Pokazuje rezultate 1 do 10 od 10

Tema: Cunami...

  1. #1
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Cunami...

    Cunami ili Tsunami su dugi valovi uzrokovani tektonskim pomicanjem ploča morskog dna, odnosno podmorskim potresima. Naziv potječe iz japanskog jezika te znači "val u luci". Često ih se pogrešno naziva plimnim valovima, no nemaju nikakve veze s plimnim oscilacijama. U blizini epicentra visina potresnih valova može biti izuzetno visoka. S udaljavanjem od epicentra, te prilikom putovanja u dubokim okeanskim zaravnima, cunami ima male amplitude no putuje velikim brzinama, u prosjeku oko 700 km/h. Naime, dugi valovi putuju brzinom c koja iznosi:

    c =


    gdje je g ubrzanje sile teže, a H dubina mora.

    Približavajući se obali, oni se usporavaju te se, zbog sačuvanja mase, uzdižu ovisno o smanjenju dubine mora. Dolaskom na obalu njihove visine mogu poprimiti izvanredne vrijednosti. Uobičajeni periodi cunamija iznose od 10 do 60 min, a ovisan je o prostorno-vremenskim karakteristikama pomicanja morskog dna u zoni epicentra.

    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  2. #2
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Cunami...




    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  3. #3
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Cunami...

    Location: Kanyakumari, India



    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  4. #4
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Cunami...

    Mogući zemljotresi na Balkanu, ali i cunami na Jadranu



    Na Balkanu se očekuje pojačana seizmička aktivnost, jer region ulazi u period kad bi se mogao dogoditi jači zemljotres, složili su se direktori seizmoloških zavoda Srbije i Crne Gore, koji nisu isključili ni mogućnost da se na Jadranu dogodi cunami"Na globalnom planu već neko vreme traje značajna seizmička aktivnost i ako se ne budu aktivirala u okolini Čilea, žarišta će migrirati. Nije isključen nijedan deo sveta, pa ni Balkan", rekla je direktorka Seizmološkog zavoda Srbije Slavica Radovanović.
    Istog je mišljenja i direktor Seizmološkog zavoda Crne Gore Branislav Glavatović, koji je kazao da se na prostoru Balkana, posle relativno dugog zatišja od 15 do 20 godina, očekuje izvesno pojačanje seizmičke aktivnosti.
    Seizmička aktivnost je, kako su naveli, već sada pojačana na primorju Albanije, Crne Gore i Italije, u prostoru Dinarida, do Prijepolja, Bajine Bašte i Tuzle, dok se u Srbiji zemljotresi mogu očekivati najpre na Kosovu i Metohiji, a mogući su i u centralnoj Srbiji.
    Uz napomenu da se seizmička aktivnost u proleće povećava, sagovornici Tanjuga su ukazali da je na Jadranskoj obali seizmička aktivnost znatno veća nego u centralnim delovima Balkana, pa postoji i mogućnost pojave cunamija.
    "Na Jadranu su se cunamiji događali više desetina puta, a talasi su bili između pet i 25 centimetara", navela je Radovanovićeva i naglasila da se na Mediteranu ne očekuju ogromni talasi, jer je more plitko, obale strme, a zemljotresi slabi, s obzirom da cunami nastaje na sedam stepeni Rihterove skale.
    Glavatović je rekao da su, ipak, male šanse da se dogodi cunami i da talasi na Jadranskom moru, koji su posledica zemljotresa, mogu biti visoki najviše jedan metar.
    Pomoćnik direktora Republičkog hidrometeorološkog zavoda u Srbiji Danica Spasova, takođe smatra da je cunami na Jadranu moguć, ali "sa znatno manjim efektima" nego na okeanima i otvorenim morima.
    Cunami koji bi se dogodio na Jadranskom moru ne bi imao gotovo nikakve posledice, jer su obale uglavnom stenovite i izuzetno strme, složila se ona sa kolegama.
    Govoreći o posledicama zemljotresa, Spasova je kazala da oni, osim rušenja građevinskih objekata, mogu dovesti i do stvaranja klizišta u brdsko-planiskim predelima, pojačane erozije zemljišta, ali i promene mikroklime.
    Radovanovićeva je objasnila da to kakvu će štetu zemljotres napraviti, više zavisi od kvaliteta gradnje i stepena protivtrusne zaštite, nego od njegove jačine i ukazala da nijedan savremeni zemljotres nije dostigao magnitude onih iz prošlosti.
    Sa time se složio i Glavatović, koji je rekao da se na svetu svake godine dogodi oko 550 zemljotresa snage iznad pet stepeni Rihterove skale.


    BEOGRAD 07. 03. 2010

    TANJUG
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  5. #5
    Registrovani Član
    dr.Kadžija avatar
    Status : dr.Kadžija je odsutan
    Registrovan : Jul 2010
    Pol:
    Lokacija : Mračno doba šverca srednjevekovnih štamparskih boja
    Poruke : 940
    Tekstova u blogu : 3

    Početno Re: Cunami...

