Istorija Windows-a

:::------>>>>>>>> Istorija Windows-a <<<<<<<--------:::

Tekst preuzet sa Computer Killers




Istorija Windows-a

Trenutno najpopularniji i najrasprostranjeniji operativni sistem na svetu koji, pretpostavljamo, i vi koristite u ovom trenutku. Ali, da li znate koliki je put on prešao od svoje prve verzije do ovoga što je sad ? Pročitajte…


Windows 1.0



Prva verzija Windowsa izašla je 20. novembra 1985. Bio je to Microsoft-ov prvi pokusaj da implementira grafički korisnički interfejs (eng. Graphical User Interface (GUI)) na PC-u. Windows 1.0 nije bio kompletan operativni sistem, vec produžetak MS-DOSa (zasnovan na verziji 2.0), sa kojim je delio njegove greške i probleme. Ipak, sa sobom je doneo dosta novih drajvera kojima uopšte nije upravljao MS-DOS, pretežno za grafiku, ali i za miša, tastaturu i štampač. Podržavao je multitasking, veličina prozora bila je promenljiva i imao je rezervisan prostor za minimizirane programe (originalni koncept taskbara). Interesantno je da se prozori nisu mogli preklapati (eng. overlap), mogli su biti samo minimizirani, maksimizirani ili tiled, kao i to da nije imao kantu. Neki od programa sa kojima se isporucivao su: Calendar, Notepad, Calculator, Windows Write, Windows Paint… U prvoj veziji Windows-a Microsoft je uključio i ono što danas nazivamo Control Panel.

Ipak, pošto mu je nedostajalo funkcionalnosti i izbor aplikacija bio loš, dostigao je malu popularnost. Razvijalo ga je 55 programera godinu dana, a prodavao se po ceni od 100$.




Windows 2.0



Verzija 2 izašla je 2. aprila 1987. i pokazala se nešto više uspešnom od prethodne. Prozori su mogli da se preklapaju i predstavljen je napredni mehanizam za prečice pomoću tastature podvlačenjem karaktera koji je u kombinaciji sa “Alt” tasterom birao tu stavku (sistem kakav se i danas koristi). Prve verzije Microsoft Word-a i Excel-a bile su za ovu verziju Windowsa (postojale su glasine da je prvobitno zamišljen kao platforma pod kojom će raditi Microsoft Office, a tek kasnije kao kompletan operativni sistem). Dobar deo svoje popularnosti duguje upravo ovim aplikacijama, jer je bio neophodan za njihovo izvršavanje. MS je isporučivao run-time verziju Windows-a uz Office, koja se startovala pokretanjem Office aplikacija iz DOS-a, a zatvarala izlaskom iz njih. Uz ovu verziju značajno je porasla podrška third-party proizvodjača, ali je većina njih i dalje bila više orijentisana ka pravljenju DOS aplikacija, jer su korisnici Windows-a činili manji deo tržišta (i oni su isporučivali run-time verziju za one koji ga nisu imali).

Verzija 2 još uvek je koristila real mode memory[1] model, pa je bila ograničena na maksimum 1MB memorije. Kasnije je izašla nova verzija nazvana Windows/386 (verzija 2 je preimenovana u Windows/286 zbog konzistentnosti) koja je imala podršku za enhanced mode 386 procesora. Jedina razlika između ove dve verzije je u tome što je sada moglo da se izvršava više MS-DOS aplikacija paralelno u proširenoj memoriji umesto da se pozadinske aplikacije privremeno obustavljaju za vreme izvršavanja Windows-a, probijajući na taj način limit od 640K osnovne memorije (Windows aplikacije mogle su da rade paralelno kroz kooperativni multitasking).

MS je kasnije tužen od strane Apple-a da je kopirao izgled Mekintoša (eng. Macintosh) u verzijama 2 i 3 zbog preklapanja prozora, kante (eng. recycle bin) i drugih stvari. Sve osim 10 od 189 optužbi su odbačene jula 1989.



Windows 3.0



Treća verzija koja je izasla 22. maja 1990. bila je prva koja je postigla veliki uspeh i omogućila je Microsoft-u da se takmiči sa Apple-om i Amigom na polju GUI-a. Doneo je veliki napredak na polju korisničkog interfejsa, kao i brojna tehnička poboljšanja. Mogao je da adresira memoriju preko 640K koristeći mogućnosti Intel-ovih 80286 i 80386 procesora. Tekstualni programi napisani za MS-DOS mogli su se izvršavati u okviru prozora, čineći sistem korisnim i kao sredinu za multitasking starih programa, mada ovo nije bilo baš upotrebljivo za kućne korisnike, jer je većina igara i programa za zabavu zahtevala čisto DOS okruženje.

