Vajarstvo

Vajarstvo ili skulptura (lat. sculpere - klesati, urezivati) je umetnost oblikovanja trodimenzionalnih oblika (kipova) u materijalima kao što su kamen, mermer, drvo, metal, glina, staklo, plastika i mnogi drugi. Vajarstvo, kao slikarstvo i arhitekturu ubrajamo u likovnu, ali i u plastičnu ili prostornu umetnost, jer vajar - čovek koji kreira sklupturu - umetnički oblikuju prostor.
Većina skulptura ima čisto estetski ili umetnički cilj. Kada trodimenzionalni objekat - skulptura ima, osim umetničkog i upotrebni aspekt, možemo ga nazvati skulpturom samo ukoliko je umetnički aspekt predominantan, a kada su upotrebni i umetnički aspekt balansirani, nazivamo ga funkcionalnom skulpturom, a kako umetnički aspekt prepušta više mesto upotrebnom, vajarstvo postaje dizajn.
Veliki broj vajara smatra da su samo linija, površina i volumen, i kada se tome pridoda simetrija, proporcija i ritam, dovoljni da se izrazi misao i da se pretoči u skulpturu. Takve skulpture pripadaju nefigurativnom - apstraktnom vajarstvu.

http://razbibriga.net/imported/2011/01/1608180557-1.jpg
Skulptura

http://razbibriga.net/imported/2011/...nyQuebec-1.jpg
Fontana

http://razbibriga.net/imported/2011/...megdan_2-1.jpg
Spomenik

http://razbibriga.net/imported/2011/...elangelo-1.jpg
Statua

http://razbibriga.net/imported/2011/...Voltaire-1.jpg
Bista

http://razbibriga.net/imported/2011/..._Kapitol-1.jpg
Konjanik

Tipovi skulpture

Svaku skulpturu koja stoji u prostoru nazivamo puna plastika, a od pune plastike se razlikuje reljef.
Reljef su ispupčenja i udubljenja izvedene na ravnoj površini koja služi kao podloga, tako da se reljef može promatrati samo sa prednje strane.
Skulptura se može, po tipu podeliti na: Biste - Minijaturne figure - Statue
Bista je skulptorsko delo koje prikazuje trodimenzionalni gornji deo čoveka, od pojasa pa na gore, a to podrazumeva, grudi, ramena i glavu. Ovaj tip skulpture se najčešće radi u prirodnoj veličini, a materijali su: mermer, kamen, drvo, bronza...
Minijaturna figura - figurina, statueta je skulptorsko delo (Biste i Statue) manjeg formata koje prikazuje ljude, božanstva, predmete ili životinje. Ovaj tip skulpture je i najstariji oblik skulptorskog dela - Vilendorfska Venera, a materijali od kojih se rade su: terakota, keramika, metal, staklo, porcelan, drvo, kamen, plastika...
Statua je skulptorsko delo koje prikazuje trodimenzionalni prikaz jedne celine, bilo da su u pitanju ljudi, božanstva, predmeti ili životinje. Statue se mogu biti sastavni deo nekog enterijera ili da se nalaze u slobodnom prostoru - spomenici, fontane, spomen obeležja...
Skulptura koja prikazuje samo trodimenzionalni lik čoveka se može podeliti na:
Statua, Kip, Figura - Trodimenzionalni prikaz celokupna čovekova figura
Portret - Trodimenzionalni prikaz glave
Bista ili Poprsje - Trodimenzionalni prikaz od pojasa na gore
Konjanik - Trodimenzionalni prikaz ljudske figure na konju
Skulptorski elementi u arhiktekturi - fasada, friz, stub, - se nazivaju fasadna plastika i to se kao elementi mogu naći:
figura
reljef
bista
ornamentarna plastika
Skulptorski koncepti

Ambijentalna skulptura - Akt - Armatura - Asamblaž - Bronza - Bista - Faund-art - Instalacija - Klesana skulptura - Kinetička skulptura - Lend-art - Mermer - Mobilije - Odlivak - Reljef - Terakota

