Printable View
Srpske narodne epske pesme se dele na pesme dugog stiha (bugarštice) i na pesme kratkog stiha (deseteračke).
U okviru srpske narodne epike, spada više ciklusa:
Neistorijski ciklus
Pretkosovski ciklus
Kosovski ciklus
Ciklus Marka Kraljevića
Pokosovski ciklus
Hajdučki i uskočki ciklus
Ciklus o oslobođenju Srbije i Crne Gore od Turaka
Istoričnost narodne epike ogleda se u pamćenju čitavih istorijskih epoha i u opštoj svesti o povezanosti među događajima i vremenima kroz istoriju. Uprkos tome što je u svom razvoju ostala na nivou epske pesme, što nije dostigla stupanj eposa, naša junačka epika čini jedinstvenu epsku povesnicu, u kojoj pojedine pesme dobijaju svoj puni smisao tek kada se uklope u veće epsko-istorijske celine. Vuk Karadžić je izdvojio tri takve celine, u stari tri epohe srpske istorije, i nazvao ih pesmama najstarijih, srednjih i najnovijih vremena. U okviru njih pesme se okupljaju oko pojedinih ličnosti, događaja ili manjih vremenskih razdoblja, po krugovima ili ciklusima, kako se ove tematsko-istorijske skupine obično nazivaju u školskim priručnicima.
Junačke pesme najstarijih vremena obuhvataju istoriju srednjovekovne Srbije od Nemanje do poslednjih despota. One se razlikuju po postanju i po istorijskom sećanju. Najmanje ih je sačuvano o najstarijem, nemanjićkom razdoblju. Pesme u kojima se peva o Stefanu Nemanji i Savi novijeg su porekla, i u njima nema ničeg istorijskog. Najstariji događaj o kojem se sačuvao neki spomen u narodnoj pesmi jeste rat s Bugarima za vreme Stefana Dečanskog (Ban Milutin i Duka Hercegovac). Izgleda da stvarna epska istorija počinje s epohom u kojoj srpska država doživljava vrhunac moći a odmah zatim brz raspad. Događaji oko careva Dušana i Uroša i njihove vlastele čine osnovu pretkosovskog tematskog kruga, kojim počinje srednjovekovna epopeja. Od pretkosovskih pesama epska istorija razvija se u dva naporedna toka: prvi čini ogroman ciklus pesama o Marku Kraljeviću, a drugi vodi preko kneza Lazara u kosovski krug i u krugove pesama o pokosovskim junacima sve do sremskih despota. Prvi poetsko-istorijski tok otkriva sudbinu južnog, makedonskog dela nemanjićke države, a drugi – istoriju Srbije i drugih postnemanjićkih država do njihova pada pod Turke.
Neistorijski ciklus narodnih epskih pesama čine epske pesme koje govore o ličnostima i događajima nepoznatim istoriji. Imaju epski način kazivanja, ali opeveju mitove iz običnog, svakodnevnog života i pomažu nam da upoznamo društveni život ljudi tog vremena. Veći broj ovih pesama podseća na bajke. U njima su sačuvani i mnogi elementi iz narodne i stare slovenske mitologije. Najlepše pesme ovog ciklusa su:
Bog nikom dužan ne ostaje,
Jetrvica adamsko koleno,
Nahod Simeuna,
Zmija mladoženja i druge
Pretkosovski ciklus
Premda sadrže više legendarnog nego istorijskog, pretkosovske pesme sačuvale su neka značajna obeležja vremena o kojem pevaju, što pokazuje da je i ova, najstarija epoha narodne pesme upamćena. Neke karakteristične teme nemanjićke Srbije i njene duhovne kulture dobile su mesto u njima: otimanje vlastele oko vlasti posle smrti cara Dušana (Uroš i Mrnjavčevići), neimarstvo srednjovekovne Srbije (Zidanje Skadra, Zidanje Ravanice), manastiri "naših starih cara zadužbine", kao najlepši ukras srpske zemlje (Miloš u Latinima). U pristupu neimarskoj temi narodni pesnik kreće se između legende i istorije. Zidanje Skadra ima mitski dekor: vila "sa planine" ne dopušta da se sagradi grad dokle god se ne prinese ljudska žrtva kao otkup. U drugoj varijanti Zidanje Ravanice, ulogu vile preuzimaju carevi šuraci, devet Jugovića, koji blago namenjeno gradnji manastira prisvajaju sebi. Nekoliko pesama iz pretkosovskog kruga spadaju u najveće domete naše junačke epike. Ženidba Dušanova jedna je od njih. Tradicionalni motiv ženidbe s preprekama obrađen je u njoj na humoristički način: srednjovekovni vitez prerušava se u neugledna slugu, Bugarina i tako prerušen lako, gotovo igrajući se, rešava sve zadatke koje drugi ne smeju, a od njega niko ne očekuje da ih može rešiti. Pesma Ženidba kralja Vukašina, nasuprot prethodnoj, građena je u celini na oštrim i dramatičnim kontrastima: divski junak Momčilo s krilatim konjem suprotstavljen je žgoljavu kralju Vukašinu Mrnjavčeviću, plemenita Jevrosima – nevernoj Vidosavi, pitomi skadarski pejzaž – vrletnom Pirlitoru. Slično biblijskoj Dalili, "kuja" Vidosava iskušava muža de se krije tajna njegove snage te tako omogućava da nepobedivi junak bude savladan od slabijeg. Ipak, pesma se završava trijumfom pravde: nevernica biva kažnjena, a kralj se ženi ne ženom, nego sestrom svoga protivnika i s njom rađa junaka nad junacima, Marka Kraljevića, koji nasleđuje junaštvo, snagu i plemenitost svoga ujaka. O Vukašinu Mrnjavčeviću i dvojici njegove braće peva se i u već spomenutom Zidanju Skadra. Ova pesma, koja spada među najlepše, obrađuje drevni motiv uziđivanja ljudske žrtve u temelje nove građevine, zbog čega su je mnogi osuđivali kao surovi i varvarsku, a ona, u stvari, i kroz osnovni motiv i u kontrastu s njime iznosi potresnu priču o stradanju bezazlenih i naivnih u svetu gde vladaju laž i prevara. U pesmi Uroš i Mrnjavčevići, u komadanju carstva posle smrti cara Dušana, susrećemo ponovo Vukašina Mrnjavčevića i dva njegova brata, ali sada više u istorijskom dekoru i ulozi. Otimanje "o tuđe carstvo" shvaćeno je u njoj naivno, seljački, kao otimanje oko tuđeg imanja, ali osnovna suprotnost time ništa nije umanjena, suprotnost između sebičnosti udružene s nasiljem i najviše pravde koja se ne boji sile niti se osvrće na krvno srodstvo i lične interese, pravde "ni po babu ni po stričevima". Ovde treba istaći i jednu od najobimnijih i najsloženijih narodnih pesama, Banović Strahinju. Njena se radnja doduše zbiva u predvečerje kosovske bitke ali je osnovni sukob postavljen i rešen drukčije nego u kosovskim pesmama. Pojava tuđina shvaćena je u njoj pre svega kao trenutak kada najoštrije dolaze do izraza suprotnosti unutar društva kojem junak pripada kao što je, s druge strane, tradicionalni motiv, neverstvo žene, samo polazna tačka i osvetljavanju složenih moralnih odnosa među ljudima.
