Najlepši Ljubavni Stihovi

ANABEL LI

U carstvu jednom, pre mnogo leta,
Kraj sinjeg mora sve to se zbi –
Živela jedna devojka lepa,
Ime joj beše Anabel Li;
Njoj samo ljubav na srcu cveta,
Ljubav kojom se volesmo mi.

Bila je dete i mlad bih i ja,
Al’ ljubav strasna tada se zbi,
Što od svih više ljubavi sija –
Mene i moje Anabel Li;
Da takva ljubav u njima klija
Žudeše s neba anđeli svi.

Zbog toga stravno serafim vreba,
Kraj sinjeg mora anđeli zli;
I dunu vetar da sledi s neba
Prelepu moju Anabel Li.
Viteza njenih povorka stala,
Da je od mene odnesu svi;
U grob je morskih spustiše žala,
Da večne snove u njima sni.

Anđele zavist mori u raju,
Jer su upola srećni kô mi.
Da! – samo zato (kao što znaju
Kraj sinjeg mora u carstvu svi)
Sa neba vetar dunu na kraju
I sledi moju Anabel Li.

Tu našu ljubav prebajna što je,
Nju žele mudri i stari svi –
Od njih se više volesmo mi –
Ni anđeli od zavisti svoje,
Niti iz mora demoni zli,
Sklonili nisu od duše moje
Dušu predivne Anabel Li.

Dok mesec zrači, ja snivam snove,
Snove o mojoj Anabel Li,
I viđam oči dok zvezde plove,
Prelepe oči Anabel Li.
I dok po sinjem moru noć pliva,
Ja ležim gde mi draga počiva,
Kraj njenog groba gde tiho spi,
Gde moja draga sad snove sni.
U carstvu jednom, pre mnogo leta,
Kraj sinjeg mora sve to se zbi –
Živela jedna devojka lepa,
Ime joj beše Anabel Li;
Njoj samo ljubav na srcu cveta,
Ljubav kojom se volesmo mi.

Edgar Alan Po

Senka

Zbog svega sto smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da žalis ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne zeliš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadješ hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronadješ života komadić zreli.
Il crknes, ako crći treba,
zbog svega sto smo najlepše hteli.

Mika Antić

Ptica

Ovo mi je prisapnula jedna dugorepa ptica,
Brbljiva, sveznajuca, prozracna kao svetlost.
Hoces li da cujes caroliju, prisapnula je cucuravo
I dotakla mi kljunom rame I kraicak uha.
I rekla mi je caroliju; najvaznije na svetu – to je;
Umeti videti vetar I cuti sneg kako pada,
Umeti dotaci sumrak na prvom uglu,
I osetiti na usni zeleni ukus mesecine

Ja se samo osmehnuh lepoj dugorepoj ptici,
Jer i ja imam caroliju, najvazniju na svetu – to je:
Videti necije lice i cuti neciji govor
I dodirnuti rukom neciju ruku i kosu
Onda – kad vise nikog nemas,
Kad si ostao sam,
Kad jedno veliko leto napusta ove ulice
I ostavlja za sobom zute pecate lisca
Po trotoarima
U krosnjama
I u secanju.

Miroslav Antić

Nanizala sam nisku trenutaka...
od koraka bezbroj odlutalih daljinom
i pokušaja da zaustavim vrijeme
na dlanu izmiješam noć i dan
sred mora budem duga svjetioniku
da posijem samo ljubavi sjeme
da pretvorim nedostižne snove u javu
da zatvorim poneku stvarnost u san
treptajem zjenice stvorim tami svjetlu sliku

Rezbarila sam mislima kamen
uronila tvrdim žilama ,duboko
da dotaknem toplinu srca skrivenu
ispod riječi poput okamenjenih kapi
lomeći paučinu tragova ostalih na duši
brončanih kugli razlivenih svemirom
tražeći uzdah što začuđen nesta
u traganju za ljubavi odlutao nemirom

Ljubila sam i mrzila
prijatelj i neprijatelj bila
ruke sudbine zavezala u čvorove
olovnog sidra što duboko tone
porinula pučinom sebe čvrste lađe nade
sadašnjost i prošlost zarobila u okove
ispod crijepova starih krovova
ostavljala mirnu svjetlost pticama
za spokoj,kad zagrmi,i zvona zazvone
toplo gnijezdo mjesečini na prozoru
pored usnulog vjetra,da pronađeš put
mali plamen mene ,tvome sjećanju

N.N.

