Man
14-12-2009, 16:38
Najstarija sačuvana beogradska kafana i mesto gde se prvi put pojavio bilijarski sto je „Znak pitanja“. Srpski dobrovoljci prijavljivali su se za Sremski front u „Zlatnom konju“, a u „Kolarcu“ je organizovan prvi sajam knjiga
Rođena sestra čuvenog Bajlonija, kožarskog radnika, Čehinja udata u Srbiji, kada je brat hteo da pođe u Ameriku, posavetovala ga je da mu nema bolje Amerike od Srbije. Bajloni je poslušao svoju sestru, došao u Beograd, otvorio pivaru i ispostavilo se da je savet bio više nego koristan. Kožarski radnik postaje čuveni gazda - priča doktor Vidoje Golubović, autor knjige „Mehane i kafane starog Beograda“, zavaljen u udobnu fotelju restorana u hotelu „Balkan“, nekoliko sati pred početak promocije nove knjige.
Zaljubljen u prošlost
Doktor Golubović nije kafanski čovek. Naručuje kafu. Nije ni Beograđanin, ali zaljubljen je u romantičnu prošlost prestonice, u ibrike, u bokale, frakliće, čokanjčiće, koji su prethodili flašama i čašama, u sofe pokrivene ćilimima, astale ogrnute starinskim stolnjacima, u balove, burad, u izvornu pesmu, u violinu, u domaćina domaćinski raspoloženog... Takva ljubav bila je motiv da posle knjige „Beograd ispod Beograda“, napiše, preksinoć promovisanu povest, beogradske kafane.
Kako govori, kafana, najvažnija institucija u našoj istoriji od sredine devetnaestog veka, pa reklo bi se do danas, osnovana je zbog ispijanja kafe.
- Kafana, na turskom jeziku, znači kuća u kojoj se pije kafa. U šesnaestom veku Turci osvajajući Evropu grade džamije, karavan-saraje, hanove i „kuće u kojima se pije kafa“. Beograd 1522. godine postaje prvi od evropskih grad, koji dobija kafanu. Ona se nalazila negde na starom Dorćolu. Vremenom „najvažnija institucija“ dobiće nove dimenzije. U kafani se osnivaju prva srpska sportska društva. „Građanska kasina“ bila je mesto gde je osnovana berza. Srpski dobrovoljci prijavljivali su se za Sremski front u „Zlatnom konju“, a u „Kolarcu“ je bio organizovan prvi sajam knjiga. U kafanama su bile izvedene prve pozorišne predstave i filmske projekcije. Prva sijalica u Beogradu zasijala je u kafani „Hamburg“ ili „Proleće“, u Masarikovoj ulici, na mestu gde se danas, možda slučajno nalazi, zgrada „Elektrodistribucije Beograd“, a prvi telefon zazvonio je u kafani „Tri lista“ - priča Golubović dodajući da su se i epizode političke istorije odigravale u kafanama - Knez Miloš je na Svetoandrejskoj skupštini vraćen na vlast, a ona je održana nigde drugde, nego u pivari.
Kako je poznato, najstarija sačuvana beogradska kafana i mesto gde se prvi put pojavio bilijarski sto, „Znak pitanja“, takođe se vezuje za ime ovog vladara. Vlasnik „Znaka pitanja“ bio je Naum Ičko, trgovački konzul Kneza Miloša, da bi 1878. godine kafana postala vlasništvo Ećim Tome, ustaničkog vidara, koji je izlečio pomenutog kneza. Kasnije menjaju se vlasnici, pa i imena. „Kod pastira“ bio je jedan od naziva kafane u Ulici kralja Petra Prvog u vreme kada je njom gazdovao neki Užičanin. Sledeće ime koje će nositi bilo je „Kod Saborne crkve“. Međutim, to je naziv koji se neće svideti crkvenim vlastima, te će biti promenjen posle samo nekoliko sati.
- Kako vlasnici, nisu odmah smislili novi naslov stavljen je znak pitanja kao privremeno rešenje i to ime ostalo je do dana današnjih - objašnjava doktor Golubović.
- Imena koja su tada davana mehanama i kafanama, nisu nastajala slučajno, već su mnogo govorila o asocijacijama i dešavanjima koje su pamtili gosti. Kafana „Kičevo“ bila je popularnija po nazivu „Krvava kafana“. Tamo su se skupljale badjavdžije i bilo je čestih tuča, a da je ovaj pridev imao smisla govori i podatak da kada je objekat srušen u sanitarnom čvoru otkrivena je gomila sakrivenih noževa.
Prvi gosti kafana bili su sitni trgovci, piljari i patroldžije. Ne mnogo posle „gospodari“ gostionica postaju književnici, glumci, umetnici, novinari, a njihove životne priče nižu se kao kratke fabule u Golubovićevoj povesti beogradskih kafana.
