nije to to.mogu neki deo iz ovog sastava da iskoristim.a gledala sam i ostale teme,nema nista vezano za moju temu.
Printable View
nije to to.mogu neki deo iz ovog sastava da iskoristim.a gledala sam i ostale teme,nema nista vezano za moju temu.
MOLIM VAS HITNO JE DVE TEME BILO KOJA OD NJIH
SVETLI LIKOVI NASE NARODNE EPIKE
ZENSKI LIKOVI NASE NARODNE EPIKE:huh:
MORAL NIJE SAMO DALEKI IDEAL
Izuzetno mi je drago sto mi se ukazala prilika da iznesem svoje misljenje na ovu temu, za koju verujem da je I dan danas pod velikim znakom pitanja. Iskoristicu ovu priliku da iznesem svoje stavove I ujedno apelujem na drustvo, da daju sve od sebe za ocuvanje moralnih vrednosti, jer upravo je to ono cime se razlikujemo od zivotinja, ono sto nas cini ljudima. Pretpostavljam da je svima poznato znacenje izraza moral, ali verujem da nece skoditi da se podsetimo jos jednom. I ako zatreba jos jednom, koliko god puta to bilo potrebno.
Moralna norma je nastala jos davnih dana, u prvobitnoj ljudskoj zajednici. Jos dok je covek ziveo u malim grupama, zapitao se kako se treba ponasati kako bi usrecio socijalnu zajednicu I na koj nacin se drustvo treba ponasati ne bi li se covek osetio srecnim. Pod pojmom moral se podrazumeva sistem normi ili pravila ljudskog ponasanja.
Moral jedne licnosti nam govori o stepenu razvitka te individue, o njenom uocavanju, rasudjivanju, ponasanju, navikama. Govori nam o ophodjenju pojedinca prema socijalnoj zajednici, a samim tim I o ophodjenju coveku prema samom sebi. Moralni sud coveka zavisi od emocionalne inteligencije licnosti. Objekat moralne ocene je uvek samo covek. Da li je moral daleki ideal???Da li je moguce prihvatiti sva moralna nacela I rukovoditi se njima tokom zivota, da li je moguce da zaboravimo na svoj ego I budemo pravi, istinski altruisti??
Po recima cuvenog psihijatra I oca psihoanalize, Sigmunda Frojda, covek u toku svog odrastanja uci o moralu, usvaja njegova nacela, ali ako uzmemo u predvid ljudsku nagonsku, impulsivnu prirodu, shvaticemo da harmonizacija moralne svesti, kao oblika drustvene cenzure, I svesti pojedinca je gotovo nedostizna. Ali ne ocajavajte, ne dozvolite da vas to obeshrabri, jer Moral je tvorevina koja sluzi ocuvanju ljudskog identiteta.I na nama je da ga ocuvamo, sto vise mozemo.
Zivimo tako reci, u drustvu gde cesto nailazimo na pojam moral, cesto stavljamo necije ponasanje na kantar I sudimo o dobrim I losim osobinama. Lepo je to sto uvidjamo razliku izmedju ta dva pojma. Ali sta dalje? Da li zaista postoji moral u nasem drustvu? Da li postoji moral u bukvalnom smislu te reci? Nekada smo se slobodno kretali ulicom bez straha da li ce neko iz cista mira da nas napadne, samo zato sto mu je dosadno. U danasnje vreme su takve pojave sve ucestalije, ali uprkos tome sebe nazivamo moralnim, kulturnim drustvom, koje je evoluiralo od doba primitivizma. Kakve li ironije. Svoju decu ucimo o moralnim vrednostima, govorimo im kako trebaju postovati druge, kako treba biti tolerantan I prihvatati razlike. Ali mi im samo govorimo o tome, dok dela pokazuju nesto sasvim suprotno. Kako je moguce jednog adolescenta odvojiti od televizora, novinarskih clanaka, jednostavno zatvoriti mu oci pred svim onim sto de desava u danasnjem drustvu? Adolescentske krize su iz svakog dana sve gore I gore. Ima li tome kraja? Ne pamtim da su ranije deca dolazila naoruzana u skolu, s namerom da ubiju, da usmrte nekoga.Da su se okupljali na tribinama s namerom da prebiju, osakate. Sta se to zaboga desilo sa nasim drustvom. Toliko pricamo o vrednostima, a uporno ih ignorisemo. Ne razmisljamo da treba poceti od nas samih. Prvo moramo razumeti sebe kao licnost, spoznati, pa promeniti, a tek nakon toga mozemo misliti o drustvu. Ali krenimo od nas samih, to je najveci doprinos koji mozemo pruziti ovom drustvu.