Kosovski ciklus
Kosovski ciklus zauzima središnji položaj u srednjovekovnoj epopeji. On ne obuhvata velik broj pesama ali one pokazuju čvršću međusobnu povezanost, sve imaju jedinstveno ishodište. U kosovskim pesmama, uprkos tome što su neke od njih sačuvane samo u odlomcima, naziru se konture jedinstvene celine, eposa. Kao i u srednjovekovnim spisima o knezu Lazaru Hrebeljanoviću, u kosovskim pesmama najmanje se govori o samoj bitki. Težište kazivanja preneseno je na zbivanja pre i na zbivanja posle bitke. Sve pesme o događajima pre bitke govore u suštini o istom: o drami opredeljenja za borbu. Ona se razvija u nekoliko varijacija, u svakoj od njih jedan od protagonista kosovske drame stavljen je pred istu dilemu – da li poći u bitku za koju se unapred zna da je izgubljena ili izbeći borbu po cenu moralnog pada. Prva je dilema Lazareva: on mora birati između vazalne pokornosti sultanu ili smrti na bojnom polju. U pesmi Propast carstva srpskoga Lazarevo opredeljenje shvaćeno je kao hrišćansko privolevanje "carstvu nebeskome". Drugi ključni momenat kosovske drame jeste opredeljenje glavnoga kosovskog junaka Miloša Obilića, oklevetanog viteza, koji herojskim podvigom i smrću dokazuje svoju ispravnost (Kneževa večera i dr.). Kao antiteza Milošu Obiliću dat je lik izdajnika Vuka Brankovića. Lazar Hrebeljanović i Miloš Obilić glavni su protagonisti kosovske drame, njihovo opredeljenje za borbu čini osnovicu kosovske legende. U njihovoj pozadini data su opredeljenja drugih kosovskih junaka. Musić Stevan iz istoimene pesme dolazi na Kosovo posle bitke, kada je sve izgubljeno, pa ipak ulazi u borbu i gine. Ovde je opredeljenje za borbu proisteklo iz kneževe kletve koja sadrži pretnju najtežom kaznom, kaznom neplodnosti: "Ko ne dođe na boj na Kosovo/ od ruke mu ništa ne rodilo." Boško Jugović iz prvog dela pesme Car Lazar i carica Milica, iako je od kneza dobio razrešenje od zakletve, odbija da ostane na dvoru, jer je Kosovo za njega ispit viteške časti i dužnosti. Isto čine i sva njegova braća. Najviše ljudske veličine ima u postupku ne zna(t)nog sluge Golubana iz iste pesme, koji kosovski poziv shvata naivno, kao zov srca: "Al svom srcu odoljet ne može / da ne ide na boj na Kosovo." U pesmama koje govore o zbivanjima posle bitke u prvi plan izbijaju oni koji su ostali kod kuća: supruge, majke, sestre, verenice poginulih junaka. Kosovski poraz shvaćen je apokaliptički, kao pogibija svih, izuzev onih koji su izdali s Vukom Brankovićem. Na bojnom polju ostali su samo mrtvi i ranjeni. Glasnik koji je došao da javi vladarki o bitki takođe je u ranama. Ta totalnost poraza i sveopšte pogibije data je u drugom delu pesme Car Lazar i carica Milica te u pesmi Carica Milica i Vladeta vojvoda. U dvema najlepšim kosovskim pesmama Kosovka devojka i Smrt majke Jugovića vizija poraza prenesena je s kolektivnog na lični i porodični plan. U obema žena (verenica odnosno majka) luta po bojnom polju i među mrtvima traži one koje je izgubila. Na tu epsku osnovu nadograđena je duboka tuga zbog gubitka najbližih i najdražih, karakteristična za žensku narodnu poeziju, što ove pesme, naročito drugu od njih, uzdiže među najdublje i najpotresnije pesničke tvorevine cele naše književnosti, usmene i pisane.
Pesme o Marku Kraljeviću
Pesme o Marku Kraljeviću, za razliku od kosovskih, nemaju zajedničku fabularno-kompozicijsku okosnicu. One su povezane isključivo likom junaka o kojem pevaju. Marko Kraljević, istorijski kralj Marko Mrnjavčević, koji je kao turski vazal vladao u Makedoniji posle Maričke bitke i poginuo u bici na Rovinama (1395.), boreći se na strani Turaka, po svemu što se o njemu zna, istorijski ne mnogo značajna ličnost, postao je najpopularniji junak celokupne južnoslovenske narodne poezije. Narodni pevači podarili su mu dug život, od trista godina, i učinili ga savremenikom i drugom najistaknutijih junaka od 14. do 16. veka. Pesme su sačuvale malo istorijskih podataka o njemu, ali su ipak zapamtile ono što je najvažnije: njegovu vezu s epohom rasula srpskog carstva, u kojem je njegov otac, kralj Vukašin Mrnjavčević, odigrao najvažniju ulogu, i njegovo vazalstvo s Turcima. Najveći broj pesama u znaku je ovoga drugog motiva. Marko je najveći narodni junak i kao takva odlikuje se ne samo izuzetnom telesnom snagom nego i najlepšim moralnim svojstvima, ali istovremeno on je prinuđen služiti tuđinu, ratovati u turskoj vojsci i deliti megdane kao sultanov zatočenik. Tim njegovim protivurečnim položajem uslovljene su najvažnije ljudske crte Markova lika kao i specifičan karakter markovske epike u okviru našega junačkog eposa. Kao narodni junak Marko je zaštitnik slabih i nejakih, borac protiv nepravde, on deli megdane s turskim nasilnicima, njega se plaši i sam car u Stambolu, ne jednom on je doterao "cara do duvara", pa opet on je caru podređen, njegov sluga vazal. Markova je moralna dilema u neprihvatljivoj ali istorijski nametnutoj situaciji: ne samo kako preživeti nego i kako sačuvati ljudsko dostojanstvo i vitešku čast, kako biti svoj uprkos činjenici što se mora služiti tuđinu. U velikom broju pesama Marko deluje u skladu sa svojom ulogom epskog junaka. Uprkos okolnostima koje su mu nametnute, on se vlada kao "nosilac idealnih patrijarhalnih i prirodnih normi života": on usred turske vojske kažnjava ubicu svog oca (Marko Kraljević poznaje očinu sablju), oslobađa devojke i mladiće od teškog svadbarskog poreza koji je nametnuo nasilnik (Marko Kraljević ukida svadbarinu), spasava carevu kćer od neželjene udaje, ali ne na poziv njenog oca i majke, nego tek kada ga je ona sama "bogom pobratila" (Marko Kraljević i Arapin), izbavlja iz tamnice svoje pobratime, tri srpske vojvode (Marko Kraljević i Vuča dženeral), čini dobro životinjama što mu one, kao u narodnim bajkama, kad se nađe u nevolji, uzvraćaju (Marko Kraljević i soko odnosno orao). Marko je u tim pesmama prikazan kao izbavitelj, dobročinitelj i usrećitelj ljudi, kao nosilac blagodati života. Zato je njegov spomen u pesmi svečano, praznički intoniran: "Spominje se Kraljeviću Marko / kao dobar danak u godini". U drugim pesmama Markova uloga shvaćena je više istorijski: on postupa ne po slobodnom izboru nego po nuždi. U pesmi Marko Kraljević i Mina od Kostura on mora odbiti i venčano i kršteno kumstvo kako bi se odazvao pozivu turskog cara da krene s turskom vojskom "na arapsku /ljutu pokrajinu", jer kao što ga majka savetuje, "i bog će nam, sinko, oprostiti / a Turci nam neće razumjeti". Dok on tri godine vojuje u dalekoj zemlji, nasilnik mu hara dvore i odvodi ženu. U nekim pesmama Marko deli megdane ne radi izbavljenja slabih i nemoćnih, nego kao sultanov zatočnik. U pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija Marko spasava sultana od odmetnika i buntovnika koji ugrožava carstvo. Ta Markova uloga, u kojoj je sačuvano istorijsko sećanje na njegovo vazalstvo, posebno je naglašena i time što se Marko, u trenutku kad ga traže da iziđe na megdan, nalazi u tamnici gde ga je bacio isti taj sultan za kojega treba da se bori. Na suprotnosti između Markove uloge epskog junaka i njegova istorijskog položaja turskog vazala zasniva se jedna od najvažnijih crta Markovog lika i markovske epike, komika. Marko je "najveći komični lik našeg junačkog epa". Njegova pojava na konju šarcu s "ćurkom od kurjaka" na leđima i "kapom od međeda" na glavi, s "tuluminom vina", s jedne, i "teškom topuzinom", s druge strane, – komično je stilizovana. Njegovo ponašanje takođe. U nizu pesama Marko je prikazan kao inadžija i kavgadžija ili kao šeret i obešenjak. Kad na majčinu molbu reši da se ostavi "četovanja" i da se prihvati obična ratarskog zanimanja, oranja, Marko kao drugi ljudi, "ne ore brda i doline / već on ore careve drumove" (Oranje Marka Kraljevića). U borbi s protivnicima on se služi ne samo snagom i junaštvom nego i prevarom, lukavstvom, šalom. U spomenutoj pesmi o Marku i Mini od Kostura on se prerušava u kaluđera i igra "sitno kaluđerski" ne samo da se uvuče u dvore protivnika nego i da mu se naruga. U drugoj jednoj pesmi on se, da bi izbegao sukob, pretvara da je bolestan "pak se Marko bolan učinio / bez bolesti od mudrosti teške" (Marko Kraljević i Ali-aga). Kao nijednom drugom junaku našega narodnog eposa Marku pristaje klasična maksima da mu ništa što je ljudsko nije strano. Dok junaci kosovskog kruga deluju u jednoj graničnoj situaciji u kojoj svako opredeljenje ima apsolutno značenje, Marko je zamisliv u svakoj životnoj situaciji i njegovo delovanje biće uvek u skladu s tom situacijom. Otuda bogatstvo i višeznačnost Markova lika. On je najplemenitiji, najidealniji među junacima narodnog eposa, a istovremeno najobičniji, najprozaičniji među njima, najbliži stvarnom životu.
