Member Area

Razbibriga - Pokreće vBulletin

View RSS Feed

LonČe

SRBIJA

Oceni tekst



Možemo da se sprdamo sa Srbijom koliko hoćemo, mi smo bar
duhovit narod koji je vazda umeo da od skoro svega napravi dobar vic; možemo da sa zgražanjem komentarišemo naše pojedinačne i kolektivne nesavršenosti, možemo da kukako na ovih poslednjih 26 godina samoće, na bedu, siromaštvo, loše vesti koje nas spopadaju odasvud – poznato je da niko ne može toliko da kritikuje Srbiju kao mi sami –( a takvi smo, ruku na srce i prema sopstvenoj deci )– uvek imamo neku primedbu, i teško da ćemo ikada biti zadovoljni. Ali, umemo i da je nesebično branimo kad nam je neko napada – sve ono što najviše kritikujemo, najstrašnije ćemo braniti: i neshvatljivo izlokane puteve, ali je zato priroda fantastična i lepša nego u Švajcarskoj! I musave krave – ali bar nam je zato mleko zdravo! I krive tarabe, ali je zato srpsko selo autentično! I automobilske gume i gigantske konzerve marmelade pretvorene u žardinjere po dvorištima – ali smo zato mnogo kreativni! I nepoorane njive, ali bar ne sejemo GMO seme! Srbija je velika tajna, a ljudi koji u njoj žive – još veća.

Za doček Srpske Nove godine, bila sam sa drugaricama van Beograda. Lep restoran, dekorisan sa merom i ukusom, sjajna muzika i ne preglasno ozvučenje, ugrejano i opušteno. Red zabavnjaka, pa zatim red biranih, odličnih narodnjaka. Mlada pevačica divnog glasa, lepa kao Brižit Bardo, obučena moderno i ni malo provokativno, nosila nas je svojim pesmama kroz vreme i prostor. Za susednim stolovima veća društva i parovi. Dobra vina domaćih vinarija. Ljubazno osoblje. Za našom trpezom, ovali fantastično aranžirane, i nestvarno ukusne hladne zakuske, a zatim i grilovani koziji sir. Hlepčići sa susamom i lanom, nekoliko vrsta različitih proja.
Dok pijuckam vino i pevušim, na tren moju pažnju zaokuplja kelner koji za susedni sto, za kojim sedi veće društvo, donosi večeru. Veliki četvrtasti tanjiri, sa savršeno složenom večerom, ukrašeni zelenom salatom i radičem, kao bilo gde na svetu, samo malo bogatije (jer poznato je da se kod nas u restoranima nikada nije štedelo na porcijama!!!). I meni skoro da su krenule suze: palo mi je na pamet kako Srbija, i pored svega, nije odustala od života. Kako se ne da. Taj konobar, sa tim četvrtastim tanjirima koje uglađeno spušta na sto za kojim sede divni, lepi ljudi iz tog mesta, tamo negde, dvesta kilometara od Beograda, van turističke sezone, taj trud da bude isto kao u bilo kom pristojnom restoranu u svetu (samo malo lepše, veselije i životnije) to me je oborilo, uz one dve čaše crnog vina iz domaće vinarije.
Hm, istina je da je Srbija mnogo lepša iz moje vizure, od svega što nam prikazuju na televiziji, i istina je da su nam putevi katastrofa, i da smo mnogo siromašni i da nam je potrebno toliko toga, ali četvrtasti tanjiri i vinske čaše od finog stakla, stolnjaci, salvete od damasta i trud tog gazde da bar u svojoj kafani napravi Srbiju kakvu sanja, potpuno su me razgalili.
Pošto, šta god radili, svaki put kad se potrudimo da to uradimo kako najbolje umemo, mi ovu našu lepu, ali ojađenu zemlju, činimo boljom.


Mirjana Bobić Mojsilović

Komentara

  1. Padalica avatar
  2. Rosa avatar