Ljubav i more

U trenucima opuštenosti ili eventualno neke pauze između napornog posla, normalno
je da čovek pomisli šta bi mu najviše prijalo. Najčešće, prva misao bude neko
osvežavajuće piće, pogotovo ako je jako toplo. Neki bi sebe rado izmestili u neki
udaljeni deo sveta u neki posebni scenario. Neko bi otišao u prošlost, bližu ili dalju,
da se podseti na neke doživljaje koji su mu ostavili neki naročiti utisak. Sve su to
normalne ljudske reakcije. Kad se želim prepustiti putovanju na takvim talasima
volim da me u tome prati muzika. Muzika za fantaziju je isto kao ulje za zarđale
zupčanike, sve tako lepo klizi. Da bi se kompletirao doživljaj, doprinos može biti i
razgledanje novih crteža i slika koje će upotpuniti celinu.

Kad sam video ovu fotografiju po prvi put, kao da je pala s Marsa, jer to uopšte nije
bilo ono što sam očekivao. Nju sam dobio kao rezultat pretraživanja prilično precizne
odrednice: "Love couple in the rowboat", par u čamcu. Kakve, jelte, ima ona veze sa
čamcom? A i šta će mi ona. I nije nešto naročito lepa. Ispupčeni zubi, prazan pogled
koji gleda u nešto belo. U redu, šešir je dobar, s ovim rupicama kroz koje prolazi
difuzno svetlo osvetljavajući lice na način da mu daje neku blagost. Neću više da je
gledam, još me boli ono iskustvo sa ukrajinkom Katrin, kad sam se bio zaljubio u njene
oči, o čemu ste valjda čitali. Hajde, onako velikodušno, da kažem da slika nije loša,
ali šta da radim s njom? Da pravim video? Planirao sam da pravim neki sa svemircima,
ali se se ona kao što se vidi uopšte ne uklapa u takav koncept. Previše je "normalna".
Drugo što mi je palo na pamet bilo je da je stavim kao prilog-ilustraciju za neku moju
priču. Ali za kakvu bi to ona pasovala? Kakav bi sadržaj priče odgovarao? Već sam
vam dosađivao o fotografijama koje imaju priču, ali ja na ovoj, priču ne vidim ni na
kilometar.

Poslednjih dana hteo sam nešto da pišem, ali je bio problem što nisam imao inspiraciju.
Nešto sam čitao, nije pomoglo. Gledao neke filmove, akcione, opet ništa. Nije bilo nikakve
ljubavne akcije. Iako nisam dugo, došlo mi na pamet da pogledam neki erotski video.
Ne, ne, nema ova na slici ni malo veze sa pornićima. U glavnoj ulozi bila je Flora,
pretpostavljam talijanka, po glasovima koje je izbacivala dok se družila sa nasedajućim
vibratorom. Glupo sam se osećao dok sam to gledao, srećom niko me nije video, pa me
nije bilo sramota. Do tog videa sam došao tako što sam ukucao -erotic massage. Jedva
sam izdržao do kraja jer mi se nije dopao. Primetim da Flora "igra" u još jednom "filmu"
sa temom masaže. Rekoh sebi ajde da vidim samo početak, jer je video bio 25 minuta
dugačak, pa ću sve bataliti i baviti se nečim drugim.

Postoje sličnosti između jezera i mora, ali niko ne može negirati da postoje razlike
koje se nikako ne mogu prenebregnuti. Nije ovde reč o nekim geografskim definicijama
već o tome kako te razlike utiču na fluid koji razmenjuje zaljubljeni par u čamcu.
Razliku vidim kao kad bi usporedili strastvenu i nežno-diskretnu ženu. Promene na moru
se, bar u psihičkom smislu, dešavaju brže nego na jezeru. Postoje struje koje se kreću
ispod i oko vas čak i kad je površina apsolutno mirna. To strujanje interferira sa telima
u čamcu. Možda oni to ne registruju, ali ih to sigurno prožima, pa čak ako bi se držali
striknih zakona fizike a ne samo subjektivnog osećaja. Na suncu i more i jezero
isparava. I najmanje kretanje vazduha, pomera ta isparenja. U slučaju mora njihov
sadržaj je so i jod. Ta para vlaži sve što dodirne pa i površinu kože na telima. Usled
toplote ona isparava i na telima ostavlja vidljive tragove. U estetskom smislu oni su
neutralni. Uglavnom izgledaju kao beli nepravilni krugovi. Njihov značaj je višestruk.
Na neki način utiču na izgled same kože pored toga što je ujedno i čiste. Ukus te soli
i joda se oseti na svakom pa i najintimnijem delu tela koji se dotakne usnama. Koža kao
koža to više nije ona ista, zbog tih "začina" na njoj, ona postaje i veoma ukusna. To je
toliko privlačno da vas motiviše da je što više konzumirate, ne samo usnama.

