Najnovije vesti

[Bisernica]

Vek Društva za srpski jezik i književnost

Prvi vek postojanja Društvo za srpski jezik i književnost obeležava trodnevnim seminarom za profesore na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na seminaru će govoriti i pisac Dušan Kovačević.

Društvo za srpski jezik i književnost obeležava 100 godina postojanja. Članovi su svi profesori srpskog jezika. Za njih se na Filološkom fakultetu u Beogradu organizuje trodnevni seminar.

Društvo su pre jednog veka osnovali Aleksandar Belić, Jovan Skerlić i Pavle Popović. Rad društva prekidan je samo za vreme dva svetska rata. Objavljuje brojne knjige namenjene profesorima ali organizuje i takmičenja za učenike gde je u proteklih 20 godina prošlo 500.000 đaka.

Veljko Brborić, predsednik Društva, smatra da sve te knjige služe unapređenju nastavne teorije i prakse. "Dakle, koliko je moguće pomoći ćemo da srpsko školstvo bude što kvalitetnije kada je po sredi najvažniji predmet, srpski jezik", kaže Brborić.

"Nije pitanje broja časova, već kvaliteta nastave. Jedino tako ćemo očuvati srpski jezik", kaže pomoćnik ministra prosvete Bogoljub Lazarević.

Profesori takođe podsećaju da nastavne programe treba osavremeniti i osvežiti. U tu svrhu organizovane su brojne radionice. A o svom svatralaštvu, ove godine govoriće pisac i akademik Dušan Kovačević.

[Bisernica]

Romaneskna tvorevina "Kraljevstvo zlatnih suza" sastavljena je od tri dela, pisanih netipično, ni kao roman, ni istorijska hronika. Fabula je satkana od ispovesti strastvenih i tragičnih osvajača Kortesa i Pizara, a presecana je autorovim zastancima na kotama znamenitim za arheološku i običajnu baštinu pomenutih plemena. Mitovi različitih kultura natapaju radnju, ne ugrožavajući mnogo njen kontinuitet.
Zenon Kosidovski, dosledan slikovitom kazivanju i uz neprestano oslanjanje na istorijske činjenice, snalazi se s manje ili više veštine u neobičnoj književnoj formi. Siže "romana" podseća na pomalo staromodne avanturističke sage u kojima burni događaji i maštoviti postupci junaka plene pažnju čitaoca.

Bogata je bila arhiva kojom se Kosidovski koristio, očigledno uživajući u edukovanju. Dešavanja često zvuče kao bajka, ali kao da se htelo reći da su se ona, kroz istoriju ljudskog roda, na svim meridijanima sveta neprestano istorijski ponavljala. I da samo mali broj njih ne izaziva jezu.

[Bisernica]

Miris kise na Balkanu
-Gordana Kuić-

U nastojanju da prikaže sudbinu jedne jevrejske porodice s našeg tla, autorka je u stvari otišla mnogo dalje: pokazala je da se od neminovnosti istorije ne može pobeći. Naslikala je istoriju kao neman koja se u cikličnim periodima vraća, ali i kao suludog šaljivčinu koji je svakog časa spreman da promeni boju figurama s kojima se igra...

Ko? Pet sestara i dva brata jevrejske sefardske porodice Salom. Kada? Od pocetka Prvog do završetka Drugog svetskog rata. Gde? U Sarajevu i Beogradu. Zašto? Da bi se ulaskom u prošlost osvetlila sadašnjost i da bi se zavoleli oni koji se ne poznaju.

[Bisernica]

21. februar je Međunarodni dan maternjeg jezika
Promovisanje jezičke kulture i raznovrsnosti u svetu
Članice Organizacije UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) 21. februara obeležavaju Međunarodni dan maternjeg jezika, u cilju promovisanja jezičke kulture i raznovrsnosti, kao i multilingvizma.



