Odlomak iz omiljene knjige - strani autori

[Bisernica]

Već u samom rađanju jedne ljubavi, sadržana je njena smrt. Iz zajedničkog života izbijaju uvrede, i dobra ljubav je rđava jer je ropstvo.
Od tebe imam najmanje razloga da se razvedem, i u tome se krije razlog da to i učinim.
Ne zato što nisi bila dobra, ili zato što ja nisam bio dobar, već zato jer smo odustali.

Ni nužda, ni potreba , ni vera ne primorava nas da budemo zajedno. Imali smo ugovor da zamenimo svoje živote. I u međuvremenu, jed:
ti si se predala sva, a ja samo jednim svojim delom, jer sam davao i drugima. Onaj koji je jači daje manje no što ima, misli i veruje da je to dovoljno.

Muke nejednakosti su koheziona snaga nebeskih tela i ljubavi. Hteli smo više nego što smo dobili. Evo ti mog bolesnog ponosa, samosvesti, leči ih,
ako hoćeš, spavaj sa njima. Mi smo samo jedna suluda sumnja, nedovoljna u svemu, jedno telo i nekoliko navika.

Laskaj mi, rečiju, očima, rukama, jer sam povodljiv, hraniću i ja tvoju taštinu.
Ne dajem jeftino sebe, poturi mi i laž da su ti svi drugi gori. Jedva primetan pomak usnama, tvoja reč kasni delić sekunde, shvatam: dosadio sam ti.
Neprestano se iskušavamo da bi smo iznova imali razlog da se uvredimo.
Dva prevarena prodavca, ako daješ samo toliko, nećeš ni od mene dobiti više.

Đerđ Konrad - Gubitnik

[Bisernica]

Sudbina Evrope je tužna. U svojoj istoriji nema ni dana kada je bila složna. Istorija je njeno slomljeno, razbucano, rastrgano telo. Razbojište i masovna grobnica, kolevka predela koji su opljačkali interese i zavisnosti. U Evropi nema ništa za što se ne lepi greh. Leži na odru kao zgažena životinja. Biti Evropa nije trijumf, ovaj virtuelni kontinent polazna je tačka bezmerne patnje na zemlji.
Evropa znači daleko gledati. Bila je boginja u Epiru. Sama je šetala po poljima, brala cveće, kada ju je Zevs, taj razbludni mužjak, ugrabio u liku bika. Evropa nije bila Evropljanin, i u ropstvu je daleko gledala. Rađala je kraljeve koji su slušali srca poverenih im ljudi da učine lepšom dušu njihovih naroda. Živeli su ovde muškarci koji su bili zaljubljeni u dalekovidu ženu. Orfej, Dante, Šekspir, Helderlin, Rilke i još nekolicina. Bili su kraljevi koji su hteli da učine lepšom dušu svojih naroda. Herodot je smatrao da je poziv Evrope: vaspitavati muškarce. Za taj poziv nikada nije bilo istinskih zahteva.
Od Evrope nije preostalo ništa drugo do duša nekoliko ljudi.
Možda će se jednog dana oglasiti neko, zapevaće na javnim trgovima, i ljudi će nehotično zastati, podići glavu, prekinuće zaludno muvanje, jer će možda osetiti i razumeti radost zajednice. Stići će čovek koji će jedino reći:
"Ovde je isti nebeski svod."
Ovoga čoveka će opet ubiti."


Lajoš Kesegi "Evropa"

[Bisernica]

Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa,
da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad
iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naka beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas
štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu jos jednog nepoznatog dana. Svakog jutra
stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo.
Nepovezana, pohabana sećanja, koja vise ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na
izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo
poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne,
i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili.

Kristijan Grendal - Tišina u oktobru

[rile_nezni_oblak]

"- Uzeh je lagano u zagrljaj, počeh da je skidam i već onako zagrejani od sinoć i viskija, počesmo da vodimo ljubav. Bilo je dobro... baš dobro i trajalo je dugo. Baš ono što mi je trebalo i što već duže vreme nisam imao. Sve sam zaboravio, i ko je i šta je, samo smo se prepustili divljim mirisima i osećajima koji su nas vodili u neku drugu dimenziju. Ko zna koliko je sati prošlo dok nismo stali da odmorimo malo."