Nemojte se vredjati, molim vas. Verujem u ljudsku dobrotu, verujem da ima jako puno ljudi koji cene prave vrednosti zivota, ljudi koji se rukovode dobrotom, ljubavlju, humanoscu. Ali ako zelimo da ovo drustvo napreduje, moramo se jos vise potruditi. Moramo one “uspavane” podsetiti cemu zaista sluzi moral. U nasem drustvu zaista postoji veliki problem, koji se rasprostranio poput epidemije. Covek je zapostavio duh I duhovne vrednosti. Vise niko ne cita Platona ili Konfucija. Spinozu, Kanta. Upravo oni su pokusali da probude nasu dusu, da ucine nesto za covecantsvo, da izazovu saosecajnost, ali nazalost, sve je otislo u drugom smeru, umesto saosecajnosti dobili smo licemerstvo. Ponasamo se kao da smo centar sveta, sve oblikujemo po svojoj meri. Isto se desilo I sa moralom. Postao je amoralan. Umesto da tezimo savrsenstvu, mi samo pricamo o njemu. Rukovodimo se svojom neuroticnom fikcijom, identifikujemo se sa svojim alter egom, a zaboravljamo na svoje pravo “Ja”. Sudimo svima, ali ne zelimo nama da se sudi. Ne prihvatamo kritike, idealizujemo sebe, svakog jutra oblacimo pazljivo odabranim kostim I pripremamo se za nastup na pozornici zivota. Mozda sam isuvise kriticna, ali zaista mislim da smo mi klovnovi koji glume u svom teatru. Sta bi se desilo kad bi te maske spale? Da li bi onda mogli nastaviti pricu o moralu I moralnim vrednostima?? Izopacili smo moral, postao je vid manipulacije. Smeskamo se, fini smo I kulturni, samo radi licne dobiti. Naivni se plase proracunatih, saosecajni se plase licemernih. I upravo zbog tog straha I ciste duse pocinju da glume, da se pretvaraju, iz straha da ne bi bili povredjeni, iskorisceni. Nazalost, pojam dobro je dobio I svoju drugu stranu, korisno, svrsishodno.
Ne kazem da smo mi jedna izopacena, egoisticna nacija. Slobodno mogu reci za sebe da sam jako altruisticna I upravo iz tog razloga me toliko pogadja ponasanje veceg dela naseg drustva. Veliki sam optimista, veliki covekoljub, puna sam nade I verujem da ce se nase drustvo izmeniti, da cemo poceti da cenimo I druge vrednosti zivota. Ne retko sam bila povredjivana, ali to me nije obeshrabrilo, necu dozvoliti da postanem marioneta izopacenih, sebicnih, amoralnih manipulatora.
Nadam se das am maker delimicno ukazala na primenu morala u danasnjem drustvu. Naravno da posedujemo neke od moralnih vrednosti, ali trebamo poraditi na njihovom ocuvanju, kako moral ne bi postao samo rec I nista vise. On je tu, u nama, prisutan, ali ne smemo ga zapostaviti zbog nase okupiranosti sobom. Molim vas, nemojte me pitati kako vi sami mozete protiv svih, kako bi vi kao jedinka mogli nesto da promenite u ovom drustvu. Jer to je samo izgovor. Upravo su jedinke te koje rukovode drustvom. Pa zasto ne bi ste mogli I vi? Ne gubite nadu, verujte, dajmo svoj doprinos ocuvanju moralnih vrednosti, ako ne zbog nas, onda barem zbog iducih pokoljenja.
SVE SE MOZE IZMERITI, SEM LEPOTE LJUDSKE DUSE
Noseni brzom rekom zivota, borimo se protiv ogromnog kamenja koje nas sputava. Grabimo korak po korak u buducnost. Nase ruke su punhe vremena koje nas sustize i vetra koji nas moze uhvatiti. Ali toj nasoj buducnosti prilazimo kao zreliji i odlucniji sa jasnije sagledanom stvarnoscu.