Prema prognozama lingvista, od oko 6.000 jezika, do kraja 21. veka odumreće više od polovine, čak i do 90 odsto. Najviše su ugroženi jezici sa malim brojem govornika od nekoliko stotina ili desetina, i jezici koji pripadaju malim zajednicama, koje nisu civilizovane sa stanovišta zapadnih standarda i nemaju institucije, smatraju lingvisti. Ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić ocenio je, povodom Međunarodnog dana maternjeg jezika, da je ideja o očuvanju nacionalnog indetiteta najviše zasnovana na razvijanju maternjeg jezika i kulture. "Svima je bitno da se srpski jezik, ali i jezici manjina, očuvaju, bez njih nema identiteta, ali ni bogatstva kulture", rekao je Čiplić u izjavi Tanjugu, navodeći da ideja negovanja manjinskih nacionalnih zajednica ne može da se razvija bez očuvanja maternjih jezika. "Neophodno je da u vremenu u kome učimo strane jezike i želimo da budemo uključeni u širu zajednicu, sačuvamo maternji jezik", ocenio je Čiplić i najavio da će njegovo ministarstvo i Pokrajinski sekretarijat za kulturu obeležiti Međunarodni dan maternjeg jezika u ponedeljak 22. februara, a potom i 7. februara. Generalna skupština UNESKO proklamovala je 1999. godine Dan maternjeg jezika, kao sećanje na studente koji su 21. februara 1952. godine ubijeni u Daki u Istočnom Pakistanu, danas Bangladešu, jer su protestovali zbog toga što njihov maternji jezik nije proglašen za zvanični. Srbija je 2006. godine ratifikovala Evropsku povelju o regionalnim i manjinskim jezicima, a prema rečima pomoćnice ministra prosvete Vesne File naša država ima Strategiju očuvanja jezika, kulture, civilizacije. Srpski jezik u svetu se čuva preko katedara za srpski jezik, zatim uključivanjem naše dece osnovnoškolskog uzrasta u dijaspori u dopunsku nastavu, kao i putem crkvenih opština koje praktično drže tu nastavu tamo gde naša država nije prisutna, rekla je Fila. Domaći lingvisti smatraju da bi trebalo više da se brinemo o srpskom jeziku, o razvijanju jezičke kulture, očuvanju tradicije, kao i da su nam potrebna novija izdanja pravopisa, rečnika i ostalih normativnih priručnika. Lingvisti upozoravaju da je pred sve većom navalom engleskog jezika, srpski ugrožen u meri u kojoj su to i drugi jezici i da opasnost preti čak i jezicima sa velikom tradicijom - francuskom, italijanskom, nemačkom. Ipak, prema oceni stručnjaka, nije verovatno da ćemo doći do jednojezične civilizacije, ali da treba više da radimo na podizanju jezičke kulture i pismenosti, u čemu bi škola morala da ima značajniju ulogu.

[Bisernica]

Miša Stojiljković

U svetu se govori oko 6.000 jezika. Međutim, prema sadašnjim procenama stručnjaka, otprilike svake dve nedelje u svetu odumre jedan od njih. To su izolovani jezici malih zajednica, koji nemaju institucionalnu podršku.

Lingvista i profesor Filološkog fakulteta Ranko Bugarski kaže da dosta postojećih jezika neće dočekati kraj XXI veka.

"Možda će tokom ovog veka nestati čak između 50 i 90 odsto jezika. Ostaće nekih 600 do 1.000 jezika, ali mnogi će nestati, a mnogi su već nestali. Tek poslednjih 15 godina lingvisti su primetili taj tempo nestajanja jezika i pozvonili na uzbunu, a onda su se zainteresovale međunarodne organizacije", kaže on.

Savet Evrope je 26. septembar proglasio Danom jezika. Srpskom jeziku ne preti opasnost od nestajanja, ali je jezička kultura u Srbiji na veoma niskom nivou, što zbog nedovoljne pismenosti, što zbog uticaja drugih jezika, pre svega engleskog, koji je postao jezik globalne komunikacije.