Neke od novina koje je doneo su:
• Program, File i Print menadžeri
• Ponovno napisana sredina za razvoj aplikacija, modularni VxD-ovi, ugrađena podrška za aplikacije koje se izvršavaju u proširenoj memoriji i potpuni preemptive multitasking [2]
• Poboljšan izgled ikonica :-)

Ipak, nedostajali su mu programi za multimediju i mrežu.

Mogao je da radi u Real, Standard ili 386 Enhanced modu (eng. mode) i bio je kompatibilan sa Intel procesorima od 8086/8088 pa do 80286 i 80386. Iako je Windows sam detektovao koji mod da koristi, mogao se naterati da koristi bilo koji korišćenjem komandi: /r (real), /s (standard) i /3 (386). Zbog ove kompatibilnosti unazad, aplikacije su morale biti kompajlirane u 16-bitnom okruženju, tako da nikad nisu koristile pune mogućnosti Intelovog 32-bitnog 386 procesora. Bila je to poslednja verzija koja je mogla da radi u realnom modu (eng. real mode).

Iako je brzo zamenjen verzijom 3.1 (zbog nedostatka podrške za mrežu i multimediju), široko je prihvaćen među third-party proizvodjačima, jer je MS izbacio Software development kit (SDK)[3] za Windows koji je omogućio proizvodjačima da se koncentrišu na pisanje aplikacija umesto drajvera. Prodato je 10 miliona primeraka, do izlaska verzije 3.1, u periodu od dve godine. Obzirom da je postao glavni izvor prihoda za Microsoft, kompanija je promenila neke od ranijih planova.
Prodavao se po ceni od 149.95$ za celu verziju i 79.95$ za apgrejd (eng. upgrade) .


Windows 3.1



Verzija 3.1, izašla aprila 1992. donela je osnovnu podršku za multimediju, CD audio plejer (eng. player) aplikaciju, kao i TrueType fontove promenljive velićine, razvijene zajedno sa Apple-om. Nije podržavao većinu novih formata kao sto su GIF i JPEG, umesto toga oslanjao se samo na bitmap (BMP) slike. Sve aplikacije su bile u okviru većeg programa, Program manager-a, osim Idlewild-a, skrinsejver menadzera (eng. screensaver manager). To je poslednji Windows koji nije koristio desni klik, niti je imao jednostavnu copy/paste metodu. Da bi kopirali nešto na disketu, morali ste da ubacite disketu i kopirate pomocu File Managera-a. Uklonjena je i podrška za real mode, tako da je mogao da radi isključivo na 80286 ili boljim procesorima.

Za prva dva meseca prodato je tri miliona primeraka, uključujući i apgrejd sa Windowsa 3.0.


Windows 3.11 i Windows for Workgroups 3.1x



Windows 3.11 nije doneo novine, već je, uglavnom, ispravljao neke postojeće probleme, uglavnom vezane za mreže (eng.networks). Zamenio je verziju 3.1 na retail i OEM nivoima, a besplatan upgrade bio je dostupan sa ftp.microsoft.com .

Windows for Workgroups 3.1 (izašao 27. oktobra 1992.) i Windows for Workgroups 3.11 (izašao 15. februara 1994. kao važan apgrejd verzije 3.1) su takođe postigli brz uspeh kao verzije 3.0 i 3.1. Verzija 3.1x donela je poboljšane drajvere za mrežu i podršku za peer-to-peer networking , ali nažalost nije imala podršku za Internet dial-up networking, već joj je bilo neophodno da koristi third-party softver, koji je često dolazio u konflikt sa Windows-om. Uglavnom je korišćen u LAN-ovima (eng. Local Area Network) i stand-alone kompjuterima, kao i laptop-ovima.

Mogla je da radi samo u 386 enhanced mode, pa je zahtevala minimum 80386SX procesor. Iako je verziji 3.1x nedostajalo dosta naprednih mogućnosti u odnosu na OS/2, kao što su podrška za duga imena fajlova, desktop ili zaštita sistema od malicioznih programa, MS je brzo preuzeo tržište GUI-a i opertivnih sistema od IBM-a.Windows API[4] postao je de-facto standard za potrošački softver.