Od trena kada prvi put ugledamo svetlost, tezimo ka ispunjenju zelja i ciljeva, upoznajemo se sa carima zivota i koristimo ih kako bi osetili zadovoljstvo. Spremni smo sve da zrtvujemo kako bi postali vlasnici neceg najlepseg, najdrazeg od cega zastaje dah. Tezimo i sanjamo o savrsenstvu. Ponekad duboko u sebi, razmisljamo o jednoj izuzetnoj ljudskoj osobini koja zanosi i zari srca, o lepoti. Ona je tajna, tajna duboko skrivena u ljudskoj unutrasnjosti. Tajna scucurena u nama koja strpljivo ceka da bude otkrivena. Za njom treba tragati i pronaci je. Ona je kao zrak sunca koji stidljivo proviruje kroz oblake, posle prolecne kise. Zrak koji iako nedostizan i neuhvatljiv obasjava i dotice svojom lepotom. Sa lepotom se susrecemo svaki dan, vise sa onom fizickom, jer nju je lakse prepoznati nego duhovnu. Ali upravo ta duhovna lepota je ono sto je bitno, ono sto se racuna. Nju je teze uociti. Potrebna je jaka, iskrena zelja ne bi li nam se prikazala lepota nasih dusa.
Dusa je posebna supstancija koja je razlicita od tela i telo sluzi dusi da bi se se preko njega manifestovala. Ona je duhovna i individualna supstancija koja cini nasu pokretacku snagu.
Covek nije najsavrsenije bice-(materija), ali u zavisnosti koliko zali da upozna i spozna sebe, toliko ce upotrebljavati i gospodariti svojom dusom.
Čovek se nadje u tom svom težištu, ali brzo odatle iskoči. Razlog za to je što potpada pod uticaj sopstvenih zabluda, sitnih zadovoljstava, svojih slabosti, potpada pod uticaj zemljine teže, oseti se umoran i tezak i kao da ništa nije vredno truda, lakše je tako, uzmeš litru alkohola i život postaje lepši, zaborav je lep, najgore što čovek zaboravi da to mesto uopšte postoji i gde se nalazi i kako je na tom mestu sve jasno kao dan.
Put do ljudske duse nije komplikovan, vec mi sami cnimo da tako bude.Zapravo od nas samih zavisi koliko zaista zelimo da zavirimo u svoju dusu, koliko duboko da zakopamo ne bi li je otvorili i koliko smo zapravo spremni na to na sta naidjemo kopajuci po njoj. Dok god to sa sobom ne razcistimo , grebacemo po njenoj povrsini.
Kada bi covek mogao da upravlja sobom,svojim osecanjima,psihom,dusom,
savrseno i bez greske,onda covek ne bi bio ono sto jeste.Nase slutnje,radoznalost prema
neispitanom navode nas na nova istrazivanja kroz koja ucimo,saznajemo,dalje se razvijamo.
Covek jeste najrazvijenije i najslozenije bice ali ne mislim da je savrsen.Mi uporno tezimo ka tom savrsenstvu i svakim korakom kako smo mu blizi tako bezimo sami od sebe.U onom momentu kada budemo savrseni i imali "sve na dugme"bicemo toliko
udaljeni od prirode,da se ni ljudima necemo moci zvati.
Zasto se uporno trudimo da objasnimo postojanje duse?Dovoljno je da je osetimo.
Dusa je nista. Kao svetlost pojavi se u ovom delu svemira i za cas utrne. U tome je jedina njena lepota, jer sve oko nje je vecno i tamno, i besmrtno.
Vise se nikad nece pojaviti, ali ce svojim prolaskom obasjati druge duse. Ona je plamen koji ponekad zapali druge, kao neugasiva baklja ljubavi.
I zato je odlazak svake duse tako bolan. Vise se nikad nece pojaviti i nigde nece otici, sem u secanje.
