Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola

Preko dosadašnjih iskustava koje sam doživela i padova koje sam iskusila, uspela sam da
se podignem jača i snažnija i čini mi se još samouverenija i odlučnija da ostvarim svoje
snove i suprotstavim se nedaćama oko sebe. Smatram da su svi ljudi koji imaju nesrećan
život, ili ga bar smatraju za takav, u stvari sami krivi za to. Sreća je svuda oko nas,
samo je treba spoznati. Sreća se nalazi u malim stvarima koje čine život. Kada čovek to
shvati i prihvati činjenice onakve kakve zaista jesu, može da deluje u menjanju i
oblikovanju svog života onako kako on to želi. Ako želimo da promenimo nešto pogrešno
u ono što je ispravno, ne treba zaboraviti da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samima,
prvu i najvažniju. Moramo pronaći svoj cilj i poći odgovarajućim putem ka njemu. Pronaći
način da se od sebe pobegne umesto da se u sebe pogleda, najlakša je stvar na svetu.
Ako je život put koji treba da se pređe, onda on vodi uvek uzbrdo. Treba gledati pravo
ispred sebe, a ne iza sebe, treba ići napred i ne zaustavljati se ispred prepreka i poraza.

„Mi mnogo volimo da imamo, ali ne umemo da živimo od onoga što imamo. Ništa što
imamo ne može nas učiniti toliko srećnim, koliko nas može učiniti nesrećnim ono što
nemamo.” Uživajmo i proživimo svaki dan koji nam je Bog podario.


Milica Dimitrijević, III3

Tajne mog detinjstva

Moje detinjstvo je ostalo sakriveno u osmehu leta, u glasu proleća i jeseni, u kesi punoj
klikera zabačenoj u nekom uglu.

Ja volim i pamtim taj svoj svet detinjstva. Vidim pegavog i smeđokosog dečaka kako trči
ulicom i zamišlja da je u društvu nindža kornjača dok majka uzaludno pokušava da ga
pronađe po kući. Rado se sećam svega... Još uvek ispod starog drveta stoji nečija lutka
i sivi kamion crvene boje. Bio sam nestašno i bezbrižno dete okruženo ljubavlju roditelja
koji su se večito svađali oko problema da li je neko dete meni slično. To doba
zašećerenog mleka je prošlo za tili čas.

Pošao sam u prvi razred. Bože, kao da je bilo juče. Na sunčanim obalama detinjstva
milovala su me leta i jeseni, proleća i zime. Smenjivala su se godišnja doba nošena
brzinom vetra, a ja sam iz godine u godinu kupovao cipele za broj veće od prethodnih.
Sa setom se sećam prvih patika i svog prvog gola. Sećam se nečijih plavih očiju koje su
me podsećale na more. Sećam se svega što je vezano za moje bezbrižne godine.

Danas sam na „stopu” odraslih. Nadam se da ću putem koji odaberem koračati kroz ceo
život. Zvaću se mladost, prkos i snaga, ali u duši ću ostati jedno dete koje se uvek seća
svog detinjstva, svojih najlepših godina.


Miloš Stanojević, I3

U svetu prijateljstva

Kada se kaže bogatstvo, mnogi ljudi pomisle na novac, kuće, zlato... Ali ima mnogo
stvari koje se novcem ne mogu kupiti - kao sreća, zdravlje, ljubav... Neke stvari se
zaslužuju, kao na primer prijateljstvo.

Veliko je bogatstvo imati puno drugova i drugarica. Tada se osećaš kao da si okružen
zvezdama koje sijaju srebnim sjajem. Ali ako joj okreneš leđa, sjaj će nestati i zvezda će
pasti... Bez nje ćeš ostati... Ako zvezde sijaju i iznutra, znači da su prave... Tada će
one sijati uvek, biti uz tebe bez obzira na mesto i vreme, da li to bilo u po noći ili dana,
na nebu ili zemlji, oko meseca ili sunca. Sa njima možeš deliti sreću i tugu, i suze i smeh,
male i velike tajne. Od njih možeš zatražiti pomoć i dobiti je u svakom trenutku, a kad
zatreba, uzvratiti je. Nećemo se radovati sami, nego u društvu sijati zajedno.

