Odlomci i kratke priče

Rabin Harold Kushner gledao je djecu koja su na obali zidala kulu iz pijeska.
Kada su završili zamišljenu kulu za koju su potrošili puno vremena i strpljenja, došao je val i u trenu je izravnao sa zemljom.
Rabin je očekivao suze i bijes.
Međutim, djeca su sjela, primila se za ruke i počela se smijati.
Malo zatim, započela su graditi novu kulu.
Nasmiješio se i rekao: "Spoznao sam da su me naučila veoma važnu lekciju. Sve stvari u našem životu, koje stvaramo dugo vremena i s mnogo energije, stvorene su u pijesku. Trajni su samo naši odnosi s ljudima. Prije ili kasnije doći će val i odnijeti ono što smo sagradili sa tolikim trudom. Kada se to dogodi moći će se smijati samo oni koji će se imati s kime držati za ruke."

Rekla je:

"Kad porastem,

bicu balerina,

kao sto je bila moja mama.

Postacu dama

i udacu se za svog baletana".

"A,jel' mogu ja

da budem tvoj baletan?"

"Moze.A.jel 'umes da se

ljubis?"

"Umem!",rekoh

i poljubi je u obraz.

"Ne tako!"

"Nego kako !?""onako,filmski".
A,a to ono kao bajagi.."

"Ma ne.izistinski".

"Izistinski!?"
"Da,izistinski".

"Hajd',pokazi".

"Vazi"

Zazmuri prvi

i otvori malo usta".

"A ti?"

"I ja cu svoja.

Pa kad ih prislonim na tvoja,

a ti se onda isplazi".

"Ma,necu da se plazim!

Na sta to lici?!"

Pssst,ne vici!

To se tako radi samo.

Hajde,dodji da probamo".

Hajde".

"Hej,stani,ne tako jako!"

"Pa .kako?"

"Polako!"

"Evo, ovako!"

I onda se ona meni

prva isplazila.

Pa ja njoj.

Pa opet ona meni.

ja njoj,

a onda istovremeno

jedno drugom

sve dok nam se jezici

nisu dotakli.





U pocetku malo stidljivo

kao da se ispituju,a onda sve

hrabrije

i smjelije

poceli da se dodiruju,

da se gurkaju

i da se igraju.



I mogli smo tako

da se plazimo

ko zna do kada,

samo da smo imali

dovoljno vazduha.



Prestali bi tek tada

kad pocnemo da duvamo

jedno drugom u usta.



Tada bismo se razdvajali

i raspravljali

ko je prvi poceo da dise.



Hvatali bismo

jedno drugo za nos

i takmicili se

ko moze bez vazduha.

da izdrzi vise.



"Pazi.ne sme da se vara

i da se dise".

"Znam".

"Ti dises!"

''Ne disem!"

"Lazes!"

"Ne lazem,majke mi!
"Malo je falilo

pa da se onesvestim.

Pred ocima mi se pojavilo

nekakvo plavilo,

al' nisam hteo

prvi da popustim.





Posle me sve do uvece

jako boleo nos.



I tad,a jos kao decak,

shvatio sam

da kad se voli

mora i da boli.



I tako smo se mi plazili,

duvali jedno drugom u usta

i vukli za nosove

citavih nedelju dana,

sve dok nas

slucajno nije zatekla

jedna postarija dama,

a koja se i inace brinula o njoj

i razdvojila nas.



Da je zauvek,

to tada nismo znali.



Nismo se cak ni pozdravili.



Sutredan,

zajedno sa drugom decom,

jurio sam za kolonom

cirkuskih kola

koja je napustala nas grad.



Mahali smo onako trceci

i gurajuci se i spoticuci

jedno o drugo,

vikali smo u glas:

"Dodjite i opet kod nas!"



Mahala je i ona

i brisala suze sa lica.



Meni je podrhtavala vilica,

ali sam morao da pazim

da me ne primeti neko.



Hteo sam jos jednom

da joj se isplazim,

ali ona je vec bila daleko.



Ne znam zasto,

al' toga dana

kod nas nije padala kisa.

Al' nije ni bilo

bas nesto puno sunca.

Bila je

samo neka cudna tisina

i praznina.



Kao da je sve ono

sto je lepo

otislo zajedno sa njom

i cirkusom.



Ostala je samo

jedna livada,

ugazena trava

u obliku kruga

i tuga.



Ponekad,

kada se zateknete tamo,

negde izvan grada,

ako li malo slusnete,

cucete dva razdvojena

decja srca kako se jure,

dovikuju i traze

da se ponovo spoje,

duvaju jedno drugom u usta

i da se plaze.



Jos uvejk obilazim

cirkuske satre

trazeci svoju balerinu

a ako je ikad

budem sreo,

pitacu je samo jedno tada:



Koliko dugo moze da izdrzi bez vazduha?

"Posredi je predivna vizija", rekao je on. ,,Budućnost mora da je čudesna." Okrenuo se prema njoj. ,,Kako je sve to čudnovato. Kako uzbudljivo - nalaziti se ovde s tobom - biti brodolomnik u vremenu, zajedno..."
Pružila je ruku i dodirnula mu usne vrhom jednog prsta. ,,Laku noć, Džoše." Okrenula se na drugu stranu, obavila pončo oko sebe i sklupčala se.
Ostao je da leži, dok mu je srce dobovalo u prsima.

A. Klark - Oko vremena

Laku noć, njene pospane oči…

"Zaspala je na kauču dok sam se petljao sa jastučnicom u drugoj sobi, i nisam imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod glavu i nameravao da je pokrijem mekim kariranim ćebetom, ali mi se ucinilo da to, nekako, ne ide uz tesni, svečani kostim.
Šta sad?
Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava između nas, ali dotad je sve ipak išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet bilo je prilično preko reda, i uveliko je prelazilo granice pristojnosti.
Hm, kad smo već kod granica, ona je prva izazvala granični incident, zaspavši na mom kauču, pošto se prethodno, mimo bon-tona, pojavila nenajavljeno, kasno, i tako dalje. Dabome. To mi je pomoglo da lakše rešim dilemu.
Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao sam patent-zatvarač na njenoj suknji.
Zzzzzzzzzzzzip!
Za razliku od Emilije, devojčure kojima sam nekad povlačio cipzare bile su veoma budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih godina suknje skidaju same, i to, uglavnom, još u liftu, ili u hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi.
Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo…
Čudna kombinacija čednosti i nekrofilije uplašila me je toliko da sam hteo da odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj nevaljali deo koji mi je smetao, suknja je samo kliznula preko svile njenih bokova, i praćaknula se u mojim rukama.
Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo me je obavezalo da budem još nežniji.
Zadržavajuci dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri presvučena dugmeta na gornjem delu kostima, i pogođena kombinacija otkrila je malog zlatnog Isusa na njenom lančiću. Mučenik je, široko raširivši ruke, branio jednodelni crni čipkasti triko, koji je pomalo ličio i na “korset”, nema veze, u svakom slučaju, to je bilo poslednje “nešto” što je ostalo na njoj.
Ne brini, Gospode. Znam šta radim…
Ušuškao sam je u cebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio na naslon kauča stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje ce joj biti potrebne kad dođe sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, nažvrljao kratku novelu o bravi i ključu, za slučaj da odluči da zbriše kući pre nego što se ja, ujutru, vratim.
Ali, đavo mi je sedeo na ramenu…
Bio sam već na vratima, kad sam pomislio da će ipak biti bolje ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam…
Gledajući dugu riđu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na kraju konačno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta?
“Sram bilo onoga ko zlo pomisli”…
To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odličje, zasad, očigledno ne postoji.
Da postoji, ja bih ga već imao na šinjelu…
Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam glavni posao već obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to će, posle svega ovoga, biti samo puka formalnost.
Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko…
Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo…
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicušnih mladeža na tilu vitkih leđa…
I trgao se. Uplašen…

Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?

Ali, ne sad. Jednom. Možda…
Ja sam momak staromodan. Prevaziđen. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje…
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći…
Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko neće spavati za vreme tog spavanja…
Laku noć, njene pospane oči…"

U jednom malom,ali jako bogatom kraljevstvu,
u palatu je svakoga jutra dolazio jedan starac,
davao kralju jednu jabuku
i odlazio bez reci.
Kralj
bese navikao
na mnogo skupocenije darove,
pa se smejao i rugao starcu,
kada bi ovaj otisao.

Svi ostali u palati su radili isto,sledeci kraljev primer. Nije bilo prikladno protivureciti kralju,pa su radije postupali isto.

Starac se nije obazirao,
niti se dao obeshrabriti. Svakoga jutra je iznova dolazio i predavao kralju svoj dar.

Iako mu je vec bilo dosadilo,kralj je ipak primao dar,uz usiljeni smesak
i odlagao ga u jednu korpu.
Ta korpa je vec bila prepuna voca i jedva da je u nju jos moglo stati
to,
sto je starac sa ljubavlju,
paznjom i strpljivoscu donosio.

Jednoga jutra,kraljev najdrazi majmun uze jednu od jabuka i zagrize je,a onda je odmah baci,tako da je pala pravo kralju pred noge.

Kralj,
sav u cudu,
u sred jabuke ugleda
dragi kamen.

Odmah je naredio da se svo voce iz korpe otvori. I,u svakom je bio po dragi kamen!
Jos uvek u cudu,kralj naredi da mu odmah dovedu tog neobicnog starca. Kada su ga doveli,zatrazi mu objasnjenje.
Starac mu odgovori:

-Donosio sam vam ove darove,
da shvatite,
da vam zivot svakoga jutra nudi poseban dar. . .
Na koji vi zaboravljate,ili ga cak i ne primecujete,
zbog svih tih drugih stvari
kojima ste okruzeni.
Taj dar,je svaki novi dan,
koji zapocinjete.
A dragocenosti se cesto na prvi pogled ne vide,jer se nalaze u jednostavnim stvarima.

SREĆA

Iz nekog razloga, prestao je da voli. Reči i slike su samo prolazile kroz njega, bez namere da ga uveravaju da je vredno da ih zadrži. Osećao je da je ljubav precenjena, da se kad-tad slomi, da umesto poljubaca i nežnosti, mesto zauzmu ljubomora i bes.
Hladno mu je. Podvukao se pod pokrivač koji još uvek miriše na lavandu. Šta god da je radio, nije mogao da zagreje srce. Samo su mu oči bile tople. Nije hteo da prizna, da je svuda okolo tražio sreću.




OBLAK

Iznad grada, jedan oblak je pratio devojku koja je želela da bude sama. Pratio je svuda, bez obzira na koju je stranu duvao vetar. Činio je to uprkos prirodi. Devojka je zbog toga uvek bila u senci. Stalno u sumornim bojama koje su i u sred leta izgledale tamno.
Uvek se čudila zašto je na fotografijama izgledala tužno.

VETAR

Gledam dugačko nebo iz zamagljenog autobusa. Čini mi se malo i ništavno. Gotovo sasvim prazno, sem ponekog belutka. Uvijam se na mučno neudobnom sedištu, sa grimasom koja bi i najveće zločince postidela. Mrzim gde idem, a moram da stignem. Ispruženog koraka i skupljenih ruku, tražim razlog za povratak. Dolazak na peron u kome se buka i mirisi stapaju u jedno i malena devojka sa pogledom čežnje koja gleda u prozore dronjavog autobusa. Poneh svoje kofere u koje sam sakrio svoje nade i tuge. Uputih joj pogled koji je promaši. Dočeka me samo vetar.




MIRISI

Zagrizao je jabuku, koja mu se učinila toliko slatkom, da je morao da zažmuri. Puštao je da mu sokovi cure niz grlo u dugačkom nizu upijajući svaki delić ukusa. Jednom je voleo, jako, kao nikada do tada, a ni kasnije. Pričali su šta bi voleli da budu kad porastu. Želela je da bude učiteljica, on je želeo da bude špijun. Mirisala je na jabuke, one iste sočne koje je sada halapljivo grizao. Uronio bi u njenu kosu i uvrtao plave uvojke. Sećanja su mu jedino što je ostalo od nje. Mislio je da će ponovo osetiti nešto slično, kada u naručju bude držao mirisne pramenove. Kako je samo pogrešio.

