Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola

Моја улога у стварању мирољубивог света

Одрасла сам слушајући приче о старој Југославији. „То је било некада”, говорили
би одрасли, са уздахом и замагљеним погледима у даљину, као да из те
загледаности покушавају да призову некадашњу срећу, мир и благостање о коме
често причају.
Рођена сам 1993. у години кад већ увелико није постојала Југославија, дивна
земља које се многи сећају. Прошло је 17 година од тада, а њихове успомене и
сећања не бледе. Жал за прошлошћу, њеним сенкама и мирисима не престају. Није
ми јасно шта се то деси у појединцу, људима, па из мира и среће, преко ноћи, уђу
у потпуно уништење? Покушавала сам да схватим. Шта је то што разјари мржњу у
човеку, па пожели да уништи друго људско биће? Како се одједном одрекне
комплетне среће, душевне смирености и физичког мира, и већ сутрадан мрзи све
оно што га је до тада чинило срећним?
Мислим да алавост и бахатост владају модерним човеком, који је заборавио ко је,
одакле потиче и где су му корени. Почео је изненада да се дели на беле, црне,
жуте, црвене. Ако не према кожи, онда по вери, на православце, католике,
муслимане, протестанте. Ни то му није довољно,па се дели по нацији. Докле?
Човек је решио да нађе оправдане разлоге за своју мржњу, заборављајући да сви
потичемо из истог језгра, да имамо једнака права у животној борби и да нас Сунце
истом лепотом греје. Нећу да будем део те велике помућене свести и жеље за
уништењем! Не желим да улетим у временску машину, која прождире све што је
вредно постојања! Мој избор је Љубав! Прихватам све људе и волим онаквим
какви јесу, са свим њиховим врлинама и манама. Толерантност нас приближава и
даје нам шансу да се разумемо срцима, а не ослањамо само на оно што видимо
очима.
Највећи допринос у стварању мирољубивог света може да да само чиста љубав
коју пружи сваки човек, без промисли.

Андреа Шкундрић III2

Моја улога у стварању мирољубивог света

Живот је једна велика авантура, пустоловина. Опасност вреба свуда.
Свакодневица је испуњена страхом, болом, муком, онолико колико је и среће,
забаве, ужурбаности, љубави и многих драгих стварчица у њој. Сваки живот је
један специфичан лавиринт. Сви крчимо пут кроз њега застајкујући, правећи
грешке, падајући,али и чинећи добра дела. Залутамо, стижемо до ћорсокака, али
успевамо да се извучемо и пронађемо ону праву и наизглед, безбедну путању.
Свако од нас је јединка која учествује у стварању овог света. Чинимо да он
постоји и буде баш овакав. Улепшавањем сопственог живота, утичемо и на
сређивање околине. Не можемо променити оно што је било, нити можемо рећи да
се ово или оно неће догодити. Свет не можемо преобразити, већ га само можемо
побољшати као и сопствени живот. Знамо да лоше особине, дела, мисли изречене
или не, шаљу негативне вибрације другима, док унутрашњи мир, хармонија,
смиреност и благост, јесу први кораци ка побољшању живота. Тако и љубав, лепа
реч, искреност, вера, шаљу околини позитивне таласе и окрепљују не само
људске душе, већ и биљке и животиње, које нам не могу рећи шта им смета.

Верујем да стварање мирољубивијег света заправо и није претежак задатак.
Довољно је да свако од нас бар једном дневно искрено некоме пожели здравље,
упути топлу реч, изостави псовку и увреду, не шутне куче и не ишчупа цвет.
Сваког дана понављајмо у себи да љубав, вера и нада побеђују. Уложимо у
стварање лепшег света и живота само мали напор. Најпре средимо неред,хаос и
помраченост у нама самима,па тек онда пређимо на рашчишћавање света.
Ослободимо се прљавих мисли, злих дела, несугласица, туча у кућама и школама.
Схватимо да је уређивање планете велики посао којим сносимо одговорност. Сви
морамо бити стрпљиви и вредни, јаки, карактерни, како бисмо се ослободили
зависти, порока, љубоморе. Учествујемо у угрожавању планете и сносимо део
одговорности за њено разарање, уједно заслужујемо и ситна признања за
племенита дела, преданост и озбиљност које уносимо у посао којим побољшавамо
живот и своје окружење. Пред многима је свакодневна дилема хоће ли поћи овим
или оним путем, приморани су да праве избор, ризикују, одлучују. Долазе у
незавидне ситуације и тешко проналазе прави пут. Али, живот и свет који смо
створили сами, уз помоћ Бога, природе, јесу пустоловине и авантуре. Живот јесте
замршен и тежак, али свако од нас може да улепша другоме дан, размрси проблем
и само једним осмехом придобије нечије срце, а то је већ много.

