је да се ангажују стручњаци различитих специјалности, који изврсно познају поступак и лабораторијске методе значајне за откривање и доказивање тровања арсеном, као и веома сложена методологија судскомедицинске експертизе и одређивања старости костију.

Основни подаци о арсену

Арсен и арсенова једињења су врло распрострањена, лако приступачна и готово сва су, мање или више, отровна. Арсен као чиста супстанца није отрован. Он је нормални састојак неких врста земље. Поред земље, и неке изворске воде могу да буду контаминиране арсеном, као што је то случај у провинцији Кордоба у Аргентини, где у земљи постоје велике концентрације арсена који доспева у воду и преко ње изазива тзв. ендемичан арсенизам.

Поред тога, арсен се може наћи и у пиву, шкољкама, љускарима рибама као и у пепелу или опушку цигарета или њиховом диму.

Познато је више једињења арсена, која су раније имала данас имају различиту примену. Арсен-триоксид, више познат народу као сичан, бели арсен, мишомор или арсеник, својевремено је био најчешће употребљаван као убилачки отров. Затим арсенати су били конституенти препарата арсена који су такође служили у убилачке сврхе, док је арсен-водоник јак отров. Шелово зеленило се употребљава за уништење корова, Фовлеров раствор је добио назив по др Фовлеру из Стафорда, који га је употребљавао као лек код наизменичних температура, арсен-сулфид је употребљаван као конституент лепка за муве, а Арапи су употребљавали помешаног са гашеним кречом, као средство за скидање длака. У медицини су препарати арсена употребљавани као средство које јача ослабљено тело или као средства која треба да побуде или појачају полни нагон, док се данас спорадично употребљавају у појединим срединама за лечење неких промена на кожи као што су: lichen ruber, psoriasis vulgaris, pemphigus vulgaris, dermatitis herpetiformis.

Арсен се добро ресорбује преко цревног тракта. Најчешће, отров доспева у организам преко усне дупље, али може и преко дисајних органа, а понекад и преко коже. Депонује се углавном у јетри, костима, коси, ноктима и бубрезима, а у акутним тровањима само у јетри и бубрезима.

Уколико је човек дуже изложен дејству арсенових препарата или се они дуже узимају, онда и смртна доза може да буде знатно већа. Сматра се даје смртна доза арсен-триоксида (најотровније минерално арсеново једињење) 120 до 300 мг, али су описани случајеви самоубилачког тровања у којима је преживљена доза од неколико грама.

Тровање арсеном може бити:

- акутно и дешава се онда када је отров унесен у потпуно

раствореном стању на празан желудац и, нарочито, одједном у већој количини, чиме је омогућена бржа, несметана и јача ресорпција отрова,

- субакутно, јавља се чешће, траје најмање дан или два обично 3 до 7, а највише 10 до 14 дана, и

- хронично, већином настаје када се отров у више махова и у мањим појединачним количинама уноси, и то чешће, преко усне дупље, а ређе удисањем.

Клиничке појаве акутног тровања састоје се у првом реду и претежно у парализи централног нервног система, а у другом реду и мање од гастроинтестиналних појава. Већ пола или два сата по уношењу отрова, наступају болови у желуцу и цревима, гађење, повраћање, проливи и жеђ. Истовремено, или убрзо затим, настају и преовлађују следеће клиничке појаве у централном нервном систему. главобоља, притисак и тежина у глави, вртоглавица, збуњеност, битак свести, клонички трзаји и тонички грчеви, особито у листовима потколеница, одузетост централног нервног система.

Смрт може наступити још у току првог сата, или, чешће, после неколико или више сати, или најкасније након 24 сата.

Од свих отрова, арсенова једињена су била најпопуларнији и најпознатији убилачки отрови. У Кини су описани случајеви тровања арсеном још 3000 година пре н.е. Познато је да су Борџије као отров употребљавали бели прах, највероватније арсен-триоксид, који је био познат под називом "САNTARELLA". У време Луја XIV, арсенова једињења су се толико употребљавала за убиства, да су названа и " прашком за наслеђе". То је било, све до појаве Маршове методе, средство које је омогућавало да убица остане неоткривен. Појава Маршове методе за верификацију арсена (1836), довела је до смањења убилачког тровања, али се она и у најновије време дешавају.

Диоскорид, лекар из Аназарба, још у 1. веку, написао је да човек тешко може да се заштити од отрова, из простог разлога што се отров даје тако да је тровач у стању да превари и најискусније и најпрепреденије. Познато је да је Клеопатра била нарочито вешта у справљању отрова и да је ту своју вештину често безобзирно користила. Опрезни Антоније, као и други римски цареви, узимао је храну и пиће после пробача (да би се заштитили од отрова, римски владари су имали у својој служби посебне људе-пробаче који су пре њих узимали храну и пиће). На једној гозби тражили су да Антоније стави цвеће с Клеопатриног венца у вино. Он је то прихватио, али га је Клеопатра спречила да испије вино, јер је знала даје цвеће било отровано. На овај начин, Клеопатра је желела да докаже Антонију да му не користи никаква опрезност уколико она заиста жели да га отрује.

Приликом судскомедицинског утврђивања тровања неорганским арсеновим једињењима, морају се имати на уму следеће чињенице. Околности случаја могу само указивати на могућност тровања. Клиничке појаве при тровању арсеновим једињењима могу само дати повода да се, искључивши обољења од азијске колере или пролива другачијег порекла, посумња у тровање арсеном. Истовремено, промене на органима регистроване током обдукције могу бити разлог да се тровање арсеном држи вероватним. Али се поуздано тровање арсеновим једињењима може утврдити једино токсиколошким претраживањем и то: за живота преостале течне или чврсте хране, сумњивих предмета из околине, повраћаног садржаја, измета, мокраће, косе, а после смрти, поред осталог, још претраживањем дробова, па онда до 5 грама косе, коже потрбушине у величини длана и, најпосле, парчади костију, и то нарочито кичмених пршљенова.

Смртно тровање арсеном може се узети као токсиколошки доказано само онда кад се у деловима људског тела нађу количине арсена веће од трагова. Јер трагови арсена могу се утврдити у телу, пре свега због тога што их у толикој мери има и нормално, нарочито у ткиву штитњаче, тимуса, дојки и коже, па онда услед тога што ти трагови могу потицати од исхране, особито поврћем и месом, најзад стога што могу водити порекло од арсена који је унесен као лек при лечењу или као зачин код арсенофага. Искуство је показало да токсиколошки нађени трагови арсена најчешће произилазе из трагова арсена у реагенцијама и стакленим судовима употребљаваним за токсиколошка претраживања. Поврх тога, код ископаних лешева утврђени трагови арсена могу бити од арсена који је накнадно, пост мортем, продро у тело из околине, нпр. из одела, покрова, вештачког цвећа, потом од састојака мртвачког сандука или, најпосле, из земље дотичног гробља. Ова чињеница се мора имати на уму нарочито приликом обдукције ексхумираних лешева и тумачења хемијско-токсиколошких резултата.

Иначе, арсен се токсиколошки може лако и поуздано утврдити. Само је безусловно потребно, сем квалитативно, одредити отров и квантитативно и утврдити квантитативну расподелу отрова у појединим деловима тела. Док већина отрова, пре или после, брже или лаганије ишчезава из лешева, или се отрови у лешевима тако мењају да их је немогуће доказати, дотле за арсен, с обзиром на време, важи неограничена могућност утврђивања. Сем тога, готово сви отрови, после и услед спаљивања лешева, не могу бити више утврђени, само се од арсена, и након спаљивања, још могу наћи трагови у коштаном пепелу спаљених.

Резултати хемијско-токсиколошке анализе
Имајући у виду напред изнете карактеристике арсена, замолио сам изузетно стручну, веома одговорну и уз то ретко професионално критичну и поштену mr. sc. chem. Мелиту Косановић, специјалисту токсиколошке хемије и биохемије, из Одељења за токсиколошку хемију Центра за контролу тровања у ВМА, да обави хемијско-токсиколошку анализу достављене земље и утврди концентрацију арсена у њој. Сложили смо се да нема сврхе одређивати концентрацију арсена у достављеним костима, с обзиром да се по подацима радило о акутном тровању и да није било времена да дође до депоновања арсена у костима.

Дуго и упорно је Мелита радила хемијско-токсиколошку анализу земље, више пута је проверавала добијене резултате, да би ми на крају саопштила да земља узета изнад крипте са костима садржи арсен у концентрацији од 2,02 мг/кг, а земља узета испод крипте и око костију у крипти садржи арсен у концентрацији од 40,10 мг/кг.

Овакав налаз налагао је додатне хемијско-токсиколошке анализе земље на локалитету Превлаке, где су обављана археолошка истраживања трагова епископије Светог Саве из XV века као и потребу сагледавања броја гробница на поменутом локалитету, које би требало судскомедицински и антрополошки обрадити. По овом основу, mr. sc. chem. Мелита Косановић и потпуковник, mr. sc. med. Ивица Милосављевић, специјалиста судске медицине, боравили су на Превлаци у времену од 16.08. до 19. 08. 1997. године и, након сагледавања свих релевантних чињеница битних за даља истраживања, по напред наведеним питањима поднели су одвојене извештаје.

Извештај mr. sc. chem. Мелите Косановић, од 17. 11. 1997. године, био је као и увек кратак, јасан и прецизан, што се може закључити из достављене анализе, која у целини гласи:

"Достављам резултате анализе земљишта на арсен (Ав) с локалитета манастира Превлака. Земљиште је узорковано августа 1997. године. Садржај арсена изражен је у милиграмима по килограму суве масе (мг/кг).

1. Сектор ТУ/2 - гроб (виши), вероватно XV век, отваран 1956. до 1957. године. Земља из гроба избачена са стране, јер је прављена кречана, испретуране кости, померене плоче. Садржај Аs 2.33 мг/кг.

2. Сектор IV/2 — гроб (нижи), вероватно старији. Земља из гроба избачена са стране, јер је помешана са земљом из суседног гроба. Садржај Аs 2.45 мг/кг.

3. Сектор IV/2 — земља изнад нивоа гробова. Садржај Аs 1.45 мг/кг.

4. Сектор IV/1 - земља из гроба, с места где су нађени пршљенови. Садржај Аs 2.42 мг/кг.

5. Сектор IV/1 - земља из гроба, тек почела ископавања, дубина око 80 цм. Садржај Аs 2.33 мг/кг.

6. Сектор VII/1 - узорак земљишта испод зграде. Садржај Аs 3.98 мг/кг.

7. Сектор V/3 - контролни узорак-земља с пропланка испод маслине, узорак из дубине око 20 цм, с места где никада није било гробље. Садржај Аs 0.75 мг/кг.

8. Сектор IV/З - откопано непосредно пре узимања земље. Садржај Аs 2.15 мг/кг.

9. Сектор IV/3 - јужна гробница са источне стране апсиде, гроб 9/1956. Земља узета испод плоче, непосредно око костију. Садржај Аs 1.21 мг/кг.

10. Сектор IV/3 - северна гробница источно од апсиде". Извештај увек смиреног, педантног и у свакој прилици веома детаљног потпуковника, mr. sc. med. Ивице Милосављевића, указивао је на неке нове чињенице, везане за тровање арсеном, које раније нисам знао, а које су веома битне за судскомедицинску и антрополошку експертизу костију које се налазе на локалитету Превлаке. Поред отрованих свештеномонаха, било је исто толико и гостију на дан славе епископије Светог Архангела Михаила, а и више од стотину људи из редова локалног становништва. Након тровања и убијања ових људи, у залив је упловило неколико млетачких галија које су "бомбардовале" острво, под изговором даје на острву дошло до епидемије куге. Не зна се ко је и када сахранио посмртне остатке, да ли су сви једновремено сахрањени, чак постоји могућност да у то време нису сахрањени, већ да су то учинили представници цркве много година касније. Такође, према тврдњи археолога, на овом локалитету има слојева земље старости од VI века н.е. (римско доба), па све до данашњег дана, и да су ови слојеви неправилно међусобно измешани.

Након сагледавања постојећих података и предања о тровању и убиству свештеномонаха, њихових гостију и месног становништва, на Арханђеловдан 1445. године, од Млечана и которске аристократије, а имајући у виду достављене извештаје и досадашње резултате хемијско-токсиколошких анализа, мишљења сам да је разрешење постојећих дилема потребно из научних, стручних и историјских побуда.

Коришћење савремених судскомедицинских, хемијско-токсиколошких, антрополошких и других потребних лабораторијских анализа, уз потпуну примену научног метода истраживања дозвољава нам да разрешимо ако не све, оно највећи део постојећих и напред поменутих проблема и дамо одговоре на већину регистрованих питања. Оваквим приступом, можемо наше резултате истраживања да саопштимо заинтересованој јавности, без могућности да они буду на било који начин доведени у питање. То је наша обавеза према људима чији се костури налазе на локалитету Превлаке, али и према онима које желимо да оптужимо за њихову смрт. На ово нас посебно обавезује углед и место Српске православне цркве.

Потребно је да се ово истраживање настави, да у њему учествују високообразовани и искусни стручњаци различитог профила и да траје онолико колико то налажу питања на која треба дати одговор. Утврђивање колико тачно костура има на локалитету Превлаке, њихова старост, пол и узраст и регистрација постојећих оштећења и прелома, као и одређивање њиховог порекла и околности настајања, су нужна потреба коју не треба посебно образлагати.

Хемијско-токсиколошка анализа, на довољном броју узорака, са одређених површина и дубина, омогућила би одређивање концентрације арсена у земљи и дала одговор на тренутно доминантно питање, које је проистекло из досадашњих резултата хемијско-токсиколошке анализе земље, а то је:

Зашто земља испод крипте и око костију у крипти садржи арсен у концентрацији од 40,10 мг/кг, тј. зашто је у том узорку земље концентрација арсена већа за око двадесет, а у неким случајевима и више пута, од концентрације у другим анализираним узорцима земље с локалитета Превлаке?