Tužno je nemati prijatelja. To se dešava sebičnim osobama koje misle samo na sebe,
koje svoju sreću dele sa sobom. Ako si pravi prijatelj,onda moraš poštovati svoje
prijatelje. Uzvratiti im za svaku podršku koju ti pruže, za svaku pomoć, prijateljsku reč,
deliti sa njima i dobro i zlo.

Prijatelja treba zaslužiti, a prijateljsto treba negovati kao cveće u bašti... Kao kap rose
na gorkom listu orahove krošnje... i videćeš... Bićeš uvek punog srca!!!


Željko Ristić, I3

Uskliknimo s` ljubavlju

Pre dve godine, boravila sam nekoliko dana u Beogradu u poseti kod prijatelja. Predložili
su mi da posetim Hram Svetog Save na Vračaru. To mi je i bila želja. Još sa Slavije,
ugledala sam između visokih, sivih beogradskih zgrada pozlaćenu kupolu. Kako smo se
približavali, pred mojim očima se otvarao širok i prostran plato, na čijem se uzvišenju
uzdizao velelepni hram zavidnih dimenzija. Zadivio me je svojim spoljašnjim izgledom i
veličinom. Ostavlja lep utisak i osećaj u duši kad ga čovek ugleda.

Ušli smo u crkvu. Osećala sam se sićušna u onom ogromnom prostoru. Šteta, još iznutra
nije završen, ali kada budu oslikane sve freske, i kad bude završen oltar, mislim da će
hram biti ponos Beograđana. Zavidim im što se takav hram nalazi u Beogradu. Ali nije
slučajno baš tamo. Na Vračaru.

Podsećam se malo istorije. Godine 1594. Turci su po naređenju Sinan-paše preneli mošti
Svetog Save iz Mileševe u Beograd i spalili njegove ostatke na jednoj poljani na Vračaru.
Tu se danas uzdiže Hram.

BIBLIOTEKA

Pitam se, zar se Sinan-paša i njegova silna vojska, koji su inače muslimanske vere,
uplašio mrtvog pravoslavnog sveca? Zar je i mrtav Sveti Sava mogao njima nešto da
smeta? A izgleda da jeste, čim su se rešili na taj nedoličan i nečuven postupak:
spaljivanje moštiju čoveka koji je mrtav više od trista godina. Uplašili su se od duhovne
snage koju je on i mrtav davao srpskom nadoru. U mraku turskog ropstva on je bio
svetlost.

Za svoga života, učinio je Sveti Sava mnogo za srpski narod: izdejstvovao je
nezavisnost srpske pravoslavne crkve i postao njen prvi arhiepiskop. Podigao je zajedno
sa ocem manastir Hilandar – hram srpske srednjevekovne kulture. Podigao je mnoge
manastire i škole po Srbiji, i pomogao opismenjavanju srpske dece. Otvarao je i prve
bolnice koje su bile pri većim manastirima.

Bio je neumoran u putovanjima po Srbiji u obavljanju svojih dužnosti. Zbog svojih
neprekidnih putovanja i iscrpljenosti, u poznijim godinama, uhvatila ga je bolest na
teritoriji Bugarske, u Trnovu, gde je umro 1237. godine, 27. januara. Prenesen je zatim u
manastir Mileševa.

Narod ga je voleo i osećao strahopoštovanje prema njemu i za života, a i posle smrti. On
je postao jedno od snažnih duhovnih uporišta Srba u teškoj borbi za vreme turskog
robovanja. Narod je verovao, jer je hteo da veruje da Sveti Sava nije umro, da je živ i
da stalno obilazi sva mesta gde žive Srbi. Putuje u liku starca sa bradom i svojim
čudotvornim štapom.

Zato su nekada žene po selima strahovale kada u dvorištu ugledaju nepoznatog starca
sa štapom. Uvek bi ga sa poštovanjem uslužile. Jer, kažu da je umeo da se naljuti na
nerad, na sebičluk. Postoje mnoge priče o Svetom Savi u kojima on uči narod kako da
ore, seje, mesi hleb, tka i plete i sve drugo što je potrebno za život, kao pravi otac.

A srpski narod se svom svecu odužio tako što slavi njegov dan, 27. januar. I to je
postala slava svih Srba, a posebno škole i đaka. U znak zahvalnosti narod mu je ispevao
i himnu.

„Sunce mira, ljubavi, da nam svima sine.
Da živimo svi u slozi, Sveti Savo ti pomozi.
Počuj glas svog roda, srpskoga naroda.”
Jer dok duh Svetog Save živi u srpskom narodu, postojaće i srpski narod.


