Ajdanovac
http://razbibriga.net/imported/2009/10/4qiqfc-1.jpg
Printable View
[size=16px]NOVA RAVANICA - VRDNIČKI MANASTIR[/size]
[size=12px]Ravanica - duh kneza Lazara
[/size]
Godine 1811, na Vidovdan, kada je završena manastirska crkva, u nju su
prenete mošti kneza Lazara. Manastir je u svakom pogledu jedan od
najznačajnijih na Fruškoj gori.
Kao i kod većine fruškogorskih manastira prošlost manastira Ravanica u
Vrdniku ostaje nejasna. Prvi podatak o njemu ide iz turskih dokumenata
gde se u popisu iz 1566. godine navodi njegovo imanje i odrećuje suma
od 3000 akči za njegov otkup. Monasi iz manastira nisu uspeli da sakupe
potrebnu svotu pa su se, plašeći se turske osvete, razbežali na sve
strane. Na svu sreću pojavio se jedan meštanin Kupinika (Kupinova) po
imenu Pejo koji je isplatio Turcima traženi iznos. Sasvim je otvoreno
pitanje vremena izgradnje manastira. Postoje samo pojedinačni spomenici
koji mogu tek nešto da nagoveste. Jedan od njih je minej iz 1589.
godine koji je ostavio monah Georgije i koji govori da je manastir
delovao u to vreme. Tu je i beleška iz zapisnika vođenog 1753. godine u
kojem se navodi da je stara manastirska crkva bila posvećena Jovanu
Krstitelju i da je sagrađena u vreme beogradsko-sremskog mitropolita
Serafima. Kako se ne zna tačno kada je živeo ovaj mitropolit (neki
izvori tvrde da je živeo u vremenu između 1548. i 1589. godine) taj
podatak može tek okvirno da pomogne u otkrivanju približne godine kada
je manastir stvarno sagrađen. Iz toga vremena potiče podatak da je u
Vrdniku patrijarh Pajsije ( I Janjevac, 1614-47) 1627. godine dobio
"Čatovnik s obrazi", tzv. Minhenski psaltir iz Privine Glave i dao ga
uvezati.
Nepoznati osnivači
Zbog svega je veoma teško reći kada je manastir stvarno podignut. No,
bez obzira na sve sasvim je sigurno da je osnovan u vremenu između
kraja XV i početka XVI veka. Budući da se ne zna vreme njegove gradnje
to se još manje zna ko ga je sagradio. Opis fruškogorskih manastira iz
1753. godine pravi dodatnu zabunu navodeći da je "Zdatelj že jego sv.
knez Lazar serbski", odnosno navodi da je osnivač ovog manastira knez
Lazar. No, to je netačan podatak. O manastiru Vrdniku se veoma malo zna
sve do 1697. godine kada su se u njega naselili prebegli monasi iz
Ravanice u Srbiji. Nakon boravka u Sent Andreji (od 1690), ravanički
monasi dobijaju dozvolu da se presele u manastir u Vrdniku koji je u to
doba bio napušten i po svemu sudeći razoren. Uskoro ravanički monasi na
čelu sa kir Dimitrijem dolaze u Vrdnik i imaju šta da vide. Tamo gde je
nekada bio manastir sada je bujala šuma čak u tolikoj meri da je nad
svodovima oštećene crkvene građevine naraslo drveće. Ovakvo teško
stanje nije obeshrabrilo ravaničke monahe i oni su za relativno kratko
vreme osposobili manastir.
No, ni to ne treba preuveličavati. Crkva i konaci su bili veoma
primitivno građeni - od pletera i drveta koje je oblepljeno blatom. No,
to je bilo dovoljno da manastir bude osposobljen za svoju svetu misiju
u narednim vekovima. Kako su monasi iz Ravanice sa sobom doneli i sve
one dragocenosti koje su uspeli da izvuku iz svoga manastira, posebno
mošti kneza Lazara, to se i manastir u Vrdniku od toga doba počeo zvati
Ravanicom. Na neki način, narod je Ravanicu iz Srbije izjednačio sa
manastirom u Vrdniku i dao mu isti naziv - Ravanica. Iz toga doba
verovatno ide i legenda da je Vrdnik zadužbina kneza Lazara. Po popisu
iz 1753. godine vidi se da je crkva od kamena nazidana u znaku krsta,
sa svodom od cigle i pokrivena šindrom od hrastovine. Bila je krečom
okrečena (znači nije bila živopisana), a ni ikonostas se ne pominje.
Nema sumnje da je i u to vreme manastir bio siromašan pa bi i to mogao
da bude razlog što su vrdnički monasi često putovali u Rusiju tražeći
materijalnu pomoć. Ipak, vremenom, najviše zahvaljujući tome što su u
njemu bile smeštene mošti kneza Lazara, manastir je primao sve više
posetilaca, a i novčana pomoć je bila sve veća.
Zbog svega, polovinom XVIII veka počinje se razmišljati o potrebi
izgradnje veće crkve pa su se u tom smeru počele odvijati i pripreme.
Nakon dugog otezanja, 1801. godine počinje da se gradi crkva. Zidao ju
je Kornelije, majstor iz Novog Sada. Međutim, i tu je rad nešto
zapinjao tako da je tek 10. juna 1811. godine crkva završena i
osvećena. Ono što je karakteristično jeste to da se pri izgradnji crkve
strogo vodilo računa da su svi majstori koji su je zidali morali biti
Srbi. Istovremeno sa crkvom nazidan je i zvonik sa četiri sprata. Iste
te godine na Vidovdan prenete su mošti kneza Lazara u novu crkvu. To je
bio izuzetno svečan događaj kome je prisustvovao mitropolit Stefan
Stratimirović (karlovački mitropolit, 1790-1836) koji je stigao u
paradnoj kočiji sa zapregom od šest belih konja. Od tada pa do danas na
građevinskim objektima ima samo nekoliko izmena. Prizemno krilo
jugozapadnog konaka više ne postoji. Na istočnoj strani zaštitna ograda
je takođe uklonjena i zamenjena zaštitnim zidom na kome je veoma lepa
dekorativno izgrađena ulazna kapija. Na južnom krilu konaka barokni
zabat je takođe pretrpeo dosta izmena. Drugih izmena izgleda da nije
bilo. U nekoliko navrata crkva je obnavljana (1885, 1889. itd.), ali to
sve ukupno nije izmenilo njen izgled. Crkva dugo nije bila živopisana i
tek 1853. godine oslikava je Dimitrije Avramović u duhu romantizma.
