Чудесна исцељења и остала чуда...

[Пркос]

Bila sam bezbožnica i jako i strašno sam hulila na Boga i proganjala Svetu Crkvu. Vodila sam grehovni život i bila sasvim mrtva u duhu, pomračena đavolskom prelešću. Ali milosrđe Božije nije dalo da pogine Njegova tvorevina, Gospod me je prizvao ka pokajanju...

Razbolela sam se od raka 1962. godine, bolovala tri godine. Nisam ležala, nego sam radila i lečila se kod lekara. Gajila sam nadu da ću imati od njih neke koristi, ali je nije bilo: poslednjih šest meseci sam sasvim iznemogla, čak nisam mogla piti ni vodu, bilo mi je muka, i odveli su me bolnicu; bila sam veoma aktivna, pa su radi mene pozvali iz Moskve glavnog profesora i odlučili da idem na operaciju. Godine 1965, 19. februara u 11 časova su me operisali, prilikom operacije su ustanovili: zloćudni tumor, sa raspadom creva. Za vreme operacije sam umrla. Kada su mi razrezali stomak, moja duša je stajala između dva lekara, i ja sam sa užasom posmatrala svoju bolest. Sav želudac je bio u čvorovima raka, a isto tako i tanka creva. Stajala sam i mislila: zašto nas je dve, ja stojim i ja ležim. Onda su lekari izvadili moju utrobu na sto i rekli: tamo gde bi trebalo da bude dvanaestopalačno crevo, tamo je samo tecnost, može se reći sasvim istrulelo, i – izbacili oko litru i po gnoja. Kada su uklonili sve trulo, lekari su rekli: ona nema s čim da živi, nema ništa kod nje zdravo, sve je trulo, to jest istrulilo od raka.

Sve to sam posmatrala i mislila: zašto nas je dve, ja ležim, i ja stojim. Onda su lekari postavili kopče na stomaku. Ovu operaciju mi je radio profesor Izrailj Isajevič Neimak, u prisustvu deset lekara. Onda su lekari rekli da je treba dati mladim lekarima da rade kao praksu. Onda su moje telo odvezli u mrtvačnicu, i ja sam išla za njima i sve se čudila, zašto nas je dve, onda su me ostavili u mrtvačnici i ležala sam gola. Onda su me plahtom prekrili do grudi, odmah je ušao moj brat sa mojim sinom Andrejem. Sin mi je pritrčao i poljubio me u čelo, i plakao, govoreći: «Mamice, zašto si ti umrla, ja sam još mali, kako ću ja bez tebe da živim, ja nemam tatu». Ja sam ga zagrlila i poljubila, ali on nije obraćao nikakvu pažnju na mene. Sve sam videla, i kako je moj brat plakao. A onda sam se našla kod kuće, gde je došla svekrva prvoga mog zakonitog muža; tamo je bila i moja rođena sestra. S prvim mužem ja nisam htela da živim jer je on verovao u Boga. U mojoj kući su odmah počeli da dele moje stvari. Živela sam bogato, ali svo to bogatstvo sam stekla nepravdom i bludom. Moja sestra je počela da bira najbolje stvari, a svekrva je zamolila da ostavi bar nešto za moga mališana, ali sestra joj ništa nije htela dati, počela je svašta da viče na moju svekrvu, i da joj govori da «dečak nije od tvog sina, i ti mu nisi rođena majka». Kada je sestra vikala ovde sam ja videla zle duhove, i oni su zapisivali u svoje hartije svaku ružnu reč i radovali se. Onda su sestra i svekrva otišle i zaključale kuću, sestra je odnela ogroman zavežljaj svojoj kući.