Branislava Urošević, II2

Uskliknimo s` ljubavlju

Pre više od osam vekova u Srbiji se rodio jedan mali princ. Zvao se Rastko Nemanjić. Bio
je bogat i lep i pred njim su bila otvorena sva vrata slave. A on, vođen božjom rukom,
pobegao je od roditelja i svih zemaljskih uživanja na jedno pusto mesto, u ruski
manastir, gde se zamonašio. Uzdao se u Boga i svojima je poručio da ne brinu, već da
se mole i da mu se pridruže.

Vremenom, roditelji mu sve oprostiše i ponosiše se svojim plemenitim sinom koji je na
Atosu sagradio tri nove crkve radeći zdušno i predano. Sava je na Svetoj Gori živeo u
miru, ali burni događaji u njegovoj Srbiji nisu mu davali spokoja te se dosta zalagao da
zaustavi ratove i nesreću i da braću izmiri.

Sava je rano ušao duboko u svest širokih narodnih masa. Postao je jedan od
najpopularnijih junaka i vekovima kasnije postao oteleotvorenje jedistva u borbi srpskog
naroda za slobodu. Ostao je istorijska ličnost, duhovni i svetovni vođa Srba. Njegov lik
prešao je granice naše zemlje. Moštima ovog sveca klanjali su se čak i Turci.

Njegovim imenom počinje istorija srpske književnosti i našeg književnog jezika. Pisao je
Sava naše prve literalne sastave, crkvena pravila, biografije, poeziju i pisma.
Najznačajniji rad mu je „Žitije Svetog Simeona”, biografsko delo sa mnoštvom istorijskih
podataka.

Dok je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve, uspeo je da stvori čvrstu crkvenu
organizaciju, što joj je omogućilo viševekovno postojanje. Prolazile su godine i decenije,
srpska zemlja postajala je snažnija, a o Savi su se pričale legende i pisale pesme. Kada
se srpska država raspala pod najezdom Turaka, Sava i crkva koju je ostavio našem
narodu bili su oslonac i vera u opstanak. Spaljivanjem njegovih moštiju Turci nisu uspeli
da srpskom narodu otrgnu ono što mu je drago – već su samo ojačali duh jednog
naroda.

Zbog svega ovoga još od osamnaestog veka Srbi slave dan smrti Svetog Save kao
školsku slavu. Ljubav i divljenje Srbi su najlepše opevali u „Himni Svetom Savi” koju
prenose s` kolena na koleno sa željom da se sačuva najdraži srpski lik i duh. Zato mu
kliču s` ljubavlju, slave ga i žele da se kao i u toj himni sva srpska srca ujedine i žive u
slozi.

Tako su Srbi uspeli da pomognu, s` najvećom ljubavi prema svom svetitelju, da se u
Beogradu, na Vračaru, izgradi Hram Svetog Save. A on, stasit i odlučan kao i sam Sveti
Sava, stoji nasred srpske prestonice da večno traje za pokolenja.


Ana Pavlović,II2

Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави

Поново моја колена додирују хладну земљу. Заробљена у црнилу овог света,
поново тражим помоћ... и спас. Видим само небо и тишину своје душе коју гуше
туђи гласови и не дају јој да се ослободи. А ја зовем тебе:
„Свече, спасиоче, Саво. Ти си мој отац, мој брат, мој сан. У овој тами ја зовем
твоје име. Да ли чујеш моје неме речи? Васкрсни их, јер оне умиру још на мојим уснама.”
„Да, пусти ме да осећам. Твоји дланови нежно додирују моје прсте. Склапају их.
Гледам твоје топле очи, али не могу да издржим тај снажни поглед. Жмурим. Да ли
ме чујеш? Да ли осећаш моју молитву? Ово су речи само за тебе. Спасиоче, дај ми
снаге. Помози ми да издржим у овом суровом свету. Помози ми да, попут тебе, боса
корачам преко трња, а да моје ноге не крваре. Дозволи ми да певам, да свима
докажем да имам вере; верујем у себе, верујем да могу. Подари ми храброст да се
супротставим хладном муку. Покажи ми како да волим!”
„Осећам твој хладни прст на мом врелом челу. Ова молитва била је тешка. Чујем
твоје речи, осећам благослов у срцу. Осећам снагу. Брате, оче, хвала ти...”

