Member Area

Razbibriga - Pokreće vBulletin

View RSS Feed

LonČe

Dim

Oceni tekst
Ne pijem više puno, znaš,
u bokal sipam onoliko vina koliko je potrebno
da slike dobiju boju i glas
kada isplivaju iz memle sećanja
sve one tople letnje noći
obojene mirisom njene kose pred zoru,
da napokon izgovorim sve tišine,
koje sam joj ikada oćutao.
Retko i cigaretu palim,
činim to samo kada se uželim njenih oblina,
i kada to dođe,
zatvorim sve prozore,
sva vrata,
pogasim sva svetla i ćutke, satima pušim.
Pušim do te mere da se vazduh
može rukama kô nožem seći,
i onda je oblikujem,
vajam po sivom vazduhu njene siluete
kako spava,
kako hoda ka meni,
kako širi ruke dok mi trči u susret,
kako me u zanosu
snažno privija k sebi.
Nećeš mi ni ovo poverovati,
ali i stihove sam ostavio,
papir ispred mene je bezobrazno beo,
i samo ponekada puštam olovku
da utoli njegovu težnju za rečima
niz prste na njega puštam reči,
kao pticu iz kaveza naviklu na rešetke.
Te reči, nemaju onaj sjaj,
neme su,
ali i dalje,
nežne su poput svile ili polena maslačka,
umeju da nadraže dušu.
Eto, to ti je cela istina, bracа́,
nema smisla da te lažem,
sâm sam i prija mi to,
volim da sedim u mraku,
glave naslonjene na prozor,
očiju stopljenih sa munjama i kišom,
puštam letargiju da pleše po našoj ravnici,
gde odjek tuge nošen severnim vetrom
putuje danima i noćima.
I nije, zaista nije da mi nedostaje,
samo je lepo sećanje,
samo je kap kiše koja klizi niz staklo,
i samo ponekada mi, onako stepski, nedostaje.



pisao moj divni mladi priajtelj Stevica Rajčetić
Kategorije
Nekategorizovano

Komentara