Saradnja Microsoft-a i IBM-a na razvoju OS/2



Sredinom 80-ih MS i IBM započeli su saradnju na razvoju OS/2 operativnog sistema, koji je trebao da bude naslednik DOS-a, da potpuno iskoristi protected mode[5] Intelovog 80286 procesora i podrzava upotrebu do 16MB memorije. MS je paralelno nastavio razvoj Windows verzija zasnovanih na DOS-u koje su bile manje zahtevne. Kada je verzija 3.0 postigla veliki uspeh, Microsoft je odlučio da promeni primarni API za NT, OS/2, koji je još uvek bio u razvoju, sa proširenog OS/2 API-ja na Windows API, što je dovelo do konflikta između Microsoft-a i IBM-a. Da bi ga razrešili, pošto su imali pristup kodu jedni drugih, dogovorili su se da IBM razvije OS/2 2.0 (koji bi zamenio verziju 1.3 i Windows 3.0), a da MS razvije nov operativni sistem (OS/2 3.0 koji će kasnije naslediti verziju 2.0). Međutim, i ovaj dogovor se ubrzo raspao. IBM je nastavio razvoj OS/2, a MS je ime OS/2 3.0 promenio u Windows NT. Obe kompanije su zadržale pravo da koriste OS/2 i Windows tehnologiju razvijenu do prekida saradnje.

Ipak, Windows NT je većinom napisan od nule. MS je zaposlio Dejv Katlera (eng. Dave Cutler), jednog od glavnih arhitektaVMS-a[6] u DEC-u [7] (kasnije kupljen od strane Compaq-a, sad deo Hewlett-Packard-a) da razvije NT u moćniji operativni sistem. Katler je radio na razvoju sledeće generacije VMS-a pri DEC-u po imenu Mica. Kada je DEC obustavio razvoj, prešao je u MS zajedno sa još nekim inžinjerima. DEC je bio ubeđen da je preneo kod Mica-e u MS, pa je protiv njega podnesena tužba. Microsoft je, na kraju, bio primoran da plati 150 miliona americkih dolara i da napravi podršku za DEC Alpha čip u NT-u.



Windows NT 3.1



Beta verzija postala je dostupna developerima u junu 1992. na Professional Developers konferenciji u San Francisku. Tu je MS objavio razvoj naslednika za Windows NT i zamenu za Windows 3.1 (kodno ime (eng. codename) Chicago), koja će ih ujediniti u jedan operativni sistem. Kodno ime nove verzije bilo je Cairo. Kako se kasnije ispostavilo, Cairo je bio mnogo teži projekat nego što je MS mislio, pa do ujedinjenja nije došlo sve do Windows XP-a.

Konačna verzija izašla je 27. jula 1993. i nosila je oznaku 3.1 zbog konzistentnosti sa, u tom trenutku, aktulenim Windowsom 3.1. Za razliku od njega, ovo je bio kompletan 32-bitni operativni sistem i prvi operativni sistem uopšte koji je koristio Unicode[8] interno.

Nažalost, imao je lošu podrsku za drajvere zbog povećane težine programiranja u radu sa njegovim superiornim hardware apstraction layerom[9]. Ovo je bio veliki problem za NT-u sve do pojave Windows 2000 operativnog sistema. Programeri su se žalili da je pisanje drajvera preteško za NT, a proizvođači hardvera nisu hteli da utroše previše vremena razvijajući drajvere za mali deo tržišta. Iako je imao dobre performanse i omogućavao bolje korišćenje sistemskih resursa, isto tako je bio i zahtevan, pa je bio pogodan samo za skuplje kompjutere. Obzirom na zahtevnost i na to da je njegov GUI bio, prosta, kopija onoga iz Windowsa 3.1 (koji je opet bio inferioran u odnosu na ono sto je nudio OS/2), nije bilo razloga da zameni Windows 3.1 u kućnoj upotrebi.

Isti oni dodaci koji su ga učinili zahtevnim, omogućili su mu da bude odlično rešenje kao server u LAN okruženju, tržištu koje je doživelo veliki bum 1993., pošto je imao napredne mogućnosti za umrežavanje, kao i efikasan NTFS fajl sistem.

Jedna od najvećih prednosti koje je imao jeste novi 32-bitni API nazvan Win32, koji je trebao da zameni stari 16-bitni (kasnije nazvan Win16). Win32 API imao je tri glavne implementacije: jednu za Windows NT, jednu za Win32s (podskup od Win32 koji se mogao koristiti na Windows 3.1 sistemima) i jednu za Chicago .

Što se oznake NT tiče, jedan od prvobitnih developera OS/2 3.0 posvedočio je da je ime uzeto iz Intel i860 procesora - codename N-Ten – platforma kojoj je prvobitno bio namenjen. Kasnije je NT prošireno u “New Technology” u marketinške svrhe, ali više ne nosi neko bitno značenje.
Bio je dostupan u Workstation i Advanced Server verzijama.


Windows NT 3.5



Verzija 3.5 izašla je 6. septembra 1994. i bila je dostupna u dve varijante: Workstation i Server. Bio je manje memorijski zahtevan i imao ugrađenu podršku za OpenGL i imena fajlova do 255 karaktera (eng. charcter). Workstation verzija imala je limitiran broj mrežnih zadataka koji su mogli da rade simultano i nedostatak serverskih softverskih paketa. Nije više bilo crnog start-up prozora nalik MS-DOS-u, već je posedovao grafički boot screen.