Ja, ti i svi savremeni parovi

Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja.

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.
U Slobodu, kud nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spašava!

Naš tužni osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Tek, uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.


Miloš Crnjanski

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primer: "Noć je posuta zvezdama,
trepere modre zvezde u daljini."

Noćni vetar kruži nebom i peva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je, a ponekad je i ona mene volela.

U noćima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Volela me, a ponekad i ja sam je voleo.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je ljubav moja ne sačuva.
Noć je posuta zvezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti, moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u belo odeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam voleo!
Moj glas je tražio vetar da takne njeno uho.

Drugome. Pripast će drugome. Ko pre mojih celova.
Njen glas i jasno telo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,
duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Iako je to posljednja bol koju ni zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pišem.


Pablo Neruda

Potrebno mi je dušo

Potrebno mi je, s vremena na vreme,
da verujem kako nekog volim,
na cesti, neku blagu ženu po hodu prepoznajem,
i trpim, kao, zbog nje.

Pa kada legne noć u moju sobu, na sto i postelju -
zamišljam: ona će ujutru stići,
mehko ključ u tužnoj bravi okrenuti,
nad postelju mi se nadnijeti,
kao majka - čist oprez u brižnom kretu,
čednost u živoj ruci, pod kojom oči otvaram,
i dodirujem je, govoreći:
"Potrebno mi je, dušo, s vremena na vrijeme,
da vjerujem kako nekog volim, i ljubim,
u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."

Abdulah Sidran

Ne rusi sve mostove

Ne rusi sve mostove mozda ces se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom sto leti,
kada nema mostova uzalud je ceznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.

Ne rusi sve mostove, mozda ces se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoci je lakse neshvaceno svatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...

Ivo Andric

Sidro srca


Brod... Dunava vali miluju bokove...
Mornar na pramcu u tišinu zagledan,
što nosi od sidra srca dokove,
i jedan sasvim promašen dan...

Šta li radi sada ona,
zbog koje nema srca više,
da li je sreća njena primadona,
ili i njoj padaju iste kiše...

Srce je njegovo u njenim rukama,
Misli su njegove svojina njena,
Njegov brod je u njenim lukama,
ona je njegova najdraža sena...

Tišina mu govori: Znaš li gde je?
Da li je privid ili je tvoja?
Da li te čeka ili žito seje,
Od nekih tudjih duginih boja?

Brod... Dunava vali miluju bokove...
Mornar na krmi u prošlost zagledan, što nosi rane i srca dokove...
I jedan tužan zamišljen dan...

John.K. Miljan

http://razbibriga.net/imported/2010/05/1a22298486-1.jpg


V O L E L A B I H ......................


Volela bih da se vratim na početak početka...
Početak ljubavi naše
kada su ruke želele ruke
a usne nisu imale čega da se plaše ,
kada su oči sjajile sjajem
i ogledala nam bila
kada si bio moj princ na belom konju,
a ja tvoja dobra vila .....

Volela bih....
da vratim sat i vreme unazad
tamo gde ljubav se rađa
kada si me satima držao za ruku
i kad ljubav beše od bola mlađa ,
kad si me voleo i draga sam ti bila
i čuvao me kao ikone sliku
kad si se plašio da me ne izgubiš
i nisi me gledao kao naviku ...

Kad si se radovao svakom novom danu
koji će ti samnom proteći
kada sam u tebi videla nekoga
kome sam sve o sebi mogla reći ,
kada sam osećala da me voliš
i osmeh zadovoljstva ti titrao usnama
kada nisi pričao o meni i tebi
nego si govorio o nama ...

Volela bih...da vratim vreme
kad smo u ljubavi bogati bili
a ne gladni kao sirotinje
tamo u ono krasno vreme
tamo gde ljubav počinje ......... !!


**** V. Krmpotić ****

http://razbibriga.net/imported/2010/05/vetar-1.jpg


V E T A R .........................


Nije ipak sve tako, moj prijatelju vetre, rekoh
kad smo se obazreli u noći, ja i on, za onim strništima.
I videh nešto kao humak peščani, ponjavu gde zima
crta za svoje vrapce sen pejsažaa. Potekoh

za odbjeglim vetrom samoće i ruke pružah za njim,
za tom primamljivo blagom prazninom, što odasvud
ponešto dobro i ponešto spasonosno u večernjim
krhkim satima sluti, na žici obzorja, gdje sprud

sazdan od prebolelih tonova daljina i jata jos može
dozvan da nam odsvira što nismo hteli čuti
ili se nismo smeli za zvukom tim osvrnuti

I eto nas već na severu gde se ognjevi lože
usred ravnice, uokrug. A iz poznatog skrovišta
izlaze tuge, jedna po jedna, ne govoreć' ništa .....