Anegdote
- Đura Jakšić, Tin Ujević, Nušić, Sremac, Čiča Ilija Stanojević...životni i stvaralački vek proveli su u „Tri šešira“, „Dva jelena“, „Kod kočijaša“. Sačuvana je jedna anegdota o Đuri Jakšiću. Lični lekar zabranio mu je da pije. Posle nekog vremena isti lekar zatiče Jakšića za kafanskim stolom i pita ga: „Šta radiš tu?“. Đura mu odgovara: „Ugađam, a nikako mi ne ide. Ceo dan hoću da ugodim da u isto vreme imam i vino i vodu, a nikako da se to desi“. Druga priča u kojoj se pojavljuje Jakšić kao akter je o nastanku slike „Sedam Švaba“. Naime, Jakšić je pio u kafani „Kod kočijaša“, bio je dužan i umesto novcem odužio se gazdi, naslikavši sedmoricu Nemaca, zidara, koji su se mogli videti kroz prozor kafane.
Janku Veselinoviću, kako piše Golubović u „Mehanama i kafanama starog Beograda“, a kako je sam Veselinović poverio prijateljima jedne večeri u „Tri šešira“ kafana je spasla život. Jedne kišne večeri, trula greda, koja je držala krov nad pesnikovim krevetom, srušila se na postelju. Pesnik je prošao ne povređen jer se ova nezgoda zbila pre ponoći, dok je on boravio u Skadarliji.
Priča o boemima i beogradskim gostionicama teško se može sabiti u razgovor zakazan za nekoliko poslepodnevnih časova u restoranu hotela „Balkan“. Autor Vidoje, svestan ove činjenice, goste promocije svoje nove knjige zbog toga preseljava u svečanu dvoranu istog zdanja, gde će mu prijatelji i istomišljenici glumci, muzičari, etnolozi, pomoći da dočara duh prvih kafana. Prvak opere Sergej Dubrovin, Rus sa srpskim državljanstvom, pevaće „Oči čarne“ i „Kaljinku“, kao omaž ruskim emigrantima koji su sredinom prošlog veka dali svoj pečat srpskoj prestonici.
Dok ansambl Zorana Karanikolića svira „Svilen konac“, recenzent promovisane knjige i Vidojev prijatelj Čeda Vučković, najavljuje frulaša Pericu Markuca, koji će odeven u narodnu nošnju svirati „Paraćinku“, melodiju dobro poznatu ondašnjim boemima. Etnolog Nenad LJubinković onda pripoveda o „sporim“ i druželjubivim lokalima, o kafi koja se služila uz ratluk i čašu hladne vode i kafani „Kod poslednjeg groša“, kasnije nazvanoj „Takovo“, gde bi seljaci svraćali po završetku pijačnog dana i ostavljali poslednji groš pred odlazak kući.
Rođena sestra čuvenog Bajlonija, kožarskog radnika, Čehinja udata u Srbiji, kada je brat hteo da pođe u Ameriku, posavetovala ga je da mu nema bolje Amerike od Srbije. Bajloni je poslušao svoju sestru, došao u Beograd, otvorio pivaru i ispostavilo se da je savet bio više nego koristan. Kožarski radnik postaje čuveni gazda - priča doktor Vidoje Golubović, autor knjige „Mehane i kafane starog Beograda“, zavaljen u udobnu fotelju restorana u hotelu „Balkan“, nekoliko sati pred početak promocije nove knjige.
Zaljubljen u prošlost
Doktor Golubović nije kafanski čovek. Naručuje kafu. Nije ni Beograđanin, ali zaljubljen je u romantičnu prošlost prestonice, u ibrike, u bokale, frakliće, čokanjčiće, koji su prethodili flašama i čašama, u sofe pokrivene ćilimima, astale ogrnute starinskim stolnjacima, u balove, burad, u izvornu pesmu, u violinu, u domaćina domaćinski raspoloženog... Takva ljubav bila je motiv da posle knjige „Beograd ispod Beograda“, napiše, preksinoć promovisanu povest, beogradske kafane.
Kako govori, kafana, najvažnija institucija u našoj istoriji od sredine devetnaestog veka, pa reklo bi se do danas, osnovana je zbog ispijanja kafe.
- Kafana, na turskom jeziku, znači kuća u kojoj se pije kafa. U šesnaestom veku Turci osvajajući Evropu grade džamije, karavan-saraje, hanove i „kuće u kojima se pije kafa“. Beograd 1522. godine postaje prvi od evropskih grad, koji dobija kafanu. Ona se nalazila negde na starom Dorćolu. Vremenom „najvažnija institucija“ dobiće nove dimenzije. U kafani se osnivaju prva srpska sportska društva. „Građanska kasina“ bila je mesto gde je osnovana berza. Srpski dobrovoljci prijavljivali su se za Sremski front u „Zlatnom konju“, a u „Kolarcu“ je bio organizovan prvi sajam knjiga. U kafanama su bile izvedene prve pozorišne predstave i filmske projekcije. Prva sijalica u Beogradu zasijala je u kafani „Hamburg“ ili „Proleće“, u Masarikovoj ulici, na mestu gde se danas, možda slučajno nalazi, zgrada „Elektrodistribucije Beograd“, a prvi telefon zazvonio je u kafani „Tri lista“ - priča Golubović dodajući da su se i epizode političke istorije odigravale u kafanama - Knez Miloš je na Svetoandrejskoj skupštini vraćen na vlast, a ona je održana nigde drugde, nego u pivari.