U četiri sata, ja grešna Klaudija, sam poletela u vis i veoma sam se začudila, kako mogu da letim; našla sam se izand Barnaula, a zatim je i Baranaul nestao, a onda je postalo tamno. Tama se dugo produžila, na putu su mi pokazivali ona mesta, gde i kada sam ja bila od moje mladosti. Na čemu sam letela, ne znam, ili na vazduhu, ili na oblaku; ne mogu da objasnim. Kada sam doletela do prve podnebesne, dan je bio oblačan, onda je postalo veoma svetlo, neiskazano svetlo, da čak nisam mogla da gledam. Položili su me na crni trg, iako sam se i za sve vreme letenja nalazila u ležećem položaju, na čemu sam ležala ne znam, nešto kao na ploči, ali mekoj, crne boje. Umesto ulice je stajala aleja, u donjem delu grmovi ne visoki i meni nepoznati, grane na njima veoma tanke, a listići zaoštreni na oba kraja. Dalje se videlo ogromno drveće, na kojima su bili veoma lepi listovi raznih boja, između njih svoje nove kuće, ali u njima nisam nikoga videla, u toj dolini je bila veoma lepa trava, i mislila sam: gde sam to ja i gde sam došla, u selo ili u grad, ne vide se ni preduzeća, ni fabrike, nema ni ljudi, i ko li ovde živi. A onda sam videla da ne tako daleko od mene ide Žena, veoma lepa i visoka, na Njoj veoma duga odeća i ogrtač od brokata na Njoj, iza Nje je išao mladić; i vidim kako mladić silno plače, i nešto kao da moli od Nje, a Ona ne obraće nikakvu pažnju na njega, i ja sam pomislila: kakva je to majka, dečak moli, a Ona neće ništa da mu da. Kada se Ona približila meni, mladić je pao do njenih nogu, i opet nešto od Nje moli, ali ja ništa nisam mogla da shvatim. Htela sam da je pitam: gde sam ja? Ali iznenada mi je Ona prišla i rekla: «Gospode, kuda će ona?» Stajala je sa složenim rukama na grudima, s očima uprtim u Nebo. Tada sam se ja silno trgla, shvativši, da sam umrla, a duša se nalazi na Nebu, a telo na zemlji, i odmah sam shvatila, da ja imam mnogo grehova i da ću morati za njih mnogo da odgovaram, i počela sam gorko da plačem. Okrenula sam glavu, da bih mogla da vidim Gospoda, ali nikoga nisam videla, a glas Gospoda čujem. Rekao je: «Vrati je nazad na zemlju, ona nije došla u vreme. Dobrodetelji njenog oca i neprestane molitve su Me umilostivile.» Tek tada sam shvatila da je ta Žena -Carica Nebeska, a mladić – moj Anđeo – čuvar, koji je išao za Njom i plakao, i umoljavao Je. A Gospod je nastavio da govori: «Dosta je bilo njenog bogohulstva i bogohulnog i smradnog života. Hteo sam da je izbrišem sa lica zemlje bez pokajanja, ali otac njen Me je umoljavao ». Gospod je rekao: «Treba joj pokazati njena mesta, koja je ona zaslužila», i za tren sam se našla u adu, i počele su da puze po meni strašne i ognjene zmije, sa dugačkim jezicima, a iz jezika njihovih izlazi vatra, i svakakve druge gadosti; smrad tamo je neizdrživ, a ove zmije su se uvukle u mene i počeli su da puze po meni crvi debeli, deblji od palca, dužine četvrt metra i s repovima, a na njihovim repovima igle nazubljene, i puzali su mi u prednji i zadnji otvor, u uši, u oči i u usta, i u nozdrve, uvukli se u mene. Bolovi neizdrživi, i ja vičem ne svojim glasom, ali milosti i pomoći nama tamo ni od koga; onda se pojavila umrla od abortusa žena, ona je stala da moli milosti od Gospoda, i On joj je odgovorio: «Kako si ti živela, Mene nisi prizivala, decu si ubijala u utrobi svojoj i ljude si savetovala: ne treba praviti milostinju. Vama su deca suvišna, a kod Mene nema suvišnih, i Ja dajem sve i svima, i kod Mene ima svega za Moju tvorevinu». Onda mi je rekao Gospod: «Dao sam ti bolest, da bi se pokajala, a ti si do kraja hulila na Mene; ti Mene nisi prizivala, sada Ja tebe ovde ne priznajem». Zavrtela se zemlja zajedno sa mnom, i ja sam poletela, odande je krenuo smrad i zemlja se poravnala; bio je zvuk, a onda sam videla svoju Crkvu koju sam grdila, onda su se otvorila vrata i izašao je sveštenik sav u belom, blistajući zrakama, stajao je sa sagnutom glavom. Tada me je pitao Gospod: «Ko je ovo?» Rekla sam da je to naš sveštenik, a glas mi je govorio: «A ti si govorila, da je on džabalebaroš, ali ne jede on zalud hleb, nego je on trudbenik, on je istinski pastir, a nije najamnik. Tako da znaš, kako god bio on mali po činu, on služi Meni, Gospodu, i ako sveštenik ne pročita nad tobom molitvu razrešenja, tada ti Ja neću oprostiti grehe». Onda sam počela da ga molim: «Gospode, pusti me na zemlju, ja imam dečaka. Gospod mi je odgovorio: «Ja znam da ti imaš dečaka, tebi je žao njega». A ja kažem: veoma žao! «Tako, eto ,tebi je jednog deteta žao, a vas kod mene nema broja i Meni je svih vas hiljadu puta više žao, ali kakav ste vi nepravedni put izabrali sebi u životu ! Zašto ste vi stremili da skupite sebi veliko bogatstvo, zašto činite svaku nepravdu; vidiš, kako raznose tvoju imovinu, kome je otišlo sve tvoje posle života. Imovinu su tvoju razneli, dete odveli u dom za siročiće, a tvoja prljava duša je došla ovde; služite idolu i žrtve mu pravite, u bioskop idete i nosite novac satani, a u Crkvu Božiju ne idete. Ja čekam, kada ćete se vi probuditi od grehovnog sna i pokajati se». Onda je Gospod rekao: «Spasavajte sami vaše duše, i molite se, jer je vek mizerni nastao, uskoro ću doći da sudim svetu, molite se». Pitala sam: Gospode kako da se ja molim, ja ne znam molitve. Gospod mi je rekao: «nije ona molitva vredna, koju čitaju i nauče je, nego je ona molitva vredna, koju mi od čistoga srca uznosite iz dubine duše; recite: Gospode, oprosti mi, Gospode, pomozi mi! – i čisto srdačno sa suzama u očima vašim. Eto takva molitva i takvo moljenje vaše biće Meni ugodni i prijatni». Tako mi je rekao Gospod. Onda se pojavila Majka Božija, i ja sam se opet našla na onom trgu, ali nisam ležala, nego sam stajala.

