PDA

Pogledaj Punu Verziju : Goran Tadic - poezija



Ciciban
29-10-2019, 23:41
Namerno sam sve zaboravio

Namerno sam zaboravio
čak i ono što je sećanja vredno,
ono što bi drugi uramili,
ili uz malo konzervansa
ostavili za zimnicu,
za sive dane i tamno sive noći,
da ima šta da im izmami osmeh
kada se sete da ne pamte
kada su se poslednji put osmehnuli,
da se podsete da je vredelo živeti
i da još uvek vrede sitnice
koje prave razliku
između života i života.

Namerno sam zaboravio ljude i neljude,
šta je ko učinio, šta ko nije,
kome sam dužan, ko mi je dužan,
ko me je zaboravio i ko će me pamtiti.
I tebe sam zaboravio, jer sam tako odlučio.
Odlučio sam da i ti mene zaboraviš,
da ti ne bi na um palo da svratiš
da me podsetiš na epizodu
u kojoj sam hteo u zemlju da propadnem,
misleći da se na meni vidi kako ti sijaju oči
i da se vidi koliko sam glupav u tvojoj blizini,
a to može značiti samo jedno, ne znam tačno šta.
Zašto nisi poslušala?
Namerno si došla
sada kada sam namerno sve zaboravio
da bi mi bila jedina uspomena...
Goran Tadić

Ciciban
30-10-2019, 00:00
Namerno prkosi lepotom,

provocira moju drugu mladost

da poludi kao kad je bila prva,

a zna da joj neću ništa, jer… eto, neću.

Može mi se i da hoću i da neću,

al’ nisam blesav da opet budem lud.

Radije bih bio mudar,

samo, ne znam kad

kad stalno nešto mudrujem

u vezi njene kose, očiju,

imena, prezimena,

godina, zvezda, horoskopa…

Kako da budem mudar

kad me dekoncentriše lepotom,

pa moram da mudrujem

stalno ispočetka?

Nije ona ništa posebno,

samo prkosi i provocira lepotom,

kao da je jedina lepa

(doduše, lepših nema).

Sve ovo me baš nervira,

jer podseća na prvu mladost,

kada sam, koliko se sećam, bio lud.

A, taman sam rešio da budem mudar.

Goran Tadić

Ciciban
30-10-2019, 00:01
Neka mesta i ljude mogu samo da sanjam.

Sanjao sam ih noćas, pa mi je žao što sam budan.

I život mogu jedino da sanjam.

Oni koji su ga obesmislili

kažu sam si kriv što si to dopustio.

Ovo beživotno telo neće otići

na mesta koja mogu samo da sanjam,

niti će sresti ljude koje mogu samo da sanjam.

Nisam sanjar, al’ ponekad se omakne da sanjam

ono što mogu samo da sanjam,

pa jutro bude gluplje od večeri.

Goran Tadić

Ciciban
30-10-2019, 10:10
Gotovo je miholjsko leto, nastupaju tmurni dani (i tmurne noći).
Tek sada će da nam fali ono što nam fali.

Ciciban
01-11-2019, 20:11
Idem ja sada. Ostani gde si,

sam ću pronaći izlaz iz ovog ćoravog sokaka

i manuti i tebe i sebe ćorava posla.

G. Tadić

Ciciban
01-11-2019, 22:05
Treba nekako prespavati precutane reci.

Ciciban
02-11-2019, 20:25
Monolog s Bogom

/Goran Tadić/

Žalila mi se na Vas.

Zar je bilo toliko teško ispuniti joj želju?

Tražila je tako malo - mene.

Niko Vam ne persira, ja moram,

tako sam vaspitan. Nismo se upoznali, stariji ste

i nisu mi poznati Vaš lik i Vaše delo.

Znala je da imate važnijih poslova,

ali nije znala kome drugom da se obrati.

Govorili su joj - daće Bog, pitaj Boga.

Nadala se da ste rešili da radite sedmi dan,

da popravite to što ste napravili pre prevremene penzije.

Bio sam joj važniji od života,

morala je za slamku da se uhvati.

Možda je neko drugi umesto Vas

zadužen za sitne popravke,

ali nismo upućeni, pa zaludni stojimo u redu,

čekajući izvlačenje srećnog broja

(što nam ne znači mnogo,

jer ne znamo koji nam je broj dodeljen)?