**** V. Perun ****

http://razbibriga.net/imported/2010/...lter_jpg-1.jpg


O S E Ć A M ...........................



Osećam, draga, osećam
kosu tvoju što blista,
ali nisam srećan
što odlazim zaista.

Jesenjih se noći sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan
a mesec blistao duže.

Još čujem dok patiš:
"Proćiće godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu."

I danas lipa cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sručih toga leta
cvetove na tvoj pramen.

Ne gubi srce, snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati.

*** Jesenjin ***

http://s3.amazonaws.com/pixmac-previ...n-the-book.jpg


TI SI MOJA POEZIJA ...........................


Ti si moja poezija
ti si moja pesma tiha
ti si zvezda koja sija
iznad svakog moga stiha
ti si ista kao i ja
Ti si moja poezija ...

Ti si moja duga čežnja
ti si sreća noći ljetnje
ti si ona ljubav nežna
što se samo jednom sretne
ti si ista kao i ja
Ti si moja poezija

Samo za te , samo tebi
dajem ovaj mali cvet
jer da tebe draga nema
šta bi bio ovaj svet ... ?

Samo za te , samo tebi
što si ista kao i ja
dajem pesmu ja o sebi
jer si moja poezija ...... !!


****** K.M. ******

http://razbibriga.net/imported/2010/05/HEART-1.jpg


Š T A Ć E Š ...........................


Šta ćeš s ovim mojim srcem
što te traži, što te čeka
svakog dana sve mi teže
svakog dana tuga neka ...

Slama ga ko da je od kristala
tišina, samoća, kada nisi tu
a svaka tvoja pažnja mala
obaspe mi srce ljubavlju ...

Šta ćeš s ovim mojim srcem
naviklo je već na tebe
mada surova stvarnost viče
nikad nećeš biti pored mene ...

Šta ćeš s ovim mojim srcem
što te čeka, što te traži
svakog dana sve mi teže
svakog dana si mi draži ...

Šta ćeš... ako navika ova
izađe iz svojih okova

i pređe u nešto veće ...

Šta ćeš s mojim srcem tada
kad te zavoli do beskraja
a imati te , možda nikad neće ..... ?!

* * * D.Konstantinović * * *

a svaka riba mi je do sada za neke gluposti srala
prvo obrijala dlake pa onda na vagu stala
dizem ruke od svega posto mi je dala
ne picke vec rizle, reko sestro mnogo hvala
reko joj da pored sala ne pomaze kosa plava
spurnjao sam spravu pa sam haj laj budala

Vesna Parun
Da si blizu

Da si blizu, naslonila bih čelo
na tvoj štap i nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.
Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.
Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu, klonuli od bdijenja.
Ali, noć je i svijet je daleko
a ja ne znam mir tvoj. Ptice moje
s tvojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.

Kad vas ljubav pozove, pođite za njom,
Premda su staze njene tegobne i strme.
A kad vas krila njena obgrle,
prepustite joj se,
Premda vas mač, skriven među
perima njenim, može povrediti.
A kad vam progovori, verujte joj,
Premda vam glas njen može uništiti snove,
k'o sto severac opustoši vrt.
Jer, baš kao što vas kruniše,
ljubav će vas i razapeti.
Isto kao što vas podstiče da rastete,
isto tako će vas i okresati.
Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam
grančice najtananije što trepere na suncu,
Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u
njegovom prijanjanju za zemlju.
Poput snoplja pšeničnog,
sakupiće vas u naručje svoje.
Omlatiće vas, da bi vas ogolila.
Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja.
Samleće vas, do beline.
Umesiće vas, dok ne postanete gipki.
A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri,
tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti,
ne biste li spoznali tajne svoga srca
i u spoznaji toj postali deo srca Života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili
samo ljubavni mir i zadovoljstvo,
Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju,
i odete sa gumna ljubavi,
U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati,
al' ne punoćom smeha svog i plakati,
al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe.
Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju;
Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu",
već: "Ja sam u srcu Božijem."
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi,
jer ljubav,
ako joj se učinite vrednima,
usmeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni.
Ali, ako volite a morate još i da želite,
neka vam ovo budu želje:
Da se istopite i budete kao potok razigrani što
peva svoj milozvuk noći.
Da spoznate bol prevelike nežnosti.
Da vas rani sopstveno poimanje ljubavi;
I da krvarite drage volje i radosno.
Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i
uputite zahvalniicu za jos jedan dan ljubavi;
Da otpočnete u poslepodnevnom času
i razmišljate o ljubavnom zanosu;
Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću,
A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu
i pesmom slavljeničkom na usnama…