Windows NT 3.51



Verzija 3.51 izašla je juna 1995. i imala je alat za lakše upravljanje sa Client Access Licences (CAL) za Microsoft BackOffice familiju servera (sada pod imenom Microsoft .NET Enterprise Servers), program koji je omogućavao instalaciju Windows-a 95 preko mreže i podršku za remote booting. Glavni razlog za ovaj apdejt bio je dodavanje podrske za Windows 95.

Windows 95



Windows 95 (codename Chicago) koji se pojavio u prodaji avgusta 1995. bio je hibridni 16-bit/32-bitni grafički operativni sistem. Prvobitno je najavljen u junu, ali je MS odložio izlazak da bi osigurali da su svi apgrejdovali NT 3.5 servere na verziju 3.51. Kao naslednik Windowsa 3.11, on je prvi u toj liniji bez podrške za starije, 16-bitne x86 procesore, pa je zahtevao minimum Intel 80386 procesor koji je radio u protekted (eng. protected) modu. Dosta delova napisano je iznova, dok su neki prošli kroz veliku popravku. Ipak, delovi sistema su ostali 16-bitni zbog kompatibilnosti i kraćeg vremena razvoja. To, i činjenica da su brojne greške u dizajnu morale biti prenešene sa ranijih verzija Windows-a na kraju su uticale na njegovu efikasnost i stabilnost.

Radio je pod MS-DOSom 7.0 i bio je prvi Windows koji je bio vezan za specifičnu verziju DOS-a, verovatno da bi sačuvao dominantu poziciju koju je stekao Windows 3.11 i da bi obezbedio da nijedan ne-MS proizvod ne može da obezbedi osnovne servise za operativni sistem. Početak 32-bitnog pristupa fajlovima u Windows for Workgroups 3.11 značio je da se 16-bitni real mode MS-DOSa nije više koristio za upravljanje fajlovima, a korišćenje 32-bitnog pristupa diskovima značilo je da se BIOSBIOS
Basic Input/Output System - Skup osnovnih, sistemskih instrukcija koji obezbeđuje vezu između operativnog sistema višeg nivoa (npr. Windowsa) i hardvera. Po uključivanju računara BIOS vrši test sistema, „pronalazi” priključene komponente (i njihove BIOS-e, kao što je onaj na grafičkoj kartici) i učitava operativni sistem, koji od te tačke preuzima dalju kontrolu. Smešten je u posebnu memoriju na matičnoj ploči. nije više koristio za upravljanje njima. Iako DOS nikad nije kompletno uklonjen iz operativnog sistema, ovo je omogućilo da se njegova uloga svede samo na to da služi kao boot loader u protected modu za kernel Windowsa.

Win32 aplikacije su radile samo u 386 enhanced modu, sa 32-bitnim adresnim prostorom i virtuelnom memorijom. To je omogućilo adresiranje do 2GB virtuelne memorije za Win32 aplikacije (i jos 2GB rezervisano za OS) i (bar u teoriji) ih je sprečavalo od oštećivanja memorijskog prostora drugih Win32 aplikacija. Na taj način mu se funkcionalnost priblizila NT-u, iako ni Windows 95/98/ME nisu mogli koristiti vise od 512MB stvarne memorije bez nekih specijalnih zahvata u registry-u.

DOS se i dalje mogao koristiti za rad starih drajvera, ali je Microsoft preporučivao da se to ne radi, jer je uticalo na multitasking i stabilnost sistema. Stari drajveri su se koristili samo u tzv. “Safe modu”, ali on je postojao samo da bi omogućio ispravku problema sa postojećim koji rade u protected modu.

Imao je ugrađen 32-bitni TCP/IP, dial-up networking i nove Plug and Play(poznat još kao Plug and Pray (utakni i pomoli se), zbog svoje ne savršenosti u radu) mogućnosti koje su omogućile jednostavno instaliranje hardvera. Predstavljen je napredan i moćan GUI, zahvaljujući kome je ubrzo zbrisao konkurenciju sa tržišta desktop operativnih sistema. Funkcije kao sto su copy, paste i cut su dodate na desni klik i mogle su da se koriste skoro bilo gde. Start dugme se prvi put pojavilo, kao i taskbar (iako je slične mogućnosti imao i GUI koji se koristio već nekoliko godina u Acorns Arthur i RISC OS operativnim sistemima, tržište za te sisteme bilo je jako ograničeno). Kasnije su kopirani i na druge desktop sisteme.