Марија Стаменковић, IV3

Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави

27. јануар. Хладно и снежно зимско јутро. Са оближњег
звоника разлеже се уједначен, блажени звук. Мирис
тамјана, упаљених свећа и побожни жамор у црквеној
порти буди у мени носталгију за старим временима.
У школама весеље, разиграност. Слави се школска
слава! „Зар се само на данашњи дан слави Савино име?
Зар није право пред Богом и људима да га се стално
сећамо, да се трудимо да макар мало живимо живот
сличан његовом? Зар су узалудне жртве које Сава принесе
за спасење целог српског рода, те смо посустали и
застранили на стази праведног и човечног живота!? Где
нам је нестала људскост и брига о другима?”
„ Свети Саво, помози! Помози српској деци да израсту
у честите и поштене људе какав си и ти био! Подај нам,
Саво, мало твоје мудрости и човекољубивости, твоје
дарежљивости и братске љубави, твоје способности да
мириш завађену браћу и народе, чуваш наше Српство и
волиш све људе: несрећне, болесне, сиромахе, племиће,
владаре, старце и децу - све подједнако! Покажи нам,
наш духовни вођо, прави пут! Покажи нам пут истине и
правде, пут знања и одрицања, пут братства и слоге!
Просветли наше животе и огреј нам срца топлим зрацима
Хиландарског сунца! Врати Српство тамо где су његови
корени и духовни темељи! Подај нам још Жича, Студеница
и Милешева! Описмени неписмене, излечи болесне,
подај вид слепима и онима који не желе да виде,
смекшај најтврђа срца, усрећи несрећне као што си много
пута за свога живота! Уједини православце, католике,
муслимане и Јевреје, све твоје поштоваоце, као некада
када се поклањаху твојим моштима у Милешеви! А српском
роду подај мира, слоге, знања, љубави, порода и
среће.”
Много је векова, буна, недаћа и стрепњи прошло од
Савиног рођења и много ће их још проћи, али његов лик
и дело остаће први, прави и једини источник српске
државе и духовности.


Александра Петровић, I2

ЛЕПЕ СУ ОВЕ ГОДИНЕ У КОЈИМА ОТКРИВАМО СВЕТ ОКО СЕБЕ


Ех, тих осамнаест година... не знам само из ког разлога их сматрају
прекретницом? Зашто су то године у којима цео свет гледа у нас неким
другим очима? Зашто баш оне? Толико питања, наизглед простих и
очекиваних, а ја и даље, са мојих пуних осамнаест година, не знам
одговор...
На тренутак сам поново осетила како ми се усне развлаче и поглед
добија неки чудан сјај... срце ми је залупало и поново сам се нашла, по
ко зна који пут, на почетку краја. Да, да, тај осми разред! Када сваки
поглед у одељењу изазива једно лепо сећање. Сва она граја, седење у
клупи са симпатијом, први изазови, назови „озбиљнијих последица”...
али све то је ипак било праћено неком дозом туге и припреме за оно што
следи... крај основног школовања.
У једној вечери је осам година пролетело пред нашим очима. Толико
исплаканих суза, а затим... нови почетак.
То играње у стомаку, осећај неизвесности, збуњености, мислим да се
никада неће поновити, барем не таквог интензитета... сусретали смо се
само погледима, а речи нигде. Ново окружење, нови начин рада, нова
очекивања... Мислим да ћу се увек сећати оног бетонског блока на коме
сам седела када сам први пут закорачила у двориште средње школе.У
суштини, све је било исто, а тако различито. Сви смо ми били незрели
клинци којима је на памети била само шала, али и по неко
заљубљивање.