KOD "RUSKOG CARA"
Najlepsi beogradsi momci, najslavniji po osvajanju zenskih srca, sedeli su na "vespama"; gledala ih je preko cvikera poslednja stara gospoda...

Zovem se Momo. Bog mi je podario sve godine koje imam, a mozda ce, ko zna, ako bude hteo, dodati jos koju. Mi, Kapori, umiremo, uglavnom, ili od srca ili od metka. Najbolji medju nama, od metka u srce. I tako, gotovo sve svoje godine, mogu mirno da kazem, radio sam redovno samo dve stvari; crtao sam i pusio. Nije bilo dana kada to nisam cinio. Ako nista drugo, povlacio sam palidrvcem linije po pepelu na dnu pepeljare ili vrhom stapa sarao u prasini ili pesku, crtao prstom po zamagljenom staklu vagonskih prozora ili necijim ruzem za usne, u znak zahvalnosti za proteklu noc, po ogledalu u kupatilu.
Sto se tice pusenja, Kapori, inace, poticu iz sela Mirilovici iznad Bilece i od vajkada sade svoj duvan. Kada sam kao cetrnaestogodisnji decak prvi put posetio rodno selo moga oca, zatekao sam babu Jovanu kako nize listove duvana. Izvadila je ostar, mali noz iz dubokog dzepa svoje kecelje, isekla je njim dva lista duvana, smotala ih vesto u komad iscepane novine i dala mi da pusim. Bila je strastan pusac. Ko zna koliko bi jos zivela da nije u svojoj devedeset sedmoj godini ostavila duvan, ljuta na sebe sto je zapalila pokrivac zaspavsi sa upaljenom cigarom u ustima. Pusim, dakle, jos od tog davnog dana, ne bez osecanja grize savesti, znajuci da ce mi duvan jednog dana doci glave. I pravo je, ali sam se bar napusio u zivotu!
Sedeci jedne noci pokraj vatre u planini Vidusi, po kojoj su zavijali vukovi, slusao sam jednog starca kako tvrdi da su Hercegovci, i kada su nepismeni, najnacitaniji medju Srbima. Buduci da su kupovni papirici (zvani cati) retki i skupi, oni duvan zamataju obicno u razne novine i istrgnute listove iz slucajno zalutalih knjiga. Sagorena, odstampana slova, kaze starac, u obliku dima ulaze im u pluca i u krvotok i taloze im se u glavi. To su citave biblioteke kojih Hercegovci nisu ni svesni. Toliko o pusenju.
Sto se tice crtanja, ne racunajuci ono detinje zvrljanje po hartijama, docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od cetvrte godine kada mi je 1941. nasa susetka sa drugog sprata, kada sam joj za Bozic bio polaznik, poklonila prve akvarel-boje marke "faber" kupljene u knjizari kod "Simona & Katana", jedinoj prodavnici slikarskog materijala u Sarajevu, zajedno sa divnom cetkom crne lakirane drske. Ova hroma uciteljica, usedelica odvela me je i prvi put na more, u Podgoru kod Makarske, gde sam tim istim bojama pokusavao da naslikam zalazak sunca koji sam joj i poklonio. Ti moji prvi akvareli netragom su nestali u vihoru Drugog svetskog rata, ali jos cudom ne mogu da se nacudim kako se iz malih, okruglih raznobojnih zetona stvrdnute boje, cetkom i vodom, mogu ponovo stvoriti svi prizori pred kojima se nadje covek.
Buduci da sam vican knjizevnom zanatu, odlucio sam da napisem ovaj skromni ogled o umetnosti crtanja da bih nekako povratio hiljade izgubljenih, unistenih i rasutih crteza po vremenu i ovoj planeti. Pri tom, ne mogu da se oduprem secanju na jednog putujuceg trgovca knjigama koga smo zvali Zuca zbog njegove kose koja je svetlela poput lampe. Nisam ga video vec godinama, ali cesto mislim na njega - tog malenog, anonimnog apostola knjige, koji je poput Sizifa vukao svoje preteske prepune torbe po provincijskim knjizarama koje su vecinom prodavale kancelarijski materijal, tapete i skolski pribor, po firmama i javnim holovima, nudeci ih uporno i prodajuci na rate ili sa popustom za gotovinu. Jedne davne godine objavio je i sam prvu knjigu pod naslovom "Kako postati pisac" i prodavao je na hiljade primeraka, mada nikada nije napisao nista sto bi ga ucinilo piscem.
Ne, ova knjiga, ako uspem da je dovedem do kraja, trebalo bi da bude nesto slicno spomenaru ili porodicnom albumu, koji bi pokusao da otme od zaborava neke vec dotrajale i izbledele crteze i razmisljanja o crtanju kao disciplini duha. U njoj bi, takodje, trebalo da se pomenu i zabeleze dela mnogih vec zaboravljenih umetnika koji su uticali na moj nacin crtanja, i na umetnicko oblikovanje pokolenja kome pripadam. Kazem, pokolenja, jer sta znaci deset ili petnaest godina vise ili manje za delo onih koji su se napajali na istom izvoru?
Za one umetnike, cije su slike i crtezi rasuti po celom svetu, monografija je jedini pravi dom. Ma gde se nalazila, njihova dela su najzad sakupljena u tom papirnatom muzeju pod krovom od korica.
Moj profesor Nedeljko Gvozdenovic dobio je svoju prvu i poslednju monografiju u 76. godini, petnaest dana pre no sto je umro. Ulazeci u njegovu bolesnicku sobu, njegov postovalac i kolekcionar Nikola Mirkov zatekao ga je na samrtnickoj postelji kako na mrsavim, starackim grudima pridrzava rukama rastvorenu monografiju koja je mirisala na tek otisnutu stamparsku boju.
"Profesore" - kazao je - "monografija vam je divna! Sedamdeset i osam reprodukcija u boji..."
"Osamdeset..." - prosaptao je ovaj ispravljajuci ga i sklopio oci tonuci u komu. Bile su mu to, verovatno, poslednje reci u zivotu.
Na uglu Knez Mihailove, kod "Ruskog cara", postojalo je 1956. jedno drvo krivog stabla o koje smo satima cesali ledja drezdeci i cekajuci da naidje neko ko bi nam platio caj i kiflu.
Sa druge strane ulice stajali su preziruci nas najlepsi beogradski momci, a neki od njih, oni najslavniji po osvajanju zenskih srca, sedeli su na "vespama" - malim italijanskim motociklima, i cekali svoje devojke sa konjskim repovima, u sirokim suknjama sa ziponima i ljupkim pepeljugastim cipelicama bez potpetica zvanim "baletanke", da bi obuhvativsi oko struka svoje decake, kroz sumu zavidljivih pogleda odjezdile pravo u ljubav i bajku.
Sve to, kao iz kakvog akvarijuma, gledala je preko cvikera kroz velika stakla "Ruskog cara" poslednja preostala stara gospoda za mermernim okruglim stocicima iznad stranih novina na okvirima od trske. "Ruski car" - sveze ispeceno becko pecivo hrskave kore sa kimom pod staklenim zvonom, slatki ukus kapucinera, gerok kaputi i lakovane cipele sa kamasnama, nogu preko noge, zamiruci sjaj predratnog Beograda i njegovih blagoslovenih rituala.
Tamnoputi cistaci cipela koji su uspevali da isteraju nemoguci sjaj iz dotrajale gospodske obuce istanjenih djonova, prinosili su svoje usne sasvim blizu stare koze da bi sopstvenim dahom izazvali izgubljenu blistavost i doterali je do savrsenstva trakama maslinastog plisa isecenog krisom perorezom sa fotelja za vreme predstave u bioskopu "Beograd". Plis je bio redak i skup. U prodavnicama prosvercovane, zaplenjene i budzasto otkupljene strane robe, nazvanim ko zna zbog cega "Komisioni", lezala su nedosanjana bogatstva; mantili od tamnomodrog susketavog materijala "suskavci", americke antilop cipele sa debelim gumenim djonom, flanelske karirane kosulje kanadskih drvoseca, hemijske olovke na kojima se nalazila devojka u crnom kupacem kostimu, koja kada se olovka okrene, ostaje potpuno naga, gramofonske ploce Glena Milera i Stejna Kentona i najlon-carape.
U sporednim ulicama, koje se ulivaju u Knez Mihailovu, postojale su male zanatske radionice i radnje u kojima su postarije gospodje jos sile muske kosulje po meri sa izvezenim monogramom na dzepu i dvostrukim manzetnama, "hvatale" zice na ostecenim zenskim carapama i presvlacile dugmad za kostime.
Zanimanja koja se vise ne mogu sresti nigde na svetu:
HVATAMO ZICE. PRESVLACIMO DUGMAD.
PUNIMO HEMIJSKE OLOVKE

U Plovdivskoj knjižari "Helikon" (ovo nije reklama) isto je kao i u nekoj prodavnici iz nekog knjižarskog lanca u Torontu ili Čikagu (ovo je antireklama). Metal i staklo. Supe iz kesice. Paradajz bled i malokrvan (uzgred, Bugari uvoze paradajz!), naliven stimulatorima rasta i ozračen veštačkim svetlom. Kabeza, već gore pomenuta. Pa redom: Danijela Stil, Trejsi Ševalije, Džon Grišam i ostali Ladlami, neizbežni Koeljo, potom King, Hornbi, Braun, Oster, Gordner, Pamuk..., slobodno nastavite niz, svi uredno dizajnirani, preporučeni citatima iz prestižnih magazina, recenzirani, ubijeni u pojam. I onda, zatečen tim prizorom, usred pitomog, vrvežnog grada, sa savršeno očuvanim rimskim teatrom, gde je tih dana Geršvina svirao legendarni bugarski džez-aranžer i dirigent Vili Kazasjan (slušao sam ga i nestajao, sumrak je davao dodatni značaj dobrom bugarskom svingu, svaka čast majstori!), tu sam se setio da prednost, sledeći misao gurua Brančila Petrovića, ipak možda treba dati pivu (u starom značenju: ono što se pije) i jestivu. Bugarske salate i bugarska vina, o tome bi trebalo pisati nadahnut gastronomski esej, a ne lamentirati nad činjenicom da se svet beznadežno ujednačio čak i u onom što se odupire svakoj unifikaciji, a to je čitanje, jedna od najindividualnijih ljudskih radnji, uz vođenje ljubavi. Ali eto, baš se tako, ko zna zbog čega, ulučilo da u Bugarskoj rezimiram utiske prikupljane svih minulih godina, u stalnom tumaranju po mestima gde se izlažu i nude knjige, pisane iz najrazličitijih pobuda i sa najrazličitijim namerama. Došlo je eto neko vrijeme, što bi rekao Igor Mandić, i to u celom svetu, da većina onih koji čitaju, a ti su uvek manjina, ogromna manjina, čitaju uglavnom iste knjige, pa su se ljudska uobrazilja i pravo na maštu opasno približili granici potpunog obezličenja. A ništa nije tako posebno kao čitanje, kao usamljivanje, kao pravo na izbor šta želimo i šta hoćemo da čitamo, i dok to činimo da se sa sobom sašaptavamo, da nemo mičemo usnama, i plutamo mislima, da jedrimo tamo gde niko nikada nije bio pre nas, niti će biti. Užasavam se od pomisli da se neka knjiga (izuzev one jedne, svete) danas programirano piše da bi bila čitana u pet, deset i pedeset miliona primeraka. Ono što svi čitaju, rezolutan sam, ne treba čitati, jer se u suprotnom ubija tako ljudska težnja ka posebnosti. Smisao književnosti je smisao otkrića nepoznate zemlje, reklamna prisila čitanja neke knjige (budite firmirani, budite u trendu!) negira suštinu, koja se ne može krčmiti ili multiplikovati u milionima kopija. To ipak nije osvežavajući napitak. Sasvim je drugo usvajati opštepripadne vrednosti književne tradicije, čitati klasike, voleti Šekspira, od mehaničkog surfovanja po besteler listama i uzaludnog pokušaja sustizanja i praćenja masovnih proizvoda hiperproduktivne skribomanije koja sve bržim i bržim ritmom izbacuje sve deblje i deblje, sve spektakularnije, sve dramatičnije i sve neverovatnije storije, za sreću, ushit, san, zabavu, samozaborav, totalnu amneziju i lobotomiju pokorne potrošačke pastve, diljem šara. Hoću da imam svoga pesnika, koga čitam samo ja, i desetak meni sličnih (i imam ga!), hoću da kroz književnost razmenjujem ono što se ni na koji drugi način ne može razmeniti, i hoću da iz nje dobijem ono što je, bez oholosti, namenjeno meni, a ne svima, te stoga radije odlazim kod uličnih prodavaca knjiga, na sreću, ima ih svuda, i u Plovdivu, i u Parizu, i u Beogradu (vratiće se, siguran sam, iako su nečijom nakaznom odlukom proterani), i u Bugarskoj, i u Meksiku, i u Češkoj... svuda tamo gde se čitanje uzima kao najsuštastveniji trenutak postojanja, kao čas u kojem duh zaista postaje duh. Studentima na plovdivskom univerzitetu, završavajući predavanje, rekao sam da ljudi koji nemaju iskustvo čitanja knjiga, niti predstavu o književnosti, propuštaju nešto što je nenadoknadivo važno za ljudski život. Onaj ko ne čita, jedva da živi.