(Из књиге "Превлака Светог Архангела Михаила - Хумак српске духовности", издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила - Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)












Copyright © 2009 ---.
All Rights Reserved.

Designed by Eugen Dener.

[причалица]

Свето миро из моштију - Тровање и разарања

Раван Солиоцког Поља пружа се сасред грбаљске жупе чак до Которскога Залијева. При обали подног поља лежи блато и мочвара, некадашњи рибњаци манастира Превлаке а послије њега солила, гдје су Млечићи у плиткијем поткопима мијешали слатку са сланом водом да од њих слеђенијех начине бијелу и тмасту со. Сасред те обале спушта се у залијев ниски брежуљасти рт звани Превлака, који обалу дијели а луку предваје. Сјеверна страна остаје при Тивту, питомо и рибљиво пристаниште, љетица и раскош которске господе. Јужну страну запучају зелена брда а по брдима села љуштичка и кртољска, гђе су бивали кметски станови превлачког манастира, која села и дан данашњи зову Михољскијем збором. Насред тога рта, насађена лозом и маслином, бијелио се за времена наше повјеснице православни манастир превлачки намијењен Сабору Арханђела Михаила. Кажу да га је градио при крају дванаестога вијека првовјенчани краљ Немања Први, и да му је звоник био такве висине, да кад су га Млечићи прахом оборили, подигао је својијем падом у море тако страшни водени слап, да је отскочке ошкропио оближње кртољске куће. Но да сву истину речем, ја се нијесам толико потежио да обазнам које тому манастиру темељ ударио, и количак му је звоник био но сам се бавио највише да знам и изнађем ко га је и с чега у гомилу претворио.Што се чисто и бистро зна то је - јер се по дивноме чуду у томе слажу сви писци и повједачи - да је за вријеме своје ужасне погибије превлачки манастир гостио седамдесет и два калуђера, старосједиоца и придошлица, који су дошљаци селили с турскога зулума из опустошенијех манастира горње земље и донешенијем благом повећали превлачки самостан, надајући се (а ко се надао не би?) да су прибјегли под закриље човјечне и просвијештене владе, под којом би проживјели и вршили дужности свог реда. Једно јутро по часовима изиђе игуман манастирски да се прошета низ пољану гдје је просуто мртвачко гробље. Кад био код уласка, међу два висока чепериза, зазрије чоека гдје прам њега управо коња језди. Повиђе под руком да му сунце очи не заблијешти, упознаде Друшка, пак се поврати у ћелију да се с њиме не сретне на пут. Домало уљегне и Друшко за игуманом у ћелију, повучен и као претворен. Метанише трипут док се приближи игуману и сваком удари челом о под. "Оче игумне!", викне Друшко жалоснијем гласом. "Сагријеших богу и теби и нијесам достојан назвати се твојијем сином! Наведе ме љута невоља да се свађам с овијем храмом, да га себи затворим, и да немам у њ приступишта, ни свратишта, ни уточишта као остали хришћани. Од страха и зулума господе которске просух очинство и материнство; остадох да храним седмеро грла на купици и мрежи; наједих вас; затворих цркву, а на себе навукох божју срџбу; а они, да икако могу, објесили би ме сутра пред Котором да ме није, да је један мање! Божја воља, не по мојој заслузи но по својој милости, намјери ме на пријатеља туђина, који ми звона повересија да му их платим кад ми бог промисли. Овако ћу једном испунити материну задужбину да ме из гроба не куне она која ме подњивила и чо'еком учинила." Игумну се збиља ражали, повјери му и рече: "Друшко! Приступи, сједи и чуј што ћу ти рећи. Твоје благе ријечи и искрена покора мени су пријекор и срамота. Била је моја света дужност ходити дању и ноћу у траг изгубљеној овчици коју ми је завидљива лисица оплијенила и од дивнога стада одвојила. Бог ми је свједок колико сам се пута канио доћи да те застрањена походим, но видећи те смотана у гнусну току градске разблуде смалаксала ми узданица у самог себе, и огријеших се мислећи да ја и моја ријеч њешто вриједимо, мјести онога који шћаше кроз моја уста бесједити и твоје ухо и срце склонити да их чујеш и оћутиш. Сад је вишњи промисао хтио да ме ти претечеш и отмеш најдичнију заслугу; па, као да ме прекори с моје љености и таштине, сподобио ме овоме духовноме пиру, за показати ми своју величанствену силу и сву наготу мог ништавила. Ти, Друшко, којега сам толико љубио, за којијем сам толико суза пролио, о ком сам, молећи, богу досадио; ти си од мене сретнији, ти доби милост кајања без ичијег наговора и труда!" Поведе га у цркву и пред вратима запјева: Вниди в радост господа твојего! По исповијести и причешћу, игуман заустави Друшка на објед, да га покаже братству покорна и претворена. Ђаци, настојници око трпезе, тркну у кухињу да и нижијем слугама навијесте радосно Друшково кајање. Старина Радун који се у кухињи намјерио, кад чу опћу радост, упита једно ђаче: "Што је то весеље, иако ја већ с њега нијесам?" А ђаче му каже да се Друшко цркви покорио, звона донио а проштење добио. На то ће ти Радун: "У стара злотвора никад нова пријатеља! " На мијешање Арханђелова-днева зовне нови провидник Друшка у сами мрак. Зачуди се Друшко ненадноме зваћу у оно доба опће страхе, а јошт се више удиви гдје му провидник пружа десницу да се с њим ручи и догони му сточић да уза њ сједне, што би много било да је владика. Рече му провидник: "Друшко, до данас, а по данас господин - Друшко! Ја се радујем с вама и с вашијем породом из свега срца. Прекјуче сам овђе стигао из Млетака и што је рећ' нијесам се још ни ситан напио которске воде, а ево ме да испуним прву поруку за коју ме је овђе послала госпоштина, мјести онога старца који што с година, што с кратке памети није знао с овом земљом управљати, ни цијенити оне људе који су честимице прегорјевали животе и имуће на славу и дику светога Марка. Ви, господине, као чо'ек разборит и искрен, знате добро да ми Млечићи држимо ове невољне крајеве за душу, да ову препуклу сиротињу не поплешу Турци! Али су сви трошци и напори узалуд, јер је турска сила већ одасвуд обухватила. Боже дај да ју будем рђави пророк, али будите здраво, видећете: Иван-бег ће дочекати што и Скендер-бег, а синови херцега Шћепана што и Стефан Лазарев! Али док превлачки калуђери држе кључ Боке, с Верига на Бигову, ми смо, Млечићи, овђе гости, а незванијема гостима мјесто за вратима! Поздравио вас дужде и по мени послао вам књигу грамату, златнијем словима написану, којом је обдарио вас и ваш посљедак, до најпотоње капи крви, млетачкијем и которскијем племством, да сте господин за довијека, а поклонио вам четврти дио превлачке црковине да га сами бирате, ако прегнете отровати превлачке калуђере и тако ослободити ову вашу отаџбину од турског јарма, што они раде да јој га напрте." "А како?" упита Друшко, којему су се већ била почела гријати уха. "Ево како", одговори му провидник, учан тући гвожђе док је вруће. "Сад кад сте се тобож помирили с калуђерима, пођите сутра код њих и предајте им звона, па помњиво ухађите гђе кухају јело свецу. На сами празник, пред објед, изручите крадомице у лонац овај прашак што је у овој мједеној кутији; отров је тако силна, да мора на пријечац умријети ко год окуси из тога лонца. Кад будете при обједу, ви посркајте од чорбе и очебрсните драчу од рибе да се не би калуђери почем сјетили да се ви тога јела либите. А кад они почну око трпезе замирати, а ви бјежите с крај њих, прождрите укљувак прашка што је у овој малој дрвеној кутијици, да вам ризичан ублажи, а викните у вас глас: "Куга! " Тако ће се скупштина смести и свако бестрва побјећи. Кад се ви (ако бог да) повратите здраво и весело у Котор, ми ћемо вас окупати и под затвором држати цијелу неђељу дана као да се тобож бојимо да нам кугу не унесете у град, а послаћемо броде да оборе манастир да се куга закопа под оне развале. Кад изађете из затвора предаћу вам, пред окупљенијем збором властеоскијем књигу, прстен и примити свечано вашу заклетву! " Друшко благодари, прими обје кутије, пренесе их у дућан и затвори под кључем. Око подна приспију под Превлаку. Скочи пук, пренесе и успне звона на звоник, која својијем громовитијем звуком навјесте Боци првом и посљедном светковину осмог новембра на Превлаци! Но је био у манастиру јошт неко што није сву ноћ ни лијегао. Стари Радун, бојећи се да ће Друшко упалити манастир јер о отрови старац није имао много појма, сву је ноћ клима' пред Друшковом ћелијом, шишем за пасом. Како што је чинио спонама уковати Мијату гроб, тако је исто стражио Друшка жива, а јошт строжије откад чу у ћелији неки покрет и жамор. Одмах за јутрњом уљегне литургија. Служио је игуман самоседми, а пјевало тридесет ђака и чтеца. Црква превлачка прилично пространа; грађена на подобије крста су четири мраморна ступца посриједи на којијема је шочијевао свод; није могла примити оно мноштво окупљена пука, већ су девет дијелова стојали гологлави на пољани. По литургији изађе игуман крстом у руци и попне се на узносито мјесто при пољани, а прам њега обрати се скуп да види и чује. Игуман поздрави народ празником, приповједа му које манастир оградио, ко га је докрасио и данас обдржаје; прича чему је посвећен Архангелу Михаилу, ономе радосноме дану кад је крепост побједила порок. "Арханђео је", рече игуман, "образ добра, као што је враг образ зла. Издајство је упропастило многе народе и могуће, завист им брани да се разаберу и расвијесте, очајање довело их до тога да забораве прошлост, да се брукају са садашњошћу, да гледају равнодушно на будућност! Данас жњеш што си јуче посјејао, а приправљаш хљебац за сутра! Тешко ономе који не сјеје, ни жње ни приправља, за таквога није будућност, он је осуђен за довијека плачу и шкргутању зубова! " Стари Радун, гро'нуо и овехчао, у толиком свијету изгубио с очију Друшка. Тиска, моли, провукује се да га гдје зазри, да му у стопе стане, но се Друшко украо крстима, омако скупштини, а пошао да прежи и кухађе у кухињу. Нађе је пусту без никога јер су и кухари и момци пошли да гледају крсте, ко с пољане, ко са горњијех прозора, ко с врх звоника да љепше види а боље прича. Погледа Друшко на огњиште: на ватри кљука велики мједени котао од четири вједра, а њега се вари риба, што се ваља и скакуће по површини чорбе како је кад кључ гони или смота. Обиде Друшко цијелу кухињу, гледа видили га ко, слуша плешу ли чије стопе, примакне котлу проклету руку. Хоће — неће, заже с очима, стисне срцем и изручи угасни прашак из мједене кутије усред котла, пак, бојећи се да то није доста, скопа мећавицу, ужене је у котао, такне му њом дно, пак објеручке стане да мијеша чорбу како би се сваки грумчић растопио и отров опријенула до једноме комаду рибе. Поврати мећавицу гдје је и била, пак да се нико не сјети гдје је и шта ради, тркне у цркву и умијеша се међу пуком који се с крстима враћао. По свршетку литије раздијели се скуп на буљуке да благује, да тргује, да се пријатељ с пријатељем, а знанац са знанцем поцелива и за здравље упита. Игуман са свештеницима, с кнежевима и с Друшком сједне око велике трпезе, очита пјесму празнику, благослови поставу и наздрави гостима. Ђаци принесу рибу у великијем коситернијем жђелама; свак стане да једе драговољно иза онолика пута. Друшко, посрка и он двије три ожице чорбе и очебрсне драчицу рибе као мачка. Отац Максим заврати најпрви, пане главом у бљуду и издахне мирно као тић. Остали помисле да му је у грлу запала драча од рибе, но утолико замре други и трећи, па десети и двадесети, да није било одмака да се пита ни што им би? Падају и премећу се сви редимице како је ко више заложио, или слабијега жељуца био, или се расположенији налазио. Ко јечи, ко рига, ко потхваћа, ко се од бола за браду скубе, или по поду ваља, или главом о зид удара; ко призива оца, ко матер, ко бога, ко свеца. Многи бјеже к вратима или јошт здрави или топрв смућени, но их бол и смрт стигну баш при изласку, гдје их 'рпа лежи, један врх другога, као кладе на посјечену лазу. Друшко скочи преко те 'рпе, вичући: "Куга! Чума! Бјеж' ко може! " И он се натеже да рига да се тобож ко не сјети, али се је на то мало пазило, јер се свак забавио о свом јаду. Дође на пољану без капе; расчупан, као да је сумао; узјаше туђа коња, заигра га у све четири, побјегне пут Котора повикујући: "Куга! Чума! Бјеж' ко може!" Народ се с почетка осуди и скамени. Нико не зна да каже, а стотине залуду питају: "Што би, што је за бога?! " Но кад чуше од Друшка да је куга, стаде једно од другога бјежати, крити се, лучити, прати руке, молити бога, обећавати завјете и задужбине, праштати. У оној трлабуци и смјеши, страси и принаглици, једно друго тура, куми, бручи, куне и преклиње. Неко тражи жену, неко дјецу; неко пита утомах гдје је пречи пут; некому се чини да су га болови спопали, некому се од страха тужи; стотина их оста потрљано, а стотина под ногама и копитама; док све одједном загруха топ с млетачког бродовља, проспу се на манастир гвоздена зрна као највиша тиква водењача: ужикане кубаре као ракински котли, а многе друге паклене справе, што им се, богу хвала, у српском језику за име и не зна. Пане звоник, црква порине, разоре се и поваљају ћелије, станови, тријемови и појате, а сва се зграда у мали час претвори у гомилу крпатака огорелина и развалина, као зелено борје под сјекиру. Пук заборави кугу при топу, чудо при грдилу: од чуме могу боловати и пребољети, а топу нема лијека. Стаде бјежати у беспуће као да му је за врат мач, без реда, без да зна гдје иде, једно на друго као овце кад их звијере гони, не обазирући се ни на године, ни на здравље, ни на женске главе. Тешко слабијему, као Радуну, што оста згњечен тражећи Друшка шишем у руци. Ако кому нога поплузне, или зађедне, или се спотакне, или пренемогне, стотина их викну: "Уби га топ! Кукала му мајка! Придај ногама! Бјеж', ако бога знаш! " Или Друшку у оној забуни није на ум пало да окуси од онога прашка из дрвене кутије што би му отров утрнуо; или му је у оно котрљање кутијица дрвена из џепа испала, или, што је најприличније, дао му провидник непробитачни лијек - рог за свијећу - тек да с Друшком умре и успомена срамотнога издајништва: кад дође Друшко на мјесто што се од тога злога днева зове 0дољен, баш ниже Тројице, заврти му се свијест наопако, одебља језик, а уста осуше, пак стане збиља да рига и потхваћа. Надао се свакако допријети Котору да се лијечи, пак је коња подбадао свом снагом. Но му муке одоле, коњ запре, рука с уздом клоне, једва сјаше и наклони се на један кам, црн као зврст. Ту га спопану мука иза муке као родиљу: грчи, протезавица и ропња. Премеће се као брав од цркавице, као риба у просуљи док испусти погану душу проклињајући сој и коријен, час који га је на свијет дао, и сису што га је проклетова дојила. Дођу из Котора људи од суда, ископају рупу, сложе у њу Друшка мртва и коња жива, пошто их ганчима и кукама посмуцају, пак их оба спале смолом, смудом и паклом, да коме тобож куга не прионе. Над том рупом изникла је злољесина и шмрљика, она врста дрвета о којему се, кажу, Јуда објесио. Зове се и данас Проклети Кам онај крш на кому је Друшко папке отегнуо. Мало ко у Боци да не зна откуд камену тај злокобни придјевак. Но ако збиља ко не зна, а он нека пита свог коњаџију, првом што прође преко Тројице он ће му повиједати. Овдје закључи мој стари повиједач овијема ријечима: "Споменици добра као споменици зла чине да народ памти прошлост и побуђују га да се добријема диви и клања, а зле да презире и проклиње! " Друшковица с породом, ако и не добије племство, а но прими на дар четвртину манастирскога, и доста новца тек да мучи.Триста је љета кукавица вила, јеина гугућала а паук своје мреже плео на пустош превлачкога манастира, док почетком овога вијека нека побожна удовица, Ката Властелиновића Которкиња, пригради нешто црквице да ту канђело гори и да се по једном на годину чује божја служба. Друшко је био себи зли пророк кад је рекао оцу Максиму у которскоме суду: "Ко ђаволом тикве сади, о главу му се ломе!"