[Пркос]

Onda je Carica Nebeska rekla Gospodu: «Na čemu da je spustim, ona ima kratku kosu?» I čujem glas Gospoda: «Daj joj pletenicu boje njene kose u desnu ruku». Kada je Carica Nebeska pošla po pletenicu, tada sam videla da je ona prišla velikim vratima ili dverima, čija je izrada u vidu isprepletenih linija, kao vrata oltara, ali neopisive krasote i svetlost je izlazila iz njih, nije moguće gledati i ne može se opisati. Prišla im je Carica Nebeska, i ona su se sama otvorila ispred Nje, i Ona je ušla unutar nekog dvorca ili vrta, a ja sam ostala na svome mestu, i kraj mene je ostao Anđeo, ali on mi nije pokazao svoje lice. U meni se pojavila želja da pitam Gospoda da mi pokaže raj, i rekla sam: Gospode, kažu da je ovde i raj? Gospod je ćutao. Kad je došla Carica Nebeska, Gospod joj je rekao: «Podigni je i pokaži joj raj»: Carica Nebeska je prešla iznad mene svojom rukom i rekla mi je: «Za grešnike evo kakav je raj», i Ona je podigla, kao pokrivač, zavesu, i ja sam na levoj strani videla da stoje crni obgoreli ljudi, kao skeleti, neizmernog broja, i od njih izlazi zlosmradni vonj.

Kada se sada setim toga, opet osećem onaj neizdrživi smrad, i bojim se, da se opet ne nađem tamo.Oni svi stenju i osušena su im grla, mole da piju, da im neko da bar kaplju vode. Meni je bilo strašno, i čula sam kako govore: duša ova je došla iz zemnog raja, od nje dolazi prijatan miris, čovek na zemlji ima pravo i ima vreme, da zadobije Raj nebeski, a ako se ne potrudiš na zemlji radi Gospoda i spasenja svoje duše, tad nećeš moći da izbegneš udeo ovog mesta.

Carica Nebeska je pokazala na ove crne i zlosmradne ljude i rekla: «Kod vas u zemaljskom raju dragocena je milostinja, čak i ona voda; dajite milostinju koliko god možete, od čistoga srca, kako vam je rekao Gospod u Jevanđelju: «Ako neko samo čašu hladne vode da u ime Moje, dobiće nagradu od Gospoda». A kod vas ne samo da je vode mnogo, nego i svega drugoga dovoljno, i stoga se treba truditi da se daje milostinja onima kojima je potrebno, - i još govori: posebno ta voda,od koje jednom kapi ovde se može nasititi nebrojeno količina mučenih ljudi. Ove blagodati kod vas su čitava mora i reke koje se neće iscrpeti nikada.». I iznenada u jednom trenu sam se našla u đavolskom mestu, gde je još gore nego na prvom mestu.

Tamo je bila tama i oganj, meni su pritrčali zli duhovi s hartijama i pokazivali sva moja loša dela, i govorili: «Eto, mi smo oni kojima si ti služila na zemlji». I ja sam sama čitala svoja dela, ona su bila napisama krupnim slovima, i ja sam se užasnula svojih dela. Zlim duhovima izleće oganj iz usta, oni su počeli da me udaraju po glavi, i ulazile su u mene ognjene iskre. Počela sam da vičem od neizdržive boli, ali, o, samo sam čula slabašno stenjanje, kao pijukanje, oni su govorili: «Piti, piti»; a kada ih je osvetlio oganj , tada sam ih videla sve,strašno su bili mršavi, istegnutih vratova, očiju iskolačenih, i govore mi: «Eto i ti si došla nama, drugarice, sada ćeš živeti s nama, ti i mi smo živeli na zemlji i nikoga nismo voleli, ni služitelje Božije, ni bedne, a samo smo bludničili i gordili se, Boga hulili, slušali bogoodstupnike, a pravoslavne pastire vređali, i nismo se nikada kajali; a neki su grešili isto kao i mi, ali oni su se čistosrdačno raskajali, išli su u crkve, i stranike primali, ubogim davali, i svima kojima je trebalo pomagali, i dobra dela tvorili, oni se nalaze tamo, na vrhu».