Jeste, to su sinonimi, glagoli živeti i čitati.

I sve vreme u Bugarskoj sam se dosećao da smo negativne stereotipe jedni o drugima izgradili upravo zato što se međusobno nismo čitali: u prošlosti još i nekako, ali posle Drugog svetskog rata retko i sporadično, tako da je svojevremeno Svetlozar Igov s pravom napisao da su srpska i bugarska književnost međusobno bliske, a nepoznate. Tokom nekoliko minulih godina situacija se menja nabolje, premda i dalje sporo, možda zbog toga što književno tržište ni u Srbiji ni u Bugarskoj, uprkos vrlo obilnoj produkciji, ne favorizuje domaću knjigu: domaći pisci, čast izuzecima, u tranziciji nisu naročito omiljeni, niti su posebno rado čitani, o broju da i ne govorim, najveće savremene srpske i bugarske pesnike ne čita više od dvesta čitalaca... Izdavači razmišljaju na potpuno isti način u Engleskoj, Bugarskoj, Francuskoj i Srbiji: ko će da čita to što imamo nameru da izdamo, i gde da nađemo novac da to učinimo. Georgi Grozdev, pisac i urednik u izdavačkoj kući "Balkani", specijalizovanoj za knjige iz narečenog regiona, rekao mi je: mi bismo objavili vaš roman. Odlično, rekoh, još samo da ga napišem...

Bugarska, to su još i zakorovljena polja Trakije, gde se na svakom kilometru potvrđuje drevnost civilizovanog života, od antičkih naseobina u banji Hisar, do Bičkovskog manastira, pravoslavne svetinje koja se do esktrema komercijalizovala za sve koji joj hodočaste. Mnogo snažniji doživljaj imao sam dok smo se približavali Balkanu, velikom planinskom masivu iz kojeg na svakoj stopi izbijaju vode. Noć pred povratak u Srbiju dobio sam vrlo visoku temperaturu, gotovo da sam pao u fras. Došla je hitna pomoć, mladi doktor rekao mi je da je u pitanju neki jak virus, kakav je tih dana harao krajem...

... to je naravno, bilo naučno objašnjenje. Ja sam za sebe imao sasvim drugo. Sve vreme boravio sam u kući pisaca, u najlepšem delu starog Plovdiva, u kojoj se 1833. godine, na proputovanju, mesec dana od groznice lečio pesnik Lamartin (i tada je kolao neki mutagen). Svakog jutra iz sna bi me budili glasovi turističkih vodiča koju su na nemačkom, engleskom ili japanskom (ako je to bio japanski) objašnjavali grupama entuzijastičnih turista, rešenih da za jedno prepodne upiju sve znanje tog dela sveta, šta je i kada tu radio čuveni Francuz. (Popodne će, kladim se, čitati Harolda Robinsa, bljak, ukoliko bilo šta budu čitali.) Proklinjao sam ih što mi nisu dali da uživam u miru otmene, stare građanske kuće, izgrađene od drveta, u kojoj podovi, nameštaj, zidovi i stepenice noću dišu, i krckaju sami od sebe, ili od duhova, ko zna. Pa je tako u Plovdivu Lamartinov duh, koga sam nelepo zazvao, našao baš mene i došao po svoje. Nemojte da mislite da nije, jer mi je temperatura volšebno spala čim smo sutradan prešli granicu.

Gde god da se zaputim, prvo odem u knjižaru. Ne izbegavam ni pijacu, vođen naukom pesnika Brane Petrovića da se na pazaru i po ponudi jestiva najbolje vidi kako negde živi običan svet. Sopće li ili u radosti proćerdava svoj vek. Ali, najpre, ipak odem u knjižaru. Odavno sam se naučio da se ljudi u nekom podneblju, u nekoj zemlji, u nekom gradu, sasvim dobro mogu razumeti i po tome kakve knjige čitaju, i kakvim štivom utoljuju onu višu, duhovnu glad, koju je malo teže nadosititi, ako je uopšte moguće do kraja zatrpati. Jer je čitanje navika nalik pijenju belosvetske kabeze, koja oholo i skudoumno tvrdi da osvežava najbolje: što je više pijete, organizam je sve više traži.
Pa čak i kad svet ništa ne čita, a to je danas em češće, em uobičajenije, i to je nekakav znak. I te kakav. Ne čitati, je li to sinonim za ne živeti? Kladio bih se da je tako. To što, recimo, u Srbiji postoje celi nemali gradovi u kojima odavno nema knjižare, ako je ikada i bilo, i gde svu potrebu za knjigom zadovoljava tezga nekog priučenog trgovačkog putnika, smeštana ukraj samoposluge, na štrafti, odmah do sektora rumunskih gaća, turske elektro-robe i kineskih kišobrana, zar to ne govori više o ovdašnjem tek minulom sunovratu u novu neprosvećenost od bilo koje visokoučene sociološke studije. Dragi Dositije Obradoviču, nisam u najboljem sostojaniju kada ti javljam da su, sva je prilika, ipak pobedila zvona i praporci. Istini za volju, dobar broj mojih sunarodnika setio se, posle petnaest godina, da knjiga ipak nekako postoji (u životu, ama u rđavu) tek kada se odskora počela redovnije pojavljivati na novinskim kioscima, barabar sa štampom koja uredno svakodnevno obaveštava pučanstvo ko je koga i za koju svotu. Sve u svemu, rekao bih da su danas i ovde, bogme kao juče i drugde, najčitaniji tekstovi zapravo prevodni titlovi u venecuelansko-meksičko-špansko-portugalskim serijama...

... i tako, nedavno uđem u jednu sofijsku knjižaru. Projurim, takoreći. Ali i to mi bude dovoljno da se ponovo uverim u ono u šta se uveravam svih minulih godina. Da se odmah razumemo, nije ovo nikakva antiglobalistička tirada, i antiglobalizam je u međuvremenu postao novčano izmerljiva ideologija. Kupujte domaće, na primer, u ideologemskom smislu isto je što i sledi svoje instinkte! Ne pada mi na pamet, hoću da kupim ono što ja hoću, i ne želim da sledim svoje instinkte, već da ih kultivišem, patriotizacija plus animalizacija plus jednoobrazna književna imaginacija jednako je lobotomija, laganje u zdrav mozak. Dakle, i u bugarskim knjižarama slika je u dlaku ista kao i drugde, u Beogradu, Parizu, Moskvi... Sve više knjižare podsećaju na samoposluge, sterilne, veštački osvetljene, gde je roba koja se najviše ište, a to se zove roman ili non-fiction, po pravilu naslagana u visini očiju, šarena i vidna. Poezija i slična eskcentrična štiva su negde u dnu, ili u drugom redu, a eseji, teorija i ostala ezoterija uglavnom su iza, u magacinu, ili u nekom zabitom kutku, dobićete samo ako tačno znate šta je to što vas interesuje ili ako budete dovoljno uporni. Posle sam u Plovdivu, trakijsko-mediteranskom gradu, zaista čarobnoj mešavini najrazličitijih mogućih kultura, istorijskih slojeva i tipova tradicija, što je moguće samo na Balkanu, a neuređenom taman toliko da mu ta neuređenost daje patinu, šarm, toplinu i ljudsku meru, samo utvrdio gradivo, i odmah tu, smucajući se svuda gde ima knjiga, počeo da smišljam ovaj putopisni izveštaj, koji bi malo da varira staru izreku: reci mi šta čitaš, ili ne čitaš, pa ću razumeti ko si.
U Bugarskoj je, dakako, priča pomalo i specifična, književnost je u toj zemlji možda najvažniji konstitutivni deo nacionalnog mita: glavne bulevare koje mi tradicionalno nazivamo po značajnim datumima ili vladarima, svejedno kojeg istorijskog doba i koje fele, Bugari krste imenima nacionalnih bardova. Ivana Vazova zovu patrijarh! Ovde, u Beogradu, tek svaki treći ispitanik zna ko je uzjahao konja pred nacionalnim pozorištem, a tek svaki peti ili sedmi šta je napisao Njegoš, svaki deseti ili dvanaesti šta je napisao Andrić. U Bugarskoj je naprosto nezamislivo ne znati ko je Hristo Botev ili Vasil Levski. U Kaloferu, rodnom mestu Boteva, podno Balkana, planine koja obuzima veličinom i nedoglednošću, drukčije rečeno, hramovnom snagom svih velikih prirodnih entiteta, a pred kojom sam dokučio ponešto i o mentalitetskim crtama označenim njenim imenom, čuo sam kako stotinak đaka, u horu, glasno i prilično skladno deklamuje Botevljeve stihove. Stari smisao književnosti se ipak u ponečemu i ponegde očuvao, ali se novi teško uobličava, često se predstavljajući kao čista simulacija. Tako je i kod naših južnih suseda o kojima smo, isto kao i oni o nama, izgradili više negativno osenčenih stereotipa (istorija, politička instrumentalizacija, ratovi, nesporazumi, srodnost istosmernih, traumatičnih emancipacija, sukob interesa, uzajamna indiferentnost, tragizam malih razlika) nego stvarnog znanja: fudbalist Hristo Stoičkov je kod nas daleko znamenitija figura nego njegov imenjak Botev.

On i Ona - Mirjana Stakić

Gledao sam je. Imala je prilicno veliki nos i tanke usne. Mušica bi izvršila samoubistvo kad bi sa njenog nosa pala na gornju usnu. Šta me privlaci takvoj ženi. Ne znam. Valjda ima nešto što zovu šarmom? Pijana je. Diže cašu i lenjo mi nazdravlja. Prica nesto o Hegelu. Ne razumem. Ko je taj Hegel? Možda neki bivši iznevereni ljubavnik? Mnogo mi je poznat. Ah, da, secam se. Filozof vatre. Pa i ja sam filozof. Kako li se zove? Senka. Ima glupo ime. Senka. Senke su me oduvek plašile. Gle, kako prebacuje nogu preko noge. Misli da sam neki napaljeni ždrebac. Mušica joj je upala u votku. Zamocila je prst da je izvuce. Nokti sa ostacima laka, polomljeni, prljavi. Dama se znaci neguje. Prica nešto o ravnopravnosti. Kakve veze imaju Hegel i ravnopravnost izmedu mene i ove uspaljenice. Da li da je dodirnem ispod stola? Gledao sam to u jednom filmu. Šta li je uradila sa mušicom? Da joj kažem da je zgodna? Znace da lažem. Ništa necu da pricam, nek joj konobar donese još jednu votku.