Elementi vajarskog dela



Figura, H. Mur


Dve forme, B. Hepvort


Kompozicija, N. Gabo
Dva najbitnija elementa vajarskog dela (ili skulpture), masu i prostor, jedino je moguće virtuelno razdvojiti. Svako vajarsko delo je nastalo od materijala koji imaju masu i egzistiraju u trodimenzionalnom prostoru.
Masa skulpture je materija koja zauzima određeni dio prostora. Prostor kao element skulpture se manifestuje na tri osnovna načina: materijalne komponente skulpture šire se i prostiru u i kroz prostor; materija zatvara ili omeđuje neki prostor, stvarajući šupljine i praznine u skulpturi; i materijalne komponente skulpture se povezuju u i preko prostora u jednu skulpturalnu, odnosno umetničku celinu.
Količina važnosti koja se pridaje masi ili prostoru prilikom stvaranja skulpture značajno varira. U egipatskim skulpturama, ali i u većini skulptura, na primer modernog vajara Konstantina Brankuzija, masa je od velike, ili gotovo apsolutne važnosti, i većina ideja egipatskih umetnika i Brankuzija su usko povezane sa traženjem određenih, jasno definisanih oblika forme mase materijala. U delima nekih drugih modernih vajara, kao što su Antoan Pevzner ili Naum Gabo, s druge strane, masa je svedena na minimum, i čine je transparentne plastične ploče ili tanki metalni štapovi. Čvrsta forma samih komponenti je od manje važnosti, pošto je njihov glavni zadatak da stvore utisak kretanja kroz prostor, ili da zatvore, omeđe, određeni prostor. U delima vajara kao što su Henri Mur i Barbara Hepvort, elementi kao što su prostor i masa su tretirani kao više ili manje ravnopravni partneri.
Nemoguće je odjednom, u potpunosti sagledati trodimenzionalnu formu skulpture. Posmatrač jedino može sagledati celinu, ako obiđe oko skulpture, ili se okrene oko sebe, u slučaju da se nalazi u unutrašnjosti nekog od monumentalnih modernih vajarskih dela. Iz tog razloga, ponekad se pogrešno podrazumeva, da skulpturu treba konstruisati s ciljem predstavljanja serije zadovoljavajućih projekcija ili pogleda, kao i da višestruki pogledi predstavljaju glavnu razliku između vajarstva i slikarstva. Takav pristup ignoriše činjenicu da je moguće shvatiti čvrste forme kao zaobljene volumene, koncipirajući ideju zaobljenja iz bilo koje projekcije ili ugla pogleda. Veliki dio skulptura je kreiran tako da na prvom mestu bude shvaćen kao volumen.
Volumen je fundamentalna jedinka trodimenzionalne čvrste forme koju je moguće koncipirati. Neke skulpture se sastoje od samo jednog volumena, druge čini više njih. Ljudska figura je među vajarima obično shvaćena kao kompozicija više volumena, svaki od kojih odgovara nekom od većih delova tela, kao što su glava, vrat, torzo i ekstremiteti.
Šupljine i udubljenja u skulpturi, koje su pažljivo definisane kao i čvrste forme, su od jednake važnosti za celinu, i ponekad ih se naziva negativnim volumenom.
Površine skulpture su u suštini, ono što je vidljivo. Preko promena forme površina dolazimo do zaključaka o unutrašnjoj strukturi skulpture. Stoga, površina ima dva aspekta: obuhvata i definiše unutrašnju strukturu masa skulpture i ujedno je deo skulpture koji je povezuje sa prostorom.
Ekspresivni karakter različitih vrsta površina je od najveće važnosti za skulpturu. Konveksne površine sugerišu punoću, uzdržanost, zatvaranje, spoljašnji pritisak unutrašnjih sila. U indijskom vajarstvu, takve površine imaju posebno metafizičko značenje. Predstavljanjem „invazije“ prostora u masu skulpture, konkavne površine sugerišu delovanje spoljašnjih sila koje su indikator kolapsa i erozije. Ravne površine imaju tendenciju da daju utisak tvrdoće i rigidnosti materijala. Ravne površine su striktne i nefleksibilne, i ne daju utisak unutrašnjih i spoljašnjih pritisaka. Površine koje su konveksne u jednoj krivini, a konkavne u drugoj, mogu sugerisati uticaj unutrašnjih sila i pritisaka, ali u isto vreme su receptivne za spoljašnje sile i pritiske. Asociraju na rast forme, odnosno ekspanziju volumena u prostoru.
Za razliku od slikara koji stvara svetlosne efekte u svom delu, vajar oblikovanjem formi skulpture indirektno manipuliše svetlost. Distribucija svetlosti i sene preko formi skulpture zavisi od pravca i intenziteta svetlosti iz spoljašnjih izvora. Tako da, do određene granice vajar može odrediti vrstu efekata koju će ta spoljašnja svetlost imati na njegovu skulpturu. Ako zna mesto gde će njegovo delo biti izloženo, vajar može adaptirati forme skulpture vrsti svetlosti kojoj će biti izložena. Na primer, briljantna sunčeva svetlost Egipta i Indije, zahteva drugačiji tretman od slabe svetlosti interijera jedne srednjovekovne katedrale na severu Evrope. Moguće je stvoriti efekte svetlo-sena (ili klaroskuro), usecanjem ili modeliranjem dublje, gde usečene forme stvaraju utisak duboke sene, a izbočenja primaju svetlost. Mnogi vajari Gotike su u svojim delima koristili svetlo i senu kao upečatljiv ekspresivni elemenat, potencirajući misterioznu tamnoću, sa formama koje se lome preko sene koja dolazi iz tamne pozadine. Grčki, indijski i mnogi skulptori italijanske Renesanse, modelirali su forme svojih skulptura tako da prime svetlost na način na koji će volumen i masa skulpture da ostave utisak radijantne svetlosne jasnoće.
Boja skulpture može biti prirodna, ili nastala veštačkim putem, odnosno bojenjem materijala koji čine skulpturu. U bliskoj prošlosti, preciznije sa počecima moderne skulpture, vajari su više nego ikada ranije u istoriji, postali svesni lepote mnogih materijala koji se koriste u vajarstvu, pokušavajući da iskoriste njihove prirodne osobine, boju i teksturu. U savremeno doba, postoji tendencija korišenja čistih veštačkih boja i industijski već obojenih materijala, kao bitnog elementa skulpture.


