http://razbibriga.net/blog.php/856-mihaela Forum zabave,druženja i prijateljstva sr Tue, 07 Apr 2026 23:56:19 GMT vBulletin 60 http://razbibriga.net/images/misc/rss.jpg http://razbibriga.net/blog.php/856-mihaela http://razbibriga.net/entry.php/1490-D%C5%BEem-od-%C5%A1ljiva Sat, 23 May 2020 20:48:09 GMT Ovo je priča o tegli džema. Od šljiva. Mog omiljenog.
Prije skoro mjesec dana,zazvoni mi telefon. Brat zove. Kaže "Zamisli šta sam našao? Popnem se na tavan da nešto nađem,kad ispod neke deke nađem mamin džem. Valja li to sad da jedem? Koliko njemu ima?"
Srce mi stade...
Rekoh "Džem!?"
Kaže "Já! Džem. Mamin džem. Koliko je star?"
Računam. Umrla je prije 4 godine. U februaru. Znači morala ga je praviti u septembru-oktobru,pola godine prije smrti...
Rekoh mu "Jbt,ima mu 5 godina".
Kaže "Pa,jel' valja sad?"
Rekoh "znajući kako ga je pravila,skoro sam sigurna da valja. Probaj. Skini odozgo kašikom par cenata,pa probaj malo"... Čujem ga kako otvara poklopac,tišina... kaže "jbt,ovo je još uvijek dobro"... Srce mi brže lupa... "Koliko si tegli našao"? Kaže mi "Dvije. Donosim ti sutra jednu"...Znao je šta sam htjela da ga pitam.I dođe sutradan. Reče mi da probam,jel' jestiv taj džem iz tegle. Tražim izgovor zašto ne mogu sad da probam dok je tu. Sjedili smo,otišao je. Nije mi se odmah pružila prilika da budem sama da ga probam. Mislim,mogla sam ga probati čim je donio tu teglu. Ali nisam. Trebalo mi je malo dužeg vremena da ostanem sama. Da se saberem i probam. Otvaram teglu i miris me baci u sjećanje...gledam nas dvije,zajedno smo ga pravile. Kao i svu zimnicu inače. Od kad sam bila dijete pomagala sam joj u svoj pripremi zimnice. I iskreno,strašno sam to mrzila. Zbog izlazaka u grad,zbog prljavih noktiju,smeđe boje u porama ruku...drugarice izlaze u kafiće a ja meljem šljive,kiselim kupus...mnogo sam to mrzila. Uvijek sam joj govorila "Jooojjjj ...kad se udam,neću bona ovo nikad praviti... Smijala se "hoćeš,hoćeš,sjetićeš se ti mene znaš koliko puta"... "Neću bona,vidjećeš. Neću ovo ništa da pravim,sve ću kupovati.I što uopšte melješ ove šljive? Što k'o sve normalne žene ne ubaciš cijele?
"Eeee moj sine" govorila je "ali zato njihov džem nije kao ovaj"...
Uzimam teglu. Režem krišku hljeba,vadim džem i mažem. Pomirišem ga ponovo. O Bože,kako se sjećam ovog mirisa. Polako,kao nešto sveto,prinosim ustima. Zagrizem. Osjetim na nepcetu taj ukus. Žvaćem. Pokušavam da progutam. Ne mogu. Stoji mi u grlu.Još žvačem prvi zalogaj. Emocije naviru. Tuga. To je poslednja "opipljiva" i tako stvarna stvar ,da je grehota da nestane. Još samo to imam od nje. I ne mogu da je jedem. Otvorim je,pomirišem. Uspomene se vrate. Osmjehnem se i vratim teglu džema. Neka je,nek' me taj miris podsjeća na te dane. Koje sam mrzila. I koji mi sad tako nedostaju...

P.S Prve jeseni poslije njene smrti,napravila sam džem od šljiva. Ni blizu lijep kao njen. Nisam upisala ni jedan njen recept. Nije mi trebao. Mislila sam da mame nikada ne umiru. ]]> mihaela http://razbibriga.net/entry.php/1490-D%C5%BEem-od-%C5%A1ljiva http://razbibriga.net/entry.php/775-Samo-hiljadu-pitanja Mon, 14 Nov 2011 19:42:30 GMT Želim samo da se izjadam.Na ljude.Na nedostatak ljudskosti u njima. I pitam se kako ti ljudi mogu tako živjeti?Imaju li grižu savjesti?Šta se nalazi... Želim samo da se izjadam.Na ljude.Na nedostatak ljudskosti u njima.