Mogli ste to bolje organizovati.

Pokušao sam da Vas opravdam.

Rekoh joj da se to samo nas tiče,

da ne treba uplitati nezainteresovane,

da ćemo voleti kako znamo i umemo.

Donekle smo uspeli, bilo je čak lako

i pitao sam se zašto bi se neko Vašeg ranga

zamajavao sa nama.

A htela je tako malo - mene.

Imala me više no što sam ikada imao sebe.

Volela me taman koliko sam je voleo,

ni drhtaj više (zar može više?), ni otkucaj srca manje.

Čak sam i ja pomislio da ste se zaigrali

lepše no što to inače činite sa gromovima i vulkanima,

pitao se kako smo postali Vaši miljenici,

a sigurno jesmo, čim je tako kako je

i poverovao da ćemo biti zapisani u udžbenicima,

kao prvi i jedini ljubavnici

sa srećnim početkom i srećnim krajem,

ako do njega uopšte dođe,

jer ste možda odlučili da budemo u službi

jedine večne ljubavi.

Dosadiše nesrećne ljubavi i Bogu i narodu.

Htela je tako malo – mene,

a ja sam hteo sve – nju.

Kažu da ste rekli LJUBAV.

Čime smo narušili poredak?

Nismo dovoljno voleli?

Voleli smo previše?

Znao sam da ne treba verovati ni Vama, ni Ljubavi.

Šta će biti ako se nas dvojica sretnemo, kao što predviđaju?

Koju ću to vrednu istinu spoznati

od koje ću imati koristi kada me ne bude?

Šta će mi biti uteha što me već sada nema?

Biće da sam od većih grešnika,

kada već sada znam kako je u Paklu.

Dobro znate da mi nije do mene.

Ništa od Vas nisam tražio

i mogao bih Vam zahvaliti

što ste mi pokazali kako je u Raju,

ali kako da Vam zahvalan budem

kad Vam je teško bilo da ispunite želju

jedinom biću koje volim?

Htela je tako malo – mene,

a nije bilo do mene, nego do Vas.

Ako je do nas, pogrešili smo što smo se uzdigli do neba,

suviše Vam se približili, skrenuli pažnju sa gromova i vulkana

i postali igračka koja Vam je brzo dosadila.

Jeste li čuli za kletvu - dabogda imao, pa nemao?

Sada kada sam se uverio u Tvoje delo,

a i ostario sam k’o Bog, možemo preći na Ti.

Žalila mi se na Tebe, žalim se i ja.

Učestvovali smo u Tvojoj igri,

a samo Ti si znao da je to igra i samo Ti si se igrao.

Za nas je to bilo više od života,

jer sve što smo do tada živeli,

bilo je manje od onoga što nam se tada dešavalo.

Crvenim dok mi se smeju

kada govorim da je to bila ljubav nad ljubavima,

a ne znam kako da dokažem kad si mi jedini svedok.

Lakše im je da ne veruju, nego da mi zavide.

Lepo si to smislio – našom dobrom namerom

načinio si od nas putare nad putarima,

izvođače grubih radova na sopstvenom putu do Pakla.

Njen Raj bio bi i moj, jer bi darujući joj mene,

meni darovao nju, a nisam je zaslužio.

Tako bar Ti misliš.

Najdraže ti je da krivca kažnjavaš

otimanjem onog kog najviše voli.

Znao si da me voli jednako kao što je volim,

a voleo sam je, volim i voleću više nego Tebe

i više od Tebe.

Da si je voleo, dao bi joj to malo – mene.

Volja je Tvoja. Može Ti se.

Noblica
06-11-2019, 19:17
Odlazak

Ne umem da odem od tebe.
Čak i kada shvatim da su te umorili drhtaji,
ostaću još neko vreme,
samo da ti nešto kažem,
da ti dam sitnicu za uspomenu,
da te podsetim na naš prvi, drugi, šesti susret,
da te nasmejem,
da kažem kako bih morao otići, ali neću zbog tebe,
jer mi se čini da si lepša kraj mene,
da ti zahvalim i da te izgrdim
što sam ti bio drag.

Ne umem da pomirim
potrebu da te imam
i potrebu da me nemaš.
Ne razumem razum.
Petlja se u stvari koje ne razume.
Srcu je lakše, ludost mu je opravdanje.
Zato, valjda, stanuje kod mene.