Nemam ništa protiv jezera, ali njega gledam kao nešto lošiju alternativu moru. Kad
nema mora dobro je i jezero. Na neke ljude voda deluje lekovito i smirujuće. Jedan
moj kolega je rekao da voli pecanje na Dunavu, ne toliko zbog ulovljene ribe, nego zbog
učinka koje voda proizvodi na njemu. Dok tamo sedi na tronošcu sa štapom, bez obzira
na vremenske uslove, koristi to vreme da bi meditirao i sređivao dileme koje mu se
motaju kroz glavu. Kući se vraća kao preporođen čovek. Možda ne na isti način, more
može čak snažnije da utiče na osobu koja se s njim suočava. Ploveći kroz oluju na
ogromnim talasima čovek intenzivno razmišlja o tome koliko je on sam snažan.
Ne morate biti na otvorenom moru, možete biti i pored obale na koju se survavaju
talasi koji stvaraju veliku belu masu nemerljive snage. Posmatrajući to iz relativno
sigurne blizine to i dalje u oku posmatrača izaziva strahopoštovanje. Njegovi lični
problemi gube na značaju koji im je neopravdano pripisivan.

Tu je onda razlika i u zvuku.

Zvuk mora se po danu ne razaznaje jasno zbog buke koja nas okružuje. Ali kad padne
noć, a svi ljudi već otišli sa plaže, a vi sa vašom dragom osobom sedite na pesku ili nekoj
velikoj steni, ispočetka ćete biti svesni govora mora. Delovaće kao da se neka moćna sila
koja je ostala bez snage ustremljuje ka kopnu, opet i opet, šaljući mu poruku dubina koju
kopno nije u stanju da razume. Da ne uznemirite tu snagu vi ćete šaputati, međusobno
ćete razmenjivari reči ljubavi. More vas u tome neće ometati, ono će se i dalje valjati
proizvodeći zvuk u plićaku, ali će vaš tihi šapat da prenosi do velikih daljina.

More noću spava, zvuk podseća na veliku neman koja sanja i teško uzdiše. More je uvek
živo, ono rađa a nikad ne umire. Ako ste blizu njega da ga čujete, iako spava, ono vas
ispunjava spokojem, pojačava vam želju za bliskošću i sjedinjavanjem. Bez obzira što
spava, ono vas čuva pokrivajući vas plaštom svog autoriteta. Ljubav je svega toga svesna
i u tom spokoju može samo da raste. Niko ne rakida pored obale mora, ono jednostavno
to ne dozvoljava. Za uzvrat, širi vam i otvara srce. Ono ima zadatak da se u njegovoj
blizini ljubavi rađaju. Raskida se kad se ljudi udalje i zaborave njegov govor.

Pišući o moru u ovom tekstu nije mi bilo potrebno da konsultujem bilo kakvu literaturu,
već sam koristio sopstvena opažanja i iskustvo. More je za mene neiscrpan izvor inspiracije.
Razmišljanje o njemu tako dobro "legne" kad ste zaljubljeni ili sami, besni ili tužni, setni ili
srećni. Mogao sam da iz svoje memorije izvlačim neke lepe romantične trenutke vezane za
more. Umesto toga razmišljao sam o ovom paru na slikama. Oni su mi bili inspiracija.
Sakupio sam ih preko 80 u različitim situacijama i odevnim kombinacijama. Fotografisao
ih je Justin Pumfrey vlasnik Caiaimage. U više fotografija koristio je tehniku zamagljivanja
prvog ili drugog plana. Ima dosta ružičaste boje jer je birao kadrove s takvim cvećem.
Majstorski je postizavao romantični ugođaj. U tome mu je pomagao i ovaj par. Ni u jednoj
fotografiji nisam video izveštačenost ili usiljenost. Oni su toliko zaljubljeni jedno u drugo
da je to nemoguće sakriti. Bilo mi je zadovoljstvo da ih upoznam, bar preko fotografija.


domatrios
.

Scenario za ljubavnu priču


"Uči o svojim likovima kako ih pišeš.
Nemoj da za njih napraviš precizan plan.
To uništava njihov razvoj.
Nauči njihove strahove i stvari zbog kojih će ustati."

Gornji citat sam našao na internetu gde se daju saveti za pisanje priča. Ispočetka mi je
delovao sasvim u redu, a onda sam počeo razmišljati da li tu ima izuzetaka. Neko bi mi
mogao reći: Ti uvek tražiš dlaku u jajetu - ali ne bi bio u pravu.