Ja sam se jako uplašila i zatrepetala od užasa, meni je izgledalo, da se celu večnost nalazim tamo, i postalo mi je veoma teško, a oni su nastavili: «Ti ćeš s nama da živiš, i da se mučiš večno, kao i mi».
Onda se pojavila Majka Božija i postalo je svetlo, zli duhovi su svi popadali, a sve duše su se obratile Božijoj Majci: «Carice Nebeska, nemoj nas ostaviti ovde». Jedni su govorili: «Ja koliko samo stradam». Drugi: «A ja koliko samo stradam». A treći govore: «A ja koliko stradam, vodice nema ni kapi». A vrućina neizdrživa, i oni sami prolivaju gorke suze. I Majka Božija je veoma plakala i ogvorila im: «Na zemlji ste živeli, tada Mene niste prizivali i niste molili za pomoć, i niste se kajali Sinu Mome i Bogu vašemu, i Ja vam sada ne mogu pomoći. Ja ne mogu prestupiti Volju Sina Moga, a Sin ne može prestupiti volju Oca Svoga Nebeskoga i zato ja ne mogu da vam pomognem i za vas nema zastupnika. Ja ću pomilovati samo one i one koji stradaju u adu, za koje se Crkva moli i rođaci se mole za svoje rođene, i oni se mole , koji su činili dobra dela, i zasluživali milost živeći na zemlji.».

Kada sam bila u adu, tada su mi davali da jedem svakakve crve, žive i uginule, i koji se raspadaju, i smradne, a ja sam vikala i govorila, kako ja ne mogu to da jedem, a meni su tada govorili: «Nisi postila, kada si živela na zemlji, zar si ti jela meso? Nisi ti meso jela, nego crve; post nisi vršila, zato ćeš jesti crve ovde», a umesto mleka davali su mi svakakve gmizavce, gadosti i svakakve žabe. Onda smo počeli da se podižemo, a koji su ostali u adu, počeli su silno da viču: «Ne ostavljaj nas, Majko Božija!» - i onda je nastala tamo opet tama, a ja sam stajala na istom trgu. Kada mi je Carica Nebeska sve pokazala, Ona je isto onako složila ruke na grudi i podigla oči na Nebo i rekla: «Kako Ja da postupim s njom i kuda s nom?» A glas Gospoda je rekao: «Spusti je na zemlju za njenu kosu» - i istog trena su se odnekud pojavila kolica, ali bez točkova a kreću se ona, ima ih brojem dvanaest komada. Carica Nebeska mi je rekla: «Stani desnom nogom i idi ispred mene, i tako sve do kraja idi desnom nogom, a levu primiči»: Tako sam i išla, desnom sam koračala, a levu privlačila, a Carica Nebeska je išla pored mene. I kada smo došli do poslednjih kolica tamo je bila provalija, kojoj nema kraja. Carica Nebeska mi je rekla: «Spusti desnu nogu, a onda levu». Ja joj kažem: bojim se, pašću, a Ona odgovara: «A nama to i treba». – Tako ću se razbiti? «Ne nećeš se razbiti!» Dala mi je pletenicu u desnu ruku debljim krajem, a tanki je uzela sebi, pletenica je bila upletena u tri pređe, a onda je Carica Nebeska udarila, i ja sam poletela na zemlju. I vidim ja, kako po zemlji jure automobili, i ljudi idu na posao, vidim, da letimo na plac nove pijace, ali se ne prizemljujem, a tiho sam poletela k hladnjači, gde je ležalo moje telo, i ja sam se trenutno zaustavila na zemlji, ali šta raditi, i krenula sam u bolnicu, prišla hladnjači koja je bila zatvorena. Zašla sam u nju, i gledam, leži moje mrtvo telo, glava malo visi, i ruka isto visi, a jedan bok je bio pritisnut mrtvacima; a kako je duša ušla u telo, ja ne znam, samo sam osetila hladnoću, i nekako oslobodila pritisnut bok i jako savila kolena, savila ih do laktova. Tada su doneli mrtvog muškarca na nosilima kojem je voz odsekao obe noge. Ja sam otvorila oči i pomerila se, oni su uplašeni pobegli, i videla sam da ležim na boku, a stavili su me kao i sve na leđa, i kada su me oni videli kako sam se ja savila, to im je bilo strašno, da su pobegli. Onda su došli sanitarni radnici i dva lekara, rekli su da me brzo prevezu u bolnicu; i odmah su se skupili lekari i rekli: treba zagrejati mozak lampicama. To je bilo 23 februara u četiri sata ujutro 1965. godine. Na mome telu je bilo 8 šavova, tri šava na grudima, a ostali na rukama i na nogama, sve su se to lekari vežbali na meni. Kada su mi zagrejali glavu, otvorila sam oči, posle dva sata sam progovorila. Trup moj je bio poluzamrznut, postepeno se oporavljao, a isto se oporavljao i mozak. Hranili su me veštački, a dvadesetog dana su mi dali doručak: palačinke sa pavlakom i kafu, i ja sam odmah rekla da to neću da jedem, a od mene je u strahu sestra pobegla i svi u odelu su obratili pažnju na mene; istog časa je došao lekar kod mene i pitao: «Zašto vi nećete da jedete? Treba da jedete!» Ja sam mu odgovorila: danas je petak, i ja mrsno jelo neću da jedem; i predložila sam lekaru da sedne i da me sasluša: rećiću vam gde sam bila i šta sam videla. Onaj ko ne posti posnim danima i ne poštuje sredu i petak, i uopšte sve postove narušava, tada mu umesto mesa daju da jede crve, a umesto mleka – svakakve žabe i škorpije, i svakakve gmizajuće gadosti, to sve neraskajane pred sveštenikom grešnike čeka u adu. Zato ja mrsnu hranu u ove dane neću da jedem.