MATEMATIKA

Године су се низале, сваки нови дан доносио нам је нова искуства.
Лепа, као и она која то нису. Оно што је било болно, јесте што нико од
нас није то преживљавао у складу са нашим годинама, незрело и
разиграно.За нас су, мислили смо, то претешки задаци за наше младе
године. А шта смо могли? Стегнемо зубе и уз нечију помоћ, или,у најгорем
случају, сами, кренемо даље, знајући да је то само почетак онога што нас
очекује у животу. После кише долази сунце, зар не? То је био наш мото
у том бурном периоду сазревања.
Ха, ево опет оног безобразног смешка... Све се дешавало тако брзо да
сам умела да погубим конце. Разочарења, нове победе, разочарења,
срљање главом кроз зид, разочарења, нове љубави... Све је то било део
нашег одрастања. Једно ми никада неће бити јасно, када овако резимирам
свој живот: зашто мора да се одрасте? Зар не можемо заувек бити клинци
који немају проблема, које ту и тамо протресе по неко разочарење, које
захваљујуће младости брзо превазиђемо. Боли ме сазнање да, кроз пар
година, неће бити ни оних лептирића у стомаку, ни оне граје из основне
школе, ни сећања на слике из средње школе... појешће то живот, проблеми...
људи!
И поново сам на почетку, али можда са неком дозом предострожности
и вољом да ме ове године науче најлепшем, истинским вредностима. А
оне ситне, лоше ствари – нећу да им дозволим да од мог живота направе
марионету за сопствено позориште.

Бобана Беатовић, IV2

Svaka čast gde si bila kad meni trebalo ovo....:huh:

MOЈ СУСРЕТ СА НОВОМ СРЕДИНОМ

До петнаесте године живео сам у Злоту. То је сеоска средина, сасвим другачија
од ове у којој сада живим. Са својих петнаест година, са поласком у
први разред средње школе, дошао сам у сасвим нову средину, град Књажевац.
Није ми било тешко да се снађем у овом граду. Књажевац ми се одмах допао,
јер је неописиво мирно и лепо место са добрим људима. Школа коју похађам
је веома добра. Презадовољан сам смером који сам изабрао, грађевинарством,
што се и видипо мојим резултатима.
У новој средини има много нових и занимљивих ствари, али, ако се време добро
распореди, све може да се постигне.
У мом одељењу нема пуно ученика, добри су другови, мада се понеки још увек
детињасто понашају. Смештен сам у Дому ученика, у коме ми је добро, и у коме се
надам да ћу остати до краја свог школовања. Стекао сам нове пријатеље,
а неке још увек упознајем.
У новој средини научио сам и неке нове, занимљиве ствари - билијар, стони
тенис... Ту је и кошарка, којом се бавим и играм је веома добро. Волео бих да је
тренирам и заиграм за неки тим. Још један спорт, који као кошарка прати цео
мој живот, јесте рибарење. Оно ми пружа спокој и сређује моје мисли.
Волим да пецам у Књажевцу, уживам у томе, мада засад немам баш успеха.
Страствени сам читалац, и зато сам члан градске библиотеке, од како сам у
Књажевцу, а највише волим да читам научнофантастичну литературу.
Волим и да пишем, за сада песме за децу и заљубљене, а можда ћу некада да
напишем и своју животну причу.
Иако је прошло мало времена од мог доласка у Књажевац, мислим да сам се
доста променио. Надам се да ће ми и моје даље школовање донети пуно
нових и лепих искустава, која ће ми помоћи да постанем боља особа и добар
стручњак.


Дино Дједовић, I1

BIBLIOTEKA

Ко не уме да слуша песму, слушаће олују

„...Живот је удешен тако да уз сваки грам добра иду по два граме
зла...” У животу не постоји срећа без несреће, радост без туге, верност,
без невере... Ко што не постоји ствар која иза себе не баца сенку, тако не
постоји човек који са собом не носи неко бреме. Каже се: „Чаша жучи
иште чашу меда, смијешане најлакше се пију.” Али шта ако је на ваги
живота тас са лошим стварима тежи од оног другог и ако у животу има
више жучи него меда па је њихова мешавина више горка него слатка?
Човек идући путем живота среће различите људе. суочава се са
разним ситуацијама и подноси терет неправде. Понекад ти се деси нека
ствар коју не можеш тако лако преболети и заборавити. Скоро увек
си суочен са неким ситуацијама које за собом повлаче низ питања на које
ти немаш одговор. Колико се пута свакоме од нас деси да га изда нека
особа за коју би смо ми руку у ватру ставили? Иза издаје увек следи
разочарење које понекад зна више да боли и од саме издаје. За издају
треба тако мало времена. У једном трену ти се може срушити цео свет.
Али после долази период бола и патње за оним што је неповратно
изгубљено. Када доживиш неко разочарење пред тобом се поставе
два пута и ти мораш изабрати којим ћеш путем поћи. Путем опроштаја
и добра или путем огорчености и јада. Зашто је некима лакше не
опростити и сео свој живот провести у паклу који су они сами створили?