Стефана Арсић III3

Разочарала сам се

Одувек сам веровала људима, сматрала да сви они који су увек били поред мене
кад смо излазили, док смо се дружили, били неозбиљни и нисмо имали велике,
праве проблеме, бити ту и када одрастемо и схватимо да живот није баш лак.
Брзо сам се везивала за људе и често са трудила да не видим њихове мане. Али,
све се то променило пре три године када се у мој крај доселила једна, сада већ
девојка. Веома брзо сам се спријатељила са њом, а још брже је успела да ми улије
поверење. Била је уз мене када је требало да јој помогнем да се што боље уклопи,
да упозна неке нове људе, али када год имам неки озбиљнији проблем, она или
није имала времена за мене или би увек скретала са теме, а ја сам, не знам зашто,
увек осећала потребу да морам да је саслушам, па ако знам на који начин, и
помогнем. Никада ни од кога, па ни од ње нисам тражила ништа, осим тога да ме
бар саслуша када ми то треба, а она ми је, наводно, била најбоља другарица. Иако
су ми сви говорили да сам се променила, нисам хтела да поверујем у то, веровала
сам њој. Трпела сам то две године и на крају „пукла” због ситнице. Тада сам се
разочарала и у себе, а почела да сумњам у људе. Али, сви они који су ми
говорили да сам се променила, били су ту. Упознала сам и нове особе које су опет
у мени створиле позитивне мисли, али убедили ме и поступцима да ће увек бити ту
за мене. Свима њима сам захвална, јер сам уз помоћ њих почела да савршено
процењујем људе.
Много пута сам се разочарала, али из овога сам највише научила, и сада више
ценим мишљење људи до којих ми је стварно стало и који су успели да ме убеде
да ће увек бити ту.

Јована Стојчевић I2

BIBLIOTEKA

Посматрам, запажам, бележим...

Уторак је, обичан, кишни, радни дан. После дана проведаног у школи, трчим и
успевам да стигнем на аутобус. Гужва.
Као и увек, не успевам да пронађем слободно место. То могу само они
најсрећнији. „Бацам” поглед на људе који седе. Не примећујем неку посебну радост
због тога што имају једно место, и то само за себе. Већина њих спава, главе су им
ослоњене на прозоре, са чије спољне стране лије киша. Неки од њих имају
слушалице у ушима. Много им завидим, јер је моја батерија празна. У аутобусу
влада тишина. Чује се само бучно брујање мотора и отварање аутобуских врата.
На једној од многобројних станица у аутобус успевају да се прогурају две девојке.
Лепо су обучене и одударају од средине. Њих две разбијају тишину која већ дуго
влада. Држећи се за шипке изнад својих глава, бучно разговарају и смеју се.
Мислим да су пробудиле некога. Средовечна жена са рајфом у коси одваја се од
прозора и преврће очима. Међутим, веселе девојке убрзо напуштају аутобус. Али,
чудно је то да сада и без њих нема тишине. У позадини се чују звуци нечијег
мобилног телефона. Жена са рајфом вади мобилни из торбе и започиње разговор.
Кроз прозор не могу да видим ништа. Замагљен је и успевам да видим само улична
светла која, једно по једно, остају иза мене.
Аутобус стаје. Осврћем се око себе и схватам да треба да изађем. Полако ширим
руке и, гурајући различите особе, тихо говорим: „Само мало.” Пробијајући се,
осећам разне мирисе људи поред мене. Под је мокар, од мокрих и блатњавих
ципела. Ко зна колико их је прошло овуда. Излазим. Врата се, шкрипећи, затварају.
Опет почињем да трчим, јер кишобран нисам понела. Људи се склањају и сви су
ужурбани. Прљаве баре су на све стране. Високи младић који трчи, борећи се са
кишом, гази у једну бару и почиње да псује. Мислим да има и горих ствари од
неналажења слободног места у аутобусу.

Биљана Врањеш I3

MATEMATIKA

Ћутим и слушам. Желим да и мене чују!

Сваки дан исто. Долазим из школе, почиње дневник. Вести сваког дана постају све
лошије. „Људи остају без посла, отац убио дете, девојчица силована,
десетогодишњак наркомански зависник...” Лоше вести нижу се једна за другом. А
шта наша, вољена нам држава, ради по том питању? Шаље празна и ветром
однесена обећања! У ствари, ради нешто по том питању, али не нешто што је
исправно. Јавна је тајна да су људи из државног врха бескрупулозни лопови,
лажљивци, мафијаши најгорег кова. А због чега је то тако? Зна се да је новац
највећи покретач света. Али не могу да схватим зашто су им битнији „шушкавци”
него народ који живи на ивици сиромаштва, гладује и који се тренутно налази у
безизлазној ситуацији? „Докле више овако?!”, питам се. Често пожелим да на један
дан прошетам са нашим драгим госн. Председником. Пожелим да се на тренутак
претварам да смо обични људи, да он није бољи од мене или од било кога другог.
Желела бих да искрено разговарамо и да му поставим пар питања о њему и
његовом животу, а да му потом „пљунем” у лице животне приче народа, кога он
чува. Желела бих да ми искрено каже да ли му је уопште стало до људи које
представља у своје име и да ли има вољу и намеру да им живот учини лакшим и
лепшим? Али наш драги госн. Председник и ја никада нећемо отићи у ту шетњу.
Никада од њега нећу добити одговоре на жељена питања. Када мало боље
размислим, можда ми и не требају. Дела су та која најбоље показују и доказују
љубав према некоме.
Мождa ће, једног дана, доћи неко ко воли, коме је стало, који је предодређен за
тако тежак, али племенит задатак, да чува и поштује своје људе. Време је да дођу
дани без убистава, свађа, глади и очаја. Време је да дођу дани у којим ће вечну
таму одагнати најбљештавије светло испуњено добротом, смехом, искреношћу и
вечним миром.