Selidba moštiju
Ikonostas je izrezbario karlovački duborezac Marko Vujatović (1809-14),
a pozlatio ga je Petar Čortanović. Najlepše su izrađene carske dveri i
Bogorodičin tron. Mnoštvo motiva se prepliće i možete provesti dosta
vremena pokušavajući uhvatiti detalje. Sam ikonostas po svom stilu
jeste prelaz od baroka ka klasicizmu. Ikonostas je između 1851-53.
godine Dimitrije Avramović oslikao u tri zone sa ukupno 42 ikone.
Wihovu lepotu i izražajnost je teško opisati, pa je prava šteta što
zbog visine ikonostasa nećete biti u stanju detaljno pregledati ikone
iz gornjih zona. Ikone na ikonostasu stare crkve slikao je (1743.)
Stanoje Popović u zografskom stilu, a zidne slike u manastirskoj
trpezariji radio je (1771-76.) Amvrosije Janković. U crkvi je dugo sa
desne strane oltara, pod samim prestonim ikonama, ležao kivot od
kiparisa (izrađen 1826. godine) u kojem su počivale mošti kneza Lazara.
Mošti su morale da se u više navrata sklanjaju iz manastira. Tako su
1716. godine zbog opasnosti od Turaka boravile jedno vreme u Futogu.
Ponovo 1848. godine vrdnički monasi moraju da sklanjaju mošti, ovaj put
u strahu od Mađara i to u Klenak. No, tu su boravili tek tri meseca i
onda su ponovo vraćene u Vrdnik. Danas, one više nisu u Vrdniku i
vraćene su u Ravanicu u Srbiju . Ipak, u manastiru postoji jedan komad
moštiju i izložen je u staklenoj posudi ugrađenoj u kivot. Kneževe
mošti su dugo godina bile u starom kivotu koji je donet iz Ravanice.
Godine 1757. sačinjen je novi kivot od drveta, pozlaćen na šest
stubova, s krunom i dvoglavim orlom na vrhu i likom kneza Lazara (dar
Obrada Futožanina). Od 1826. godine mošti se nalaze u kivotu izrađenom
od kiparisa, poklonu mitropolita Stefana Stratimirovića (u njemu su i
danas). Kivot Obrada Futožanina danas možete videti u manastiru Vrdnik
ispred oltara, ali on je prazan, jedino se u malom staklenom prostoru
nalazi deo kneževih moštiju. Od dragocenosti manastir je imao haljinu
kneza Lazara (danas samo komad). Nekada se ona nalazila u crkvenoj
priprati na tetrapodu iznad celivajuće ikone u malom ormariću sa
staklenim vratima. Osim komada moštiju kneza Lazara, manastir poseduje
još i mošti svete velikomučenice Anastasije (III vek), svetinje sa
Hristovog groba, deo moštiju sv. Teodora Tirona (sve izloženo ispred
ikonostasa). Vrdnički manastir je u svakom pogledu izuzetno vredan i
predstavlja jedan od najkapitalnijih na Fruškoj gori. On je dugo bio i
među najbogatijim na Fruškoj gori - 1905. godine poseduje 1696 jutara
zemlje, a 1941. godine ukupno 1420 jutara. Osim komada moštiju kneza
Lazara, manastir poseduje još i mošti svete velikomučenice Anastasije
(III vek), svetinje sa Hristovog groba, deo moštiju sv. Teodora Tirona
(sve izloženo ispred ikonostasa). Vrdnički manastir je u svakom pogledu
izuzetno vredan i predstavlja jedan od najkapitalnijih na Fruškoj gori.
Slava manastira Ravanica je Vidovdan - 28. (15.) juna.
1)(1815-55), slikar i pisac, jedan od začetnika romantizma u srpskom
slikarstvu; izradio ikonostase u Sabornoj crkvi u Beogradu, Topoli,
manastiru Ravanici ...
[size=16px]Manastir ŠIŠATOVAC[/size]
http://img72.imageshack.us/img72/9985/smanjeno05mv0.jpg
Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
Šišatovac čeka neimare
Nekad jedan od najznamenitijih srpskih manastira, u XIX veku stecište
srpske inteligencije, još čeka na popravku i freskoslikare.
Manastir Šišatovac je po mnogo čemu osoben. Najpre po tome što se, za
razliku od drugih fruškogorskih manastira, sasvim sigurno zna kako je i
kada nastao. Izvesno je da je osnovan 1520. godine, a da su osnivači
monasi iz manastira Žiča. Tih godina morali su, kao i mnogi drugi, da
se sklanjaju ispred Turaka u Srem. Pod vođstvom igumana Teofila, monaha
Ilariona i Visariona dolaze u Srem. Tu zatiču jednu malu crkvicu koja
je bila posvećena sv. Nikoli i koju oni nazivaju "Remetsko". Upravo na
tom mestu oni zidaju crkvu posvećenu Rođenju Bogorodice i nazivaju je
Šišatovac.
Kult Stefana Štiljanovića
O toj prvobitnoj crkvi postoji jedan izuzetan dokumenat. U
četverojevanđelju (pisanom 1560. godine od starca Evgenija) u vreme
igumana Teofila, sačuvana je iza poslednjeg lista knjige slika stare
crkve Rođenja Presvete Bogorodice iz 1520. godine. Tu crkvu bez zvonika
podigli su iguman Teofilo i izbegli žički monasi. Nekom igrom sudbine
taj crtež su naručili monasi iz Šišatovca ne bi li sačuvali uspomenu na
staru crkvu koja se trebala rušiti. Ova slika je rađena dosta kasno
(1778. godine) od strane lajtnanta Pavla Dimitrijevića, a u vreme kada
se već zidala nova (današnja) crkva. U to doba u manastiru je postojao
kult sv. Stefana Štiljanovića (videti napomenu 4) u "Očuvan duhovni
portret Evrope" (2), str. 5). U Panagiriku manastira Šišatovac iz 1545.
godine postoji jedan kratak zapis koji kaže: "Ova sveta i božanstvena
knjiga koja se zove Panagirik, manastira Šišatovca hrama Rođenja
Presvete Bogorodice, gde netljene mošti počivaju svetog i pravednog i
divnog Stafana Štiljanovića, srpskog despota". Ako se uzme u obzir da
je Stefan Štiljanović umro tokom 1543. godine (možda čak i kasnije), a
da ga ovaj zapis i 1545. godine već spominje kao sveca može se
konstatovati da je veoma brzo posle smrti proglašen za sveca.