. Ako budemo malo vise cenili tu unutrasnju lepotu, postacemo bolji ljudi, zivecemo u jednom lepsem svetu.
moze li tema: U zivotu je bolje koristiti usi nego jezik ili Neminovna su lutanja na putu mojih snova.. hitno mi trebaaa
Imam nesto na temu Neminovna su lutanja moja na putu do snova, ali bi trebalo da se izmeni malo.
Ovaj sastav sam pisala pre nego da se upisem na psihologiju, videces vec, treba doraditi, nesto promeniti....Citiraj:
Prvobitno napisano od Micyyy
Kakva je razlika izmeju snova i stvarnosti i da li uopste postoji neka bitna linija razdvajanja medju njima? Ono sto im je sigurno zajednicko jeste prozivljavanje i dozivljavanje tvorevina snova i tvorevina stvarnosti.
Moji snovi... Razliciti pojmovi isprepleteni u centru neraskidive opne. Oni su sastavni deo mene, mog zivota, oni su moja pokretacka snaga, moja motivacija. Oni pruzaju smisao mom zivotu, daju mi snage da produzim, da se borim sa zivotnim preprekama i da ih savladam. Neki se ticu moje buducnosti, neki od njih sluze kao bekstvo od realnosti, kao psihicka relaksacija, oni su moje male nerazotkrivene tajne. Neki od njih predstavljaju moje zivotne prioritete, moj buduci zivot, profesionalnu orijentaciju.
Pored majke koja je dugo radila na grupnoj terapiji, na odeljenju psihijatrije, imala sam priliku da iz njenih prica saznam sa koliko se problema ljudi susrecu tokom zivota i kako se to odrazava na njihovu psihu, koliko im je strucni rad pomogao da te iste probleme sagledaju i rese. To je kod mene ostavilo jak utisak i dalo mi smernicu za moje buduce opredeljenje.
Danas kada se susrecemo sa sve vecim brojem problema u svim zivotnim sferama, covek ne moze ostati imun i dolazi do raznih psihickih poremecaja. Ima li vece nagrade za coveka da moze da ih razume, objasni, predvidi, promeni, a samim tim unapredi ponasanje pojedinca i drustva u celini?
Zelim da ih naucim da zive sa problemima, jer oni su sastavni deo zivota Da im omogucim da budu svesniji i da uzivaju u svakom momentu zivota, da zavole sebe, da im ulijem poverenje i samopouzdanje kako bi ostvarili svoje potencijale. Da ih naucim da na svet gledaju iz pozotivnije perspektive, a negativne emocije da ne potiskuju, vec da ih kanalisu. Da spoznaju cari promena i s lakocom ih prihvate.
Ovaj san bi radije nazvala jednom veoma vaznom i odgovornom zivotnom odlukom, koja u meni stvara kolebanje, radja strah, nesigurnost... Psihicko zdravlje drugih bi bilo u mojim rukama.
Sedim... Razmisljam.... Dopustam bujici misli da me ponese. Posmatram sebe, svoj zivot, svoje ciljeve, zelje, snove... Pokusavam da ih izanaliziram, da ih sagledam iz drugih aspekata. Trudim se da budem objektivnija, kako bi preispitala ispravnost svojih stavova, da bi uvidela da li sam odabrali pravi put, da li su moji snovi realni, vredni truda i napora. Mozda previse razmisljam, previse analiziram i time izbegavam da nacinim prvi korak. Mozda samoanaliza sluzi kao bekstvo, ne zelim sebi da priznam da se plasim. Mozda treba pratiti svoj instinkt, a razmisljanje ostaviti po strani. Mozda svo osecaju strah kada se nadju pred necim novim, stranim, nepoznatim.
Da li tim putem poci? Da li je to pravi put ili stranputica? Mozda ce me odvesti do novih zelja i ciljeva, do novih snova i interesovanja. Mozda...
Izgleda da je jedinstvena konstanta zivota relativnost.
Neminovna su lutanja moja na putu do snova.
P.S. Nadam se da ce ti koliko toliko pomoci. :)
da li mozete da mi napisete sastav " cinjenica da imamo neprijatelja dokazuje dovoljno jasno da imamo i zasluge "
.. ljudi pomozite hitno mi treba :( hvala unaprijed
Treba mi HITNO Jovan Ducic Zalazak sunca,Tamnica Dis analiza i prepricavanje. Hvala unapred:stidljiva:
Hitno mi treba sastav na temu ''Ljubav prema majci'' ili tema ''Kajanje'' :kojote: Pomozitee. :ququ:
Da li neko moze da mi napise sastav, treba mi hitno... sutra imam pismeni iz srpskog jezika. Unapred Hvala
@Tema je: Lepotu celog sveta kriju u sebi misli moje.