Ranko Bugarski, član Evropske akademije nauka i umetnosti, kaže da je u prirodi jezika da se menja i da prima različite uticaje, ali da ne treba nekritički prihvatati sve strane uticaje.

"Bez stranih reči danas se ne može, samo ih treba upotrebljavati s merom i sa znanjem, dakle, ne preterano i ne neznalački, kao što se često radi", kaže on.

"Kad se s tim preteruje, kad se to prihvata bez ikakvog razmišljanja o onom što je već uobičajeno i što je normalan način izražavanja u srpskom jeziku, kad se to sve prenebregne, pa se posebne za prvim anglicizmom koji se čuje, e tu čovek već mora da izrazi određenu rezervu", kaže on.

Bugarski naglašava da su domaća nepismenost i nepotrebna birokratizacija često još pogubnije od neumerenog uticaja stranih jezika i ističe da bi na tome moralo da se radi mnogo više i sistematičnije.

[Bisernica]

"Jezici manjina ugroženi"

Koordinatorka manjinskih nacionalnih saveta u Vojvodini Ana Tomanova-Makanova izjavila je da su maternji jezici nacionalnih manjina u Srbiji veoma ugroženi.

Ona je dodala da se bez gajenja maternjeg jezika nacionalnih manjina ne može govoriti o etničkom bogatstvu Srbije i ocenila da će, u suprotnom, to značiti dodatnu asimilaciju nacionalnih manjina.

Povodom 21. februara, Svetskog dana maternjeg jezika, ona je agenciji Beta kazala da će manjinski nacionalni saveti zahtevati da se maternji jezici u školama vrate u obavezni deo predmeta.

"Maternji jezici se danas nalaze u sklopu izbornih predmeta, zajedno sa predmetima kao što su 'ruke u testu', ili 'rad na računarima'. To je neodrživo", kazala je Tomanova Makanova.

Tomanova-Makanova je kazala da je "alarmantna" situacija i kada je u pitanju poštovanje propisa o službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina.

"To pravo postoji na papiru, ono može da se koristi, ali sve ostaje na nivou deklaracija i zakona", kazala je Tomanova Makanova.

Precizirala je da još uvek postoje problemi sa izdavanjem ličnih karata na pismu odredjene nacionalne manjine, a slična situacija je i sa izdavanjem novih zdravstvenih knjižica.

"Ako, na primer, hoćete da u Bačkom Petrovcu dobijete zdravstvenu knjižicu kao Slovak, dobićete taj dokument na ćiriličnom pismu, na kojem ne mogu da se pišu slovačka imena", navela je Tomanova Makanova.

[Bisernica]

Evropski gradovi srpskih pisaca

Izdavačka kuća "Arhipelag" predstavila je neobičnu antologiju savremenih srpskih priča na temu evropskih gradova "Svet oko nas", koju je priredio Gojko Božović.

Priređivač je otkrio da se već duže vreme bavi prikupljanjem pripovetki na temu gradova jer bi se na tu temu mogla sačiniti istorija srpske književnosti pošto su svi važniji pisci imali u svom opusu neka prozna dela posvećena gradovima.
Po mišljenju Božovića, dokaz zrelosti jedne nacionalne književnosti je mogućnost da se sačine antologije na sve relevantne teme a takve su, kako je rekao, i priče o gradovima.

On se opredelio da svoj izbor načini samo na osnovu priča objavljenih poslednjih 20 godina i da to budu one koje na uspešan način daju slike pojedinih gradova, kako su ih videli njihovi autori.
Božović je objasnio da je odabrao 12 autora koji su pisali o 11 gradova (dva teksta o Veneciji) kao najreprezentativnije primere pisanja na odabranu temu.

Ovo je druga antologija koju objavljuje "Arhipelag" u posebnoj ediciji "Tema", a prva je bila "Poslastičarske priče".