Ива Цвјетићанин III2

Симболи око мене

Свуда су. Ти симболи по којима распознајемо некога или нешто. Желим да пишем о
нечему што све више и више захвата женску популацију, наравно у различитим
годинама.
Девојчице од 13 – 14 година, па све до оних озбиљнијих, у нешто каснијим
годинама, постају исте. Не бих да наводим, али зна се како изгледају те прототип
девојке. Све су сличније једне другима. Раде и опонашају ствари које пре тог
времена нису могле да смисле. Мрзеле су девојке које су такве а сада, када се
погледају у огледало – исте су.
Узори су им познате звезде наше и стране естраде, што из сапуница што из света
музике. Срећа би била да су те особе природне (колико је то могуће), него што
пластичније – то боље.
Поред изгледа, то не би било то, да се бар мало не опонашају и особине тих звезда
лепотица, које су, наравно, не баш за узор.
Поред њиховог сувише оскудног, натегнутог и сувише неприродног изгледа,
иритантно је њихово понашање. Труде се да доминирају у мушком друштву, јер се
тако одевене, само у њему крећу... И испуњење илузија су за њих... Наравно, све
док не проговоре, јер се тек тад заправо види знање.
Драге моје даме, не бих да вас вређам... Али, ствари тако стоје. Лепота је
пролазна – памет не!

Јелена Миловановић III3

„Сањам ли? Ил би ово јава била” - Алекса Шантић

Плаво небо. Светлост. Неки непознати људи смеју се око мене, не знам ко су.
Почињем да корачам. Полако. Тихо. Преплашено. Шта они желе од мене? Где сам
то ја? Неко ми се приближава из даљине. Видим лик кроз маглу, изгледа ми познат.
Лаганим корацима ми прилази, да, то је он. Мој деда.
Поново се смејемо. Исти је као што га памтим. Бела коса, најлепши осмех на свету
и тај смирујући глас. Грли ме својим снажним рукама, љуби ме нежно, као што је
само он знао. Када би само знао колико ми је недостајао све ово време,
размишљам. Једна немирна суза ми се отима из ока, клизи низ образ. Он је брише.
Говори да не плачем, да је он ту и да ће све бити у реду. Смејем се, колико сам
само желела да чујем те речи. После дуго времена, срећна сам, онако истински.
Окрећем се око себе, људи се смеју, ово као да је град осмеха, све је чисто. Лепо.
Бело. Пита ме како су мама и тата. Тихо одговарам да су се развели, да „није
ишло“ и да „нико није крив“. Као да не верује својим ушима, баш то није желео да
чује. Покушавам да променим тему, али не дозвољава ми. Пита за баку, како је,
шта ради? Спуштам поглед, још тише одговарам да га и после оволико времена није
преболела, да плаче кад год га неко спомене и да јој неизмерно недостаје. Сада је
он тај који обара поглед. Подижем му главу, мамим један осмех, најлепши од свих,
онај који желим да памтим цео живот.
Мрак. Отварам очи. Окрећем се. Нигде никога, седам на кревет и почињем да
плачем. Тихо, да ме нико не чује. Љута сам. Бесна, ни овај пут нисам стигла да се
опростим са њим, да му кажем да га волим највише на свету. И после осам година
боли исто, али време не лечи ране, учи нас да живимо са њима.