Treba mi tema 'Moje odrastanje' hitno!
Video sam X broj sastava na temu ljubav, ali koji sastav bi bio najbolji na temu "Sta ljubav moze ona to i sme"?Ima li neko sastav "Zene i ljubav u Petrarkinoj poeziji?Treba mi za sutra ujutru molim vas pomozite mi!!
Trba mi hitno temaaa !! Naslov je nesto u vezi epskih zena.. molim vas,hvala unapred!!
Da li neko ima sastav na temu ,,vatra se ne gasi vatrom kao sto se i zlo ne gasi zlom" :kojote:
Ako moze tema "Jedna moja impresija" sto je hitnije...
Ko prvi postavi temu nek ostavi i podatke,saljem 300gr.MILKU :rile:
Treba mi sastaw iz srpskog na temu KULTURA ( STA JE KULTURA I KAKO JE DOZIWLJAWAMO) ??
Jedna moja impresija
Dok se polako i sasvim nečujno u svom izbledelom i pokislom kaputu kao stara skitnica prikrada jesen i ogromna jata ždralova šalje na jug, zajedno odlazi sa njima jedno leto i pakuje svoje kofere u kojima ostaju uspomene, snovi i sećanja na prohujale i vrele dane ispunjene neobaveznim šetanjima, slučajnim susretima, spontanim pogledima, doživljajima i strasnim impresijama.
A jesen obično nezvana dolazi u goste i da je htela to mine dok ispraćam jedan voz kojim odlazi avgust, dočekujem sa tužnim pogledom i veštačkim osmehom na licu, sa nekom potajnom čežnjom i setom u crcu, sa osećanjem koje me uvek prati kada od mene odalzi neko drag.
Ovog puta imam razloga za to jer minuli dani u spomenaru mojih dragih uspomena ovog leta su ispisali jednu nezaboravnu stranicu mog života. I sada dok koračam ulicam ovog sumornog grada i dok me rana jesen gleda pravo u oči, uhvatim sebe kako razmišljam o jednom letnjem danu, na jednoj usamljenoj obali beskrajno plavog i uzburkanog mora, dok prvi suton nečujo pada i dok se svetionici lagano pale.
Jedna moja impresija, do sada možda najiskrenija i najača pripada upravo ovom već skoro prohujalom letu, jednom divnom poznanstvu i jednom nezaboravnom zalasku Sunca koji sam ostao da pamptim još dugo, zaista dugo, čak možda zauvek. A sve se dogodilo tako iznenada i spontano, baš kao u nekom starom filmu ili romau čije je stranice isto tako iznenada zatvorio prvi septembarski vetar.
Sreli smo se slučano na jednoj istoj obali, isto tako slučajno se upoznali, jedno leto je zavolelo nas, a mi zavoleli jedno drugo. Spojio nas je jedan zalazak Sunca a razdvojilo jedno pozno avgustovsko svitanje koje je neminovno moralo da svane i koje je sve naše zajedničke snove pretvorilo u iluzije. Te večeri more je bilo mirno, horizontom se prosulo na hiljade zvezdi, a nas dvoje smo stajali kao dve senke zagledani u zalazeće
Sunce i u usplamtali svod koji se rasplamsavao ispred nas. Bili smo zagrljeni i nismo razmišljali ni o prošlosti ni o budućnosti, samo smo želeli da zauvek ostanemo tu gde jesmo, da se držimo za ruke dok se i poslednja iskra ne izgubi u beskraju, tako mirne i zauvek prozračno modre pučine.
Ipak sam znao da će mi sutrašnji dan doneti rastanak i to saznanje me je u jednom trenu duboko zabolelo negde u duši. Učinilo mi se kao da su dve, od hiljadu zvezdi polako počele da gube svoj sjaj i to baš one naše pod kojima smo se navodno „slučajno“ sreli, navodno, jer znam da u životu ništa nije slučajno
Nisam imao hrabrosti da joj kažem da odlazim, nisam želeo da pokvarim romansu o kojoj sam maštao, iako sam znao da će sa novim jutrom svako od nas morati da otpočne novi život koji po nekom nepisanom pravilu jednostavno mora da ide dalje.