(Из књиге "Превлака Светог Архангела Михаила - Хумак српске духовности", издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила - Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)







Copyright © 2009 ---.
All Rights Reserved.

Designed by Eugen Dener.

[Zazijavalo]

Trebalo bi uzeti u obzir i mogućnost da monasi nisu potrovani. Bar ne namerno.
Arsenik prirodno postoji u zemljištu, pa može dospeti hranom u organizam.
Takođe, arsenik se redovno nalazi u bakarnim rudama. Primitivne metalurške tehnike onog vremena svakako su ostavljale dobar deo arsenika u posuđu. Danas to nije slučaj jer se bakar prerađuje na visoku čistoću elektrolizom.
Takođe, glinene posude mogu imati arsenika u sebi, kao i boje koje su se koristile u postupku gleđosanja.

Dugotrajno (nenamerno) lagano trovanje svakako bi ostavilo depozite arsenika u kostima. To je upravo analiza koja je preskočena. Jer postoji opasnost da bi se tako dokazalo da trovanje nije bilo aktuno. Zapravo sam prilično siguran da je analiza izvršena, ali nikome nije išlo u račun da se objavi. :mrgreen:

[причалица]

Trebalo bi uzeti u obzir i mogućnost da monasi nisu potrovani. Bar ne namerno.
Arsenik prirodno postoji u zemljištu, pa može dospeti hranom u organizam.
Takođe, arsenik se redovno nalazi u bakarnim rudama. Primitivne metalurške tehnike onog vremena svakako su ostavljale dobar deo arsenika u posuđu. Danas to nije slučaj jer se bakar prerađuje na visoku čistoću elektrolizom.
Takođe, glinene posude mogu imati arsenika u sebi, kao i boje koje su se koristile u postupku gleđosanja.

Dugotrajno (nenamerno) lagano trovanje svakako bi ostavilo depozite arsenika u kostima. To je upravo analiza koja je preskočena. Jer postoji opasnost da bi se tako dokazalo da trovanje nije bilo aktuno. Zapravo sam prilično siguran da je analiza izvršena, ali nikome nije išlo u račun da se objavi. :mrgreen:

pa da, biće da si u pravu....samo ne znam što mirotoče mošti. aj mi to objasni?
tvoje bi verovatno pivotočile, ali ove baš mirotoče...od arsenika, šta li?

[Zazijavalo]

U nadi da niko neće čitati (što je verovatno tačno. Pročitao sam samo ja, na priliku) uvalila si nekakve tekstove o ekspertizi, nadajući se da ćeš tako stvoriti privid da je izvršena ekspertiza mirotočenja. E, pa izjalovilo ti se. :zazi: :mrgreen:

Tekstovi govore o analizi prisustva arsenika u zemljištu oko leševa. Same kosti nisu analizirali. Znaju oni zašto. :pusi:

Što se tiče mirotočenja, rekoh ti već da je u pitanju saponifikacija. :)

[причалица]

zazi, JA videh da mirotoče, čoveče. nisam htela da pišem moje iskustvo da ne bih bila subjektivna, ali si me sad povukao za jezik, bezbožniče.

[Zazijavalo]

Videla si ono što ti je dato da vidiš. :(

Sad još reci da si videla i da moje kosti pivotoče. Počim si i to pominjala :mrgreen:

[причалица]

Videla si ono što ti je dato da vidiš. :(

Sad još reci da si videla i da moje kosti pivotoče. Počim si i to pominjala :mrgreen:

pa po zezanju sam pominjala...:) a drugo, misliš da sam baš tolika budala da ne verujem onome što vidim svojim očima?...pri čemu sam i trezna i dobrog vida.

[Zazijavalo]

Stvarno? A šta si to videla?

[причалица]

neka tvoja bude poslednja na ovoj temi. neću da ono što sam videla i oseetila pri tom delim sa osobom koja će to pokušati da ismeje.

[причалица]

Manastir Gračanica


Manastir Gračanicu je sagradio Sv. Kralj Milutin 1310. godine i posvetio je Uspenju Presvete Bogorodice. Manastir se nalazi u selu Gračanica, 5 km. udaljen od Prištine, administrativnog centra Kosova i Metohije.

Manastir Sv. Bogorodice u Južnoj Srbiji, na levoj obali reke Gračanke, desna pritoke Sitnice, južno od Prištine na Kosovu, zadužbina je kralja Milutina, njegove žene Simonide i sina Stefana. Podignuta je 1321. godine i obdarena bogatim poklonima kao u imanju tako i u povlasticama. Ona je podignuta na mestu stare crkve u kojoj je bila stolica lipljanske episkopije.

Vreme 14. i 15. veka bio je period velike duhovne slave manastira. U Gračanici je živelo stotine monaha koji su bili razvili veoma intenzivnu duhovnu i umetničku delatnost. U drugoj četvrtini 16. veka tu je bilo i središte novobrdskog mitropolita koji je u manastir doneo i prvu štampariju. Kasnije, usled velikih turskih zuluma, manastir je napušten i crkva je služila za parohijske potrebe. Posle Drugog svetskog rata, manastir su obnovile monahinje i od tada on služi kao ženski manastir. Danas u njemu živi 20-tak sestara koje se bave ikonopisanjem, vezom, poljoprivredom i drugim monaškim poslušanjima.

Nakon rata na Kosovu i Metohiji 1999. godine u manastir Gračanicu je preneto sedište episkopa raško-prizrenskog koji je morao da napusti Prizren. Manastir je postao ne samo duhovno već i nacionalno i političko središte srpskog naroda ovog kraja. U njemu se svakodnevno organizuju brojni skupovi i sastanci sa međunarodnim predstavnicima sa ciljem da se obezbedi opstanak i život srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Gračanica je jedan od najznačajnijih spomenika stare srpske kulture. Crkva je od tesanog kamena položenog u redove dvojnih i trojnih redova opeka i ima pet kubeta i tri apside. Izvedena je u estetskom i građevinsko- arhitektonskom savršenstvu i vrlo je skladnih proporcija.

Crkva manastira Gračanica je građevina sa pet kubeta sa osnovom upisanog krsta, te kao takva pripada grupi prvoklasnih arhitektonskih ostvarenja svoga vremena. Spoljna priprata je sagrađena u krajem 14. veka u vreme Sv. Kneza Lazara.

U crkvi se nalaze freske koje prikazuju rodoslov dinastije Nemanjića, kopija iz manastira Dečana, zatim lik kraljice Simonide, žene kralja Milutina i kćeri vizantijskog cara Andronika II.

U 16. veku priprata je oslikana freskama. Mihajlo i Evtihije, poznati slikari iz Soluna završili su freske u glavnoj crkvi do 1321. Nebeska liturgija, proroci i evanđelisti su naslikani na glavnoj kupoli ispod freske Hrista Pantokratora dok se na zidovima naosa mogu videti ciklusi Velikih Praznika, Hristovog stradanja, čuda, priča, Hristovog Rodžestva i Vaskrsenja, prizori iz života Bogorodice, Sv. Nikole i Kalendar svetih. Prizori koji prikazuju Evharistiju kao i starozavetni motivi nalaze se u oltaru. Sv. Kralj Milutin i njegova supruga kraljica Simonida, vizantijska princeza, prikazani su u centralnom luku kao vladari kojima sam Gospod daje vlast preko anđela koji na njihove glave spuštaju krune. Nemanjićko stablo porekla i Strašni sud su naslikani u prednjem delu naosa dok su i van priprate sačuvani fragmenti fresaka iz 14. veka. Pored ostalih fresaka značajni su ciklusi Vaseljenskih sabora, Akatista Presvete Bogorodice i Rođenja Gospodnjeg.

Na zidovima ove crkve takođe se mogu naći i portreti srpskih arhiepiskopa i patrijaraha kao i pogrebna scena gračaničkog mitropolita Dionisija. Gračanička riznica je uništena u požarima 1379. i 1383. U manastiru se i danas čuva zbirka starih ikona, među kojima je značajna ikona Hrista Milostivog iz 14. veka koja je jedinstvena po svojim dimenzijama (269 cm x 139 cm). Na manastiru je do sada urađeno više graditeljskih i slikarskih konzervatorskih radova.

Ovaj manastir se nalazi na spisku Uneskove Svetske baštine .

http://www.dodaj.rs/f/1i/Wf/4eSR7sVt/0174.jpg

http://www.dodaj.rs/f/A/lB/E31fNrZ/gracanica3.jpg

[Zazijavalo]

Ludi pedofil Milutin napravi manastir te ga bogato obdari zavisnim kmetovima koji su morali da 'rane monaške bube lenje. A manastir je sad pod zaštitom Unesca.
Posle kažu da nam sva dekadencija dolazi sa zapada. :mrgreen:

[причалица]

Ludi pedofil Milutin napravi manastir te ga bogato obdari zavisnim kmetovima koji su morali da 'rane monaške bube lenje. A manastir je sad pod zaštitom Unesca.
Posle kažu da nam sva dekadencija dolazi sa zapada. :mrgreen:

zazi, stvarno te neke bube spopale, a?
mislim, ako nećeš nešto da napišeš na temi, nemoj bar da ogovaraš pokojnike.

[Zazijavalo]

Meni izgleda da pišem o temi. :eek:
Krv, znoj i suze občnog sveta koi je nagonjen na kuluk da bi ludi Milutin (ili drugi njemu slični) sagradio zadužbinu, oduzimaju svaki sjaj tim zdanjima.
A Milutin jeste bio i lud i pedofil.

[причалица]

ova tema nije vezana za ličnosti ktitora, koliko sam ja razumela....nego za manastire, njihov istorijat....i unesco je kriv kad naše svetinje uzima pod zaštitu, jel?
sad, treba gračanicu sravniti sa zemljom zato što zazi kaže da je milutin bio lud?

[причалица]

Pećka patrijaršija

Radom i uticajem svetog Save i njegovih naslednika na žičko-pećkom prestolu Srpska pravoslavna crkva u državi Nemanjića postala je vrlo važan činilac, ne samo u religiozno-kulturnom, nego i u političkom životu srpskoga naroda. Stoga je sasvim prirodno, da je sa jačanjem političke i ekonomske moći srpske države, uporedo rastao i ugled i snaga Srpske pravoslavne crkve. Kada je kralj Dušan, u naponu svoje političke moći, odlučio da se proglasi carem Srba i Grka, u isto vreme je i starešina pravoslavne crkve u njegovoj proširenoj državi trebalo da dobije naslov patrijarha. Dušana su na tu akciju pokrenuli i naročiti politički razlozi. Pre svega, po državo-pravnom shvatanju na Istoku, car se nije mogao zamisliti bez patrijarha; osim toga, Dušan se mogao nadati, da će u osvojenim grčkim krajevima bolje i lakše moći da uravnoteži odnose, ako kao car Srba i Grka bude u svojoj državi imao i patrijarha, koji će, s formalne strane, dostojno moći zameniti carigradskog Vaseljenskog patrijarha u tim područjima. Za takav postupak imao je i kanonsku podlogu. Po utvrđenoj praksi i kanonskim propisima, granice crkvenih područja imale su se uvek dovoditi u sklad sa državnim granicama. Prema tome, carigradska patrijaršija imala se ipso facto odreći jurisdikcije nad eparhijama koje su otrgnute od Vizantije a pripale su srpskoj državi. Ne znamo da li je Dušan osvojivši grčke zemlje pokušavao da u sporazumu sa Carigradskom patrijaršijom uredi crkvene odnose u njima, ali je nesumnjivo, da carigradski patrijarh, pod vlašću Dušanovog političkog protivnika, nije mogao dati svoj pristanak a još manje učestvovati u podizanju srpske arhiepiskopije na nivo patrijaršije, kad je to išlo na štetu državnih i crkvenih interesa Vizantije. Stoga je verovatnije da Dušan nije ni preduzimao korake u tome pravcu u Carigradu. Za svoje venčanje na carstvo i za proglašenje srpske arhiepiskopije patrijaršijom on se obratio patrijarhu prijateljske bugarske carevine.