Halil Džubran

Ne, ja neću ni od čega polovinu!
Daj mi nebo celo, zemlju celu
i more i reku i gorsku lavinu.
Ne, ja neću nikakvu podelu!
Ne, ni život ne želim u delu.
Neka mi se sve svali na pleća!
Ja i tugu želim celu,
kao što želim da je cela sreća.
Pola hocu samo od jastuka
na kom leži, kraj lepog ti lica,
od prstena sjajna, tvoja ruka
sjajna kao zvezda padalica.

Evgenij Jevtušenko

http://albums.karike.com/1/a/1/1a16601734.jpg


Kome da pričam ljubavi moja
kako te volim
kako me ljubiš
i kako mi nedostaješ
kome da otkrijem tugu
kad ja nemam nikog na svetu
a sve mi tvoje u očima živi ...
Tvoja soba
usne premazane medom
naše jedino zajedničko buđenje
naši susreti
kome da ja pričam o tebi
da razbijem suzu na hiljadu komada
da me neko shvati
kome da tvoje ruke opišem
kad nisam s tobom
a s tobom dišem ........ !!

*** Ž. Krznarić ***

http://razbibriga.net/imported/2010/05/768561md-1.jpg


B L I Z I N A .............................


Rekla si: Doći ću !
Rekla si : Doći ću ...! Sigurno ću doći ... !
I opet ponovila: Doći ću ako dodjem ?!
Razumeo nisam šta si u stvari htela da mi kažeš
odlučio sam da te čekam ....

I tako evo godine prolaze a tebe nema
tu smo u komšiluku - kuća do kuće
vrata - do - vrata takoreći
jer blizina ume da nas zaprepasti
i da nas udalji od samih sebe
istina je da daljina razdvaja prostore
a blizina ljude ...

Nije lako tolike prepreke u nama premostiti
počinjem da se brinem za tebe
i da sumnjam počinjem
brinem se da ne zalutaš na putovanju do moje duše
varke su na stazi svakog tragaoca pa i naše ...

I sumnjam kao što rekoh
da te je samo san večiti omeo da dodješ
i nemam hrabrosti da pozvonim na tvoja vrata,
i ako bih te ipak na njima ugledao tada
hoću li moći da te upitam bez mucanja
" Jesi li živa ... ? "
Jesi li mi živa ljubavi moja ...... !!

**** V. L. Mišnić ****

http://razbibriga.net/imported/2010/05/1a22298486-1.jpg


VOLELA BIH ................................

Volela bih da se vratim na početak početka...
Početak ljubavi naše
kada su ruke želele ruke
a usne nisu imale čega da se plaše ,
kada su oči sjajile sjajem
i ogledala nam bila
kada si bio moj princ na belom konju,
a ja tvoja dobra vila .....

Volela bih....
da vratim sat i vreme unazad
tamo gde ljubav se rađa
kada si me satima držao za ruku
i kad ljubav beše od bola mlađa ,
kad si me voleo i draga sam ti bila
i čuvao me kao ikone sliku
kad si se plašio da me ne izgubiš
i nisi me gledao kao naviku ...

Kad si se radovao svakom novom danu
koji će ti samnom proteći
kada sam u tebi videla nekoga
kome sam sve o sebi mogla reći ,
kada sam osećala da me voliš
i osmeh zadovoljstva ti titrao usnama
kada nisi pričao o meni i tebi
nego si govorio o nama ...

Volela bih...da vratim vreme
kad smo u ljubavi bogati bili
a ne gladni kao sirotinje
tamo u ono krasno vreme
tamo gde ljubav počinje ......... !!


**** V. Krmpotić ****

http://razbibriga.net/imported/2010/...thWind_l-1.jpg


OPROSTI SNOVE MOJE ....................


Oprosti snove ljubomorne moje
ljubavi strasne, nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al zašto reči tvoje
vole da plaše ... moj um večno budni ...?