Tog jutra pisak jednog voza slomio je gluvu sumračnu tišinu, prekinuo jednu ljubav i ostao mi zauvek urezan negde u sećanju, da odjekuje i da me prati kao zla kob, ma gde god da krenem da mi slama crce kad god prodjem pored neke pruge i da me podseća na jednu impresiju čiji ću rob da ostanem, još dugo, zaista dugo, možda zauvek.
Stamenković Marko, napisao: 2oo4.god.
Jedna moja impresija
Ustao sam. Oči mi još behu umorne od zadovoljenja večeri. Sama pomisao da me drugovi cekaju na »basketu«, vraćala me je u krevet. Međutim, pogled na krevet, na taj ogavni ugao moje sobe, na buđ koja je izbijala iz zida, sve to me je ipak nateralo da izađem iz sobe.
Doručak bese krajnje skroman, jučerašnji hleb sa nesto tvrdog i neukusnog sira. Jeli smo isto već treći dan i prigovorih nešto majci. Pogledom mi je rekla sve i ja sam ućutao. Bio je to pogled jadnika, pogled koji je kazivao da joj nije ni do čega. Kada sam završio, osećao sam potrebu da se izvinim mjci, ali sve je palo u vodu kada sam joj prišao. Umesto onoga što sam planirao da kažem, samo sam joj rekao da idem u grad. Nije ništa rekla i bio sam tužan jer nisam osećao da mi je majka već neko koga samo poznajem.
Otišao sam do ormana za obuću i pogledao u donju pregradu, koja je bila namenjena meni i mom bratu. U njoj se nalazilo par pocpanih patika, par lakovanih cipela koje su mi već odavno bile male i par papuča. Dugo sam zamišljen stajao nad tom pregradom dok najzad ne rekoh u sebi : »Šta ću kod moram njih.« Uzeo sam papuče i lagano ih obuo na bose i prljave noge. Danima već nije bilo vode, pa sam odlučio da operem noge u bari na izlazu iz zgrade. Prethodne večeri padala je kiša, iako je vec poodmakao mesec jun...
Umočio sam nogu u baru sa sve papučom, ali kada sam je izvadio noga je bila jos prljavija, a sada se i papuča isprljala. Impresioniran prljavom papučom, umočio sam i drugu nogu da bi bile jednake.
Autobuska stanica bila je puna kao i obicno. Bila su to sumorna, izgužvana lica ljudi koji su već ko zna koji dan isto prozivljavali. Dosao je autobus isto tako pun kao i stanica i sa istim ljudima kao i na stanici. Bilo mi je mrsko da gledam te zalosne figure koje su se gurale da bi ušle ali, ne znam ni je zasto, uđoh u taj autobus...
...Išao sam polako prema terenu za košarku i gledao u svoje noge. Blato na nogama i paučama je već bilo tvrdo od toplote u autobusu. Na terenu je bilo 5 mojih drugova. Igrali su košarku, ali kad se ja pojavih oni postupiše baš onako kako ja nisam ni slutio i onako kako sam zamišljao da se sigurno neće desiti. Odjednom presta igra i poceše grohotom da se smeju, naravno meni. »Ajde dobro, preživeću smeh« pomislih. Svi redom pokazivaše prstom vrlo nepristojno na moje noge. »Kako je buđav« cuo se jedan meni dobro poznat glas koji u tom trenutku nisam ni mogao da razaznam. Bio sam maksimalno potišten. »E stvarno je buđav« povika drugi.«Malo su ti prljave noge, ali nema veze. Pa drugovi smo ti!« uzviknu opet neko i ponovo svi pukoše od smeha. Skupih hrabrost i rekoh glupu stvar: »Pa zar baš morate.«
Počeo sam da se branim i to je bilo njagore što sam mogao da učinim. To im je dalo povoda da nastave šale na moj račun. Bio je to dan kada sam dobio nadimak. Da, svi su me od tada zvali buđavi.