Recimo da je neko u prosečnoj vezi i da sa njom nije zadovoljan. Želeo bi da je poboljša,
ali u tome ne uspeva. Time postaje sve nezadovoljniji i veza polako ali sigurno postaje sve
lošija. Šta treba uraditi da bi se to promenilo? Kad bi taj par mene pitao za savet, ja bih im
odgovorio: Dogovorite se i namerno drastično pogoršajte vaše odnose a time i vezu. - Oni
bi mi sigurno rekli da sam lud, jer oni hoće da poprave vezu a ne da je pogoršaju. U čemu
je ovde problem? Uslovno rečeno, oni su tvrdoglavi. Jedan od drugoga očekuju i traže
mnogo više nego što svaki od njih pruža. Takođe ni sa svoje strane ne daju dovoljno.
Pametni nisu da shvate problem. Njena majka bi joj rekla da trpi, a njegov otac bi mu
rekao neka pokaže ko je muško u kući. I eto belaja.

U redu, da vidimo šta bi se desilo ako bi me poslušali.

Prvo što bi uradili da pogoršaju vezu bilo bi da se posvađaju. Onako besni posle svađe ne bi
bili sposobni za bilo šta osim za ljutnju. I sve bi bilo po starom. Ako ste obratili pažnu na
jednu sitnicu koju sam naveo. "Dogovorite se i namerno značajno...". Sitnica, ali jako bitna.
Reč "dogovor" može biti suštinska u ovoj situaciji. Šta god da se dogovarali, dogovor
podrazumeva da se sasluša sagovornik, da se nađe konsenzus u tom procesu. Iz toga dalje
sledi poštovanje dogovora. To znači neku vrstu odgovornosti prema partneru. Jedna od
mogućnosti da se pogorša veza bilo bi da se privremeno raziđu. Neko bi trebao da se iseli iz
stana ili kuće. Onda se postavlja pitanje finansija. Ako ona ne radi, on bi trebao da joj daje
pola plate. Ako imaju dece, treba dogovor ko će o njima i kako da brine. Dalje, šta će reći
svojim porodicama i prijateljima? Ili će možda glumiti da prave neki eksperiment.

Takve ljude će taj dogovor toliko da zamori, više nego deset puta najžešća svađa. Možda više,
ali bar u jednom od deset slučajeva, taj par bi postao svestan glupe situacije u koju su došli.
U tom jednom slučaju bi shvatili, uvidevši koliko duboko njihova veza može da potone, da isto
tako to potonuće ima i svoju protivtežu onom uobičajenom svakodnevnom nezadovoljstvu.
Logično bi bilo zaključiti, ako veza može da ide na gore, zašto ne bi mogla da ide na bolje.
A šta bi trebalo preduzeti da se to i ostvari? Odgovor je toliko očigledan da ga mnogi ne vide.

Potreban je dogovor. Da ne ponavljam ono gore: planiranje, pridržavanje, poštovanje,
odgovornost. Neće biti lako. Ali ako i najmanju pozitivnu sitnicu ostvare i o tome razgovaraju,
to će im dati pozitivni stimulans da naprave još jednu, pa još jednu. Nimalo me ne bi čudilo
da im bar za jotu seks postane strasveniji. Možda će im se na licu češće pojaviti osmeh, a ko
zna, možda će onako, u prolazu, da padne i neki ukradeni poljubac.

Scenariju bi u glavnim crtama ovde bio kraj, ali ima još nešto da se kaže. Komentarisao bih
citat na početku. Ovu priču nisam planirao, karakterizacija likova mi se sama nadovezivala
"učio sam o likovima", nisam napravio pre toga nikakav plan. Uživeo sam se u njihove
izmišljene likove, strahovao sam za njih, ali sam istovremeno i navijao da se priča lepo završi.

Sad ću navesti još jedan citat o pisanju priče.

"Svaka fikcija treba da bude priča.
U svakoj priči postoje tri elementa:
Osobe, situacija i činjenica da će se na kraju nešto promeniti.
Ako se ništa nije promenilo, to nije priča."
Malcolm Cowley

Kao što ste pročitali, pridržavao sam se svega navedenog.
Za mene ono najvažnije, na kraju se i te kako promenilo.


domatrios
.

Intimni dodir


Postajem jako, jako predvidljiv. Ko me upoznao čitajući moje tekstove, odmah će reći,
dok vidi ovu fotografiju, znam o čemu će domatrios ovde da piše. Jeste, tako je, neću ni
pokušavati da to opovrgnem. Ono što bih mogao, bilo bi da nastojim da ne budem dosadan,
pa makar se i ponavljao.