Sred poklonika što za tobom lete
što želiš ti da draga budeš svima
i prazne nade što daruje njima
tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete ...

Zaslepivši mi um i misli moje
u ljubav bolnu moju uverena
ne vidiš ti kad - u toj patnji strasnoj
tuđ razgovor, u večeri kasnoj
usamljen čamim izvan kruga njena ...

Ni pogleda, ni reči nema tvoje
kad odlazim sa strahom
s molbom mamnom
ne slede nikad tvoje oči za mnom ...

Lepotica kad koja sa mnom staje
i dvosmislen povede govor svoj
mirna si ti a šaljiv prekor tvoj
ubija me, jer ljubav ne odaje ...

Kaži mi još: suparnik večni moj
zatekavši me s tobom usamljena
zbog čega tebe pozdravlja lukavo ...?

Ko ti je on i kakvo ima pravo
da tuguje i bdi pun ljubomore ...?
bez matere i poluodevena
nasamo izmeđ večeri i zore
što njega ti u čase primaš kasne ...?

No ... voljen sam i kad si sa mnom sama
poljupci su ti tako puni plama
i nežna si a reči tvoje strasne
tad iskreno su pune duše tvoje
Tebi su znam ja... smešne muke moje ...

Al' voljen sam i mogu da te shvatim
no ne muči me... mila, ja te molim
ne znaš ti ... koliko ja silno volim
i ne znaš kako ja ... duboko patim .......!!


Aleksandar - Sergejevič - PUŠKIN

Volim te

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

Matija Bećković

KAD BI TI OTIŠLA IZ OVOG GRADA


Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Matija Bećković

TATJANINO PISMO ONJEGINU


Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću ma i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem.
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teška vam je seoska čama,
A mi… mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!... Al’ ne, ja nikom ne bih
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, Bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U duši davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar ti i onog trena,
O priviđenje moje drago.
Promako kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čeka me; nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!


Završih! Da pročitam, strepim…
Od stida nemam više daha…
Al’ vasa čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…


Aleksandar SergejeviČ Puškin

ODBACIVANJE SUMNJE

NEKOGA SVETA TESKE SENE PALE
ROBE NAPORNOG BREGA I ZLIH VESTI
DOCKAN JE DA POSUMNJAMO U ONO STO JE
U NASOJ SVESTI
CELOGA ZIVOTA RECI SU NAS KRALE.

NEUSPELE LJUBAVI OKA I VARKE UZDRHTALE
U JEDAN KRAJ MNOGO PRISNIJI SE SMESTI
GDE REC IMA VREDNOST SUDBINE I PODSVESTI
GDE SU VELICANSTVENE SENKE A STVARI MALE.

KAD OSLEPIM SVE POJAVE VODE KUDA VODE?
DECA DUZNA DA SE RODE NEKA SE RODE
ZA SMISAO TAJNE KOJA U PRIVIDU SNIJE.

FRULO NESPOKOJNA U SVOME VAZDUHU
KAD SUNCE IZMISLJENE VATRE POKLANJAM ZLODUHU
STA JE TO STO SE U DNU PESME KRIJE?


Branko Miljkovic iz zbirke Najlepse pevaju zablude-101 pesma

Begunica

Dođi, proleće,
smeh ljubavnice zemljin,
neka zakuca sreće šuma,
nestrpljivo da se izrazi!
Dođi u naletima nemira usred lišća
i cveća koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna, baci se u noć,
u tamu vode, iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljnih klica!
Kao smeh munje, urlik oluje,
odjekni u bučnom gradu,
oslobodi reč ugušenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnaži našu borbu malaksalu,
budi pobednik smrti!

Sećam se toga dana.
Pljusak je besneo, pa se smirio,
i ponovo počeo, ćudljiv, s duvanjem vetra.
Uzeh svoju spravu za sviranje.
Nemarno sam dodirivao žice;
nehotice muzika je pratila
ritam naleta vetra i kiše.
Ona je bila krišom ostavila svoj posao,
zastala kod mojih vrata,
pobegla, dvoumeći se.
Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid;
najzad je tiho ušla u sobu i sela.
Pognute glave hitro okreće iglu u tišini.
Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor
drvored taman od kiše.
Jedan čas kišnog popodneva,
punog senki, pesme i tišine.
Nista drugo.