Moj odlazak trajaće večno, ako me ne oteraš.
Odglumi ravnodušnost, izbledi obraze šminkom,
skreni pogled ka neznancu kada se sretnemo,
reci da žuriš, da ćemo se čuti,
snađi se, žena si.

Lepo zvuči „uvek ću te voleti“, ali to čujem samo ja.
Ne smeš verovati da je moguće.
„Mila moja“ bio je najgrublji način da te oslovim,
al’ ne smeš me zbog radoznalosti
pustiti da ostanem,
jer nema kraja mojoj slatkorečivosti.
Poređenjem sa anđelima bih te uvredio,
pa sam smislio milion nežnosti,
koje moraju ostati zarobljene u meni,
jer ako izgovorim makar deo, zavešću te.
Sebe već jesam.

Nauči me kako da odem od tebe,
sa sobom ću lako.
Od sebe sam već odvojen.

G. Tadić

Noblica
06-11-2019, 21:57
Misliš da je teško stihove pisati?
To je samo otisak duše na papiru.
Možeš ga gužvati, paliti, brisati,
al’ ne možeš sprečiti strasti da naviru.
Moraš sebi krv isisati,
kožu izvrnuti, to boli, dabome.
Pa, da li je teško pesmu napisati?
Nije teško, kad imaš kome.

Goran Tadić

Noblica
08-11-2019, 18:36
Nije to ono...

/Goran Tadić/

Nije to ono kad čuješ tužnu pesmu,

pa pustiš suzu, ako niko ne gleda,

pa te kao prođe, a znaš da ne prolazi,

već se pritaji, šćućuri u tupom delu tebe

do neke druge zasede od tužne pesme,

al’ šmrcneš, razmažeš tugu po trepavicama,

udahneš bilo šta, samo da nije ono što te guši

i brže-bolje zavoliš ptice i cveće,

jer nešto moraš da voliš,

samo da prođe to što te nespremnog zateklo.

Nije to ono kad pada kiša, pa si tužan, jer kiša tuzi služi,

pa se na nju žališ, kao da će sva muka prestati kad ona prestane.

Nije to ono kad te brzo prođe,

pa se hvališ da si super kakav si bio,

pa hrabriš mrgude da se nasmeše, jer život je lep:

“evo, vidi mene, šta mi fali, trgni se, čoveče”...

Kao odjednom umeš sa životom.

Nije to ono kad ti se čini da nikom ne trebaš,

a tebi bi dobro došao bilo ko.

Nije to ono kada je jesen.

Nije to ono kada ti presedne rođendan, jer ga je neko,

zbog koga si imao volju da ga dočekaš, zaboravio.

Nije to ono kad ne možeš da dočekaš da prođe današnji dan.

Nije to ono kada si siguran da život nema smisla.

Nije to ono kada te grize savest

zbog nečega što ti je odavno oprošteno.

Nije to ono kad ne znaš šta ti je.

Nije to ono kad misliš da si umro zbog neuzvraćene ljubavi.

Nije to ono što se deli s alkoholom, mrzovoljom,

isključenim telefonom i blejanjem u isključen TV,

pa kad ti dosadi da se dosađuješ, dosađuješ drugima,

ne dopuštajući da budu onakvi kakav si do maločas bio.

Nije to ono kada ti potonu sve lađe.

Nije to ono kad nešto treba da prođe, ne znaš šta,

pa će se nešto desiti, ne znaš šta...

Ovo je nešto drugo.
Ovo ne prolazi.

Noblica
10-11-2019, 11:21
Ti polećeš. Ja slećem.

Na tren su nam se krila dotakla,

u preseku vremena,

zagolicala jedno drugo

i izmamila osmeh.

Leti u svoje visine, ja ću u svoje dubine.

Krišom ću te oslepelim srcem posmatrati,

priželjkujući da naučiš

da se smešiš i kada me ne vidiš.

Noblica
10-11-2019, 19:34
Trag mojih reči

/Goran Tadić/

Nebo nas je, ko zna zašto, sastavilo,

da bismo se, ko zna zašto, rastavili sami.

Još uvek na tvojim grudima mirišu moje tople reči,

podsećaju da sam bio tu

i govorio ono što nikada ranije nisi čula.