Ova fotografija, odnosno crtež spada u vrstu grafičke ilustracije koja se naziva anime.
Neki kažu i manga, ima tu neke razlike, ali one sada nisu bitne. Pod nazivom "Anime parovi"
sakupio sam kolekciju od oko 1500 ovakvih crteža. Nastavljam i dalje da ih sakupljam ali
usporenim tempom, jer sam postao probirljiv, neću kao do sada da sakupljam sve i svašta.
Mrzi me da brišem one loše jer bih izgubio puno vremena. Većina ovih anima je "izvučena"
iz referentnih japanskih stripova ali ima i drugih izvora. Pojedinačni radovi, ima ih na
DeviantArt-u itd. Japanski okviri su davno prevaziđeni, pa su ovi stripovi i crteži preplavili
ceo zapadni svet. To je postao čitav jedan pokret i biznis. Moda mladih, od stripova su
pravljene crtane serije (filmovi) itd. U ovom uvrnutom svetu postoji i ona druga strana.
Za takvu publiku, a i zbog zarade, su pravljeni i pornografski sadržaji. Ja nemam ništa protiv
golotinje ukoliko u sebi sadrži nekakvu estetiku, ali crteži gejeva, lezbija i seksualno
zlostavljanje maloletne (uglavnom) ženske dece mi je odvratno. Moje more je romantika
i u njemu volim da plivam.


Naravno, u vezi te teme sakupljam i prave fotografije. Njih smeštam u specijalizovane
kolekcije. Osim svima poznatih naziva među njima imam i sa nazivom "pod stolom",
romantično pijenje, ljuljačka, romantična ograda, vintaž, viktorijanske, nežan dodir,
raspoloženja, romantična večera, romantične vanzemaljke i mnoge druge. Pod onom
prvom -pod stolom- , ima neverovatnih fotografija. Uglavnom su to ruke i noge, ali ima
i te kako provokativnih scena. Ima više razloga zbog čega sakupljam fotografije, jedan od
njih je da me inspirišu u pisanju. Dobiti inspiraciju na prazno, bar meni, je mnogo teže.
Važno je početi, a posle je lako, ide samo.

Često sam razmišljao pa i sada, o onom trenutku, prelomnom momentu tinejdžerske
ljubavi, kad ta mlada i neiskusna osoba u kojoj sazrevaju osećanja a uglavnom su skrivena
i potisnuta, oseti potrebu da postane ekstrovertna. Razmišlja o tome kako da ta svoja
osećanja podeli sa osobom prema kojoj su ona usmerena. Toj mladoj osobi je to veliki
problem. Tražeći pomoć u svojoj okolini, dobija odgovore tipa: nije to za tebe, još si
mlad/mlada, znaćeš kad odrasteš, kaš*će ti se samo itd. Za razliku od odraslih, mladima
je to prvi put i postoji veliki strah kako će se to reflektovati na drugu osobu. Ima i knjiga
i filmova koji se bave ovom temom, ali su situacije u njima veoma specifične.


Mogu da govorim samo u svoje ime a ostalo mogu da nagađam, poznati su mi ti problemi
u tom uzrastu. Možda ih nisu svi imali, a možda je većina ljudi njih zaboravila. Ja to nisam
mogao zaboraviti jer me je uvek nešto podsećalo na to. Ukratko ću navesti jedan primer.
Sa jednom "zrelom" ženskom osobom prema kojoj sam gajio simpatiju, a i ona prema meni,
bio sam u svojim kolima parkiranim na vrhu brežuljka. Spustila se noć, prekrasan pogled na
udaljena gradska svetla, nadaleko u krug nigde nikoga. Bili smo sami u tami. Diskusija je bila
otvorena, razmenjivali smo naklonost. Njena leva ruka je bila oslonjena na njenoj levoj nozi
preko džins pantalona. I pored mraka ruka se jasno nazirala i moje su misli pored razgovora
bile usmerene na nju. Prisiljavao sam sebe da odredim trenutak kad ću svoju ruku staviti
preko njene. Progutao sam knedlu i krenuo svojom rukom. Iako sam imao kakva-takva
seksualna iskustva, uhvatila me nečuvena trema, ruka mi se istovremeno kočila i drhtala.
To je trajalo i kad su se ruke dodirnule. Tog dana, bolje reći noći, "dogurao" sam do poljupca.
Šta je bilo na sledećem sastanku to vam sigurno neću reći, jer kao što znate, ne volim da
pišem o svojim osećanjima i o tome šta radim na ljubavnom sastanku.

Tu istu vrstu blokade imao sam i kao klinac kad sam na devojčice počeo gledati nekim
drugim očima. Ovo je sad trenutak da se vratim na početnu sliku-ilustraciju.


Zaključujemo da je reč o sobi u kojoj je samo futon bed, naziv za japanski krevet te vrste.
Na krevetu je tatami prekrivka sa presavijenim jastukom. Na futonu je mladi par. Mlada
devojka je verovatno komšinica ili je nekakav gost. Momak koji je od nje stariji, je očigledno
domaćin, to zaključujem po opuštenom položaju koji je zauzeo. Dejzi, tako ćemo je nazvati,
pažljivo i potpuno zaneseno sluša svog domaćina. Upija svaku njegovu reč. Teško je reći
da li ga voli i obožava, ali nije daleko od toga. U njega ima potpuno poverenje. Na njemu
(bez insinuacija) je potpuno opuštena i uživa. Apsolutno je nesvesna slike koju bi odrasli
mogli pogrešno da shvate.


