Šeik bludnicu grdi: "Ničeg se ne kaješ,
Piješ k'o pijanac i telo prodaješ."
A bludnica veli: "Upravo sam takva,
Da li si ti onaj za koga se izdaješ?"

Ako sam ne piješ, pijanca ne kori,
Ne budi licemer i laži ne zbori.
Ne gordi se time što ne piješ vino,
Grehovi su tvoji od pijanstva gori.

Podlacima nebo milostivo daje
Mlin, dvorište, dvorac, raskošne odaje...
A dobrima jedva koru crnog hleba.
Pljuni takvo nebo, to ti preostaje.

Nepokoran bejah, Bogu nisam mio,
Tovar moga greha vagu bi slomio.
U dobrotu Tvoju i milost se uzdam,
Jer dvoličan čovek nikad nisam bio.

Ne boji se pakla ako si zgrešio,
Ne boji se pakla što si pijan bio,
Bezgrešan si Bogu sasvim nepotreban,
Njemu treba grešnik da bi oprostio.

Sudbina je kvarna, znaju mnogi ljudi,
Ona oštrim mačem svakom stvoru sudi.
I kad ti u usta slatku alvu stavi,
Može biti otrov, ti obazriv budi.

Pred svima me grdiš i sramotiš jako:
"Bezbožnik i bludnik, napije se lako."
Jeste, ja sam grešnik, priznajem i pitam:
"Da li si dostojan da govoriš tako?"

U aleji ruža sa kapima rose

Hor slavuja peva, trče noge bose.
A noćima vidim zvezde koje ćute
I mrak tvoje crne raspuštene kose.

U krčmi sam juče mrtav pijan bio,
Pa sam prazan bokal o kamen razbio.
A bokal mi reče:"Bio sam ti sličan,
Tebe čeka to što si mi učinio."


I po nebu i po zemlji moje oko leta,
Da pronađe stvar najlepšu od ovoga sveta.
Ne imade na nebesim' nijedne zvezde,
A na zemlji, ko što ti si, nijednoga cveta.

Mudraci i sveci uzalud se trude,
O Raju i Paklu da nauče ljude.
Kada im prah večni zatvorio usta,

Odbačeni leže k'o proročke lude.

Pitanja su mnoga, a koje je preče:
Ko smo, kud idemo – to niko ne reče.
Da l' smo kao vetar što nasumce duva,
Ili kao reka što bez cilja teče.

Voljom prirode to je grožđu dato,
Da sto sekti zbuni i mudraca jato.
Alhemičar, to je koji za tren oka
I sivo olovo pretvara u zlato.


Ako li vino koje si ispio,
I ako usne koje si ljubio,
U Ništa odu i ti Ništa budeš,
Nećeš biti manji no što si bio.

Na šahovskoj tabli od dana i noći,
Gde se Sudba igra porazom i moći,
Čovek je figura, veća ili manja,
Uklonjena jednom, natrag neće doći.

Šta je napisano – ništa ne povrati.
Pobožnost i razum pomoć neće dati,
Da povučeš nazad ma i jedno slovo,
Kog ni tvoje suze neće izbrisati.

Iako je vino zaručnik izdaje,
Pitanje moje večno će da traje:
"Može li vinar za sebe da kupi
bar upola vredno od onog što daje?"

Ne sudi čoveka po njegovu znanju,
Već po tvrdoj veri i ljudskom držanju.
Ako ti obeća, pa reč održi,
Vrednost mu odredit' ti nisi u stanju.


Pokraj vina i svirača u mehani stojim,

Sve ću za to dvoje dati, što nazivam svojim.
Ja u milost nemam nade, nit' od kazne straha,
Vetra, zemlje, vatre, vode – ničeg se ne bojim!