Ukupno je izašlo 5 verzija:
• Windows 95 - prvo izdanje.
• Windows 95 A – sa Service Pack-om 1 ugrađenim (eng. slipstream) u instalaciju.
• Windows 95 B – (OSR 2) koji je doneo nekoliko bitnih poboljšanja, kao sto su IE 3.0 i potpuna podrška za FAT32.
• Windows 95 B USB – (OSR 2.1) doneo je osnovnu podršku za USB.
• Windows 95 C – (OSR 2.5) sa svim prethodno nabrojanim i IE 4.0. Omogućen je besplatan upgrade za postojeće korisnike Windowsa 95 i bila je to poslednja verzija koja je izašla.

IE 4.0 doneo je nekoliko bitnih promena u GUI-u i bio je integrisan u operativni sistem. Korišćen je za renderovanje desktopa i sadržaja prozora koristeći HTML. Bila je to jedna od ključnih tačaka u slučaju koji se vodio protiv Microsoft-a zbog monopola, pošto je integrisani Explorer istisnuo konkurentski Netscape.

Interesatno je da je MS angažovao Rooling Stones za reklamnu kampanju sa pesmom “Start Me Up”, aludirajući na Start dugme, a kampanja se sastojala i iz priča kako ljudi u redovima van prodavnica čekaju da ga kupe i kako u redove staju, čak, i ljudi koji nemaju kompjuter i ne znaju ni šta je Windows. Za prva 4 dana prodato je milion primeraka.




Windows NT 4.0



Windows NT 4.0 (codename Cairo) pojavio se na tržištu 24. avgusta 1996. Bio je 32-bitni operativni sistem sa grafičkim okruženjem sličnim onom u Windowsu 95. Iako višestruklo stabilniji od njega, nije bio tako pogodan za običnu, kućnu upotrebu. Veliki deo stabilnosti postignut je zahvaljujući virtuelizaciji hardvera, programi su koristili sistemski API, umesto da pristupaju hardveru direktno, kao što se radilo u DOS-u i Windows-u 95. Zbog toga je kompjuter morao obavljati mnogo više operacija, pa su zahtevne aplikacije i igre radile znatno sporije. Dok je dosta programa napisanih za Win32 API radilo i na Windowsu 95 i NT-u, većina 3D igara nije. Podela izmedju NT i 9x linija uspešno je okončana tek dolaskom XP-a, kada je većina API-ja vezana za igre, kao što su OpenGL i DirectX, unapređena u dovoljnoj meri da je postalo efikasnije pisati programe pomoću njih i kada je hardver postao dovoljno snažan da brzo izvrši sve te operacije.

Iako je prevaziđen izlaskom Windowsa 2000 i dalje je u širokoj upotrebi, uprkos nastojanjima Microsoft-a da ubedi kupce da se apgrejduju na neke novije verzije.

Pojavio se u 4 verzije:
• Windows NT Workstation – opšte namene.
• Windows NT 4.0 Server – dizajniran za manje serverske sisteme.
• Windows NT 4.0 Enterprise Server– prethodnik Datacenter linije Windows servera, dizajniran za visoko zahtevne sisteme.
• Windows NT 4.0 Terminal Server– između ostalog, omogućio je daljinski (eng. remote pristup kompjuteru i nesmetani rad na njemu. Funkcija koja je danas implementirana kao “Terminal Services” (Windows 2000) i “Remote Desktop” (Windows XP i Windows Server 2003).



Windows 98



25. juna 1998 Microsoft je na tržište lansirao Windows 98 (codename Memphis) koji je predstavljao manju reviziju Windowsa 95. Doneo je novine kao sto su FAT32 (i program koji je konvertovao FAT16 u FAT32) sa podrškom za particije preko 2GB, poboljšanu podršku za AGP, unapređene USB drajvere, FireWire, podršku za istovremen prikaz na više monitora (do 8) i Quick Launch bar. I kod njega je Internet Explorer integrisan u GUI (dodatak pod imenom Active Desktop).

Iako se od početka dobro prodavao, bio je dosta glomazniji i sporiji od Windowsa 95, a sa sobom je doneo probleme sa kompatabilnšću i stabilnosti.



Windows 98 SE (Second Edition)



5. maja 1992. izašla je druga verzija Windows-a 98. Doneo je puno ispravki, DirectX 6.1, dosta brži IE 5.0, Netmeeting 3, podršku za DVD, a jedna od najvažnijih novina jeste ICS[10] koji je omogućavao deljenje internet konekcije sa drugim kompjuterima. Nije više bilo potrebe za third-party softverom za deljenje konekcije (npr. WinRoute), već je ICS radio neprimetno u pozadini, praktično ne opterećujući sistem. To je prvi MS-ov sistem namenjen širokom tržištu koji je koristio napredne WDM[11] drajvere.

Pokazao se uspešnim, iako nije bilo besplatanog apgrejda za korisnike njegove prve inkarnacije.