[Пркос]

Lekar pri mojoj priči čas crveni, čas bledi, a bolesnici su sve sa pažnjom slušali. Zatim se skupilo mnogo lekara i prisutnih je bilo mnogo lica, i ja sam s njima razgovarala, pričala im, šta sam videla i slušala, a glavno, da mene ništa ne boli. Posle toga je dolazilo kod mene mnogo naroda, i ja sam im pokazivala svoje rane i o svemu sam im govorila. A onda je milicija počela da tera od mene narod, i mene su prebacili u gradsku bolnicu, i tamo sam se sasvim oporavila.

Molila sam lekare, da oni brže zaleče moje rane, lekari su rekli: sutra. Ali lekarima je ovo bilo veoma interesantno, kako sam ja mogla oživeti, kada su creva moja bila pola trula, a isto je i sva unutrašnjost bila izranavljena, a posle operacije su svu unutrašnjost kako bilo ubacili i zašili. Sledećeg dana su me stavili na operaconi sto. Kada je glavni lekar Aljabajeva Valentina Vasiljevna skinula kopče i otvorila stomak, rekla je: «Zašto su rezali čoveka? Kod nje je sve savršeno zdravo». Ja sam zamolila da mi ne zatvaraju oči, a isto po mojoj molbi nisam bila uspavana i rekla sam da me ništa ne boli. Lekari su ponovo izvadili svu moju unutrašnjost na sto, a ja gledam u plafon, i vidim, šta je u meni, i šta rade lekari, kao kroz ogledalo. Pitala sam lekarku, šta je sa mnom, kakva je kod mene bolest. Lekarka je rekla: «Kod vas je sve zdravo, a unutrašnjost, dečija, čista». Tada su ubrzo dotrčali lekari, koji su mi radili prvu operaciju, i ja sam ih posmatrala, zatim su oni rekli: «Gde je u njoj bolest? Sva unutrašnjost je bila sasvim trula, a postala sasvim zdrava». Međutim, lekari su pitali: «Da li te boli, Klava?» Odgovorila sam: ne! Čudili su se, a potom su se uverili, da ja potpuno zdravo odgovaram,produžili su s operacijom. Svi lekari su se približili blizu mane i u užasu ohali, zadivljeno govoreći: «Gde je bolest, od koje je bolovala?» Lekari koji su me ispitivali govorili su: «Eto, Klava, sada ćeš da ozdraviš i možeš se udati». A ja im govorim: brže radite i bez šale.Bolesnici su se došaptavali, a lekari trčali po odelu van sebe i u užasu hvatali se za glavu, lomeći ruke i bili bledi kao mrtvaci. Ja sam im rekla: to je Gospod javio svoju milost na meni, da bi ja živela i govorila drugima, a vama je to za urazumljenje, da je nad nama Sila Svevišnjega. Onda sam rekla profesoru Izrailju Isjeviču: kako ste vi mogli pogrešiti? On je odgovorio: «Kod tebe nije bilo ništa zdravog». Tada sam ga pitala: kako vi sada mislite? A profesor mi je odgovorio: «Tebe je Svevišnji preporodio!» Onda sam mu rekla: ako ti u to veruješ, krsti se i venčaj se ( Crkveno ); on je bio sav crven od nedoumice šta se to desilo. Ja sam sve čula i videla, kako su slagali moju unutrašnjost i postavljali šavove; a kad su stavili i poslednji šav, lekar Valentina Vasiljevna, koja mi je uradila drugu operaciju,izašla je u hodnik, pala na stolicu i zaplakala. Pitali su je: «Klava umrla?» - «Ne, nije umrla, ja sam poražena time, da se kod nje pojavila takva sila, da ona nije čak ni jednom zastenjala, zar to nije opet čudo? To joj javno Bog pomaže.» Još je govorila ne plašeći se, da , kada sam ja ležala ovde u gradskoj bolnici, pod ličnim nadzorom Valentine Vasiljevne, to ne jednom je profesor, onaj, koji mi je radio prvu operaciju 19. februara, pokušavao da nagovori Valentinu Vasiljevnu da me nekin načinom umrtvi, ali ona kategorično nije bila saglasna, i u prvo vreme je i dan i noć nije odlazila od mene, sama me hranila i pojila, bojeći se, da me ne otruju. Pri drugoj operaciji je bilo prisutno mnogo lekara iz raznih bolnica, između kojih je bio i direktor medicinskog instituta, koji je rekao: : «Jedinstven slučaj u istoriji sveta». Kada sam izašla iz bolnice, odmah sam pozvala onog sveštenika, kojega sam grdila i podsmehivala mu se kao neradniku, ali u stvari je on bio veliki služitelj oltara Gospodnjeg, ja sam mu sve ispričala i ispovedila se i pričestila se Svetim Tajnama. Sveštenik je odslužio moleban u mojoj kući i osveštao je. Do tada je u domu bila jedna nečistoća, pijanstva i tuče, ne može se ni nabrojati šta sve nisam radila. Drugoga dana moga pokajanja otišla sam u rejonski komitet i vratila im partijsku knjižicu, jer ranija Klaudija, bezbožnica i aktivna ateistkinja, više nije postojala, jer je ona umrla. Sada imama četrdeset godina, uz pomoć Carice Nebeske i po milosti Svevišnjega Boga idem u Crkvu i trudim se da živim hrišćanskim životom, da idem po preduzećima i da pričam sve , šta je sa mnom bilo, i Gospod mi u svemu pomaže. Ja sve primam, i svakome pričam, ko se interesuje za moj slučaj. A sada savetujem svima, ko neće da dobije sve te muke, o kojim sam vam spomenula: pokajte se u svim svojim delima i poznajte Boga.