Pokosovski ciklus
Kosovske pesme i pesme o Marku jesu jedina dva ciklusa u kojima postoji čvršća povezanost među pojedinačnim pesmama (u prvima jedan događaj uslovljava zajedničku sudbinu svih junaka, a u drugima razni događaji bivaju određeni likom jednog junaka). U svim ostalim "ciklusima" proces ciklizacije nije završen, tako da tu i nisu posredi stvarno ciklusi, nego tematske skupine koje obuhvataju pojedine istorijske periode. Pokosovske pesme, rasute još više od pretkosovskih, čine nekoliko većih i manjih tematskih krugova: o despotu Đurđu, Jerini i njihovim vojvodama, o Sibinjaninu Janku i njegovom sestriću Sekuli, u Zmaj-ognjenom Vuku i sremskim Brankovićima, o braći Jakšićima, o Crnojevićima, ali ima i pesama koje ne idu u veće skupine: o bolnom Dojčinu, o vojvodi Prijezdi, o Vlašiću Radulu i drugima. Kao i u pretkosovskim pesmama, u pokosovskim se takođe najviše izdvajaju pojedinačne pesme, ali dok u prvima dominiraju velike moralne drame, druge se odlikuju naglašenim emocionalnim odnosom prema događajima i likovima. Među pokosovskim pesmama lepotom privlači nekoliko baladičnih pesma u kojima se sukobi, čak i kad imaju šire, kolektivne razmere, uvek rešavaju na ličnom i porodičnom planu. Jedna od najlepših, Dioba Jakšića kratka, lirski intonirana pesma, nema, izuzev imena, ničega istorijskog. To je u stvari porodična drama, u kojoj inadžijska strast podeljene braće biva pobeđena plemenitošću žene jednog od njih: "Nijesam ti brata otrovala / već sam te s bratom pomirila." Tri pesme su na temu smrti. U Bolnom Dojčinu junak ustaje sa samrtničke postelje da izvrši poslednju vitešku dužnost, ali ne prema svom gradu Solunu, koji zbog utonulosti u građanski komoditet nije ni zaslužio da ga neko brani, nego prema svojim najbližima, sestri i ženi. Smrt vojvode Prijezde, što peva o antičkom heroizmu branilaca Stalaća, takođe je drama koja se razrešava na intimnom planu, u odluci Prijezdine žene Jelice (za nju se kaže ne samo da je "verna ljuba" nego i "gospođa razumna") da dobrovoljno prati u smrt svoga muža mesto da ljubi "na sramotu Turke". U Smrti vojvode Kajice u središtu pažnje nije priča o tome kako je Kajica na prevaru ubijen od Mađara, nego odnos između "kralja" Đurđa i njegovog vojvode, odnos u koji je unesena porodična toplina i neposrednost. Širokih epskih razmera jeste pesma Smrt Maksima Crnojevića, koja sa svojih 1226 stihova predstavlja čitav mali ep. U njoj su, u pozadini odnosa prema strancima, prikazane domaće nesuglasice i sukobi koji dovode do bratskog krvoprolića i do dobrovoljnog odlaženja u službu tuđinu. Na široku istorijsku ravan izvodi nas pesma Margita djevojka i vojvoda Rajko, u kojoj se iz perspektive poslednjeg srpskog vojvode baca pogled na stara vremena kada se u svakom gradu širom Balkana nalazio poneki vojvoda i branio narod od Turaka. Cela pesma deluje kao tragični finale srednjovekovne epopeje.
Hajdučki i uskočki ciklus
Pesme "srednjih vremena" obuhvataju razdoblje ropstva pod Turcima ispunjeno pojedinačnim i skupnim sukobima s osvajačem. Nazivi hajdučki i uskočki ciklus, koji se obično upotrebljavaju za njih, nisu sasvim podesni: prvo, što među pesmama "srednjih vremena" ima dosta takvih koje nisu ni hajdučke ni uskočke, već predstavljaju odjek događaja iz međunarodne istorije (npr. o vojevanju Turaka na Beč, o ratovima Turaka s Rusijom) ili pevaju na legendaran način o odnosu hrišćanske (srpske) crkve i turske države, drugo, što u hajdučkim i uskočkim pesmama nema dovoljno međusobne povezanosti niti jedinstvenog pregleda događaja pa se dešava da isti junaci, naročito turski, ginu u više pesama. Pesme o turskim vremenima, kao i pretkosovske i kosovske, kupe se u više tematskih krugova, u čijem su središtu pojedini junaci ili grupe junaka: krug oko Starine Novaka i njegove družine i njegova sina Grujice, krug oko Tomića Mijata, oko Baje Pivljanina, krug oko senjskih uskoka gde su glavni junaci Senjanin Ivo, Senjanih Tadija, Komnen Barjaktar i dugi, krug oko kotarskih uskoka, gde se javljaju Stojan Janković, njegov otac Janko Mitrović, Ilija Smiljanić, Vuk Mandušić i drugi. Najstariji je krug oko Starine Novaka, u kome su obuhvaćena ne samo turska vremena nego i poslednji dani naših srednjovekovnih država. U najpoznatijoj pesmi iz tog kruga i jednoj od najizrazitijih hajdučkih pesama, Starina Novak i knez Bogosav, razlog odmetanja u hajduke nije turski zulum, nego nepodnošljivi "namet na vilajet", kojim je "prokleta Jerina" opteretila narod da bi sagradila Smederevo. Ta pesma, koja o hajdukovanju govori trezveno, bez ulepšavanja, donosi i neku vrstu filosofije hajdučkog života: "A kadar sam stići i uteći / i na strašnom mjestu postojati". O tome šta znači, "na strašnom mjestu postojati" govore mnoge pesme o mučenju u hajduka, od kojih su najbolje Mali Radojica i Stari Vujadin. Dok se u prvoj zarobljeni hajduk izbavlja muka i tamnice uz pomoć zaljubljene Turkinje, u drugoj je sadržana sva surova zbilja hajdučkog života i njegov herojski moral: izdržati muke, ne odati nikoga. Mnoge hajdučke i uskočke pesme obrađuju na razne načine romantični motiv ženidbe s otmicom. Neki hrišćanski junaci izbavljaju se iz tamnice na isti način kao i Mali Radojica, uz pomoć zaljubljene Turkinje koja se posle pokrštava i udaje za begunca. U drugima se govori o pokušajima turskih junaka da otmu hrišćanske devojke. Ima dosta pesama u kojima se peva o sukobima svatova: najčešće, ali ne uvek, radi se o hrišćanskim i turskim svatovima i sukobima oko iste devojke. Te pesme obično se završavaju velikim krvoprolićima. Izuzetak je virtuozno komponovana Ženidba od Zadra Todora, u kojoj se u dve svatovske povorke, kao na kakvoj veličanstvenoj paradi, pojavljuju najveći junaci s jedne i s druge strane. I među hajdučkim i među uskočkim pesmama lepotom se izdvajaju one u kojima je heroika udružena sa snažnim porodičnim osećanjem. Takva je prekrasna balada Ropstvo Janković Stojana, gde u porodičnim odnosima vlada neka duboka i bolećiva vezanost jednih za druge: "Jedno drugo suzama umiva / od radosti i od želje žive". Duboka porodična solidarnost izražena je i u pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika, u kojoj dečak izlazi na megdan glasovitom turskom junaku da zameni svog ostarelog oca. Cela ta priča o borbi Davida i Golijata ozarena je naivnošću i prostosrdačnošću, te istovremeno dubokom nežnošću, razumevanjem i blagim osmehom koji mogu izazvati samo dečji postupci. Dobrota, nežnost, duševnost – to su osobine kojima se ova i druge najbolje naše epske pesme najsnažnije otimaju krvavoj stvarnosti od koje su polazile i o kojoj su govorile.
Pesme o oslobođenju Srbije i Crne Gore
"Pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu", kako ih je nazvao Vuk Karadžić, pevaju o borbama s Turcima u 18. veku i u prvoj polovini 19. veka u Crnoj Gori, Hercegovini i Srbiji. Među njima posebnu celinu čine pesme o ustanku u Srbiji početkom 19. veka. Najviše ima crnogorskih pesama, koje se izdvajaju ne samo po temama nego i po svojim umetničkim svojstvima tako da čine poseban tip u okviru naše usmene epike. U najvećem broju, te pesme govore o mesnim, plemenskim ili pojedinačnim sukobima s Turcima, o turskim pljačkaškim pohodima u crnogorska brda radi naplate harača, o otmicama i odbrani stada (pesme o "udarima na ovce" čine jednu od najvećih i najosobenijih tematskih skupina u crnogorskom ciklusu), o hajdukovanju i četovanju, o međuplemenskim zađevicama i sukobima, o junačkim osvetama (o toj su temi neke od najboljih crnogorskih pesama: Perović Batrić, Tri sužnja). Lokalne po događajima i ličnostima o kojima su pevale, te su pesme retko prelazile plemenske granice (svako pleme imalo je svoju tradiciju i svoju plemensku epiku) a unutar tih granica one su živele kao najvažniji deo usmene narodne hronike, i ujedno kao izvanredni primeri čojstva i junaštva, koje su istaknuti pojedinci – u teškim, dramatičnim trenucima za sebe – dali svome plemenu, primeri koje posle njihovi saplemenici čuvaju i spominju kao dragoceno predačko zaveštanje. Jednostavne u načinu obrade građe, škrte u razvijanju radnje i u opisima, bez izrazitih epskih likova (čobanin-vitez Nikac od Rovina jedan je od retkih junaka koji su zakoračili iz epske hronike u epsku legendu), oskudne u stilskim sredstvima, bez visokih umetničkih dometa starije epike – nove crnogorske pesme odlikuju se dokumentarnom tačnošću i trezvenim realizmom (Vuk Karadžić je primetio da u njima ima "više istorije nego poezije" a Njegoš je hvalio njihovu istorijsku "točnost"). Te pesme krasi osobeni herojsko-patrijarhalni moral, u kome je došao do izraza način života i shvatanja crnogorskog plemenskog društva.