U tvojoj kosi moje zamršene misli,

kroz uzdah, šapatom izrečene i zapisane,

ne daju tvojim mislima da ih počešljaju,

da ih se kao peruti reše, da ih zaborave,

da prestanu da ih doslovno citiraju

istog trena kada zažmuriš, ili trepneš.

Pramenom, zamršenim mojim mislima,

skrivaš tetovažu mojih zuba na svom vratu,

stidiš se pred ljudima onoga

čime se pred zvezdama ponosiš.

Dok ti niz leđa klize isprekidani slogovi

mojih neveštih poetskih pokušaja,

sročenih tako da ih jedino ti razumeš,

čudiš se kako je moj rukopis

uspeo tako duboko da prodre u tebe,

da te i sada neizbrisivo golica i boli

i kako bez mene dopisuje čaroliju.

Kožu bi sa sebe od besa pokidala,

jer misliš da po tuđoj sa tvoje kože

prepisujem tople, isprekidane reči.

Ne znaš da ćutim kao zaliven

i da ću zauvek ostati nem i nepismen?

Ne znaš da su jedine reči koje pamtim one,

zapisane tik ispod ruba tvoje suknje,

tik ispod kaiša tvojih sandala,

tik ispod tvojih trepavica, kože...?

Ne znaš da ništa više ne znam?

Nebo nas je, ko zna zašto, sastavilo,

da bismo se, ni sami ne znamo zašto, rastavili sami.

Noblica
11-11-2019, 19:11
Dobro sam. Nije dobro kako je moglo biti, al’ dobro je.

Ne znam, kotrljam se niz život kako znam.

Kamenčić na trotoaru izabere me za igru,

pa šutiramo jedno drugo, tek da se nešto dešava,

tek da ne mislim na to da mi nedostaješ odavde do tebe.

Kad mi se učini da posustajem,

trgnem se i nastavim da nabrajam

lepote i dobrote kojih sam i sâm željan,

a tebi sam ih prosledio.

Probudim se, a ne znam da li sam spavao,

zaspim, a ne znam da li sam bio budan.

Dobro sam, kasno je za bolje.

Goran Tadić /Najrođenija, odlomak/

Noblica
12-11-2019, 16:35
Kad neko nekom nedostaje
Zaboravio sam te do te mere
da nisam siguran da sam te poznavao,
ali kada mi neko nedostaje znam da si to ti,
prepoznam te po načinu na koji mi stežeš grlo.
Ljutim se na sebe što mi neko drugi ne nedostaje,
al’ badava, ne mogu se setiti nikog vrednog ovolike tuge.
Rasterao sam izazivače bola,
jedina si koja se vraća da mi nedostaje.
Ne znam šta mi tvoje treba i zašto,
ali znam da bez toga teško podnosim sebe.
Spremim večeru za dvoje - ništa ne okusim,
spremim postelju za dvoje - oka ne sklopim.
Sve mi je za dvoje, a nema ni tebe, ni mene.
Ko zna, možda to ipak nisi ti?
Možda neko drugi nekom drugom nedostaje,
a tuga po navici dođe kod mene, lakše joj je sa mnom.

Ciciban
26-11-2019, 18:21
Moraćeš da me pamtiš

Moraćeš da me pamtiš.
Živeću dok živiš, ne zameri.
Najradije bih samog sebe izbrisao
iz svih nedoživljenih uspomena
slučajnih dodira srodnih duša.
Čemu ti lepljivi dodiri služe,
osim za nemir živih i tužnih,
ni krivih, ni dužnih?

Moraćeš da me pamtiš.
Bljesnuće, ponekad, griža savesti
zbog nenadoknadive lenjosti tvog srca,
al’ ti barem umeš da se smešiš,
pa ću istog časa postati jednako drag,
poput školjke sa letovanja,
koja se, nakon mnogo godina,
mada beživotna, nepromenjena,
kao kostur davno potrošenog trenutka
pojavi u korpici sa koncima i dugmićima
i probudi, zamalo zaboravljen, san.
Moraćeš da me pamtiš, žao mi je.