Vajarske tehnike

Razlika između tehnika modeliranja, klesanja i izlivanja je od fundamentalne važnosti za vajarstvo, koje ujedno kroz istoriju predstavljaju tri osnoven tehnike vajarstva. Konstruisanje sklapanjem istih ili različitih materijala, kao i sklapanje varenjem delova metala, takođe pripadaju osnovnim tehnikama, ali su one nastale u 20. veku. Modeliranje je tehnika u koju se odlično uklapaju glina i vosak, pošto se radi o materijalima koje je zbog njihoih prirodnih karakteristika, moguće lako oblikovati, dodavanjem, ili skidanjem materije.
Klesanje je vajarska tehnika koja se koristi sa materijalima, koje zbog njihove trvdoće nije moguće oblikovati bez upotrebe alata i vajarskog oruđa. Materijali koji se najčešće oblikuju ovom metodom su: kamen, drvo, marfil i mermer.
Izlivanje je vajarska tehnika u kojoj završene skulpture nastaju preko kalupa koji se prave na osnovu prethodno urađenih modela, obično u glini.
Kada se napravi model u glini, u glinu se zabadaju tanke limene pločice da bi se napravilo više odvojenih komada kalupa. Za portret, kalup je obično sastavljen od pet delova. Gornji deo glave, zadnji deo glave, i prednji deo iz dva ili tri dela. Nakon toga, model prekrijemo tekućim gipsom kako bi nakon stvrdnjavanja dobili gipsani kalup. Kalup tako postaje negativ modela. Nakon što smo iz gotovog kalupa izvadili suvišnu glinu i očistili ga, unutrašnji dio se premaže specijalnom smesom (vazelin, sapunica), koja onemogućava da se materijal od koga lijemo skulpturu ne lepi za podlogu kalupa.
Najčešće korišćen materijal za izlivanje kroz istoriju skulpture su bronza i gips, mada postoje primerci u gvožđu, a u moderno doba razvojem industrije i tehnologije i novih materijala, ovom metodom se prave i skulpture u rezini i plastici.