U antologiju su uvrštene priče Vide Ognjenović, Mirjane Pavlović, Milisava Savića, Jovice Aćina, Davida Albaharija, Vladislava Bajca, Milana Đorđevića, Mihajla Pantića, Jelene Lengold, Milete Prodanovića, Vladimira Tasića i Lasla Blaskovića.

[Bisernica]

Kako se živelo u Prvom spskom ustanku?

U okviru edicije "Ovako se živelo", izdavačka kuća "Kreativni centar" objavila je knjigu "U vreme Prvog srpskog ustanka" dr Vladimira Jovanovića, koja govori o svakodnevnom životu ljudi na području središnjeg Balkana u tom periodu istorije.



Edicija "Ovako se živelo" govori o svakodnevnom životu ljudi od praistorije do danas na području središnjeg Balkana, na kojem se tokom vremena uobličavala moderna Srbija.
Tekstovi vrsnih stručnjaka, raskošne ilustracije, blago muzejskih zbirki i arhiva, kao i rezultati arheoloških istraživanja, otkrivaju uzbudljivu prošlost, punu novih, nepoznatih detalja.

Do sada su u ovoj ediciji objavljene sledeće knjige: Aleksandar Fotić "U osmanskom carstvu", Nenad Tasić "Vinča", Vesna Bikić "Srednjevekovno selo", Marko Popović "Odbrana i vojevanje" i Radina Vučetić "Prestonica nezavisne Srbije (1878-1918)".

Sada se, uz pomoć knjige dr Vladimira Jovanovića "U vreme Prvog srpskog ustanka", možete upoznati sa gotovo svim aspektima života ljudi sa ovih prostora u tom vremenu.
Saznajte kako su izgledale kuće, kojim poslovima su se bavile žene, a kojim muškarci, kakvu su odeću, oružje i opremu nosili ustanici, koji su zanatski proizvodi uvoženi, a šta je izrađivano u Srbiji, zašto su građeni šančevi i šta se sve u njima nalazilo, kako su deca učila da pišu kad nije bilo papira i mastila, kako se spremala ovca na hajdučki način itd.

Kreativni centar, izdavačka kuća iz Beograda, osnovan je 1989. godine.
Od starta istrajava na svojim osnovnim ciljevima kao što su razvijanje dečje kreativnosti, podsticanje druženja dece i odraslih, unapređivanje stvaralačkih metoda u obrazovanju, negovanje boljih odnosa među ljudima kao i brige prema prirodi.
Na 54. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga Kreativni centar je proglašen za izdavača 2009. godine.

[Bisernica]

Džingis-kan III – Konjanici divljina

"Džingis-kan III – Konjanici divljina" završni je deo epske priče o velikom osvajaču sa istoka. Ovaj uzbudljivi roman Kona Iguldena nedavno je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća "Alnari".



Džnigis-kan je vođa nacije ujedinjenih plemena.
U ratu protiv Kine, drevnog neprijatelja Mongola, izvojevao je pobedu, međutim, sada pretnje stižu sa druge strane. Njegovi predstavnici na zapadu prognani su, a izaslanici ubijeni.
Mongolski narod kreće na veliko putovanje kroz današnji Iran i Irak, pa sve do granice sa Indijom.
Neprijatelj je moćniji i stariji od svih dosadašnjih, ali kan je odabrao put koji vodi u pobedu ili u potpuno uništenje.
Džingis se dokazao kao ratnik i vođa. Sada mora da se suoči sa izazovima civilizacije, sa pitanjem koliko će to značiti njegovom narodu i onima koji dolaze posle njega. Njegovi sinovi postaju generali, ali on među njima mora da izabere sebi naslednika pre nego što sruše sve što je izgradio.
Konjanici divljina treći je deo serijala o osvajaču Džingis-kanu. Ovo je priča o njegovom epskom životu i naciji koju je osnovao.

Kritičar "Dejli ekspresa" romanu je predvideo filmsku budućnost: "Imao sam utisak da gledam film, a po ovoj knjizi će zasigurno biti snimljen. Pročitajte je pre nego što Holivud umeša svoje prste.”

