LonČe

Ходао сам дуго мрачним тунелом ка светлу све док нисам угледао њене очи.
Њено име је састављено из три слога. Мирисала је на зелени орбит. Била је то једина жена без сенке.
У њеним очима сам угледао свој лик.
У даљини су треперила светла одбијајући се о белину њеног осмеха,
таласи тонова су миловали њену плаву косу а ја сам седео крај ње додирујући је лагано и радовао постојању.
Било је то сасвим необично вече.
Напољу ледено а крај њеног срца врело.
Тај тренутак ће трајати вечно.
Да само знаш колико ми недостајеш?
У тим очима сам видео свемир.
Волим те зато што си своја!
Нестајем, одлазим у плаветнило неба где ћу се растопити у боју која ће пасти као кап на твоју косу сливајући се низ чело,
крај ока до твојих усана.
Помислићеш да је то киша а то ћу бити ја!
Ноћ ће прекрити град својом тмином а ја ћу лебдети на небу као звезда и осветљавати пут којим ходаш.
Препознаћеш ме по раширеним рукама, осмеху и очима из којих ће исијавати радост.



Мирослав Љ Ранковић