LEKTIRE

Треба знати опростити. Јер опроштајем човек растерећује свој ум,
чисти душу од злобе и наставља да иде даље кроз живот уздигнуте главе
и постаје достојан живота. Искушења на која нас овај живот ставља
увек носе неку поуку. Не будите кукавице. не бежите од искушења и
добро читајте знакове поред пута. Како време пролази све више
увиђам оно што већ одавно слутим... данас је све мање љубави међу људима.
Људи су неспособни да воле икога, а исто тако су и онемогућени
да примете и приме љубав. Љубав је нешто што се не да описати и рећи
речима. Њу треба осетити. Она јури телом попут струје, тече венама и
загрева нам тело, почива у срцу и доноси мир и спокој души. Они који
чују тактове њене песме никада нису сами. Оне који ме мрзе ја не
могу мрзети. Опраштам својим душманима јер моје срце је велико и
испуњено је песмом живота. У њему нема места за олују мржње коју
доносе ветрови са стране. Не дам им да ме промене и узму душу. Она није
њихова, она је Божија, Ја волим да волим и онда када ми љубав није
узвраћена. Волим људе, јер волим и живот.
Престаните од свог живота да правите пакао. Отворите очи и погледајте
свет око себе. Зар није диван? Својом неисквареном добротом
и људскошћу учините га још лепшим. Ослушните оно што вам срце
има рећи и идите тамо где вас оно води. Ако боље ослушнете чућете
и песме других срца. Ко зна можда вам се нечија посебно допадне.
Изађите из мрака, јер вас на крају сваког тунела увек очекује светлост.
Тако мало је потребно за срећу. Осврните се око себе, потражите
је и немојте престајати са потрагом док је не пронађете. А када је нађете
чувајте је и не будите себични већ је поделите са другима. Живите
животом, а не његовом илузијом.


Милица Димитријевић, IV2

* * *
Хоћу да плачем... Сада овог проклетог трена. Хоћу, али не знам како
да натерам сузе да потеку. Да, ја не знам да плачем. Они ми никада
нису дозволили да научим ту обичну ствар. Обасипали су ме лажним
речима, неискреним комплиментима, гледали ме подругљиво, смејали
се лицемерно. Кад год сам желела да заплачем, они су се јављали и
говорили ми да не смем, да то није у мојој природи. Говорили су ми:
˝Хеј, да ли ти знаш ко су ти који плачу? То су кукавице и слабићи,
неспособни да се суоче са својим страховима, са недаћама које носи
живот. Њихове сузе одраз су њихове немоћи. Свет је пун таквих, не
треба им још један. Ти ниси као остали, ти си нешто друго, ти се
разликујеш од њих. Откуд ти та идеја да можеш да плачеш? Смири се,
избаци те глупости из главе, седи ту и ћути.˝
Е, доста је, не желим више да вас слушам. Доста сте ме спутавали
и стављали ми тешке оковратнике, доста сте ме држали и каменили
ми срце, узимали душу, стискали уз себе. Никада ме нисте похвалили
када урадим нешто чему сте ме ви научили, само сте знали да ме
кажњавате шаљући ми кривицу која ме је гризла и цепала на ситне
комаде. Због вас сам оваква каква сам... Када погледам иза себе, све је
црно, немам ничег лепог чиме могу да се тешим, немам никога на кога
могу да се ослоним. Склоните се од мене, пуцам по шавовима које сам
годинама уназад крпила, бежите од мене, не трујте ме више. Пустите
ме да живим без устезања и правила, пустите ме да осетим немоћ свога
бића, да осетим месо на костима, крв у жилама, срце у грудима, пустите
ме да дишем, да певам, да волим, да се радујем сваком новом јутру што
осване, пустите ме да вратим искру у очима, срећу у погледу, пустите
ме да вратим осмех отужнелом лицу, жељу и наду, спокојство и мир.
Молим вас, отворите ми врата овог златног кавеза, вратите ми моју
слободу. Пустите ме да раширим крила, да се винем у небо и осетим
топли поветарац и мирис пољског цвећа. Дозволите ми да летим високо,
највише. Вратите ме небу- моме дому. Мени није суђено да живим
живот у заробљеништву. Не режите ми крила, волела бих да се за вама
и не осврнем у лету.