Necka se. Uzima mi cigaretu. Kaže da je gladna. “I deset cevapa molim”. Necka se. Nisam kao trebao, a jede kao divljak. Mljacka. “I još pet za damu!” Stvarno mi se svida. Šta prica? Ne cujem je. Spominje nekog bivšeg momka. Nije joj bio dobar. Ma, sve su one iste. Gle, kako trepce. Da li da je stisnem? Možda ima triper ili neku drugu boleštinu? Danas covek mora svega da se cuva. Ko zna šta može da mi natovari na vrat? Sigurno ih je imala na stotine. Gle kako me gleda! Pomislice da sam neki magarac. Ma, hocu, pa šta mi bog da. Opet nešto prica o Hegelu. Šta? Ja, životinja? A sve vreme je htela da je stisnem! E, šta su ti žene. Odvratna glupaca. Od prvog trenutka mi je bila odvratna. Hteo sam samo da joj ucinim uslugu.

Gle, onu plavušu, deluje mi pristojno. Odoh malo do nje da procaskam. Životinja. Odmah sam znala da je takav. Nogom, pa pod sto. Kupio mi petnaest cevapa. Na silu sam jela da se ne uvredi. Misli, ja sam pijana, dacu mu se za cevape. Šta su ti muškarci? Proždirao me celo vece pogledom. A ja, tako mi i treba. Bilo mi ga je žao. Mora da ga je žena ostavila. Glupak. Poceo i da celavi. Tad su muškarci najgori, to i psiholozi kažu. A ja mu pricam o Hegelu. Zna on ko je Hegel. Bolje da sam mu pricala o Marku Kraljevicu. Ma, svi su oni isti. Svi bi jedno. Miriše na neku jeftinu kolonsku vodu. Šta rece da je? Ah, da, doktor. On je doktor, ko što sam ja glumica. Mora da je negde zidar ili kasapin. A ucinilo mi se da ima negovane ruke. Bože, al sam ja dobra duša. Svi mi fini. I necu, kažem sebi, Senka, ovako da se zalecem. I opet. Dobra sam ja duša. A nalio se. Misli da sam ja od onih… Budaletina… Šta kažete, jesam li za pice? E pa, može jedna votka. Ovaj mi se cini pristojan.

Bre - Momo Kapor

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.
Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.
Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života…
Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
— Zašto si ljubio žabe?
— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…
U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.
Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: “Nemoj da se dereš!”
Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.
Jedanput sam pisao o njima:
“Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!”
Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju…
“Nemoj da se dereš!” reče Princeza.
Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.
Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu “Đino” na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!
Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre…
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: “Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima”.
Epski: “Bre, ne laži crni Arapine!”
“Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!”
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.
U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!
A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.
Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.
— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.
— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula

Glumica

- Sledeci!
Usla je u sumornu ucionicu koja je zaudarala na neuspeh sto su ga pretrpeli oni pre nje. Gledajuci pravo u oci komisiji za prijemni - petorici vec izmozdenih profesora. Oni su tog trenutka drzali u rukama kljuceve pozorisne umetnosti, slave i bogatstva.
- Jeste li vec igrali negde?
- Nisam
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam.
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini ucionice, posmatrajucivrhove vec dotrajalih mokasina, i osecala kako je sazaljivo gledaju. Nije imala nikakvih sansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorisne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuce i coveka koji se setkao paleci ko zna koju cigaretu.

Jedan clan komisije je kunjao, drugi je nesto zapisivao, treci zurio u prazno, ostala dvojica su je gledala sa ociglednom dosadom. Vec treci dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obozavaoci. Prvog dana jos im je i bilo zao tih mladica i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumackog zanosa i nicim potvrdjene ljubavi prema pozoristu, ali od jutros su vec duboko zaronili u otupelost. Na usnama osecaju posledice popusenih cigareta a u dnu stomaka
talog kofeina. Uostalom, sta se tu moze? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata a glumacka klasa moze da primi samo osamdeset novih studenata .
- Pa sta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije ... - rekla je tuho gutajuci knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i sesta Julija ... - odgovori ridja kozja bradica . Dvadeset i jedna Ofelija, devetnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada zena.
- Nista, nista ... - kaze predsednik - Samo vi pocnite . Izvolite ...
"Ne kuni mi se . Ma koliko da se
radujem tebi, ne veseli me ..."

Prenuli su se iz popodnevnog dremeza. O gle cuda! Pet olinjalih , ustajalih intelektualaca pretvorise se pred ovom ne vise tako mladom zenom u pet Romea. Svaka nova izgovorena rec pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utucenu mladu zenu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savrsene srece .
"O, laku, laku noc!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi ..."

Iza poslednje reci ostade tisina u kojoj je jos dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorisnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvazenih profesora koji
su zevali na njacuvenijim Sekspirovim predstavama podigose ruke i nesto cudno, nesto potpuno neobjasnjivo naredi njihovim dlanovima da tapsu.
- Bravo! - uzviknu predsednik - Vi ste rodjena glumica , zaista
izuzetno ...
- Znate, ovako sta se ovde retko desava ... - objasni kozja bradica .
- Jesam li primljena? - Upita mlada zena.
- Da li ste primljeni? - rece profesor pruzajuci joj ruku .
- Mogu li da dobijem potvrdu da sam primljena?
- Sta ce vam potvrda, vec sutra cete se upisati i dobiti indeks.
- Ja bih ipak vise volela potvrdu .. bila je uporna .
Napisali su joj potvrdu. Recite - upita predsednik - sta ce vam kog djavola to parce hartije ?
- Znate, rekla je ona, ja u stvari uopste ne zelim da postanem glumica.
Pogledali su je zapanjeno.
- Imam dve kceri i muza i ... pa dobro, recimo,srecan brak. Uopste nisam ambiciozna. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mladjem
- Ali sta ce vam onda potvrda? - promuca kozja bradica .
- Vidite, mada je to srecan brak, ponekad dolazi do svadja. i, onda, ja cesto izgubim zivce i pocnem da vicem da bih postala glumica ili nesto slicno! I onda moj muz pocinje da se smeje kao lud . "Ti da postanes glumica, ti?" E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla. I pokzacu mu je u takvim prilikama, da znate da hocu!
- Steta, velika steta .. rekao je predsednik . - Ali ako se predomislite ...
- Necu se predomisliti - rece izlazeci .
- Gde si toliko dugo? - upita je covek ispred robne kuce.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je - Rekao
je da cemo dobiti bebu ... - nasmesila se na onaj svoj sanjivi nacin .

Borhes: Dva oblika nesanice

Šta je nesanica?

Pitanje je retoričko; odveć dobro znam odgovor.

To je strahovati i brojati u gluvo doba surove neminovne otkucaje, to je pokušavati, sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje, to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok, to je stiskati očne kapke, to je stanje slično groznici i koje svakako nije java, to je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moći uroniti u san, to je užas biti i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora.

Šta je dugovečnost?

To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne čeličnim kazaljkama, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija, zora koje je već video Adam, to je znati da sam osuđen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik, kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim, koji ne znam, to je želeti da utonem u smrt, i nastaviti da budem.

KOST U GRLU", PIŠE DEJAN KRSTIĆ ARIZONA

Da se ne lažemo, nije baš lako nositi se sa nostalgijom. Tokom višegodišnje ljute borbe sa ovom neizlečivom boljkom isprobao sam gotovo sve mehanizme njenog neutralisanja.U prvo vreme pomagalo je čitanje srpskih internet sajtova, potom sam u pomoć dozivao muziku, pa e-mail poruke, onda preskupi telefonski razgovori...