    Cunami, Sumatra-Indonezija 2004



    Posle cunamija lokalno stanovništvo jednog od ostrva je na plaži pronašlo i ovo...

    every year, every week, every day, every memory

  6. #6
    Registrovani Član
    Пркос avatar
    Status : Пркос je odsutan
    Registrovan : Aug 2009
    Lokacija : Beograd moj rodni grad
    Poruke : 5,503
    Tekstova u blogu : 125

    Početno Re: Cunami...

    26. oktobar 2010. 13:30

    Sudnji dan u Indoneziji: Cunami i vulkan
    Najmanje 113 osoba poginulo je danas a više od 500 je nestalo posle jakog zemljotresa koji je kasnije uzrokovao cunami u udaljnim indonežanskim ostrvima, javili su tamošnji mediji. U današnjoj erupciji vulkana na jugu zemlje 20 povređenih.

    Poplavljena Džakarta (Beta/AP)
    Zemljotres jačine 7,7 stepeni prema Rihterovoj skali pogodio je sinoć oblast 78 kilometara od ostrva Južni Pagai arhipelaga Mentavai na dubini od 14,2 kilometara.

    Ta oblast se nalazi na 240 kilometara zapadno od Bengkulua, na ostrvu Sumatra i 280 kilometara južno od Padanga, omiljene turističke destinacije.

    Prema izjavama lokalnih vlasti, talasi visoki oko tri metra preplavili su ostrvo Pagai na jugu a voda je prodrla 600 metara od obale. Talasi su razorili oko 80 odsto kuća u selu Muntei gde se mnogi meštani vode kao nestali.

    U saopštenju australijskog Ministarstva inostranih poslova i trgovine navodi se da je nakon potresa izgubljen kontakt sa turističkim brodom na kojem je bilo između osam i deset australijskih turista.

    U decembru 2004. godine, cunami izazvan potresom jačine većom od devet stepeni Rihterove skale odneo je više od 226 hiljada ljudskih života.


    Najmanje 20 osoba povređeno je danas pepelom tokom erupcije vulkana Merupi na indonežanskom ostrvu Java, saopšteno je u Džakarti.

    Agencija AP javila da je oko 20 osoba prebačeno u bolnicu zbog povreda.

    Vulkan Merapi počeo je danas erupciju pepela, saopštile su tamošnje vlasti i pozvale na evakuaciju 19.000 stanovnika iz okolnih mesta.

    "Čuli smo tri eksplozije oko 18.00 po lokalnom vremenu. Pepeo je leteo uvis do 1,5 kilometara i stvarao velike oblake", saopštili su indonežanski vulkanolozi.

    "Stanovnici koji žive u obližnjim zonama treba što pre da budu evakuisani", dodali su oni.

    Pojačana aktivnost vulkana na planini Merapi, visokoj 2.968 metara, na ostrvu Java, uočena je protekle nedelje nakon čega su mere pripravnosti dignute na najviši nivo.

    Erupcija tog vulkana poslednji put je zabeležena 2006. godine, kada je od lavine užarenog kamenja koja se survala niz planinu poginulo dvoje ljudi. U sličnoj erupciji 1994. poginulo je 60 ljudi, dok je 1.300 poginulo u erupciji 1930. godine.

    (agencije/MONDO)
    Život nije samo topla plima.
    I kada te nema - treba da te ima...


  7. #7
    незаборавни члан форума
    PRCKO avatar
    Status : PRCKO je odsutan
    Registrovan : Jun 2009
    Pol:
    Lokacija : Mad Hatter's Tea Party
    Poruke : 2,566

    Početno Re: Cunami...


  8. #8
    Registrovani Član
    причалица avatar
    Status : причалица je odsutan
    Registrovan : Jun 2009
    Pol:
    Lokacija : under my skin
    Poruke : 57,468
    Tekstova u blogu : 38

    Početno Одг: Cunami...

    Zatišje pred talas



    Kada i gde će udariti sledeći cunami?

    Džin Sato je gradonačelnik grada koji više ne postoji. Minamisanriku, mirna ribarska luka severno od Sendaja u severoistočnom Japanu, nestao je 11. marta 2011. godine. Umalo da se isto dogodi i samom Satou. Katastrofa je počela u 14.46, oko 130 kilometara istočno u Pacifiku, duž raseline duboko ispod morskog dna. Blok Zemljine kore dugačak 450 kilometara iznenada se pokrenuo ka istoku i neki njegovi delovi su se pomerili skoro 24 metra. Sato je upravo bio završio sednicu koju je vodio u gradskoj skupštini. „Pričali smo o merama koje grad može da sprovede u cilju zaštite od cunamija”, kaže. Jedan drugi zemljotres je prodrmao oblast dva dana ranije – naučnici sada uviđaju da je to bila prethodnica potresa 11. marta, za koji se ispostavilo da je najveći u istoriji Japana.