Ustanički ciklus sadrži nevelik broj pesama. Najveći broj tih pesama potiče od jednog pevača izuzetne obdarenosti, Filipa Višnjića. Otuda taj ciklus mnogo više nego ostali, o kojima je do sada bilo reči, nosi obeležja ne samo tematskog nego i autorskog jedinstva, te se zato o njemu mora govoriti na drugi način, u vezi s pevačkim i stvaralačkim likom Filipa Višnjića.
Ženidba Dušanova
Kad se ženi srpski car Stjepane,
nadaleko zaprosi đevojku,
u Leđanu, gradu latinskome,
u latinskog kralja Mijaila,
po imenu Roksandu đevojku;
car je prosi, i kralj mu je daje.
Car isprosi po knjigam' đevojku,
pak doziva Todora vezira:
„Slugo moja, Todore vezire,
da mi ideš bijelu Leđanu,
mome tastu, kralju Mijailu,
da mi s njime svadbu ugovoriš:
kada ćemo poći po đevojku,
koliko li povesti svatova;
da mi vidiš Roksandu đevojku:
može l' biti za cara carica,
može l' biti svoj zemlji gospođa;
da je vidiš i da prstenuješ.
Veli njemu Todore vezire:
„Hoću, care, dragi gospodine."
Pak s' opremi, ode u Latine.
Kada dođe bijelu Leđanu,
lijepo ga kralju dočekao;
vino piše neđeljicu dana;
tada reče Todore vezire:
„Prijatelju, Mijailo kralju,
nije mene care opravio
da ja pijem po Leđanu vino,
već da s tobom svadbu ugovorim:
kad će care doći po đevojku,
u koje li doba od godine,
koliko l' će povesti svatova,
i da vidim Roksandu đevojku,
da je vidim i da prstenujem."
Tada reče Mijailo kralju:
„Prijatelju, Todore vezire,
što me care za svatove pita,
neka kupi koliko mu drago;
po đevojku kada njemu drago;
nego ćeš mi cara pozdraviti,
nek ne vodi svoja dva sestrića,
dva sestrića, dva Vojinovića,
Vukašina i s njim Petrašina,
u piću su teške pijanice,
a u kavzi ljute kavgadžije,
opiće se, zametnuće kavgu,
pak je teško dževap dati kavzi
u našemu bijelu Leđanu.
A đevojku sada ćeš viđeti,
i prsten joj dati po zakonu."
A kada je tavna noćca došla,
ne donose voštane svijeće,
već po mraku izvode đevojku.
Kad to viđe Todore vezire,
on izvadi od zlata prstenje
sa biserom i dragim kamenjem:
razasja se soba od kamenja;
taka mu se učini đevojka,
da je ljepša od bijele vile.
Prstenova Roksandu đevojku
i dade joj hiljadu dukata,
i đevojku braća odvedoše.
Kad ujutrujutro osvanulo,
opremi se Todore vezire,
pak otide bijelu Prizrenu.
Kada dođe bijelu Prizrenu,
pita njega srpski car Stjepane:
„Slugo moja, Todore vezire,
viđe li mi Roksandu đevojku?
Viđe li je, i prstenova li je ?
Što govori kralju Mijailo ?"
Todor njemu sve po redu kaže:
„Viđeh, care, i prstenovah je.
Da kakva je Roksanda đevojka,
onakove u Srbina nema!
Dobro zbori kralju Mijailo:
po đevojku kada tebe drago,
svata kupi koliko ti drago;
samo te je kralju pozdravio:
da ne vodiš dva sestrića tvoja,
dva sestrića, dva Vojinovića:
u piću su teške pijanice,
a u kavzi ljute kavgadžije:
opiće se, zametnuće kavgu,
pak je teško dževap dati kavzi,
u Leđanu, gradu latinskome.
Kad to začu srpski car Stjepane,
udari se rukom po koljenu:
,,Jao mene do Boga miloga!
Dotle li se zulum oglasio
od sestrića, od Vojinovića!
A tako mi moje vjere tvrde,
dokle mene to veselje prođe,
obojicu hoću objesiti
o vratima grada Vučitrna,
po svijetu da me ne sramote!"
Stade care kupiti svatove,
skupi svata dvanaest hiljada,
pak podiže niz Kosovo ravno.
Kad su bili ispod Vučitrna,
gledala ih dva Vojinovića,
među sobom mladi govorili:
„Što l' se ujak na nas rasrdio,
te nas ne šće zvati u svatove ?
Netko nas je njemu opadnuo,
s njega živo meso otpadalo!
Car otide u zemlju latinsku,
a junaka sa sobom ne ima
nijednoga od roda svojega,
koji bi mu bio u nevolji,
ako bi mu bilo za nevolju;
Latini su stare varalice,
ujaka će našeg pogubiti,
a nezvani ići ne smijemo."
Veli njima ostarjela majka:
„Đeco moja, dva Vojinovića,
vi imate brata u planini
kod ovaca, Miloš-čobanina,
najmlađi je, a najbolji junak,
a za njega care i ne znade;
pošljite mu list knjige bijele,
neka dođe gradu Vučitrnu;
ne piš'te mu što je i kako je,
već pišite: „Majkaje na smrti,
pak te zove da te blagosovi,
da na tebe kletva ne ostane;
nego brže hodi b'jelu dvoru,
ne bi l' živu zastanuo majku!"
To su braća majku poslušala:
brže pišu knjigu na koljenu,
te je šalju u Šaru planinu,
svome bratu Miloš-čobaninu:
„Oj Milošu, naš rođeni brate,
brže da si gradu Vučitrnu,
stara nam je majka na umoru,
pak te zove da te blagosovi,
da na tebe kletva ne ostane."
Kada Miloš sitnu knjigu primi,
knjigu gleda, a suze proljeva.
Pita njega trideset čobana:
„O Milošu, naša poglavice,
i dosad su knjige dolazile,
al' se nisu sa suzam' učile;
otkud knjiga, ako Boga znadeš?"
Skoči Miloš na noge lagane,
pa govori svojim čobanima:
„Oj čobani, moja braćo draga,
ova knjiga jest od dvora moga:
stara mi je na umoru majka,
pak me zove da me blagosovi,
da na mene kletva ne ostane;
vi čuvajte po planini ovce,
dok ja odem i natrag se vratim.
Ode Miloš gradu Vučitrnu.
Kad je bio blizu b'jela dvora,
dva su brata pred njeg' išetala,
a za njima ostarjela majka.
Veli njima Miloš čobanine:
„Zašto, braćo, ako Boga znate,
bez nevolje jer gradit nevolju ?"
Vele njemu do dva mila brata:
„Hodi, brate, ima i nevolje!"
U b'jela se lica izljubiše,
Miloš majku u bijelu ruku.
Stadoše mu redom kazivati
kako care ode po đevojku
nadaleko u zemlju latinsku,
a ne zove svojijeh sestrića:
„Već, Milošu, naš rođeni brate,
hoćeš, brate, nezvan za ujakom
u svatove poći nazorice ?
Ako njemu bude do nevolje,
da se njemu u nevolji nađeš;
ako li mu ne bude nevolje,
možeš doći, da se ne kazuješ."
To je Miloš jedva dočekao:
„Hoću, bogme, moja braćo draga;
kad ujaku neću, da kome ću ?"
Tad ga braća opremat stadoše;
ode Petar opremat kulaša,
a Vukašin oprema Miloša:
na njeg' meće tananu košulju,
do pojasa od čistoga zlata,
od pojasa od bijele svile;
po košulji tri tanke đečerme,
pak dolamu od tridest puceta,
po dolami toke sakovane,
zlatne toke od četiri oke;
a na noge kovče i čakšire;
a svrh svega bugar-kabanicu,
i na glavu bugarsku šubaru:
načini se crni Bugarine,
ni braća ga poznati ne mogu;
dadoše mu koplje ubojito
i mač zelen staroga Vojina;
Petrašin mu izvede kulaša
međedinom svega opšivena,
da kulaša care ne poznade.
L'jepo su ga braća sjetovala:
„Kad, Milošu, dostigneš svatove,
pitaće te tko si i otkud si,
ti se kaži zemlje Karavlaške:
„Služio sam bega Radul-bega,
ne šće mene službu da isplati,
pak ja pođoh u svijet bijeli,
da đegođi bolje službe tražim;
pak sam čuo za svate careve
i pristo sam nezvan za svatovi
rad' komada ljeba bijeloga
i rad' čaše crvenoga vina."
Čuvaj dobro dizgen od kulaša,
jer se kulaš jeste naučio
putovati s konjma carevijem."
Tada Miloš okrenu kulaša,
pak za carem ode u svatove.
Na Zagorju sustiže svatove.
Pitaju ga kićeni svatovi:
„Otkud ideš, mlađano Bugarče?
Miloš im se iz daleka kaže,
ko što su ga braća naučila.
Lijepo ga svati dočekaše:
„Dobro došo, mlađano Bugarče,
nek je jedan više u družini!"
Kad su bili putem putujući
(zlu nauku Miloš naučio
kod ovaca u Šari planini,
pospavati svagda oko podne):
on zadrema na konju kulašu.
Kako dizgin oslabi kulašu,
diže glavu ode kroz svatove,
obaljuje konje i junake,
dokle dođe konjma carevijem.
Kako dođe, s njima u red stade.
Lale šćahu biti Bugarina,
al' ne dade srpski car Stjepane!