Vajarski materijali

Vajarski materijali: Glina - Glinamol - Gips - Legure - razni metali - Bronza - Drvo - Kamen - Mermer - Žica - Cevi - metalne i plastične - Metal - Staklo - Slonova kost - Lim, aluminijska i bakrena folija - Papir - Papir maše - papir-plastika - Plastika - Akril - Klirit - Bitumen i drugi materijali - Pesak - Led - Sneg - So - Kombinovana tehnika - razni materijali

http://razbibriga.net/imported/2011/...some_002-1.jpg
Skulptura od stakla

http://razbibriga.net/imported/2011/...ale29_25-1.jpg
Skulptura od kamena

http://razbibriga.net/imported/2011/...d_Boren2-1.jpg

Skulptura od metala

http://razbibriga.net/imported/2011/..._Milles1-1.jpg

Skulptura od bronze

http://razbibriga.net/imported/2011/...sattva_2-1.jpg
Skulptura od drveta

http://razbibriga.net/imported/2011/...iczkaJPG-1.jpg

Skulptura od soli

http://razbibriga.net/imported/2011/...1gicoJPG-1.jpg

Vodena skulptura

Vajarski alati i oruđa

Da bi se jedno vajarsko delo - skulptura - izvelo, postoje neophodni vajarski alati koji su potrebni za rad. Kada je u pitanju modelovanje skulpture (glina, vosak), neophodno je imati vajarski štafelaj na kome se vaja model koji se kasnije odliva.
Na štafelaj se postavlja „armatura“ - obično je to komad drveta obavijen i obložen žicom - koja će da drži materijal sa kojim se vaja, a zatim se nanosi, deo po deo, vajarski materijal. Za nanošenje materijala se koriste drvene i žičane špahtle, raznih veličina i oblika sa kojima se dodaje ili skida materijal u kome se radi. Vajarski štafelaj se koristi za modelovanje bista i figurina, a za modele većih dimenzija se koriste drveni podijumi na kojima se, u zavisnosti od oblika i veličine figure, postavlja armatura.
http://razbibriga.net/imported/2011/...xVajArma-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2011/...rDletDrv-1.jpghttp://razbibriga.net/imported/2011/...jDletDrv-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2011/...DletKles-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2011/...ajarDlet-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2011/...ajSpah01-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2011/...xVajStaf-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2011/...ajSpah02-1.jpg

Istorija skulpture

Evropa

Egipatska skulptura

U Starom Egiptu religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, a osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine i vajarska dela:
Portretne statue i biste
Radile su se u slučaju da mumija propadne, a imale su smiren stav i kod sedeće i kod stojeće figure, sa izbačenaom nogom, koja ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture se oslanjala na zid, tako da te figure nikad nisu slobodne. Egipatske statue su bile bojene, ali se boja tokom vekova izgubila.
Reljefi
Reljefi imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog.
Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu.
Postoje dve vrste: Niski bareljef (blago ispupčeni oblici) i upušten reljef (urezan)
Reljef je blizak gravuri, obojen je, a zbog svoje plitkoće nema svetlosti i senke. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi.

