View RSS Feed

mihaela

Džem od šljiva

Oceni tekst
Ovo je priča o tegli džema. Od šljiva. Mog omiljenog.
Prije skoro mjesec dana,zazvoni mi telefon. Brat zove. Kaže "Zamisli šta sam našao? Popnem se na tavan da nešto nađem,kad ispod neke deke nađem mamin džem. Valja li to sad da jedem? Koliko njemu ima?"
Srce mi stade...
Rekoh "Džem!?"
Kaže "Já! Džem. Mamin džem. Koliko je star?"
Računam. Umrla je prije 4 godine. U februaru. Znači morala ga je praviti u septembru-oktobru,pola godine prije smrti...
Rekoh mu "Jbt,ima mu 5 godina".
Kaže "Pa,jel' valja sad?"
Rekoh "znajući kako ga je pravila,skoro sam sigurna da valja. Probaj. Skini odozgo kašikom par cenata,pa probaj malo"... Čujem ga kako otvara poklopac,tišina... kaže "jbt,ovo je još uvijek dobro"... Srce mi brže lupa... "Koliko si tegli našao"? Kaže mi "Dvije. Donosim ti sutra jednu"...Znao je šta sam htjela da ga pitam.I dođe sutradan. Reče mi da probam,jel' jestiv taj džem iz tegle. Tražim izgovor zašto ne mogu sad da probam dok je tu. Sjedili smo,otišao je. Nije mi se odmah pružila prilika da budem sama da ga probam. Mislim,mogla sam ga probati čim je donio tu teglu. Ali nisam. Trebalo mi je malo dužeg vremena da ostanem sama. Da se saberem i probam. Otvaram teglu i miris me baci u sjećanje...gledam nas dvije,zajedno smo ga pravile. Kao i svu zimnicu inače. Od kad sam bila dijete pomagala sam joj u svoj pripremi zimnice. I iskreno,strašno sam to mrzila. Zbog izlazaka u grad,zbog prljavih noktiju,smeđe boje u porama ruku...drugarice izlaze u kafiće a ja meljem šljive,kiselim kupus...mnogo sam to mrzila. Uvijek sam joj govorila "Jooojjjj ...kad se udam,neću bona ovo nikad praviti... Smijala se "hoćeš,hoćeš,sjetićeš se ti mene znaš koliko puta"... "Neću bona,vidjećeš. Neću ovo ništa da pravim,sve ću kupovati.I što uopšte melješ ove šljive? Što k'o sve normalne žene ne ubaciš cijele?
"Eeee moj sine" govorila je "ali zato njihov džem nije kao ovaj"...
Uzimam teglu. Režem krišku hljeba,vadim džem i mažem. Pomirišem ga ponovo. O Bože,kako se sjećam ovog mirisa. Polako,kao nešto sveto,prinosim ustima. Zagrizem. Osjetim na nepcetu taj ukus. Žvaćem. Pokušavam da progutam. Ne mogu. Stoji mi u grlu.Još žvačem prvi zalogaj. Emocije naviru. Tuga. To je poslednja "opipljiva" i tako stvarna stvar ,da je grehota da nestane. Još samo to imam od nje. I ne mogu da je jedem. Otvorim je,pomirišem. Uspomene se vrate. Osmjehnem se i vratim teglu džema. Neka je,nek' me taj miris podsjeća na te dane. Koje sam mrzila. I koji mi sad tako nedostaju...

P.S Prve jeseni poslije njene smrti,napravila sam džem od šljiva. Ni blizu lijep kao njen. Nisam upisala ni jedan njen recept. Nije mi trebao. Mislila sam da mame nikada ne umiru.
Kategorije
Nekategorizovano

Komentara