Kako je poznato, najstarija sačuvana beogradska kafana i mesto gde se prvi put pojavio bilijarski sto, „Znak pitanja“, takođe se vezuje za ime ovog vladara. Vlasnik „Znaka pitanja“ bio je Naum Ičko, trgovački konzul Kneza Miloša, da bi 1878. godine kafana postala vlasništvo Ećim Tome, ustaničkog vidara, koji je izlečio pomenutog kneza. Kasnije menjaju se vlasnici, pa i imena. „Kod pastira“ bio je jedan od naziva kafane u Ulici kralja Petra Prvog u vreme kada je njom gazdovao neki Užičanin. Sledeće ime koje će nositi bilo je „Kod Saborne crkve“. Međutim, to je naziv koji se neće svideti crkvenim vlastima, te će biti promenjen posle samo nekoliko sati.
- Kako vlasnici, nisu odmah smislili novi naslov stavljen je znak pitanja kao privremeno rešenje i to ime ostalo je do dana današnjih - objašnjava doktor Golubović.
- Imena koja su tada davana mehanama i kafanama, nisu nastajala slučajno, već su mnogo govorila o asocijacijama i dešavanjima koje su pamtili gosti. Kafana „Kičevo“ bila je popularnija po nazivu „Krvava kafana“. Tamo su se skupljale badjavdžije i bilo je čestih tuča, a da je ovaj pridev imao smisla govori i podatak da kada je objekat srušen u sanitarnom čvoru otkrivena je gomila sakrivenih noževa.
Prvi gosti kafana bili su sitni trgovci, piljari i patroldžije. Ne mnogo posle „gospodari“ gostionica postaju književnici, glumci, umetnici, novinari, a njihove životne priče nižu se kao kratke fabule u Golubovićevoj povesti beogradskih kafana.
Anegdote
- Đura Jakšić, Tin Ujević, Nušić, Sremac, Čiča Ilija Stanojević...životni i stvaralački vek proveli su u „Tri šešira“, „Dva jelena“, „Kod kočijaša“. Sačuvana je jedna anegdota o Đuri Jakšiću. Lični lekar zabranio mu je da pije. Posle nekog vremena isti lekar zatiče Jakšića za kafanskim stolom i pita ga: „Šta radiš tu?“. Đura mu odgovara: „Ugađam, a nikako mi ne ide. Ceo dan hoću da ugodim da u isto vreme imam i vino i vodu, a nikako da se to desi“. Druga priča u kojoj se pojavljuje Jakšić kao akter je o nastanku slike „Sedam Švaba“. Naime, Jakšić je pio u kafani „Kod kočijaša“, bio je dužan i umesto novcem odužio se gazdi, naslikavši sedmoricu Nemaca, zidara, koji su se mogli videti kroz prozor kafane.
Janku Veselinoviću, kako piše Golubović u „Mehanama i kafanama starog Beograda“, a kako je sam Veselinović poverio prijateljima jedne večeri u „Tri šešira“ kafana je spasla život. Jedne kišne večeri, trula greda, koja je držala krov nad pesnikovim krevetom, srušila se na postelju. Pesnik je prošao ne povređen jer se ova nezgoda zbila pre ponoći, dok je on boravio u Skadarliji.
Priča o boemima i beogradskim gostionicama teško se može sabiti u razgovor zakazan za nekoliko poslepodnevnih časova u restoranu hotela „Balkan“. Autor Vidoje, svestan ove činjenice, goste promocije svoje nove knjige zbog toga preseljava u svečanu dvoranu istog zdanja, gde će mu prijatelji i istomišljenici glumci, muzičari, etnolozi, pomoći da dočara duh prvih kafana. Prvak opere Sergej Dubrovin, Rus sa srpskim državljanstvom, pevaće „Oči čarne“ i „Kaljinku“, kao omaž ruskim emigrantima koji su sredinom prošlog veka dali svoj pečat srpskoj prestonici.
Dok ansambl Zorana Karanikolića svira „Svilen konac“, recenzent promovisane knjige i Vidojev prijatelj Čeda Vučković, najavljuje frulaša Pericu Markuca, koji će odeven u narodnu nošnju svirati „Paraćinku“, melodiju dobro poznatu ondašnjim boemima. Etnolog Nenad LJubinković onda pripoveda o „sporim“ i druželjubivim lokalima, o kafi koja se služila uz ratluk i čašu hladne vode i kafani „Kod poslednjeg groša“, kasnije nazvanoj „Takovo“, gde bi seljaci svraćali po završetku pijačnog dana i ostavljali poslednji groš pred odlazak kući.