Kada bi se ovaj jalovi arsenal istrošio posezao bih za rakijom (ovom američkom što je zovu – viski), pomogne brlja ali za kratko.
U neko doba setih se filmova onih domaćih pa još na srpskom ali toga ovde na žalost, ni za lek. Najzad, na pamet mi pade spasonosna ideja - a zašto ovako “dokon”, ne bih u mislima premotavao imaginarne rolne kultnih dela naše kinematografije? To bi i za moja emigrantska primanja bila sigurno najjeftinija forma stvaralačkog izražavanja. Osmeh mi ozari lice a uspavana mašta veselo uskliknu: “Ponovo radi bioskop!”
Uvod
Svaki Amerikanac u uvodu bi zamišljao sebe kako kupuje kokice, ja sam međutim, projektovao policu kojoj u Kragujevcu, niko od ukućana nije smeo da se približava. Tu je bilo pohranjeno moje filmsko blago. Godinama sam snimao, brisao, premotavao... na kraju je nekako preživelo dve stotine probranih naslova kojima ni hronična oskudica za praznim kasetama nije došla glave. Potom vidim sebe kako posežem za prvom kasetom na kojoj piše: “Grlom u jagode”
Prepoznatljiva muzička matrica i nezaboravna replika: “Zovem se Branislav Živković a zovu me Bane... Bumbar”. Dok mi pred očima promiču poznati likovi: Miki Rubiroza, Uške, Boca Čombe, Goca, tata Sreta, baka Elvira... iznenada spoznah neotkrivene mogućnosti vlastitog uma. Paralelno sa Banetovim sportskim nevoljama, odmotavao se neki drugi film u kome je moja generacija, iz šezdeset i neke, neustrašivo započinjala hod po nepreglednim životnim stazama i to onako opušteno, nehajno kao “grlom u jagode”.
Izlasci
“Mile broj jedan, Mile broj dva, Mile Lojpur to sam ja...” uz zvuke rok standarda legende Malog Kalemegdana, Bumbar je delio šamare razmaženim damama i prvi udario čuvenog Stiva sa Čubure.
Mi se nismo tukli. Ne, više smo furali onaj miroljubivi hipi fazon. Masna kosa, pocepane farmerke, podočnjaci i nezaobilazna rasprava ko je više popio. Naše “Zvezdino” bila je diskoteka u “Jezeru”. Najpre bi se tačno u sedam sati okupili ispred Centrotekstila (u 7.05 već bi bilo kasno) a potom, radnim danom “Balkan” a posle jedanaest “Zelengora” i sve to pod uslovom da se pronađe slobodna stolica. Subotom opet, na galeriji tek sagrađene sportske hale načičkao bi se čitav Kragujevac. Znalo se tačno ko gde stoji, kada će koja grupa devojaka prošetati našom “teritorijom”. U sećanju mi je ostao bukvalno svaki trenutak proveden na ovom mračnom i zagušljivom mestu, zato su valjda i slike na mom “mentalnom kino proektoru” tako jasne. Gimnazijalski džeparac dozvoljavao je paklicu cigareta i kupovinu ulaznice dok za pivo nikada nije preticalo. Zato bismo iz porodičnih bifea “pozajmljivali” domaću rakiju koje je tada, u svakoj kući bilo u izobilju. Uz opasku: “Greo’ta je da se baci” nemilosrdno bi praznili flaše sa vatrenom vodom. Tek danas mi postaje jasno zašto sam se nedeljom teško prisećao bahanilija od prethodne noći te zbog čega su me pojedine dame tako čudno posmatrale.
Putovanja
“Nisi ti bakin unuk” razočarano je uzdahnula baka Elvira kada se mlađani Živkovic pojavio na kućnom pragu posle neuspešno okončane avanture pod imenom “Put u Rio”. Beksto od kuće okončano je u bespućima Dalmacije posle nečuvene izdaje najboljeg duga Boce, od tada prozvanog Čombe.Moja generacija ne beše tako ambiciozna. Od kuće nismo bežali, a našu lojalnost i skromnost roditelji su svake godine, izdašno nagrađivali letovanjima u Puli, Makarskoj, Poreču, Rovinju... Na put bi obično kretala ekipa sastavljena od pet članova. Ovaj magični broj odredila je Jugoslovenska Železnica fantastičnim popustima za grupna putovanja. Tako bi do mora stizali gotovo za badava pa smo svu lovu mogli komotno da potrošimo na ludi provod. Nezaobilazni deo opreme predstavljao je šator u kome smo obično držali stvari dok bi pred zoru zakonačili pod beskrajnim plavim svodom - a u glavi maligani. Čak ni u Puli, u kojoj sam sa uživanjem gledao domaće filmove, nismo poput Baneta Bumbara jurili glumice ali se nalazilo što šta i za nas smrtnike. Uveče na plaži pevalo se, pilo i pomalo... družilo.
Motorizacija
Dok su drugi vozili bicikle, mali Bane je rolao trotinet, dokopavši se prvog bicikla shvatio je da glavni frajeri uveliko voze Vespe a onda je na red došao san o automobilu. Srebrnog fiću delio je sa Bocom (parnim danima vlasnik je bio on a neparnim Čombe) u ovoj “limuzini” kasnije će se odigrati presudni momenti u životu glavnog junaka serijala koji još uvek “gledam”.
Tokom godina koje su pojeli skakvci sa Dedinja, motori, automobili i sve ostale “lude makine” ne behu mi preterano važni. Zbog činjenice da se u Kragujevcu prilično lako svuda stizalo pešice u mladosti sam svoja maštarenja usmeravao prema nekim drugim, nemotorizovanim sadržajima. Danas kada svakodnevno, srebrnom Tojotom prelazim stotinak kilometara dnevno, drago mi je da sam svog prvog četvorotočkaša (domaće proizvodnje) kupio prilično kasno. Kao da sam osetio šta mi se u emigraciji sprema.
Umetnost
Nismo bolovali od neurosis cordis ali su mlada i još neiskvarena srca čeznula za umetnošću. Svoje romane Bane Bumbar je pisao u kadi, okružen jabukama i uz neizbežni plamen sveće: “Kao Balzak!” komentarisala je baka Elvira. Svojoj novoj ljubavi, poeziju bi čitao na groblju (o, romantike!) dok je neidentifikovana beogradska deponija poslužila kao idealna lokacija za snimanje prvog i jedinog filma ove “sofisticirane” družine.
Umetnička univerzalnost beogradskog šmekera beše mi tako bliska. Koliko je samo “genijalnih” filmskih scenarija i proznih “remek-dela” završilo na podu moje sobe. Za razliku od glavnog junaka serije, likovne umetnosti me nisu zanimale (“To Bane slika jutarnji portret bake, s maćkom!”) ali sa ponosom sebe smatram idejnim tvorcem “VIS Jupiter” koji smo osnovali u mojoj garaži i koji je stoički odolevao surovim zakonitostima svetskog rock’ n ’roll-a čitava... tri dana. Niko od članova nije znao da svira (pa zar je to najvažnije?) ali je iza nas ostala “nedokomponovana” jedna numera za koju je stihove sa neviđenim žarom ispisivala moja trinaestogodišnja mladost. Danas mi je jedino žao bubnjeva koje smo dva dana uporno pravili od najlona i kantica za mast... a imali su tako dobar zvuk!
Imaginarna filmska traka i dalje tecče. Osećam kako se emocije množe a kadrovi dele.
Inače, 1980. godine, umro je Josip Broz i ubijen Džon Lenon dok su nastpajuću deceniju obeležili i ovi događaji:
Računari su osvajali svet a zli ljudi u Iraku, Iranu, Foklandima, Granadi i Afganistanu teritorije.
Venčali su se Princ Čarls i Lejdi Dajana.
Osujećen atentat na Papu Jovana Pavla II dok onaj Indiru Gandi na žalost nije.
Na Vembliju, najbolji rokeri sveta pevali su za gladne u Africi. “Live Aid” s pravom se ubraja u najveće muzičke događaje 20. veka.
Pao je Berlinski zid.
Dok je u čitavoj Evropi rušen komunizam na Balkanu su se budili neki novi Fašisti.
SFRJ je brojala svoje poslednje dane a moji prijatelji i ja sa nevericom slutili šta nam se sprema. “A onda su došli popovi, pa topovi i najzad lopovi i čitav svet se izokrenuo”.
Uške, Goca, Bane, Biljka, Boca Čombe, Miki Rubiroza... sazrevali su, stvarali porodice, gradili svoje karijere tokom zlatnih sedamdesetih godina. Istu sreću imali su i naši roditelji.
Naša životna zrelost poklopila se sa dolaskom srpskih jahača apokalipse, sa godinama mržnje, smrti i siromaštva. Generacija hipi pokreta i novog talasa, pionirskih marama i Gazimestana malo se čime danas može pohvaliti. Jedni se iz ratova nisu vratili, drugi su fizički ili mentalno za svagda osakaćeni, većina živi na ivici bede... a ostali su se rasuli po svetu i u mislima projektuju neke srećne momente naših nesrećnih života.
A tako je lepo počelo...

Istinita bajka
Bozic 66

Frans Inter. Muzika me ledi i jeza se siri po mom telu. Jedan caroban vetric kao ovaj udaljeni glas koji mi je nekada davno obecavao lepu sudbinu.Okrecem broj. Trazim podatke o CD-u. Jedan nezni glasic, nazvan Romana, odgovara na moje cekanje.Ali, na moje iznenadjenje, Romana me pita da li bih zelela da pricam o Bozicu, tek tako, na Frans Interu. Zbunjena, najpre zelim da odbijem…ali ona insistira. « Ne znam zasto, ali sigurna sam da biste to veoma lepo ucinili :, kaze ona. Prihvatam. Ne umem da kazem ne. Iako i sustini cekam na to od…od kada, zapravo ? Jedan znak sa neba ili jedan odgovor na pitanje baceno u ocaj tisine u kojoj sam zatocena. Zato sto je ovo sto cu vam sada ispricati jedna istinita prica.
Jedan Bozic u mom selu, tamo, u Jugoslaviji. Sada treba reci – u Srbiji. Ali ne previse glasno. To jos uvek nije najpozeljnije. Pst !To je juzno od Beograda na dvadeset kilometara od makedonske granice. Oni koji su prolazili Jugoslavijom iduci u Grcku, takodje su prosli kroz moje selo. Njegovo ime ? Levosoje.
Svake nedelje koja prethodi Bozicu, dva putujuca trgovca, truckajuci se na ledjima magarca na blatnjavim putevima, silazila su u selo. Nastanjivali su se kod seljaka. Na svakoga je dolazio red. Moja baka je cesto tu misiju milosrdno prihvatala.Oh, u sustini, to nije bilo tako tesko- sa onom spontanoscu svojstvenom zenama Mediterana koje stavljaju sve folklore, sve jezike i sve vere u isti bakrac gostoprimstva.
Procenite sami: narukvica, ogrlica, bros, olovke, sveska…Sta jos znam ? To je bio takodje njihov nacin da plate prenociste i hranu, i jedini nacin da kazu baki hvala. Zvali su je Baba.
Darezljivost i odlicna babina kuhinja bili su nadaleko poznati i priznati. Ali oni su birali Babu kao gostionicarku koja je bila najpoznatija po pricama koje je pricala uvece, pred spavanje.Pricali su da je bila najbolja pripovedacica u precniku od 500km. Kakve su to bile neobjavljene price !
Dan uoci Bozica, dakle, 6. januara tamo, deda je isao da potrazi slamu u ambaru. Ispraznio bi kuhinju, koja je obicno bila trpezarija, i slozio bi sto i stolice u podrum. Ostavljao bi samo pec na drva. Zatim bi priustio sebi zadovoljstvo da postavi prostirku od slame u obliku kruga, po podu, usred kuhinje. Bio je ponosan na svoj tepih i ponavljao neprekidno « : »Videli ste kako je to lepa slama…ona koja ne bode ! » Posle ponavljanja te iste recenice onoliko koliko je zeleo, i sve glasnije da bi ga baka cula, uputio bi joj osmeh i vragolasto namignuo. U to vreme nisam bas najbolje razumela zasto. Sada mislim da znam zasto su toliko voleli slamu i zasto su isticali da ne bode. Moja baka nije imala plave oci, ali sam cesto slusala dedu kako je govorio : « Imas lepe oci, znas ». A moja baka je odgovarala : :
Znam, znam. Ali nikad se nece dovoljno znati. » I moj deda se smeskao.
Zatim bi deda iskopao jednu rupu od oko 15 cm precnika u jednom uglu kuhinje. Pod nije bio poplocan, vec zemljani. Rupa je bila za Igru oraha, posle obroka. Baka je pripremala obrok od ranog jutra.
Pasulj , pita, lisnato testo, jaja, sir i praziluk, riba, cokoladni kolaci i, najzad, cuveni hleb sa novcicem.Ah, taj hleb !Blagosloveni hleb koji bi glava kuce lomio pre nego sto bi podelio po jedno parce svakom clanu porodice, prisutnom ili odsutnom, posle cega bi se baka prekrstila i pomolila za prisutne, odsutne i siromasne.Ona ili onaj koji bi pronasao novcic, morao bi da kupi so, i na taj nacin bi kupio zagarantovanu srecu za tu godinu. Ne secam se da sam dobila taj novcic. Ali baka me je uveravala : »Mali Isus ima mnogo carobnih nacina da bi te ucinio srecnom, i to cele godine. Najveca sreca je zdravlje, osmeh, a on ti je to dao. Ostalo je lako. Dovoljno je da zamislis. »
Tako je rodjen moj prijatelj Amizeni, decacic izasao iz moje maste, a zatim heroina nazvana Vremia, i jos neki, ali sve to, ako cemo iskreno, to su lazi koje pricam sama sebi, kao sto se kaze, price izmisljene zbog duzine dana za tastaturom jednog kompjutera. Obavezna modernizacija.
Postojao je takodje i jedan prazan tanjir za slucaj da neko iznenada pristigne. Zvali smo ga « tanjir za sirotinju ». Usred prostirke su bila postavljena sva jela. Posle ceremonije dodeljivanja hleba, dolazio je tanjir za Dobrog Boga.Baka bi uzimala jedan prazan tanjir i u njega stavljala po malo od svega : od pite, nekoliko oraha, ribe, pasulja, i parce kolaca. Napunila bi tanjir.Slano i slatko pomesano, gotovo nejestivo !Nosila bi tanjir napolje, na terasu. Govorila bi : To je za Dobrog Boga. »razumela sam mnogo kasnije da se Dobri bog ponekad pretvarao u macke jer bi sutradan tanjir bio prazan.
Posle obroka, svako se naoruzavao svojim paketom oraha. Bitka je mogla da pocne ! Onaj koji bi ubacio svoj orah u rupu, stavljao bi u svoj dzep ostale orahe.To je nalik na igru klikerima, kod nas. Zatim je baka pricala price cele veceri, a deka bi brinuo o peci na drva.
Babine price uvek su imale u sebi jaku pouku. Prica iz 1966 ostala je zauvek urezana u secanje male srpske imigrantkinje, bez sumnje zato sto je to bio poslednji put da sam slavila Badnje vece 6. januara, i isto tako poslednji put sa svojom bakom. Jer, narednih godina slavila sam Badnje vece 24. decembra i 6. januara. Ali nisam primala poklone dva puta. Stigla sam u Francusku kada sam imala trinaest godina. Nisam znala ni rec francuskog jezika..
Na kraju price, baka mi je rekla :
Vidis, Zorice, moj poklon nije onaj koji ti smatras poklonom. To nije najlepsi. Cipele ce uskoro biti premalene za tebe, suknjica ce biti poput dzepne maramice kad odrastes, narukvicu mozes da izgubis, ogrlicu ce ti jednog dana ukrasti, a bros ce ti dosaditi. Price koje sam ti pricala bice uvek u tebi, u tvom srcu i tvojoj glavi. Jednog dana, kad na tebe dodje red, ti ces ih pricati svojoj deci i iunucicima.
A ako veceras nesto pozelis, moci ces da pricas o svom bozicu celom svetu. Jednog dana, neki nezni glasic trazice da mu pricas o ovom svom Bozicu.
Reci, Romana, poznajes li moju baku ?
Gde si je srela ?
Sentic Zorica

