View RSS Feed

malavelika

o ljubavi

Oceni tekst
Kako izabiramo pricu koju cemo ispricati? Prvi, najlogicniji i najjednostavniji odgovor koji se namece je- na osnovu njenog znacaja, kako onog koji ima za nas, naratore, tako i onoga koji ce imati (nadamo se) na citaoca. Ali, kakav je znacaj price koju izabiramo da ispricamo? Uglavnom se (ako smo strastveni citaoci, a pisac dovoljno lukav i obazriv) prenebegne vrlo prosta i ocigledna cinjenica-prica koja je ispricana je odredjena jedino i samo onim pricama koje nisu ispricane, koje su sakrivene pod senkom ispricane price i ciji je znacaj samim tim i veci od one ispricane. Neispricane price, recenice koje ne izgovaramo, stvari koje ne priznajemo, opisi koje ne upotrebljavamo -omedjuju, trasiraju, selektuju i vrbuju ono sto pricamo, izgovaramo, priznajemo i opisujemo. Kad pisac krene nesto da nam prica, uvek, uvek trebamo da se zapitamo-sta je ono sto nam ne govori, sta je to sto je toliko znacajno da se mora ispricanom pricom prepokriti?
Tokom pricanja price, a u cilju izbegavanja da neispricana prica promoli svoje prstice kroz crvsto zatvorena vrata izbora, pisci se vrlo cesto sluze nabrajanjem. To je korisno i ne zahteva narociti napor, kad jednom krene, tece prilicno lako i glatko.
"Nabrajanje je stidljiv oblik ponavljanja. Nabrajamo, kako bi sagovorniku umrtvili pažnju. Obično nabrajam kad mi je dosadno, ili da bih nekog ubedio u nešto i oduzeo mu argumente. Nabrajam, jer verujem da nagomilavanjem činjenica svojoj ubedljivosti dajem na težini. Nabrajam, pošto naslućujem da izlaza nema (niti postoji), kao što nema ni spasa, od rutine sa kojom pišem ovu priču. Nabrajam, kako bi uspostavio nepostojeće veze sa virtualnim svetom. Nabrajam, zbog slutnje da je nerazumevanje uzelo maha. Nabrajam, da bih usporio nailazak ćutanja. Nabrajam, kako bih dokazao da sam izgubio veru u Jedno. Nabrajam jer znam da sam sumnjiv i da mi ne veruju.
Nabrajam, jer ne verujem ni sam. Nabrajam iz očajanja. Nabrajam da bih Nabrojenom oduzeo na težini, umanjio mu značaj, učinio ga zavisnim od drugih, sveo ga na isto, potro do nepostojanja. Nabrajam da bih izuzeo sebe. " (K.G.)

Nabrajanje zaista moze biti dvoznacno na prvi pogled, moze nabrojanim stvarima dati tezinu, koja nakon pazljivog razbrajanja ostavlja za sobom samo nepodnosljivu lakocu praznine. Mozda je taj efekat nabrajanja najuocljiviji upravo kada govorimo o ljubavi. Samo nabrajanje sta nekome ljubav znaci, skoro do besmisla dovodi cinjenicu da ljubav znaci-SVE!
Na primer, ako nam neko pokusava da dokaze nabrajenjem znacenje ljubavi:
“- Zbog LJUBAVI se venčavamo
- Zbog LJUBAVI pravimo i rađamo decu
- Zbog LJUBAVI (prema domovini) odlazimo na služenje vojnog roka i u RAT
- Zbog LJUBAVI maltretiramo i ubijamo jedni druge
- Zbog LJUBAVI živimo srećnije i lepše
- Zbog LJUBAVI umiremo
...Ima li još?
Zar to nije SVE?” (K.G.)
neminovno cemo se zapitati (sem ako nismo lakoverni, mali citalac) zasto je potrebno toliko naglasavati ono sto se podrazumeva samo jednom recenicom? Koga pisac onda ubedjuje u ono sto prica-sebe, ili nas? Nabrajanje razloga za ljubav je suvisno, poput situacije kada kupac zeli da kupi planinsku kucu i zahteva da je vidi na svetlosti sunca, iako ce u njoj boraviti uglavnom po mrklom mraku.