Zapisao sveštenik Viktor po rečima Klaudije Ustjužanine.
Klaudijin sin je danas sveštenik u gradu Aleksandrovu, u Vladimirskoj eparhiji
Prevod s ruskog: Nataša Ubovic

[kojica]

Овде можете писати о сопственим или туђим искуствима која сведоче
да Божија чуда постоје.

Изволите.

[Kovač]

Evo moje iskustvo sa Ostrogom.
Pre osam godina pročitam ja u novinama izjavu staresine manastira Ostrog da je kod njih isceljena devojcica koja je rodjena slepa.
I tako,rešim ja da ispitam situaciju i malo po malo saznam gde živi porodica te devojčice(u Nikšiću)i nazovem da se raspitam koja je dijagnoza bila
pošto kažu rodjena je slepa,kako se izlečila i kako je sad.U razgovoru sa njenim ocem saznam da oni baš ne znaju dijagnozu(nešto je mutno videla pred očima reče njen otac)saznam da devojčica nije ni rodjena slepa,a ni da se nije nešto baš ni izlečila.Tako da je ovo priča o lažima i lažnim iscelenjima iz manastira pod Ostrogom,ne znam da li je ovo spam teme...

[kojica]

Nikako Kovač. Sopstvena iskustva su dragocenija od ''rekla kazala''.

[Zazijavalo]

Zašto Kovač može, a ja ne mogu?

[Tibi]

Zašto Kovač može, a ja ne mogu?

Tvoji su previse duhoviti Zazi, ne vole to svako

[Zazijavalo]

Tvoji su previse duhoviti Zazi, ne vole to svako

Ovaj nije bio duhovit. Potrošio sam dva sata samo da iščeprkam na ruskom šta ima o predmetu.
Nije bilo suviše duhovito, nego suviše tačno. Bolno tačno za primitivnu prvosveštenicu i prvokuvaricu Razbibrige.

[Kovač]

Zašto Kovač može, a ja ne mogu?

Utata

[kojica]

Zašto Kovač može, a ja ne mogu?

Naravno da možeš. Evo ja jedva čekam da čujem neko tvoje iskustvo po pitanju čuda.
Al ukratko, molim te. I posle znaš šta ti je činiti.

[причалица]

Evo moje iskustvo sa Ostrogom.
Pre osam godina pročitam ja u novinama izjavu staresine manastira Ostrog da je kod njih isceljena devojcica koja je rodjena slepa.
I tako,rešim ja da ispitam situaciju i malo po malo saznam gde živi porodica te devojčice(u Nikšiću)i nazovem da se raspitam koja je dijagnoza bila
pošto kažu rodjena je slepa,kako se izlečila i kako je sad.U razgovoru sa njenim ocem saznam da oni baš ne znaju dijagnozu(nešto je mutno videla pred očima reče njen otac)saznam da devojčica nije ni rodjena slepa,a ni da se nije nešto baš ni izlečila.Tako da je ovo priča o lažima i lažnim iscelenjima iz manastira pod Ostrogom,ne znam da li je ovo spam teme...

ne znam da li je spam...ali, ako jeste - kakve veze ima. ovo je ''razbibriga'', a ne ''srpske dveri''.
lečenje...čuda...sve zavisi od vere. meni je zaista mnogo glupo da pričam svoja iskustva. ali, posle nekih događaja, kojima sam prišla nesvesno, ali sa svesnom skepsom....mogu samo da kažem da isceljenja postoje. ko hoće da veruje - neka. ko neće - neka.
u svakom slučaju, jednom - svi ćemo biti zdravi i lepi i radosni. bar ja tako verujem.

[Zazijavalo]

Naravno da možeš. Evo ja jedva čekam da čujem neko tvoje iskustvo po pitanju čuda.
Al ukratko, molim te. I posle znaš šta ti je činiti.

Nemam nikakvo lično čudo. Do sada nije imao niko. Džulija Roberts je prekopirala odnekud teksturinu za koju sam pokazao da nije tačna, Kovač je ukratko preneo telefonski razgovor sa Nikšićem. ("Alo pošta, javi jel to Crna Gora - Bar. Sada će vi da objasnim u čemu je stvar )

I ondak, zašto ja samo ukratko?