http://razbibriga.net/imported/2011/...onosaJPG-1.jpg
Tako su već stari Egipćani poznavali tri mjerne jedinice koje su bile izvedene iz ljudskog tijela. Lakat ( 466 mm ) bio je jednak dužini sedam dlanova ( 66,5 mm) koji su pak bili jednaki širini četiri prsta. Dužinu stopala uzimali su kao mjernu jedinicu tijela, tako da je prosječna visina čovjeka iznosila 7 njegovih stopala. Pri prikazivanju ljudskog lika kao nepomičnog , simetričnog i vrlo proporcionalnog u sjedećem ili stojećem stavu Egipćani su koristili matematički rešetkasti sistem. Na taj način bili su u mogućnosti povezati svaki pojedini dio ljudskog lika kojega su prikazivali.




Sistem rešetki sastojao se od nekoliko horizontalnih i vertikalnih linija koje su služile kao vodiči, ali u početku još nije bio zasnovan na matematičkim dostignućima i precizan kao onaj kojega su razvili u kasnijim razdobljima. Iako su se Egipćani striktno držali rešetkastog sistema, on se mijenjao kroz vrijeme, zajedno sa promjenama u shvaćanju idealne ljudske ljepote. Za vrijeme Srednjeg Kraljevstva (12. dinastija) umjetnici su razvili mrežu koje će se održati stoljećima. Sastojala se od 18 jednakih kvadrata u koje se ukalupljivalo ljudsko tijelo od stopala do linije kose. U prikazu stojeće figure dva kvadrata korištena su za lice( od linije kose do baze vrata), 10 kvadrata od vrata do koljena, 6 kvadrata od koljena do stopala. Devetnaesti kvadrat korišten je za kosu, ali se nije brojao sa ostatkom tijela. Sjedeća figura sastojala se od 14 kvadrata, ili 15 zajedno sa kosom.
U periodu Amarne mijenja se prihvaćeni model ljudskoga lika, a tako i rešetkasti sistem. Kralj Ehnaton preferira figure sa dužim vratom, širim bokovima i manjim tankim nogama, pa rešetka ima 20 kvadrata,odnosno 2 dodatna od koljena do vrata kako bi se izdužio vrat. Nakon Ehnatonove smrti na vlast dolazi Tutankamon i ponovno vraća rešetku sa 18 kvadrata.
U Kasnom Periodu ( 25. dinastija) ideal lijepog se mijenja, ljudski lik se produžuje, a norma postaje 21 kvadrat. Na nekim nedovršenim egipatskim reljefima, slikama i skulpturama još se i danas mogu vidjeti te blijede pomoćne crvene linije.

Egipatski plošni prikaz ljudskoga lika (glava i noge iz profila, oko i trup an fas) bio je promijenjen u Grčkoj koja stavlja čovjeka u središte svog istraživanja, te on postaje mjerilo svih stvari , što posebno primjećujemo u grčkom kiparstvu. Sve skulpture koje prave zasnivaju se na proporcijama ljudskog lika, skladu i harmoniji djelova i cjeline.

U 19. stoljeću počinje se ponovno javljati zlatni rez u teoriji umjetnosti, a popularan postaje u 20. stoljeću sa Neufertom i Le Corbusierom ( pravo ime Charles Edouard Jeanneret) koji ne preporučava određene proporcije već samo daje odrednice koje bi kontrolirale geometrijsku organizaciju. Samo u MODULORU spominje svoj model koji se zasniva na dva niza koji su izvedeni iz zlatnog reza , a odnosi se na proporcije ljudskog tijela. Polazne mjere su 226 cm (uspravan čovjek sa podignutom rukom), a visina čovjeka je 183 cm.