Te noći ispevao sam
jednu pesmu,
ali ti nisi bila tu.
Pronašao sam reči
koje sam uzalud tražio vazdan.
Jest, iz nedara noćne tišine
one su se slile u svirku,
dok su se zvezde palile
jedna za drugom
Ali ti nisi bila tu.
Hteo sam jutros
da ti pevam pesmu svoju:
ali iako nisam zaboravio melodiju,
buntovne reči mi izmiču
sada kad kraj si mene.

Zadrhtaću bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome životu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajući se,
prepoznaću tvoje oči,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znaću da su pripadale
zaboravljenom sumraku
pređašnjeg života.
Reći ću:
čar tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala žarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Uvećala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan čovek između drugih,
koji plovi običnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime večnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleća.
Ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opažajuci kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac
kao što sunce nosi u svojoj lopti
vatru božanskog dodira,
kojom sija večito.

Gazeći travu na stazi, začuh:
''Poznaješ li me?''
Osvrnuh se, pogledah je i rekoh:
''Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice''
Ona odgovori:
''Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti''.
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Poćutah trenutak, a zatim zapitah:
''Jesi li iscrpla sav teret suza?''
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumeh da je njen plač
imao vremena da nauči govor osmeha.
''Nekada'',
prošapta ona,
''govorio si da ćes uvek voleti svoju tugu''.
Zbunjen, rekoh:
''Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav''.
I uzimajući njenu ruku u svoju,
dodadoh:
'' I ti si se promenila.
Nekadašnji bol postao je vedrina''.

Srećan sam što me ne gledaš
više sažaljivo.
Zlokobna čar noći
i odjek mojih reči
koje kazuju zbogom,
prestrašene od očajnog naglaska,
dovele su me do ivice plača.
Ali dan će se roditi,
moje srce će biti opet tvrdo,
i neće biti više vremena za suze.
Ko kaže da je zaborav nemoguć?
Samilosna smrt buja
u samom srcu života,
obuzdavajući njegovu ludu
želju za trajanjem.
Burno more na kraju otpočine
u svojoj pokretnoj kolevci;
šumski požar zaspi
u postelji od pepela.
Ti i ja se rastajemo,
i raskid će pokriti
živa trava i cveće nasmejano
na suncu.

R.Tagore

Ovo je pjesma koja će te čekati

Ovo je pjesma koja će te čekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo će te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oči nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se raduješ recimo nečem
a u stvari misliš o meni
ova pjesma ima stotinu zadaća
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj stražar u noći
ja sam joj naredio da te čuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteže
kad nekoga nema
a znaš da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me tražiš
a bit ću tamo gdje ne možeš do mene
ova pjesma će ti biti moje ime
jer ne želim da ti u očima stanuju zime
i da te hladno nešto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli

Željko Krznarić

To može samo žena koja ljubi

To može samo žena koja ljubi
tražiti malo, poklanjati sve.
Dani su teški, zagrljaju grubi
a ona ko nekad vjeruje u sne.

Vjerna i tiha zna još da čeka
kada i ne misle na nju.
Prolaze dani, ne vraća se rijeka,
a ona još uvijek stoji tu.

To može samo žena koja ljubi
pružati nježnost i živjeti bez nje.

Arsen Dedić

Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svet čitav grlim.

Amor me kazni da sred uza stojim,
Nit' omču dreši, nit okove steže,
Nit'me živa, ne smatra me svojim.

Bez vida vidim, nem, glas gubim:
Umreti žudim, a pomoći tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit mi se mre nit mi se živi,
Smejem se plačući, žalošću se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.

Petrarka

Tebi, ljubavi

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretocim
ovaj moj iskricav sjaj
koji kroz osmeh zazivi
kad ti se spomene ime...
Da ti stocim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi pocetke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemusto vreme
kad noc smenjuje dan...

I vec mi sve nade streme
put tog tananog zracka
koji se niotkud razli
u niti zute boje...
I osmeh puce u meni
poput zrelog maslacka
i ode nosen necim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne ceznje
i neznosti i topline...
Da se duz zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da tece...
Da obavijem ti sve bi'
najculnije dubine...

Prizivam bledo vece
protkano zutim sjajem.
Da li je ovo vec bilo
ili ce sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi tece
i ja bih samo da dajem
dok se juce kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stici do tebe?
Ne sumnjam vise ni trena.
U meni ceznje ima
da porusi sve planine.
U meni neznost snena
jaca od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti saraju sne:
hoce li zaista moci
da ti prenesu sve...?


