Povratak sebi
Postavio
, 12-01-2014 u 08:44 (7109 Pregleda)
Pet godina posmatram sebe na sasvim pogrešan način. Tražim samo svoje greške kako bih bila boja drugima, dok druge posmatram sa punom pažnjom. Slušam svaku reč, obraćam pažnju na intonaciju, pokret, svako slovo, zarez. Čitam između redova, naslućujem. Bitno mi je svako osećanje i misao. A koja je to tuga, radost, strah, želja, odbojnost, nesreća, žalost, dragost, zavist, koju ne mogu pronaći u sebi? Što više obraćam pažnju na druge, sve sam više okružena parazitima koje uopšte nije briga kako je meni. Ne znaju ni ko sam. Takve ih biram jer ne volim da sam u fokusu. Svakoga ko iole obrati pažnju na mene guram od sebe, jer mi je neprijatno. Nelagodno mi je jednako kao i kada samu sebe posmatram. Kao da mogu videti bilo šta što i sami nisu.
Jednako je zabavno posmatrati sebe kao i posmatrati druge. Tu mogu sve da nađem. Mogu da primetim šta je to što meni smeta, umesto što stalno tražim šta je to što smeta drugima. Priznanje i sigurnost mogu da dobijem i od sebe. Mogu da uočim šta je to što me čini srećnom, umesto da odgonetam šta druge čini srećnima. Sasvim mi je dovoljno da budem pažljiva prema sebi. Mogu da se radujem lepim stvarima ili da saosećam kada krene loše. Ako naučim da brinem o sebi imaću nekoga ko će brinuti o meni dok sam živa. Ako zavolim sebe, neko će me siguno voleti do kraja života.
Četrdeset godina sebe smatram sebičnom, a zapravo dajem preko granica sopstvene izdržljivosti. Čitav svet sam sebi natovarila na leđa. Preuzela odgovornst i krivicu za sve. Koliko taj ego može da uzme maha. Kao da bi svet stao da mene nije, a zapravo bi sve isto bilo.
I zato je vreme da se vratim sebi i da samoj sebi postanem utočište.