Ivan Gavrilovic, Autobiografija

[Bisernica]

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života.
Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više.
Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole
u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je
čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Remark

[Bisernica]

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?

Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja

[Bisernica]

Ja ne umem da sviram ni u klavir ni u život, nikad to nisam umeo, uvek sam i suviše brzao, uvek bio suviše nestrpljiv,
uvek se nešto isprečilo, uvek se prekidalo — no ko je taj ko ume da svira, i ako ume, što mu to vredi? Da li je veliki mrak
zbog toga manje mrak, jesu li pitanja bez odgovora zbog toga manje bezizgledna, pali li očajanje sa večite nepotpunosti
zbog toga manje bolno, i može li se život time ikada objasniti i uhvatiti i pojahati kao pitom konj, ili je on vazda silno jedro
u oluji, koje nas nosi i koje nas, kad ga pokušamo uhvatiti, baca u vodu? Ponekad je preda mnom praznina koja kao da se
pruža do usred zemlje. Šta je ispunjava? Čežnja? Očajanje? Sreća? I kakva? Zamor? Rezignacija? Smrt? Zašto živimo?
Da, zašto živimo?

E.M. Remark - Crni obelisk

[Bisernica]

Čovek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli;
eto osnove svih romana : činio je to da bi naslikao bića koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom
ili nadom, morala biti mračna, ogromna, puna varki i izmišljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potčinjavanja Vavilona.
Druga su bila puna nežnosti i osećanja, kao što su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je čovek molio, kako je svugde voleo,
u svim tačkama Zemljine kugle gde je živeo, uvek je bilo romana, to jest dela fikcije koja su slikala čas izmišljenje predmete njegovog
kulta, čas stvarne predmete njegove ljubavi.

Markiz de Sad - Zločin iz ljubavi

[Bisernica]

Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj" (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. Tamo gde sam slomljen, tamo može Bog u mene prodreti, a mogu uci i ljudi. Tu se susrecem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.
Cesto živimo u iluziji da sve naše rane mogu zaceliti. Izlecenjem smatramo da se rane zatvore i da ih više ne osjeamo. Dok se ne pretvore u brazgotinu, kružimo oko svojih rana i uvlacimo se sve dublje u njih. Bogu predbacujemo što je dozvolio tu ranu. Tek kad smo spremni pomiriti se sa svojom ranom, može ona za nas postati ulazom u našu nutrinu, u zdravi i svetli prostor. Rana nas prisiljava da potražimo lek u svojoj nutrini a ne u izvanjskoj marljivosti i jakosti.

Anselm Grün - Slomljeno srce-otvoreno srce

[Bisernica]