„Ne udrite mlađano Bugarče!
Bugarče se spavat naučilo
po planini ovce čuvajući;
ne udrite, već ga probudite!"
Bude njega lale i vojvode:
„Ustan', more, mlađano Bugarče!
Bog ti staru ne ubio majku,
koja te je takoga rodila
i u svate caru opremila!
Kad se prenu Miloš Vojinović,
te sagleda caru oči čarne,
kulaš ide s konjma carevijem;
on pokupi dizgene kulašu,
pa išćera njega iz svatova:
udara ga oštrom bakračlijom,
po tri koplja uprijeko skače,
po četiri nebu u visine,
unapredak ni broja se ne zna;
iz usta mu živi oganj sipa,
a iz nosa modar plamen suče.
Stade svata dvanaest hiljada,
te gledaju konja u Bugara;
konja glede, a sami se čude:
„Bože mili, čuda velikoga!
Dobra konja, a loša junaka!
Još takoga ni viđeli nismo;
jedan bješe u zeta careva,
i sada je — u Vojinovića."
Gledale ga još tri šićarcije:
jedno jeste Đakovica Vuče,
a drugo je Nestopoljče Janko,
a treće je momče Prijepoljče;
gledali ga, pak su govorili:
„Dobra konja mladog Bugarina!
Baš ga ovđe u svatov'ma nema,
ta nema ga ni u cara našeg!
Hajde malo da izostanemo,
ne bi li ga kako izmamili.
Kad su bili do Klisure blizu,
izostaše do tri šićarcije,
pa govore Miloš-čobaninu:
„Čuješ more mlađano Bugarče,
hoćeš dati konja na razmjenu?
Daćemo ti konja još boljega,
i još prida stotinu dukata,
i suviše ralo i volove,
pak ti ori, te se ljebom rani.
Veli njima Miloš Vojinović:
„Prođ'te me se, do tri šićardžije!
Boljeg konja od ovog ne tražim,
ni ovoga umirit ne mogu;
što će mene stotina dukata ?
Na kantar ih mjeriti ne znadem,
a brojem ih brojiti ne um'jem;
što će mene ralo i volovi?
Mene nije ni otac orao,
pak je mene ljebom odranio.
Tad govore do tri šićardžije:
„Čuješ more, mlađano Bugarče,
ako ne daš konja na razmjenu,
mi ćemo ga nasilu oteti!
Al' govori Miloš Vojinović:
„Sila otme zemlju i gradove,
kamol' mene konja otet neće!
Volim dati konja na razmjenu,
jer ne mogu pješke putovati."
Pa ustavi svojega kulaša,
pružn ruku ispod međedine,
oni misle bakračliju skida,
al' on skida zlatna šestoperca,
te udara Đakovicu Vuka:
koliko ga lako udario,
tri puta se Vuče premetnuo.
Veli njemu Miloš Vojinović:
„Toliki ti rodili grozdovi
u pitomoj tvojoj Đakovici!"
Pobježe mu Nestopoljče Janko,
stiže njega Miloš na kulašu,
udari ga među pleći žive,
četiri se puta premetnuo:
„Drž' se dobro, Nestopoljče Janko!
Tolike ti jabuke rodile
u pitomu Nestopolju tvome!"
Bježi jadno momče Prijepoljče,
dostiže ga Miloš na kulašu,
te i njega kucnu šestopercem,
sedam se je puta premetnulo:
„Drž' se dobro, momče Prijepoljče,
pa kad dođeš Prijepolju tvome,
povali se među đevojkama
đe s' oteo konja od Bugara!"
Pa okrenu konja za svatovi.
Kad dođoše bijelu Leđanu,
razapeše po polju šatore.
Zob iziđe konjma carevijem,
nema ništa konju Miloševu.
Kad to viđe Miloš Vojinović,
uze torbu na lijevu ruku
od zobnice jedne te do druge,
dok je svoju punu napunio.
Pa on ode tražit mehandžiju:
„Mehandžija, daj da pijem vina!"
Mehandžija njemu odgovara:
„Id' odatle, crni Bugarine!
Da s' donio bugarsku kopanju,
ako bih ti i usuo vina;
za te nisu čaše pozlaćene!
Pogleda ga Miloš poprijeko,
udari ga rukom uz obraze:
koliko ga lako udario,
tri mu zuba u grlo sasuo.
Moli mu se mladi mehandžija:
„Ne udri me više, Bugarine!
Biće tebe vina izobila,
ako caru neće ni dostati."
Miloš više ne šće ni iskati,
već sam uze, pak se napi vina.
Dok se Miloš malo ponačini,
u tom svanu i ogranu sunce.
Al' povika sa grada Latinče:
„Oj čuješ li, srpski car-Stjepane,
eto dolje pod gradom Leđanom
izišo je kraljev zatočniče,
zove tebe na mejdan junački;
valja ići mejdan dijeliti,
ili nećeš odavde izići,
ni izvesti svata nijednoga,
akamoli Roksandu đevojku !
Kad to začu srpski car-Stjepane,
on telala pusti u svatove,
telal viče i tamo i amo:
„Nije l' majka rodila junaka
i u svate caru opremila,
da za cara na mejdan iziđe ?
Čestita bi njega učinio."
Al' se nitko naći ne mogaše.
Car s' udari rukom po koljenu:
„Jao mene do Boga miloga!
Sad da su mi dva sestrića moja,
dva sestrića, dva Vojinovića,
sad bi oni na mejdan izišli."
Istom care u besjedi bješe,
Miloš ide, a kulaša vodi
do pred šator srpskog car-Stjepana:
„Je l' slobodno, care gospodine,
da ja idem na mejdan u polje ?"
Veli njemu srpski car Stjepane:
Jest slobodno, mlađano Bugarče,
jest slobodno, al' nije prilike;
ako zgubiš mlada zatočnika,
čestita ću tebe učiniti."
Uzja Miloš pomamna kulaša,
pa okrenu od b'jela šatora
zametnuvši koplje naopako.
Govori mu srpski car Stjepane:
„Ne nos', sinko, koplje naopako,
već okreni koplje unapredak,
jer će ti se smijati Latini."
Veli njemu Miloš Vojinović:
„Čuvaj, care, ti gospodstva tvoga:
ako mene do nevolje bude,
ja ću lasno koplje okrenuti:
ako li mi ne bude nevolje,
doneti ga mogu i ovako."
Pa otide niz polje leđansko.
Gledale ga Latinke đevojke,
gledale ga, pak su govorile:
„Bo'že mili, čuda velikoga!
Kakva je to careva zamjena ?
Ta na njemu ni haljina nema!
Veseli se,kraljev zatočniče,
nemaš na što sablje izvaditi,
nit' je imaš o što krvaviti."
U to doba dođe do šatora,
đe zatočnik sjedi pod šatorom,
za koplje je svezao dorata.
Veli njemu Miloš Vojinović:
„Ustan' more, bijelo Latinče,
da junački mejdan dijelimo!"
Al' govori bijelo Latinče:
„Id' odatle, crni Bugarine!
Nemam o što sablje poganiti,
kad na tebe ni haljina nema."
Ražljuti se Miloš Vojinović:
„Ustan' more, bijelo Latinče!
Na tebe su pobolje haljine,
s tebe ću ih na sebe obući!
Tad Latinče na noge poskoči,
pak posjede pomamna dorata,
odmah ode poljem razigravat.
Miloš njemu stade na biljezi.
Baci koplje bijelo Latinče
na Miloša u prsi junačke;
Miloš drži zlatna šestoperca,
na njega je koplje dočekao,
prebio ga na tri polovine.
Veli njemu bijelo Latinče:
„Čekaj malo, crni Bugarine,
loše su mi koplje podmetnuli,
dok otidem da koplje prom'jenim."
Pak pobježe preko polja ravna.
Al' povika Miloš Vojinović:
„Stani malo, bijelo Latinče,
milo bi ti bilo pobjegnuti!"
Pak poćera po polju Latinče,
doćera ga do leđanskih vrata,
al' leđanska vrata zatvorena.
Pusti koplje Miloš Vojinović
te prikova bijelo Latinče,
prikova ga za leđanska vrata,
pak mu rusu odsiječe glavu,
kulašu je baci u zobnicu;
pa uvati njegova dorata,
odvede ga caru čestitome:
„Eto, care, zatočnika glave!
Car mu dade blago nebrojeno:
„Idi, sinko, te se napij vina;
čestita ću tebe učiniti!"
Tek što Miloš sjede piti vino,
al' povika sa grada Latinče:
„Eto, care, pod Leđanom gradom
na livadi tri konja viteza,
pod sedlima i pod ratovima,
i na njima tri plamena mača,
vrhovi im nebu okrenuti:
da preskočiš tri konja viteza!
Ako li ih preskočiti nećeš,
nećeš izić, ni izvest đevojke.
Opet viknu telal po svatov'ma:
„Nije l' majka rodila junaka
i u svate caru opremila,
da preskoči tri konja viteza
i na njima tri plamena mača ?
Taj se junak naći ne mogaše.