Na državnom saboru u Skoplju, na Cvijeti 9/4. 1346, svečano je proglašen srpskim patrijarhom dotadašnji Pećki arhiepiskop, raniji logotet Dušanov, Janićije II. Na tom saboru, osim cara i vlastele iz cele države, prisutni su bili ne samo svi arhiepiskopi, mitropoliti, episkopi, igumani i drugi predstavnici crkve iz Pećke i Ohridske arhiepiskopije, nego i iz osvojenih područja Carigradske patrijaršije i Svete gore. Kao gost prisustvovao je saboru i bugarski trnovski patrijarh Simeon sa svojim episkopima i drugim višim sveštenstvom. Tom prilikom je rešeno, da neki ugledni episkopi u starim srpskim zemljama, kao skopski, prizrenski, zetski i raški, dobiju naslov mitropolita; skopski mitropolit da se smatra prvoprestolnim, pošto je bio u carevoj prestolnici. Ohridska arhiepiskopija, koja je sva ušla u sastav srpske carevine, ostala je i dalje autokefalna. Samo je njen arhiepiskop morao priznavati prvenstvo časti Pećkom patrijarhu. Grčke eparhije u novoosvojenim krajevima, koje su ranije potpadale pod Carigradsku patrijaršiju, podvrgnute su jurisdikciji Pećkog patrijarha, kao i Sv. Gora sa svojim privilegijama i imunitetima. Sedam dana posle proglašenja patrijaršije, na sam Vaskrs 16. aprila 1346, Bugarski patrijarh Simeon, s novim Pećkim patrijarhom Janićijem II i Ohridskim arhiepiskopom Nikolom, u prisustvu celoga sabora, krunisao je Dušana za cara Srba i Grka.

Uskoro se pristupilo reorganizovanju cijele srpske crkve kao patrijaršije. Osnovane su nove episkopije i potčinjene novim mitropolitima; tako je na primer osnovana nova episkopija u manastiru Lesnovu i podvrgnuta je skopskom mitropolitu. Postavljeni su novi episkopi na novoosnovane ili upražnjene katedre po srpskim i grčkim krajevima; obnavljani su stari i podizani novi manastiri.

Sam car Dušan proveo je celu zimu 1347/48. na Sv. Gori obdarivši manastire obilno, ne samo novcem i dragocjenim predmetima, nego i zemljama i selima po raznim krajevima svoje države. Zatim je i Dušanov Zakonik, koji je donesen i dopunjen na saborima u Skoplju 1349. i u Seru 1354., doneo vrlo važna naređenja i za ustrojstvo Pećke patrijaršije. Prema Zakoniku i drugim izvorima, Pećkog patrijarha birali su državni sabori, sastavljeni od crkvene i svetovnre vlastele, u sporazumu s vladaocem, a episkope je postavljao Arhijerejski Sabor ili Sinod. Izabrani patrijarh, kao i raniji arhiepiskopi, postavljan je na prestol Sv. Save i klicalo mu se: Mnogaja ljeta. Oslovljavan je sa Tvoja Svetost, a nazivan je i preosvećenim. Titula mu je bila: po milosti Božjoj arhiepiskop i patrijarh svih srpskih i pomorskih zemalja (neko vreme, do smrti patrijarha Save IV, 1375. i patrijarh Srba i Grka). Patrijarh je imao svoga logoteta, kancelara, koji je pisao patrijaršijske akte, potpisivao ih i pečatio. Sami patrijarsi, kao i ohridski arhiepiskopi, potpisivali su se zelenim mastilom. Patrijarhov dvor, kao i carski, imao je naročito azilno pravo. Patrijarhov ugled bio je vrlo velik. Vladalac je svagda u njegovom prisustvu polagao zakletvu i zvao ga da lično učestvuje u svim važnijim državnim poslovima. Vizantski car Jovan Kantakuzin zabilježio je, da je Dušan gologlav izlazio pred vrhovnog starješinu svoje crkve, prihvatao konja pod njim i pomagao mu da sjaše.

Pećka Patrijaršija nazivana je još i velikom crkvom, a imala je, kao i sve njene mitropolije i episkopije, svoja naročita vlastelinstva, sela, ljude i zemlje. Srpska crkva imala je tada, kao i na Zapadu, potpuno feudalan karakter. Mnogi patrijarsi, arhiepiskopi, episkopi i igumani uglednih manastira bili su članovi vladalačke kuće ili iz reda vlastele. Crkvena imanja bila su zaštićena naročitim imunitetom i privilegijama. Tek od vremena turskih provala počeli su vladaoci da opterećuju crkvena imanja izvjesnim daćama.

Kao jedan od najjačih vlasnika zemelje, crkva je mnogo doprinela racionalnoj obradi zemlje i ekonomskom progresu. Ona je krčila šume, podizala puteve i građevine, crkvene i profane i naseljivala puste krajeve kolonistima. Ali to veliko bogatstvo rđavo je uticalo na život crkvenih predstavnika, a naročito na viši kler koji je počeo da živi kao i svjetska vlastela. Stoga se događalo da su neki zauzimali visoka crkvena zvanja ne samo podmićivanjem nego i nasiljem. Episkopi su, osim prihoda od svog prijestonog manastira i vlasteoskih dobara, imali naročiti duhovni dohodak od naroda i sveštenstva u svojoj eparhiji. Taj se danak zvao dimnica i vrhovina. Prihode su kupili naročiti episkopski izaslanici zvani egzarsi. Oni su ujedno bili i nadzornici crkava, parohijskog sveštenstva i religiozno-moralnog narodnog života. Episkopije su isprva dijeljene samo na inorije ili parohije, kasnije i na protopopijate. Parohijski sveštenici nazivani su popovima. Njih su postavljali oblasni episkopi, u sporazumu s vlastelinom mjesta. Svaki pop je dobivao po tri zakonite njive za svoje izdržavanje, ali se mnogi imali i svoje baštine. Osim bogosluženja bavili su se najviše obrađivanjem zemlje. Za obavljanje crkvenih funkcija dobivali su od naroda - bir, prinos u prirodnim plodovima. Ugledna i bogata srpska i grčka vlastela, naročito u južnim krajevima imali su u svojim dvorovima i domaće crkve, pri kojima je obično postavljan naročiti kaluđer za obavljanje bogosluženja.

Crkveni sud je bio od velikog ugleda. On je sudio u građanskim i krivičnim poslovima svim ljudima, koji su pripadali crkvenim vlastelinstvima, a tih je bilo onda vrlo mnogo. Duhovni sud s ispovijedanjem vršili su naročiti ispovijednici, zvani duhovnici, po određenim okruzima. Oni su isprva bili iz reda najuglednijih parohijskih sveštenika i protopopa, a kasnije i kaluđeri. Da bi se zatrle mnoge praznovjerice iz mnogobožačkih vremena u širokim narodnim masama, osim crkvenog zakonodavstva i Dušanov Zakonik je ustao svom strogošću srednjovekovnog zakonodavstva protiv praznovjerica i vradžbina, iskopavanja i spaljivanja mrtvaca, vukodlaka itd.

Proglašenje Pećke arhiepiskopije za patrijaršiju nije u prvi mah izazvalo protest Carigradske patrijaršije, iako su time njeni interesi bili znatno okrnjeni. Tek poslije šest godina (1352), nesumnjivo pod uticajem političkih intriga vizantskog cara uzurpatora Ivana Kantakuzena, poslije novih Dušanovih osvajanja na štetu Vizantije i neuspjelih Kantakuzenovih pokušaja da povrati izgubljene krajeve, bacio je Carigradski patrijarh Kalist I anatemu ili prokletstvo na cara Dušana, patrijarha Janićija II i na cijeli srpski narod, pravdajući to time, što je tobože skopski sabor nenadležno ustanovio srpsko carstvo i patrijaršiju. Iako je očigledno, da je ovo prokletstvo imalo politički cilj, ono je načinilo zabunu među Srbima; ni Sam Dušan nije mogao ostati potpuno ravnodušan prema njemu. Stoga je on pokušao da raščisti taj spor i da izmiri Pečku patrijsršiju s Carigradskom patrijaršijom. Ali drugi krupniji i važniji državni poslovi omeli su ga da svoju namjeru izvede do kraja. Međutim je 3/9. 1354. umro prvi srpski patrijarh Janićije II na putu za Peć iz logora Dušanova kod Žiče. Na prijestolu ga je zamijenio patrijarh Sava IV, koji je izabran na saboru u Seru, dakle u bivšoj grčkoj oblasti, krajem 1354. godine. Sava je nadživeo careve Dušana (— 20/12. 1355) i Uroša (— 2/12. 1371).

[причалица]

nastavak:

Za vreme Sv. Save činjeni su koraci i s grčke i sa srpske strane da dođe do izmirenja između carigradske i P. P. Ta akcija dovela je najzad 1375. do povoljnog rezultata. Prvi korak u tome pravcu učinio je sam carigradski patrijarh Kalist I, koji je i bacio prokletstvo na Srbe. On je, naime, po sporazumu s carem Ivanom Paleologom, kada je zapretila velika opasnost od Turaka, utvrđenih u Trakiji, došao 1364. u Ser udovici cara Dušana, carici Jeleni, da preko nje i cesara Uglješe potraži pomoć od Srba i ujedno da povede pregovore o izmirenju carigradske i P. P. Slučaj je međutim htio da se Kalist uskoro razboleo i umro u Seru. Opasnost od Turaka i ovaj boravak i smrt Kalistova među Srbima ublažili su zategnutost odnosa između srpske i grčke crkve, te je sve više bilo dispozicije za konačno izmirenje.

Smrću Kalistovom prekinute pregovore nastavio je despot Uglješa pod uticajem grčkog sveštenstva, pošto se proglasio samostalnim gospodarem serske i dramske oblasti. On je 1368. sve eparhije u svojim oblastima izdvojio iz P. P. i povratio ih pod jurisdikciju carigradskog patrijarha, koji je dramskog mitropolita postavio za svoga namjesnika ili egzarha u Uglješinoj državi. Izgleda da pećki patrijarh Sava IV nije htio pristati na tu transakciju, te su pregovori o tome trajali tri godine, ali bez rezultata. Stoga je ugovor o izmirenju sklopljen samo s Uglješom, i patrijarh carigradski Filotej svečano ga je objavio u Seru maja 1371, posle povratka cara Jovana Paleologa sa Zapada, gde je tražio pomoć protiv Turaka i papi obećao, da će primiti uniju s rimskom crkvom.

Uglješa je ubrzo poslije toga, zajedno s bratom Vukašinom, poginuo na Marici 26/9. 1371. Provale Turaka u južne srpske krajeve poslije ove pogibije i teške nesreće koje su zatim jedna za drugom stizale srpski narod, naročito posle smrti cara Uroša, pojačavale su u narodu i kod mnogih sujevjernih predstavnika srpske crkve uvjerenje da su sve to posledice prokletstva, te su neki pisci, toga i kasnijeg vremena, osuđivali cara Dušana što se samovlasno proglasio carem i postavio patrijarha, a nije ostavio onako kako je Sv. Sava uredio. Ipak se teret prokletstva najjače osjećao među mnogobrojnim srpskim kaluđerima u Sv. Gori, koji su živeli izmešano s Grcima, jer Grci nisu hteli a ni smeli da služe ni da se pričešćuju sa Srbima, ostalim pod anatemom, naročito posle maričke pogibije, kada je sva Sv. Gora ponovno došla pod vlast Vizantije.

Stoga su srpski svetogorski kaluđeri uzeli inicijativu da se skine prokletstvo sa srpske crkve i carigradska se patrijaršija konačno izmiri sa Pećkom Patrijaršijom. Glavni pokretač te akcije bio je svetogorski starac Isaija, rodom iz Polimlja. Pošto je spremio teren u Carigradu, on je 1374. otišao knezu Lazaru, kao najuglednijemu srpskom gospodaru toga vremena, i obavestio ga o potrebi izmirenja. Knez je shvatio Isaijinu brigu, i poslao ga patrijarhu Savi IV. Srpski patrijarh je i sada jedva dao svoj pristanak, smatrajući kletvu nepravednom i zlobnom grčkom osvetom. Dobivši pristanak od patrijarha i od najmoćnijeg gospodara srpskog Isaija je dobio ovlašćenje i od Lazarevog državnog sabora da sprovede izmirenje grčke i srpske crkve. Snabdeven darovima, Isaija je, u pratnji bivšeg prote Sv. Gore Teofila i još trojice kaluđera, otišao u Carigrad. Car Ivan Paleolog i patrijarh Filotej, s cijelim svojim saborom, primili su lepo ovo izaslanstvo svetogorskih kaluđera, i poslije kratkog savetovanja odlučeno je da se skine prokletstvo, kako s bivših careva i patrijaraha srpskih, tako i sa svih živih i mrtvih članova srpske crkve, da se prizna kanoničnost potpuno samostalnog i nikomu nepodloženog srpskog patrijarha i da se za sve to traži samo obveza: da Srbi, ako opet ojačaju i uzmu grčke krajeve, neće više zbacivati s prijestola grčke mitropolite i episkope, koje zateknu u osvojenim krajevima.