[Bisernica]

Ugovor s Bogom Vila Ajznera

Vil Ajzner (1917-2005), jedan je od najvećih američkih strip crtača, autor je legendarnog stripa "The Spirit", koji je počeo da izlazi 1940. godine.
U svojoj šezdeset prvoj godini napravio je revoluciju stripom "Ugovor s Bogom", kojim je strip uveo u književne vode.

Izdavačka kuća "Samizdat B92" objavila je grafički roman "Ugovor s Bogom", prvi deo trilogije Vila Ajznera. Naslov knjige odabrao je prema prvoj, uvodnoj priči, koja je ujedno i misao vodilja svih ostalih. U prvoj knjizi, glavni lik, vrlo religiozan i predan Jevrejin Frime Herš, u njujorškoj Aveniji Dropsi, na broju 55, najpre izgubi ćerku, a potom razvrgava ugovor sa svojim tvorcem i postaje nemilosrdni trgovac nekretninama.



Objavljen bez ikakve pompe 1978. godine, "Ugovor s Bogom je stekao popularnost o kakvoj Ajzner nije mogao da sanja, bez obzira na to što je za to kapitalno delo imao problem u pronalaženju izdavača. Bila je to prekretnica kako za njega tako i za umetnost stripa uopšte.
Osim što je označavalo rođenje potpuno nove forme – grafičkog romana, to izdanje je za autore stripa predstavljalo i početak nove ere u kojoj su slobodnije mogli da počnu da se bave ozbiljnim temama, oslobođeni uverenja da strip prvenstveno mora da bude duhovit ili zabavan, ali u svakom slučaju jednostavan.
Nekoliko meseci pre smrti, Ajzner je odlučio da ujedini u jedinstvenu trilogiju tri svoje najveće poluautobiografske grafičke novele čija je radnja smeštena u Aveniju Dropsi - mitsku ulicu Njujorka, kako je on pamti iz svog detinjstva.

Naslov knjige "Ugovor s Bogom" odabrao je prema prvoj, uvodnoj priči, koja je ujedno i misao vodilja svih ostalih.
U istoj toj aveniji ulični pevač nalazi priliku za uspeh u ostareloj pevačkoj divi s kojom se sprijatelji, ali je toliko ogrezao u alkohol i naviknut na nesrećan malograđanski život da tu priliku upropašćava.
Ta avenija je poprište i sledeće priče, u kojoj zlobna devojčica naumi da ukloni nastojnika iz zgrade u kojoj živi, pa mu otruje psa, a potom mu šalje policiju za vrat, iskoristivši njegovu nastranu opsednutost seksom.
U četvrtoj priči mladić Vili će sazreti u Aveniji Dropsi...

Grafički roman "Ugovor s Bogom” Samizdat je objavio na 204 stranice u kvalitetnom tvrdom povezu.

[Bisernica]

Roman „Dragulj Medine“ ponovo u knjižarama - kupila sam ga



"Napisala sam roman "Dragulj Medine" da bih izrazila poštovanje prema islamu. Napisala sam ga u čast Ajše bint Ebu-Bekir, najmlađe i najvoljenije neveste u haremu proroka Muhameda, žene izvanredne inteligencije, visprenosti i snage, koja je doprinela formiranju jedne od najvećih svetskih religija", rekla je u intervjuu za novine Šeri Džons, autorka kontroverzne knjige, koja je jedno vreme po objavljivanju bila povučena iz prodaje u Srbiji.

O knjizi Emil Živadinović kaže sledeće:
Dragulj Medine je u kritici najavljen kao svojevrstan "muslimanski" odgovor na "hrišćanski" Da Vinčijev kod. Lično smatram da su islamski velikodostojnici napravili grešku kada su zabranili prodaju Dragulja Medine u nekim muslimanskim sredinama, čime su privukli pažnju i u svetskim razmerama učinili popularnom jednu, po mojoj skromnoj oceni, ne tako blistavu knjigu.

