Member Area

Razbibriga - Pokreće vBulletin

View RSS Feed

domatrios

Dečački san (ljubavna priča)

Oceni tekst






Дечачки сан


Погледајте ову слику горе. Искусни фотограф НИН-а Петернак, рече, нема добре фотографије
која нема причу. Не признаје се - свиђа ми се, или не свиђа ми се.
С њим се потпуно слажем.
На шта сте прво обратили пажњу гледајући је? По мени она има толико детаља који су
интересантни, што само повећава вредност фотографије. Један од занимљивијих јесте да тај
млади пар има исту марку патика. То ми је јако симпатично. Из целе слике буја позитивна
енергија коју ми тако вољно упијамо. Није довољно да кажемо како се они воле. Можемо да
замислимо и како је до тога дошло и да претпоставимо како ће се њихова љубав даље развијати.
Може нас инспирисати да замишљамо и многе друге ствари. Зар није више него довољно то
очекивати од једне фотографије?


Она ме је инспирисала поред ове дивне музике, да се мислима вратим у младост.

Сећате ли се оне дечје ругалице: Мика и Јуца заљубљени пар... итд? Заборавио сам како иде
даље.
Шта је она значила? Вероватно неку осуду, указивање на нешто непримерено. Она друга
деца су видела да ту има нечег што код њих нема или им је страно. Најгоре од свега јесте што
су их и сами родитељи подржавали у таквом ставу. То сам искусио на својој кожи. И ја сам био
нека врста жртве, али неке чудне сорте. Зашто чудне? Зато што бих, кад би одрасли правили
неке инсинуације на мој рачун а у вези са неком мојом симпатијом, ругајући се да ћу је
морати оженити, на мени би се појавио тако велик осмех, очи би ми засјале од неке врсте суза,
али не од стида, већ од среће и задовољства ако би се то догодило.

Одрасли никако нису могли да схвате моју реакцију, па нису дуго инсистирали јер им намера
да ме понизе није успевала. У те одрасле нису спадали моји родитељи. Мајка се није мешала,
на неки начин је била индиферентна, али ме је зато отац отворено подржавао, не могу рећи
наговарао, али је било нешто блиско томе.

Био сам мали, али су моји снови били велики.

Имајући бујну машту али и позитиван узор у породици, свакој мојој појединачној (увек само
једној) симпатији придавао сам невероватне и чаробне особине, чиме је она постајала мени
најпожељнија особа на свету. Сад би неко могао да са прави паметан и да коментарише како
такав став није био добар. Ја се с тим не бих могао сложити. Сматрам да је у том узрасту то
веома примерено. Та неспутаност омогућава да се дете (и мушко и женско) много богатије
развија. Током одрастања у животу ће се појављивати све озиљније ситуације са којима ће
се особа морати сучељавати. А биће доста прилика и за кајање.

Такав пример, да не мислите да себе сматрам безгрешним свецом, ћу вам испричати.
Даду сам упознао још док је била у првом разреду гимназије у коју сам и ја ишао. Био сам
старији, али сам тада био у неком другом "филму". Била је из мог краја. Нисам могао а да
је не приметим. Мршава као чачкалица, висока, природна плавуша са плавим очима, причљива,
веома интелигентна (што јако ценим код нежнијег пола - један мој пријатељ би на ово додао:
поред велихих груди; али не би био у праву) и пегава у лицу. Ипак, оно најупечатљивије био
је њен смех. Он је био толико заразан да ни робот не би могао да остане равнодушан. Смех је
имао моћ да топи метал.

Сретали смо се у школској згради, а кад је дошао распуст били би често заједно, на штрафти,
кад би била са својим пријатељицама вршњакињама које су ме добро примиле, а понекад смо
били и сами. Дружење је увек било пријатно, дискусије занимљиве, однос је био искрено
пријатељски. Година за годином је пролазила у истом стилу. Са студенткињом, будућим
професором енглеског, углавном преко распуста сам наставио дружење. Некад, кад бих био
"слободнији" дружење је било интензивније. После заједничког дружења у друштву, пратио
бих је до куће. У пријатној летњој вечери причали би некад сатима. Како смо постајали
старији, постајала је све отворенија према мени. Тада сам то само овлаш регистровао, изгледа
да сада то мало боље разумем. Причала ми је о својим љубавима сасвим отворено, о разним
проблемима које је имала у тим везама. Ја сам био мало затворенији од ње. Не волим да
будем такав али је тако било.