O svemu tome načinjen je akt (tomos) i određeno je, da sa svetogorskim izaslanicima idu u Srbiju carigradski jeromonasi Matej i Mojsej, koji će svečano objaviti izmirenje carigradske i P. P. Poslanici su početkom 1375. došli u Prizren, gdje je tada stanovao patrijarh, i tu na svečanoj liturgiji proglasili izmirenje. Biograf patrijarha Save IV koji je u to doba (29/4. 1375) umro, završuje opis toga događaja riječima: I bi radost velika i veselje, jer se spojiše udovi s glavom, i crkva opet dobi svoje blagoljepije.

Prizrenskim aktom 1375. izvršeno je izmirenje grčke i srpske crkve, ali u samoj Pećkoj patrijaršiji nije više bilo pravoga mira i reda. S padom državnog jedinstva opadala je i gubila se moć i srpske crkve. U rascepkanim i često zavađenim srpskim državicama nije moglo ni u crkvenoj upravi biti sve povoljno. Stoga su na visoka crkvena dostojanstva češće dolazili i takvi ljudi koji ni srcem ni umom nisu bili dorasli svome pozivu, te su separatističke težnje svojih političkih gospodara prenosili i u crkvu.

Jasno je bilo da je s padom državnog jedinstva palo i crkveno jedinstvo, iako je Pećki patrijarh po imenu i dalje važio kao vrhovni poglavar cijele srpske pravoslavne crkve po svim srpskim zemljama Dušanove i Uroševe carevine. To se naročito jasno pokazalo prilikom izbora novog patrijarha, poslije smrti Save IV. Dotle je patrijarha birao državni sabor sa svojim vladaocem; sada je međutim bilo više vladalaca. Stoga je učinjen sporazum između kneza Lazara i Đurđa Baošića, gospodara Zete i Peći, da patrijarha izbere sabor samih arhijereja i igumana iz svih srpskih zemalja bez uticaja državnih gospodara i njihove vlastele. S tim zadatkom sabor se sastao u Peći krajem septembra 1375, ali dugo vremena nije moglo doći do sporazuma.

Mnogi predstavnici crkve, slijedeći separatistički duh tadanje svjetovne vlastele, pokušavali su i na ovome, čisto crkvenom, saboru, da proture svoje lične ili provincijalne interese. O opšim interesima nije se vodilo računa. Stoga su se, posle mnogo prepirke, članovi sabora složili oko predloga, da za pećkog patrijarha izaberu jednog pustinjaka, čuvenog starca Jefrema. Jefrem je osetio svu težinu položaja, i tek na veliko navaljivanje sa svih strana primio se izbora 3/10. 1375. Ali je on već oko 1382. morao napustiti patrijarški prijesto i povukao se ponovno u svoj osamljeni, pustinjački život.

Poslije kosovske bitke (1389), za vlade despot Stefana Lazarevića, koji je uspeo da najveći deo srpskih zemalja okupi pod svoju vlast, nastupile su bolje prilike za Pećku Patrijaršiju. Istina, patrijaršija je izgubila sve episkopije u južnim krajevima, koje su, s padom pod Turke, došle pod jurisdikciju ohridske arhiepiskopije, štaviše, i sedište patrijarha odsada je bilo više u Žiči nego u Peći, ali je ipak ugled njihov u sređenijim državnim prilikama znatno ojačao. U isto vreme počeo je ponovno da oživljava i duhovni život u Pećke patrijaršije, da se razvija crkvena književnost, arhitektura i ostale grane umjetnosti. Tada je Srbija, a s njom i Pećke patrijaršije, postala utočište i stranih učenih i drugih kulturnih ljudi s istoka i juga, koji su pred Turcima morali napustiti svoju otadžbinu i potražiti povoljniji teren za svoj rad. Ali se i ovde, s premeštajem državnog i crkvenog centra na sjever, i cela duhovna i materijalna kultura kretala u tome pravcu, prema Savi i Dunavu, dok je ranije, za Nemanjića glavna njena snaga bila u centralnim i južnim krajevima srpske zemlje. Despot Stefan prenio je svoju prestonicu iz Kruševca u Beograd, obnovio je njenu mačvansku mitropoliju, sagradio je u Beogradu veliki manastir s bolnicom i crkvom, u koju je iz Kruševca prenio moći Sv. Petke (Paraskeve) i carice Sv. Teofanije. Te moći dobila je 1398. u Vidinu njegova mati, kneginja Milica, s Uglješinom udovicom, Jefimijom, od sultana Bajazita. Glavnu svoju zadužbinu Stefan je podigao u Resavi. To je manastir Manasija, koji je ogradio čitavim gradom za obranu. U taj manastir dovedeni su obrazovani kaluđeri s raznih strana, da prepisuju, prevode i ispravljaju crkvene knjige. To su čuveni resavski prevoditelji, čija su djela od 15. do 17. veka bila od velikog uticaja ne samo među Srbima nego i među Bugarima. Stefanov naslednik, despot Đurađ Branković, pošto je Beograd morao da preda Mađarima (1427.), sagradio je na Dunavu nov grad Smederevo (1430.) i u njega preneo u Carigradu nabavljene moći Sv. Luke evanđeliste. Uz to je Smederevo postalo sedište mitropolita obnovljene braničevske mitropolije, a oko 1456., kada je i Žiča pala pod Turke i poslednji srpski patrijarh samostalne srpske države Arsenije II, stanovao je u Smederevu, u tome poslednjem utočištu srpske sredovečne države i crkve, prosvete i kulture.

S propadanjem srpske državne samostalnosti uporedo se gasila i samostalnost Pećke Patrijaršije. Svi krajevi Pećke Patrijaršije, koje su Turci postepeno osvajali, oduzimani su od nje i podvrgavani jurisdikciji ohridske arhiepiskopije, čiji je arhiepiskop živio pod turskom vlašću već od kraja 14. vijeka. Nekoliko godina pred pad Smedereva pod Turke (1459), obje patrijarhove rezidencije, Pećka patrijašrija i Žiča, nalazile su se van granica Srbije, te je despot Đurađ Branković, poslije smrti patrijarha Nikodima II ili odlaska njegova za ohridskog arhiepiskopa, bio prisiljen da pita carigradskog patrijarha Genadija Sholarija, da li se može postaviti novi arhiepiskop i patrijarh i u tome slučaju, ako nije više u njegovoj državi mesto koje je dotle bilo katedra arhiepiskopa i patrijarha. Sholarije je odgovorio: Vladalac mjesta i sabor episkopa mogu postaviti arhiepiskopa i patrijarha, iako ne postoji mjesto, u kome je ranije bila njegova katedra; samo u novom mjestu gdje se bude nalazio arhiepiskop i patrijarh, ne može postojati drugi episkop. Tako je poslednji patrijarh u samostalnoj srpskoj srednjevjekovnoj Srbiji, Arsenije II, po svoj prilici ranije bio mitropolit smederevski, i njegova je patrijaršija obuhvatala samo krajeve Srbije severno od Kruševca i Zapadne Morave. Sve ostalo bilo je pod ohridskom arhiepiskopijom.

Kada je Smederevo palo pod Turke 1459., i kada je, uskoro zatim, umro patrijarh Arsenije II (oko 1463.), vlast ohridskog arhiepiskopa mehanički se proširila i na taj još preostali dio nekadašnje Pećke Patrijaršije. Ipak izgleda, da svi neko vreme hercegovački ili mileševski mitropoliti smatrani kao zamenici pećkog patrijarha, jer se pokatkad u zapisima iz prve četvrtine 16. vijeka za njih kaže, da drže presto Sv. Save. Nešto kasnije, 1530. do 1541., činio je energične pokušaje smederevski mitropolit Pavle, da obnovi autokefalnu Pećku patrijašiju, pa je neko vreme, pomoću turskih vlasti uspeo da ovlada i samom Peći i učini da ohridski arhiepiskop Prohor, koji ga je gonio i ometao u njegovoj težnji, bude zatočen.

Ali, kada je Prohoru pošlo za rukom da se oslobodi tamnice, uspio je da konačno suzbije Pavlovu akciju: 1541. saborno ga je prokleo i lišio episkopskog čina, kao i sve one koje je Pavle rukopoložio na razna crkvena dostojanstva, radeći na novoj organizaciji P. P. Tako je ponovno cijela srpska crkva došla pod vlast ohridske arhiepiskopije, ali samo za kratko vrijeme.

Već za prvih turskih provala u područje Pećke patrijaršije, popaljeni su i opljačkani mnogi manastiri i crkve, naročito po gradovima i u blizini glavnih puteva. Kada su Turci konačno osvojili sav teritoriju Pećke patrijašije, tada su postepeno sve veće i lepše crkve i manastire po gradovima pretvarali u džamije ili ih razoravali, pa od njihova materijala gradili sebi bogomolje, mostove, gostionice i druge javne zgrade. Tako su na primer od mitropolitske crkve i manastira u Beogradu načinili bezisten i karavansaraj.

U Skoplju su takođe porušili sve stare srpske crkve, te se ni jedna od mnogih crkava iz doba Nemanjića nije očuvala ni kao džamija. Srbima su Turci ostavljali samo male i trošne crkvice i kapele, bez zvona i krstova. Putnici kroz srpske krajeve u 16. vijeku zabeležili su, da su u Nišu tada vidjeli 7 džamija, a samo jednu malu drvenu crkvu. U Sremskoj Mitrovici bilo je 17 džamija, a ni jedna crkva itd. Ni popravka starih crkava nije se dopuštala bez velikog mita, pa i tada često samo materijalom od stare crkve.

Zvona su Turci poskidali gde god su ih našli, te se u crkve pozivalo samo drvenim klepalima i gvozdenim zvečkama. Crkvene dragocenosti su razgrabljene i upropaštene tako, da je na primer putnik Gerlah 1578. u beogradskoj prijestolničkoj crkvi našao putir, diskos i svijećnjake samo od drva. Gotovo sva sela i zemlje, metohije, koje su srpski vladaoci i vlastela darivali svojim zadužbinama za uzdržavanje, Turci su uzeli i pretvorili u svoje spahiluke i vakufe. Jedva je poneki veći manastir u zabitnijem kraju uspeo da kod sultana isposluje pravo na uživanje bar najmanjega dijela svojih pređašnjih dobara. Većina manastira je sasvim opustela, jer kaluđeri, koje Turci nisu pobili, nisu mogli podnositi namete i nasilja, te su se razbežali koje u Sv. Goru, a koje u vrleti i planine.

Tu, daleko od turskih oči, uz pomoć pribeglog naroda, gradili su oni male crkve i manastiriće, obično kraj kakvog gorskog izvora ili rečice, da se oko njih može narod slobodnije okupljati. Nemajući imanja oni su se uzdržavali većinom od milostinje, koju su od naroda dobivali, te su radi toga često odlazili "u pisaniju", da kupe milostinju po raznim krajevima srpskoga naroda. Kasnije odlazili i u druge pravoslavne zemlje, naročito u Rumunjsku i Rusiju, odakle su pojedini vladaoci i vlastela katkada slali i veće darove u dragocjenostima i novcu.

Parohijsko sveštenstvo je takođe mnogo patilo od Turaka. Stoga ih je malo bilo, te neka sela i desetinama godina nisu viđala sveštenika. Rađalo se, živjelo i umiralo bez crkvenog blagoslova, bez tajni i obreda. U selima, gdje je bilo sveštenika, nosili su se oni kao i ostali seljaci; razlikovali su se od njih samo popovskom kapom. Ako nisu znali kakav zanat, oni su orali i kopali zemlju kao i drugi težaci. Putnici iz toga doba zabilježili su da su i po većini mjestima viđali sveštenike bosonoge i odrpane pri pogrebima i drugim obredima. Gradski sveštenici živjeli su nešto bolje. Oni su se obično bavili kakvim zanatom. Tako je na primer beogradski prota krajem 16. vijeka bio po zanatu bojadisač, jer od malih parohijskih prihoda nije mogao živjeti.

Po zakonu su Turci priznavali slobodu veroispoviesti, ali su u praksi svim silama nastojali, da sve ono što je imućnije i uglednije u narodu primi njihovu vjeru. Za prost narod nisu se toliko otimali, jer su im bili potrebani podanici, raja, koja će harač plaćati i sve druge terete snositi, od kojih su muslimani bili oslobođeni. Ali, tko bi nanio ma i najmanju uvredu Muhamedovoj veri, ili bi ga potvorili da je to učinio, taj se morao poturčiti ili poginuti u mukama. Spomenu ćemo samo slučaj sa zlatarskim pomoćnikom Đorđem Kratovcem, Srbinom iz Kratova, koji je 1515. u Sofiji živ spaljen, jer se nije hteo odreći Hrista. Takvi primeri čelične izdržljivosti i verskog junaštva mnogo su uticali na narod.

Karakteristično je da se na teritoriji Pećke Patrijaršije i u to tako teško doba, kada nigdje nije bilo ni političke ni crkvene samostalnosti, i kada su upropašćavane sve ranije kulturne tekovine, osećao još dosta snažan duhovni život i rad na crkvenoj pismenosti. Štaviše, Srbi su među prvim narodima, i u tako teškim prilikama, pohitali da iskoriste izum štampe. Prva srpska štamparija osnovana je u manastiru pri mitropoliji na Cetinju 1493., i zatim u Mlecima 1519., Goraždi, Gračanici na Kosovu, Mileševi, Skadru, Beogradu itd. Iako su te prve srpske štamparije bile kratkog vijeka (1493—1566), ipak su one dosta koristile ne samo srpskoj crkvi, nego i rumunskoj, bugarskoj i ruskoj. Osim toga, među Srbima se još i tada nalazilo toliko spremnih književnih radnika, te su im Rusi naručivali pisanje službi i pohvala za svoje svetitelje. Tako se na primer zna, da je oko 1532—1538. naročiti poslanik došao iz Rusije u Srbiju crnoriscu Anikiti, zvanomu Lav Filisof i on je napisao tri pohvalne riječi ruskim svetiteljima prema podacima dobijenim od poslanika.

