LonČe

Kojim alkoholom tebe zaboraviti? Sedim za šankom sa Samoćom. Ne sećam se kada smo se udaljili ali se sećam kad smo ljubav sjebali.
Jednom smo se telima dodirnuli, i to je dovoljno za našu daljinu, i za našu tugu.
Zbog vikanja i svađe oterali smo najlepše reči. Dopadali smo se pre nego što nam je vreme bilo.
Slagale su nam se slučajnosti, sudarao nam se rizik.
Daljina nam se ušuljala u ljubav i, skoro, a neprimetno, ja sam te i dalje držao za ruke iako su nam blizine bile daleko.
Trenuci zagljaja su ostajali prazni. Sva čekanja na tebe nemo su stajala.
Tvoje usne, dodiri i reči u trenutku sećanja su letela. Postali smo stranci, tamo neki, daleki ljubavnici.
Ni slučajni prolaznici.
Mi smo prijatelji koji su nastali uz prve poglede i poljupce.
Tajne smo uz osmeh čuvali.
Poljupce mrakom branili.
Dodire pod ćebetom sakrivali.
Ti i ja smo stranci koji mrzim te volimo! Ono što je nekad bilo poljupcima nežno, sada je u alkohol sa tugom pretvoreno.
Ti i ja najbolje umemo prolaznost. Naučeni smo da nismo jedno za drugo, al' znamo da se volimo.
Pustio sam nas da umremo, ti mirisom i pogledom ne dopuštaš, izgubismo se a da srca nismo upoznali.
Povređujemo se jer smo nemoćni da ljubav volimo.
Voleo bih da se Daljina plaši tebe i mene.


Дабетић Иван