Hiljade očiju su bile uprte u nju.Na prepunim tribinama,vratovi su se izvijali da bolje vide.Čule su se tihe molitve.Jezici su coktali.
Stadionom se razlegao žagor kada su Marijam pomogli da siđe iz kamiona.Marijam je zamišljala odmahivanje glavama kada je preko
zvučnika objavljen njen zločin.Ali nije digla pogled da vidi odmahuju li s neodobravanjam ili s razumevanjem,s prekorom ili sažaljenjem.
Marijam se primorala da bude slepa za sve njih.
Ranije,tog jutra,bojala se da će napraviti budalu od sebe,da će napraviti predstavu s moljakanjem i plakanjem.Bojala se da će vrištati,
povraćati,da će se možda i upišati,da će je u poslednjim trenutcima izdati životinjski nagon ili telesna sramota.Ali,kad je sišla iz kamiona,
Marijamina kolena nisu klecnula.Ruke joj nisu zamlatarale.Nisu morali da je vuku.A kada je osetila da će klonuti,pomislila je na Zalmaja,kome
je otela ljubav njegovog života,čiji će dani odsad biti oblikovani tugom zbog očevog nestanka.Onda se Marijamin korak umirio,i mogla je da
nastavi.
Jedan naoružani čovek joj je prišao i rekao da hoda do gola na južnoj strani.Marijam je osećala kako gomilu obuzima napeto iščekivanje.
Nije dizala pogled.Gledala je u zemlju,u svoju senku,u senku svog dželata kako prati njenu.
Mada je u njemu bilo trenutaka lepote,Marijam je znala da je život,uglavnom,bio surov prema njoj.Ali,dok je prelazila poslednjih dvadeset koraka,
nije mogla a da ne poželi još tog života.Želela je da ponovo vidi Lejlu,želela je da čuje njen zvonki smeh,da ponovo sedi s njom uz čašu čaja i ostatke
alve,pod zvezdanim nebom.Žalila je što nikad neće videti Azizu kako odrasta,što neće videti prelepu mladu ženu u koju će se jednog dana preobraziti,
što joj neće obojiti šake kanom i što neće bacati nokul bombone na njenoj svadbi.Nikada se neće igrati sa Azizinom decom.To bi baš volela,da bude
stara i da se igra sa Azizinom decom.
Blizu gola,čovek iza nje rekao joj je da stane.Marijam ga je poslušala.Kroz mrežu burke videla je senke ruku kako dižu senku kalašnjikova.
Marijam je toliko toga želela,u tim poslednjim trenutcima.Ipak,dok je sklapala oči,preplavio ju je osećaj sveobuhvatnog mira,a ne žalosti.Pomislila je kako
je došla na ovaj svet,kao arami jedne bedne seljake,neželjen stvor,žalostan,nesrećan slučaj,korov.A ipak odlazi sa sveta kao žena koja je volela i koju su
voleli.Ostavlja ga kao prijateljica,pratilja,čuvar.Kao majka.Napokon neko.Ne.Nije tako loše.
Ovo je smislen kraj za slučajno začet život.
Marijamine poslednje misli bile su reči iz Kurana,koje je tiho prošaputala.

Nebesa i Zemlju je sa ciljem stvorio;On noću zavija dan i danom zavija noć,
On je Sunce i Mesec potčinio,svako se kreće do roka određenog.
On je Silni,On mnogo prašta!

- Klekni! - rekao je taliban.

Moj Gospodaru!. Oprosti i smiluj se,a ti si najbolji milosnik!

- Klekni ovde hamšira.I gledaj dole.

Poslednji put Marijam je učinila kako joj kažu.

Haled Hoseini - Hiljadu čudesnih sunaca

[Bisernica]

Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije, a strast doživljava snove.
Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji
si nekad voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš –
kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.

Oskar Vajld - Slika Dorijana Greja

[Bisernica]

Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izme?u sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće.
Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča.
Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

Kristijan Grendal - "U oktobru "

[Bisernica]

- Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu... Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu... Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!
Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
- Ništa ne razumem - tiho reče Margarita Nikolajevna. - .......
- Kakva gnjavaža... - progunđa riđi i progovori glasnije: - Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.
Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
- Ko ste vi?
- Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
- A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
- Neću da kažem - hladno odgovori Azazelo.
- Ali vi nešto znate o njemu? - molećivo šapnu Margarita.
- No, recimo da znam.
- Preklinjem, recite samo jedno.... da li je živ? ... Ne mučite me!
- No, živ je, živ - nerado se odazva Azazelo.
- Bože! ...
- Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja - namršteno reče Azazelo.
- Oprostite, oprostite - mrmljala je sada pokorno Margarita - naravno, naljutila sam se na vas. Ali, složićete se, kad neko na ulivi poziva ženu nekud u goste...Nemam predrasuda, uveravam vas - Margarita se nesvesno nasmešila - ali nikada ne srećem nikakve strance, uopšte nemam volje da se sa njima upoznajem... a osim toga, moj muž... Moja tragedija je u tome što živim sa nekim koga ne volim... ali smatram nedostojnim da mu kvarim život... Od njega ništa osim dobra nisam videla...
Azazelo sasluša ovaj nepovezani govor s očiglednom dosadom i reče grubo:
- Zamolio bih vas da za trenutak ućutite.
Margarita poslušno zaćuta.
- Pozivam vas kod stranca koji je potpuno bezopasan. I neće ni živa duša znati za tu posetu. Eto, za to vam ja jamčim.
- A šta ću ja njemu? - ulagivački upita Margarita.
- To ćete saznati kasnije.
- Razumem... Treba da mu se podam - reče Margarita zamišljeno.
Ovo Azazelo nekako nadmeno proprati sa ''hm'' i odgovori ovako:
- Uveravam vas da nema žene na svetu koja to ne bi poželela - smešak iskrivi Azazelovu njušku - ali, razočaraću vas, toga neće biti.
- Kakav je to stranac!? - smete se Margarita i uzviknu tako glasno da se prolaznici okrenuše prema njoj. - Kakvog ja interesa imam da idem kod njega?
Azazelo se naže prema njoj i značajno šapnu:
- No, interes je veoma veliki... iskoristićete priliku...
- Šta!? - uzviknu Margarita i razrogači oči. - Ako vas dobro razumem, vi aludirate na to da tamo mogu saznati nešto o Njemu?
Azazelo ćutke potvrdi glavom.
- Idem! - silovito uzviknu Margarita i uhvali Azazela za ruku.
....
- ...znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam....


Mihail Bulgakov - Maestro i Margarita

[Bisernica]

- Htio bih da posjetim one uzvišene planinske goleti, gdje čovjek umire od žeđi i hladnoće, onu vanvremensku povijest, onaj apsolut vremena i prostora gdje ne postoji ni čovjek, ni zvijer, ni bilje, gdje čovjek silazi s uma od samoće, gdje je jezik naprosto puste riječi, gdje je sve izglavljeno, nepovezano, u raskoraku s vremenima. Hoću svijet muškaraca i žena, stabala koja ne govore (zato što se previše govori u ovom svijetu i ovako!), rijeka koje te odnose na mnoga mjesta, ne rijeka koje su samo legende, nego rijeka koje te dovode u dodir s drugim muškarcima i ženama, s arhitekturom, vjerom, biljem i životinjama — rijeka koje na sebi imaju čamce, i u kojima se ljudi utapaju, ne utapaju se u mitovima i legendama i knjigama i prašini prošlosti, nego u vremenu i prostoru i povijesti. Hoću rijeke koje stvaraju okeane, kao što su Shakespeare ili Dante, rijeke koje nisu presahle u pustoši prošlosti. Okeane, da! Dajte, da imamo više okeana, novih okeana koji prekrivaju prošlost, okeana koji stvaraju nove geološke formacije, nove topografske prizore i čudne, zastrašujuće kontinente, okeane koji istovremeno razaraju i konzerviraju, okeane po kojima možemo ploviti, uputiti se prema novim otkrićima, novim obzorima. Dajte da imamo više okeana, više potresa, više ratova, više katastrofa. Dajte da imamo svijet muškaraca i žena s dinamima između nogu, svijet prirodnog bijesa, strasti, akcije, drame, snova, ludila, svijet koji proizvodi ekstazu a ne suhi prdež. Vjerujem da se danas više nego ikada prije mora težiti prema knjizi čak ako u njoj postoji samo jedna velika stranica: moramo se dati u potragu za fragmentima, krhotinama, komadićima odsječenog nokta, bilo čim što u sebi ima žicu rudače, bilo čim što može uskrsnuti tijelo i dušu.
Može biti da smo osuđeni, da za nas nema nade, za nikoga od nas, ali ako je tome tako, onda se dajmo u posljednji agonijski, krvavi urlik, kriještanje izazova, ratni poklič! Odbacimo tužaljke! Odbacimo elegije i jadikovke! Odbacimo biografije i istorije, biblioteke i muzeje! Nek mrtvaci jedu mrtvace. Neka mi živi plešemo oko ruba kratera, posljednji ples izdišući. Ali ples!