MS je planirao da potpuno obustavi podršku za njega 16. januara 2004. Međutim zbog velike popularnosti i dalje (27% upita na Google-u izvrseno je sa Windowsa 98 u oktobru i novembru 2003.), odlučeno je da se nastavi podrška do 30 juna 2006, kad se ukida i podrska za Windows ME.

Windows 2000



Na tržištu se pojavio 17. februara 2000. kao apgrejd za NT 4.0, ali on je bio mnogo više od toga. Doneo je puno novina kao što su: NTFS 5 sa podrškom za quotas[12], enkripciju na nivou fajl sistema i poboljšani korisnički interfejs, nalik onom iz Windowsa 98. WDM drajveri, koji su prvi put korišćeni na NT kernelu, omogućili su razdvajanje opšte funkcionalnosti nekog uređaja od specifične. Npr., MS može da obezbedi osnovnu podršku za USB, kao što je komunikacija sa tim uređajima, a proizvođaču hardvera ostaje samo da napiše drajvere za specificnu funkciju koju taj uređaj treba da obavlja, što je značajno pojednostavilo pisanje drajvera. Nije više bilo bagova (eng. bug) koji su se pojavljivali svaki put kad bi se implementirala osnovna podrška za neki novi uređaj. Teoretski, WDM drajveri su kompatibilni sa svakim Windows-om koji ih podržava, bez obzira na kernel. Glavni uzrok nestabilnosti Windowsa bili su drajveri, a na ovaj način taj problem je rešen (bar u velikoj meri).

Server verzije su imale dodatke kao što su Active Directory, DNS server za dinamičku registraciju IP adresa i centralizovano upravljanje, zasnovano na polisama.

Kritikovan je zbog nedostatka opcije za kreiranje butabilne (eng. bootable) DOS diskete. Iako to nije mnogo bitno prosečnom korisniku, postoje slučajevi kada je neophodna (da li je neko spomenuo update BIOS-a). Neki tvrde da je najbolji Windows ikad napravljen.

Izašao je u 5 verzija:
• Windows 2000 Professional – workstation verzija.
• Windows 2000 Server – za manje serverske sisteme.
• Windows 2000 Advanced Server – dizajniran za zahtevne sisteme, male i srednje web sajtove.
• Windows 2000 Datacenter Server – za visoko zahtevne sisteme i klastere.
• Windows 2000 Advanced Server, Limited Edition – verzija za Intelove 64-bitne Itanium procesore




Windows ME (Millennium Edition)



Windows ME (codename Millenium i Georgia) izašao je 14. septembra 2000. Može se reći da je to Windows 98 sa jos više preinstaliranih programa, a u sebi je došao sa integrisanim IE 5.5 i Windows Media Player 7.

Verovatno najbitnija promena je da nije uključivao real mode MS-DOS. Za razliku od Windowsa 95 i 98 nije učitavao DOS pre učitavanja Windowsa, što je kao posledicu imalo brže boot-ovanje sistema, ali je i onemogućilo boot direktno u komandnu liniju (eng. command line) DOS-a. Ipak, omogućavao je virtual mode DOS koji je radio u okviru prozora, ali neki programi (npr. starije aplikacije za manipulaciju diskovima) zahtevale su real mode DOS i nisu radile u okviru prozora.

Imao je System Restore opciju namenjenu jednostavnijem uklanjanju problema. Na primer, ukoliko bi instalirali drajvere koji bi uzrokovali pad sistema, pomoću System Restore-a mogli bi da vratite sistem u prethodno stanje. Nažalost, zbog relativno jednostavne metode koja se koristi za ovo, može da se desi da povrati virus koji je nekad bio obrisan.

Iako se neki i dan-danas kunu u njegovu stabilnost i pouzdanost, korisnici uglavnom nisu bili zadovoljni njime, pretežno zbog loše stabilnosti. Neki su tvrdili da nije zasluživao da bude poseban OS, već Windows 98 Third Edition, a neki su ga nazivali najgorim Windows-om još od verzije 3.0. U suštini, bio je nepotreban operativni sistem, pre svega zbog prethodnog izlaska Windowsa 2000 koji je bio funkcionalniji, stabilniji i uopšte bolji operativni sistem. Poneko kaže da ME stoji za “Mistake Edition”.




Windows XP



Spajanje NT/2000 i Windows 3.1/95/98/ME linije konačno se desilo sa Windows XP-om koji je izasao 25. oktobra 2001. Postoje dve glavne verzije, Home Edition – namenjen prosečnim korisnicima i širokom tržištu i Professional – namenjen zahtevnim korisnicima i u poslovne svrhe. Home verzija ima samo deo dodataka koje ima Pro, a verovatno najvažnije je da ne može da radi pod domenom i da je otežana kontrola pristupa fajlovima, jer zahteva ulazak u Safe Mode ili korišćenje cacls programa koji radi iz command promt-a.