Prvo, pisac Da Vinčijevog koda (svojevrsne kritike savremenog hrišćanstva) je hrišćanin, dok pisac Dragulja Medine nije musliman, nije Arapin, što već baca senku na knjigu. Drugo, otkuda to da se muslimani ne usuđuju da se oglašavaju o proroku Muhamedu na bilo način (osim onako kako je to uređeno verom) jasno je kao dan – ceo svet zna kakvim je opasnostima izložen Salman Ruždi. Treće, jedna banalna karikatura proroka Muhameda u nekim novinama u Danskoj izazvala je demonstracije u celom islamskog svetu (islam je pokazao mišice celom svetu, bilo je mrtvih, spaljivane su ambasade). Stoga, sa islamom se nije šaliti, jer glava ode očas posla, a pisce nikada niko nije uzeo u zaštitu, po pravilu. I izdavač u Srbiji je oprezan: "Dragulj Medine nije istorijska knjiga. Svi likovi, s izuzetkom istorijskih likova koji se ovde pominju, delo su piščeve mašte". Ipak, pohvale Šeri Džons, što se, kako-tako, usudila da uopšte piše o islamu i Muhamedu na način koji se fanatičnim vernicima ne dopada (treba li da napomenem da živimo u XXI veku?).

Stoga, ključno je pitanje – da li Dragulj Medine zaista vređa verska osećanja muslimana, ili je paranoja verskih vođa naprosto učinila knjigu poznatom u celom svetu? S obzirom na delikatnost kritikovanja islama, za svakog kritičara je problem da se u kritici ovakve knjige ne bavi islamom, niti položajem žene u islamu (jedna od tema nametnutih u knjizi), već striktno rukopisom.

Dragulj Medine je lagana, pitka priča čiji sudeonici možda i nisu morali biti istorijski poznate ličnosti, pogotovo ne prorok Muhamed. Zabranjena ljubav, neuzvraćena ljubav, ograničena sloboda jedne žene u arapskom svetu, takva se priča mogla i drugačije upakovati. Žensko pismo? Lično se ne slažem sa podelom književnih dela na "žensko pismo" i sve ostalo. Mislim da takva definicija nije adekvatna za definisanje jedne vrste senzibiliteta, ili ženskim očima i osećanjima viđenog sveta. Jedostavno smatram da postoje velika književna dela i da postoje književna dela koja to nisu. Osim toga, činjenica je da religija beletristike i trilera ima književnih dela koja čitaocu pružaju nemerljivo zadovoljstvo, te ih stoga toplo preporučujem za čitanje, i pored toga što ista često i ne poseduju potreban kvalitet.

Dragulj Medine pre svega, uverljivo govori o položaju žene u tradicionalnom islamskom svetu, koji se, zasigurno, u nekim sredinama nije mnogo promenio od vremena proroka Muhameda pa do današnjeg dana.

Ne bih se bavio položajem žene u islamu, na osnovu napisanog u Dragulju Medine. Jer, u brojim drugim knjigama je upravo taj položaj žena vernije opisan. Ne bih se bavio ni ličnošću proroka Muhameda na osnovu onoga što piše u Dragulju Medine, zasigurno je to u drugim knjigama (verskim, istorijskim, beletristici) adekvatnije opisano. Stoga, da li je knjiga uverljiva? Meni se nameće zaključak da nije.