[причалица]

nastavak:

U vezi s tim duhovnim životom bila je i stalna težnja, da se obnovi crkvena samostalnost i organizova institucija, koja će okupiti u jednu duhovnu zajednicu sve pravoslavne Srbe pod turskom vlašću. Raniji neuspjesi u tome pravcu doveli su do povoljnih rezultata u početku druge polovine 16 vijeka. Tada se na sultanovom dvoru u Carigradu nalazio, već u vrlo uglednom položaju, poturčeni Srbin Hercegovac Mehmed Sokolović, potonji veliki vezir Sulejmana Veličanstvenog. Mehmedovom intervencijom pošlo je za rukom njegovomu rođaku Makariju, ranijemu hilandarskom kaluđeru, da 1557 dobije od sultana odobrenje za obnovljenje samostalne Pećke Patrijaršije. Ohridski arhiepiskop bio je nemoćan da išta preduzme protiv ove akcije, koja je imala tako moćnog zaštitnika na sultanovom dvoru. Za prvog patrijarha obnovljene Pećke Patrijaršije postavljen je sam Makarije. U sastav obnovljene P. P. ušle su tada ne samo sve srpske zemlje, koje su i za careva Dušana i Uroša bile sastavni dio njezin, nego i sve druge zemlje, u kojima su Srbi živjeli pod raznim gospodarima ili su ih naselili emigracijama za vrijeme turske invazije. Tako je obnovljena P. P., pored svoga starog teritorija u Južnoj i Sjevernoj Srbiji i Crnoj Gori, obuhvatila još dvije eparhije u današnjoj Bugarskoj (Ćustendil i Samokov), cijelu Bosnu i Hercegovinu s Dalmacijom, Srijem i Slavoniju s Hrvatskom, Banat i Bačku s Baranjom, sve do više Budima, Temišvara i Arada, gdje su se, bježeći pred Turcima, naselili mnogi pravoslavni Srbi. Ohridskoj arhiepiskopiji ostali su samo krajevi južno od Tetova, Skoplja, Velesa i Štipa (Ohrid, Bitolj, Prilep, Kavadar i Strumica. Tako su prvi put gotovo svi Srbi došli u jednu narodno-crkvenu zajednicu, koja je stekla vanrednih zasluga ne samo za očuvanje i proširenje pravoslavlja, nego i za održanje i razvijanje srpske nacionalne svijesti.

Patrijarh Makarije pristupio je odmah uređenju svoje patrijaršije, u smislu prava i povlastica, koje su imali i carigradski patrijarsi u Turskoj. Ta prava i povlastice priznavali su srpskog patrijarha ne samo vrhovnim duhovnim poglavicom u području Pećke Patrijaršije, nego, u neku ruku, i svjetovnim starješinom svoga naroda. Peć je ponovno uzeta za sjedište srpskih patrijarha, obnovljene su mnoge opustjele eparhije i podignuto je nekoliko novih, naročito po Ugarskoj i Slavoniji. Opustjeli, orobljeni i popaljeni manastiri počeli su se oporavljati i puniti kaluđerima; a podizani su i novi, naročito u Sjevernoj Srbiji pod planinama Ovčarom i Kablarom, po Bosni, Srijemu, Ugarskoj, Slavoniji i Hrvatskoj. Uskoro se umnožio i broj prepisivača crkvenih knjiga, pošto su štamparije, silom teških prilika, morale prekinuti svoj rad. Od tih prepisivača sačuvano je vrlo mnogo i umjetnički izrađenih rukopisa po raznim srpskim krajevima i mnogim stranim bibliotekama. Pod uticajem Makarijeve akcije uopštee zastrujao je nov život po cijelom srpskom narodu i dobio je poleta.

Poslije Makarijeve smrti (1574) njegovi nasljednici počeli su postepeno da se zanose i mišlju o političkom oslobođenju od Turaka. Patrijarh Jovan (1592—1614) stupio je radi toga u odnose sa zapadnim vladaocima. Za njegovo vrijeme, početkom 1594, podigli su banatski Srbi, pod duhovnim vodstvom vršačkog episkopa Todora Tivodorovića, ustanak protiv Turaka, noseći na zastavama lik Sv. Save; ali ne dobivši pomoći, morali su kapitulirati i seliti se u Erdelj. 1597 podigao je u Hercegovini ustanak znameniti vojvoda Grdan, pomagan od hercegovačkog mitropolita Visariona. I taj je ustanak ugušen, ali se od toga doba javljaju sve više uskoci i hajduci, koji stalno uznemiruju Turke i pripremaju teren za oslobođenje. U velikoj težnji za oslobođenjem naroda od Turaka pećki patrijarsi i pojedini njihovi episkopi stupali su često u prijateljske odnose i s rimskim papama, koji su u to doba i kasnije često podsticali zapadne vladaoce na krstaški rat protiv Turaka, ali su patrijarsi i direktno pregovarali s pojedinim zapadnim kneževima i vladaocima. Od svih tih pregovora nije bilo ništa, jer su tada i na zapadu političke prilike bile vrlo nepovoljne, te niko nije mogao pristupiti akciji za protjerivanje Turaka. Stoga je patrijarh Pajsije Janjevac (1614—1647), koji je neko vrijeme i sam vodio pregovore s Rimom, počeo obraćati veću pažnju na pravoslavnu Rusiju, i s njom je došao u vezu, prvo preko vršačkog mitropolita Antonija (1632), a zatim preko skopskog mitropolita Simeona, koji je 1641 otišao u Moskvu i izradio carsku darovnicu katedralnoj crkvi. Pećki Patrijarh Gavrilo I. (1648—1655), pozvan u političkoj misiji od moldavskog vojvode Matija Besarabe da posreduje za mir između njega i hetmana Bogdana Hmeljnickog, prešao je kasnije i lično u Rusiju, ali su ga Turci radi toga, kad se vratio, uhvatili, zatvorili i pogubili 30/8 1659. Najživlje učešće u radu na oslobođenju Srba od Turaka imali su patrijarsi Arsenije III Crnojević (1674 do 1690) i Arsenije IV Jovanović (1725 do 1739). Austrijski nastup, pomoću srpskih ustanika, u Južnoj Srbiji 1689 i njihovo osvojenje Skoplja, Prizrena i Peći odlučilo je patrijarha Arsenija III, da se pridruži austrijskoj vojsci i da pozove narod na borbu s Turcima za oslobođenje. Ali austrijski neuspjesi prisilili su ga početkom 1690, da se s patrijaraškim dragocjenostima, s episkopima, kaluđerima i nekoliko desetina hiljada naroda, ukloni pred turskom osvetom, jer su se Turci, u ogorčenju na raju, koja se na njih digla, grozno osvetili svakomu Srbinu ustaniku, koji bi im pao u ruke. Stoga su tada opustjeli mnogi krajevi, naročito oko Peći, Prizrena i Prištine, koje su uskoro Arnauti naselili. Mnoga srpska sela, crkve i manastiri propali su i uništeni su tom prilikom.

Obezglavljenu Pećku Patrijaršiju spasio je tada od propasti novi patrijarh Kalinik I. Skopljanac (1691—1710), koji je uspio da umiri Turke. Ali život je bivao sve teži, naročito poslije 1737, kada je, za vrijeme novog austrijsko-turskog rata 1737 do 1739, pod pritiskom teških prilika, u želji za oslobođenjem, podigao ustanak i patrijarh Arsenije IV., pa poslije neuspjeha s nešto naroda jedva živ izbjegao pod austrijsku vlast.

Otuda Turci nisu imali više vjere u Srbe, te su, u sporazumu s carigradskim patrijarsima, počeli postavljati Grke za pećske patrijarhe. Prvi Grk patrijarh P. P. bio je Vićentije III. Karađža, koji se spominje kao srpski patrijarh do 1746, kasnije kao halkidonski mitropolit i najzad 1760 kao carigradski patrijarh. Grci patrijarsi postavljali su i za episkope samo Grke, te su zajedno globili srpski narod i pljačkali crkve i manastire. Uticaj Grka Fanariota učinio je, da su se otuda i na pećskom patrijarškom prijestolu vrlo brzo mijenjali patrijarsi, kao što je to već od 17 vijeka bio običaj na carigradskom i ohridskom prijestolu. Stoga se za ne puna tri decenija, poslije bijega patrijarha Arsenija IV., od 1737—1766 na pećskom prijestolu izmijenilo 10 patrijarha, 5 Grka i 5 Srba. Sve je to učinilo, da je ugled pećskih patrijarha u drugoj polovini 18 vijeka sasvim pao, i da se P. P. silno zadužila državnoj blagajnici i privatnim vjerovnicima. To teško stanje P. P. iskoristio je energični carigradski patrijarh Sanmilo I. (1763—1768) za svoje ciljeve, i spremio je teren, da ukine autokefalnost P. P. i da sve njeno područje podvrgne svojoj jurisdikciji. Posljednji Srbin pećski patrijarh bio je Vasilije Brkić, rodom iz Srijemskih Karlovaca (1763—1765). Njega su Grci optužili pred turskim vlastima kao uhodu i izdajnika, te je aprila 1765 poslan u progonstvo na otok Cipar, a na njegovo mjesto poslan je iz Carigrada Grk Kalinik II. Ovaj je uskoro, po sporazumu s carigradskim patrijarhom Samuilom L, podnio ostavku, i opisavši teško materijalno stanje P. P., zajedno s ostalim Grcima episkopima P. P., predložio sultanu, da se P. P. ukine i sjedini s carigradskom. Samuilo je uspio da uvjeri sultana, da je ukidanje P. P. i njeno sjedinjenje s carigradskom patrijaršijom potrebno i iz državnih interesa, jer će državna blagajna moći uredno dobivati propisani danak za P. P. i utjerati sav zaostali dug, a uz to će Grci episkopi umjeti bolje čuvati Srbe u vjernosti sultanu, nego njihovi episkopi, koji su uvijek pokazivali sklonost austrijskomu cesaru i ruskomu caru. Pred takovim razlozima sultan Mustafa III. je 13/9 1766 izdao ferman, kojim se ukida P. P., s tim, da sav njen dug plati carigradska patrijaršija i u buduće, odvojenom sumom od svoga danka, redovno plaća godišnji danak, određen za teritorij ukinute P. P.

Poslije ukidanja P. P. svi njeni mitropoliti i episkopi srpske narodnosti skinuti su sa svojih katedara, a na njihova mjesta su postavljeni Grci, koji su brzo od srpskih crkava, svećenstva i naroda naplatiti dug i danak P. P., pa zatim pokupili darove za carigradsku patrijarsi ju i obogatili sebe. Srpski mitropoliti i episkopi ukinute P. P., njih devet (štipski, samokovski, skopski, niski, novo-pazarski, užički, hercegovački, bosanski i beogradski), molili su, preko crnogorskog vladike Vasilija Petrovića, zaštitu ruske crkve i države, i tražili su da se P. P. održi. Ali se tada na ruskom dvoru radilo na tzv. grčkom projektu (na obnovljenju Vizantije), i srpski vapaji su ostali bez uspjeha. Grci su, međutim, odmah uzeli vlast u svoje ruke na području ukinute P. P. Patrijarh Vasilije Brkić otišao je u Rusiju, gdje je umro 1772, a Srbi episkopi ostali su dijelom u zatočenju, dijelom su se sami povukli u Sv. Goru ili druge manastire, i pomrli su kao izagnanici. Njihova mjesta zauzeli su gotovo sami Grci. A da bi se sasvim zatro i trag P. P., u Peći nije postavljen episkop, već je patrijarški manastir, s cijelom starom hvostanskom eparhijom, potčinjen je prizrenskom mitropolitu. Patrijarhe u obnovljenoj P. P. birao je zbor srpskih mitropolita, episkopa, igumana i drugih crkvenih i narodnih predstavnika. Izabranog je sultan beratom potvrđivao. Da se spriječe zloupotrebe i neredi poslije smrti patrijarhove, neki su patrijarsi još za svoga života, u dogovoru s crkvenim i narodnim predstavnicima, birali sebi nasljednika. Tako je postupio već prvi patrijarh Makarije, ustupivši još za života svoj prijesto Antoniju. Slično je učinio u 17 vijeku i Maksim s Arsenijem III., a u 18 vijeku Mojsije Rajović s Arsenijem IV. No za ratnih i drugih vanrednih prilika i sami su Turci, a kasnije carigradski patrijarsi u sporazumu s Turcima, postavljali pećske patrijarhe. Patrijarsi su imali dužnost, da za svoje imenovanje polože u državnu blagajnu 2.000 dukata (u 16 vijeku), i uz to da daju propisani godišnji danak za P. P. (od 100.000 groša u 18 vijeku). Osim toga, prilikom svake promjene na carskom prijestolu morali su i patrijarsi, kao i svi državni činovnici, obnavljati berate na svoje dostojanstvo i zato plaćati posebnu taksu, Kao vrhovne narodne starješine i u svjetovnim poslovima, patrijarsi su bili odgovorni sultanima i za vjernost i odanost podanika svoje vjere.