Nije ista stvar sa njenim partnerom u razgovoru. On je potpuno svestan delikatne situacije
ali se zbog toga ne uzbuđuje. Samo je oprezan da ne prekorači crtu. Vidi se po podignutim
rukama. Ima vernog obožavaoca s kojim ne zna šta će, ali mu svakako nije neprijatno. Dejzi
je neiskusna, verovatno i naivna, ali verujem da nije glupa. Da je moja kćerka, šta bih
preduzeo? Verovatno ništa konkretno. Pričao bih joj maštovite priče koje nisu vezane za
konkretnu situaciju, već samo proširuju horizonte razumevanja različitih situacija. Ne bih
se zabrinuo za posledice ovakvog njenog druženja.


Priču sam nazvao "intimni dodir" jer taj naziv odslikava suštinu čitave ove priče. Da li je
intimni dodir kad osoba ide kod ginekologa na pregled? Ako isključimo zloupotrebe
sigurno da nije. Ako vas neko nogom udari dole, pa vas zaboli nije ni to. Dejzi je skoro celim
telom na svom partneru, nije samo na određenoj tački. Momak oseća celo njeno telo pa i na
određenoj tački.


Intimni dodir je psihološka kategorija. To je stvar razumevanja. Kod Dejzi, on će joj biti jasan
kad dostigne određeni nivo sazrevanja, i psihološkog i biološkog i kad bude počela o tome da
razmišlja. Dejzi i njen partner su sada i ostaće prijatelji. Jednog dana će možda postati
ljubavni partneri. Možda da možda ne. To zavisi od njih.


domatrios
.

Погледајте ову слику горе. Искусни фотограф НИН-а Петернак, рече, нема добре фотографије
која нема причу. Не признаје се - свиђа ми се, или не свиђа ми се. С њим се потпуно слажем.
На шта сте прво обратили пажњу гледајући је? По мени она има толико детаља који су
интересантни, што само повећава вредност фотографије. Један од занимљивијих јесте да тај
млади пар има исту марку патика. То ми је јако симпатично. Из целе слике буја позитивна
енергија коју ми тако вољно упијамо. Није довољно да кажемо како се они воле. Можемо да
замислимо и како је до тога дошло и да претпоставимо како ће се њихова љубав даље развијати.
Може нас инспирисати да замишљамо и многе друге ствари. Зар није више него довољно то
очекивати од једне фотографије?

Она ме је инспирисала поред ове дивне музике, да се мислима вратим у младост.

Сећате ли се оне дечје ругалице: Мика и Јуца заљубљени пар... итд? Заборавио сам како иде
даље. Шта је она значила? Вероватно неку осуду, указивање на нешто непримерено. Она друга
деца су видела да ту има нечег што код њих нема или им је страно. Најгоре од свега јесте што
су их и сами родитељи подржавали у таквом ставу. То сам искусио на својој кожи. И ја сам био
нека врста жртве, али неке чудне сорте. Зашто чудне? Зато што бих, кад би одрасли правили
неке инсинуације на мој рачун а у вези са неком мојом симпатијом, ругајући се да ћу је
морати оженити, на мени би се појавио тако велик осмех, очи би ми засјале од неке врсте суза,
али не од стида, већ од среће и задовољства ако би се то догодило.

Одрасли никако нису могли да схвате моју реакцију, па нису дуго инсистирали јер им намера
да ме понизе није успевала. У те одрасле нису спадали моји родитељи. Мајка се није мешала,
на неки начин је била индиферентна, али ме је зато отац отворено подржавао, не могу рећи
наговарао, али је било нешто блиско томе.

Био сам мали, али су моји снови били велики.

Имајући бујну машту али и позитиван узор у породици, свакој мојој појединачној (увек само
једној) симпатији придавао сам невероватне и чаробне особине, чиме је она постајала мени
најпожељнија особа на свету. Сад би неко могао да са прави паметан и да коментарише како
такав став није био добар. Ја се с тим не бих могао сложити. Сматрам да је у том узрасту то
веома примерено. Та неспутаност омогућава да се дете (и мушко и женско) много богатије
развија. Током одрастања у животу ће се појављивати све озиљније ситуације са којима ће
се особа морати сучељавати. А биће доста прилика и за кајање.

