Fjodor mihajlovič dostojevski
Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) rođen je u Moskvi 11. novembra (30. oktobra po starom kalendaru) 1821. godine, a umro je 9. februara (28. januara po starom kalendaru), 1881. godine u Sankt Peterburgu. Jedan od najvećih pisaca svih vremena.
Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji biva osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru.
On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu svetski je pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana. Po mnogima je i preteča egzistencijalizma.
Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837 godine, on i brat Mihail su bili poslani u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839 umire mu i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao doktor u bolnici Marinski za siromašne u Moskvi. Pretpostavlja se da je Mihail ubijen od strane svojih kmetova, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Pretpostavnja se da su ga ubili tako što su ga vezali i sipali mu votku u usta dok se nije udavio. Po drugoj priči, Mihail je umro prirodnom smrću, a nasilno objašnjenje njegove smrti je skovao susedni zemljoposednik da bi lakše kupio njegov posed.
Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, i 1843 je čak preveo jedno od njegovih najvećih dela Evgenija Grande na ruski. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme, i 1846 pojavio se njegov prvi roman u formi epistolarne proze Bedni ljudi, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je napravio čuvenu izjavu: “Rođen je novi Gogolj!“.
Dostojevski je uhapšen i zatvoren 23 aprila 1849 pod optužbom da je učestvovao u revolucionarnim aktivnostima protiv Car Nikolaja I. 16 novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Posle lažnog streljanja gdu su mu vezane oči i kada je ostavljen na hladnom vremenu da čeka na hitac od strane odreda za streljanje, Dostojevski je pomilovan na prisilni rad u Katorga radnom kampu u Omsku u Sibiru. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854 je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu. Dostojevski je proveo sledećih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu koja je bila stacionirana u tvrđavi u Semipalatinsku u današnjem Kazahstanu.
Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filosofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.
Godine 1860 se vraća u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzeno potresen smrću žene 1864, i odmah zatim smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciju, a morao je da izdržava i udovicu i decu svog brata. U to vreme je potpnuo utonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se.
Dostojevski je imao problem s kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela Zločin i kazna napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. U isto vreme je napisao i knjigu Kockar da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem.
Dostojevski je u ovo vreme putovao u zapadnu Evropu. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinariom Suslovom, dosta mlađom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenograf, kojom se oženio 1867. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873 do 1881 izdaje ovaj put uspešan mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktueulnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Časopis je doživeo ogroman uspeh.
Dostojevski je 1877 održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontraverze, a godine 1880 dao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi.
Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti nedaleko od St. Peterburga. Umro je 9. februara (28. januara po starom kalendaru), 1881 od problema sa plućima koji su bili izazvanim njegovim epileptičnim napadima. Sahranjen je na groblju Tihvin pri manastiru Aleksandar Nevski u Sankt Peterburgu u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani. Na njegovom nadgrobom spomeniku piše: “Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi." (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana Braća Karamazovi.
Najpoznatija dela su mu Zločin i kazna i Braća Karamazovi. U Zločinu i kazni glavni lik, siromašni student, iskušava sebe ponet idejama o "velikim ljudima" i socijalnoj pravdi. Živeći u najvećoj bedi izgrađuje pogled na svet koji se zasniva na ideji da je društvo suštinski nepravedno, jer omogućava beskorisnim i iskvarenim ljudima da uživaju u bogatstvu dok istinski vredni ljudi propadaju u siromaštvu bez mogućnosti da razviju i ostvare svoje sposobnosti. Pravosuđe osuđuje sitne zločine, a istorija slavi ljude poput Napoleona koji su odgovorni za smrt hiljade ljudi. Odlučuje da iskuša sebe i da počini zločin koji će mu omogućiti novac za školovanje i čoveka dostojni život. Međutim, pod teretom savesti na kraju se predaje policiji. Braća Karamazovi je poslednja knjiga Dostojevskog. To je roman složene strukture u čijem je središtu sudbina porodice Karamazovih. Osim toga poznati su mu i romani Kockar i Idiot.
Stvaralaštvo i ime Dostojevskog je vremenom postalo sinonim za duboku psihološku analizu. Dugo vremena, psihološka analiza i kontradiktornost njegovih likova, činile su da u poređenju, sistematske psihološke teorije značajnih psihologa izgledaju površno. Mnogi teoretičari psihologije, uključujući i samog Sigmunda Frojda, smatrali su Dostojevskog začetnikom psihološke teorije i analize. Osećaj za zlo i ljubav prema slobodi, učinili su njegovo delo vrlo relevantnim za 20. vek, vek dva svetska rata, masovnih ubistava i totalitarnih režima. Njegove ideje i inovacije u formi književnog dela, duboko su uticale na mnoge filosofe i pisce, Fridriha Ničea, Albera Kamija, Žana Pola Sartra, Mihaila Bulgakova, itd. Dela sklopljena od kombinacije običnih i svakodnevnih tema sa univerzalnim pitanjima kao što su vera, patnja i značenje života, i danas bude živo interesovanje čitalaca širom sveta.
Preminuo je 9. februara po novom ili 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Takva počast odavana je jedino telima preminuluh ruskih careva.
Romani:
Bedni ljudi, 1846 - roman u pismima
Dvojnik, 1846 - psihološka studija na temu razdvojene ličnosti
Bele noći, 1848 - sentimentalni roman
Netočka Nezvanova, 1849 - nedovršeno delo, prekinuto hapšenjem i odlaskom u Sibir
Selo Stepančikovo, 1859 - napisano u Sibiru, komični roman s temom o provincijskoj vlasteli
Poniženi i uvređeni, 1861 - roman-feljton, apologija ljubavi
Zapisi iz mrtvog doma, 1861 - roman o zatočeništvu, jedan od najbogatijih karakteroloških spisa u istoriji, bilo da je reč o čisto psihološkim, antropološkim ili konkretno literarnim ostvarenjima
Zločin i kazna, 1866 - prelazni oblik prema modernom romanu, virtuozni roman na temu savesti
Kockar, 1866 takođe vrsta autobiografskog spisa, roman o urvinama kockarske strasti
Idiot (roman), 1868 - apologija dobrote, pravoslavlja i lepote
Zli dusi, 1871-1872 - "antinihilistički roman"
Mladić, 1875 - filosofsko razmatranje motiva i cilja, neverovatno poniranje u dubinu mlade ljudske duše
Braća Karamazovi, 1879-1880 kruna piščevog stvaralaštva, smatra se najvećim književnim delom u istoriji svetske literature, filozofsko tumačenje svetlosti pravoslavnog hrišćanstva, roman, koji po pravilu, menja čitaočev život.
Novele:
Zapisi iz podzemlja, 1864 - intimna filosofska ispovest čoveka iz "podzemlja"
Krotka, 1876 - objavljena unutar piščeva dnevnika, "jedna od najpotresnijih novela očaja" u svetskoj književnosti.
Odgovori sa citatom