Na osnovu svega napisanog u knjizi, ja ni po čemu nisam mogao da zaključim da je Muhamed zaista bio božiji prorok, bilo koju njegovu božansku crtu ova knjiga nije otkrila. Umesto toga, na osnovu Dragulja Medine, Muhameda sam doživeo kao jednog grozničavo pohotnog licemera, koji je veru koju je osnovao stavio u službu svoje nezasićenosti ženama, mada se razlikovao od drugih muškaraca po tome što je ženama davao više slobode nego što je to bilo uobičajeno. Istina, cela priča je viđena očima jedne nezadovoljene devojčice iz njegovog harema, ali, čovek koji je bio pravi prorok morao je imati i jednu božansku dimenziju koja u ovoj knjizi nije ni dotaknuta. Opisi u kojima on pada u verski trans (epilepsiju?) u kojima mu se Bog javlja i objašnjava mu kako da, npr, preotme lepu ženu svome posinku, a vernicima da dokaže zašto je to neophodno, podsećaju na današnje manipulisanje neukim masama od strane pohlepnih i prepredenih političara.

Da li tako nešto vređa osećanja muslimana? Uostalom, šta to znači povrediti nekome osećanja? Ja lično, kao hrišćanin po rođenju (mada ne i ubeđeni vernik) čitao sam o Isusu i crkvenu literaturu, i Novi Zavet, i vladiku Nikolaja, i Da Vinčijev kod, i razne knjige koje polemišu da li je Isus bio vanzemljac ili prevarant, i gledao parodije Montija Pajtona na račun hrišćanstva i svetog grala, ali nikada, nikada moja osećanja nisu bila povređena, čak naprotiv, želeo sam da čitam još više i čujem što više različitih teorija, jevanđelja, saznanja. Iz tog razloga preporučujem Dragulj Medine za čitanje, naročito stoga što je islam agresivan prema kritici, a autorki čestitam na hrabrosti preuzimanja rizika kritikovanja svetske religije. Ali, ne i na pokazanom književnom umeću.

[Bisernica]

Toplo preporučujem

Gijom Muso
ZATO ŠTO TE VOLIM




Petogodišnja Lajla nestala je u jednom tržnom centru u Los Anđelesu. Duboko potreseni ovom tragedijom, njeni roditelji na kraju se razilaze. Pet godina kasnije, Lajla se pojavljuje na istom onom mestu na kojem joj se izgubio svaki trag. Živa je, ali iz nekog nepoznatog razloga, ne progovara. Svi su srećni zbog njenog povratka, ali javljaju se i neizbežna pitanja. Gde je Lajla provela sve ovo vreme? Sa kim? Ali pre svega, zašto se vratila? Ova dirljiva, ljudska drama zapravo je čarobna ljubavna priča koja vas uvlači u misteriju i drži vas u neizvesnosti, priča čiji završetak nećete tako lako zaboraviti.

[Bisernica]

PREOSTALE PRIČE - Gordana Kuić

Priče su iznad svega i samo priče ostaju – poručuje nam Gordana Kuić, autorka sedam čuvenih romana u kojima žive na stotine priča.
Preostale priče Gordane Kuić su odista i bliske i razumske i nasumične i sudbinske i čudne i snažne i konkretne i elegične. One su i anegdotske i sablažnjive, današnje, pređašnje i buduće, one su mnogostruke, poručuje naša spisateljica na samom početku nove knjige, ali, iznad svega, priče Gordane Kuić su iskrene i interesantne.
Napisane u jedinstvenom, prepoznatljivom i dragocenom duhu, na suštinskom tragu sedmoknjižja, čiji je prvi tom roman Miris kiše na Balkanu a poslednji Balada o Bohoreti, priče u prvoj pripovedačkoj zbirci Gordane Kuić osvetljavaju nepoznate epizode iz života nekih od njenih čuvenih i čitaocu dragih junaka, ali se bave i važnim momentima iz života same romansijerke, kao što govore i o malim, ali i velikim ljudima.
Preostalim pričama Gordana Kuić sagledava život čoveka na Balkanu, u Evropi i svetu na platnu opšte istorije, uvek pažljivo i prisno posmatrajući sudbine svojih predaka, prijatelja, poznanika i, najviše, likova koji su nastali u njenoj imaginaciji i žive u nama upravo zahvaljujući talentu i marljivosti najčitanije savremene srpske spisateljice.
~ Vasa Pavković