http://razbibriga.net/blog.php/10632-solomoon Forum zabave,druženja i prijateljstva sr Fri, 10 Apr 2026 20:27:11 GMT vBulletin 60 http://razbibriga.net/images/misc/rss.jpg http://razbibriga.net/blog.php/10632-solomoon http://razbibriga.net/entry.php/1170-%D0%92%D1%98%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%91%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%80-%D0%A3-%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%BC%D1%83-%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%BE%D0%BD%D0%B5 Wed, 02 Oct 2013 21:44:31 GMT У ритму Марангоне Сомнабулна фантазија Те сновидне ноћи, умотане у плашт од кишних капљи које су добовале...
У ритму Марангоне Сомнабулна фантазија



Те сновидне ноћи, умотане у плашт од кишних капљи које су добовале неку суморну каденцу, сновидне ноћи обасјане лунарним рефлектором, а затамљене кишоносним облацима, Анабела се нашла на неком омањем campo[1]-у, једном од многобројних у том граду, не знајући како је ту доспела, загубљена као и сваки читалац понаособ, тражећи нит клупка за коју ће се ухватити, светионик на литерарној пучини, међутим, магија речи се увек крије између редова.
На небеском своду облаци су плакали јер је Анабела била боса. Осврнула се око себе као чигра, осмотривши претеће пусту околину, док су је небеске сузе миловале. Као игла балон, пробо ју је снажан déjà vu, или то беше jamais vu, зависно од угла посматрања, углавном, најежила се.
На самом рубу поноћног видика спазила је мистериозну прилику под кишобраном, окружену димном ауром. Наочити симулакрум. Нека читалац замисли, ношен лепетом књишких листова, неки уврнути concetto[2] који верно одсликава ову атмосферу, јер шта су речи него тек обриси мисли, затамљене силуете на белом папирнатом пространству.
Пришла је том незнанцу и упитала:
-Где се налазим?
Човек као да је пречуо питање, узврати јој:
– Дођите под кишобран, мадам. Покиснућете.
Анабела није обраћала пажњу на то да јој је хаљина, поприлично натопљена кишницом, постајала прозирна и почеше се назирати њене наге груди, величанствене као две минијатурне Брунелескијеве куполе, које по својој дивоти немају премца међу толиким узорима као што су Тицијанове: Венера са огледалом, Света и Профана љубав, Урбинска Венера, Успавана Венера (са Ђорђонеом), Магдалена Покајница, Данаја, Данаја са дадиљом, Дијана и Калисто, Отмица Европе, Венера која заслепљује Купидона; дама са Каравађових Седам дела милосрђа, Коређова Данаја, Рафаелове: Три Грације, Пекарка; Леонардова Леда и лабуд; Пјеро ди Козимове: Симонета Веспучи, Прокрида; Дијанин лов Доменикина, Рембрантова Витсавеја, Габријела ди Естре и једна од њених сестара школе Фонтенблоа, Ботичелијева Венера, Вазаријева Андромеда, Вазаријев Студио сликара, Флора од Бартоломеа Венета, Ева прима Пандора од Жана Кузена Оца, Нимфа од Јакопа Палме Старијег, Змија која искушава Еву Луке Кранаха Старијег, Седам доба жене од Ханса Балдунга Грина, Тинторетова Данаја, Аталанта Гвида Ренија, Витсавеја од Ханса Мемлинга, Дирерова Ева, Рубенсове: Венера и Купидон, Алегорија о благодетима мира, Хелен Фурман, Челинијева Нимфа из Фонтенблоа, Флора Франческа Менција, Отмица Сабињанки и алегоријска Фиренца која тријумфује над Пизом од Ђамболоње, Венера Луке Кранаха, Аманатијева Богиња Изобиља, Алегорија Венере Ањола Бронцина, Габријел д’Естрес (Школа из Фонтанблоа), Девојка у купатилу од Ђованија Белинија, Грације Антонија Канове, Веронезијеве: Разочарење, Поштовање, Венера и Марс, Отмица Европе, Едукација Пана од Луке Сињорелија, Ван Ајкова Ева, Данаја Јана Госаерта…и тако даље у том стилу.
