Member Area

Razbibriga - Pokreće vBulletin

View RSS Feed

kojica

Torte

Oceni tekst
Sećam se da sam kao mala umirala od straha na pomisao da ću jednoga dana morati da pravim torte.
Žene su toliko kukale na torte, da je to bilo jezivo slušati. Ili su pričale o tome kako treba da prave tortu
ili o tome kako su pravile tortu. Pa tu ima jako puno kora koje moraju da se peku i seku na pola koncem
kada se prohlade. Na stranu to što kore mogu da pregore ili ostanu nedopečene. Fil se redovno zgrumulja
ili bude previše voden. Nikad potrefiti. Tako da domaćica umesto tri fila, mora bar pet da skuva, da bi
odabrala tri koja valjaju. Umesto tri kore, pet mora da ispeče. E onda nastupa priča o neredu koji se napravi
dok se torta ne dovrši. Koliko se tu kašika, činija, šerpica, mutilica i plehova samo isprlja.

Moja mama je veliki stručnjak za torte. Jako smo se ponosili njenim umećem. Gošće bi se snebivale
i gledajući u cipele govorile ''Svaka ti čast. Ja ne umem ovu tortu da napravim''. Iako bi se te torte pravile
za Božić, Uskrs i moj rođendan, o njima bi se pričalo čitave godine. Bliži se božić, valja praviti tortu.
Onda krenu da se razmenjuju recepti sa komšinicama i da se prepričava koja torta kakve muke zadaje.
Naravno, da bi održala reputaciju dobre domaćice, moja mama je morala uvek da izabere najkomplikovaniju tortu.
Nakon Božića bi se neko vreme prepričavalo koliko se namučila praveći tortu i koliko je ukusna bila,
a onda bi već došlo vreme da se razmišlja o torti za Uskrs, pa nakon toga i o mojoj rođendanskoj torti.

Toga dana kada se pravi torta, svi smo morali da hodamo na prstima po kući. Ničim nismo smeli
da ometemo domaćicu. Ručak? Dal zato što nema dovoljno šerpi, ili se nema vremena da se ubaci
parče mesa i dve vrste povrća da se krčkaju dok se mućka fil, ko će ga znati. Uglavnom toga dana
nije bilo ručka. Niko nije smeo ni da sedne, a kamo li da prilegne. Dok se ona muči i mi smo morali
da tupćemo po kući i da se makar pretvaramo da nešto radimo. Nikad nisam uspela da izbrojim
koliko bi puta morali da odemo do prodavnice da kupimo nešto što joj nedostaje. Ja bih sva ponosna
i tužna gledala kako se mama silno muči. Kako ručka nije bilo uz grižu savesti sam se molila da
neka kora ne bude savršeno ispečena pa da dopadne meni. ''Pokvareni'' fil bi tek bio poslastica,
ali tu već nisam smela da malerišem, jer bi tako nešto moju mamu dovelo do ivice nervnog sloma.
A i mi bi morali bar još pet puta do prodavnice da idemo. Čast da ''savršeni'' fil ogrebem iz činije,
pripadala je samo meni, jer sam do desete godine bila jedinica. Samo mi je taj fil uvek bio i
gorak i sladak, jer je mama uvek komentarisala kako ja nikada neću biti tako dobra domaćica kao što je ona.
A kako bih i bila? Nisam smela da se približim, a kamo li da joj pomažem, da ne bih nešto upropastila.
Nikada nisam ni razumela zatšo sam joj izgledala lenja i nezainteresovana. Zapravo sam samo bila isprepadana.

Kako nikada u životu nisam smela da umažem mikser, jednu činiju i upropastim par jaja, šaku brašna
i malo šećera, ostala sam totalno neuka i nepripremljena za ono što me čeka. Detetu mi se bližio prvi rođendan,
a sestri osamnaesti. Znala sam samo da jako želim da napravim nešto lepo čemu će se radovati.
Kako dam bila silno isprepadana, nisam se usudila da napravim torte sa korama. Ni sa ovim tortama
što se ne preku, nisam bila sigurna šta će biti. Suočila sam se sa najvećim avetima iz svog najranijeg
detinjstva: filom koji se kuva na pari, glazurom od čokolade i umućenim belancima. Da je moje dete
tada znalo da govori, garantujem da bi mi reklo ''Mama baci to i dođi da se igramo''. Ali dete nije
umelo da govori, a odraslima nije palo na pamet da mi tako nešto kažu. Osim toga, nisu ni znali kakav
je užas u mojoj glavi. Onako zbunjena, započela sam tri torte istovremeno i mic po mic, bile su gotove za par sati.
Filovanje je trajalo nešto duže, ali tada sam već bila toliko ponosna na sebe, da sam bila ubeđena da će
mi i to poći za rukom, iako savršena domaćica mama to nikada nije umela. Toga dana je bilo i ručka,
i nisam ni primetila da li ostali ukućani sede, leže ili trče oko zgrade. Niko nije morao da trčkara do
prodavnice i da mi nabavlja materijal za tortu koji sam slučajno zaboravila da kupim. Fantastično!

Na dan rođendana, dolazi moja mama i u čudu posmatra torte. ''Gde si ih kupila?''.. pita me..
Kategorije
Nekategorizovano

Komentara

  1. paculjkica avatar
    :raz_067:
    Sve mi je poznato...... Kad god je nesto pravila komentarisala je hocu li ja ikada nesto slicno nauciti jer smejace mi se svekrva kad vidi da nista ne znam da napravim i to sa onim pogledom koji govori nika od tebe nece biti dobra domacica , a pri tom nikad nista ne da da pokusam da nesto ne porkvarim... Ja imam averziju naspram torti sa korama, pravim i jedem samo one sto se ne peku...lepse su mi valjda...ali nije ni to neka nauka kad razmislim...nikad mi nista nije izgorelo kad sam pekla pa ne bi ni kora za tortu...

    PS. moja svekrva ne ume da pravi torte ni pecene , ni nepecene , dzabe me je plasila ceo zivot sa njom.
  2. причалица avatar
    tvoja mama očigledno nije kojica
  3. Zazijavalo avatar
    Savršena priča o savršenoj torti!
  4. Lilu avatar
    i ti meni kazes da ja pisem roman o razbibrigi? bogtemazo... ja nit umem nit imam kad... nego da ti zasiljis olovku i da krenes kad vec umes

    plzzz dok budes pisala ne zaboravi da sam ja jedna divna osoba