Henri Miler - Rakova obratnica

[Bisernica]

Čovek je subjekt sa dve slabosti vezane za njegovo postojanje i koje ga odlikuju. Svugde treba da voli, svugde treba da moli; eto osnove svih romana : činio je to da bi naslikao bića koja je molio, kao i da slavi ona koja je voleo. Prva su, uslovljena strahom ili nadom, morala biti mračna, ogromna, puna varki i izmišljotina, poput onih koje je stvorio Jezdra u vreme potčinjavanja Vavilona. Druga su bila puna nežnosti i osećanja, kao što su to Karikle i Teagen kod Heliodora. Ali kako je čovek molio, kako je svugde voleo, u svim tačkama Zemljine kugle gde je živeo, uvek je bilo romana, to jest dela fikcije koja su slikala čas izmišljenje predmete njegovog kulta, čas stvarne predmete njegove ljubavi.

Markiz de Sad, - Zločin iz ljubavi

[Bisernica]

Međutim,ne polazi li akt samoubijanja baš od korenite formule spasenja?Nije li ništavilo jednako večnosti?
Usamljeno biće nema potrebe da zaraćuje sa celim svetom,ono samo sebi šalje ultimatum.Ono više ne želi
da traje večito,kada je u jednom nedostižnom činu apsolutno uspelo da bude ono samo.Odbacuje nebo i
zemlju,kao što odbacuje sebe.Barem će dostići punoću slobode nedostupnu onome ko je u budućnosti beskonačno traži...


E.M.Sioran - "Kratak pregled raspadanja"

[Bisernica]

Riječi ne dolaze iz želje,nego s jezika .Lako je jeziku mljeti koješta. Jezik izbaci u svijest svoje riječi (uostalom,uvijek
iste i davno poznate riječi)i rasplinu se kao dim. Ništa se nije dogodilo. Svijet i dalje hoda, jede, puši i spava i opet govori
riječi i opet se ništa nije dogodilo. Svijet želi govoriti,ali svoje želje ne iskazuje riječima. Štoviše, riječima ih sakriva
i zaklanja. Riječi su maska. On ne želi ono što govori.


Ranko Marinković- Ruke

[Bisernica]

...pogledajte lica i tela ljudi koje volite.Eksplicitnu lepotu koja ne potiče od mekoće kože ili neutralnosti izraza,već od mreže iskustava koja je ostavila svoj trag.
Svako lice,svako telo živi je fosilni zapis.Zapis i mačkama,neprijateljima,teškim porođajima;o nesrećama,okrutnostima,blagoslovima.
Podsećanja na ludosti,pohlepu,nesmotrenost,nestrpljivost.Trenuta k vremena,sećanja,sačuvan i pohranjen unutar tela i na telu.Ne mora vam se reći da su ti zapisi
ono što vašeg ljubavnika čini prelepim.Ako Bog postoji,on je tamo,u malim,odbačenim delićima,grubim,nasumičnim,koji nemaju sebi ravnog.

Stefani Kalos-Skrhana za tebe

[Bisernica]

Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osjećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Volio sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Volio sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost. Možda si oduvijek bila u meni, kao dio mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih vječitih čežnji, kao sjećanje na staru maštu mog djetinjstva razočaranog djeteta, koje nije uspijevalo da pronadje drugara sa kojim bi podijelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Volio sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unijela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podijelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj dio mene koji sam oduvijek htio da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osjećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put vidio prošle godine, prošlog mjeseca, ovog jutra ili možda prije samo nekoliko trenutaka.Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosjetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje ljepote za kojom posežem kada imam potrebu za svijetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želio bih da u tvom životu ima makar dio ljepote koju umiješ da daš onome ko je pored tebe...


Alberto Moravia - Tajna

[Bisernica]

Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti,
neke vrste urođene svetosti. Žena najčešće podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoća više ne plaši. Strast je doista suva
pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako
retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne meću rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju
istinske ljubavi.

Anatol Frans - Crveni krin