Ciciban
05-12-2019, 22:16
Ćutanje

Ne znam koje bi reči trebalo prećutati.
Bez reči nema prostora za uzdah između njih,
za zbunjenost i zamuckivanje.
U prednosti si dok ćutimo, jer ako progovorimo,
izrećiću te, nestaće čarobna moć nadmudrivanja, nestaćemo.
Ja nas stvaram dok ćutimo.
Bolja si u ćutanju, nego ja u stvaranju.
Dok ćutimo, misliš da ne mislim,
ja mislim da ne misliš...
Osećaš da osećam, a ja osećam...
Taman pomislim šta bih mogao izgovoriti,
ali istog trena shvatim da je to ono što treba prećutati.
Ponekad sam siguran šta bi želela da čuješ,
ali se ne usuđujem da izgovorim reči
koje su za prećutkivanje.
Meni je potrebnije da ih izgovorim, nego tebi da ih čuješ.
Gomilaju se u meni, množe, stvaraju zbrku
i kako vreme odmiče
sve manje ću znati koje od njih treba prećutati.
Tvoje ćutanje smatram veštinom, moje nespretnošću,
jer sam siguran da te ne bi iznenadilo
izgovoreno moje prećutkivanje.
Prisluškujemo i prećutkujemo.

Ciciban
08-12-2019, 20:06
Ne vraćaj se nikad onom kog si volela

da vratiš knjigu, u prolazu si,

da pitaš nešto u vezi onoga,

mada to više nije toliko bitno,

da primetiš da se promenio,

da kažeš da ti je dobro,

da ćutiš, da pitaš zašto ćuti,

da kažeš da ti je žao zbog onoga,

da loše glumiš dobro raspoloženje,

da pitaš ono što ne bi smela da pitaš,

da kažeš da ćeš biti srećna kad on bude srećan,

da pitaš da li mu nešto treba...

Nemoj da objašnjavam

zašto ne smeš da se vraćaš onom kog si volela,

to se jednostavno ne radi, ako ga još uvek volis.

Ciciban
09-12-2019, 21:19
"Upozori sve buduće da su ti drugi
i da će morati da me nadmaše
da bi te zaslužili
Reci da si me zaboravila,
ali se ne možeš odreći
najlepšeg dela sebe,
kog sam morao da se odreknem
Tražiće da vide moju sliku
odahnuće kad je pokažeš,
ako je pronađeš.
Pitaće, onako usput,
što sam to tako posebno stvorio,
a ti im reci...
"ovo što ljubiš..""

Ciciban
25-12-2019, 20:44
Ako moja ljubav nisi ti

Ako moja ljubav nisi ti, niko neće biti.
Ne bih mogao u oči da pogledam
nekoga ko je zamena za tebe.
Ne bih smeo ništa da kažem,
iz straha da ću joj srce slomiti
ako bih je nehotice tvojim imenom oslovio.
Ne bih smeo da je dodirnem,
da te ne prepozna pod mojim dlanovima.
Bio bih biljka,
čekala bi da procvetam,
a ja bih venuo i jedva čekao da uvenem.
Umreću ovog časa, da mi budeš doživotna,
da s osmehom dočekam trenutak bez tebe,
svakako bih se, pre ili kasnije,
bez tebe raspao.
Imam pravo da zamrznem radost
koju si mi podarila,
imam pravo da me srećnog pamtiš,
da ne misliš da ti nešto zameram
i da sam zbog toga nestao.
Imam pravo da mi se bez tebe ne živi,
jer mi se jedino s tobom živelo.
Imam pravo da budeš moja ljubav
do poslednjeg časa,
a ako iz nekog razloga moja ljubav nisi ti,
niko neće biti, jer bez tebe ni mene neće biti.

Ciciban
25-12-2019, 22:32
Dugo sam te izmišljao. Svaki detalj bio mi je važan:
visina tolika, oči baš takve, može i ovde jedan mladež…

Ciciban
27-12-2019, 21:13
"Ako želiš da pokažeš da me voliš,

BUDI SREĆNA , tuge mi je preko glave."

Ciciban
27-12-2019, 23:09
Musavi od radosti, a čistiji no ikad,
nekako lepi, nekako ona i nekako ja,
nekako moja i nekako njen, nekako svoji,
zbližili smo se sa zvezdama
i drugim, do tada nemogućim, sitnicama.

Ciciban
18-01-2020, 17:15
Bogojavljenska noć


Veruju ljudi, ja ne verujem
da će se ono što noćas požele ostvariti.
Ko zna koliko sam noći probdeo
sa istom željom?
Nagledao sam se neba,
napričao sa zvezdama...
Ljudi moji, niko to ne sluša.
Više ne želim da želim,
umoran sam od sebe.
Ipak, pogledaću nebo,
sad i nikad više,
stisnuti zube i smoći snage
da poželim da negde neko
voli nekoga ko voli njega.
Bio bih zahvalan nebu
i svemu što je na njemu
da mi se želja ostvari.
Ljudi veruju, ja ne.
Ljudi žele, želim im i ja.