Pojma nemam šta mi je činiti.

[причалица]

Nemam nikakvo lično čudo. Do sada nije imao niko. Džulija Roberts je prekopirala odnekud teksturinu za koju sam pokazao da nije tačna, Kovač je ukratko preneo telefonski razgovor sa Nikšićem. ("Alo pošta, javi jel to Crna Gora - Bar. Sada će vi da objasnim u čemu je stvar )

I ondak, zašto ja samo ukratko?

Pojma nemam šta mi je činiti.

''alo, požega?''
''ja joj lepo kažem - cico, lezi....a ona nije legla, nego sela''
:raz_114:
idi bre zazi....piši lepo, sitno pismo, kako valja....

[Ometač]

Isceljivao i molitvom i lekovima
Piše Slavoljub Marković


Studenički tipik

Mirio je svoju braću, zavađenu oko vlasti, mirio je Srbe sa susedima i, stvarajući Srpsku
crkvu, stvarao je srpsku državu i kulturu. Unosio je mir među balkanske narode i radio je
na dobru svih, zbog čega je i bio opštepoštovan i voljen. Ovaj svetitelj imao imao je važnu
ulogu u formiranju, osamostaljenju i organizovanju Srpske crkve, ali i u usponu države,
književnom preporodu, otvaranju škola i bolnica...

I upravo tu ćemo se ovoga puta i zadržati. Sveti Sava se, naime, smatra i rodonačelnikom
naše naučne medicine. Bio je osnivač prvih bolnica u Hilandaru i Studenici (1199. i 1207.
godine). U njegovim rukopisima pronađena su uputstva za uređenje bolnica i zabrane
nadrilekarstva. Sa dalekih putovanja donosio je razne medikamente, zahvaljujući kojima se
srpska medicina upoznaje sa farmacijom, veterinom, balsamovanjem, embriologijom i
higijenom.

[Ometač]

Šesnaest svetih lekovitih trava

Treba imati na umu da su u to vreme glavni centri medicine bili manastiri. Kaluđeri su
sakupljali lekovito bilje, a u lečenju su veliku ulogu igrale molitve i poklanjanje svetim
moštima, ali i amajlije, bajanje, vračanje... Upotrebljavani su i čudni lekovi, pripremani od
„16 svetih lekovitih trava, zmijskog mesa, veprove masti, ptičjeg mleka ili mokraće
novorođenčeta ili nevine devojke“. Vodilo se računa kad je i kako određena je biljka
ubrana: verovalo se, na primer, da koren božura iskopan za vreme pomračenja Meseca,
obešen o vrat bolesnika - leči epilepsiju.

Sveti Sava je, međutim, smatrao da je sazrelo vreme da se bajanje, vradžbine i gatanja
zamene drugačijim vrstama dijagnostifikovanja bolesti i njihovog lečenja. Na samom kraju
12. veka, osnovao je bolnicu manastira Hilandara, najstariju srpsku bolnicu u kojoj je
prvenstveno trebalo da se leče oboleli kaluđeri, a izgleda da je bila i stacionar za neizlečive
bolesnike. U početku je imala osam postelja, a o bolesnima je brinuo jedan bolničar i lečio
ih po najsavremenijim medicinskim knjigama, koje je Sveti Sava prvi počeo da prevodi na
srpski jezik. Tako su Sava i njegovi kaluđeri preveli dela Hipokrata, Dioskorida, Galena,
Avicene...

[Ometač]

Ubrzo Sveti Sava osniva prvu bolnicu i na teritoriji Srbije, pri manastiru Studenici (1207.
godine). U manastirskoj porti izdvojio je jednu građevinu u koju su smeštani bolesni i
siromašni i izabrao monahe, i tada zvane bolničarima, koji su se starali o njima. Lečenje se
sastojalo od negovanja i brojnih molitvi za spas duše. Studenička bolnica je imala četiri
prostorije i 12 kreveta, a bolesni su nakon izlečenja (zalečenja) odlazili sa otpusnom listom.

O detaljima organizacije bolnice govori Studenički tipik, u kojem se nalaze podaci o
rasporedu ležaja za bolesnike, radu osoblja, kućnom redu, načinu spravljanja lekova,
postupanju kod masovnog obolevanja i drugo. U njemu se u opisu posla lekara kaže da je
on bio dužan da zagreva lekove (masti, ulja i flastere) pre upotrebe.

Zanimljivo je da u rukopisima Svetog Save nalazimo uputstva kako za uređenje bolnica,
tako i za zabrane nadrilekarstva. Sačuvani su i zapisi da se u prostorije sa bolesnicima
postave bakarne peći, koje bi se koristile i za zagrevanje vode i pripremanje lekova.