Дијана Марковић III3

Само је један кутак свемира који можете променити, а то сте ви сами

Мислиш, размишљаш и упорно се трудиш да разумеш ствари које се дешавају око
тебе, а не примећујеш да је највећи проблем у теби.
Зашто? Зато што сам себи треба да будеш први и једини тачан одговор. Због чега?
Јер кад схватиш сам себе, схваташ и друге. Како? Лако, чисте мисли су извор свих
решења. Због чега је све то важно? Важно је јер ти својим добрим поступцима
постајеш узор и пример другима. Да ли некад погрешим? Наравно, људски је
грешити, али и учити на својим гршкама. Како имам снагу да наставим даље? Имам
вољу да научим, и имам много добрих примера који ми говоре да ја то могу и да не
посустанем. Да ли некад изгубим наду? Не! Нада последња умире. Да ли се некад
разочарам? Да, највише кад схватим да сам се борила за нешто што се само кад
слепо гледаш чини праведним. Како се понашате кад погрешите? Никад понизно,
били сте недовољно информисани, али увек постоји друга шанса. Како пронаћи
проблем? Проблеми се не проналазе, они сами долазе. Шта тад радити? Ефикасно
решити препреку. Ако делује нерешиво? Увек има решење, само га треба пронаћи
колико год то било тешко. А кад се промене правила? Правила се мењају као и сви
ми и све што нас окружује. Како то? Новине у свету нас терају да размислимо и
схватимо нове изворе, разлоге и чињенице. Увек има нешто ново. Шта ако се
крене лошим путем? Не гледај више у слепило, отвори очи, дубоко удахни и крени
да се бориш за бољу будућност.
Какве ово везе има са темом? Има, јер ако схватате сами себе и своје циљеве,
онда видите да ли вам је потребна промена или не. Људи који не схватају да се за
све у животу треба борити никад неће ни схватити у чему и због чега се треба
мењати.
Промена је потребна, али треба прво да се промени много других ствари да бисте
се ви почели мењати и несвесно утицати на мењање других. Кад све ово схватите
и прихватите, тек онда сте се променили.

Сања Трикић IV4

Зона без дроге

Јесења измаглица вукла се градом. Тужно сивило прекрило је и лица људи и
оголела стабла. У мојој души тиха сета. Корачам улицом у којој сам одрасла... У
њој данас окупљени неки други клинци, одрастају у духу времена у којем живимо –
за мене тешком за разумевање и тужном попут јесењег сивила.
У групи голобрадих дечака запазих „девојчицу“ дуге плаве косе. Неприкладно
одевена за кишни, јесењи дан, неприродно се кикотала нагињући се дрско над
двојицу дечака. Стресла сам се. То је Тамара, дете из моје улице које познајем од
рођења. Мала, слатка тринаестогодишњакиња. До стана сам размишљала шта се
дешава са овим дететом, да ли њени родитељи знају како се понаша, да ли је то у
реду или ја нисам из „ове приче“? Превише питања, а са мојих усана оте се тихи
уздах.
Чим са, ушла у собу, испричах сестри шта ме запањило: „Сад сам на улици видела
Тамару.“ „Па?“, упита она незаинтересовано. „Није ми јасно шта се дешава са том
девојчицом.“ Моја сестра је и даље играла игрицу и не погледавши ме рече: „Е,
свашта се прича. Мала више није `мала`.“ Устукнула сам пред овим речима и
начином којим су изговорене, као да смо причале о сивом кишном облаку који ће
отпловити даље. Желудац је почео да ми завија од глади, од муке, од туге, од
немоћи. Размишљам у себи, када се догоди тај моменат који живот олако претвара
у пакао? Где је та невидљива граница за коју не требају никаква документа, јер
најчешће одатле нема повратка?

Наслоњена на зид поред прозора, као да сам је у мислима призвала, поново
угледах Тамару. Мазила се као мачка око неког високог „лика“ који је своје шаке
на њену задњицу. Згадио ми се. Изненада одгурну Тамару од себе, даде јој неки
пакетић, уђе у ауто и оде. Она је стајала још пар минута и као да је постала
свесна да је неко посматра, подиже главу у правцу мог прозора. Осетила сам се
као уљез схвативши да све то није требало да видим, али ето, опет сам само неми
сведок. Подигла је руку и махнула ми. Нисам одмахнула. Цело моје тело било је
укочено од новог сазнања, туге и немоћи да било шта урадим. Можда сам и могла
већ сутрадан, али речи су се цепале у грлу, а сузе немоћи текле су и пекле као
жеравице. Видела сам је на школском степеништу. Пушила је и гасила се полако
као и цигарета у њеним рукама. Без сјаја у очима, без жеље да се бори, предала
се старијем мушкарцу са којим је отишла негде. Као муња опекла ме је она
сестрина реченица: „Свашта се прича.“
Размишљам опет у себи, јер више немам коме да кажем – ко је све ово започео,
шта је у њеној глави, шта раде родитељи, школа, друштво... Шта ја радим, осим
што плачем и размишљам? Страх да ћете бити одбијени већ вас чини слабим. Ја
нисам ништа урадила! Можда је ово начин да се искупим. Тамара је умрла у
Ургентном центру. Нашли су је пред улазом у њену зграду, још је давала знаке
животе. У мојој улици живот тече даље. Смењују се генерације. Времена нам
доносе скупе забаве. Цена је превисока, зове се МЛАДОСТ.