Ciciban
22-01-2020, 20:16
KAKO TO DA ME SE NE SEĆAŠ?

Ti si greh moje druge mladosti.

Kako to da me se ne sećaš?

Ja sam onaj Dokrajaživota, Doknassmrtnerastavi,

onaj kog si sprečila da okači srce o klin,

sakupljač onih koji će mu nedostajati,

onaj što nije dozvolio da kažeš šta osećaš,

ni da osećaš to što si osećala,

jer niko sa mnom nije ceo,

onaj zbog kog si trebala poneti kišobran,

jer ja sam sitničavi, kišni čovek.



Prirodno je da ne možeš da se setiš lika,

jer si žmurila dok si me ljubila.

Sećaš li se barem kafe bez i reči sa šećerom?

Čudila si se kako je moguće

da od toliko slatkih reči ne izgovorim ni jednu laž,

molila da svojim, sasvim običnim,

nedostojnim mojih reči u kocki

bar jednom odbrusiš VOLIM TE.

Srećom, nisam dopustio da se prevariš.

I tada si imala loše pamćenje,

govorila si da ne pamtiš kada si tako nešto osećala.

Primila si od mene veru u čaroliju

i ubrzo me okrivila za neverstvo,

a ja sam jedino sebi neveran bio

i tebe sebi dopustio.



Malo je događaja bilo koji su za pamćenje.

Slutim da se jasnije sećaš kupovine

cipela sa visokom štiklom i erotskog rublja,

koje voliš više nego ja.

Prisetila bi se, siguran sam,

kada bih rekao šta si ti meni,

a još uvek jesi i uvek ćeš biti,

jer ja sam onaj Doknassmrtnerastavi. Moja.

Goran Tadić

Ciciban
23-01-2020, 10:41
Kako se koja pojavi na stranici odma idem copy - paste :lol:

Sačekaću

Sačekaću da noć prva zaspi.
Pridružiću joj se kad mislima umorim
već umorne misli,
kad u njima nestane smisla,
kad priznam da sam nemoćan sa njima,
kao što su one sa mnom nemoćne.
Sačekaću da me izmrcvare pitanja
na koja odavno znam odgovore.
Sačekaću da se ništa ne pitam,
pa mi noć možda neće biti teška,
kao što sam težak ja.

Ciciban
05-02-2020, 15:03
*Jedino sam na tvoj rodjendan srecan sto sam rodjen.
U predvečerje Praznika,
srce oseti da oseca,
pa se razleti po grudima
da spremi brlog u skine paučinu,
veze leptir masnu oko sebe
i samuje za praznom trpezom,
a najradije bi iskočilo od nestrpljenja
da ti usi izvuče sto ga sekiras
(i da velika porastes),da te poljubi
sto puta,da sto godina zivis,
al' da obecas da ćeš i u devedesetoj
biti kao devojcica.

Srecan rodjendan, Najrodjenija!
Hvala nebu i njegovom vlasniku
sto te stvoriše.
Hvala Neznancu sto je dopustio
da znam da postojis
i sto mi ne brani da te...
Bolje da ćutim, ne bi verovala
da još uvek umem,
uprkos tome sto sam te ljubavlju
okrenuo protiv sebe.

Srecan rodjendan, Najrodjenija!
Poklonu se u zube ne gleda,
a ova jevtina, kvarljiva,
unikatna sitnica,
umotana u suskavog i sasavog mene,
priželjkuje da je raspakujes, stisnes
i kažeš:Bas to sam oduvek zelela
da imam
Srecan rodjendan

Ciciban
06-02-2020, 20:49
Nekad sam umeo da ćutim,
sada me guši tišina bez reči.
Za svakog ih imam, osim za sebe.
Slutio sam, ali nisam smeo da izgovorim,
da u meni neće biti mesta za mene,
jer će praznina ispuniti dubinu,
kojoj nisam dorastao.

Ciciban
10-02-2020, 21:54
Na prvi pogled i do poslednjeg daha!
Ili tako, ili nikako!