[Ometač]

Prava medicinska ustanova

Studenička bolnica je, neosporno, bila medicinska ustanova u pravom smislu reči,
odnosno, bila je namenjena lečenju i nije bila tek azil za neizlečive i siromašne, kakva je bila
praksa u mnogim bolnicama tog vremena na Zapadu. U tekstu „Bolnica Svetog Save u
manastiru Studenici“, Relja Katić objašnjava da sa studeničkom i hilandarskom bolnicom,
kao i sa medicinskim spisima nastalim u 12. i 13. veku u manastiru Hilandaru, Srbi ulaze u
porodicu evropske medicine. Tadašnjoj srpskoj medicini bilo je dobro poznato učenje
autora antičke medicine (Hipokrata, Aristotela, Galena), zatim autora čuvene aleksandrijske
medicinske škole, ranovizantijske, salernske i monpeljeske medicinske škole, itd. Srbi su
već tada znali za medicinske knjige, „lekaruše“, koje počinju da prevode sa latinskog jezika.

Osnivač prvih srpskih bolnica - Sveti Sava, pored poznavanja uređenja vizantijskih bolnica
u Carigradu, bio je dobro upućen i u poznavanje terapijske vrednosti pojedinih lekova koje
je koristila medicina toga doba. U Žitiju Svetoga Save, Teodosije govori kako je Sava,
vraćajući se iz Jerusalima, posetio sultana u Aleksandriji, a ovaj mu je dao znatnu količinu
arapskih lekova (balsamovo ulje, aloju i lekove sa aromatskim svojstvima).

[Ometač]

Sa svojih dalekih putovanja po Aziji i Africi, Sveti Sava je donosio razne egzotične lekove,
koji su imali vrlo široku primenu u srednjovekovnoj medicini (za lečenje rana, fraktura
kostiju, oboljenja digestivnog aparata, itd), a njihova terapijska vrednost ne može se
negirati ni sa gledišta savremene medicine.

Tako se, na primer, veruje da je kamfor - koji je tada bio dragocen lek za sve, ali i opojno
sredstvo za uživanje, balsamovanje i kađenje i bio vrlo skup u to vreme - Sava od sultana
kupovao za zlato. Akademik Jovan Tucakov upravo ovim sredstvom objašnjava i Savino
čudotvorstvo, posebno njegovu sposobnost da oživi mrtve: „Kamforom su činjena
verovatno najveća čuda. Kad neko obamre, padne od sunčanice, prividno umre, obeznani
se, padne u komu - još stari Kinezi su pre više hiljada godina kao hitnu intervenciju davali
kamfor da se čovek povrati, osvesti, dođe sebi i oživi“.

Sa svojih putovanja Sveti Sava je doneo i običaj balsamovanja vladara. Smatra se -
zabeleženo je u Vencu Svetog Save, da je tada najpoznatiji balsam siraks, koji se kao lek
pominje još u doba Herodota, koristio i za balsamovanje Nemanjića. Ovim bi se moglo
objasniti još jedno čudo - prvi Savin biograf Domentijan zabeležio je da je telo Stefana
Prvovenčanog, koje je i sahranjeno u Studenici, posle nekog vremena nađeno očuvano i
preneto u Žiču.

[Ometač]

Svetiteljeve suze

O terapeutskoj praksi Svetog Save su, inače, sačuvani zapisi poput ovog. U vreme
gradnje manastira Žiče (1208), Sveti Sava je imao čin arhimandrita. Jednom prilikom, u
posetu mu je došao brat Stefan, koji je bio vladar Srbije. Isprativši brata, Sava je primetio
malaksalog čoveka, ostavljenog u blizini manastira. Sažalio se nad njim i, uz pomoć
učenika, uneo je bolesnika u nedovršeni hram i postavio ga „pred ikonu Hrista, koji je lekar
duša i tela“. Tu su preko noći ostali bolestan čovek i nad njim zabrinuti Sveti Sava.
Duboko se klanjajući pred ikonom, svetitelj se dugo molio, a njegove suze prekrile su
bolesne udove „kao nekim lekarskim pomazanjem“. Pred zoru, bolesnik je ustao „kao da je
zdrav od mnogo godina“ sa monaškog ogrtača, na kojem je preležao tu noć.

Teodosije Hilandarac, koji je ovakve primere iz lekarske prakse mogao da posmatra u
hilandarskoj bolnici, formiranoj pod Savinim pokroviteljstvom, dočarava čudo, uz
pretpostavku da je prosečan čitalac znao za postojanje lekara i njihove lekovite masti,
koje su se nanosile ili utrljavale na bolesna mesta. Teodosije je iscrpno naveo i svetiteljevu
molitvu za bolesnika, u kojoj se Sava obratio Hristu. Bolest zarobljava čoveka, parališe
njegove životne sile i drži ga u stanju bespomoćnosti, odnosno zavisnosti od pomoći
drugih. Tek poseta Duha Svetoga obnavlja stvorenje Hristovo ili kako to Sava kazuje u
Teodosijevom zapisu: „(Hriste), saberi raznesene ude njegove i zaveži žilama tela njegova
Tvojom neizrecivom vlašću i silom nevidljivom!“ – pojašnjava dr Đorđe T. Vuković, i
potvrđuje vanvremenost dela Svetog Save.