Милена Стевановић I1

Момци с београдског асфалта

Како отворим очи, већ знам да ме чека нова борба. Пут се претвара у улицу, а она
у више улица које чине место у коме живимо - Београд. Једно је сигурно, те су
улице немилосрдне, не знају за бол, патњу и смех, већ неумољиво сваког дана
узму једног од нас. Колико год да си на страни доброг и бориш се за то, кад
изађеш напоље угледаш праву реалност живота, и њоме разочаран се бориш као
да си у води до гуше, а сваки потез је слаб и спор. Искрено, и ја сам прошао све
то, био један од тих, назови, жестоких момака. Маштати о лаким парама, свима
нам је то у глави, али то су само улични снови. Посматрајући себе са стране,
угледавши пут којим умало да кренем, осетих се веома незрелим. Све је у твојој
глави, и колико ћеш себи допустити, и да ли ћеш победити себе самог у том
изазову, а кад успеш, постајеш прави Човек. Данас, кад слушам особе које се
хвале тиме што су некога „изболи“, искрено ми их је жао. Диче се нечим за шта
немам речи. Никад нећу „дати на себе“. Нико од тих „жестоких“ није фактор у мом
животу да би судио хоћу ли и докле да постојим! Једини меродавни су моја
породица и Бог. Многе људе наведе на криминал и сама држава, али причање о
томе је губљење времена и трошење оловке. Када се клинци определе за другу
страну закона, остају само сећања на први пољубац и прву љубав, али тада нема
повратка. Одавно су далеко позади. Најбитнија им је тада моћ, а слава им „удари у
главу“, јeр се о њима прича у граду. Верујем да би свако требало да се понаша и
размишља у складу с реченицом: „Што не желим себи, нећу учинити ни другима.“
Многи то заборављају, зато сам и споменуо. Дошло је време да не смеш мирно
проћи неким крајем, улицом, а да ти не приђу мрачни момци с обавезним
питањем: „Одакле си?“ У том адреналину тражиш непостојећи одговор, а знаш шта
те све једном чека. Размислите, човеку треба хиљаду степеника до врха, a само
један једини до дна! Многи се уморе на првом и - одустану. Док сам пливао водама
криминала, заробљен у вировима који су ме вукли ка дну, стално сам враћао филм
на прошле дане када сам био срећан, иако нисам имао паре и нисам био
окружен „лаким девојкама“. Посматрајући се у огледалу говорио сам: „Жестоки
момче, имаш новац, имаш „рибе“, али не знаш шта је то волети и бити вољен“.
Љубав је оно што испуњава човека, а не мржња. И тада сам угледао светлост…
Кренуо сам ка њој испружених руку…и успео сам, ухватио сам је… Трудим се да
заборавим ружне ствари и да никада више не допустим тами да ме обавије. На
себе не дам и увек ћу бити, уз Божју помоћ, на страни доброг. И зато кажем
свима - ја јесам жесток момак, али по доброти, а не по пиштољу.

Данило Алексић III7

Шта животу даје прави смисао

Већина људи заборавља смисао властитог живота. Не кажем да сви морамо имати
исти циљ, смисао. Свако има своју звезду водиљу, па људи не треба да сањају
живот, већ да живе свој сан.
Свако дубоко у себи зна шта је за њега смисао живота. Мудар човек види смисао
живота и у лету лептира.
Родим се, школујем, запослим се и оснујем породицу, на крају умирем. Делује тако
бизарно и мало. Како у ових пар речи наћи смисао живота? Лепо, у смеху је срећа,
ситницама. Лепе и драге ситнице. Нечији смех је испуњен топлином. Мада, кад
размислим, смисао живота је сам живот. На људима је да раде, мисле, плачу и
смеју се, да живе. Довољно је то што им је пружена та могућност – проживети га
што боље.
Увек се боримо за бољи успех у школи, на факултету. Боримо се да нађемо добар
посао, будемо са вољеном особом, имамо децу, да њима пренесемо све оно што је
најбоље. Трудимо се да квалитетно искористимо сваки секунд живота, све да
запишемо негде у најбољој књизи нашег ума, све догађаје, сва сећања. Кад
остаримо и када ту књигу отворимо и погледамо, треба да видимо колико смо
успели. Проживели живот, најбоље што смо могли. Ако смо имали грехе, њих смо
искијали. Тада ћемо схватити смисао живота и бићемо задовољни.
Ја вам нећу рећи или наметати став о томе шта је мој смисао живота, можда га још
увек тражим. Сами ћете га већ пронаћи.

Сања Јанковић IV2

Људски је суочити се са ралношћу колико год да је тешко

Сањам. Сањам лепе ствари, замишљам диван живот, живот пун онога о чему сви
сневају. Где рајске птице на рамену ми стоје и анђеоску песму ми поје. Где љубав
испијам вечно као најслађе црвено вино. Беше ми лепо, али чим оно престаде моју
душу тешити, почиње опет немилосрдна реалност. Уместо рајских птица вране ми
око куће креште, а душмани се туђом крвљу сладе. У мом врту не цвета више
цвеће, живот ми горку тмину даде. У реалност се човек увек треба вратити,
борити се за боље, а не узалудно патити. Да ли Бог тражи од нас покајање? Због
гордости наше овакву нам реалност даје. Крваву сузу проливам, јер реалност није
лака, тежину своју има сваки човек, свака сврака. Сваки мој написани стих лоше
приказује и сурова реаланост овде се показује.
И не трубите трубе царске, јер цареви ваши лажне су маске. Своју сте храну
продали за рану, а изворе свеже ошурили воде вреле. Зар се ваша вода може
пити?
Безбожје бесни, страдају невини.
Бог је тај што све то види.