    Kada je, posle pet mučnih minuta, tlo konačno prestalo da se pomera, Minamisanriku je bio još uglavnom netaknut. Ali more je tek počelo da se diže. Sato i još nekoliko desetina ljudi su otrčali do susedne zgrade, dvospratnog gradskog centra za odbranu od elementarnih nepogoda. Miki Endo, dvadesetčetvorogodišnja žena koja je radila na prvom spratu, počela je da upozorava preko gradskih zvučnika: „Molimo vas, uputite se ka uzvišenjima!” Sato i većina ljudi iz njegove grupe su se zaputili ka krovu. Odatle su gledali kako cunami preplavljuje pet i po metara visok gradski zaštitni bedem. Slušali su kako lomi i briše sve na svom putu. Drvene kuće su se lomile, čelični nosači su ječali i pucali. A onda je tamnosiva voda prelila krov njihove zgrade. Miki Endo je odjednom zaćutala.

    Tog dana je poginulo oko 16.000 ljudi, većina duž stotinama kilometara dugačke obale u oblasti Tohoku, a skoro 4.000 ih se još uvek vode kao nestali. Cunami je uništio nekoliko gradova i sela u Tohoku, a više stotina hiljada ljudi pretvorio u beskućnike. U Minamisanriku broj mrtvih ili nestalih iznosi oko 900, od ukupno 17.700 stanovnika, uključujući tu i Miki Endo, čije telo nije pronađeno do 23. aprila. Sato je preživeo tako što se uzverao uz radio-antenu na krovu i pripio se uz nju. „Mislim da sam bio pod vodom tri ili četiri minuta”, kaže. „Nisam siguran.” Mnogi od tridesetak drugih ljudi na krovu su pokušali da se drže za zaštitnu gvozdenu ogradu na njegovoj ivici. Voda je u talasima nadirala cele noći i za prvih nekoliko sati je više puta preplavila ovu dvospratnicu. U zoru je na krovu ostalo samo desetoro ljudi.

    U pripremi odbrane od zemljotresa i cunamija Japan je vodeća zemlja u svetu. Troši milijarde dolara na adaptacije starih zgrada i opremanje novih amortizerima koji apsorbuju udare. Visoki bedemi štite mnoge obalske gradove, a dobro obeležene rute za evakuaciju pred cunamijem vode do uzvišenja ili visokih, snažnih zgrada. Tog 11. marta, tek što su prestali da pridržavaju kompjuterske monitore da ne bi pali na pod, državni seizmolozi su izdali prvo upozorenje na cunami.

    Sve ove mere zajedno su spasile mnogo hiljada života. Miki Endo je verovatno sačuvala hiljade. A zemljotres u oblasti Tohoku, magnitude 9, načinio je mnogo manju štetu nego što bi to bilo u drugim zemljama. Ali zbog cunamija je poginulo 16.000 do 20.000 hiljada ljudi – broj žrtava približan onom koji su prouzrokovali zemljotres i cunami u istoj oblasti 1896. godine.

    Od tada se odbrana Japana dramatično poboljšala, ali se njegova populacija utrostučila. Njegove obale su mnogo naseljenije. Isto je širom sveta, u zemljama koje su mnogo slabije pripremljene. U Indijskom okeanu, gde je 2004. godine najsmrtonosniji cunami u istoriji ubio skoro 230.000 ljudi, većinu u Indoneziji, slična katastrofa se predviđa u narednih 30 godina. Geolozi kažu da je u Sjedinjenim Državama – gde je pre 300 godina, kada je još bio slabo nastanjen, pacifički severozapad razoren cunamijem – još jedan takav cunami neizbežan. Izgleda da će u godinama koje nam predstoje biti mnogo događaja poput onog u Minamisanriku.

    Sato je i već preživeo jedan veliki cunami. Kada je imao osam godina, 1960. godine, četiri metra visok talas je u Minamisanriku ubio 41 osobu. Nakon toga je podignut zaštitni bedem visok 5,5 metara. „Mislili smo da smo sigurni”, kaže Sato. „Seizmolozi su nam rekli da se pripremimo za cunami koji bi mogao da bude visok pet i po do šest metara. Ali ovi talasi su bili tri puta viši.” Kasnije, u prizoru ruševina u koje se pretvorio njegov grad, skoro jedino što je ostalo netaknuto bio je taj zaštitni bedem.

    Negde u svetu skoro svake godine se dogodi neki cunami, a oni džinovski su, po svemu sudeći, menjali istoriju. Neki arheolozi, na primer, zastupaju tezu da je mediteranski cunami pogodio severnu obalu Krita pre nešto više od 3.500 godina; ta katastrofa je, tvrde, razorila minojsku civilizaciju, jednu od najnaprednijih toga doba, uslovivši da potpadne pod mikensku. Kada su 1775. godine zemljotres i cunami pobili na desetine hiljada ljudi u Lisabonu, to je bila tragedija koja je imala trajan uticaj na zapadnu misao: pomogla je u rušenju tadašnjeg samozadovoljnog optimizma. U Volterovom romanu „Kandid” tim optimizmom zaslepljeni filozof Panglos stiže u Lisabon tokom katastrofe i uporno tvrdi da „je sve to u interesu najboljeg od svih mogućih svetova” i biva obešen za sav svoj trud. Volterova okrutna satira je učinila da se ljudi nešto teže opredeljuju da budu poput Panglosa – da veruju da je dobroćudni Bog stvorio optimalnu Zemlju.

