malavelika

Da li me volis?-upitala sam, ne podizuci pogled sa knjige.
Uzasno-odgovorio je, ne podizicu pogled sa kompjutera.
Stvarno?-upitala sam zacudjeno i okrenula glavu ka njemu.-Jos uvek?
Da, jos uvek.-kratko je odgovorio, sigurnim glasom, i dalje gledajuci u racunar.
To je bilo u cetvrtak.
Danas je subota, a koferi stoje u predsoblju. Spakovani.
Koferi su zajednicki. U koferima su sve stvari njegove. Kofere sam spakovala ja.
I zasto sada osecam kao da je posred mene proslo celicno secivo, cunami talas neverovatnog bola, zemljotres prilicne jacine koji je porusio sve male i velike sobe moga srca u kojima smo ziveli i disali zajedno? Zasto sam uplakana, zasto se osecam kao da nikada vise necu moci da govorim, da se smejem, da ljubim poljupcima od kojih mislis da umires, da spontano smestim svoju ruku u neciju, da sapucem „volim te, volim te” iako spava i ne cuje me, zasto ne mogu da nateram noge da napravi korak, da izadju iz stana, pre nego neko, neko-ON, po kofere dodje? Zasto imam zelju da domestosom oribam sve uglove svog, do cetvrtka naseg, stana, da sva leta u kojima su se dogodile sve vazne nase stvari zamutim u svom secanju, da sve zajednicke godine oslikane sareno pretvorim u crno i belo, da ih prebrisem, precrtam, izbelim do nevidljivosti, kad vec nisam umela da ih izglacam do viskog sjaja srebra? Sve sam sama uradila-sve sam sama pitala, shvatila, osetila, odlucila, uradila, spakovala. Sve sama osecam sada. Od sada. Sama.
To je bilo u cetrvrtak. Danas je subota. Sta se dogodilo?