Милица Димитријевић, IV2

Лепота речи

Народна изрека гласи: „Лепа реч и гвоздена врата отвара.“ Али да ли се
данас, с обзиром на време у којем живимо, можемосложитистим? Мислим
да не.
У овом „модерном свету“, начин живота нам кроји све развијенија ин-
дустрија, техника и технологија. Свакодневно нас бомбардују преко
медија и штампе разним стварима, које ми прихватамо здраво за готово.
Силом смо одвојени од стварног живота и уведени смо у неку, унапред,
нереалну димензију. Натерани смо да одбацимо и да заборавимо на праве
човекове вредности, да се дистанцирамо једни од других, да заборавимо
да мислимо својом главом,... Понекад ми се чини да више и нисмо људи већ
марионете подлегле утицају живота.
Да, ми смо дрвене лутке уместо срца имају амбис у грудима. Заборавили
смо да се радујемо првом јутарњем зраку, цвркуту птица, мирису цвећа,
заласку сунца, људима,... Заборавили смо да исказујемо и пружамо љубав
једни другима.
Данас се све више осећа отуђеност људи. Људи се све мање друже, све
мање разговарају, још мање једни другима упућују лепе и добронамерне
речи, речи од срца. Ушли смо у монотонију живљења и бесмислену и грубу
свакодневицу штетну и рушилачку по човечанство.
Зато треба отворити очи и пробудити се из дубоког сна, и погледати у
небо и потражити спас и наше место под Сунцем. За промене је потребно
мало воље свих нас. Почнимо већ од данас. Упутимо данас некоме лепу реч
и отворимо врата његовог срца.


Милица Димитријевић, IV2

Боје, мириси и звуци мог детињства

Спокојни, безбрижни дани, сваког од нас, остају попут капи јутарње
росе на листовима белог слеза. Кап по кап те росе лагано, али сигурно
ишчезава под зрацима све упорнијег сунца, а дан је, још увeк, неизвe-
стан.
Читајући Бранкову збирку приповедака „Башта сљезове боје”, се-
тила сам се свог детињства. Заправо нисам га ни заборавила, још је ту,
али све блеђе. Губи се пред заслепљујућом белином будућно сти.
Да ли је то белина светлости и топлине коју доносе нови дани? Или је
то она застрашујућа празнина без маштања, несташлука, опуштених
предаха, вечери проведених у наручју родитеља, који би ме пробуди-
ли пре спавања и пустили да сањам ту чувену будућност. Сатима би ми
причали, а ја пажљиво слушала лекцију морала, доброте, по штења и
опет бих пожелела још. Након сваке одслушане лекције, сматрала сам да
сам спремна да искорачим из детињства, мислећи да постоји нешто
лепше од тога.
Тек што сам се пробудила и обрисала очи, нови је мрак кога доноси
1999-та година. Тада сам изгубила мноштво веселих боја из своје пале-
те спокоја. Тог пролећа су све сеоске трешње, сочније и пожељније него
икада, остале нетакнуте. Вечери су биле пусте, није се чуло шуштање
тек олисталих крошњи дрвећа, где се крио неки малишан и који би, не
тако ретко, испао из крошње, бивао ухваћен и следећи жмурио.

Поново се разданило, полако се вратилаведрина у дечји живот и
јавиле су се нове идеје и нове дилеме. Једна од тих дилема заједничка је
Бранку и мени. Да ли остати из малу, тиху, али сигурну и стварну ватрицу
кућног огњишта, ону што је грејала и досад? Или поћи за том далеком,
великом, златножутом и сјајном месечином?
Месец плови изнад брда и лукаво мами да пођеш за њим, а подсвесно
знаш да га не можеш стићи и ухватити. То је вечита потрага за нечим
нестварним и неизвесним. Ваљда је у томе смисао живота. И вреди по-
кушати, некада је мањи пораз ла кши, него поражавајућа чињеница да ни-
смо ни покушали. Али полако... јер ме плаши помисао да ћу једног дана
попут Бранка и ја стајати крај свог потопљеног детињства и питати се
куда и зашто сам журила? Шта сам пронашла, а шта све изгубила?
Лагано пакујем препуну кутију драгоцености и искустава и упорно
се трудим да је што касније затворим и оставим у тајном и скровитом
кутку на неком тавану. Ту исту кутију прекривену прашином и упле-
тену паучином наћи ће нека де војчица која ће у мојим успоменама
пронаћи себе, а чије ћу снове, надања, планове и очекивања ја добро
разумети.

Љубица Костадиновић, IV2