Al' eto ti mlada Bugarina
pred šatora srpskog car-Stjepana:
„Je l' slobodno care gospodine,
da preskočim tri konja viteza?" —
„Jest slobodno, moje drago d'jete! -
Nego skini bugar-kabanicu:
Bog ubio onoga terziju
koji tije toliku srezao
Govori mu Miloš Vojinović:
„Sjedi, care, pak pij rujno vino,
ne brini se mojom kabanicom;
ako bude srce u junaku,
kabanica neće ništa smesti:
kojoj ovci svoje runo smeta,
onđe nije ni ovce ni runa!"
Pa on ode u polje lađansko.
Kada dođe do dobrijeh konja,
on provodi svojega kulaša,
pa kulašu svome progovara:
„Čekaj mene u sedlo, kulašu!
A on prođe s one druge strane,
zaigra se preko polja ravna
i preskoči tri konja viteza
i na njima tri plamena mača,
ustavi se na svojem kulašu;
pa on uze tri konja viteza,
odvede ih srpskom car-Stjepanu.
Malo vreme zatim postojalo,
al' povika sa grada Latinče:
„Hajde sada, care Srbljanine,
pod najvišu kulu u Leđanu,
na kuli je koplje udareno,
na koplju je od zlata jabuka:
ti strijeljaj kroz prsten jabuku!
Miloš više ne šće ni čekati,
već on pita cara čestitoga:
„Je l' slobodno, care gospodine,
da strijeljam kroz prsten jabuku?"
„Jest slobodno, moj rođeni sinko!
Ode Miloš pod bijelu kulu,
zape str'jelu za zlatnu tetivu,
ustrijeli kroz prsten jabuku,
pak je uze u bijele ruke,
odnese je caru čestitome.
Lijepo ga care obdario.
Malo vreme zatim postajalo,
al' povika sa grada Latinče:
„Eto, care, pod bijelom kulom
izišla su dva kraljeva sina,
izveli su tri l'jepe đevojke,
tri đevojke, sve tri jednolike,
i na njima ruho jednoliko:
idi poznaj koje je Roksanda;
ako li se koje druge mašiš,
nećeš izić ni iznijet glave,
akamoli izvesti đevojke!"
Kad je care r'ječi razumio,
on doziva Todora vezira:
„Idi, slugo, te poznaj đevojku!"
Todor mu se pravo kunijaše;
„Nijesam je, care, ni viđeo,
jer su mi je po mraku izveli,
kada sam je ja prstenovao."
Car s' udarn rukom po koljenu:
„Jao mene do Boga miloga!
Nadmudrismo i nadjunačismo,
pak nam osta cura na sramotu!"
Kad to začu Miloš Vojinović,
on otide caru čestitome:
„Je l' slobodno, care gospodine,
da ja poznam Roksandu đevojku ?" -
„Jest slobodno moje drago d'jete,
al' je jadno u te pouzdanje:
kako ćeš ti poznati đevojku,
kadje nigda ni viđeo nisi?"
Al' govori Miloš Vojinović:
„Ne brini se, care gospodine!
Kad ja bijah u Šari planini
kod ovaca dvanaest hiljada,
za noć bude po trista janjaca;
ja sam svako po ovci poznavb:
Roksandu ću po braći poznati."
Veli njemu srpski car Stjepane:
„Idi, idi, moje drago d'jete!
Ako Bog da te poznaš Roksandu,
dapu tebe zemlju Skenderiju
u državu za života tvoga."
Ode Miloš niz polje široko.
Kada dođe đe stoje đevojke,
zbaci s glave bugarsku šubaru,
skide s leđa bugar-kabanicu
(zasija se skerlet i kadifa,
zasjaše se toke na prsima
i zlaćene kovče na nogama:
sinu Miloš u polju zelenu
kao jarko iza gore sunce!)
pak je prostre po zelenoj travi,
prosu po njoj burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje;
tad izvadi mača zelenoga,
pa govori trima đevojkama:
„Koja je tu Roksanda đevojka,
nek savije skute i rukave,
neka kupi burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje;
ako li se koja druga maši,
vjera moja tako mi pomogla,
osjeć' ću joj ruke do lakata!"
Kad to čuše tri l'jepe đevojke,
obje krajnje srednju pogledaše,
a Roksanda u zelenu travu;
savi skute i svil'ne rukave,
pak pokupi burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje;
a đevojke dvije pobjegoše
Ali Miloš uteć im ne dade,
veće obje uvati za ruke,
sve tri vodi pred cara Stjepana;
caru dade Roksandu đevojku,
i dade mu jednu uz Roksandu,
a treću je sebi ustavio.
Car Miloša među oči ljubi,
al' još ne zna tko je i otkud je.
Povikaše kićeni čauši:
„Spremajte se, kićeni svatovi,
vrijeme je dvoru putovati!"
Spremiše se kita i svatovi,
povedoše Roksandu đevojku,
Kad su bili malo iza grada,
al' govori Miloš Vojinović:
„Gospodine, srpski car-Stjepane,
ovđe ima u Leđanu gradu,
ima jedan Balačko vojvoda,
ja ga znadem, i on me poznaje;
kralj ga rani sedam godin' dana
da rašćera kićene svatove
i da otme Roksandu đevojku;
sad će njega za nama poslati.
Na Balačku jesu do tri glave:
iz jedne mu modar plamen bije,
a iz druge ladan vjetar duva;
kad dva vjetra iz glave iziđu,
Balačkaje lasno pogubiti;
već vi id'te, vodite đevojku,
ja ću ovđe čekati Balačka,
ne bi li ga kako ustavio."
Otidoše kićeni svatovi,
odvedoše lijepu đevojku;
osta Miloš u gori zelenoj
i sa njime tri stotine druga.
Kad odoše svati iz Leđana,
kralj doziva Balačka vojvodu:
„O Balačko, moja vjerna slugo,
možeš li se u se pouzdati
da rašćeraš careve svatove
i da otmeš Roksandu đevojku?"
Pita njega Balačko vojvoda:
„Gospodine, od Leđana kralju,
kakav bješe junak u svatov'ma,
što najveće otvori junaštvo?
Veli njemu leđanska kraljica:
„Slugo naša, Balačko vojvoda,
tu ne ima ni jednog junaka,
osim jednog crna Bugarina,
i to mlado, još golobradasto."
Al' govori Balačko vojvoda:
„Nije ono crni Bugarine,
već je ono Miloš Vojinović,
ni car Stjepan njega ne poznaje,
al' ja njega odavna poznajem."
Veli njemu leđanska kraljica:
„Idi, slugo, Balačko vojvoda,
te mi otmi puru od Srbalja,
a ja ću je tebe pokloniti."
Tad Balačko spremi bedeviju,
pa otrča drumom za svatovi
sa šest stotin' latinskih katana.
Kad su bili u gori zelenoj,
kulaš stoji na drumu široku,
a za njime Miloš Vojinović;
viknu njega Balačko vojvoda:
„O Milošu, zar se mene nadaš?"
Pa on pusti jedan plamen modar,
opali mu crnu međedinu;
a kad viđe da mu ne naudi,
onda pusti vjetra studenoga:
tri puta se kulaš premetnuo,
al' Milošu ništa ne dosadi;
viknu Miloš iz grla bijela:
„Eto tebe od šta se ne nadaš!
Pa on pusti zlatna šestoperca:
koliko ga lako udario,
iz bojna ga sedla izbacio;
pak poteže koplje ubojito,
pribode ga u zelenu travu,
pak mu sve tri odsiječe glave,
kulašu ih baci u zobnicu.
Tad učini juriš u katane
sa svojijeh tri stotine druga:
odsjekoše tri stotine glava,
pa odoše drumom za svatovi.
Kad stigoše cara i svatove,
pred njeg baci Balačkovu glavu;
car mu dade hiljadu dukata,
pa odoše bijelu Prizrenu,
Kad su bili kroz polje Kosovo,
Miloš hoće gradu Vučitrnu,
pa govori srpskom car-Stjepanu:
„Zbogom ostaj, moj mili ujače,
moj ujače, srpski car-Stjepane!"
Tade se je care osjetio
da je ono Miloš Vojinović,
pa govori svojemu nećaku:
„Ta ti li si, dijete Milošu!
Ta ti li si, moj mili nećače!
Blago majci koja te rodila,
i ujaku koji te imade!
Zašto mi se otprije ne kažeš,
nego sam te putem namučio
i konakom i gladi i žeđu ?"
Teško svuda svome bez svojega!
Vuk Karadžić je beležeći pesme ,zapisivao i podatke koji su govorili o pevačima ili guslarima od kojih je pesme zapisivao,a srpska narodna epska pesma se uglavnom uz gusle i pevala.Po Vukovom mišljenju jedan od najboljih pevača - guslara je bio Tešan Podrugović,trgovac koji je nakon ubistva jednog Turčina ,odbegao u hajduke i kao hajduk je prešao u Srbiju,gde ga je Vuk i našao u najvećem siromaštvu.
Ženidba Dušanova nije jedina pesma koju je Vuk zabeležio slušajući ovog pevača,bilo ih je više,a neke od najpoznatijih su Kraljević Marko i Musa kesedžija,Marko Kraljević i Ljutica Bogdan,Ženidba Stojana Jankovića,Car Lazar i carica Milica,Senjanin tadija i još neke.Za vreme ustanka borio se u srpskim redovima,a po završetku se vratio u Bosnu i živeo kao kiridžija,ali je od zadobijenih povreda nakon premlaćivanja od turaka,umro.Znao je veliki broj junačkih pesama.