Professional je, za razliku od Home Edition-a, u sebi imao:
• Remote Desktop – softver koji omogućava kontrolu nad kompjuterom preko Interneta ili lokalne mreže.
• Offline Files and Folders – omogućava kompjuteru da automatski sačuva kopiju fajlova sa druge mreže ili kompjutera i radi sa njima i kad je kompjuter van mreže (eng. offline).
• Encrypting File System – enkripcija fajlova na kompjuteru koja onemogućava da im pristupa drugi korisnik.
• Symmetric multiprocessing – sposobnost podele posla između više procesora. XP Professional podržava do dva procesora.
• Dodaci za administraciju, kao što su programi za pravljenje grupnih polisa, automatska instalacija softvera i održavanje, roaming user profili itd.

Neke od potpuno novih stvari koje je XP doneo su:
• Fast User Switching – omogućava drugom korisniku da se loguje, a da prethodni korisnik ne mora da se izloguje i zatvori programe koje je do tad koristio.
• Remote Assistance – omogućava preuzimanje daljinske kontrole nad kompjuterom od strane tehničke podrške (ili nekog drugog) kako bi bio rešen neki problem.
• Driver Rollback – čuva staru verziju drajvera kako bi se, u slučaju problema sa novim, jednostavno vratili prethodni.
• Simultaneous Multithreading Support – podrška za HyperThreading tehnologiju Intelovih Pentium 4 procesora
• CD Burning – mogućnost rezanja na CD-ove bez korišćenja third-party softvera. Tehnologija je otkupljena od Roxio-a.

Pored svega nabrojanog, znatno je poboljšana podrška za Firewire, USB, PCI i druge uređaje. Imao je potpuno redizajniran GUI (Luna Theme) sa gomilom ulepšavajućih (kako za koga :-) ) dodataka, s tim što je mogao biti prilagođen korisniku isključivanjem nepotrebih efekata, a mogao se koristiti i klasični izgled kao kod Windowsa 2000.

Pored ove dve glavne verzije, izašlo je i nekoliko specijalnih:
• Windows XP Media Center Edition – za posebne,Media Center kompjutere. Ne prodaje se posebno.
• Windows XP Tablet PC Edition – dizajniran za laptop/notebook kompjutere sa ekranom osetljivim na dodir. Ne prodaje se odvojeno od Tablet PC-a.
• Windows XP Embedded – namenjen specijalnim uredjajima.
• Windows XP 64-bit Edition - za Intel Itanium 2 procesore. Verzija za AMD Athlon 64 i Opteron procesore trenutno je u beta fazi.
• Windows XP Starter Edition – Verzija XP-a dostupna u Aziji i Rusiji po nižoj ceni. Slična je XP Home izdanju, ali sa ograničenjima kao što su maksimalna rezolucija 800x600, samo tri programa mogu da rade u isto vreme i moguće je imati samo jedan korisnicki nalog.

Service Packs



Service Pack je skup zakrpa i dopuna koje MS izbacuje povremeno. Prvi je izašao 9. septembra 2002, a jedna od najvažnijih novina koje je doneo je podrška za USB 2.0. Kasnije se pojavio Service Pack 1a koji je izbacio Microsoft-ovu Java virtual machine zbog tužbe Sun Microsystems-a.

Druga verzija koja je izašla 6. avgusta 2004. najviše je bila usmerena ispravljanju brojnih sigurnosnih propusta. Doneo je novi firewall (pod imenom Windows Firewall) koji je bio uključen po defaultu, poboljšanu zaštitu memorije koja je koristila prednosti NX instrukcija ugradjenih u nove procesore radi sprečavanja buffer overflow napada (propust koji su koristili crvi Blaster i Sasser), poboljšanu podrsku za WiFi i Bluetooth uredjaje, pop-up bloker (eng. blocker) za Internet Explorer i DirectX 9.0c. Nažalost, neki programi nisu više radili posle instaliranja SP2. Studija koju je radila kompanija AssetMetrix kaže da na jednom od 10 kompjutera sa SP2 dođe do ozbiljnih problema sa kompatibilnošću aplikacija.



Česte kritike na racun XP-a



Bezbednosni propusti predstavljaju veliki problem Microsoft-ovih proizvoda. XP-u je često zamerana velika osetljivost na buffer overflow, crve i viruse. Na spyware i adware takođe, neželjene programe koji izazivaju nestabilnost sistema, izbacuju reklamne pop-upove i prate rad korisnika u marketinške svrhe. Često se nalaze u sklopu nekih, naizgled, bezazlenih programa. Preko Windows Update servisa MS redovno izbacuje apdejtove koji mogu da se instaliraju automatski. Veliki problem je što posle izbacivanja nekog kritičnog apdejta, krekeri (eng. crackers), znajući koji rupu krpi, prave eksploite (eng. exploit) za sisteme koji su još uvek bušni. Verovatno najveća pretnja bezbenosti sistema jesu sami korisnici. Teško je očuvati sistem pored korisnika koji otvara "prilog" (eng. attachment) e-mail-u za koji i ne zna da je maliciozan ili koji ne apdejtuje sistem redovno.