Студент енглеског

Сад кад мало боље размислим о томе, није био проблем у томе да ли је наше пријатељство
искрено или не, јер било је. Нисам сигуран, претпостављам, ту није било само пријатељске
искрености. Ја сам је слушао и разумео, али изгледа да нисам разумео шта то разумевам.
Она није говорила само о својим везама, или конкретно о себи. Она се отварала ономе у кога
има поверења. Не знам да ли смем да кажем а да не погрешим: она ми се препуштала свом
својом душом. А ја то нисам разумео.


Можда сам се у међувремену донекле и променио али сам и тада то био ја, али са неким
другим мислима. Нешто сам ипак осетио, није да нисам. Само нисам то протумачио на прави
начин, онако како је то требало. Ипак и то је било довољно да је једног викенда позовем да
посетимо једно излетиште. Рано поподне дошао сам по њу. Уживали смо шетајући у лепој
природи. Вода, обала, шума, топло сунце. Понео сам фотоапарат, па смо се сликали у свим
могућим позама. Тада сам се интензивније бавио фотографијом. Није фотографија само
притискање окидача. Бирао сам место, угао снимања, угао светлости. Онда бих принео апарат,
кадрирао и почео да зумирам. Гледајући кроз објектив видео сам нешто што нисам видео пре
голим оком.


Даду сам увек прихватао као једну целину: драгу, интелигентну и присну особу, али и као особу
која тек сазрева. Кроз објектив сам видео како набори њене танке летње хаљине лелујају услед
поветарца који долази са обале. Пре него би се одвојили, као вакумом би се лепили за тело
истичући неке делове који као да пулсирају. Поруку коју сам добијао нисам знао где да сместим,
а такође сам знао да ни мој фотоапарат није у стању да то региструје. Било је вече кад смо се
вратили. Као да нам је било мало, наставили смо са причом испред њене куће. У једном тренутку
смо рекли како мора да су срећни они љубавни парови који иду на такве излете где ће се тако
лепо провести као што смо то ми.


Кад смо схватили шта смо рекли, почели смо се смејати као луди, главе су нам се почеле
приближавати једна другој, док се нису спојиле у један дуг и страствен пољубац. Припила је
своје тело уз моје. Обухватио сам је рукама око струка. Тело јој је било топло и тако добро
пријањало уз моје. То више није била она мршавица какву сам слику имао у глави. Осећао сам
јој груди, стомак и бутине на начин који ме је изненадио. И не само то. Пре него смо се спојили,
видео сам њен поглед. Упијајући га, кроз њене мало стиснуте капке, у њему је било светлуцаво
треперење из којег као да према мени креће, улазећи у мене дубоко на хиљаду звездица, до
најскровитијих и неосветљених делова. Да нисмо тако стајали на улици, ко зна докле би то
тако трајало. Договорили смо се да је трећи дан назовем.



До сада је прича ишла узлазном путањом, али одавде више неће. Волео бих да је другачије,
али сам све упропастио тада. Нисам је звао кад је требало, из разлога због којег се стидим,
односно због ког сам љут на себе. После је нисам могао добити на телефон јер је отишла на
село одакле су јој родитељи. Недуго након тога, сазнао сам да се удала за месара и да
предаје енглески у сеоској школи.


Питање које сам себи постављао било је: да ли сам је стварно волео или не? То да сам је
изневерио, то је сигурно. Да ми је жао, исто тако. Често сам хватао себе како размишљам о
томе како би нам било да смо наставили тамо где смо стали. Толико година смо били блиски
а одједном тако удаљени. Осећам се одговорним због свега и то ми тешко пада.


Где је био нестао онај мој дечачки осећај о посвећености једној особи и једној љубави? Наши
стари кажу: нико ти не може бити тако велик непријатљ као што можеш бити сам себи. Ех, моји
старци, кажите ми нешто што ће ми помоћи а не оно што ће ми отежати. Изгледа да неке школе
ипак морамо да платимо. Једва, али сам ипак устао и наставио да ходам. Вратио сам се поново
дечачким ставовима, ако се то може тако назвати. Нове везе се појављују и нестају. Оно што се
не мења, то је моја посвећеност само једној особи у времену њеног постојања док је самном.
То ми доноси опуштеност и задовољство.
И не само то. То ми је неки оријентир, неки дефолт,
неко полазиште и неко мерило. Закључио сам да у мени нема љубави уколико нема дечачког
ентузијазма. Не постоји стара љубав, она је увек млада. И ми смо млади с њом док је имамо.


Нека је сад касно, нека је узалудно, чак не верујем да ће она ово читати, али морам да кажем
нешто што сам пропустио док смо били заједно:

- Дадо, Волим те!


доматриос
.




Kategorije
Nekategorizovano

Komentara