    U V veku pre nove ere grčki istoričar Tukidid je bio prvi koji je ukazao na povezanost zemljotresa i cunamija. Primetio je da je prvi predznak cunamija često naglo povlačenje vode iz luke, kao da se more udaljava od obale. „Ne vidim kako je moguće da se tako nešto dogodi bez zemljotresa”, pisao je. Zapravo je moguće. Minojski cunami je bio izazvan kataklizmičnom erupcijom Tire, vulkanskog ostrva 110 kilometara severno od Krita u Egejskom moru. I klizišta mogu da prouzrokuju lokalne cunamije, poput onog koji se podigao 525 metara uz padinu brda u zalivu Lituja na Aljasci 1958. godine. Bila je potrebna samo velika količina stenja koje se iznenada odronilo i palo u veliku količinu vode, a to ne mora da bude okean.

    Ipak, ogromnu većinu cunamija, uključujući i onaj u oblasti Tahoku, uzrokuju zemljotresi na morskom dnu duž raselina koje se nazivaju zone subdukcije. Najviše ih je u Pacifiku i Indijskom okeanu. Dve Zemljine tektonske ploče se sudaraju duž tih granica i ona koja nosi zbijenu okeansku koru se podvlači pod laganiju kontinentalnu ploču, pri čemu se formira dubokookeanski rov. Obično se ovaj proces odvija postepeno, po nekoliko centimetara godišnje. Ali ponekad se na određenim mestima ploče zaglave, na primer, vrh podvodne planine koja se podvlači pod kontinent može da se zakači za dno tog kontinenta. Vekovima kasnije akumulirani pritisak nadvlada otpor i ploče se silovito zatresu. Prošlog marta zemljotres je otpočeo nedaleko od japanske obale, 30 kilometara ispod morskog dna, a potom se, duž rasedne linije na morskom dnu, proširio na Japanski rov. To je oslobodilo energiju koja odgovara jačini 8.000 bombi bačenih na Hirošimu. Značajan deo te energije je izazvao pokretanje morskog dna, zbog čega se voda iznad njega podizala i spuštala – stvarajući tako cunami.



    где си пошла с крмељиве очи

  9. #9
    Registrovani Član
    причалица avatar
    Status : причалица je odsutan
    Registrovan : Jun 2009
    Pol:
    Lokacija : under my skin
    Poruke : 57,468
    Tekstova u blogu : 38

    Početno Одг: Cunami...

    nastavak:

    Obični okeanski talasi su samo vetrom pokretani nabori na površini vode, ali cunami sa okeanskog dna pokreće naviše čitav stub vode. Inicijalni poremećaj se širi u suprotnom smeru od prostiranja raseline, u dugačkim frontovima talasa koji mogu da budu udaljeni i po 500 kilometara. U dubokim vodama, daleko od obale, oni su jedva primetni. Do opasnih visina rastu samo u plitkoj vodi, dok se gomilaju nadomak obale, a mogu da ostanu opasni čak i nakon što, jureći brzinom mlaznog aviona, pređu ceo okean. Cunami, koji je divljao Japanom prošlog marta, jednog čoveka u Kaliforniji odvukao je na otvoreno more i udavio ga; odvalio je blokove leda veličine Menhetna sa ledenih obronaka Antarktika. Cunami, koji je 1960. godine u Minamisanriku uzeo 41 život, bio je izazvan zemljotresom u Čileu magnitude 9,5 – najvećim ikada zabeleženim zemljotresom.Indonezijski cunami 26. decembra 2004. godine pobio je ljude svuda oko Indijskog okeana. Počeo je u blizini severozapadne obale Sumatre iznenadnom, 1.600 kilometara dugačkom rupturom – i zemljotresom magnitude 9,1 – na megarasedu Sunda, raselini duž koje se deo dna Indijskog okeana podvlači pod Indoneziju. Indonezija je bila pogođena više od bilo koje druge zemlje, sa skoro 170.000 mrtvih, od čega više od polovine u Banda Acehu, glavnom gradu severne sumatranske provincije Aceh. Ali svugde oko ovog basena – u Šri Lanki, Indiji i drugim zemljama, sve do Afrike – poginulo je još oko 60.000 ljudi.