3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim zudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se mesa s tvojim.
Kroz neke zuckaste niti
osecam tvoju kosu.
Dok modro, kasno vece
tvoje mi telo krije,
pocinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam sto iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi vise bitno
da li sam ja jos ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog vecnog trenutka...

Moj pozar obojen zutim...
Znam da do tebe stize...
jer s tvojim plamenom sluti,
zasto mi nisi blize...?


4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i zudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
sto se treperi i smeje,
i cini od zajednistva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo sto saljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono sto imam
do cega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
jos toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je jos scvalo...
koliki god bio zuti sjaj,
jos veca postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

Dragana Konstantinović

EROTIKA


Erotika - puštam da me nosi niz snove.
Tako samo plovim i širim dlane
i pokušavam da obuzdam sebe.
Sve misli lude i žudne ka tebi plove,
lete i hrljaju nesputane, same.
Svake noći na dnu duše tražim tebe.

I maštam o nekim povezima od kože,
maštam da se stapam sa tvojim tenom,
a tvoje ruke su kao okovi na mojim grudima.
Maštam i maštam. Ludi snovi se množe,
a čine me čas uzdrhtalom, čas poniznom, snenom.
Skrivam te strasti svojstvene ljudima.

Erotika! O tome bih da ti pričam sada,
više nisam sputana, više nema kraja
a smišljam neke lude stvari da probam sa tobom.
Drhtim svaki put kad noć kao pero pada,
i želim te, želim, želim do beskraja
da vodim te uzdrhtalog i strasnog sa sobom.

I tako na tim talasima ludi snovi se množe
sve se vrti kao čigra u takvom spletu,
dok na oblaku strasti koračam, putujem.
A spremam ti već neke poveze od kože,
i nekoliko lanaca da te okujem u cvetu.
Erotika?! Pa da! O tome bih da diskutujem!

Dajana Diverno

To lice ljubavi opasno i nežno

To lice ljubavi
opasno i nežno
jedne se večeri javi
posle predugog dana
Možda je strelac bio
sa lukom
ili svirač
sa harfom
Ne znam više
Zaista ne znam
Znam samo
da me je ranio
možda strelom
možda pesmom
Znam samo
da me je ranio
iz srca krv mi teče
Vrela me suviše vrela
ljubavna rana peče.

Žak Prever

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
moja rec u sumu;moj korak, i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna;
i samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna,nema i daleka-
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna,kao mladost; neka
tvoj sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
u velikom bolu ljubav svoju metu;
istina je samo sto dusa prosneva;
poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj je plast suncani od mog sna ispreden;
ti bese misao moja ocarana;
simbol svih tastina porazan i leden.

A ti ne postojis,nit si postojala;
rodjena u mojoj tisini i cami,
na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.

Jovan Ducic
http://sphotos.ak.fbcdn.net/hphotos-..._1531992_n.jpg

http://www.youtube.com/watch?v=rBHy8hUZe0c

http://www.youtube.com/watch?v=Bg12TGTD3cE

http://www.youtube.com/watch?v=4zQxbQ2D9iA

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!
M.Bećković

Volim te

Izmedu dva uporednika dok provirujem glavu
Izmedu dve žiške u slepoocnicama
U pauzama dok radnici piju cadavo mleko
I prašnjavi maslacak lepi se za plucna krila
Dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
Izmedu dva daleka poredenja
Volim te.
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
I sloj vazduha se na lepe senke cepa
U mašineriji noci
Moje srce je slicno kompresoru
Naklonjenu svemu što nema veze samnom
Dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te.
Rudnici kamene soli u mom srcu
Zora lomi sude od porculana
Kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
Postacu prašina ako voliš prašinu
Ti koja me tudim imenom zoveš
Volim te.
Dolazi prolece i jednu pravu damu
Niko ne može zamisliti bez pudlice
Stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
Ja ne znam put - krijem se u tvojoj senci
Ja sam tvoja senka i noc je moje carstvo
Svet me izgubi, ali ti me dobi
Volim te.
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
Pokvareni andele; o, sneže u avgustu
Moje su ruke ostale oko tebe kao obruc
Ljubomoran na vazdušni pritisak i vodu
Ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
Odavno vec svojim ocima ne verujem
Volim te.
M.Beckovic

Vera Pavladoljska

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrčala među liticama
Gonjen točilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrcavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dan
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska
M.Beckovic