Јелена Радојковић II10

Пишем ти

Пишем ти колико се овај свет променио. Да знаш, пријатељу мој невидљиви, у каквој се
брзини народ сам против себе побунио. Кочије су заменили аутомобили, ливаде и природу су заузеле
зле творевине људи, које свој отров шаљу у бесконачни космос.
А они и даље нису свесни шта раде, мислећи да чине добро свету, а у ствари само одмажу.
Старо је заменило модерно, далека будућност је сада тако близу, куца нам на врата.
Људи су почели да гледају сами себе, не марећи за природу, друге и сва жива бића.
А ја и даље ходам кроз град и гледам, гледам као су људи изгубили смисао живота, осећај за оно
што је добро, а што је лоше. Постали су црна мрља на лепој слици, а то је, мој пријатељу, због
тога што је ум завладао, а душа занемарена.
Ум, тело и душа су три света, као и Месец, Сунце и Плутон. Људи су кренули да раде умом,
занемарујући душу. Дозволили су да нам животиње и сва жива бића буду изложене глади и
страху, стварима којима разуман човек никада не би могао замислити.
То препуштање уму је толико велико и слободно да је прешло границу сваког разума.
Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како је свет на ивици трпљења.
Како се плашим да не постанем таква, јер ту црну страну имам у себи и свесна сам је.
Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како се плашим да ћу попустити и изгубити битку коју
водим сама против себе, а онда ћу као и све ове мрље, људи који су изабрали да буду такви, или
нису били јаког карактера, постати попут њих.
Онда, пријатељу мој, нема сврхе живота.
Цитираћу једног астролога, за којег имам велико поштовање: „Ми смо сами себи најосновнији
проблем.”
Пријатељу невидљиви, када прочиташ ово, знај, и даље ходам улицама посматрајући свет и
препуштајући се меланхолији.
Живот је чудо, и треба га поштовати.
Људи су превазишли границе живота, заборавили су на старост времена и прешли у будућност.
Сада, људи праве ружну слику на планети. Постали су црна мрља на лепој слици.

Андреа Васић II10

BIBLIOTEKA

Пишем ти

Да ли ће наћи ово парче хартије пут до тебе, пут до твога срца? Да ли ће те ганути
ова суза којом размазах мастило? И ако га добијеш, да ли ћеш га прочитати?
Молим те јави ми се хоћу да осетим живот. Превише поноса имаш. Спери са себе
горчину коју годинама носиш.
Пружи ми неку утешну реч. Ни то не мораш, нека то буде макар и горка реч, али
значиће ми, јер ту реч ти изусти.
У таму се затворих од када оде, лишавајући се свих земаљских добара. Ризнице су
ми постале празне, а хоризонти исувише кратки. За љубав постадох слепа од када
ме напусти. Смех сам видела, али не и осетила, ваздух удишем, али живота немам,
светлост видим, али ме она не обасјава. Васкрснуће чекам, драги, чекам да ми
дођеш. Грешке прависмо обоје, али ти ми опроштај не даде. Само ми мисли на тебе
остадоше, и љубав туђим блатом испрљана.
Помислиш ли некада на мене, па макар и гневне ти мисли биле?
Од када ти оде, памет не слуша, нит` живот истински имам.
По вољи Божијој нека буде.

Јелена Радојковић II10

LEKTIRE

Rijeĉ je ĉarobna ludost...

Kažu ljudi da rijeĉ zna da te miluje a i biĉuje po zasluzi. Ljudi kažu i ovo: oĉi su ogledalo
duše. Možda, ali ipak mislim da su rijeĉi jedno ogromno ogledalo naše unutrašnjosti,
našeg srca. Zar ima boljeg pokazatelja našeg ja, nego rijeĉ? Kao što je Meša Selimović
rekao svaka osoba treba pronaći svoju ludost, pronađite je i vi. Dajte ljudi da rijeĉi budu
naša ĉarobna ludost. Zar niste primjetili da sve što je na zemlji, prolazno je, samo je
rijeĉ trajna, mogu reći vjeĉna. Kada se poseĉemo, prvo je otvorena rana, zatim se
stvara kora, posle kvrga ispod kože a ubrzo ne ostane ništa od onog silnog bola, kore
niti kvrge. Rana nestaje. A kad nas rijeĉ pogodi nešto kao biĉem zapeĉe u duši. Ni nakon
prvog, trećeg, sedmog, tridesetog dana, rana ne nestaje. Ona se uvukla negdje duboko
u srcu i pustila korijene tu. Nema tu ni kvrgi, ni ĉvrgi, ni kora. To je samo živa rana za
vazda. Ipak... postoje i one lepe, nežne rijeĉi. Melem za dušu i srce. Od njih bolesnik
ozdravi, a zdrav poleti. One su tako opijajuće. Zalutaš negdje, u sedmom svetu gdje je
jedina kraljica baš ona-reĉ. Takve reĉi sjedinjavaju srca, spajaju nespojivo, stvaraju
veĉni mir i zadovoljstvo. Takvu su reĉi kao tanka nit među ljudima. Tanka ali jaka. Da
ima tih rijeĉi malo više, ratova ne bi bilo. Niti bilo kakvih sukoba među ljudima. No ipak,
ovo je realnost. Zaboravljamo na njih. E, pa onda koristite one lijepe, opijajuće rijeĉi. Jer
će i one u suprotnom zarđati.