    Podstaknuto ovom nezapamćenom nesrećom, nekoliko zemalja je počelo da sarađuje na proširenju upotrebe sistema za otkrivanje cunamija, koji je u Sjedinjenim Državama razvio Nacionalni administrativni centar za okeane i atmosferu (NOAA). Ovaj sistem počiva na jednom instrumentu – koji se zove cunametar – usidrenom na morskom dnu, koji meri promene pritiska uzrokovane prolaskom cunamija. Cunametar šalje signal ka površinskoj bovi, koja odašilje podatke ka satelitu, koji, opet, emituje informaciju upozorenja centrima širom sveta.

    Do 2004. godine bilo je raspoređeno samo šest takvih detektora, svi u Pacifiku. Nije bilo nijednog u Indijskom okeanu, a povrh toga mnoge zemlje u regionu nisu imale ni nacionalne centre za upozoravanje koji bi mogli da alarmiraju lokalne zajednice. Takva pogrešna politika je imala tragične posledice. Na Sumatri su ljudi imali samo nekoliko minuta za beg, ali cunamiju je bilo potrebno dva sata da stigne do Indije, a tamo je poginulo oko 16.000 ljudi. „Uopšte nije moralo tako da bude”, kaže Parameš Banerdži, geofizičar na Tehnološkom univerzitetu Nanjang u Singapuru. „Tehnički bi bilo relativno lako instalirati sistem za upozoravanje na cunami u Indijskom okeanu.”

    Uključujući 6 od 27 planiranih u Indijskom okeanu, trenutno su u svetskim okeanima aktivne 53 detektujuće bove. Dakle, manje je verovatno da će se ponoviti strahote iz 2004. godine, kada je cunami putovao satima, pa ipak iznenadio ljude. Ali na Sumatri bove ne bi pomogle. Ljudi koji žive na obalama u blizini podrhtavajućih raseda ne mogu da čekaju na potvrdu da je cunami na putu, što često i nije slučaj; oni moraju da beže čim udari zemljotres. Japanski sistem za upozoravanje se ne oslanja samo na cunametre, već i na seizmometre – hiljade njih prekriva tu zemlju, što je najgušća mreža igde – kombinovane sa kompjuterskim modelom koji, na osnovu magnitude i lokacije zemljotresa, predviđa skale cunamija.

    U martu taj sistem, kojim upravlja Japanska meteorološka agencija (JMA), nije funkcionisao savršeno. Njena prva, ključna procena magnitude zemljotresa, dok se zemlja još uvek tresla, iznosila je 7,9. Naknadne analize su otkrile da je u pitanju bio 12 puta razorniji zemljotres, mangitude 9. Na osnovu predviđanja, izdato je upozorenje na cunami sa talasima od tri ili više metra, a oni su u Minamisanriku dostigli 15,5 metara, a u nekim mestima možda i više. Ali i reakcija stanovništva na upozorenje je, takođe, bila neadekvatna. „Mislim da se ovoga puta mnogi ljudi, koji su živeli iznad markacije najvišeg nivoa koji je voda dostigla tokom cunamija 1960. godine, nisu ni trudili da pobegnu”, kaže Džin Sato. „Mnogi od njih su poginuli.” On smatra i da je zaštitni gradski bedem ljudima pružio lažni osećaj sigurnosti.

    Razmere ovog zemljotresa i cunamija su zaprepastile seizmologe. Zemljotres u Indoneziji je otvorio pukotinu od 1.600 km, zemljotres u oblasti Tohoku samo od 450 kilometara – pa ipak, ovaj potonji je dostigao magnitudu 9. Većina geologa je smatrala da Japanski rov ne može da proizvede takve posledice, čak ni u slučaju duže rupture. Tu je okeanska kora stara, hladna i zbijena, te su naučnici smatrali da će se lako podvući pod Japan, ne izazivajući trenje dovoljno jako da izazove tako veliki potres.

    Ipak, postojao je pokazatelj da je takav potres moguć. Pre više od jedne decenije, naučnici sa Univerziteta Tohoku u Sendaju su vršili iskopavanja u crnom blatu u blizini njihovog obalskog grada i otkrili tri različita sloja peska koji su se protezali 4,5 kilometara u kopno. Obilje morskog planktona u tim slojevima peska ukazivalo je na to da su ih tokom prethodnih 3.000 godina u intervalima od 800 do 1.100 godina, naneli džinovski cunamiji. Rad ovih istraživača je objavljen 2001. godine u „Japanskom žurnalu nauke o elementarnim nepogodama”. Završavao se upozorenjem: pošto je poslednji cunami pogodio Sendaj pre više od 1.100 godina, izgledi da se uskoro dogodi novi su veoma visoki. Ali za kreatore japanske politike je nepouzdanost tog predviđanja bila previše visoka. Kada se prošlog marta dogodio cunami, naneo je još jedan sloj peska najmanje četiri kilometra u unutrašnjost kopna.