Impotencija, erotika i književnost

Iz knjige „Hotel Bosna (Slepci, dripci i diplomate)“

Sreda je. Prezirem je iz dna duše.
Dan na sredini svačega i ničega, ne može da valja.
U banjolučkom hotelu „Bosna“, ista lica. Znani i neznani književnici, novinari i dokoličari.
U jednom uglu sedi pesnički par, Stevka i Ranko. Pred njom vruć čaj, pred njim neka rakija. Za stolom Preradovića je tišina. Svako lista svoje novine.
Nedaleko od njih, Zoran Kostić u razgovoru s Mirkom Vukovićem. Digla se velika prašina oko Mirkovog teksta „Aljkologija, istorijski promašaj“, kritike na račun antologije srpskog pesništva druge polovine dvadesetog veka, „Nasukani na list lirike“, objavljene pre par meseci.
Uzdrmano nebo banjolučke učmale književnosti, nije se smirivalo.
Mali stol iza njih, služi kao radni prostor Tanje Stupar Trifunović. Opet je smršavila. Uskoro joj neće biti potrebna vaga. Ili novinarski posao.
Na sasvim suprotnoj strani, van običaja, sedi Ranko Pavlović. Sam. Čita novine. Izgleda da čeka nekoga.
S kiflom u ruci, pored njega prođe Branko Brđanin Bajović.
Kroz prozor ugledah Dragana Kisina. Žurnim korakom grabi ka „Banskom dvoru“. Bela košulja blešti na jarkom suncu.
Na sredini sale, Boro Kapetanović komentariše dolazak prolećnih dana.
- Ove godine su ***** rodile kao nikada, a muškarci nikada nisu bili utučeniji... To mora da ima neke veze s trešnjama! – reče.
Slobodan Lepir se zagrcnu od smeha i pruži Bori ruku.
- Zapiši ovo, molim te... Da se ne zaborave pametne misli srpskog pjesnika – reče mi.
- E, Boro, čim popijem piće, odoh ti kupiti trešnje – reče Milan Stijak.
Sigurno je da će otići. Stijak je čovek od reči. Ali, ono „čim popijem piće“ malo će se, ipak , otegnuti...
- Proleće je doba zaljubljivanja – nastavi Boro, pun neke nostalgije. – Ljudi se drapaju po ulicama, a kad otopli, možeš da se krešeši i na klupi.
- E, to je dobro – reče Lepir. – Kresanje na klupi ima posebnu draž...
Za satiromana Lepira, svako kresanje ima posebnu draž. Da je tema razgovora kresanje na kontejneru, on bi rekao isto.
- Veruješ li u ljubav na prvi pogled ?– upita me Boro.
- Nismo se sreli – odgovorih. – A, ne bi bilo na odmet...
Stvarno sam u dilemi kada se govori o toj temi. Sve, te, priče o ljubavi na prvi pogled, romani, filmovi, španske serije, zar bi postojali da nema ljubavi na prvi pogled? A, ako je ima, čemu onda tolike storije...?
Da pogledam oko sebe, primetim nekog tipa i puknem kao lubenica...?
Obazreh se oko sebe. Niko nepoznat. Niko prikladan za instant zaljubljivanje.
Onda primetih nepoznatog tipa na drugom kraju salu. Ide prema stolu za kojim sede Kostić i Vuković.
Pozdravlja se i seda za njihov stol.
Požalih što nisam ponela naočare. Sa te razdaljine ne mogu jasno da vidim crte njegovog lica.
Visok je, lepo građen i crn kao ugarak. Deluje smireno, ne cupka nogom o pod, niti čini nervozne pokrete. Ne trpim muškarce koji nisu sposobni obuzdati vlastitu nervozu.
Igra mi se učini zanimljivom.
Prestanem obraćati pažnju na razgovor za stolom, ionako je na red stigla redovna tema. Najnoviji trač o tome ko je kome dao „onu stvar“ i šta je za to dobio...
Fokusiram se na Nepoznatog.
Uvalio se u fotelju i ispružio duge noge. Kao da je u svojoj dnevnoj sobi. Hmm... Volim takav stav... Dok govori, povremeno gestikuliše. Klimne glavom ili odmahne rukom. Provuče prste kroz kosu.
- ... čim im se više ne može dići, pišu erotsku poeziju – završi Boro misao.
- Kome – upitah, pokušavajući se vratiti u priču za stolom.
- Pa, Slavku Podgorelcu... Znaš one pesme iz poslednje knjige – objasni on.
- Ne znam diže li mu se ili ne, ali pesme znam – odgovorih.
- Pa, imaš više primera. Recimo, Pavlović uvek da odličnu recenziju ženama s dobrim sisama – nastavi on obrazlagati svoju teoriju o povezanosti impotencije, erotike i književnosti.
- A, ti ne voliš dobre sise - upitah.
- E, sad ga stvarno sereš – odgovori on, ne želeći se upuštati sa mnom u raspravu o ličnim sklonostima.
- Voli, voli – doda Lepir. – Samo, one rjetko zalaze u „Bosnu“, ha, ha...
- Ko, ko? – ubaci se Nikola Vukolić. – Ma, objasnićeš mi posle, nemam sad vremena, pripremam promociju knjiga Eve Ras...
Stolu se približi i Zdravko Kecman.
- Mogla si dati neku od, onih, svojih priča za „Književnik“ – reče, posle pozdrava, naglašavajući „onih“ kao da je reč, u najmanju ruku, o udbaškoj listi s imenima banjolučkih književnika....
- One, jebačke? – upitah, kao da ne znam na koje misli.
- Da, da, pošalji koju – odgovori i nastavi svoj put od stola do stola.
Niti ću ja dati koju „onu“ priču, niti će ih on objaviti. Njegove reči su samo uobičajena procedura kada te u „Bosni“ sretne neko od urednika ovih ili onih izdanja.
Sve nešto razmišljam. Čim postanem lezbejka, osnovaću udruženje lezbejki i pokrenuti neki list. U međuvremenu...
Vratih se objektu svog interesovanja.
Glasno se nasmeja. Začuh mu glas. Dubok, melodičan. Ma, miluje...
Uh, s takvim tipom bih baš mogla podeliti ljubav na prvi pogled...
Duboko uzdahnem, puna neke, prolećne euforije.
- Šta ti uzdišeš, da se nisi zaljubila? – podrugljivo reče Stijak.
- Samo kad se ti javljaš... – odgovorih zlobno.
Moj Nepoznati ponovo raspali u smeh.
Nađoh se u nedoumici. Ako pitam ko je, ove ajkule za stolom će me prožderati, a da pustim da mi zbriše u tako lepom prolećnom danu...
Iz razmišljanja me trže Borin glas.
- Da te upoznam s mladim snagama naše književnosti – reče, gledajući meni iznad glave.
Okrenuh se.
Iza mene stoji Nepoznati.
- Drago mi je... – reče, pun poštovanja prema „starijoj teti“.
S tugom pogledah klinca ispred sebe.
Ljubav na prvi pogled, ha...
Sa ili bez naočara?

Devet milijardi Božjih imena

- Ovo je pomalo neobičan zahtev – reče dr Vagner, nadajući se da to ipak zvuči kao ograničena preporuka. – Koliko znam, to je prvi put u našoj praksi da jedan tibetanski samostan traži da bude opremljen automatskim serijskim kompjuterom. Ne želom da budem radoznao, ali nikada ne bih ni pomislio da bi Vašoj, hm, instituciji bila od koristi takva mašina. Da li biste nam ipak rekli šta nameravate s tim mašinama?
- Vrlo rado – odgovori lama, popravi malo svoju svilenu haljinu i pažljivo odloži priručnik, kojim se koristio za tekuću konverzaciju. – Vaš kompjuter Mark V može da obavlja svaku rutinsku matematičku operaciju sve do deset brojeva. No, mi smo zainteresovani za slova, a ne za brojke. Zato bismo želeli da izmenite kružni tok, tako da mašina otiskuje reči umesto brojki.
- Ne razumem potpuno...
- To je projekt na kome smo radili u poslednja tri veka. U stvari i duže, otkad je osnovan lamaizam. Možda je to Vama i Vašem načinu mišljenja strano, ali se nadam da ćete dobronamerno saslušati moje razlaganje.
- Svakako.
- To je, u stvari, vrlo jednostavno. Mi upravo završavamo jedan popis svih mogućih Božjih imena.
- Kako molim?
- Imamo razloga da verujemo – nastavio je lama, ne zbunjujući se ni malo – da sva ta imena mogu da budu napisana sa samo devet slova abecede, koju smo mi izmislili.
- I vi ste na tome radili tri veka?
- Tačno. Očekujemo da će nam za dovršenje tog zadatka biti potrebno petnaest hiljada godina.
- Oh – dr Vagner se malo zbunio. – Sada mi je već jasnije zašto želite da iznajmite jednu od naših najnovijih mašina. Ali, kakva je, u stvari, svrha tog projekta?
Lama kao da je oklevao i dr Vagner je pomislio da ga je možda uvredio. Ako je i bilo tako, to se uopšte nije zapažalo po laminom odgovoru.
- Nazovite to ritualom ako želite, ali to je glavni smisao našeg verovanja. Sva ta brojna imena vrhovnog bića – Bog, Jehova, Alah i tako dalje, samo su nazivi koje su izmislili ljudi. A postoji tu i ozbiljan filizofski problem, o kome ne bih želeo da govorim. No, među svim tim mogućim kombinacijama slova, pojavljuje se i takva, koju bismo mogli da nazovemo pravim imenima Boga. Sistematskim zamenjivanjem slova pokušali smo da ih sve evidentiramo.
- Razumem. Vi ste počeli sa AAAAAAA i radili sve do ZZZZZZZ...
- Tačno tako, iako se mi koristimo posebnom abecedom. Nije nam bilo teško da tome prilagodimo električne pisaće mašine. Mnogo zanimljiviji problem bio je da pronađemo odgovarajući kružni tok, da bi se uklonile smešne kombinacije. Na primer, ni jedno slovo ne sme da se pojavljuje više od tri puta za redom.
- Tri? Vi svakako mislite dva puta?
- Tri, tri je ono tačno. Mislim da bi predugo trajalo dok bih Vam sve to rastumačio, čak i kad biste razumeli naš jezik.
- Verujem Vam na reč – reče dr Vagner. – Nastavite.
- Na svu sreću, biće vrlo lako prilagoditi vaš automatski serijski kompjuter tom poslu. Kada jednom bude ispravno programiran, on će menjati svako slovo po redu i otisnuće rezultat. Nama bi za to bilo potrebno petnaest hiljada godina, a mašini samo sto dana.
Dr Vagner je jedva bio svestan šuma, koji je dopirao s Menhetna, duboko ispod njih. Sada je bio u jednom stranom svetu, u prirodnom svetu, u planinama koje nije stvorila ljudska ruka. Visoko gore, u zabačenim himalajskim predelima, ovi monasi susastavljali popis besmislenih reči. Ima li ljudska glupost granica? No, on ne sme da dopusti da se opazi šta je pomislio. Kupac je uvek u pravu...
- Bez sumnje – odgovorio je dr Vagner – mi možemo da prilagodimo Mark V da otiskuje popis takvog karaktera. Mnogo me više zabrinjava postavljanje i održavanje kompjutera. Dopremiti ga u Tibet ovih dana nije baš tako jednostavno.
- To je naša briga. Sastavni delovi su dovoljno maleni da ih možete poslati avionom. To i jeste jedan od razloga što smo se odlučili baš za vaš kompjuter. Ako ga dopremite u Indiju, mi ćemo se pobrinuti za dalji transport.
- I Vi želite da angažujete dva naša inženjera?
- Na tri meseca, koliko će trajati rad na projektu.
- U redu, daćemo Vam najbolje ljude.
Dr Vagner je nešto zapisao na komadiću papira.
- Postoje samo još dve stvari, koje bi...
Pre nego što je mogao da završi rečenicu, lama je izvadio komad papira.
- Ovo je moja potvrda o kreditu u Azijskoj banci.
- Hvala. To bi bilo sasvim dovoljno, što se toga tiče. Druga stvar je tako trivijalna, da se ne usuđujem ni da je spomenem, ali je vrlo čudno kako se po nekad na to zaboravlja. Kakav vam je izvor električne energije?
- Dizel generator, koji daje pedeset kilovata sto deset voltne struje. Postavljen je pre pet godina i vrlo je pouzdan. On je život u manastiru u mnogome olakšao, a bio je postavljen kako bi davao energiju za okretanje molitvenih valjaka.
- Svakako – odgovorio je dr Vagner kao eho. – Trebalo je da odmah pomislim na to.