Aneta Popović II-1

Kod ĉovjeka je ljubav tako velika da se zbliži i sa onima koje
nikada pre nije video

Sjećam se… To je bilo prije pet godina ali kao da mi je sad pred oĉima, jasno kao suza.
Tmuran dan, gusta magla se spustila, jedva se diše. Smog mi pritiska grudi. Zadihana
trĉim i osjećam kako mi ivice kofera stvaraju masnice po nogama. U daljini majka mi
dobacuje : `` Poţuri, otići će nam voz.’’. Ţurim, dajem sve od sebe, ali kofer kao krvnik
sapliće mi noge i osjećam kako gubim ravnoteţu i moje lice doţivljava bliski susret sa
trotoarom.
Ne znam koliko sam leţala tu, minut, dva, moţda tri – ko će ga znati. Vidim samo crnu
priliku, kao avet, stvori se tu niodkuda. Pruţa mi ruku, a lijevom me hvata za nadlanicu i
podiţe. Za trenutak osjetih trnce ali sve me proĊe kad joj ugledah lice, bijelo kao snijeg,
njeţno kao pahulja i dva oka, dva mala badema. Na usnama joj zaiskra osmijeh i pokaza
svu toplinu njene osobenosti, toplinu koja se ne iskazuje rijeĉima, već se osjeti srcem.
Pomilovala me lagano, baš kao što Sunce miluje orošenu krošnju trešnje. Uĉini mi se da
se vrijeme razvedri. „Ništa strašno, proći će.“ – rekla je, skidajući mi kamenĉiće sa
obraza, lagano, plašeći se da me ne povrijedi. Nešto je u njoj bilo ĉudno, ne znam kako
to da objasnim, ali tako je. Znate kad jednostavo vam nešto iznutra govori, upućuje
vas, osjećate da je tako, i kad bi vas neko pitao: „Zašto tako mislite?“ – vi biste mu
samo kratko odgovorili: „Ne znam.“ Pogledala sam u nju i ubrzo shvatila da je posmatram
kao osmo svijetsko ĉudo. Malo glupo, znam. PostiĊeno sam mu skrenula pogled i ustala
zahvalivši se. Koraknula sam naprijed i naglo se okrenuvši na petama pitala: „Zašto ste
tuţni? Zar niste premladi da bi Vam se tolika tuga ogledala u oĉima? Istog momenta sam
se pokajala vidjevši joj suze u oĉima koje zatreperiše kao blagi talas usred velikog
okeana. „Ţivot kćeri, ţivot me ranio...“ – rijeĉi su se gubile u jecajima. Utihnule su. Sva
ta crnina, pa naravno, kako mi nije palo na pamet. „Ko sam ja da diram po tuĊim
oţiljcima? Ko sam ja da otvaram tuĊe rane?“ – prekorijevala sam se u sebi. Zagrlila sam
je kao majku i poljubila, i zadnji put joj rekla – hvala. Ĉula sam njeno: „Ostaj mi zbogom
kćeri...“ Suze su mi navrle kao plima i nisam ţeljela da ih zaustavim, pustila sam ih da
teku...
Ĉuo se pisak lokomotive u daljini. Ţurno sam potrĉala. Kad sam se osvrnula, iza mene
nije bilo nikoga. „Ona je stvarna“ – rekoh sebi. Majka se odjednom stvori ispred
mene: „Gdje si ti do sad?“ „Duga priĉa,majko...“