I pitam se kako ti ljudi mogu tako živjeti?Imaju li grižu savjesti?Šta se nalazi u njima,od čega su satkani?
I ne mogu a da ne postavim sebi pitanje,da li sam ja normalna?Ispada da nisam.
Volim da pomognem,onoliko koliko mogu.Poznatim i nepoznatim ljudima.Ne očekujem ništa zauzvrat.U sebi mislim da će to Bog vidjeti,i ne treba mi ništa više.
Šta se to desilo sa ljudima?Zbog čega su postali tako zli,gramzivi,posprdni?Zašto samo sebe gledaju?
I kada iz tebe iscjede sve što mogu,odbace te kao krpu smrdljivu.I opet imaju srca da ti dođu i traže još...bez ikakvog stida u oči te gledaju.
Ne želim da me takvi ljudi okružuju.Ne mogu to da podnesem.Zlo i nepravdu.Koristoljublje.
Prosto,ne mogu. ]]> mihaela http://razbibriga.net/entry.php/775-Samo-hiljadu-pitanja http://razbibriga.net/entry.php/755-Mama Wed, 02 Nov 2011 16:28:00 GMT Bila je skoro ponoć kada sam se vratila iz grada.:"Jao,mama što sam gladna.Ima li šta da se jede?"
:"Ima,sine...sad će vama mama napraviti nešto na brzaka."
Uskoro se na stolu našao pomfrit,i prepržena dimnjena vješalica.
:"Mmmm...mama,što je ovo dobro,baš ti hvala!"
Umorno mi se nasmiješila,uvijek zadovoljna,kada neko pohvali njenu kuhinju,i kada gladnog nahrani.Pogledala me i zamolila:
"Sine,de me izmasiraj,nešto me opet rame boli."
Naljutila me je.Pa,ima već jedno mjesec dana kako je to rame boli,i kako je svaku noć masiram.Pred spavanje,po najmanje pola sata.:
"Ne mogu,mrsko mi.Baš si se ti meni umazila,svaku noć te masiram.E,sad mi stvarno mrsko.Ne mogu,hoću da spavam."
Ništa mi nije odgovorila,samo se pokunjila i poželila mi laku noć.Legla sam i ja odmah,punog stomaka.
To jutro nije ni po čemu govorilo da će biti drugačije.Sat je zazvonio kao i obično, u 5 i 51 minut.Izvukla sam se iz kreveta i krenula prema dnevnom boravku,do roditelja.Spavali su i dalje.Prišla sam šporetu,uključila ringlu,stavila dzezvu da nam skuvam kafu.Svako jutro smo ustajali u isto vrijeme.Mama i ja smo išle na posao,a tata nas je vozio.Nikada nismo otišli bez jutarnje kafe,gledanja TV-a,jutarnje prognoze.Ušla sam u kupatilo,počela da se šminkam.Pospana,nanosim puder,maskaru i nešto mi sve neobično.Tišina.Nisam nikada čula tu tišinu kada ustanem.Mama bi čim progleda počela da priča,obično kroz smijeh prepričavala šta je sanjala.Tata bi je posmatrao i smijao joj se.Jutros ništa.Nikakav zvuk.Provirim kroz vrata kupatila...spavaju.Izađem da skuvam kafu,jer još nisu ustali.Obično bi jedno od njih dvoje zasuli kafu koju sam ja stavljala da prokuva,ali jutros ništa.:
''Mama,tata...hajde ustajte".
Dok prilazim krevetu,noseći šoljice,mama je nešto progunđala.Tata je progledao,počeo da se proteže po krevetu.Na njega sam sva,volim i ja da se valjuškam po krevetu.Ali,mama ne voli.Ona odmah ustaje...pa šta joj je jutros?
"Mama,hoćeš li već jednom ustati!?"