* * *

Pogled s ograde izazivao je vrtoglavicu, ali vremenom se čovek na sve navikne. Nakon tromesečnog boravka, Džordža Henlija više nije impresionirala dubina od gotovo hiljadu metara do doline, u kojoj su se nalazila obrađena polja, kockasta kao šahovska ploča. Naslonio se na vetrom izglačani kamen, gledajući mrzovoljno u daleke vrhove planina, čijih se imena nije ni potrudio da se seti.
Ovo je najluđa stvar, koju smo ikada počeli, razmišljao je. „Projekt Šangri La“, kako ga je krstio neki mudrac. Veće je nedeljama Mark V izbacivao gomile papira sa škrbotinama. Strpljivo i nezaustavljivo, kompjuter je slagao slova, sve nova i iznova, u sve moguće kombinacije, iscrpljujući jednu klasu pre nego što bi prešao na novu. Kako se traka pojavljivala iz elektromagnetne pisaće mašine, monasi su pažljivo sređivali i slagali stranice u velike tomove. Još jednu nedelju i oni će biti gotovi, hvala svevišnjem s toliko imena. Kakva je to mutna kalkulacija uverila monahe, da uzmu baš devet slova, a ne deset ili dvadeset ili čak stotinu, to Džordž nije znao.
Jedna od noćnih mora mu je bila da će se plan promeniti i da će Dalaj-lama proglasiti da se prokekat produžava do 2060. godine, a to bi im priličilo.
Džordž je čuo kako se otvaraju teška drvena vrata i Čak se pojavio na ogradi pored njega. Kao i obično, Čak je pušio jednu od onih debelih cigara, zbog kojih je postao tako popularan kod ovih monaha. Ti veseljaci su bili spremni da prihvate gotovo sva manja, a i neka veća životna zadovoljstva. Ipak, postojala je jedna stvar, koja je išla njima u prilog. Možda su bili malo luckasti, ali nisu bili puritanci. Ta njihova česta odlaženja dole u selo, na primer...
- Slušaj me, Džordž – reče Čak užurbano. – Načuo sam nešto, što bi moglo da nam natovari nevolje na glavu.
- Šta se događa? Je li neki zastoj na mašini? To bi bilo najgore što bi moglo da nam se desi.
Tada zaista ne bi mogli da se vrate, a ništa ne bi bilo strašnije. Kako su se sada osećali, čak bi i reklame na televiziji bile kao dar s neba. Najzad, to bi bila bar nekakva veza s kućom.
- Ne, nije reč o tome. – Čak sede na ogradu, što nije imao običaj, jer se plašio da ne padne u ponor. – Upravo sam saznao o čemu je tu u stvari reč.
- Šta misliš da kažeš time, pa mislio sam da mi to znamo.
- Svakako, mi znamo šta to rade ti monasi. Ali, nismo znali zašto. To je najluđa stvar koju sam ikada...
- Pa, reci mi već jednom, ne okoliši – zagunđao Džordž nezadovoljno.
- Dalaj-lama je bio sa mnom vrlo iskren. Znaš kako svako po podne upada u prostoriju kod Marka V, da vidi kako napreduju stvari. E, pa ovog puta je bio vrlo uzbuđen ili bar onako i onoliko koliko on uopšte može da bude uzbuđen. Kada sam mu rekao da smo na poslednjem ciklusu, zapitao me onim slatkorečivim engleskim, da li sam se ikada upitao zašto oni to rade. Rekao sam „Naravno“... i on mi je tada sve ispričao.
- Hajde, pričaj i ne gnjavi toliko.
- Dakle, oni veruju kako, kada nabroje sva imena Gospoda Boga, a oni pretpostavljaju da ih ima devet milijardi, biće postignut Bžoji cilj. Čovečanstvo će stići do svog kraja i neće biti više nikakvog smisla nešto nastavljati dalje. Njihov će svet da završi, stigne do kraja i prestane da postoji. Zvuči pomalo kao nekakvio svetogrđe.
- Pa, šta ćemo onda da počnemo, šta da radimo? Da se ubijemo?
- To nije potrebno. Kada popis bude kompletan, na scenu stupa sam Gospod Bog i počisti stvar... i ništa više!
- Oh, razumem. Kada završimo naš posao, biće smak sveta. Sudnji dan.
Čak se nervozno nasmeja.
- Upravo to sam i rekao Dalaj-lami. I, znaš šta se dogodilo? Pogledao me je popreko, kao da sam najblesaviji đak u razredu i rekao „Nema ničeg običnijeg od toga“.
Džordž je malo razmišljao.
- To je ono što ja nazivam gledati šire na stvari – rekao je ozbiljno. – Ali, šta misliš da bismo mi morali da učinimo? Mislim da to ni malo ne menja stvar što se nas tiče. Najzad, mi smo znali da su oni malo luckasti.
- Ali, zar ti ne vidiš šta bi moglo da se dogodi? Kad popis bude završen i kad ne zatrubi ona poslednja truba ili šta već oni očekuju, lako može da se desi da okrive nas. Daje naša mašina kriva što nije dobro obavila posao. Ne volim ni malo takvu situaciju.
- Jasno mi je šta misliš – rekao je Džordž polako. – Imaš ti i pravo. Ali, takve stvari su se događale i ranije, znaš i sâm. Kada sam bio dete, imali smo nekog suludog propovednika, koji je govorio da će svet da propadne iduće nedelje. Mnogo ljudi mu je poverovalo, pa su čak prodali i svoje kuće. E, a kad se ništa nije desilo, nisu bili ozlojeđeni, kao što bi čovek očekivao. Oni su samo rejkli da je pop malo pogrešio i dalje su mu verovali. Mislim da neki još veruju.
- Dobro, to je bilo tada, ali ovo ovde je nešto drugo. Mi smo ovde sami, a njih je na stotine. Oni mi se sviđaju i biće mi stvarno žao kad se cela stvar sruči na leđa Dalaj-lame. Kada se završi popis, onda treba okrenuti tri obredna valjka, koje se do sada nije smelo dirnuti i kad se i tada ništa ne dogodi... No, ipak bih želeo da sam negde na nekom drugom mestu.
- Ja to želim već nedeljama. No, ništa ne možemo da učinimo, dok ne istekne ugovor i ne stigne transportni avion, koji će nas odvesti odavde.
- Svakako – reče Čak zamišljeno – ipak bismo mogli malo da sabotiramo.
- Đavola bismo mogli. To bi samo pogoršalo položaj.
- Ne onako kako sam ja zamislio. Mašina će završiti svoj posao za četiri dana. Avion će stići za nedelju dana. Dakle, pokvarićemo nešto, da bismo imali šta da popravljamo upravo toliko dana. Ako dobro proračunamo, možemo da budemo dole na aerodromu u vreme kada budu poslednja imena izlazila iz mašine. Onda više neće moći da nas uhvate.
- Ne sviđa mi se sve to – reče Džordž. – To će biti prvi put da napuštam nezavršen posao. Osim toga, to će im biti sumnjivo. Ne, ja ću ostati i prihvatiti sve što god bude.

* * *

- Meni se to ipak ne sviđa – rekao je nekoliko dana kasnije, kada su ih mali poniji nosili niz uski vetroviti puteljak u dolinu. – I, nemoj da pomisliš kako ja bežim jer sam se uplašio. Jednostavno mi je žao tih jadnih momaka tamo gore i ne bih hteo da budem tamo, kada ustanove kako su bili budalasti. Pitam se kako će to preboleti Dalaj-lama?
- Čudno – odvratio je Čak – ali kada sam se pozdravljao s njim, činilo mi se kako on zna da mi bežimo. I nije ga uopšte bilo briga, jer je znao da mašina radi glatko i bez greške i da će posao biti završen na vreme. A posle toga, za Dalaj-lamu nije bilo ničega. Posle toga n i š t a...
Džordž se okrenuo u sedlu i gledao gore uz planinski puteljak. To je bilo poslednje mesto odakle se jasno video lamaistički manastir. Široka spljoštena građevina uzdizala se prislonjena uz planinu, silueta se ocrtavala uz sam vrh i stapala sa planinom, uz odbleske sunca na zalasku. Tu i tamo, svetlucali su otvori na prozorima, kao na nekom prekookeanskom brodu. Električno svetlo, naravno, koje je dobijalo struju iz generatora kao i Mark V. Koliko dugo će ga još trošiti? Džordž se pitao neće li monasi razbiti kompjuter u besu i razočaranju. Ili će mirno sesti i opet početi da izračunavaju.
Znao je tačno šta se upravo ovog časa događa tamo gore, u planini. Dalaj-lama i njegovi pomoćnici sede u svojim svečanim svilenim haljinama i pregledaju velike trake papira, što im donose mlađi monasi s električne mašine, teleprintera, i slažu u velike tomove. Niko ništa ne govori. Jedino se čuje planinski vetar i kuckanje tipki mašine po papiru, jer je Mark V radio sasvim tiho i kao munja obavljao operacije stotine hiljada proračuna u sekundi.
- Evo ga! – viknu Čak, pokazujući dole u dolinu. – Zar nije predivan?
Bez sumnje jeste, pomislio je Džordž. Rasklimani stari „DC 3“ stajao je na kraju piste, kao maleni srebrni leptir. Za dva sata, on će ih poneti u slobodu i u svet zdravog razuma.
Na brzi dolazak noći u visokim planinama Himalaja već su se bili navikli. Na svu sreću, put je sada već bio mnogo bolji, a obojica su imala i ručne svetiljke. Nema više nikakve opasnosti, samo je već postalo malo neudobno na leđima tih ponija, i hladno. Nebo je bilo čisto i prekriveno dragim, poznatim zvezdama.
Dakle, neće biti nikakve prepreke da ne uzlete zbog loših vremenskih uslova.
Počelo je da seva, ali je uskoro prestalo. Ta ogromna arena, okružena visokim brdima, koja su sablasno bila osvetljena sjajem zvezda, nije pogodovala ovakvom raspoloženju. Džordž pogleda na sat.
- Stići ćemo za jedan sat – doviknuo je preko ramena svom prijatelju Čaku. Onda je dodao zamišljeno. – Zanima me da li je kompjuter završio posao? Sada bi bilo vreme.
Kako Čak nije ništa odgovorio, Džordž se malo okrenuo u sedlu. Video je samo bledo lice svog prijatelja, kako zuri prema vrhu planine s koje su se spuštali.
Visoko u brdima, tamo gde je trebalo da bude lamaistički manastir, dizala se jarka svetla baklja visoko prema nebu.
- Pogledaj – vikao je Čak – njihov svet zaista nestaje, kako su bili i prorekli.
Dok su zapanjeno gledali u vrh planine, nisu ni opazili kako se zvezde polagano gase jedna za drugom...