Grčka skulptura

U doba Grčke, od 9. veka pre nove ere do 1. veka skulptura prolazi kroz faze koje prate i razvoj Grčke civilizacije, od arhajskog doba do Helenističke Grčke.
Arhajsko doba
U arhajsko doba egipatska umetnost vrši direktan uticaj na skulpturu Grčke: ruke priljubljene uz telo, stilizirane frizure, pripijena odjeća istaknuta plitkim reljefom. Zbog straha skulptora da ne polome kamen, plitko klesane skulpture su izgledale izrazito ukočeno.
Klasično doba
Skulpturi klasičnog doba su uspeli postići savršeno majstorstvo u obradi kamena. Opšta težnja grčke skulpture bila je idealizacija koja je dostigla svoj vrhunac u klasično doba. Ta potpuna idealizacija dovela je do toga da su sve grčke skulpture visoke, vitke i savršeno proporcionalne.
Helinističko doba
Helenistička skulptura se prepoznaje, bilo po slojevitoj i nepreglednoj kompoziciji, bilo po pokretu koji je jako naglašen, ili po dubokoj obradi površine kojom se dobiva veliki kontrast osvetljenih delova i senki što pojačava nemir sadržan u skulpturi i uzbuđenje koje prenosi na posmatrača.
http://razbibriga.net/imported/2011/...ino_Inv1-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2011/...83cjpgt1-1.jpg
http://razbibriga.net/imported/2011/..._Massimo-1.jpg

Etrurska skulptura

Etrurska kultura se razvijala na području današnje centralne Italije od 9. - 3. veka p. n. e. kada Etrurski gradovi padaju pod vlast Rima koji preuzima i razvija ovu kulturu. U okviru antičke umetnosti etrurska umetnost stvara posebnu i osebujnu grupu, iako se uveliko oslanja na grčke izvore (posebno u slikarstvu i keramici, preko uvezenih predmeta iz grčkih kolonija na jugu Italije).
Značaj verovanja u zagrobni život, kod Etruraca pokazuje i izrada sarkofaga koji su sastavljeni od sanduka na kojima obavezno leži skulptura pokojnika. Na prednjoj strani sarkofaga najčešće se nalazi plitak reljef shvaćen kao crtež, a ne kao plastika [1].
Grobove u unutrašnjosti su Etrurcii oslikavali. Zadatak tih crteža bio je ostvariti atmosferu sličnu domu u težnji da se od groba stvori okolina u kojoj je pokojnik živeo.
Realističku figuralnu i ornamentalnu dekoraciju hramova radili su uglavnom u terakoti, koju su često oslikavali (glava Hermesa iz Veija, mnogobrojni sarkofazi i stele), a postoje i izuzetno dela u bronzi (Kapitolska vučica, Himera iz Areza, Mars iz Todija, itd.)

http://razbibriga.net/imported/2011/...megistus-1.jpg
Hermes Trismegisto


http://www.discover-sicily.eu/indi/_...2835566505.jpg
Himera (Palermo)

http://razbibriga.net/imported/2011/...edvedice-1.jpg
Kapitolska vucica

Rimska skulptura

Počeci rimske skulpture oslanjaju se na etrursku skulpturu ili su doslovna kopija grčkih majstora u mermeru. Dok su u klasičnoj Grčkoj interesi bili usredsređeni na traženje, oblikovanje opšteg, idealnog ljudskog lika, u rimskoj je umetnosti akcent na prikazivanju pojedinačnog i karakterističnog. To najbolje dolazi do izražaja u mnoštvu portreta rimskih građana (14 000 skulptura). Na tim portretima se postižu meki prelazi svetla i senke mekanom obradom površine, a karakterizacija ponekad ide do potpune naturalizacije [3].
Jedinstveni su i rimski reljefi koji su obično bivali vezani za zavetne objekte - sarkofage, trijumfalne stubove ili slavoluke. Najbolji reljefi se nalaze na „Titovom slavoluku“ iz 81. godine, a predstavljaju osvajanje i razaranje Jerusalima. Utisak prostornosti na ovim reljefima postiže se kombinacijom visokog reljefa u prvom, i plitkoga u drugom planu