Такав пример, да не мислите да себе сматрам безгрешним свецом, ћу вам испричати.
Даду сам упознао још док је била у првом разреду гимназије у коју сам и ја ишао. Био сам
старији, али сам тада био у неком другом "филму". Била је из мог краја. Нисам могао а да
је не приметим. Мршава као чачкалица, висока, природна плавуша са плавим очима, причљива,
веома интелигентна (што јако ценим код нежнијег пола - један мој пријатељ би на ово додао:
поред велихих груди; али не би био у праву) и пегава у лицу. Ипак, оно најупечатљивије био
је њен смех. Он је био толико заразан да ни робот не би могао да остане равнодушан. Смех је
имао моћ да топи метал.

Сретали смо се у школској згради, а кад је дошао распуст били би често заједно, на штрафти,
кад би била са својим пријатељицама вршњакињама које су ме добро примиле, а понекад смо
били и сами. Дружење је увек било пријатно, дискусије занимљиве, однос је био искрено
пријатељски. Година за годином је пролазила у истом стилу. Са студенткињом, будућим
професором енглеског, углавном преко распуста сам наставио дружење. Некад, кад бих био
"слободнији" дружење је било интензивније. После заједничког дружења у друштву, пратио
бих је до куће. У пријатној летњој вечери причали би некад сатима. Како смо постајали
старији, постајала је све отворенија према мени. Тада сам то само овлаш регистровао, изгледа
да сада то мало боље разумем. Причала ми је о својим љубавима сасвим отворено, о разним
проблемима које је имала у тим везама. Ја сам био мало затворенији од ње. Не волим да
будем такав али је тако било.

Сад кад мало боље размислим о томе, није био проблем у томе да ли је наше пријатељство
искрено или не, јер било је. Нисам сигуран, претпостављам, ту није било само пријатељске
искрености. Ја сам је слушао и разумео, али изгледа да нисам разумео шта то разумевам.
Она није говорила само о својим везама, или конкретно о себи. Она се отварала ономе у кога
има поверења. Не знам да ли смем да кажем а да не погрешим: она ми се препуштала свом
својом душом. А ја то нисам разумео.

Можда сам се у међувремену донекле и променио али сам и тада то био ја, али са неким
другим мислима. Нешто сам ипак осетио, није да нисам. Само нисам то протумачио на прави
начин, онако како је то требало. Ипак и то је било довољно да је једног викенда позовем да
посетимо једно излетиште. Рано поподне дошао сам по њу. Уживали смо шетајући у лепој
природи. Вода, обала, шума, топло сунце. Понео сам фотоапарат, па смо се сликали у свим
могућим позама. Тада сам се интензивније бавио фотографијом. Није фотографија само
притискање окидача. Бирао сам место, угао снимања, угао светлости. Онда бих принео апарат,
кадрирао и почео да зумирам. Гледајући кроз објектив видео сам нешто што нисам видео пре
голим оком.

Даду сам увек прихватао као једну целину: драгу, интелигентну и присну особу, али и као особу
која тек сазрева. Кроз објектив сам видео како набори њене танке летње хаљине лелујају услед
поветарца који долази са обале. Пре него би се одвојили, као вакумом би се лепили за тело
истичући неке делове који као да пулсирају. Поруку коју сам добијао нисам знао где да сместим,
а такође сам знао да ни мој фотоапарат није у стању да то региструје. Било је вече кад смо се
вратили. Као да нам је било мало, наставили смо са причом испред њене куће. У једном тренутку
смо рекли како мора да су срећни они љубавни парови који иду на такве излете где ће се тако
лепо провести као што смо то ми.

Кад смо схватили шта смо рекли, почели смо се смејати као луди, главе су нам се почеле
приближавати једна другој, док се нису спојиле у један дуг и страствен пољубац. Припила је
своје тело уз моје. Обухватио сам је рукама око струка. Тело јој је било топло и тако добро
пријањало уз моје. То више није била она мршавица какву сам слику имао у глави. Осећао сам
јој груди, стомак и бутине на начин који ме је изненадио. И не само то. Пре него смо се спојили,
видео сам њен поглед. Упијајући га, кроз њене мало стиснуте капке, у њему је било светлуцаво
треперење из којег као да према мени креће, улазећи у мене дубоко на хиљаду звездица, до
најскровитијих и неосветљених делова. Да нисмо тако стајали на улици, ко зна докле би то
тако трајало. Договорили смо се да је трећи дан назовем.

До сада је прича ишла узлазном путањом, али одавде више неће. Волео бих да је другачије,
али сам све упропастио тада. Нисам је звао кад је требало, из разлога због којег се стидим,
односно због ког сам љут на себе. После је нисам могао добити на телефон јер је отишла на
село одакле су јој родитељи. Недуго након тога, сазнао сам да се удала за месара и да
предаје енглески у сеоској школи.