Aktivacija proizvoda je još jedna meta kritika na XP-u, sistem koji je Microsoft uveo da bi smanjio pirateriju. Da bi mogao da nastavi korišćenje sistema posle određenog vremena, korisnik mora da ubaci specijalni serijski broj koji dobija od MS-a. Serijski broj se generiše pomoću informacija o hardveru, zemlji u kojoj se nalazi i običnim serijskim brojem sa CD-a. Ukoliko bi promenili dve ili više komponenti izlistanih dole, sistem bi mogao da traži reaktivaciju. Informacija koja se šalje sastoji se od šifrovanog skupa sledecih vrednost:
• Ime graficke karte
• Ime SCSI adaptera
• Ime IDE adaptera
• MAC adresa mrezne karte
• Kolicina RAM-a
• Tip procesora
• Serijski broj procesora (ako moze da se očita)
• Ime Hard diska
• Serijski broj hard diska
• Ime CD-ROM/ CD-RW/ DVD-ROM uredjaja

Integracija programa kao što su Windows Messenger, Internet Explorer, Windows Media Player, kao i uska povezanost sa Microsoft Passport servisom još su jedna meta žalbi, pre svega Microsoft-ovih konkurenata na tim poljima. Iako je MS tvrdio da je nemoguće ukloniti IE iz sistema bez uticaja na stabilnost (samo ikonice), Šejn Bruks (eng. Shane Brooks) tvrdio je da može biti izbačen bez neželjenih efekata, što je i demonstrirao svojim programom XPlite.

Windows Server 2003



Naslednik Windows 2000 Servera svetlost dana ugledao je 24. aprila 2003. Preuzeo je najbolje od njega, a doneo kompatibilnost i druge mogućnosti XP-a. Omogućava znatno lakši apgrejd sa NT 4.0 domena na Windows 2003, za razliku od apgrejda na Windows 2000, koji je bio težak i zahtevao puno vremena, pa se postavljalo pitanje isplativosti, posebno kada je u pitanju Active Directory. Doneo je napredak po pitanju upravljanja grupnim polisama, radu sa diskom, uključujući i mogućnost bekapovanja (eng. back-up)otvorenih fajlova, kao i poboljšane skript (eng. script) i commad line alate. U odnosu na 2000 Server, nema nijednu serversku komponentu uključenu automatski, kako bi se smanjila osetljivost na napade na novoj instalaciji.

Izasao je u nekoliko izdanja:
• Standard Edition – jako prilagodljiv, predstavlja idealno rešenje za male i srednje firme.
• Enterprise Edition – verzija opšte namene za velike firme, podržava do 8 procesora i 32GB rama. Postoji i 64-bitna verzija za Itanium procesore koja podržava do 8 procesora i 64GB rama.
• Datacenter Edition – linija servera dizajnirana za ogromne sisteme koji zahtevaju visoku sigurnost i pouzdanost.
• Web Edition – namenjen za hosting web strana i XML servisa, sa primarnom upotrebom IIS 6.0 web servera.

1] Način rada koji podrazumeva korišćenje isključivo stvarne memorije
[2] Uporedna obrada više zadatak sa prekidima; poseban oblik istovremenog rada sa više zadataka kod kojeg se s vremena na vreme prekida izvršavanje jednog zadatka i predaje kontrola drugom
[3] Skup alata za razvoj softvera koji omogućava lakše pisanje aplikacija za određeni sistem
[4] Skraćeno od Application Programming Interface; skup funkcija koje koje koriste programi za interakciju sa operativnim sistemom.
[5] Poseban režim rada za Intelove procesore koji omogućava zaštitu delova memorije za određeni proces od programa koji pokušavaju da pristupe tim adresama
[6] Virtual Memory System
[7] Digital Equipment Corporation
[8] Proširenje ASCII koda koje treba da obuhvati znake svih jezika koji imaju pismo, kao i sve druge pisane znake
[9] Posrednik između hardvera kompjutera i softvera koji radi na njemu. Ima funkciju da sakrije razlike u hardveru, tako da obezbedi konzistentnu sredinu za aplikacije.
[10] Internet Connection Sharing
[11] Windows Driver Model; pogledajte pod Windows 2000
[12] Praćenje i kontrola korišćenja hard diska pod NTFS-om. Moguće je svakom korisniku posebno tačno odrediti veličinu prostora koji može da koristi.