Trajanov stub, (Rim, 106. –113. godine, mermer, visina trake reljefa oko 1,27 m.) je najpoznatiji trijumfalni
stub. On je ukrašen od baze do vrha narativnim reljefima koji u vidu spiralne trake obavijaju stub i u plitkom reljefu prikazuju pobedonosni rat protiv Dačana.
Jedini sačuvani konjanički spomenik je rimskog cara, Marka Aurelija, filozofa i pesnika. Na ovoj bronzanoj skulpturi veliki oblici su sitnim detaljima spojeni na krajnje prirodan način. Ovo delo bilo je uzor velikim konjaničkim skulpturama renesanse - (Donatelo i Andrea del Verohio).

http://razbibriga.net/imported/2011/01/8noga-1.jpg
Datum ili razdoblje: 1. st.
Vrsta predmeta: skulptura
Opis: Sačuvan je dio noge rimske brončane statue naravne veličine s prikazom sandale.
Nalazište: rijeka Kupa kod Karlovca.
Naziv muzeja: Gradski muzej Karlovac
Naziv zbirke: Arheološka zbirka



Trajanov stub, sa spiralnim prikazima borbi Romana.

http://media.putovanja.info/mft_veli...-rim-66380.jpg

Srednjovekovna skulptura

U ranom srednjem veku, arhitektura je predložila skulpturu i odredila mesta na kojima će ona moći da se prihvati i izrazi, ona određuje koje će se površine skulpturalno obraditi. Ovo je vreme nepostojanja skulpture. Koristi se jedino vrlo plitki reljef za sarkofage, grobne ploče, oltarske pregrade. Ukrasi su u kombinaciji rozeta i križeva, sve u strogoj geometriji


Renesansna skulptura

Sa sačuvanom skulpturom iz antike, skulptura je postala jedna od prvih umetnosti ovog doba, gde je došlo do promena u shvatanju u odnosu na srednjovekovnu skulpturu. Javlja se skulptura kao posebno delo- slobodno stojeća i umetnici uspešno savladavaju dramatizaciju scena, ekspresivnost u predstavljanju emocija ljudskog lica ili drapreije. Veliki izazov su bile skulpture sa konjima i portreti, a javljaju se biste poznatih ličnosti a poznate su i sitne plastike i medalje
http://www.nightlife-belgrade.com/co...ake_Louvre.jpg

Gotska skulptura

Skulptura, u ovom periodu ima neodeljivi zadatak na ukrašavanju katedrala i upotrebljava se kao dopuna arhitekturi i ukrašavanje arhitektonskih elemenata, kapitela stupova, pilastera i konzola. Baldahinska plastika je bila osnovni elemenat razvoje skulpture kao samostalnog dela u umetnosti. U 12. i 13.-tom veku to je pre svega katedralska plastika, a motivi su iz života Hrista i device Marije, kao i iz života svetaca. Preko reljefa koji je bio u pre u upotrebi skulptura dolazi do izražavanju volumenoznosti i do tipa prostorne skulpture. Glavni značaj dobija prezentacija ljudskog tela koje se sve više konfrontira sa proporcijom i prirodnim oblicima, a momenat realizma označili su i oblici koji su od prvobitnog šematizmaa dobijali na individualnosti.
http://razbibriga.net/imported/2011/...nn061104-1.jpg

Barokna skulptura



U Baroku se skulpture odlikuju bujnom volumenoznošću tela i uznemirenim draperijama, pokrenutošću i snagom izraženom u kompoziciji, te dubokom modelacijom zbog čega se pojavljuju snažni kontrasti svetlosti i senke (u dubokim reljefnim obradana kompozicije). Takva vajarska dela kao da bujaju na svim mogućim mestima – u unutrašnjosti građevina, u crkvama, po stepeništima i dvoranama palata i dvoraca, i spolja, izbijajući uz portale, podmećući leđa pod balkone, te vrve po krovovima, izranjaju iz fontana i brojnih javnih spomenika na trgovima gradova. Po svojoj tematici, skulpture najčešće obuhvataju hrišćanske teme i likove, zatim mitološke likove i grupe, a često su to i portretske skulpture, kao i nadgrobne skulpture.
http://razbibriga.net/imported/2011/..._Vittori-1.jpg