Питање које сам себи постављао било је: да ли сам је стварно волео или не? То да сам је
изневерио, то је сигурно. Да ми је жао, исто тако. Често сам хватао себе како размишљам о
томе како би нам било да смо наставили тамо где смо стали. Толико година смо били блиски
а одједном тако удаљени. Осећам се одговорним због свега и то ми тешко пада.

Где је био нестао онај мој дечачки осећај о посвећености једној особи и једној љубави? Наши
стари кажу: нико ти не може бити тако велик непријатљ као што можеш бити сам себи. Ех, моји
старци, кажите ми нешто што ће ми помоћи а не оно што ће ми отежати. Изгледа да неке школе
ипак морамо да платимо. Једва, али сам ипак устао и наставио да ходам. Вратио сам се поново
дечачким ставовима, ако се то може тако назвати. Нове везе се појављују и нестају. Оно што се
не мења, то је моја посвећеност само једној особи у времену њеног постојања док је самном.
То ми доноси опуштеност и задовољство. И не само то. То ми је неки оријентир, неки дефолт,
неко полазиште и неко мерило. Закључио сам да у мени нема љубави уколико нема дечачког
ентузијазма. Не постоји стара љубав, она је увек млада. И ми смо млади с њом док је имамо.

Нека је сад касно, нека је узалудно, чак не верујем да ће она ово читати, али морам да кажем
нешто што сам пропустио док смо били заједно:

- Дадо, Волим те!


доматриос
.

Obećanje


— Da li bi želela da pođeš sa mnom na igranku?


Bilo je očigledno da se iznenadila. Pretpostavljam da je mislila da sam pokušavao
da je pridobijem za nekog drugog. Nije bilo ništa neobično da srednjoškolci pošalju
nekog druga u izaslanstvo, da se tako izrazim, kako ne bi morali da se neposredno
suoče s odbijanjem koje može da usledi. Iako se Džejmi jako razlikovala od svojih
vršnjakinja, bio sam siguran da je čula, ako ne i znala za taj običaj.


Umesto da odmah odgovori, Džejmi se zagledala u daljinu. Meni se utroba prevrtala
jer sam pretpostavljao da će me odbiti. Pred očima su mi bile slike moje mame,
izbljuvanog poda, Kerija. Odjednom sam zažalio što sam se tako ponašao prema njoj
svih ovih godina. Prisećao sam se svih situacija u kojima sam je zadirkivao, nazivao
njenog oca razvratnikom ili je ismevao iza leđa. Obuzimao me je sve veći očaj,
osećao sam se užasno zbog svega, razmišljao sam o načinu na koji bih mogao da
izbegnem Kerija i to na čitavih pet sati. Džejmi se okrenula prema meni. Na usnama
joj je lebdeo blagi osmeh.


— Volela bih - konačno je rekla. - Ali pod jednim uslovom.


Ukočio sam se. Bojao sam se da nije reč o nečemu previše groznom.
— Da?
— Moraš da obećaš da se nećeš zaljubiti u mene.


Po načinu na koji je počela da se smeje znao sam da se šali. Odahnuo sam.
Džejmi je ponekad, morao sam da priznam, bila veoma duhovita.


Nasmešio sam se i dao reč.


Nikolas Sparks - Koraci za pamćenje (odlomak)




Nikolas Sparks je najpokvareniji pisac kojeg sam čitao,
pokvaren je do kostiju!


Ovako, naravno, ne počinje i ne može početi bilo kakva književna kritika, a to
onda znači da ovo što ja pišem nije to. A možda ja i ne znam da pišem kritiku?
Mislim se. Onima manje obaveštenima samo kažem da kritika nije blaćenje pisca
i njegovog dela, već je to češće intelektualno masturbiranje da bi se autor kritike
prikazao što pametnijim. U svakom slučaju, književne kritike su me često
izvlačile iz nezgodnih situacija na časovima srpskog u gimnaziji. Nisam voleo da
čitam lektiru kad mi to neko naredi, a sa druge strane nisam hteo da rizikujem
slabu ocenu. Nemam ja problem sa čitanjem, samo ne volim prisilu. Tako, kad bi
došao čas ispitivanja iz lektire ja sam dolazio i više nego spreman. Kako to?
Ovo miriše na kontradikciju.


U kakvim se društveno političkim i ekonomskim uslovima dešavala radnja, šta je
pisac hteo da kaže i kakva je njegova poruka, kakvi su motivi rukovodili propalog
studenta da sekirom ubije babu? Niko mi se nije divio, mislim na moje kolege u
razredu, već su sa zabrinutošću slušali o čemu pričam.
A i profesor me gledao pomalo škiljavim očima. To je bila cena, koju sam morao
platiti da bih bio drugačiji. Ruku na srce, da bi se pročitala neka detaljna književna
kritika nekog dela trebalo je skoro isto vremena kao i za čitanje samog dela.
Nekad je bila napisana i na više od dvadeset stranica sitno kucanog teksta.
Dobar roman možete progutati u dahu, kritika je nešto drugo.