http://img72.imageshack.us/img72/3696/smanjeno02cm0.jpgManastir
Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
je zbog kulta Stefana Štiljanovića imao dosta posetilaca i materijalnih
priloga tako da je dobro stajao što nikako nije moglo izmaći budnom
pogledu Turaka. Stoga tokom 1566. godine oni određuju manastiru iznos
od 26000 akči za obavezu otkupa, a 1000 akči o tadašnjem stanju u
manastiru. Mnoštvo posetilaca je obilazilo mošti Stefana Štiljanovića,
a tokom 1643. godine u manastiru jedno vreme boravi patrijarh Pajsije
(Janjevac, patrijarh srpski 1614-48.) i osim što se poklonio moštima
sv. St. Štiljanovića, napisao mu je Povesno slovo. Nekako u to doba i
opat Bonini ga je posetio (1702) i o njemu je stekao lepe utiske koje
ne krije da navede: "Manastir je jedan od većih u Sremu. Ne računajući
iskušenike i poslugu, u njemu živi 25 kaluđera opštežitelja*. Bogati
su, jer poseduju dobro i plodno zemljište, kako među brdima tako i u
rečnoj dolini, imaju i prelepe vinograde. S leve strane ispod manastira
nalazi se divna česma, gde izvire veoma sveža i zdrava voda. Pravo je
dosta veliki podrum. Ceo je sazidan od četvrtastog kamena, ali je
poluotkriven. Manastir je okružen isključivo stablima raznovrsnog voća.
U njegovoj lepoti se može uživati samo izbliza jer je zaklonjen".
Nadalje opat Bonini navodi da manastir uživa ukupno 1138 jutara zemlje.
''Današnja velika crkva sa zvonikom, posvećena Rođenju Bogorodice, podignuta je 1778.
Kao najveći ktitor zabeležen je šišatovački arhimandrit Vićentije
Popović, kasniji vršački vladika, a znatniji priložnici bili su Jovan (junak Slakamenske bitke) i Josif Monasterlija...''
Jovan Monasterlija je u Slankamenskoj bitci 1691. predvodio Srpsku
miliciju od 3.600 konjanika i 6.400 pešaka. Prvi su upali u turski
logor, zarobili 34 ratne zastave i presudno doprineli velikoj pobedi
austrijske vojske.
Mogu da zamislim da je sadašnja crkva podignuta na drugom mestu, tj. ne
na istom gde je bila prethodna, koja je, kako se kaže u citatu, bila
''zaklonjena''.
Na to navodi i činjenica da je crkva manastira Šišatovac jedina među
fruškogorskim manastirima koja je na istaknutom položaju, vidljiva
izdaleka sa svih strana.
Ja to mogu da povežem (bez ikakvog oslanjanja na istorijske činjenice)
sa kultom Stefana Štiljanovića, koji je bio tako veliki zbog njegovih
borbi protiv Turaka; priložnikom Monasterlijom i njegovom velikom
junaštu u pobedi nad Turskom koja se morala povući iz Srema nešto pre
izgradnje; Izbor mesta i izgleda crkve kao osećaj oslobodjenosti od
skrivanja crkava i manastira a i kao izraz ponosa i prkosa pobednika.
http://img72.imageshack.us/img72/9482/smanjeno01eo8.jpg
Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
Zvonik se vidi iz dobrog dela Ravnog srema.
Prilog Vuka Isakoviča
Prvobitna crkva nije sačuvana i brzo je srušena, tako da se već u
vizitaciji iz 1753. godine navodi samo nova crkva sagrađena 1634.
godine. Tako Opis navodi da je nova crkva sagrađena od kamena, ima dva
kubeta i da je pokrivena novom hrastovom šindrom. Nedugo potom sagrađen
je 1742. godine novi četvorospratni zvonik kvadratnog preseka prilogom
Vuka Isakoviča (glavni junak "Seoba" M. Crnjanskog).
http://img72.imageshack.us/img72/4494/smanjeno08yv9.jpgKako
Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
je crkva izgledala u to doba (kraj XVII veka) može se videti na maloj
ikoni rađenoj na drvetu gde je crkva prikazana kao veoma skromna
građevina sa dve kupole i slobodnom zapadnom fasadom. U doba vizitacije
unutrašnjost crkve je bila u prilično lošem stanju jer su neke freske
pootpadale. Navodi se da u crkvi postoji ikonostas (danas se o njemu ne
zna skoro ništa). U manastiru boravi ukupno 13 monaha, 5 đaka, 13
slugu, 12 prnjavoraca. Tokom 1749. godine podignuta je i grobljanska
kapela oblika jednobrodne crkvice sa četiri prozora i vratima,
trougaonog zabata i drvenog zvonika na zapadnoj strani. Iz tog vremena
je ostao prikaz crkve na graviri Hristofora Žefarovića (vidi napomenu
6) u nastavku Jazak-arhitektonski biser (3), str. 7) iz 1753. godine
gde je prikazan sveti St. Štiljanović sa krunom na glavi i skiptrom u
desnoj ruci. U medaljonu sa njegove desne strane prikazan je grad
Morović, dok je u medaljonu sa njegove leve strane manastir Šišatovac.
Lik sv. St. Štiljanovića je pomalo idealizovan i veoma podseća na
Brankoviće.Crkva koju mi danas poznajemo podignuta je u vremenu od
1758. do 1778. godine. Ono što na njoj odmah privlači pažnju jeste
njena veličina koja prelazi u monumentalnost, tako da i po tome odstupa
od ostalih daleko manjih fruškogorskih manastirskih crkava. U njenoj
arhitekturi ne samo da potpuno preovlađuje barok, već i to što su njeni
prozori (njih 9) izrađeni u gotskom stilu, što je čini se jedini primer
takve gradnje na Fruškoj gori. Crkva je oslikana od strane Grigorija
Davidovića Obšića iz Čalme. Crkvu je majstor oslikao u potpunosti "od
pjevnica do verha svoda". Godinu dana kasnije on je oslikao i
ikonostas. Danas se o šišatovačkom ikonostasu zna tek onoliko koliko to
dopuštaju slučajno sačuvane fotografije i svedočenja savremenika.
Karakteristično za njega jeste to da je spadao u retke oltarske
pregrade koje su bile zidane. Sastojao se iz tri horizontalne zone
(prestone ikone, praznici i medaljoni). Skoro sve ikone su bile
oslikane na gipsanoj podlozi. Nažalost, sačuvane su samo carske dveri
sa predstavom Blagovesti. Inače, manastir je tokom XVIII i XIX veka
imao svoj procvat. Posećuje ga pećki patrijarh Pajsije (1633/34),
patrijarh Maksim (1666), Arsenije III Čarnojević (1702), episkop
temišvarski Nikola i bački Sofronije (1726), mitropolit Vićentije
Jovanović (1733), Arsenije IV (1745). Tokom XIX veka tu su Lukijan
Mušicki, Vuk Karaxić, P. Šafarik i F. Miklošić**. U celini, današnji
ostaci ovoga manastira (i pored delimične popravke) predstavljaju
impozantnu sliku. Ne možete a da se ne divite veličini koju manastirska
crkva ima, ali isto tako ne možete izbeći i mučni utisak nad ljudskom
glupošću kada uđete u unutrašnjost crkve. U njoj osim golih zidova nema
više ništa, tek tu i tamo na zidu poneki ostatak freske koju vreme ili
ljudski vandalizam nisu izgrebali ili naružili. Ogromni unutrašnji
crkveni prostor danas je prazan, a pod njegovim svodovima umesto da
lebdi crkveno pojanje, molitva i miris tamjana, čuju se golubovi.
- naišao sam na sledeći tekst o razaranju manastira:
''Tokom Drugog svetskog rata u šišatovačkim konacima je bila
stacionirana manja ustaška jedinica. Posle njenog povlačenja manastir
su držali partizani, koji su u kripti, na zapadnoj strani crkve, imali
spremište oružja i municije. Prilikom povlačenja, 16. jula 1942,
partizani su zapalili krovove manastirskih konaka.
Šišatovac je nekoliko puta bio artiljerijska meta nemačke vojske i
ustaša. Prilikom paljbe srušen je i monumentalni zvonik. Ceo
manastirski komlleks je miniran 16. jula 1944. Učinila je to nemačka
Hipo jedinica uz pomoć ustaša. Eksploziv je stavljen ispod stubova
nosača kubeta, pa je ceo gornji deo crkve obrušen. U crkvi je tom
prilikom većim delom bio uništen ikonostas i zidni živopis.
http://img72.imageshack.us/img72/2973/smanjeno04pk8.jpghttp://img72.imageshack.us/img72/9700/smanjeno03eq1.jpg
Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
Mnogi
predmeti iz fruškogorskih manastira i crkava istočnog Srema koji su se
nalazili u Zagrebu, 1946. godine su, na traženje SPC i zaslugom
Radoslava M. Grujića, vraćeni u Patrijaršiju, a sačuvane knjige u
Patrijaršijsku biblioteku, među njima i "Šišatovački apostol". Zbog
svoje delatnosti tokom Drugog svetskog rata (zbrinjavanje srpskih
izbeglica i spasavanje srpskih svetinja, među kojima i moštiju kneza
Lazara, cara Uroša i Stesrana Štiljanovića), komunisti će profesora
Radoslava M. Grujića kazniti udaljenjem sa Univerziteta i lišavanjem
srpske nacionalne časti.
Manastir koji su tokom rata rušile ustaše, Nemci i partizani, posle
rata je dokrajčila komunistička vlast. Godine 1951. dve zemljoradničke
zadruge su za zidanje svojih objekata odnele preostali građevinski
materijal sa porušenog manastira. Manastirski konaci su srušeni do
temelja organizovanim omladinskim radnim akcijama, dok su meštani
potpuno uništili freske u manastirskoj crkvi. U tome su im pomagali i
meštani okolnih sela, najviše iz Ležimira.
Neznatna obnova šišatovačke crkve preduzeta je 1970 -71, kada je izidan deo zvonika i postavljena kapa na ovom delu crkve.
http://img72.imageshack.us/img72/1156/smanjeno06ye5.jpgVidi
Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
se da je obnova manastira daleko odmakala. Južno krilo konaka (belo)
bilo je tog izgled i 2004. Istočno krilo je u gradnji. Slikano 2007.
Od 1991 do 1995. završenaje većina radova na statičkoj sanaciji hrama.
Sazidani su novi lukovi i svodovi, novo kube, krov, nove kape zvonika,
novoizgrađeni krov je pokriven bakarnim limom.''[/]
Stecište inteligencije
Možda je najpoznatiji period od 1812. godine kada je u Šišatovcu
boravio Lukijan Mušicki (arhimandrit) koji je uspeo da od manastira
napravi stecište najznačajnije srpske inteligencije toga doba: Vuka
Karadžića, Jakova Gerčića, Petra Ivanovića Kepena i drugih. Mušicki je
iz Šišatovca otišao 1827. godine. Manastir je svakako veoma bogat sa
1296 jutara zemlje (1905. godine), a neposredno pred II svetski rat on
poseduje 1182 jutra.
Slava manastira Šišatovac je Mala Gospojina - 21. (8.) septembra.
* Kinovija (gr. koinos bios, zajednički život) ili opštežitije,
manastir u kome se strogo provodi monaški princip: da niko ne može
imati ništa svoga posebnoga već da je sve zajedničko i sva bratija
živi, hrani se i odeva u manastirskoj zajednici. Suprotno: Idioritmija
(gr. idios rhythmos, sopstveni, lični život) ili osopština. (R. Grujić,
"Azbučnik SPC", BIGZ, BG, 1993. str.122, 91)
**Maksim (Skopljanac), patrijarh srpski (1656-73); Nikola
(Dimitrijević), episkop temišvarski (1728-44); Sofronije (Tomašević),
episkop bački (1718-30); Arsenije IV (Jovanović-Šakabenta), patrijarh
srpski (1725-48 ); Miklošić, Franc (1813-91), slovenački slavista, kod
njega učili Đ. Daničić i Vatroslav Jagić.
kaže:
Nažalost, napomena na koju se u tekstu upućuje i koja verovatno
govori o Stefanu Štiljanoviću nije u tekstu. Dodajem zato kretku noticu
koju sam ja uneo uz moje fotografije o posetama Šišatovcu.
Stefan Štiljanović bio je knez rođen u Paštrovićima (Crnogorsko
primorje oko Budve i Petrovca na moru) a od 1498. bio je istaknuti
vojskoviđa protiv Turaka u Slavoniji i Sremu na strani Habsburga i
Jovana Zapolje, pretendenta na Ugarski presto.
Njegovoj hrabrosti divio se i sam sultan.
Šišatovački monasi su doneli mošti iz Šikloša (u Mađarskoj) a bile su do 1941. u Šišatovcu. [/]
Slike su iz 2004. i 2007. U poslednjem prolasku nisam imao prilike da zađem u crkvu i ne znam kakvo stanje je bilo.
http://img72.imageshack.us/img72/4643/smanjeno07ox6.jpgDo
Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
Šišatovca se dolazi iz Sremske Mitrovice preko Ležimira, ili
Partizanskim putem od Iriškog Venca, odnosno, od Novog Sada pored
Beočina, zatim preko Suseka, Luga i Sviloša, pa preko Partizanskog puta.
[size=16px]Manastir BEŠENOVO [/size]
Ostaci manastira se nalaze na južnim padinama Fruške
Gore u neposrednoj blizini naselja bešenovski Prnjavor. Manastir je
potpuno razrušen krajem Drugog svetskog rata a posle rata i ono malo
što je ostalo razgrađeno je od strane vlasti i meštana. Manastirska
crkva bila je posvećena sv. Arhanđelima. Manastir je prema predanju
osnovao srpski kralj Dragutin, međutin najčešće pominjan datum
osnivanja je 1467, kada je prema jednom izgubljenom zapisu, crkva
oslikana. U turskim zapisima manastir se pominje 1545. kao i u kasnijim
zapisima. Bešenovska crkva, iako prepravljana tokom 19. i početkom
20.veka zadržala je oblik sakralne građevine raškog tipa sve do svoga
razaranja.I konaci izgrađeni između 1730-1771. potpuno su danas
razoreni. U opisu manastira iz 1753. kaže se da su crkva, konaci, zidne
slike veoma stare ali dobrog kvaliteta. U manastirskoj crkvi zabeležena
su dva ikonostasa. Drugi, poslednji ikonostas slikao je Stevan Aleksić
1908. Delovi oba ikonostasa čuvaju se u muzeju Srema u Sr.Mitrovici.
[img width=405 height=480]http://img32.imageshack.us/img32/1300/06manastirbesenovoizgle.jpg[/img]
Prema predanju, manastir Bešenovo, čiji se ostaci
nalaze na južnom obronku Fruške gore, uz potok Čikoš, osnovao je srpski
kralj Dragutin krajem XIII veka. Posvećen je sv. arhanđelima Mihailu i
Gavrilu (8/21. novembar). Drugi podaci o osnivanju dovode se u vezu sa
polovinom XV veka, kad se pominje 1467, zapisana na zidu kao godina
oslikavanja manastirske crkve. No, prvi siguran podatak o postojanju
manastira nalazi se u najstarijem turskom popisu Srema (1546), kao i
kasnije tokom XVI veka.
http://img106.imageshack.us/img106/5...njeno04ke7.jpg
U prvom planu se vide ostaci zida - temelja od južnog krila konaka; improvizovana kapelica je u hladu desetak metara od zidina.
Kada je manastir Vitovnica kod Požarevca - Petrovca
na Mlavi stradao od Turaka, njegovi kaluđeri su sa najvrednijim
liturgijskim predmetima prebegli u manastir Bešenovo. Među tim
predmetima su bili i Četvorojevanđelje, koje je 1557. okovao Kondo Vuk,
te srebrna čaša iz 1662, delo kujundžije Luke (ove dragocenosti čuvaju
se u Muzeju SPC u Beogradu). Celo XVII stoleće karakteristično je po
nemaštini, o kojoj svedoče zapisi o odlascima bešenovačkih kaluđera u
Rusiju radi prikupljanja milostinje (1628, 1648, 1670, 1671). Godine
1656. obnovljene su kelije i trpezarija.
Na osnovu vizitacijskog popisa iz 1753, u kojem je
detaljno opisana manastirska crkva, zna se da je građevina zidana od
opeke, ali se vreme izgradnje ne pominje. U istom popisu govori se i o
trostranim manastirskim konacima, za koje je navedeno da su na južnoj
strani podignuti 1730. i da su građeni opekom, dok se za konake sa
severne i zapadne strane samo kaže da su stari. U popisu je naveden i
stari ikonostas, koji je 1770, po svemu sudeći, delimično zamenjen
ikonama Vasilija Romanoviča. On je od 1907. do 1909. zamenjen
ikonostasom za koji je ikone radio Stevan Aleksić, koji je u istom
periodu radio i zidne slike u unutrašnjosti crkve.
Za manastirsku trpezariju Aleksić je sačinio monumentalnu istorijsku
kompoziciju - „Spaljivanje moštiju sv. Save" (ulje na platnu, 1909).
Posle Drugog svetskog rata ova slika dospela je u Gradski muzej u
Vukovaru, u Bauerovu zbirku, U vreme pomenutog popisa manastir je imao
13 monaha i 12 porodica prnjavoraca. Hram je bio snabdeven ukrašenim
srebrnim i pozlaćenim stvarima, odeždama od svile, kadife, brokata i
atlasa. Od knjiga imao je 22 srpska rukopisa među kojima tri okovana
jevanđelja, 12 mineja i četiri prologa, te 52 knjige ruske i druge
štampe. Ikona je bilo 46. Manastir je imao pokućstvo, bakarne i
gvozdene sudove i burad za vino. Od ekonomskih zgrada bile su kačara,
dve vodenice i dve česme. Što se dokumenata tiče, manastir je u to doba
posedovao šest carskih privilegija i četiri "parčeta" od sultana i
vezira.
Fotografije su iz 2006.
Drugi važan popis (1771) svedoči o postojanju visokog zvonika
izgrađenog u sklopu novopodignutog zapadnog krila konaka. Prve pouzdane
podatke o kapeli u zvoniku, posvećenoj sv. Kiriku i Juliti, čije su
mošti čuvane u ovom manastiru (u kivotu načinjenom 1773), pružaju
zapisi na unutrašnjem i spoljašnjem zidu kapele iz 1783. Oni govore o
živopisanju zidova kapele koje je, kako se navodi u zapisu, izveo
Kuzman Kolarić, ktitorstvom Novosađanina Trifuna Jovanovića, u vreme
igumana Silvestera. Ikonu s predstavom sv. Kirika i Julite manastiruje
1766. poklonio slikar Dimitrije Bačević.
U literaturi se često navodi da je Kuzman Kolarić (Kosma, kako piše na
kapeli) naslikao 1786. ikonostas manastirske crkve. Međutim, jedan
objavljeni zapis, na osnovu kojeg se ovo tvrđenje prenosi, stajao je na
ikonostasu manastirske crkve, ali se ne odnosi na slikarski rad na
ikonostasu, već pominje da "semu kivotu molerskago hudožestva ktitor
bist blagopočteni gospodin Luka Kukić, žitelj šanca Laćarka", što bi
značilo da je u pitanju slikana dekoracija kivota u kojem su čuvane
mošti svetih mučenika Kirika i njegove majke Julite. Nztpisje iz 1786,
a zanimljivo je i značajno da je slikar signaturu ostavio latiničnim
slovima: Kosman Kollarisc moller.
Iako prepravljana u XIX i početkom XX veka, crkva manastira Bešenova
zadržala je u osnovi svoj prvobitni oblik jednobrodne građevine raškog
tipa sve do rušenja manastira u bombardovanju 1944, a do tada su
pozicije tornja, crkve i konaka ogradnog zida sa istoka crkve ostale
iste, o čemu svedoči nekoliko fotografija snimljenih između 1885. i
1940. Ostaci Bešenova razgrađeni su neposredno posle rata. Manastir do
danas nije obnovljen, ali je otkrivena osnova crkve i konaka, čime je
ustanovljeno da je bešenovačka crkva bila krstoobrazne osnove,
pravougaonih pevnica i spolja i iznutra, i poligonalne apside. Oltar je
bio na svod. Crkva je imala samo jedan ulaz, sa zapada: „vrata jedna
oraova sedefom nakićena".
Tokom rata manastir je najpre samo opljačkan. Zatim
su se smenjivale ustaške i nemačke najezde, a i jedinice NOV. Zato je u
nekoliko navrata paljen, rušen, miniran, i konačno, 1944. bombardovan.
Nemačko vazduhoplovstvo ga je potpuno razorilo. Manastirske starine i
dragocenosti raznesene su i delimično izgubljene zauvek. Sačuvani su
delovi sa dva ikonostasa i nekoliko knjiga. Čuvaju se u Muzeju crkvene
umetnosti u Sremskoj Mitrovici.
Cigle i kamen su korišćeni za izgradnju zadružnog doma u selu.
http://img106.imageshack.us/img106/1...njeno03gf0.jpg
Manastir Bešenovo Манастир Бешеново
Priliku da sednete ispod ovako stare lipe retko će te imati.
Do Bešenova se stiže putem od Malih Radinaca
(zapadno od Rume) do Crvenog Čota na Partizanskom putu; odnosno od
Iriškog Venca i Crvenog Čota.
[size=16px]Манастир ГРАДАЦ[/size]
Манастир Градац је подигнут 1268. године. Задужбина је краљице Јелене Анжујске, принцезе француског порекла, а жене краља Уроша.
У средњовековном простору манастира сачуване су две цркве и остаци монашких зграда распоређених уз оградни зид.
Главна
манастирска црква, посвећена Богородичином празнику Благовести, је
најранија грађевина у Србији у којој је готика изражена у већој мери.
Спој византијских и романичких утицаја који одликује архитектуру рашке
групе цркава присутан је и овде, али обогаћен многим новим решењима
облика, конструкције и украса, блиских градитељству Запада, где је
готика у то време већ увелико била владајући стил. Основа плана као и
романоготичке и готичке појединости украшавања фасадеБогородичине цркве
имају сличности са Студеничком црквом.
Nastavak
Назив
места био је познат и пре оснивања истоименог манастира у 13. веку,
највероватније зато што је ту постојала тврђава или њени остаци.
Архиепископ Данило II у животопису краљице Јелене напомиње да је она
изградила цркву “ на месту званом Градац ”. На узвишењу изнад
манастира, које мештани зову Петров крш, одакле се стеновит терен
окомито спушта до западног дела средњовековне монашке насеобине, налазе
се остатци грађевине са два одељеља. Могуће да се ради о византијском
утврђењу из VI века, у чијем је подножију, на месту каснијег
средњовековног манастира, постојала црква.
Богородичина
црква у Градцу је једнобродна грађевина са куполом. Лађу цркве чине три
одељка: припрата, наос и олтарски простор. Уз припрату су озидане две
капеле, а управно на централни простор храма, краци трансепта образују
простор певница.
Припрата је шира од главног дела цркве, а над припратом конструкцију
чини крстасти свод са ребрима, која имају конструктивну улогу и блиска
су раноготичком стилу.
Када сте у цркви, наос одаје утисак много веће
пространости но што очекујете гледајући цркву споља. Снимак је са сајта
манастира.
Наос цркве има два дела: западни и средњи травеј над којим је
конструисана купола. Ова два дела су у основи јединствен простор,
раздвојен двостепеним пиластрима, на чије се најистакнутије делове
наставља попречан полукружни лук.Оваква отвореност према средишњем
простору, позната у једнобродним старијим храмовима, обележила је епоху
рашке монументалне архитектуре.
Уз подужне зидове травеја, испод пода, смештене су две гробнице, а над
њима мермерни саркофази, са јужне стране је ктиторска гробница, а гроб
и саркофаг на северној страни је припадао највероватније неком од
блиских рођака краљевске породице.
Над средишњим травејем издиже се сасвим особена кришкаста купола на
осмоугаоном тамбуру, иначе веома заступљени у архитектури Запада. Наос
цркве са певницама најбоље је осветљен простор у српској сакралној
средњовековној архитектури, тамбур има осам прозора а на бочним
зидовима налазе се бифоре.
Олтарски простор се састоји од троделног источног травеја и три апсиде
на истоку. Одвојен је од наоса са два пиластра и два ступца , између
којих је смештена мермерна олтарска преграда.
Фасаде
су биле омалтерисане белим малтером, фине стуртуре и добро углачане.
Портал и сви прозори, осим оних на тамбуру имају беле мермерне
оквире.Особеност фасада су четири контрафора. Подстрешја кровова су
украшена слепим аркадама ослоњеним на конзолице, а на угловима на
лезене. Градачке аркаде имају обележја протоготике, какве постоје на
јерусалимским светилиштима.
Црква има четири портала. Западни портал је најбогатије обрађен у стилу
готике. У Италији су у XIII. веку посредством монашких редова највише
грађени портали са луковима преломљеним у темену.
nastavak
http://img406.imageshack.us/img406/1108/0dsc5829ys1.jpg
Manastir Gradac Манастир Градац
Изнад улазног портала је најбоље очувана фреска Благовести, коме је храм и посвећен.
Сви прозори на главном делу цркве су двојни. Најсложенији и најлепши прозори су на западној фасади цркве и на олтарској апсиди.
Упечатљивом архитектонском украсу градачке цркве не може се поуздано
утврдити ни јединствен узор ни следбеник. Њене готичке особености нису
имале утицаја на развој архитектуре у Србији.
Стабилна
ситуација у земљи краља Уроша, економски напредак, релативно добри
односи са суседима и централизација власти погодовали су развоју
културе и уметности. Политичке прилике у православним земљама
Средоземља допринеле су да Србија XIII века буде једини прави наследник
сликарства Византије. Сликари су долазили из најпознатијих уметничких
радионица Цариграда и Солуна, ретко су били из домаће средине, и радећи
за српске владаре и црквене великодостојнике остварили су дела
врхунског уметничког домета.
(Фотос са сајта манастира.)
Фреске у градачкој цркви, довршене око 1275. године, само су делимично
очуване: у наосу неколико сцена из еванђелског циклуса, у припрати
фрагменти циклуса Богородичиног живота: на западном зиду молитва Свете
Ане у врту, Сусрет Јоакима и Ане, Рођење Пресвете Богородице и Миловање
Богородице, и на северном зиду Ваведење Пресвете Богородице. а испод
преломљених лукова на западном зиду, изнад улаза у наос биле су велике
фигуре Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила.
(Фотос са сајта манастира.)
Сликарство наоса, на златној позадини са имитацијом мозаика, рађено је
по угледу на сопоћанско, док је распоред сцена скоро исти као у
Студеници; Успење Пресвете Богородице је на северном зиду. На јужном
зиду је фреска Рођења Христовог, с детаљима догађаја од Рођења до
Бекства у Египат. На луку јужне певнице делимично је очуван лик
старозаветног пророка Гедеона. Живопис је монументалног стила, осим
ових сцена на јужном зиду, које су наративног карактера. Сликарство
Градца представља последњи одблесак велике сопоћанске уметности,
наговештавајући продирање новог стила епохе Палеолога.
Темељи манастирских грађевина западно од цркве,
Западно од ове цркве откопани су темељи кружне поросторије, која би
могла бити темељ крстионице, мада нису пронађени никакви елементи-
водонепропустљив малтер, уређаји за довод и одвод воде и друго- који би
ову предпоставку потврђивали.
Градац
смо посетили половином септембра по тмурном дану са облацима који су
били над околним брдима. Стицајем околности поново смо били у том крају
почетком октобра и дошли да направимо снимке и по лепшем времену. У том
другом обиласку, поред западног уаза у цркву затекли смо археолошке
радове. Види се плава цирада која штити откопано.
Испред
Богородичине цркве пронађени су темељи старијег храма. Зид његове
апсиде лежи испод прага главног портала богородичине цркве. Храм је био
једнобродан, са апсидом на истоку, полукружном споља и изнутра.
Једна од надгробних плоча око цркве.
О времену настанка најстарије цркве у Градцу може се размишљати само на
основу њеног плана. Изградња протезиса у западном делу цркве упућује на
време пре средине VI века, осим тога у V и VI столећу подигнут је и
највећи број крстионица, нарочито у Јустинијаново време је сакрално
градитељство имало замаха.
Чињеница
да је краљица Јелена, образована жена, на српском двору провела животни
век, имала је широког утицаја на образовање и културу. При манастиру је
основала прву девојачки школу у којој су се образовале српске племкиње.
Црква Св. Николе је поред звoника.
Црква Св. Николе сликана са источне стране.
Црква Светог Николе је једнобродна цркава са правоугаоном апсидом, што
је део градитељске школе Приморја. Ђ Бошковић је истакао да је ово тип
католичке монашке цркве, који су донели на наше подручје вероватно
фрањевци, а у Градцу је јединствен случј његове примене у српским
православним манастирима.
Унутрашњост цркве Св. Николе.
(Горњи текст је су изводи са сајта манастира Градац)
nastavak
Manastir je za vreme turske vladavine uglavnom bio bez monaha a zatim i
bez krovnog pokrivača na crkvi koji je odnet. Godine 1910. je
postavljen zaštitni krov na manastirsku crkvu, tokom 1963—1975.
izvršena je potpuna rekonstrukcija glavne crkve, unutrašnjost hrama je
bila u velikoj meri sačuvana.
http://img73.imageshack.us/img73/612...radac09ah0.jpg
Od 1982. je počela izgradnja konaka i manastir je ponovo oživeo,
tadašnji iguman bio je shijarhimandrit Julijan Knežević (1918—2001).
Манастир Градац је на нас оставио утисак врло стручно естетски обликоване и врло лепо одржаване целине.
Манастир је сада женски.
Даље од манастирске цркве се види село Градац.
Последњи поглед на манастир пре но што пут зађе за окуку.
Манастир је на уздигнутој заравни изнад Градачке реке, поред села
Градац, око 12. км од Брвеника који је на Ибарској магистрали, око 60
км од Краљева и 10 од Рашке. Постоји и пут кроз Голију ка Ивањици али у
време наше посете, по речима мештана, није био у најбољем стању на
једном делу.
[size=16px]Manastir KOVILJ[/size]
U blizini Novog Sada na Dunavu u mestu Kovilj, rodnom mestu Laze
Kostica, nalazi se ovaj istoimeni manastir.Kada se sidje sa auto puta
Beograd-Novi Sad i udje u Kovilj ide se do kraja sela i sa leve strane
nailazite na manastir opasan zidom.Po predanju manastir je osnovao
Sveti Sava u 12. veku i crkva je posvećena arhangelima Mihajlu i
Gavrilu.
Ovo je danas jedna od najvećih crkava u Vojvodini.Gradjena je od kamena
u raškom stilu sa elementima baroka.Osam stubova deli hram na tri
dela.Na srednjem delu hrama nalaze se dve kupole, spolja osmostrane a
iznutra okrugle. Velike kalote pokrivaju srednji deo crkve što je u
crkvama velika retkost. Današnji ikonostas je radio Aksentije Marodić
1871.god.u duhu italijanske renesanse. Prvobitni ikonostas radio je
čuveni majstor Teodor Ilić-Češalj 1707.god.ali je on stradao u požaru.
Crkva je stradala ravno šest puta.Tokom Drugog svetskog rata stradala
je i manastirska riznica.Crkva je danas u veoma lošem stanju i zahteva
temeljnu restauraciju.U sklopu manastira je mala kapelica posvećena
Svetoj Petki kao i velika kapela posvećena Atonskim Svetiteljima na
Svetoj Gori. Na mestu starog konaka zida se novi sa novim zvonikom.Do
završetka novog zvonika zvona su sklonjena sem jednog koje je
postavljeno u dvorištu radi obavljanja službe.
Manastir je aktivan, muški i o njemu brinu monasi.
Na 14 ha manastirske šume postavljen je pčelinjak sa blizu 200 košnica,
okružen brestom, drenom, džanarikom (ringlovom), trnjinom, glogom,
gledičijom i drugim rastinjem, što omogućava dobar rani razvoj i
prolećnu pašu.
Godinama je manastir Kovilj bio odredište brojnih mladih ljudi koji su
tražili pomoć u nastojanju da se izvuku iz pakla narkomanije. Monaško
bratstvo ih je primalo otvorena srca i hrabrilo da krenu putem
izbavljenja, ali je onaj presudni korak "duhovni i fizički raskid s
dotadašnjim načinom života" neretko izostajao. Manastir nije imao
mogućnosti da nevoljnicima obezbedi dugotrajan boravak u ovoj
okrepljujućoj sredini, što je umnogome uticalo i na konačan ishod borbe
sa opojnim drogama. U takvoj situaciji, jedino rešenje je bilo da se
obezbedi dodatni prostor za smeštaj ovih ljudi, pa je tako došlo i do
formiranja zajednice na jednom čenejskom salašu, na kojem ovisnici žive
i rade pod nadzorom sveštenika, ali i drugih stručnih lica.
http://img231.imageshack.us/img231/1103/0male01.jpg
Manastir Kovilj Манастир Ковиљhttp://img231.imageshack.us/img231/2323/0male08.jpg
Manastir Kovilj Манастир Ковиљ
nastavak
Stavljam
i ovu od pre izgradnje konaka i zvonika jer više nije izvodljivo sa
običnim objektivom slikati crkvu iz tog ugla pošto je razdaljina
premala.
http://img178.imageshack.us/img178/8...age0005zk5.jpg
Manastir Kovilj Манастир КовиљI ova je pre izgradnje konaka i zvonika.
http://img55.imageshack.us/img55/8638/0male05.jpg
Manastir Kovilj Манастир КовиљOvo je izgled od 2006-7.
http://img178.imageshack.us/img178/3...age0007wy4.jpg
Detalj unutrašnjosti pre početka obnove.
http://img178.imageshack.us/img178/5...age0006zn8.jpg
http://img55.imageshack.us/img55/8742/0male11.jpg http://img55.imageshack.us/img55/9576/0male13.jpg
Manastir Kovilj Манастир КовиљUnutrašnja obnova je bila u toku 2007-8.
http://img178.imageshack.us/img178/4...age0009qv4.jpg
U sklopu obnove izgradjeni su i ovakvi objekti sa očiglednom turističko-komercijalnom namenom. Po mom ukusu nije!
http://img178.imageshack.us/img178/4...age0001zf2.jpg
Manastir Kovilj Манастир Ковиљ
nastavak
Kapelica
je slikana pre nekoliko dana - aprila 2008. Ona ne pripada manastiru
nego je to Vodica sa kapelom Sv. Petke koja postoji kao kultno mesto
verovatno još od XVIII veka.
http://img231.imageshack.us/img231/82/0male03.jpg
Manastir Kovilj Манастир Ковиљhttp://img231.imageshack.us/img231/4853/0male10.jpg
Na mestu na kome je sada nadgrobni spomenik, u senci pored crkve na jednoj slici iznad, je bila prethodna, manja crkva.
http://img55.imageshack.us/img55/8874/0male35.jpg
Manastir Kovilj Манастир КовиљZvonik
neke nove arhitektonske forme sada dominira. Nije isključeno da su i
starovremenskim prolaznicim tada novi i moderni barokni zvonici na
manastirskim crkvama 'boli oči'. Možda ću se i ja vremenom priviknuti.
http://img231.imageshack.us/img231/7154/0male02.jpg
Manastir Kovilj Манастир Ковиљhttp://img231.imageshack.us/img231/6934/0male30.jpg
Manastir Kovilj Манастир Ковиљhttp://img91.imageshack.us/img91/104/0male33.jpg
Manastir Kovilj Манастир Ковиљhttp://img91.imageshack.us/img91/3009/0male34.jpg
Manastir Kovilj Манастир КовиљPogled sa autoputa
Manastir Kovilj
Манастир Поганово
http://img248.imageshack.us/img248/9...ot10254.th.jpg
Uploaded with ImageShack.us
http://img682.imageshack.us/img682/9...ot10255.th.jpg
Uploaded with ImageShack.us
http://img22.imageshack.us/img22/5641/pirot10257.th.jpg
Uploaded with ImageShack.us
У клисури реке Јерме властелин Константин је, већ у време сукоба са Турцима непосредно пред губитак државне независности, основао манастир са црквом посвећеном св. Јовану Богослову. Храм је грађен као триконхос сажете основе, са седмостраним тамбуром куполе. Над припратом је спратна јединица, а над њом четворострана кула звонара. Начином преласка из квадратне основе у прстен куполе погановска црква показује специфична конструктивна решења, ћелијастим зидањем ломљеним каменом и опеком остварена је декоративност, док је секундарна пластика веома скромна, нетипична за грађевине моравске скупине. Црква је живописана тек 1499, док је припрата остала без сликаног украса. Својом иконографском садржином зидне слике откривају високу богословску обавештеност како наручилаца тако и сликара, а према сликарским квалитетима приписују се значајној и плодотворној сликарској радионици која је образовање стекла у Костуру. Изузетна двострана икона с краја XIV века и иконостас из 1622. чувају се у Софији. Трем пред црквом и грађевине у порти свој данашњи живописни изглед дугутују великој обнови из 1876. Имајући Поганово за узор, у познојим временима се у овој области оформила читава скупина цркава које понављају карактеристичне елементе архитектуре прототипа. Конзерваторски и рестаураторски радови на цркви, мутваку и конаку изведени су између 1966. и 1974.