    „Smatram da su sve zone subdukcije ’krive dok se ne dokaže suprotno’”, kaže Keri Si. Si, direktor Zemaljske opsevatorije pri Tehnološkom univerzitetu Nanjang u Singapuru, jedan je od vodećih svetkih paleoseizmologa – on prikuplja geološke dokaze koji svedoče o drevnim zemljotresima i cunamijima. On je slabunjavi šezdesetjednogodišnjak, prosede i uredno podšišane kose. Istorijski zapisi, a naročito oni načinjeni modernim instrumentima, ne sežu dovoljno daleko u prošlost, kaže. Oni ne uzimaju u obzir već dugo uspavane pukotine širom sveta koje bi, vrlo verovatno, mogle da izazovu smrtonosne cunamije. „Moramo da pođemo od pretpostavke da je svaka dugačka subdukcijska zona sposobna da proizvede snažne zemljotrese i cunamije”, kaže Si. „Ne smemo da pretpostavljamo da će bilo koji megarased da oslobađa pritisak postepeno i bezopasno.”

    On otvara mapu na svom kompjuteru. „Ovo je rased Manila”, kaže pokazujući na liniju koja počinje od zapadne obale Filipina i proteže se severno do Tajvana. „Dug je 1.300 kilometara i sa njim se nije dogodilo ništa značajno u poslednjih 500 godina. Ako rupturira i izazove zemljotres magnitude 9, to bi imalo vrlo ozbiljne posledice duž čitave kineske obale – cunami bi bio usmeren direktno na Hong Kong i Makao. Ne znamo da li će se raspuknuti, ali mislim da moramo da pođemo od pretpostavke da bi mogao. A ima još mnogo takvih oblasti.”

    Među njima je i subdukcijska zona Kaskadija, 1.000 kilometara duga priobalna raselina koja vodi od severne Kalifornije do južnog dela Britanske Kolumbije. Geolozi su duž čitave te obale pronašli naslage peska koje je cunami naneo pre 312 godina, 1700. godine. Skorašnji nalazi iz uzoraka jezgra sedimenata morskog dna, po nekim istraživačima, ukazuju na to da se duž kaskadijske rasedne zone tokom proteklih 10.000 godina dogodilo oko četrdesetak zemljotresa, u proseku jedan na svakih 250 godina; drugi istraživači taj interval između dva zemljotresa procenjuju na 500 godina. Većina se slaže da bi, kada ta raselina stvarno bude rupturirala, zemljotres mogao da bude jačine onog koji je pogodio Japan prošlog marta, a da bi cunami do obale mogao da stigne za 20 minuta.

    Posledice će umnogome zavisiti od godišnjeg doba, kaže Nejtan Vud iz Geološkog pregleda Sjedinjenih Država u Vankuveru, u državi Vašington. „Severozapadna pacifička obala je većim delom retko naseljena i mnogi su od uzvišenja udaljeni manje od jednog kilometra”, kaže Vud. „Ali leti se tu može naći i 100.000 ljudi na obali. Moglo bi da bude na desetine hiljada mrtvih.”

    U Vašingtonu postoji signalizacija za evakuaciju u slučaju cunamija – visoki tornjevi na plažama koji bi emitovali upozorenja i brošure sa informacijama o cunamiju u hotelskim sobama, tik uz Gideonske Biblije. Ali centri za evakuaciju su retki i nemaju svi pristup uzvišenjima. Oušn Šors, letovalište koje je NOAA označila kao „spremno za cunami”, nalazi se na uskom poluostrvu bez ikakvih uzvišenja i sa samo jednim putem sa dve trake za evakuaciju; tamo tokom godine živi 5.500 ljudi, a leti ih je mnogo više. Jedne večeri prošlog leta sam se vozikao po gradu sa Džodi Buržoa, koja je geolog na Univezitetu u Vašingtonu. „Ovi ljudi su osuđeni na propast”, rekla je mrzovoljno.

    Ušuškan u moreuzu Padžet iza poluostrva Olimpik, Sijetl verovatno ne bi bio ozbiljno pogođen cunamijem, mada bi svakako osetio podrhtavanje usled kaskadijskog potresa. Ali geolozi su otkrili manje, pliće pukotine u kori koje se protežu ispod moreuza Padžet. „Slika nam je postala jasnija tek u poslednje dve decenije”, kaže Buržoa. „To je veliki, veliki rizik.” Zemljotres iz plitke raseline bi mogao da bude ekstremno razoran, a umereni cunami koji bi krenuo iz voda u neposrednoj blizini Sijetla i koji bi se usmerio pravo na grad, bio bi čak razorniji od nekog džinovskog, koji bi nastao dalje od obale. Nije jasno koliko se često ovakvi događaji odvijaju u moreuzu Padžet. Poslednji datira od pre oko hiljadu godina.



    где си пошла с крмељиве очи

  10. #10
    Registrovani Član
    причалица avatar
    Status : причалица je odsutan
    Registrovan : Jun 2009
    Pol:
    Lokacija : under my skin
    Poruke : 57,468
    Tekstova u blogu : 38

    Početno Одг: Cunami...

    nastavak:

    Raselina koja najviše brine Kerija Sija je, ipak, megarased Sunda. Proučavao ga je čitavu jednu deceniju pre nego što je taj megarased prouzrokovao cunami 2004. godine; pre nekoliko godina Si je napustio mesto redovnog profesora na Kalteku (Kalifornijski tehnološki institut) i preselio se u Singapur, delimično i zbog toga da bi bio bliže toj raselini.