Naišao sam na jedan interesantan citat: "Kad naiđete na dobru knjigu želite da je
što pre završite, ne želite da je što pre završite."
Čudna konstrukcija rečenice, ali odlično odslikava suštinu dobrog dela. Nije to
slučaj samo sa dobrim knjigama. Znate na šta mislim, zar ne?


Neki Sparksa (50) vole više ili manje, oni drugi ga ne čitaju. Napisao je dvadeset
romana, većina ih je ekranizovana sa zaradom od preko milijardu dolara.
Astronomski su takođe, i tiraži knjiga. Poslednja knjiga mu je "Gledaj me" (See me)
iz oktobra 2015.


Nema dugo kako sam počeo da čitam njegovu knjigu "Koraci za pamćenje".
Nije to jedina njegova koju sam pročitao. Naziv mi je bio malo čudan ali u to vreme
nisam o tome razmišljao, rekoh sebi, ajde da probam , da vidim kakva je. Nema
mnogo strana, oko 170. Za moje pojmove tanka knjiga. Počeo sam da čitam. Kad je
nešto dobro ja se toliko unesem da se potpuno isključim iz realnog sveta. To nije
baš moj običaj. Obično, što god da čitam to analiziram, istražujem. Kao primer
mogu da navedem Da Vinčijev kod, Dena Brauna. Verovali ili ne, njega sam čitao
mesec dana! A ne čitam baš tako sporo. Tema knjige mi je bila poznata od ranije,
tako da sam paralelno pročitao još petnaestak knjiga koje se bave sličnom
problematikom.
Da se vratim na temu.


Tekst je klizio samo tako do oko pedesete stranice kad mi je počelo nešto da biva
sumnjivo. Osećao sam se kao onaj ko pati od amnezije i kome se sećanje jako sporo
vraća. Verovatno je, da ja kao i svi ostali, dok čitaju zamišljaju likove i svet koji
autor opisuje u knjizi.


Kod mene je bio problem u tome što su se moji likovi počeli povremeno razlivati u
nekakve druge likove. Mislio sam da mi se nešto bolesno dešava.
Učinilo mi se da sam tu knjigu jednom već ranije pročitao, ali sam bio siguran da
nisam. Podsetio bih vas na još jedan citat: "Niko istu knjigu nije pročitao dvaput!"
Možda vam je citat čudan pa da ga objasnim. Pisac svet iz svoje knjige zamišlja
na svoj način, svaki čitalac pojedinačno ga zamišlja na drugačiji. Čak i kad ponovo
čitamo istu knjigu, svet u njemu nije isti kao prvi put.


Kad sam ovo odagnao iz glave, sinulo mi je. Nije do knjige, ovo sam gledao u filmu.
Film koji sam gledao bar dva puta. Neću da negiram, povremeno sa suzom u oku.
Američka pop pevačica Mendi Mur odglumila je izvanredno.
Jeste da su me nazivi zbunili, ali nisu mogli toliko. Originalni naslov i knjige i filma
bio je A walk to remember, film je nazvan Šetnja za pamćenje, a knjigu su preveli
kao Koraci za pamćenje. Suština je bila ipak u nečem drugom.


Iz odlomka knjige kojeg sam izabrao, za onoga ko autora nije čitao, može se
zaključiti predvidljivost sadržaja ( da li će se obećanje održati ), ali i osetiti stil
koji Sparks koristi. Zaključićemo da on i nije toliko predvidljiv koliko nam se čini.
Osetićemo kako autor plete mrežu oko nas, a kojoj se mi dobrovoljno prepuštamo
i u njoj osećamo jako lepo.


Taj Sparks je stvarno pokvaren!


domatrios

Kiša

Postoje stotinu stvari koje je pokušala odbaciti, stvari kojih se nije želela setiti
i one o kojima sebi nije dopuštala da razmišlja jer tada ptice krešte i crvi gmižu
i negde u njenoj glavi uvek pada spora i beskrajno dosadna kiša.


Čut ćeš da je napustila zemlju, da je postojao poklon koji je htela da ti da ali se
izgubio pre nego je stigao do tebe. U kasnoj noći telefon će zazvoniti, a glas koji
bi mogao biti njen reći će nešto što nisi mogao da razumeš pre nego je veza
zakrčala i pukla.


Nekoliko godina kasnije, videćeš nekog na ulaznim vratima tko liči na nju. ali će ona
nestati pre nego si vozaču naredio da se zaustavi. Više je nećeš nikad videti.


Svaki put kad kiši mislićeš na nju.


Neil Gaiman


prevod s engleskog domatrios