View RSS Feed

Sagacity

Rastanci ...

Oceni tekst
Nekako se rastanci vezuju za voljene osobe. Nekako ispada da su samo bolni rastanci sa voljenim osobama, a ostali i nisu toliko bolni.
Svi rastanci su bolni. Neki malo više, a neki malo manje...ali nijedan nije neosetljiv.
Mislim da život prođe u nekakvim rastancima. Ponekad se pitam, čemu zbližavanje sa ljudima, ako se jednom ipak moramo razići? Da li rastanci postoje da bi jačali ljude ? Da li rastanci postoje, da bi nas naučili da svaki naredni kontakt više cenimo ?

Odrasla sam uz starijeg brata, sa kojim sam bila nerazdvojna. Kada sam završila peti razred osnovne škole, on je odlučio da ide u srednju vojnu školu. Sećam se ispraćaja u vojnu školu, bilo je puno ljudi, mnogo drugara iz njegove škole...Ispratili smo ga narednog dana na put ...Nikad neću zaboraviti tužan izraz njegovog lica. Bio je to i rastanak sa mojim pravim bezbrižnim detinjstvom. Prvi put u životu sam osetila nedostajanje. Sećam se, da smo za ispraćaj dobili na desetine velikih bombonjera. Nijednu nisam htela da otvorim dok on ne dođe za praznik, tada 29. Novembar, pa da podelimo. Čekala sam brata tri meseca, da bih sa njim podelila slatkiše...Možda to zvuči smešno, ali jednostavno naučeni smo, ali smo bili i naviknuti da sve delimo. Nije mi bio pravi osećaj da sama sve smažem. I dan danas imam osećaj da treba nekome nešto da ostavim, iako odavno ne živim sa bratom u istoj kući.

Bilo je puno prijatelja sa kojima sam se morala razići. Rat, kriza, besparica učinili su svoje. Mnogi su otišli u inostranstvo, tragom za boljim životom. Sa mnogima nisam u kontaktu, a sa onim najbliskijima jesam još uvek....Ali nije to, to. Ipak, drugačije je kada je neko tu, kada se vidite... ’’Živa’’ reč vredi više od hiljadu pisanih. Bar za mene.

Rastanci su najteži sa osobama za koje se vežemo, bilo da su voljene osobe, bilo da su prijatelji...Jednostavno, osećaj je težak. Kao da se ’’kida’’ deo tebe. Posle svakog rastanka ostaje neka praznina, koju je teško popuniti, jer zamenu nije lako pronaći.

Baš zato što ne volim rastanke, teško se vezujem za ljude. Trudim se da nekako budem sa strane. Ceo život mi je prošao u rastancima. Nikada se nisam rastala sa ljudima zbog neke svađe ili zbog neke ljutnje. Uglavnom su to bili rastanci zbog nekih životnih puteva ili neobičnih okolnosti. Možda je to moja sudbina, a možda je i drugima isto tako, samo što ja mislim da nije...

Komentara

  1. причалица avatar
    rastanci su neminovni...a koga nema, bez njega se mora.
    čuvati se od ljudi da se ne bi rastajalo sa njima mislim da ipak nije dobar recept, jer se onda propušta sve ono lepo što može da se proživi sa drugim bićem.
    to ne može nikakva distnaca da nadoknadi....a u samoći uvek onda ostaje ili žal za propuštenim ili ubeđivanje samog sebe da se ispravno postupilo, uz crv sumnje da se - pogrešilo
  2. Sagacity avatar
    Jeste Pričo, za sve si u pravu, ali eto...
  3. Tibi avatar
    Meni je rastanak uvek bio jedan novi pocetak. Eto, zivot mi mozda zbog toga sporo prolazi, nije da mi je zao, cak imam prijatan osecaj da sam uvek tu negde iako sam daleko...
    Najveci problem onih koji pate zbog rastanka je sto zivot vide samo onim sto im je u "ruci" a zivot je mnogo vise od toga.
  4. Sagacity avatar
    ''Najveci problem onih koji pate zbog rastanka je sto zivot vide samo onim sto im je u "ruci" a zivot je mnogo vise od toga.''
    Zanimljiva konstatacija...Pa život i čini ono što smo mi i što imamo. Doduše imamo i razna iskustva, e sada na nama je da li nam ta iskustva pomažu ili ne.
    Meni je lošije stanje da na primer patim za onim što nemam i nikada nisam imala, nego recimo da žalim za onim bez čega sam ostala..Nije dobro ni jedno ni drugo...ali ovo drugo mi je realnije...