Uostalom, o ljubavi se uvek govori neprimerno, u nedoba i pomalo prostacki.To je odredjeno vec samom njenom efemernom prirodom. Dok neko shvati da mu se desava ljubav, ona je u svojoj najbitnijoj manifestaciji vec izmakla ocima, a nama ostaje da samo besomucno mlataramo po vazduhu rukama u uzaludnom pokusaju da je uhvatimo za skute plamenog trenckota i da njuskamo vazduh, ne bi li u pluca, mozak i kitu usadili nesto od njenog miomirisnog potencijala. Medjutim, problem je sto je coveku sposobnost za ljubav vec dodeljena samim njegovim rodjenjem, na nju je osuđen bez mogućnosti da se presuda opozove. Zato je svaka mala ili velika spekulacija o ljubavi jalova. Po jednima ljubav ceka da joj se covek priblizi, da je poput predatora nanjusi, uoci, selektuje i zgrabi, ne mareci za strah, po drugima ona je krenula njemu u susret jos dok je bio malo dete, na njeno napredovanje i uzmicanje individua nema bas mnogo uticaja, kao sto ni prosjak nema bas mnogo uticaja na odluku prolaznika da mu udeli koji novcic, iako na prvi pogled od prosjakove vestine zavodjenja i vabljenja prolaznika zavisi kolicina skupljenih novcica; po trecima dovoljan je i dim cigarete i casa vina u prepunom Y kafeu na obodu cairskog parka, necija dva tamna oka, ili 6, 3 minuta (cak i ) traljavog sexa, da neko naivno pomisli da mu se desava ljubav.
Zato je i svaki zivotinjski pokusaj da ljubav izvrgne ruglu –naprosto smesan. Oni koji samo o parenju nesto znaju, ne bi smeli da govore o ljubavi, koja je, zna se-samo za ljude. Medjutim, ono sto brine, je cinjenica da je bila dovoljna samo jedna mala ljudska greska, potaknuta jednom malom, zlobnom zivotinjom, pa da sve nakon nje bude pogresno. Izmedju Drveta Zivota i Drveta Smrti nasi praroditelji, od ogavne zivotinje lakomo nagovoreni, u Edenskom vrtu masili su se za, praporcima ukraseno, Drvo Smrti. Zato su morali da napuste Eden. Ali to ne bi bio toliki problem, da nije i secanja na propustenu priliku, na mogucnost izbora i one druge varijante (Drveta Zivota). Time se problem samo uvecao, jer su mnogi uvereni kako se praroditeljski propust moze ispraviti. Tako je nastupila ogorcena bitka za ljubav i premoc.

Najvece covekovo otkrice svakako je spoznaja da u drugom coveku moze probuditi ljubav, mimo njegove odluke i volje i uprkos njegovom iskustvu i spoznaji.
Odusevljen tim darom, covek ne prestaje da se zabavlja i unapredjuje tehnologiju otkrivene igre. Na ljubav kao temu, ustremljuju se kako uceni tako i analfabete; kako ljudi, tako i zivotinje. Bez izuzetka su uvereni da je ljubav nesto vrlo vazno i ozbiljno. Ljubav je zaraza, koliko i bolest. Zato se i govori da se ljubav leci ili brakom, ili udaljavenjem pacijenta od mesta zaraze.
Ljubav je toliko prisutna, da ne postoji. Covek je penje na pijedestal samo zato sto zeli da zaboravi na svoje ucesce u nekim igrarijama koje su primerene jedino zivotinjama bez svesti i savesti. Medjutim, ne trebamo nikako da zaboravimo da ljubav nista ne mose sama. Potreban joj je saradnik. Potreban joj je saucesnik, kao kod zlocina. Potrebna joj je voljnost i spremnost, vise nego prilika i postupak. Potrebna joj je odluka.
Medjutim, ne treba smetnuti s uma da je svaka misao o ljubavi, jos uvek njeno nepostojanje u nasim zivotima. Trenutak kada se ona zaista pojavi je najlakse prepoznati upravo po odsustvu svake misli o ljubavi. I to je ono neprevaziđeno i veliko kod ljubavi - moc da se svakog trenutka moze umesati u zivot, i mogucnost i bojazan da je uopste ne prepoznamo.
Kategorije
Nekategorizovano