Анабела се заклони под кишобран, закорачивши у маглу од дима која је својом мутношћу подсећала на њено тренутно стање свести, па понови питање:
– Где се налазим?
– Зар је битно? Иовако је све ово māyā.
– Молим?
– Фатаморгана. Илузија.
– Очекујем другачији одговор.
– Зар не препознајеш?
Далеко од тога да је знала где се налази. Овај нестварни амбијент јој је, иако збуњујућ, на неки чудесан начин био лагодан и драг, као да јој се завлачио под кожу, али се не може рећи да јој је био урезан у свест. Имајући то у виду, одговори:
– Не.
– Nota bene.Реалност је пародија снова, а чак и окорели реалиста када заспи прихвата романтичарски метод.
Док је левом руком држао кишобран, у другој је имао шољу кафе која се пушила. Пружи је Анабели:
– Послужи се.
Прихвати шољу, испи трочетвртински гутљај ове складне мешавине Арабике и Робусте, која поче да надражује њена сензитивна чула и машту, па се мисли кренуше ројити, слободно као птице на небу, напарфемисане фантазијом коју могу нањушити само књишки мољци: coffea Arabica Linnaeus, две хиљаде метара надморске висине, тропска клима, стабла од шест метара, три године прогледавања из земље, цветање, брање, Бразил, мај, јун, јул, август, coffea Canephora Pierre ex Froehner, Африка, шест стотина метара надморске висине, мокри, суви метод, сунчање, грабљење, љуштење, пржење, две стотине степени Целзијуса, млевење, спој кофеинског јинга и јанга у јединствену целину…све јој је то пролетело кроз главу у једном forte espresso гутљају.
Боса стопала су јој одавно осетила кишну неудобност са плочника, те се мрдну са једне ноге на другу и зачу звуке вишеструких звона, и спази да јој се променио тоналитет перцепције, па упита:
– Шта се то чује?
– Квинтет са кампанила: Maleficio, Trottiera, Mezza Terza, Nona и Marangona.
– Марангона?
– Античко звоно, једино преживело пад 1902. , звони у подне и у поноћ.
Будући да је данас кратког памћења, као да је пала са неба и обрела се у овом пресеку времена и простора, није ни опазила да јој је на унутрашњој страни хаљине извезена мапа читавог града, са пришивеним звончићима на свим местима где се налазе звоници. Уместо тога, посматрала је прелепу Savinelli – Orient лулу која је око њих правила густ облак дима, такав да се од њега наоблачио и тај квадратни корак што је иначе кишобран ведрио. На лули се цаклио неки натпис угравиран златним краснописом на старогчком језику.
– Шта то пише на лули?
– “Лепота је у оку посматрача”.
Анабела је сада чешљала мислима тај дукокоси натпис са луле. О, како је утисак превртљив. Пробудила је асоцијацију на циркуска искривљена огледала, на те конкавне и конвексне метафоре. Анабелин манир је, иначе, да идеализује сваку честицу која јој приђе на дохват, боље рећи, на пушкомет имагинације.
Господин са лулом започео је неки, на око, досадан монолог, који је Анабела са пола уха слушала:
– Приватна естетика једе шта она хоће, заштићена бедемом субјективне глади. Лепота је лично схватање кривих и закривљених линија, одсјај парфема на мирисном огледалу коже, однос према уздаху…Не миришу све тишине исто. Примера ради: списатељ, као неки литерарни синеаст, прави фреску на свежем малтеру неухватљиве маште, коју читалац конзумира, било за доручак, ручак, ужину, или вечеру, кроз свој каледиоскоп, творећи непоновљиви tutti frutti доживљај, чувши можда тишину у б молу…распредао је тако у недоглед.
Анабели је овај разговор постајао бивати све чуднији, до те мере да је почела брижљивије ослушкивати језик којим зборе, јер јој је деловао магично милозвучан и певљив, а на тренутке стран.
]]> solomoon http://razbibriga.net/entry.php/1170-%D0%92%D1%98%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%91%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%80-%D0%A3-%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%BC%D1%83-%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%BE%D0%BD%D0%B5