U početku 17 vijeka pećski su patrijarsi imali neko vrijeme pod svojom vlašću oko 40 mitropolija i episkopija, ali za ratova i raseljivanja narodnog, tokom 17 i 18 vijeka, propala je gotovo polovina tih eparhija. Stoga su poslije mira kod Požarevca 1718, kada je Austrija dobila i veliki dio sjeverne Srbije, bile samo 22 srpske eparhije. Samo 10 od toga broja potpadalo je direktno pod P. P., a 12 pod nešto kasnije (1726) udruženu beogradsko-karlovačku mitropoliju pod austro-ugarskom vlašću. Beogradskim mirom (1739) postali su Dunav i Sava sjeverne granice između Turske i Austrije, pa ujedno i između P. P. i karlovačke mitropolije. Otada, pa do konačnog ukidanja, P. P. je imala 13 eparhija, i to: 6 u Srbiji (Beograd, Valjevo, Niš, Novi Pazar, Prizren, Skoplje i Štip), po 2 u današnjoj Bugarskoj (Ćustendil i Samokov) i Bosni (Sarajevo i Zvornik), a po l u Crnoj Gori (Cetinje) i Hercegovini (Mostar).

Kao vrhovne crkvene starješine, patrijarsi su imali gotovo neograničeno pravo, da u smislu kanonskih propisa upravljaju cijelom srpskom crkvom u granicama P. P., da postavljaju i zbacuju mitropolite i episkope, da nadziru njihov rad i da im sude za prestupe. To je obično činjeno u sporazumu s Arhijerejskim Saborom, koji se jedanput ili dvaput godišnje sastajao. Ali su pojedini patrijarsi obavljali sve to i sami. Bivalo je međutim slučajeva, da su za episkope postavljani i izabranici samog naroda i sveštenstva pojedinih eparhija. Patrijarh je i inače sazivao episkope na savjet, a po potrebi i narodne prvake. S njima je odmjerivao porez na narod, od koga se imao plaćati patrijaraški harač sultanu; s njima je vijećao i zaključivao o svim važnijim crkvenim i narodnim, prosvjetnim i kulturnim potrebama. Iz toga običaja razvili su se kasnije srpski crkveno-narodni sabori u karlovačkoj mitropoliji pod austro-ugarskom vlašću. Za jačanje vjerske i narodne svijesti od osobite je koristi bio običaj, da patrijarsi lično pohađaju svoju patrijaršiju, te da zalaze i u malena sela, da služe svečana arhijerejska bogosluženja, da čitaju narodu molitve, uče ga i savjetuju. A narod ih je zato darivao stokom, ćilimovima, čarapama i drugim proizvodima. Na svojim posjetima patrijarsi su jahali na konju, bogato ukrašenom; u ljevici su držali uzdu a desnicom su blagosiljali narod, koji je pred njima padao na koljena. Pred patrijarhom su đakoni nosili veliki patrijaraški krst, a za njim žezlo. U običnim prilikama patrijarha su pratila po dva kavaza (oružane sluge), a kada je išao u pastirsku posjetu u narod, imao je veliku oružanu pratnju na konjima i pješice. Narod se odnosio prema patrijarhu sa straho-poštovanjem i bojao se naročito njegove kletve (anateme), koju su oni bacali na nepokorne i nepopravljive griješnike, i davali ih svečano po crkvama proglašivati.

Kao svjetovne narodne starješine (milet-baše), imali su patrijarsi i episkopi pravo, da sude i svjetovnjacima, ne samo u bračnim, oporučnim i nasljednim poslovima, nego i u mnogim drugim građanskim sporovima. Na takvim sudovima obično se nastojalo, da se parničari izmire i nagode; ako to nije pošlo za rukom, crkveni su se predstavnici, osim kazne globom i tamnicom, služili i raznim drugim kaznama, pa i prokletstvom. Pri suđenju su se oslanjali najviše na običajno pravo, a zatim na krmčiju i Dušanov Zakonik. Za izvršenje presuda imali su i svoju policiju, kavaze. Kao narodni starješine patrijarsi i njihovi episkopi bili su ujedno i glavni posrednici i zastupnici Srba kod turskih vlasti, a po potrebi i njihovi zaštitnici od obijesti nesavjesnih činovnika i spahija. U svjetovnim stvarima patrijarsima je mogao suditi samo carski sud u Carigradu, a po zakonu, bez njihova znanja i odobrenja, nitko nije smio zatvoriti srpskog sveštenika. Ali je u turskoj administraciji, naročito 17 i 18 vijeka, i u tome bilo velikih zloupotreba, pa je na pr. patrijarh Atanasije I, na privatnu tužbu jednog čovjeka, držan zatvoren u kuli Nebojši kod Beograda nekoliko mjeseci (1711). Patrijarsi su bili zakoniti nasljednici ne samo svih episkopa, nego i svih Srba u P. P., koji umiru bez nasljednika i bez oporuke. Postepeno je ušlo u običaj, naročito kod Srba pod austro-ugarskom vlašću u 18 vijeku, da imućniji ljudi na samrti zavještaju za svoju dušu ponešto i P. P., koju su izbjeglice uvijek poštovali, kao jedini ostatak nekadašnje slave i moći, te su joj slali bogate darove, i pored strogih zabrana austrijskih vlasti, i po svojim crkvama držali naročite kutije za kupljenje priloga u korist P. P.
Poznata su ova imena pećkih patrijaraha:

Janićije II (9/4. 1346—3/9. 1354; crkva ga smatra svetiteljem),
Sava IV (29/11. 1354-29/4. 1375);
Jefrem (3/10. 1375—1382; takođe svetitelj),
Spiridon (1382—1387),
Danilo III (1389),
Sava V (1389—7/10. 1404),
Danilo IV (1406),
Ćirilo I (1407—1419),
Nikon (1420—1435),
Teofan (1446),
Nikodim II (1446—1452),
Arsenije II (1457. do 1463)

Arhiepiskopi i mitropoliti, koji su držali presto Sv. Save:
Janićije (1506),
Jovan (1508),
Teodosije (1520),
Marko (1524),
Pavle (1530—1541),
Teofan i Josif (1544)

Patrijarsi obnovljene Pećke patrijaršije:
Makarije (1557—23/10. 1574),
Antonije (1572—1575),
Đerasim (1575—1586),
Savatije (1587),
Nikanor, Jerotije (1589, 1591),
Filip (1592),
Jovan (1592—14/10. 1614),
Pajsije (1614—1648),
Gavrilo I Rajić (1648 do 1655—30/8. 1659),
Maksim (1655—1674 do 1681),
Arsenije III Crnojević (1674. do 1690—28/10. 1706),
Kalinik I Skopljanac (1691—16/8. 1710),
Atanasije I (6/1. 1711—23/4. 1712),
Mojsije Rajović (6/10. 1712—1725—1726),
Arsenije IV Jovanović (1725—1737—18/1. 1748),
Janićije III Grk (1737—1746),
Atanasije II Gavrilović (1747—1/4. 1752),
Gavrilo II Sarajevac (1752),
Gavrilo III Grk,
Vićentije Stefanović,
Pajsije II Grk,
Gavrilo IV Grk (1758),
Ćirilo II (1759),
Vasilije Brkić (1763—1767, 1772) i
Kalinik II Grk (1765—1766).

Ovaj manastir se nalazi na spisku Uneskove Svetske baštine.

http://www.dodaj.rs/f/2L/fg/2k8WsYUm/pp1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/3Z/or/2Ez28aNz/pp2.jpg

http://www.dodaj.rs/f/3J/oK/3eDZQpqu/1/silazakuadpp3.jpg

[Zazijavalo]

ova tema nije vezana za ličnosti ktitora, koliko sam ja razumela....nego za manastire, njihov istorijat....i unesco je kriv kad naše svetinje uzima pod zaštitu, jel?
sad, treba gračanicu sravniti sa zemljom zato što zazi kaže da je milutin bio lud?

Žalosno je da je čitava ta srednjovekovna srpska država (od pada pod rišćanstvo do oslobađanja od Turaka) ostavila tako malo.
Ostavila je otprilike onoliko koliko je ostavila neolitna kultura. Oni su ostavili Stounhendž, a srpski vladari i pored tolikog guljenja naroda, nisu ostavili više od zidurina.

Zazi, naravno, ne traži da se poruši Gračanica, niti traži da se kamenje iz Stounhendža upotrebi za popravku drumova.
No, indikativno je da je Stounjendž preživeo od kamenog doba do danas. Ni jedan izvorni srpski paganski hram nije preživeo najezdu rišćana. To je jedina bitna činjenica o kojoj svedoče srpski manastiri.

[причалица]

pa preživeo je stounhendž, jer ga niko nije pljuvio od ondašnjih, kao što ovdašnji pljuju po svojim zadužbinama....a mi srbi smo majstori da (pošto nam nije dosta štio nam i drugi đubre ubacuju u dvorište) dodatno pravimo đubre i još raspredamo o tome.
i neću više s tobom da raspravljam na temu, kako ti kažeš, rišćana.

[Zazijavalo]

Ideja je da Englezi imaju Stounhendž, a mi nemamo recimo Perunov hram.
A hramovi posvećeni slovenskim bogovima nisu se srušili od pljuvanja nego su ih porušili rišćani. Kolaboracionisti sa okupatorima, to jes.
E, sad mož više da ne razgovaraš na tu temu. :pusi:

[причалица]

koji ti komunjarski rečnik imaš...gde si ga pokupio, majke ti?

[Zazijavalo]

Šta ti miriše na komunjare? Stounhendž? :raz_067:

[причалица]

Šta ti miriše na komunjare? Stounhendž? :raz_067:

ne, nego ti i kolaboracionisti.

[Zazijavalo]

Ono, bile ove vrućine... :rumenko:

Kolaboracionisti ne mirišu na komunjare nego na saradnike okupatora. Prvo su navallili rišćani. Švabe su došle znatno kasnije, a načinile su znatno manje štete od ovih. :huh:
U oba slučaja, našao bi se kakav izdajnik da prigrli stranu veru u prvom, odnosno ideologiju u drugom slučaju.

[причалица]

i sve to samo srbi, jelte....

[Zazijavalo]

Saradnika okupatora bilo je posvuda gde je bilo okupacije.
Jedino, General Peten ostao je maršal Peten, a Draža postao nacionalni junak. E, to ima samo kod Srba. :lol:

[причалица]

Manastir Crna Reka

Manastir Crna Reka je monaška isposnica usred planina Južnog dela centralne Srbije, smeštena u klisuri Crne Reke. Okružena je visokim stenama i bujnim stoletnim šumama. Potiče iz trinaestog veka kada je sagrađena omanja crkva u jednoj velikoj pećini iznad korita Crne reke. Uskoro su monasi isposnici sazidali svoje kelije oko crkve, ozidali pećinu i podigli mali drveni pokretni most preko suvog korita reke. Velikim čudom Božjim reka ponire neposredno iznad manastira i ponovo izranja iz zemlje nakon nekoliko stotina metara svog podvodnog toka. U petnaestom veku u manastiru je živeo čuveni podvižnik Sveti Joanikije Devički sa svojim monasima. Svetitelj je kasnije bio prešao u područje Drenice gde se danas nalazi manastir Devič.

Crna Reka je bila dugo vremena napuštena. Tek 1979. godine današnji Episkop raškoprizrenski Njegovo Preosveštenstvo gospodin Artemije nastanio se u pustom manastiru i oko sebe ubrzo okupio mlado bratstvo. Posle svog izbora za episkopa vladika Artemije je uz pomoć crnorečkih monaha postepeno obnovio i ostale muške manastire raškoprizrenske Eparhije. Manastirsko bratstvo trenutno broji 28 člana.

Istorija manastira
Manastir Crna Reka nalazi se na tromeđi između Kosovske Mitrovice, Rožaja i Novog Pazara, u ataru sela Ribariće. Udaljen je od Ribarića oko dobar sat hoda ili 15-ak minuta kolima. Podignut u pećini klisure Crne Reke na obroncima Mokre Gore, manastir je jedinstvena graditeljska celina od značaja ne samo za Srbiju.

Bogomolja priljubljena uz surovu liticu leve obale rečnog korita, iznad kojeg se dižu ogromni grebeni ogranaka Mokre Gore, most iznad vododerine preko kojeg se u svetinju ulazi, surovost prirodnog ambijenta, čist, ničim zagađen vazduh, kristalno bistra planinska voda "ispod bukovih žila", i apsolutna tišina, narušavana jedino cvrkutom po neke ptice ili jutarnjom pesmom slavuja, - sve to osvaja oko i srce posetioca.

Pouzdanih pisanih izvora o ktitoru i vremenu gradnje manastira – nema. No sačuvano predanje, kao i pojedini članci i studije naših istoričara umetnosti, svedoče da manastir potiče iz XIII ili eventualno XIV veka. Ko je ktitor manastira ne zna se, ali bi se moglo reći: ktitor je veliki nemanjićki duh, koji je obitavao u trošnom telu nekog nama nepoznatog bogoiskatelja i zadužbinara. Zna se pak sigurno da je pećina u kojoj je bogomolja manastira smeštena osvećena podvizima i molitvama velikog srpskog čudotvorca – svetog Joanikija Devičkog, koji se najpre podvizavao ovde u Crnoj Reci, pa kad je pronađen i otkriven, on, smireni monah, da bi izbegao slavu i poštovanje, pobegne i sakrije se od ljudi u neprohodne šume Drenice, gde je produžio svoj bogougodni podvižnički život, i gde je skončao u Gospodu, na mestu gde se sada nalazi Devič.

Manastir kroz vekove nikada nije rušen, te je sačuvao svoju prvobitnu fizionomiju. U njemu se čuva i najdragoceniji srpski fresko živopis XVI veka. Međutim, najveća vrednost koja se čuva u manastiru, jesu svete i celebne mošti prepodobnog oca našeg Petra Koriškog, srpskog podvižnika iz XIII veka, koji je živeo i podvizavao se nedaleko od Prizrena, u selu Korišu, gde nedaleko od Markovog manastira i do danas postoji njegova isposnica. Njegovo sveto i čudotvorno telo preneto je u ovaj manastir negde u XVI veku, verovatno kao u skrovitije mesto.