Sad me već nervira,što ne ustaje,kvari mi moj jutarnji ritual.Priđem joj,prodrmam je za rame.Čujem jedno dugo mmmmmmm.Ne može da progleda.Sad sam već stala,i počela sa nekom strepnjom da je dozivam.
"Mama,mama...šta ti je...hoćeš li ustati?"Njen pokret je bio kao u usporenom filmu...lagano se podigla u sjedeći položaj.Otvorila je oči.U tom trenutku sam se skamenila.Tačno sam osjetila kako mi se ledi krv.
Jedno oko joj je iskočilo kao ping-pong loptica.Bilo je ogromno,šetalo je lijevo-desno.I drugo je šetalo,ali je bilo normalne veličine.Usta su joj bila okrenuta na desnu stranu.Stavila je svoje ruke na oči i rekla nekim tuđim glasom :
"Bože dragi,šta mi je?Ne vidim,ja ništa ne vidim.Šta mi je Milijana?"
Znala sam odmah šta joj je,ali nekoliko trenutaka sam samo stajala,dok mi je srce bubnjalo u ušima.
"Tata,brže ustaj,mama se šlogirala!"
Sabrala sam se nekako.Dok se tata oblačio,i istrčao da upali auto da se zagrije,uzela sam mamu,podigla je iz kreveta.Počela da je oblačim,a ona je samo ponavljala :
"Milijana sine,šta mi je,što ne vidim?"
"Ništa mama,ništa...bićeš dobro."
Put do bolnice,i ostalog se slabo sjećam.Vozili smo se čini mi se satima.Prijem u hitnu pomoć,pa na neurologiju...Čekala sam u hodniku,zajedno sa tatom.Kad ga god pogledam,on plače.Ja ne mogu.Bože,da mi je bar suzu pustiti,malo bi mi lakše u duši bilo.Ne mogu.Samo strah u duši,ništa više.
Poslije,čini mi se,čitave godine,izašao je doktor.Pogled na njegovo zabrinuto lice,samo je još više unio strah u mene.:
"Jel' živa doktore?",nekako sam promucala.:
"Jeste,živa je još uvijek...ali kako da vam kažem,ne vjerujem da će još dugo.Znate,ovo je jako težak moždani udar,trenutno nije svjesna,i može živjeti još koji sat...a možda i manje.Ne znam,žao mi je što vam ovo govorim,ali da znate,da očekujete ono najgore."
Led...samo led u venama.Noge su mi otkazale.Sjela sam,nisam mogla da progovirim.Sa strahom sam pogledala u tatu.Znam koliko je još uvijek obožava.Kako će to podnijeti?Pogledala sam ga,a on je rekao :
"Šta ti je?Ona da umre!?Jesi li ti normalna?Pa,znaš koliko je Mira jaka žena,ona će ovo preživjeti!Šta je sve preživjela,zar da je ubije ovo?Neće umrijeti,ja kad ti kažem!"
Gledala sam ga kao nenormalnog...pa da li je on uopšte čuo šta je doktor rekao?
Cijeli dan nismo mogli da uđemo kad nje.Tek naveče su nas pustili.Ušla sam u sobu,ležala je...blijeda,izmučena.Sjela sam na krevet pored nje.Šaputala joj na uho koliko je volim.Bilo mi je žao što se ne sjećam kada sam joj to poslednji put rekla.:
"Volim te mama,puno te volim.Biće sve dobro,ozdravićeš ti."
Mada sam sve više sumnjala u to.
"Izvini,što te nisam sinoć izmasirala,kada izađeš,masiraću te svaki dan.Volim te mama."
Progledala je.Oči i dalje strašne,pogled izgubljen,počela je da priča.Niko je nije razumjeo šta govori.Halucinacije.
Ali,napipala je moju ruku,toliko je čvrsto stisnula,da sam znala da je svjesna mene.Da sam pored nje,i da je razumjela šta joj govorim.Da je volim.Da mi je žao svakog trenutka kojeg sam bila nepravedna prema njoj.
:"Nadoknadiću ti sve mama,sve što sam trebala,a nisam.Biću bolja,samo ti meni ozdravi."
Ponovo mi je ruku stisnula.Znala sam da hoće.Sad sam znala da se neće tek tako predati. ]]> mihaela http://razbibriga.net/entry.php/755-Mama