LonČe

Ходао сам дуго мрачним тунелом ка светлу све док нисам угледао њене очи.
Њено име је састављено из три слога. Мирисала је на зелени орбит. Била је то једина жена без сенке.
У њеним очима сам угледао свој лик.
У даљини су треперила светла одбијајући се о белину ...

Sumrak je padao kao i prvi mraz te novembarske noći, neke snežne novembarske…
Užurbanim koracima, uz poneki drhtaj tela, grabili smo prema toplom domu.
Iz dečjih usta već je izlazio magličasti dah.
„Požuri dušo, hladno je!“
Misli mi okrenute prema detetu. Maleni koraci se ubrzaše.
Kao treptaj oka, vratio sam se u svoje detinjstvo.
Svoju ruku sam, prozeblu, gurao u majčin džep kaputa.
„Je l’ toplije sada?“ ...

Išao sam na stotine informatičkih kurseva da naučim slepo kucanje.
Uzalud.
Gledao sam satima u tastaturu pokušavajući da zapamtim tačan raspored slova na tipkama.
Sve je nestajalo kad zatvorim oči.
Vezivao sam sebi oči i pokušavao da napišem barem svoje ime.
Ispao bih uvek Mađar.
Držao sam jagodice svojih prstiju na ringli pa na ledu. Da pojačam njihovu osetljivost.
Sad više nemam otiske prstiju.

A onda sam jedne večeri ...

Kojim alkoholom tebe zaboraviti? Sedim za šankom sa Samoćom. Ne sećam se kada smo se udaljili ali se sećam kad smo ljubav sjebali.
Jednom smo se telima dodirnuli, i to je dovoljno za našu daljinu, i za našu tugu.
Zbog vikanja i svađe oterali smo najlepše reči. Dopadali smo se pre nego što nam je vreme bilo.
Slagale su nam se slučajnosti, sudarao nam se rizik.
Daljina nam se ušuljala u ljubav i, skoro, a neprimetno, ja sam te i dalje držao ...

Ne javljam se ljudima na ulici. Prolazim kao da ih ne vidim, kao da ih nema. Odsutan. Zagledan u jednu istu tačku, izgubljenu u magli, daleko ispred ili iza, ne znam. Ne prepoznajem smerove vremena.
Jednostavne reči pretvorile su se u šifre koje ne razumem.
Pritiska me u grudima.
Ne znam šta.
Možda to suđaje šenluče unutra.
A možda je tuga.
Možda je ipak samo to.


Oblogovan

Zovem se Milutin. Imam 59 godina.
Ćelav sam, imam jaku bradu i pristojan posao.
Sedim često na jednoj klupi između solitera i pijem pivo.
Ti soliteri, ulice oko njih, i sve to tamo, u mom svetu se zove Varšava.
Nikad nisam bio u Varšavi, ali siguran sam da ovako izgleda neki kraj tamo, u pravoj Varšavi.
Pijem preko dana na poslu i posle posla tu na klupi.
Žena me je ostavila, glupača.
Ostavila mi je sve što je bilo naše, i stan i pare i ...

Понекад пустим облаке да се поиграју мојим сликама.
Они се прво дуго баве сенчењем. Заклањају сунце на сто начина. Прате га све до сутона.
А када све утоне у мрак, они почну да се цеде.
Тја… Глуме водене боје.
А знам да плачу.


oblogovan

Најбоље ћутим међу тридесет слова. Она се разиграју око мене. Посебно у јесен. Тада личе на лишће које лети на све стране.
И лепи се.
По асфалту, лимарији, фасадама…
Посебно у октобру. Тада се изметну у стихове.
Уђу у холестерол, триглицериде и повишен притисак. И опутују ка срцу.


oblogovan

Stalno ga je put vodio pored tog izvora kad je išao prema imanju, dobra tri kilometra dalje od sela, jer je tu najbolja voda u okolini. Na drvetu pored izvora već godinama stoji okačena šolja, ali je tog dana nije bilo. Slučajni prolaznici nisu znali za tu stazu, ni izvor, da bi se baš tu odmorili ili utolili žeđ. Siguran da meštani iz sela nikada ne bi dirali šolju, jer je koristila i njima, oslonio se rukama na zemlju i primakao usne izvoru. Ispružen na travi razmišljao ...

Napustio sam:

Pesmu. Zagrljaje. Poljupce. Osmeh. Muziku.
Dah. Suze. Jutro. Noć. Doručak. Šetnje.
Spontanost.
Stalo mi je. Dopadaš mi se. Telo. Dodire. Poglede. Držanje za ruke. Vreme.
Pesme od grupe Pavel.
Bioskop.
Limenke piva.
Krov zgrade.
Ulice.
Odustao sam od nje.
I svega što je njeno bilo i moje.
Napustio sam i sećanje na Nju.
Otišao sam bez opravdanja.
Eto.
...