Tamara Bandović III-1

Oni koji se vole ţive od praštanja

"Praštanje je samo miris ljubiĉice, koji ostaje na peti onog ko je zgazi." ... Svi oni koji
vole, reći će vam da nije tako, jer kada volite srce oprašta mnogo prije nego što vi samo
shvatite. U tome leţi magija, to je veliĉina svakog od nas. Kada kaţem svakog od nas
svjesna sam da to sve zavisi od osobe i koliĉine ljubavi koju osjeća prema onome kome
ţeli oprostiti. Oproštaj je jednako blagoslov i za onog ko oprašta i za onog kome se
oprašta. Toliko je lako, koliko je teško.
Ĉesto se pitamo šta je to ljubav i koji su njeni pravi pokazatelji? Šta nas to u ljubavi
tjera da praštamo i prelazimo preko svog ponosa i svojih stavova. Moţda je ljubav
stvarno slijepa i moţda niko i ne zasluţuje naš oproštaj, a oni koji ga stvarno zasluţuju,
nikada ne bi uradili nešto što će nas tako povrijediti.
Postoje razliĉite vrste ljubavi, prema razliĉitim ljudima, pa tako postoji i mnogo naĉina
njenog iskazivanja. Moţda neki ljudi iskazivanje svoje ljubavi vide u praštanju. Velik je
onaj koji ima snage i hrabrosti da oprosti, s tim se u potpunosti slaţem. Jes samo se iz
ogromne ljubavi raĊa oproštaj.
Iako svi teţimo ka nekom savršenstvu niko od nas to ne moţe dostići. Svi griješimo i
bivamo poput biljke usaĊene na besplodno tlo povrijeĊeni od strane onih koje volimo,
misleći da nemamo snage da nastavimo dalje niti oprostimo. Ali oni koji vole ţive od
praštanja, jer tek kada preĊete preko nekih bolnih stvari, znate da tu osobu volite. U
suštini ta hrabrost da oprostimo satkana je u svima nama, i kad ispliva na površinu tek
tada postajemo sjesni da je griješiti sasvim ljudski, a da je praštanje uzvišeni ĉin.
Ono u šta sam potpuno sigurna je to da ne trebamo dopustiti da nas ponos nadjaĉa. Zar
da dozvolimo da naš unutrašnji nesklad uništi sve ono što se gradilo tokom vremena? Da
zbog toga nestane svaki munut ljubavi i njeţnosti, svaki dan poštovanja i mjeseci
uzajamnog osjećanja pripadnosti? Nikako! Trebamo biti slobodnih shvatanja, puni
razumijevanja i tolerancije. Jer to je ono što ljubav odraţava.

Aleksandra Alagić IV-2

КАКО ЈОЈ ЈЕ ИМЕ

Ново јутро, нови дан, али, као и обично, љетња врелина пржи. Устао сам
нерасоложен и нервозан. На лијеву ногу. Прво... уобичајене... устаљене... јутарње...
егзибиције... Да ми је да се нешто промијени! Али за то – потребне су паре. Нови
проблем!
Исцрпљен корачам. Вучем ноге за собом. Осјећам: стари под воза убрзо ће се
сурвати пода мном, јер сам и самом себи тежак. Тражим слободан купе. узалуд!
Коначно! Старо, излизано, сједиште, пуно устајале прашине. Остављам торбу
и без поздрава заузимам своје мјесто. Некултурно јем знам, алли није ми до
приче. Није ми ни ди чега. Пролазе станице, ваздух у купеу је све лакши. Сами
смо: дама и ја. Изгледа пристојно, мада та хаљина коју носи некако је... Наравно
да не узимам цигарету коју ми нуди, ни марамицу такође. А она – упорна: сјела
до мене и ставља руку на моје кољено! Аууу! Као гром из ведра неба!
Јежим се од људи чији су животни мото паре. Не знам , можда зато што их
никад немам! Али сигурно знам: и сиромаштво, када имаш с ким да га подијелиш,
постане слатко.
Удала се због новца, жељела је лагодан живот; добила је старца, и бригу о туђем
дјетету. Од те приче постајало ми је све теже. Устао сам да средим амбијент око
себе. Прво – избацити кроз прозор стари похабани шешир! Грчевити стисак ми је
зауставио руку: ,,То је моје!“ Морам да се искупим! Мало фолирам и правим се да
ме њена прича занима. Сав сам се претворио у уво! помињала је слугу, нотароша,
љубоморног мужа, а ја сам само климао главом као коњ на врућини. Ех, па да!
И запамтио сам да је помињала коње, само не знам да ли су се ождријебила два
коња, или су угинула.
Ноћ... Чуо сам да се ноћу дешавају чудне ствари. Части ми, ни данас не знам
како крај ње легох. Срце је лупало у ритму њене косе, која се таласала на промаји.
Плашио сам се да вјетар не науди њеном прамену, ни једној њеној власи! Јутро...
нестала је! Од ње ни трага ни гласа!
Не желим да мислим о њој. Нема ни говора о томе да се заљубим. Из торбе
узимам неку танку књижицу. Свеједно коју. Морам да заборавим! Отроваћу се
као Ромео! Зашто да не? Испушићу цијелу кутију цигара! Док вучем посљедњи
дим прве цигарете, већ ми је мука. Прилазим прозору... Мирис кочења. Воз нагло
стаје. Из руке испада књига. Стигао сам да прочитам да је главни лик нека Јуца...
Дивно име, зар не?

Немања Балетић, II f