"Nikoga ja do danas nisam našao da onako pjesme zna kao što je on znao, veli Vuk. Njegova je svaka pjesma bila dobra, jer je on pjesme razumijevao i osjećao, i mislio je šta govori... On je vrlo lijepo znao udarati u gusle, ali pjevati nije znao (ili nije htio) nikako, nego je pjesme kazivao kao iz knjige." - kaže Vuk u svojim zapisima o Tešanu Podrugoviću
Bugarštice su najstarije narodne epske pesme ,datiraju iz 15. veka i dugog su stiha, a najstarija sačuvana zbirka ovih pesama jeste "Erlangenski rukopis" s početka 18. veka.
Epske narodne pesme kratkog stiha su deseteračke,a deseterački ritam ovog vida narodnog pesništva preuzet je iz zvuka narodnog instrumenta uz koji se pevala pesma o junacima,u bogatoj i raskošnoj riznici pesama čije se savršenstvo, složenost i lepota često mogu meriti sa vrhovima svetske klasične poezije.
http://razbibriga.net/imported/2010/...GUSLE_05-1.jpg
I pesme dugog i pesme kratkog stiha su spevane tako da se pevaju,ali ne *na glas* ,kao što se pevaju lirske peme,već uz pratnju gusala ili nekog drugog muzičkog instrumenta.Ne zna se tačno uz kakvu muziku su se "bugarile" pesme dugog stiha - bugarštice,ali se zna da je pesma bila praćena udaranjem u neki muzički instrument.
Deseteračke pesme se *kazuju* uz gusle - ova vrst pevanja je više kazivanje ili pričanje dogadjaja koji pesam opisuje.
O guslarima - pevačima iz starih vremena se ne zna mnogo,o njima se saznaje nešto više tek od vremena Vuka Karadžića kada je počeo skupljati narodne pesme.
Vuk beleži:
"Pjesme jenačke po narodu najviše raznose slijepci, i putnici i hajduci. Slijepci radi prošnje idu jednako po svemu narodu od kuće do kuće, i pred svakom kućom ispevaju po jednu pjesmu, pa onda ištu da im se udijeli, a đe ih ko ponudi, onđe pjevaju i više; a o praznicima idu k namastirima i k crkvama na sabore i na panađure, pa pjevaju po čitav dan. Tako putnik, kad dođe u kakvu kuću na konak, obično je da ga uveče ponude guslama da pjeva, a osim toga putem po hanovima i po krčmama svud imaju gusle, pa putnici uveče pjevaju i slušaju; a hajduci zimi na jataku danju leže u potaji, a po svu noć piju i pjevaju uz gusle i to najviše pjesme od hajduka."
Ban Milutin i Duka Hercegovac
Često knjige zemlju prehodjahu,
Ni ko znade, kuda, ni otkud su.
Knjige idu od Prizrena grada,
Od Srpskoga silna car Stevana,
Na Požegu banu Milutinu,
'Vako care banu govoraše:
"Slugo moja, bane Milutine!
"Opremi se u bijelu dvoru,
"Povedi mi trideset delija
"Od tvojega ravna Dragačeva,
"Hajde š'njima ka Prizrenu gradu,
"Jer hoćemo, bane, vojevati
"Na daleko u zemlju Bugarsku
"Na Mijajla kralja Bugarskoga;
"Tamo ćemo, bane, začamati,
"No se spremi za tri godinice."
Dodje knjiga u Požegu ravnu
Na koljeno banu Milutinu.
Kada bane knjigu proučio,
Ud'riše mu suze od očiju,
A gleda ga ljuba Ikonija,
Pa mu tiho mlada govorila:
"Gospodaru, bane Milutine!
"Otkud knjiga, od koga li grada?
"Što l' je učiš, a suze proljevaš?"
Veli njojzi bane Milutine:
"Ču l' me dušo, ljubo Ikonija!
"Ova j' knjiga od Prizrena grada,
"Od našega silna car Stevana;
"Car me zove na njegovu vojsku
"Na daleko u zemlju Bugarsku
"Na Mijajla kralja Bugarskoga,
"Kaže, ljubo, za tri godinice,
"Da će biti boja s Bugarima.
"No ču li me, ljubo Ikonija!
"Gledaj mene prebijele dvore,
"Nemoj moje dvore opustiti;
"Pazi mene dva nejaka sina,
"Udomi mi sestricu Jelicu
"U lijepu varoš Djakovicu;
"Kopaj mene devet vinograda
"U Banjici i u Atenici,
"U Loznici i u Pakovraću;
"A čuvaj mi devet vodenica
"Niz Bjelicu i niz Moravicu;
"Gledaj našu slavnu zadužbinu
"Pod Banicom crkvu Ježevicu;
"Čekaj mene za tri godinice,
"Dok se vratim iz zemlje Bugarske."
A kad bane ljubi naručio,
Opremi se na carevu vojsku,
On povede trideset delija,
Ode pravo uz vodu Moravu,
Dokle s' primi lomna Vlaha Starog,
A odatle u Sjenicu ravnu,
Od Sjenice u polje Kosovo,
Od Kosova uz Šaru planinu,
Dokle dodje u Prizrena grada.
Ali care vojsku podigao
I pošao niz vodu Bistricu,
Sustiže ga bane Milutine
Na onome Golešu planini;
Tu se bane s carem sastanuo
I za lako zdravlje upitao
I sretna mu puta čestitao.
A veli mu silan car-Stevane:
"Slugo moja, Milutine bane!
"Ako mene Bog i sreća dade,
"Te dobijem kralja Bugarina,
"Hoću tebe, slugo, pokloniti
"U državu zemlju Bosnu slavnu,
"Da banuješ i da gospoduješ,
"Milutine, za života tvoga."
Pa s' otale vojska okrenula,
Niz Srbiju ka zemlji Bugarskoj.
Kad dodjoše u zemlju Bugarsku,
Dočeka ih kralju Mijailo
Ukraj Laba ukraj vode ladne.
Tu se kralje s carem udario,
Bili su se tri bijela dana.
Kad četvrto jutro osvanulo,
Loša kralju sreća preskočila,
Te se kralje s carem susretnuo,
No ga dobro Stevo dočekao,
Na dobru ga konju poćerao,
Sustiže ga u po' polja ravna,
Sabljom manu, ods'ječe mu glavu,
Porobi mu silovitu vojsku,
A on sjede u zemlju Bugarsku,
I umiri zemlju Bugariju.
No za dugo care začamao,
Kažu, brate, za tri godinice,
Začamao u zemlji Bugarskoj,
I sa šnjime bane Milutine.
No da vidiš mlade banovice!
Tu ne prodje ni godina dana,
Ona bana s vojske ne čekaše:
Batali mu prebijele dvore,
Opusti mu devet vinograda.
Rasprodade devet vodenica,
Poruši mu crkvu Ježevicu,
Ne udade sestricu Jelicu,
Ne pazi mu dva nejaka sina;
Nego piše list knjige bijele,
Te je šilje u Hercegovinu,
Na koljeno Duki Hercegovcu:
"Ču li mene, Duka Hercegovče!
"Ti pokupi kićene svatove,
"Šnjima hajde u Požegu ravnu
"A mojemu dvoru bijelome,
"Te me uzmi za vijernu ljubu,
"Jer sam mlada danas ostanula,
"Ta banica mlada, udovica,
"A bane je mene poginuo
"Vojujući u zemlji Bugarskoj;
"No se nemoj, Duka, zatrajati,
"Jer me prose mlogi prosioci."
Na brzo mu knjigu opravila.
A kad Duki sitna knjiga dodje,
Te on vidje, što mu knjiga kaže.
On ne kupi kićenijeh svata,
Već se spremi na bijeloj kuli,
Ud'ri na se dibu i kadivu,
Pa se skide niz bijelu kulu,
Ode pravo u donje podrume,
Te opremi debela kulaša,
Pa se njemu na ramena baci,
Ode pravo preko Bosne slavne
Dokle stiže Drini valovitoj,
Zdravo Drinu vodu prebrodio,
A maši se lomna Vlaha Starog
Dokle dodje do Užica grada,
Pa se spusti u Požegu ravnu
Ka banovu dvoru bijelome,
Pred dvorom mu odsjede kulaša,
A srete ga gospodja banica,
Ruke šire, u lica se ljube,
Uzeše se za bijele ruke,
Otidoše na tanke čardake,
Ugosti ga gospodja banica
Sa šećerli kavom i rakijom,
Pa doziva svoje vjerne sluge,
Ovako im mlada govorila:
"Čujete l' me, moje vjerne sluge!
"Pazite mi moga gospodara,
"Gospodara, Duku Hercegovca,
"Bolje nego starog Milutina."
Tako stade za petnaest dana,
Dok se spremi mlada banovica,
Pa pokupi sve banovo blago,
Odnese mu svijetlo oružje,
Odvede mu dva konja viteza,
Zarobi mu dva nejaka sina
I sa šnjima sestricu Jelicu,
Ode s Dukom u Hercegovinu.