    Dugačka oko 6.000 kilometara, ona se proteže od Mjanmara do Australije. Potres iz 2004. godine se dogodio u blizini njenog severnog kraja. „Baš taj potez, od severne Sumatre do Andamanskih ostrva, niko nije pratio”, kaže Si.
    On je radio u blizini Sumatre, ali nekoliko stotina kilometara južno, procenjujući starost odumrlih koralnih grebena. Kada se izdiže tokom zemljotresa, morsko dno može da istisne greben iznad vode, ubijajući korale; radiometrijska datiranja otkrivaju kada se to dogodilo. Do 2003. godine Si i njegove kolege rekonstruisale su zabrinjavajući istorijat zapadnog dela centralne Sumatre.

    „Otkrili smo ono što nazivamo superciklusima. To su grupacije velikih zemljotresa koji se javljaju u pravilnim intervalima”, kaže on. U poslednjih 700 godina, u tom delu megaraseda Sunde su se po dva velika zemljotresa pojavljivala na otprilike svakih 200 godina, a vremenski razmak između dva zemljotresa u paru iznosio je oko 30 godina. Jedan par zemljotresa se dogodio oko 1350. i 1380. godine, pa onda još jedan početkom i sredinom
    XVII veka, a potom i treći par, 1797. i 1883. godine – pre dva veka.

    Izgledalo je da će se uskoro dogoditi još jedan par potresa.
    Ovo otkriće je toliko zabrinulo Sija da su on i njegove kolege u julu 2004. godine na ostrvima Mentavai, gde su obavljali svoja istraživanja, počeli da dele postere i brošure upozoravajući ljude na cunami. Pet meseci kasnije severna Sumatra je bila razorena i Sijeva grupa je stekla veliki publicitet. „Pripisivali su nam zasluge koje nam nisu pripadale”, kaže. „Naša prognoza se odnosila na drugi deo raseline.” Ali ta prognoza je još uvek aktuelna – zapravo, kaže Si, prvi od dva predviđena zemljotresa magnitude 8,4 već se dogodio u septembru 2007. godine, ali on je napravio srazmerno malu štetu.

    U Padangu, prestonici provincije Zapadna Sumatra, cunami je bio visok tek oko metar. Padang ima malu nadmorsku visinu i preko 800.000 stanovnika. Si se plaši da taj grad sledeći put možda neće imati toliko sreće.
    „Nikada nije postojala preciznija prognoza jednog ogromnog zemljotresa, i tačka”, kaže. Naša prognoza predviđa zemljotres magnitude 8,8 u narednih 30 godina. Niko ne može da kaže da li će se on dogoditi za 30 sekundi ili za 30 meseci, ali možemo reći da postoji velika verovatnoća da će se dogoditi u sledećih 30 godina.„Šta sada da se radi?” nastavlja on. „Da premestite čitav grad zbog nečega što se dešava jednom u 200 godina? To je za mene suštinska ljudska dilema u odnosu na te tako neizvesne, a sudbonosne događaje. Osnovni problem nije to što naučnici ne znaju dovoljno, niti to što inženjeri ne grade dovoljno sistema za upozoravanje i odbranu. Osnovni problem je to što nas ima sedam milijardi i što suviše nas živi na opasnim mestima. Doveli smo se u situaciju iz koje jednostavno nema izlaza. I mislim da će ovo biti vek u kojem ćemo da snosimo posledice toga.

    Kada cunami pogodi Padang, većina ljudi neće imati uzvišenja na koja će moći da se skloni i neće imati više od 20 minuta za beg. Veliki deo grada leži na manje od 5 metara iznad nivoa mora. Talasi bi mogli da poplave skoro sve u krugu od dva kilometra od dokova. Restorani na otvorenom načičkani na obodu luke će prvi bili zbrisani; tamna voda će jurnuti niz ulice zakrčene motorciklima; hiljade nesolidno građenih prizemnica i jednospratnih kuća i radnji će nestati. Broj poginulih će po svoj prilici biti mnogo veći nego u Japanu prošlog marta – verovatno će biti bliži brojci od 90.000 ljudi izgubljenih u Banda Acehu.Život u Banda Acehu ovih dana predstavlja mešavinu užasavajućeg i čudesnog. Kataklizma koja je po gradu razasula izvitoperena tela sa kojih su talasi pokidali odeću, takođe je donela mir, okončavajući višedecenijski konflikt ispunjen nasiljem između acehnezijskih secesionista i indonežanske vlade.