Porodiljina priča

Ležim ja u bolnici i održavam trudnoću, a do mene žena u visokoj trudnoći čeka na carski rez. Nosila je blizance od kojih je jedan bio u nekom nemogućem položaju. Sećam se, zvala se Ana.
I sad, pošto je hrana u bolnicama užasna, Ani je muž svaki dan donosio ručak – supu, gulaš itd – u teglama. Onim većim, od litra. A zatim, pošto se iz bolnice vraća direktno na posao, a nema kola, nije mogao da odnese tegle. I tako, polako, u ćošku naše sobe naočigled je raslo brdo od tegli.
– „Je li, šta ćeš s tim teglama?“ Upitam ja Anu jednog popodneva.
– „Ćuti, ne pitaj“, odgovara ona. „Pripretila mi svekrva životom da joj ih čuvam. To su joj za zimnicu. Deset godina ih, kaže, skuplja. Da se ne šalim glavom da nestanu. “
I tako su prolazili dani. Anin su carski rez svakog dana iz nekog razloga odlagali, a brdo tegli je raslo. Sve dok, jedne noći, Ani nije počeo prirodni porođaj, što je bila situacija koju je u njenom slučaju trebalo na svaki način izbeći. Elem, ubrzo zatim pojavljuju se dve sestre sa bolničkim kolicima i obraćaju se Ani, koja leži na krevetu i hukće.
– „Vi treba da imate hitnu operaciju“, poče jedna. „Doktor hoće da počne odmah.
– „Hajdete sad brzo“, dodaje druga. „Ma dobro je, sve je dobro. Nije ništa. Diši. Ajde diši. Dobro je. Kad vam prođe ovaj trud, vi ustanite i pređite na kolica.“
– „Ponesite svoje lične stvari“, opet će prva. „Više se više nećete ovamo vraćati, posle operacije idete u šok sobu.“
Sestre zatim nakratko izlaze iz sobe da provere pacijentkinju u sobi do nas, čiji se urlici prolamaju do kraja hodnika. Ana sedi na svom krevetu, uplašenih očiju iznad planine od stomaka, i hukće. Međutim, čim je nalet počeo da joj jenjava, ona ustaje, i strpljivo, jednu po jednu, ređa tegle na donju policu kolica. Stakla na levu stranu, poklopce na desnu. Sve dok čitava kolica ne bivaju ispunjena teglama.A zatim uzima svoj majušni neseser, stavlja ga pod pazuho i leže na kolica. Upravo u tom trenutku počinje joj novi trud; ona se opet grči i počinje da hukće.
Sestre se vraćaju i zatiču neverovatan prizor: na gornjoj polici kolica, drhtava planina Aninog stomaka stremi ka plafonu; a donja polica puna je tegli.
– „Šta ti je ovo, crna ti?“ pita sestra, u čudu. „Kakvo je ovo đubre na kolicima?“
– „Ne-diraj-to“, cedi Ana kroz zube sve hukćući, i, na način koji bi, zaključujem, trebalo da bude preteći, ustaje u polusedeći stav. „Ne-diraj-te-gle“.
– „Ma ne može tegle u operacionu salu i u šok sobu!“ vapi sestra. „Šta je tebi, ženo, jesi ti normalna? Lezi dole.“
Ana je i dalje u polusedećem stavu, nalakćena na kolica. Niz čelo joj se slivaju graške znoja. Stisla je zube, i nastavlja da ritmično hukće.
– „Ne-idem-bez-te-gli“, uspeva da procedi.
– „Kako bre ne ideš, aman, treba da ti radimo carski rez?“ Druga sestra će u neverici. „Odmah da si legla, da krenemo.“.
Ana je sad već stisla pesnice i spušta nogu ka podu. Teku joj suze besa.
– „Ne-dam-te-gle“, pišti ona, zgužvana i mokra lica.
– „Jao bože, lude žene, majko moja“, viče prva sestra.
– „Ostaviiiii“, sad već zavija Ana.
– „Ma ne može, je l' čuješ ti šta ti ja kažem?“ ponavlja sestra.
Ana odgovara ritmičnim huktanjem, koje akcentuje očajničkim „Ne!“ Ne!“ „Ne!“
Pacijentkinje u susednim krevetima leže iskolačenih očiju. Žene iz susednih soba počinju da se skupljaju na hodniku i da vire u našu sobu.
– „Slušaj Stano“, počinje druga sestra zabrinuto, „nema vremena za ovo. Ipak su to blizanci. Ne daj Bože, da se desi nešto.“ U sobi vlada grobna tišina ispresecana Aninim jecajima. „ Nego da vozimo mi, a?. Ajde, pusti je, načekala se žena, a sad sve na brzinu. Ma daj. Nek ponese te pišljive tegle, vidiš da nije pri sebi.“
Sestra Stana poćuti koji trenutak, a zatim bez reči diže isturenu bradu u znak kapitulacije, i kreće ka kolicima.
Ana se, još uvek jecajući, polako spušta u ležeći stav. Zapevši iz sve snage, dve sestre okreću drhtavu planinu od stomaka i zveckavu planinu od tegli, i guraju Anu iz sobe stopalima napred.
Dok joj telo zamiče iza vrata, bacam poslednji zabrinut pogled na Anino lice, i vidim njeno oko kako mi namiguje.
______________________________
Danijela Kambasković-Sawers trenutno živi u Australiji. Ideju za ciklus Beogradske priče dobila je čitajući Canterbury Tales Geoffreya Chaucera (c 1343-1400).
Danijela Kambasković-Sawers

Pismo - Danilo Kiš


Dragi gospodine Berki, ovo vam pismo pišem iz daleka i hoću da vas pozdravim i pitam za zdravlje. Polako se privikavam na nove drugove u školi, ali mi se svi rugaju zbog moga izgovora. Još uvek sanjam noću da sam tamo kod vas, pa me mama budila baš sinoć, jer sam plakao u snu. Mama kaže da je to nostalgija i da će sve to brzo proći.

Dragi gospodine Berki, molim vas najljubaznije da mi se ne smejete zbog ovoga što ću vam sada reći: ja sam sinoć plakao najviše zbog mog psa Dinga. Ana mi se još uvek podsmeva i kaže da sam ja zaljubljen u tog psa, a možda je to i istina, no ja verujem da ćete me vi razumeti i da mi se nećete rugati.

Ispričaću vam sada kako mi je bilo teško kada smo krenuli na put, kako me potresao taj rastanak. Sećate se da sam ja, pred sam polazak kola, bio nestao i da sam došao u poslednjem trenutku, pa su me svi grdili. Kazaću vam sada gde sam onda bio. Odveo sam Dinga na obalu Kerke, da se pozdravim s njim. Zatim sam ga vezao kaišem za vrbu, a on se nije opirao, samo je cvileo. Hteo je da krene za mnom i molio me da ga pustim, no ja sam mu rekao da ostane, da je život takav, i da znam da nikada neću naći boljeg prijatelja od njega, ni među psima, ni među ljudima. Onda sam čuo kako me zovu, pa sam otrčao da se pozdravim sa svima vama. Sećate li se, svi smo plakali, i moja majka, i Ana, i vaša mama, i vi. Znali smo da se nećemo nikada više videti. Onda su kola krenula, a ja sam još uvek plakao, srce mi se kidalo od plača. Sećao sam se svih onih godina koje smo tamo proveli, mog pokojnog tate, koji se nije nikad vratio, vas i vaše mame, gospođe Rigo, učiteljice, Bele Hermana, Lacike Tot, Julije Sabo i ostalih. Usput nisam smeo da se osvrnem, kako ne bih još jače zaridao kada budem ugledao poslednji put selo, zvonik, Grofovsku šumu i sve ostalo. No ipak nisam mogao odoleti. I zamislite, gospodine Berki, koga sam ugledao? Za nama je trčao Dingo i cvileo iz sveg glasa, a mi smo svi opet zaridali. Onda sam zamolio čika Martina da ga otera bičem i da potera konje brže, jer nisam mogao da podnesem više to cviljenje. Dingo je, možete zamisliti, bio na kraju snaga, jerje trčao za nama sve do Čestrega! Bio je sav zapenjen, isplažena jezika. Ja sam počeo da vičem, da urlam, tako da je čika Martin morao dobro da ga išiba dok ga nije primorao da se zaustavi, zapravo da se skljoka od iscrpljenosti nasred druma. Čak i kada je voz krenuo, ja sam jednako gledao kroz prozor i plakao. Sve mi se činilo da čujem njegovo cviljenje i da još uvek juri za nama.


Eto, dragi gospodine Berki, to sam hteo da vam ispričam i da vas zamolim da mi napišete jedno pismo o svemu. Pišite mi i o tome kako je Dingo. Još bih vas samo zamolio, ako mi se nećete smejati, da mu pročitate ovo moje pismo i da mu kažete da ja nisam kriv, da ga nisam mogao povestis a sobom i da ga neću nikada zaboraviti. Kažite mu i to da ću jednog dana, kada postanem pesnik, napisati o njemu pesmu ili basnu. U toj će basni pas da govori. I zvaće se, naravno, Dingo. Molim vas, dakle, gospodine Berki, da mi učinite to, on će sve da razume, samo, dok mu govorite, gledajte ga pravo u oči i ponavljajte mu moje ime. Recite mu: "Andi, Andi, Andi te pozdravio." Govorite mu polako, kao sasvim malom detetu. Videćete da će vas razumeti.Počeće da cvili kada mu budete pomenuli moje ime. To će značiti da je sve razumeo.
Na kraju vas još molim da ga pazite i da mu kupite dobru večeru za ovaj novac koji vam šaljem. On najviše voli konjetinu (sa dosta kostiju), a to možete sigurno da kupite u Bakši, kod gospodina Feješa, mesara. Takođe vas molim, dragi gospodine Berki, da u vašem pismu mojoj mami ne pominjete ovaj novac (to je od moje ušteđevine), jer bi mi se Ana sigurn orugala. Zato je najbolje da pišete meni lično, onako kako sam vas zamolio. Za sada neka bude dosta.
Vas i vašu mamu, kao i gospođu Rigo i sve moje drugove, a posebno Belu Hermana, Laciku Tot i Juliju Sabo i sve ostale najsrdačnije pozdravlja i svih se rado seća.
Vaš jadni
Andreas Sam, učenik

Odgovor

Dragi moj Andi, radujem se što si dobro i što si dobar đak, kao što vidim iz pisma tvoje mame. A iz tvog pisma vidim da još uvek lepo sastavljaš i da ti je rukopis sve bolji. Verujem da ćeš jednog dana da postaneš pesnik, a sudeći po tvom pokojnom ocu, vama Samovima fantazija ne fali. Što se tiče tvoje molbe, dragi moj pesniče, mogu ti reći samo da bih ti je vrlo rado ispunio da se nije dogodilo ono što znam da će ti biti vrlo žao da čuješ.
Dingo se onoga dana kada ste vi otputovali vratio umoran i isprebijan, i dugo je cvileo i zavijao. Ceo dan nije hteo ništa da okusi, mada smo mu izneli čak i džigericu, samo je pio mnogo vode, halapljivo.
Sutradan smo ga našli crknutog pred vratima.
Dragi moj A. S., nemoj da se suviše žalostiš zbog toga, ima u životu i težih stvari - videćeš kada porasteš. Mogu ti samo reći da ga je i meni bilo jako žao, to je bio zaista divan pas, a mama je čak i zaplakala. Naravno, ti ćešto da prežališ i da sasvim zaboraviš jednog dana. Za ovaj novac koji ti šaljem (ovo ti je kamata) kupi sebi naliv-pero i pokušaj da napišeš o tom događaju neki sastav, u stihu ili u prozi, pa mi to pošalji. Ako bude dobar, pokazaću ga igospođi Rigo, tvojoj učiteljici, a ona će se, sigurno, mnogo obradovati. Ako joj se bude svideo, možda će ga i objaviti u Dobrom pastiru.
Tvoji te drugovi svi pozdravljaju. Budi dobar i nemoj se mnogo žalostiti.
Tvoj čika Berki