Ciciban
21-02-2020, 09:48
Hajde, valjda se to kaže
“ne volim te”.

Olakšaj mi ovu težinu, koja me

uzdiže do neba, pa mislim da

umem da letim.

Spusti me na zemlju i niže od toga,

da najzad shvatim da za ljubav nije

dovoljno voleti.

Ciciban
21-02-2020, 21:40
Fotografije

/Goran Tadić/

Malo te je ostalo na fotografijama,

ne ličiš na sebe iz vremena kada su nastale,

a taj ja pored tebe odavno ne postoji.

Činilo se da poziramo za večnost,

a trajali smo do buđenja.

Vreme je da spalim naše fotografije,

nisi na njima srećna kao nekad.

Ciciban
27-02-2020, 21:23
Želje su nam bile iste,
ciljevi različiti.
Ko je mogao znati
da tako stvoreni jedno za drugo
nećemo biti jedno za drugo?
Kako sam postao najgori,
a nije bilo boljeg od mene?
Kako si postala bivša
od moje zamalo buduće?
Nije prvi put da voljeni nemaju sreće.
Voljeni nemaju pojma
da učestvuju u igri na sreću.
Malo smo je imali,
sada je mnogo nemamo.
Šta mi preostaje, osim da verujem
da sam sanjao da sam voljen?
Lakše mi je tako.

Ciciban
29-02-2020, 20:03
Nije me poznavala, čak nije znala da postojim,

ali je godinama maštala o nekom ko je isti ja.

Neko “od gore” rešio je da joj ispuni želju –

sreli smo se, ali poželela je boljeg od mene,

ili makar nekog ko je isti ja, ali da to nisam ja.

Ciciban
12-03-2020, 19:56
Ko bi rekao da će čitav moj svet
stati u tvoj kofer?
Ili sam potcenio tvoj kofer,
ili sam precenio svoj svet?

Ciciban
13-03-2020, 13:49
"Uzdah"

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

Ciciban
17-03-2020, 00:45
Eto, ne umem da te sakrijem.
Vidiš se na meni.

Ciciban
05-04-2020, 06:38
Najvažnije

Nisam joj rekao najvažnije,
sve kao - još malo da se ljubimo,
pa ću joj reći, al’ eto, nikad.
Poljupci su nam bili važniji od najvažnijeg.
Ne znam, možda tada nije bilo važno,
ali mi sada na oči izlaze reči
važnije od onih koje je čula.
Osim da su najvažnije
zapravo ne znam ništa o njima.
Da je volim, da je najlepša,
najbolja, najdraža,
rekao sam bezbroj puta,
ali to nije ono najvažnije.
Pomislim: da je bar ovde,
bar na kratko, bar na život – dva,
da pokušamo da se ne ljubimo,
možda bi reči izmilele iz dokonih usana,
možda bi joj se dopale, pa bi zanemela,
ili bi rekla: imam i ja tebi da kažem nešto najvažnije,
ali to se ne govori, to se ćuti zauvek.
Lako je sa rečima, nisu one važne
dok je tu onaj ko je najvažniji.
Kad ode najvažniji, ništa više nije važno,
pa se čini da nismo rekli ono najvažnije.

Ciciban
05-04-2020, 06:40
Nocu se "Nije mi nista" , teze podnosi .

Ciciban
05-04-2020, 06:42
Izbegavam da ti se javim,
jer nema ničega čime bih se ponosio.
Ono čime se ponosim, kod tebe je.

Ciciban
13-05-2020, 21:45
Sve će to, mila moja, neko, umesto mene,
doreći, dopisati, domilovati, doljubiti.
Prepusti se, ne varaj ga uspomenom na mene.
Ne dopusti da ti draže od njegovih reči i milovanja,
budu moje neizgovorene reči i izostali dodiri.
Ne dopusti da te moji propušteni poljupci
prate kao kletva.
Prepusti se mudrijim rečima, nežnijem milovanju,
vrelijim poljupcima i ako ne budu takvi.
Jednom ćeš morati da se prepustiš
i nadoknadiš ono što si sa mnom propustila.
Zavoli ga i nemoj da kriješ to od njega,
jer će zauvek sve ostati nedorečeno,
nedopisano, nedomilovano i nedoljubljeno.
Ne smeš dopustiti da prođeš kao ja.
Zaboravi, mila moja, ima ko da pamti.