Rokoko skulptura

Rokoko je u prvom redu dekorativni stil, pa se, opsednutost ornamentikom javlja i u skulpturi, kao i u arhitekturi i slikarstvu. Ornamentika nije jedini smisao kasno baroknog likovnog izraza, iako u prvom redu doprinosi prepoznavanju i vremenskom određivanju dela ovog stila. Posle monumentalnosti stila u doba Luja XIV, rokoko donosi u drugoj četvrtini 18. veka laki, osvežavajući ton, osmeh i umanjenu srazmeru. U vajarstvu najveći doprinos su dali Francuzi: Lemoan, Falkone i Klodion.
http://inillotempore.com/blog/images...nal_rococo.jpg
Found via The Dizzying Grandeur of Rococo

http://razbibriga.net/imported/2012/...ulpture2-1.jpg

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up.../skulptura.jpg

http://files.adme.ru/files/news/part...8D-650-355.jpg

http://files.adme.ru/files/news/part...55/tereza1.jpg

http://files.adme.ru/files/news/part...0-Picture1.png

http://files.adme.ru/files/news/part...8mwlo1_500.jpg

http://files.adme.ru/files/news/part...ste4Foto07.jpg

http://files.adme.ru/files/news/part...0-101674-2.jpg

http://files.adme.ru/files/news/part...83_o-j31z9.jpg

http://files.adme.ru/files/news/part...-650-innoc.jpg

http://files.adme.ru/files/news/part...sundaymorn.jpg

http://files.adme.ru/files/news/part...mestalbot2.jpg

http://files.adme.ru/files/news/part...205o4_1280.jpg

http://files.adme.ru/files/news/part...-mo-park-3.jpg

http://files5.adme.ru/files/news/par...8D-1000-12.jpg

http://files6.adme.ru/files/news/par...T8D-1000-3.jpg

http://files5.adme.ru/files/news/par...T8D-1000-7.jpg

http://files8.adme.ru/files/news/par...T8D-1000-9.jpg

http://files4.adme.ru/files/news/par...T8D-1000-2.jpg

Atačment 8639

Evo zašto su likovi antičkih statua uvek imali mali penis

Sigurno ste se ponekad zapitali zašto skoro svaku drevnu statuu krasi prilično mali penis? Sve ostalo je, na ovim muškarcima, idealno.
Razlog je zanimljiviji nego što vi mislite.
Knjiga „Kako govoriti o istoriji umetnosti“ ukazuje da u drevnim vremenima, veliko nije uvek označavalo – bolje.
Istoričarka umetnosti Elen Oredson objašnjava:

“ Za većinu ljudi, u to vreme, veliki penis je bio povezan sa glupim, pohotnim i ružnim čovekom. Idealan Grk je mudar i autoritativan, i pre svega racionalan. On može često da ima seks, ali to nije povezano sa veličinom penisa. Ne tako veliki penisi su im omogućavali da ostanu hladni, i vođeni zdravom logikom“

http://uspesnazena.com/wp-content/uploads/2016/08/3.jpg


U to vreme se smatralo da, što je manji penis, njegov vlasnik je racionalniji i intelektualniji. Takav muškarac ima više šanse da koristi svoj mozak, nego polni organ.
Mali muški polni organi su uglavnom prikazani na statuama koje predstavljaju heroje, bogove i sportiste, dok su veliki penisi u erekciji krasili statue demona, poput satira (poluljudi-poluživotinje velike požude i strasti s sklonošću prema akoholizmu).

A statue budala su izgledale ovako:
http://uspesnazena.com/wp-content/uploads/2016/08/5.jpg
:haha: