Познати хемичари

http://razbibriga.net/imported/2011/...adjusted-1.jpg

Алфред Нобел

Алфред Нобел (1833-1896.), шведски хемичар, проналазач који је створио динамит,
детонаторску кутију… и још 353 изума, познат је као “геније зла”!

Нобелов отац био је инжењер који много путовао. Породица се преселила у Русију
1842. (где је Нобелов отац надгледао производњу подводних мина које је сам
измислио) и где су Алфреда подучавали приватни учитељи; његове студије су
обухватале хемију и пет савремених језика.

Радио је у очевој фабрици и занитересовао се за експлозив-нитроглицерин. Овај
веома осетљив експлозив успео је да стави под контролу и управља њиме.
Пронашао је детонатор или фитиљ за ту врсту експлозива, што је тад било
револуционарно. Ипак му је као жртва радова, најмлађи брат настрадао од
експлозије. После јос неколико несрећа, Нобел успева да укроти нитроглицерин
тако што од њега прави динамит који је стабилизован. било је то откриће века.
Проналском динамита Нобел је стекао огроман иметак.

Његови проналасци су били разноврсни и покривени са 355 патената. Елемент са
редним бројем 102 је по њему добио име нобелијум.

Алфред Нобел умро је 10. децембра 1895. године у Сан Рему. Огромно богатство
оатавио је човечанству.

Алфред Нобел је у свом тестаменту одредио да се годишња награда додељује за
достигнућа у физици, хемији, медицини, књижевности и за допринос миру.
Нобелова награда носи име по оснивачу, Алфреду Нобелу и најпрестижнија је
награда која се може добити.. Сваке године Нобелова награда се уручује
научницима, уметницима, добротворима, политичарима… свима онима који су
својим истраживањима допринели огромном развоју нашег човечанства. Прва
Нобелова награда додељена је 1901. године.

Иво Андрић је наш једини добитник Нобелове награде за књижевност 1961. године.

http://razbibriga.net/imported/2011/..._working-1.jpg

Вилијам Ремзи

Вилијам Ремзи рођен је 2. октобра 1852. године у Глазгову. Студирао је на
универзитету Глазгов под вођством Томаса Андерсона. После тога одлази на
студије у Немачку на Универзитет у Ерлангену, где код Фитига докторира на
испитивању толуичних и нитротолуичних киселина. Вратио се у Глазгов, где
постаје Андерсонов асистент. 1879. године постаје професор хемије у Бристолу.
Највише је тада радио у пољу физичке хемије. Најважнија открића направио је као
шеф хемије на Јуниверзити Колеџу Лондон. Неколико значајних радова о азотним
оксидима објавио је 1885.-1890. године.

У априлу 1894. године Лорд Релеј одржао је предавање, коме је присуствовао
Вилијам Ремзи. Релеј је открио разлику густине азота направљеног хемијском
синтезом и азота изолованог из ваздуха уклањањем познатих компоненти. После
кратке дискусије о том проблему, Ремзи је одлучио да истражи. Ремзи је открио
тешку компоненту ваздуха, која дотад није била позната и која није имала било
какве хемијске реактивности. Тај гас су назвали “аргон”. Следећих година открива
неон, криптон и ксенон. Он је такође изоловао хелијум, који је примећен у спектру
Сунца, али није био нађен на Земљи. Хелијум је изоловао 1895. године док је
тражио извор аргона. Био је вођен Мендељејевим периодним системом, тако да је
систематски истраживао недостајуће везе у новим групама елемената и тако је
заправо открио неон, криптон и ксенон (1898.године)

Вилијам Ремзи је добио Нобелову награду за хемију 1904. године за откриће
племенитих гасова.

Линус Карл Паулинг

http://razbibriga.net/imported/2011/...tion1922-1.jpg

Линус Карл Паулинг докторирао је на Калифорнијском институту за технологију, а
бавио се изучавањем комплексних молекула живих организама, пре свега
протеинских. Од 1940. године заинтересовао се за цикличне ћелије анемије.
Добитник је две Нобелове награде, према томе после Марије Кири он је друга особа
којој је указана таква почаст. Прву награду добио је из хемије 1954., а другу за
мир 1962. Када су га питали зашто је постао научник, одговорио је да је желео да
разуме свет. Био је први светски научник који је схватио знацај веза у молекулима
и кристалима. У структурној хемији применио је квантну теорију, чиме је створио
структурну хемију у модерном смислу. Све своје идеје сумирао је у
књизи “Природа хемијске везе и структура молекула и кристала”.

Након тога прешао је у област истраживања биохемије, формирајуци нову грану
молекуларне биологије, открицем првог молекуларног обољења циклицних целија
анемије. Формулисао је теорију имуног система и структуре протеина, са
објашњењем дејства анестетика. Такође је учествовао у дефинисању ДНК,
структуре нуклеинске киселине.

Паулинг се уврстио у борбу против нуклеарног наоружања и рата уопште. Одбио је
уцешце у Манхаттан Пројекту за производњу атомске бомбе. Као резултат његовог
рада су, горе поменуте, две Нобелове награде.

Неки су га сматрали арогантним, многи други волели су га због његовог смисла за
хумор, његове хуманости и топлине.

Себе је сматрао сретним човеком. Колико то људи може рећи?

Дмитриј Иванович Мендељејев

http://razbibriga.net/imported/2011/...9_D098D0-1.jpg

Дмитриј Иванович Мендељејев, руски научник, познат је целоме свету по
класификацији елемената која се зове ПЕРИОДНИ СИСТЕМ, а који и ми данас
употребљавамо, наравно, допуњен и у разним практичним модификацијама.

Мендељејев је рођен у Тоболску и био је последње седамнаесто дете директора
локалне средње школе.

Завршио је у Петрограду Централни педагошки институт а касније државне
курсеве хемије на Петроградском универзитету. Отац му је ослепео и рано умро,
није имао средстава да студира шта жели па је пошто је имао рођаке у Москви,
уписао Физичко-хемијски факултет.

Мендељејева најважнија књига “Основи хемије” имала је само за његова живота
осам издања. Он за њу каже:”Основи хемије су моје љубљено чедо. У њима је мој
образ, мој оглед педагога и моја најдража научна мисао.”

О материји пише:”Супстанцом или материјом назива се оно што испуњава простор,
има тежину тј. представља масу, привлачно је земљом и другим масама материје,
оно из чега се састоје тела у природи и чиме се врше кретања и појаве у природи.”

Његов врхунски домет који га је максимално испунио било је стварање
Мендељејевог закона и развој периодног система елемената. Још у младости
веровао је у постојање реда међу елементима и провео је више од 13 година у
скупљању података и стварању концепта периодног система.

Pjer Kiri (Pierre Curie, 1859 - 1906)

http://razbibriga.net/clear.gif

Francuski hemičar i fizičar. Proučavao je magnetne pojave, sa bratom Žakom je otkrio piezoelektricitet, a 1898. godine sa svojom suprugom Marijom Kiri - Sklodovski otkrio je radioaktivne elemente polonijum (Po) i radijum (Ra), a 1903. godine dokazao je da soli radijuma spontano oslobađaju toplotu. Zajedno sa Marijom i Antoan - Anri Bekerelom dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine za naučna dostignuća u ispitivanju radioaktivnosti.

Louis Pasteur (Dole, 27. decembar 1822. - St. Cloud, 28. septembar 1895.)

http://razbibriga.net/clear.gif

Francuski hemičar i biolog.
Diplomirao je hemiju u Bezansonu (Besançon). Njegovo prvo istraživanje odnosilo se na optička svojstva vinske kiseline i jedan je od osnivača stereohemije. Bavio se problemima alkoholne i mlečne fermentacije, što ga je odvelo na proučavanje bolesti vina. Spoznaja da se klice iz kojih nastaju mikroorganizmi mogu uništiti uticajem toplote bila je temelj postupka sterilizacije nazvanog po njemu pasterizacijom. S tim je u vezi i početak antiseptičke metode u hirurgiji, koju je Pasteur primjenio 1865. uvođenjem fenola kao sredstva za dezinfekciju rana. Istraživao je vakcine protiv zaraznih bolesti. Bio je uvereni pacifista i patriota pa je posle pruskog bombardovanja Pariza zatražio da se njegovo ime briše s spiska počasnih doktora Univerziteta u Bonnu.
Izolovao je uzročnika antraksa i primijenio vakcinu protiv te bolesti. Otkrio je i uzročnike porodiljske groznice i kolere živine. Prvi Pasteurov zavod za istraživanje besnila osnovan je 1888.

Antoine Laurent de Lavoisier (Pariz, 26. august 1743. - Pariz, 8. maj 1794.)

http://razbibriga.net/clear.gif

Francuski hemičar.
Drže ga osnivačem moderne hemije. Proglasivši zakon o neuništivosti materije osnovom hemijskih zbivanja, uvodi egzaktne fizičke metode merenja u hemijska istraživanja. Utvrdio je sastav vazduha i prirodu kiseonika, kao i njegovu ulogu u sagorevanju i disanju. Do sredstava za svoja istraživanja dolazio je zakupništvom ubiranja poreza, ali kada su zakupnici u revoluciji kolektivno osuđeni na smrt, i on 1794. dolazi pod giljotinu. U trenutku dok je gomila nazdravljala njegovoj smrti neko je rekao: "Bio je dovoljan trenutak da padne ta glava, a trebaće sto godina da se rodi slična."

Mađar koji je otkrio vitamin C

Svaki put kada se prehladimo ili se to desi nekom iz našeg okruženja, govorimo o tome kako bi trebalo unosimo što više vitamina C… Ali retko ko se zapita ko je otkrio i izolovao vitamin C?

Za otkriće vitamina C i njegovo izolovanje zaslužan je Albert Sent-Đerđ, mađarski fiziolog i biohemičar. Albert Sent-Đerđ je rođen u Budimpešti 16. septembra 1893. godine. Školovanje je započeo u svom rodnom gradu, gde je upisao studije medicine, i diplomirao 1917. godine. Dalje školovanje i usavršavanje nastavio je u Bratislavi, a zatim i u Pragu, Berlinu, Goningenu i Lajdenu, da bi na kraju doktorirao hemiju na Kembridžu.

Proučavao je unos kiseonika kod živih organizama, a najznačajniji rezultat proučavanja ćelijskog disanja je identifikacija izvesnih koraka, koji su danas poznati u okviru Krebsovog ciklusa. Ipak, najveći deo svog radnog i naučnog veka posvetio izolovanju vitamina C. Otkrio je da se u zelenoj paprici nalaze „ogromne“ zalihe ovog vitamina, odakle ga je i izolovao.

nastavak:

Vitamin C spada u grupu vitamina koji su rastvorni u vodi. Kao i većina drugih vitamina, vitamin C je osetljiv na svetlost, toplotu i vlagu, sklon je denaturaciji, tako da o ovome treba voditi računa prilikom čuvanja ovog vitamina. Najbolji prirodni izvor vitamina C je šipurak, mada ga ima u svom svežem povrću i voću (najviše u kiviju, limunu, grejpfrutu, paprikama, brokoliju). Povećani unos vitamina C jača rad imunog sistema, a posebno pojačava otpornost organizma prema infektivnim bolestima (naročito prema prehladama). Vitamin C u organizmu ima važnu ulogu u ćelijskom disanju, aktivira brojne enzime, ubrzava procese zarastanja rana, ubrzava regereneraciju vezivnog tkiva i učestvuje u izgradnji koštanog, kolagenog i hrskavičavog tkiva, kao i sintezi hormona nadbubrežnih žlezda, potpomaže resorpciju gvožđa i zajedno sa folnom kiselinom i vitaminom B12 pojačava produkciju crvenih krvnih zrnaca. Takođe, ima i antistresno delovanje, utiče na snižavanje nivoa holesterola u krvi. Vitamin C, takođe, povećava i obnavlja fizičku snagu, tako da se pri povećanim fizičkim aktivnostima i potrebe za vitaminom C povećavaju, pa se sportistima preporučuje povećano konzumiranje ovog vitamina. Važno je znati da se u prirodnom vitaminu C askorbinska kiselina nalazi u obliku poliaskorbata, čije je dejstvo mnogo dugotrajnije od obične, sintetičke askorbinske kiseline. S druge strane, deficit vitamina C može da prouzrokuje bolest koja se naziva skorbut, a koju manifestuju lomljivost kostiju, oticanje zglobova, klimavost zuba i krvarenje desni.

nastavak:

Albert Sent-Đerđ je takođe osnovao Institut za biohemiju u okviru Univerziteta u Segedinu uz finansijsku podršku Mađarske. Godine 1937. dobio je Nobelovu nagradu iz oblasti medicine za opis vitamina C i otkriće da se kiseonik vezuje sa vodonikom u ćelijskoj respiraciji. Zbog svih naučnih dostignuća godinu dana kasnije dobija počasnu titulu člana Mađarske akademije nauka.

Posle Drugog svetskog rata odlazi u Vudshoul (SAD), gde je dobio istraživačko mesto u Nacionalnom zdravstvenom institutu. U Vudshoulu je osnovao Institut za mišićna istraživanja pri Laboratoriji za morsku biologiju, gde je nastavio sa istraživanjima započetim u Segedinu u Mađarskoj.

Poslednje dve decenije svog života bavio se istraživanjima kancerogenih bolesti.

Preminuo je u 93. godini života u Vudshoulu.

Fritz Haber (9 Decembar 1868. - 29 Januar 1934.)

http://razbibriga.net/imported/2012/...tz_Haber-1.png


Nemački hemičar, dobitnik Nobelove nagrade 1918 godine, za razvoj sinteze amonijaka važnog prekursora u proizvodnji veštačkih đubriva i eksploziva. Proizvodnja hrane za polovicu svetske populacije zavisi od ove metode proizvodnje đubriva. On je poznat i kao "otac hemijskog ratovanja" jer je radio na razvoju i upotrebi hlora i drugih hemijskih agenasa u toku Prvog svetskog rata.

Haber je rođen u Breslau (sadašnji Wrocław u Poljskoj) u Jevrejskoj porodici koja je bila jedna od najstarijih porodica u tom gradu. Od 1886 godine do 1891. studirao je na Univerzitetu Heidelberg kod Roberta Bunsena, na Berlinskom Univerzitetu (sadašnji Humboldt Univerzitet u Berlinu) u grupi A. W. Hoffmana i na Tehničkom Koledžu u Charlottenburgu (današnji Tehnički Univerzitet u Berlinu) kod Carla Liebermanna. Oženio se Klarom Imervar 1901 godine, koja je isto bila hemičar i protivnik njegovog rada na razvoju hemijskog ratovanja. Tokom jedne rasprave sa njim u vezi te teme, izvršila je samoubistvo. Njihov sin Herman, rođen 1902 godine, kasnije je isto izvršio samobistvo zbog sramote u vezi rada njegovog oca na razvoju hemijskog ratovanja.

Tokom vremena koje je proveo na Univerzitetu u Karslrueu od 1894 do 1911 godine, Fric Haber i Karl Boš (Carl Bosch) razvili su Haberov proces, koji omogućuje katalitičko formiranje amonijaka direktnom sintezom iz vodonika i atmosferskog azota, pod uslovima povišenog pritiska i temperature. Za ovaj rad primio je Nobelovu nagradu 1918 godine.
Haber-Bošov proces bio je prekretnica u industrijskoj hemiji zato što je odvojio proizvodnju veštačkih đubriva, eksploziva i drugih hemikalija na bazi azota, od prirodnih depozita koji su se do tada koristili kao osnova proizvodnje navedenih hemikalija. Pre uvođenja Haber-Bošovog procesa, da bi se dobili navedeni proizvodi koristila se čilska šalitra (kalijum nitrat, KNO₃​) čiji je najveći i skoro jedini izvoznik u to vreme bio Čile. Današnja svetska godišnja proizvodnja veštačkih đubriva na bazi azota iznosi više od 100 miliona tona. Osnova pola svetske proizvodnje hrane je Haber-Bošov proces.

Osim toga Haber je bio aktivan u istraživanju reakcija sagorevanja, izdvajanja zlata iz morske vode, efektima adsorpcije, elektrohemiji i istraživanju slobodnih radikala. Veliki deo njegovog rada od 1911 do 1933 godine, obavljen je na Kaiser Wilhelm Institutu za Fizičku Hemiju i Elektrohemiju u Berlin-Dahlemu. Ovaj institut je 1953 godine dobio ime po njemu.