Tako bilo, za dugo ne bilo,
Glas otide od usta do usta,
Dokle začu bane Milutine,
A on skoči na noge lagane,
Ode pravo caru čestitome,
Na jutru mu nazva dobro jutro,
A bolje mu care privatio:
"Dobro dodje bane Milutine!
"Što si, bane, tako uranio?
"A što li si, sine, neveseo?"
Poklanja se bane do zemljice,
Ljubi caru ruku i koljeno,
Pa mu ode smjerno govoriti:
"Gospodaru, silan car Stevane!
"Evo ima četiri godine,
"Kako s tobom, care, vojujemo
"Po Bugarskoj po zemlji prokletoj,
"A moje sam dvore ostavio
"I banicu ljubu Ikoniju,
"Pa sad čujem, da se preudala,
"I b'jele mi dvore poharala
"Sa nekakim Dukom Hercegovcem,
"Dva mi mlada zarobili sina
"I Jelicu moju milu seju,
"Sve odveo u Hercegovinu,
"Moje b'jele dvore batalio;
"Ostalo mi devet vinograda
"Nerezani i neokopani,
"Ne melje mi devet vodenica,
"No ih kuja svijeh rasprodala,
"Porušila moju zadužbinu,
"Ta lijepu crkvu Ježevicu;
"No ti s' molim, mili gospodaru!
"Pusti mene do bijela dvora,
"Da obidjem prebijele dvore,
"Da povratim moje mlogo blago
"A i moja dva nejaka sina
"I sestricu Jelicu djevojku;
"Da s' osvetim Duki zulumćaru,
"Da mu vratim žalost za sramotu."
Kad je care bana saslušao,
Onda njemu 'vako govorio:
"Priustav' se, bane Milutine,
"Da ti dadem sićana vermana,
"Što sam tebe, bane, poklonio
"Zemlju Bosnu u tvoju državu."
Kad je bane cara saslušao,
Prikloni se do zelene trave,
Poljubi ga u skut i u ruku,
Pa pričeka tri bijela dana.
Kad četvrto jutro osvanulo,
Car mu dade sićana vermana,
Pa s' otale bane podigao,
Ode pravo kroz zemlju Bugarsku,
Dokle dodje do Kruševca grada,
A otale uz vodu Moravu,
Dokle bane dodje pod Jelicu,
Pod Jelicu u selo Banjicu,
Te ogleda svoje vinograde;
Pa se vati ravna Dragačeva,
Stiže bane pitomoj Požezi
A svojemu dvoru bijelome;
Al mu b'jeli dvori potavnili,
Polupani srčali pendžeri,
Obaljeni visoki čardaci,
Oburvati duboki podrumi,
Porušena mermerli avlija,
Obaljena demirli kapija;
U dvoru mu nigdje nikog nema,
Osim bolan sluga Milovane;
Pita njega bane Milutine:
,O Boga ti, moja vjerna slugo!
"Ko pohara moje b'jele dvore?
"Ko l' odvede dva nejaka sina
"I Jelicu moju milu seju?
"Ko l' pokupi iz riznice blago?
,Ko l' odvede konje iz arova?
"Ko l' odnese svijetlo oružje
"I odvede ljubu Ikoniju?"
Veli njemu sluga Milovane:
"Gospodaru, Milutine bane!
"Sve ti, bane, ljuba poharala
"Sa kurvićem Dukom Hercegovcem;
"Sve odnese u Hercegovinu,
"Da se slavi Duka zulumćaru
"Na sramotu tebe i tvojima."
A kad bane slugu saslušao,
On se maši rukom u džepove,
Dade njemu dvanaest dukata:
"Naj to tebe, slugo Milovane,
"Te se rani i oda zla brani,
"Dok se vratim iz Hercegovine."
Pa okrenu pomamna djogina,
Ode pravo preko Vlaha Starog
Doke stiže u Hercegovinu
B'jeloj kuli Duke Hercegovca;
Ali Duke doma ne bijaše,
No otiš'o ka Trojici crkvi
I odveo ljubu Ikoniju;
U dvoru mu nikog ne bijaše,
Do banova dva nejaka sina.
Goli, bosi stoje u avliji
I meću se kamena s ramena,
Pa govori mladji starijemu
"Udri, brate, ako bolje možeš."
A stariji mladjem govorio:
"Kako ću ti, brate, odbaciti,
"Kad se nisam vinom pričestio
"Ni bijelim ljebom naranio,
"Od kako sam baba izgubio?"
Kad to čuo bane Milutine,
Ud'riše mu suze od očiju,
Ugna djoga u mermer-avliju,
Opazi ga dvoje djece ludo,
Pa pobježe u bijele dvore,
Te kazuju svojoj miloj tetki:
"Teto naša, Jelice djevojko!
"Neko dodje u mermer avliju,
"I on jaše djoga babovoga!"
A kad čula Jelica djevojka,
Te izidje pred bijele dvore,
Odmah pozna svoga mila brata,
Pa mu pade mlada oko vrata,
Roni suze niz bijelo lice;
A tješi je bane Milutine:
"Nemoj, sestro, više tugovati!
"Ta dosta si mlada tugovala
"U rukama Duke zulumćara."
Te s' djevojka malo utješila,
Dovede mu dva nejaka sina,
Ode bane djecu milovati,
A Jelici tiho govoriti:
"Otvori mi prebijelu kulu."
Al' mu sestra tiho otgovara:
"Kučka jedna, a ne snaha moja,
"Od kule je ključe odnijela,
"I otišla s Dukom zulumćarom
"Ka Trojici prebijeloj crkvi."
Kad je bane sestru saslušao,
On podviknu trideset delija,
Te na kuli obiše kapiju.
Ban se penje na bijelu kulu,
Te otvara popete sepete,
Nadje bane dječine haljine:
Od kadive zelene dolame,
I nadje im tanke preobuke,
On obuče dva nejaka sina
I Jelicu svoju milu seju,
Pa on obi Dukine podrume,
Napoji ih vinom crvenijem,
A narani ljebom bijelijem,
Pa ih posla u mermer-avliju,
Da s' igraju mladi po avliji,
A on sakri konje u podrume,
A delije na bijelu kulu;
Ode gledat' sa bijele kule,
Šta mu djeca po avliji rade,
I šta će im Duka učiniti,
Kada s ljubom u avliju dodje.
Malo bilo, za dugo ne bilo,
Al' eto ti Duke Hercegovca
Sa njegovom ljubom Ikonijom;
Kako vidje dva banova sina,
On potrže pletenu kandžiju,
Ode ćerat' djecu po avliji.
Ali skoči bane sa čardaka,
Viknu bane trideset delija,
Opkoliše Duku zulumćara,
Šćahu njega živa uvatiti;
No se ne da Duka uvatiti,
Trže sablju u desnicu ruku,
Dvije banu pogubio sluge.
Kad to vidje bane Milutine,
On udari Duku zulumćara
Sa svojijem pernim buzdovanom,
Udari ga u čelo junačko,
Duka pade u zelenu travu,
Duka pade, a bane dopade,
Koliko mu krvi žedan bješe,
Sabljom manu, ods'ječe mu glavu
To kad vidje ljuba Ikonija,
Stade bjegat' mlada niz avliju,
Ne dadoše dva banova sina,
Veće odmah kuju uvatiše,
U ruke je banu dodadoše.
Bane viknu na svoje delije,
Donesoše b'jelu krpu platna,
Zališe je lojem i katranom,
Pa uviše kuju Ikoniju
Savrh glave do zelene trave,
Pa on sjede piti rujno vino,
A njoj rusu kosu zapališe.
Kad dogore dolje do očiju,
Ona s' moli banu Milutinu:
"Gospodaru, bane Milutine!
"Ne daj, bane, tvoje oči čarne,
"Dosta si ih puta poljubio."
Ali veli bane Milutine:
"Dok ljubio, dotle i branio,
"Sad nek brani Duka zulumćaru
Kad dogore do bijelih dojki,
Ona zove dva nejaka sina:
"Djeco moja, ako Boga znate!
"Vi ne dajte dvije b'jele dojke,
"Dosta su vas ml'jekom zadojile
"I ludijeh do sad odranile."
Ali veli dvoje djece ludo:
"Jesu, majko, al' je skupo stalo
"Ta dvoreći Duku zulumćara
"Goli, bosi za tri godinice."
Tako zgore kučka Ikonija
Savrh glave do zelene trave.
Bane skoči od zemlje na noge,
Te Dukinu poharao kulu,
Odnese mu blago i oružje,
I odvede konje i sokole,
Zapali mu prebijele dvore,
Pa otide novoj banovini,
Štono mu je care poklonio
Vojujući po zemlji Bugarskoj;
Namjesti se bane Milutine
U Maglaja bijeloga grada.
Tu mu dodje zemlja Bosna slavna,
I od Bosne trides't kapetana,
Te se mladi banu pokloniše.
Ban udade sestricu Jelicu
U pitomu varoš Djakovicu
Za sokola Brdjanina Pavla,
A oženi dva nejaka sina
S preko mora otud od Latina:
Steče bane mloge prijatelje.
Bog mu dao sa životom zdravlje!
Nama, braćo, na sretno veselje!
To velimo, da se veselimo,
Ne bi li nas i Bog veselio!