U drugoj polovini XVII veka, kad su nastala teška i nesigurna vremena turske odmazde, iz manastira Sopoćana prenete su u manastir Crnu Reku i mošti svetog Kralja Stefana Prvovenčanog, odakle su posle devet godina vraćene u Studenicu.

U manastiru je početkom XVIII veka postojala pisarnica u kojoj su pisane i prepisivane bogoslužbene knjige, a pored toga, verovatno, i škola za monahe. Uloga manastira u životu naroda ovoga kraja kroz vekove bila je ogromna. Od davnina pa sve do danas manastir je duhovna oaza u kojoj se od moštiju svetog Petra čudotvorca traži olakšanje i uteha u mnogim nevoljama i bolestima. Bolesnici su i danas česti posetioci ove izuzetne svetinje.

U manastiru Crna Reka je u tursko vreme (početkom XX veka) otvorena prva osnovna škola za srpsku decu na teritoriji čitavog Ibarskog Kolašina. Škola je bila smeštena u za to posebno podignutom manastirskom konaku, koji i u vreme pisanja ovog članka, posle više od 80 godina od nastanka služi potrebama manastira čiji se deo detaljno renovira. U okolnim selima (kao u okolini Tutina, Brnjaku, Oklacima i dr.) još se može sresti po neki starac koji je ovde učio i završio školu tada internatskog tipa.

I pored sve svoje izuzetne lepote i znamenitosti, manastir Crna Reka je dugo bio skoro nepoznat van svoje uže okoline. Tek od skora, izgradnjom mosta na jezeru kod Ribarića i popravkom prilaznog puta, manastir Crna Reka, kao redak dragulj srpske srednjevekovne kulture, izlazi iz relativne anonimnosti u kojoj obitava već punih 700 godina.

http://www.dodaj.rs/f/2h/hB/4CltTsjN/cr1.jpg

http://www.dodaj.rs/f/2S/ps/1QfCxxue/cr2.jpg

http://www.dodaj.rs/f/3I/ub/247ItMLK/cr3.jpg

[Zazijavalo]

... I pored sve svoje izuzetne lepote i znamenitosti, manastir Crna Reka je dugo bio skoro nepoznat van svoje uže okoline.
A onda je iznenada postao poznat. Po lopati. :mrgreen:

[причалица]

A onda je iznenada postao poznat. Po lopati. :mrgreen:

pa kad srbi vole televiziju i olju bećković više od manastira.

[Zazijavalo]

Lopata je teža od Olje Bećković :mrgreen:

[причалица]

Lopata je teža od Olje Bećković :mrgreen:

možda bukvalno.

[Zazijavalo]

Bukvalno sigurno. :pusi:

[причалица]

Tu je kao monahinja živela majka Svetog Save


http://www.dodaj.rs/f/6/g6/XXKfuk9/bogorodica-1.jpg

Ostaci drevne svetinje (Foto Slavica Berić)

Kuršumlija se našla na turističkim mapama zahvaljujući Đavoljoj varoši, u koju hrli na hiljade posetilaca iz zemlje i sveta, ali uglavnom ne zna da je tu u prvoj prestonici Stefana Nemanje podignut prvi hram posvećen Svetoj Bogorodici još 1156. godine, od koga je malo ostalo: dva stuba portika na zadnjoj strani, zidovi od opeke, oltarska apsida... Zašto je prepušten zubu vremena manastir jedinstven u Srbiji po arhitekturi, građen po ugledu na carigradske crkve 11. veka, u kome je živela majka Svetog Save, a posle o njemu brinula sultanija Mara?

– Pre godinu dana pokrenuli smo inicijativu i uputili zahtev Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Nišu, da se obnovi manastir Svete Bogorodice u Kuršumliji, prvi od oko 200 manastira izgrađenih u epohi Nemanjića – rekao nam je direktor sektora za razvoj turizma „Planike” Radovan Tanasković dodavši da su u Kuršumliju tim povodom dolazili i iz Ministarstva kulture Republike Srbije.

„Planika” bi uložila deo sredstava u obnovu ovog spomenika kulture od izuzetnog značaja, brojni su i donatori spremni da to učine, koliko nam je poznato urađen je i projekat, ali bi prvo trebalo uraditi arheološka istraživanja, pojašnjava naš sagovornik.

Bele Crkve

Veliki srpski župan Stefan Nemanja je svoju političku karijeru i važno poglavlje u istoriji Srbije započeo u današnjoj Kuršumliji, gde je bila njegova prva prestonica više od 30 godina. Tu je sazidao prve zadužbine: manastire Svete Bogorodice (1159. godine) i Svetog Nikole (od 1165. do 1168) a onda, pošto je odatle proširio državu, seo na presto velikih župana u Rasu.
Važno je istaći da su ova dva manastira ne samo vremenski nego i arhitektonski na početku nemanjićke epohe. Oni ne samo da su imali uticaj na potonje građevine zidane u doba Nemanjića, već su promenili čak i ime mesta u kome su sazidani. Bili su pokriveni olovnim pločama koje su blještale na suncu i videle se nadaleko, pa je po njima staro slovensko ime Toplica, kako se nekada nazivala Kuršumlija, zamenjeno novim nazivom Bele Crkve. Tek posle prve i druge seobe Srba 1690. i 1737. godine, kada su Arnauti naselili opustošeni kraj, novo ime polako pada u zaborav. Obe su crkve porušene, a olovni krov izliven u kuršume. Neki smatraju da je otuda današnje ime Kuršumlija, ali po mišljenju turkologa, ono vodi poreklo iz staroturskog jezika, na kojem znači Bele Crkve.

Od uspostavljanja autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve 1219. godine, Kuršumlija je i sedište Belocrkvanske episkopije, a od osnivanja Srpske patrijaršije i sedište Arhiepiskopije.

Anin drugi dom

U blizini ušća reke Kosanice u Toplicu, na putu ka selu Pepeljevac, gde je nekada prolazio rimski put a danas železnica iz Niša za Kosovo Polje, nalazi se ruševina prve Nemanjićeve zadužbine.

Crkva Svete Bogorodice je podignuta na mestu starijeg hrama. Zato je jedna od pretpostavki da je Nemanja u stvari obnovio hrišćansku crkvu iz 6. veka. Zidana je spolja opekom, a iznutra od opeke i kamena. Istorija beleži da se Nemanja posle povlačenja sa vlasti 1196. godine zamonašio, kao i njegova supruga Ana, u crkvi Svetih Petra i Pavla u Rasu. Tom prilikom su uzeli monaška imena Simeon i Anastasija.

Prvu godinu svog monaškog života Simeon je proveo u Studenici. U jesen 1197. godine Simeon se pridružio sinu, Svetom Savi, na Svetoj Gori. Tamo je uz dozvolu vizantijskog cara 1198. godine počeo gradnju manastira Hilandara.

Anastasija je ostala u manastiru Svete Bogorodice u Kuršumliji. Majka najvećeg srpskog svetitelja Save bila je kćerka vizantijskog cara Romana IV Diogena. Ana je rodila dva sina, Vukana i Stefana, a znatno kasnije, kada je imala skoro 50 godina, najmlađe dete Rastka, kasnije monaha Savu. Nema sumnje da je grčki jezik Sava naučio od majke.

Anastasija je preostalih pet godina provela u manastiru, gde je preminula u 75. godini, 21. juna 1200, četiri meseca nakon upokojenja njenog supruga (Stefan Nemanja, monah Simeon, usnuo je u 86. godini u manastiru Hilandaru, 13. februara 1200.).

O manastiru Svete Bogorodice se neko vreme, u 15. veku, starala i sultanija Mara, kćerka Đurađa Brankovića i žena turskog sultana Murata Drugog, koja je u neposrednoj blizini imala dvor.

Turci su crkvu u više navrata rušili i palili, ali je ipak nisu do kraja uništili. Priča se da je neki obesni poturica u 13. veku porušio deo crkve i od tog materijala napravio vodenicu na Toplici, koju mu je ubrzo nabujala voda odnela.

Interesantno je da je u blizini crkve otkriven nakit, prvi primerak ove vrste nađen na teritoriji Srbije.

Manastir je zapušten posle Velike seobe Srba, nakon čega su Osmanlije skinule olovni krov, čime je započelo njegovo zarušavanje. Vremenom su manastirske građevine porušene, kao i sama crkva od koje je opstao samo deo koji je istraživan 1921. godine i očišćen od rastinja. Konzervacija je rađena i 1948. godine, kao i nedavno, ali u manjem obimu. Crkva, u narodu poznata kao Petkovača (jer se oko nje svake godine na Veliki petak okupljaju vernici), samo je delimično obnovljena. Ostaje nada da će se što pre naći sredstva za obnovu ove svetinje.

S. Berić
objavljeno: 30.01.2011. ''Politika''

[причалица]

Stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture otkrili su u porti manastira Studenica ostatke dve crkve iz 13. veka, izjavio je danas arheolog Marko Popović.
http://www.blic.rs/data/images/2012-08-22/268151_manastir-studenica-foto-shutterstock_f.jpg?ver=1345644756
Manastir Studenica

- Interesantno je da su ove dve crkve postradale krajem 14. veka, obe su spaljene, nisu nikada obnovljene i na tom mestu više nikada ništa nije građeno - rekao je Popović agenciji Beta.

Popović je rekao da se ostaci dve crkve nalaze na istočnoj strani manastira i da će pronađeni komadi trpezne keramike biti preneti na ispitivanje u Beograd.

Marko Popović je kazao da zahvaljujući trogodišnjim arheološkim istraživanjima ove godine konačno otklonjena dilema da li je bedem oko manastira Studenice građen u vreme Stefana Nemanje, ili ranije.


Zašto je Stefan Nemanja od Studenice pravio tvrđavu?

http://www.blic.rs/data/images/2012-08-22/268183_stefan-nemanja_hf.jpg?ver=1345645016
Sv. Simeon (Stefan Nemanja) na fresci u Studenici

- Bilo je mnogo različitih hipoteza, međutim ove godine arheološki podaci nepobitno su pokazali da je bedem građen istovremeno kada i crkva, a to znači da je Stefan Nemanja zamislio Studenicu kao utvrđeni manastir - kazao je Popović.

On je dodao da u tom istorijskom periodu izgradnja utvrđenih manastira nije bila uobičajena, i da su tek krajem 15. veka zbog opasnosti od Turaka podignuti bedemi oko manastira Ravanice, Manasije i drugih.

- Postavlja se pitanje šta je nateralo Stefana Nemanju da svoju glavnu zadužbinu opaše bedemima koji predstavljaju pravo utvrđenje, i to je tema o kojoj ćemo morati da razmišljamo i da je proučavamo - rekao je Popović.

Prema njegovim rečima, istraživanja u manastiru Studenica koje finansira Ministarstvo kulture, ove godine su započeta 15. jula i planirano je da budu završena 15. avgusta.

- Ove godine nećemo stići da obavimo kompletna iskopavanja, ali kako smo došli skoro do kraja, verujem da će se iduće godine za mesec, ili mesec i po dana, konačno završtiti arheološka istraživanja u Studenici - ocenio je Popović.

Manastir Studenica je u drugoj polovini 12. veka sagradio Stefan Nemanja, osnivač srednjevekovne srpske države, a Bogorodičina i Kraljeva crkva sagrađene su od belog mermera i sadrže neprocenjive kolekcije vizantijskih živopisa iz 13. i 14. veka.

izvor: www.blic.rs

[причалица]

Radovi na srednjovekovnom manastiru Manasija, zadužbini despota Stefana Lazarevića kod Despotovca, obavljaju se u većem obimu zahvaljujući boljem finansiranju Ministasrtva kulture i treba očekivati da budu završeni do 2018. godina kada manastir obeležava 600 godina od izgradnje.
http://www.blic.rs/data/images/2012-08-22/268128_manastir-despotovac-foto-jelena-vucetic_ff.jpg?ver=1345631781
Manastir Manasija

- Radovi na obnovi Manasije traju relativno dugo i odvijali su se uz prekide nekad kraće, nekad duže, a poslednjih godina, zahvaljujući jednom boljem finansiranju od strane Ministarsva kulture, radovi su obavljeni u većem obimu - rekla je Tanjugu savetnik Republičkog zavoda za zaštitu spomenika Gordana Simić.

Ona je ocenila da će, ako se finansiranje nastavi istim tempom, u naredne četiri godine mogla bi da budu završena arheološka istraživanja u manastirskoj porti, veći deo radova na manastirskoj trpezariji i okončani radovi na manastirskom utvrđenju, istakla je Simić.

Simićeva, koja više od 20 godina radi na obnovi Manasije i za sebe kaže da poznaje svaki kamen ugrađen u ovaj manastir, dodala je da su ove godine obavljena arheološka iskopavanja u planiranom obimu i da upravo započinju radovi na manastirskoj trpezariji.

Trenutno se izvode radovi na spoljnom odbrambenom bedemu, istakla je ona.

- Manastir 2018. godine obeležava 600 godina od završetka gradnje, taj događaj važan ne samo za Manasiju već za celu Srbiju ubrzaće radove i očekujemo da do 2016, 2017. godine završimo radove koji su vezani za manastir - rekla je Simićeva.

Ona je potsetila da su arheolozi ove godine, u jugozapadnom delu porte, uz objekat manastirske trpezarije, otkrili ostatke “jedne jako velike zidane peći što sasvim sigurno govori da su se tu nalazile prostorije namenjene kuhinji, pekara, odnosno onaj ekonomski deo koji opslužuje trpezariju”.

Simićeva je podsetila da je 2006. godine, prilikom arheoloških radova u manastirskoj crkvi, u njenom jugozapadnom delu otkriven grob despota Stefana Lazarevića.

- Da se radi o despotu Stefanu Lazareviću potvrdile su sve analize uključujući i DNK - rekla je Simić, koja će uskoro o Manasiji objaviti knjigu.

izvor: ''Tanjug''