    „Tokom rata bi takođe viđali tela na ulicama”, kaže Sjarifa Marlina Al Mazir, koordinator programa američkog Crvenog krsta u Indoneziji i stanovinik Banda Aceha. „Cunami je sve promenio. Sada možemo da izlazimo noću!” Veliki dotok pomoći je omogućio da se grad obnovi, a mladi ljudi pune nebrojene kafiće do kasno u noć. Ali svako poznaje nekoga ko je poginuo 26. decembra 2004. godine.

    „Ponekad, kada zatvorim oči, još uvek mogu da čujem ljude kako vrište”, kaže mi jedna žena. U jednom parkiću se deca, premlada da bi se sećala, igraju na kosini u senci 60 metara dugog i 2.600 tona teškog broda, koji još uvek stoji tamo gde ga je cunami spustio – povrh nekoliko kuća, više od dva kilometra u kopnu.
    Po sparnom julskom jutru u Padangu jedna osnovna škola, udaljena 750 metara od obale, priprema se za neizbežno. U otprilike 10 sati pre podne zvono za uzbunu počinje da zvoni i deca brzo izleću iz svojih učionica u malo peskovito dvorište – dečaci u belim košuljama i crvenim pantalonama, devojčice u belim bluzama i maramama koje im pokrivaju glave i crvenim dugačkim suknjama. Čučnuvši u krug, oni drže svoje male rančeve iznad glava da bi se zaštitili od krhotina koje bi mogle da padaju tokom zemljotresa. Svi uglas pevaju.

    „Ponavljaju 99 Alahovih imena”, kaže Patra Rina Dejvi. „’Milostivi, Samilosni, Zaštitnik.’ To je nešto što treba da ih smiri tokom prave uzbune.”
    Tridestdevetogodišnja Patra vodi malu neprofitnu organizaciju za širenje svesti o cunamiju, čiji je naziv Kogami, a koju su ona i nekoliko njenih prijatelja osnovali kada su videli izveštaje iz Banda Aceha. Pod pritiskom Kogamija, u Padangu su već označene 32 evakuacione rute, a u izgradnji je devet od planiranih stotinu višespratnih skloništa, koja određenom broju ljudi treba da omoguće da umaknu talasima. U međuvremenu su Patra i njenih 16 saradnika u školama poput ove počeli sa obukom za slučaj cunamija. Pošto u blizini nema uzvišenja, 567 učenika je izvežbano da trči oko tri kilometra u kopno. Ali oko 80 učenika prvog razreda ne može da trči dovoljno brzo.

    „Prvacima je potrebno 40 minuta da stignu do bezbedne zone”, kaže Elivia Murni, učiteljica. „Ako naiđe cunami, oni će nestati. Nećemo moći da ih spasemo.”
    Duž obale Zapadne Sumatre postoji oko hiljadu škola, a Kogami je započeo programe obuke u njih 232. U nekim ribarskim selima kojima je istačkana obala severozapadno od Padanga neće čak ni pokušati. „Ponekad ne mogu da spavam noću”, kaže Patra dok napuštamo jedno od tih sela. Ka istoku se uzdižu bujna brda, ali široka, blatnjava pirinčana polja bi im onemogućila da na vreme stignu do njih. „Ne postoje rute kojima bi se oni odavde evakuisali”, kaže Patra. „Da smo im rekli za opasnost od cunamija, samo bismo ih ostavili u beznađu.

    Kada je u Minamisanriku napokon osvanuo 12. mart, Džin Sato i njegova desetkovana družina sa krova su bili promrzli, mokri i potpuno iscrpljeni. Spustili su se niz ribarsku mrežu koju je voda okačila o crveni čelični kostur opustošene zgrade i potom se domogli obližnjeg brda, gde su se okupljali ostali preživeli. Satova kancelarija je sada u montažnoj zgradi na tom brdu. On ima šezdeset godina i vitke je građe, sa gustom crnom kosom, naočarima i staloženim, ozbiljnim pogledom. Na njegovim rukama su ožiljci od stiskanja radio-antene. Na zglobu njegove leve ruke visi budistička brojanica.

    Grad u kome je Sato odrastao je nestao, ali on je još uvek odgovoran za mnoge njegove stanovnike koji žive u skloništima ili privremenom smeštaju. Tlo se ovde nakon zemljotresa spustilo više od pola metra, tako da su mnogi delovi nekadašnjeg grada tokom plime poplavljeni. Moglo bi da se ispostavi da je nemoguće obnoviti Minamisanriku i to je ono što brine preživele. „Ljudi žele da ostanu ovde, gde su živeli i umrli njihovi preci”, kaže Sato. „Oni ne žele da se sele.”

    http://www.nationalgeographic.rs/rep...talas.html?p=3
    где си пошла с крмељиве очи

Članovi koji su pročitali ovu temu: 0

There are no members to list at the moment.

Oznake za ovu temu

Dozvole

  • Ne možete otvoriti novu temu
  • Ne možete slati odgovore
  • Ne možete postavljati priloge
  • Ne možete izmeniti svoju poruku
  •